S A D R Z A J 1. CRTICE (Zoran Jankovic) Nesto izmedju,... iscekivanja i stripa Secate li se detinjstva? Kako ste zavoleli strip? Koliko je vasoj ljubavi doprinelo iscekivanje sledeceg nastavka omiljenog stripa? Kada ste zadnji put iscekivali novi nastavak nekog stripa? Novi strip nekog autora? Kao klinac, prvi put sam Hermana zapazio (ne racunajuci Prinsa) kada je u Strip Artu izasao prvi nastavak Tornjeva. Necu kriti kako sam bio sretan, videvsi one jednostavne "lose nacrtane" table i pomislivsi kako je to najlaksi nacin da se, linijom manjeg otpora, postane crtac. Ma to moze svako! Svako?!? Da, kada jos ne znas da je takav crtez mnogo teze uraditi jer linijski crtez otkriva sve, i najsitnije, greske u crtezu. Tu deciju bolest sam vrlo brzo preboleo, i time je moja ljubav prema tom stripu postala znatno veca. Ali nisam krenuo o tome da pisem. Hteo sam da kazem kako sam tada mesecima bio spreman da cekam novi nastavak. Procitavsi najavu da ce sledeca epizoda biti nacrtana negde do "kraja iduce godine" bio bih spreman da uporno i sa iscekivanjem cekam taj datum. Koliko puta sam EKS trazio kod trafikantkinje cekajuci najavljenu epizodu Spajdermena. Koliko puta je jadna zena prevrnula ocima objasnjavajuci da jos nije stigao. A koliko je tek puta izasao bas onih dana kada nisam imao para da ga kupim! Koliko puta sam u Stripoteci trazio Bluberija za kog sam cuo da je vec izasao u francuskoj. Koliko puta sam se ljutio na Yu strip jer ne izlazi redovno i dovodi me u kriznu situaciju sa istom onom trafikantkinjom s pocetka ovog pasusa. Koliko puta smo cekali da se neki strip o kom smo culi pojavi i kod nas? Da li danas sa istom ceznjom iscekujemo nove radove Hermana, nove Moebisuve bravure, novog Bluberija,... stripove o kojima smo samo citali. Kakav strip danas moze da nas ucini nervoznim u iscekivanju nove epizode. Koji autor je dovoljno harizmatican da jedva cekamo "bilo kakvo" delo koje ce stvoriti? Da li je nastalo sivilo? Da li smo postali malodusni? Da li smo ostarili? Da li i nama treba neki Petar Pan da nas vrati na pravi put? Da li nas ovih godina muce neke druge brige na ovim prostorima pa smo izgubili nevinost? Da li je zato mozda negde u inostranstvu drugacije? Koji (ciji) strip bi bili spremni mesecima da nestrpljivo iscekujete? S postovanjem,Zlatko Milenkovic
- Izzassao je strip fanzin Mladena Oljacce: "For your eyes only", u izdanju CLIPUNZINE D.I.Y. izzdavasstva (koje drzzim ja, t.j. to je na adresi: izrodi@ptt.yu), a nadam se uskoro joss strip izdanja od ovog izdavasstva!!! Javite se za razmenu ili ssaljite 2DM (protivvrednost u din.) za prosledjivanje!!! - Djokovicc Dejan - Dekara, momak koji radi strip fanzin: "LAVIRINT" radi pripremu za sttampu novog broja, tako da ce se pojaviti uskoro i sigurno!!! - DRK (iliti: Drusstvo za razvoj kulture, koje
je na emailu: kontra@ptt.yu)
iz Kraljeva, dana: 21.10.2000., ugostilo je ekipu iz KUHINJE,
Aleksandra Zografa, kao i bendove ZONTAG i NAPRED
U PROSSLOST. To je bila STRIPPARTY, pod imenom: KUHINJA!!!, gde
smo crtali stripove, zezali se uz dobru muziku, saslussali par
recci/enica Zografa i razmenjivali ideje sa prijateljima iz Pancceva!!!
-Stripoteka #950 -Novi albumi
"Komanca" Grega i Hermana SA MITOM NA GRUDIMA Sa koliko ozbiljnih namjera se novosadski "Marketprint" vratio u vode izdavaca stripova ne govori samo "Stripoteka", koja izlazi vec godinu dana, nego i objavljivanje zasebnih strip-albuma. U julu ove godine "Marketprint" zapocinje vestern-seriju "Komanca" Grega i Hermana, u avgustu "Petra Pana" Loazela, a u septembru "Bernarda Prinsa" opet Grega i Hermana. Nastavsi 1969. godine kao uporedni serijal sa "Bernardom Prinsom", u tradiciji velikih vesterna kao sto su "Dzeri Spring" Zizea i Filipa i "Porucnik Bluberi" Ziroa i Sarlijea, "Komanca" se, nakon uvodne dvije epizode, vrlo brzo osamostaljuje, uglavnom oslobadja uticaja i dobija vlastiti identitet. U mnogocemu snazniji od dotadasnjih strip-vesterna. Presudno za dobijanje tog identiteta je istovremeno bavljenje mitom i antimitom Divljeg zapada. Na primjer, Red Dast, glavni junak serije - mada se ona zove po Komanci, zivahnoj djevojci sa mnogo prijatelja i ideala koje ce postepeno da gubi - jeste, po nekim svojim osobinama, mitski heroj vesterna, ali po nekim drugim to nije. On je sposoban da rijesi sve uobicajene probleme za revolverasa i kauboja, ali posustaje pred dolaskom civilizacije, koju osjeca kao gubitak slobode. On jeste vican revolveru, ali ima skrupula. Bori se kad mora. I razmislja. "Komanca" je vestern koji se, u stvari, oslanja na klasicku americku filmsku produkciju u zanru izmedju tridesetih i pedesetih, ali poznaje i uvazava, inkorporira, iskustva italijanskog "spageti" vesterna i americkog vesterna iz sedamdesetih, koji je, opet, pod velikim uticajem Sema Pekinpoa, kojeg cesto zovu "posljednjim velikim reziserom" ovog zanra. Mit u "Komanci" biva uspostavljen u prve cetiri epizode, ali postaje vjecan tek kada biva srusen u prasinu, od pete do sedme epizode. Kao sto Red Dast postaje vjecni junak, odnosno mit, tek kada cvrtso rijesi da prestane sa "ubijanjem" ("Pakao u Grinstonu"). Najzad, posljednje tri epizode u seriji sadrzavale su u sebi obje ove krajnosti, cime je "Komanca" dosegla svoju punu zrelost. Herman i Greg su uradili ukupno 10 albuma "Komance". Formalno, nijedna epizode nije se nastavljala jedna na drugu sto se tice radnje, ali je postojao vremenski kontinuitet. U prve dvije epizode, "Red Dast" i "Ratnici ocaja", upoznajemo se sa glavnim junacima: Redom Dastom, koji u potrazi za poslom dolazi do ranca "6-6-6", koji je vlasnistvo djevojke po imenu Komanca, te sa njenim radnicima Tobijem, Razbarusenim Klemom, Tenom Galonsom i Mjesecevom Pjegom. U "Vukovima Vajominga" oni se sukobljavaju sa bracom Dobs, dok u "Crvenom nebu nad Laramijem" Dast likvidira Rasa Dobsa, posljednjeg od njih. Iako je ovaj bio raspameceni ubica, Dast zbog ubistva biva osudjen na pet godina zatvora. Nakon pomilovanja se vraca u Grinston Fols i, sticajem okolnosti, postaje zamjenik serifa. Opet se susrece sa pobunom Indijanaca ("Pobuna u preriji") i opet bjezi od nadiranja civilizacije ("Djavolji prst"). Ovdje nastaje trogodisnja pauza u radu na "Komanci" Hermanu je 1977. godine istekao ugovor sa "Lombarom", i on sasvim prestaje da radi na "Bernardu Prinsu" (preuzeo ga je Deni, zatim Ejdan), dok izmedju 1980. i 1982. crta jos tri epizode "Komance". "Sa zvijezdom na grudima" je prica o jos jednom Dastovom spasavanju Komance, u "Paklenom plamenu" istrazuje podmetanja pozara na usamljenim rancevima, dok u "Algernonu Braunu", ponovo kao zamjenik serifa, radi na razjasnjavanju nekoliko ubistava. I dok je "Bernard Prins" u ranim epizodama bio neka vrsta uhodavanja tandema Herman i Greg, "Komanca" je definitivna potvrda njihovog zajednickog rada. Nije rijec samo o promjeni tematike i vremenskog okvira, nego je ova serija zamisljena sustinski razlicito od prve. Mada se ne smije smetnuti s uma ni cisto zanatsko usavrsavanje, "Komanca" se razlikuje i po mnogo drugih stvari, najprije po epskom pristupu zanru. Ovaj strip jeste hronika jednog vremena. O mitu i antimitu vec je receno: Red Dast, Komancin san o veliko rancu, serif Valas, indijanske poglavice i odmetnici, gradnja pruge, Pinkertonova agencija, istovremeno su i mitovi i antimitovi. Zavisno od situacije, zavisno od pogleda kojeg na njih imamo. Kako vestern nije zanr koji dopusta veliki upliv nerealisticnih ili cak fantasticnih momenata, Gregov scenario se cvrsce zasniva na karakterima i motivima likova i na uvjerljivosti prica. I dalje se, naravno, vidi besmisleno robovanje sablonima (melting pot na Komancinom rancu, lik Komance, aseksualne muskarace streberskog tipa), ali i u tom smislu je "Komanca" daleko savrsenija od "Bernarda Prinsa". Hermanov crtez takodje dozivljava promjene i razvoj. Zaokupljen pejzazima - "mitsko" pravilo: filmski vestern uvijek pocinje totalom i konjanikom koji dolazi iz daljine da bi projahao pred nasim ocima - on sebi dopusta vise slobode na tabli. One postaju pazljivije i dinamicnije komponovane kao cjeline, kvadrati postaju nesto veci, te se smanjuje njihov broj po tabli. Iako postaje znatno sigurniji u crtanju lica, cini se da je Komanca i dalje nesto manje izracajna od muskih junaka. Uostalom, crtanje upravo zenskih likova, njihova manja izrazajnost i raznovrsnost, stalna je Hermanova slabost. Sve navedeno svrstava seriju, i kao cjelinu ali i kao neke pojedinacne epizode, medju vrhunske domete. I u zanru i uopste. Rijec je o vjerovatno najboljem vesternu u sedamdesetim, sa kojim se mogu porediti jedino "Porucnik Bluberi" i "Ken Parker". "Marketprint" je do sada objavio prva tri albuma u kvalitetnoj crno-bijeloj stampi sa koricama u boji. S obzirom na ovaj ritam, svih 10 albuma bi moglo da bude objavljeno do kraja naredne godine, cime ce vrijedan izdavacki poduhvati biti okoncan. Objavljeno u banjaluckom nedjeljniku
14. SVJETSKI FESTIVAL ANIMIRANIH FILMOVA – ZAGREB
2000, Ja livo crtice. I zato volim i ovakve festivale. Otkako su ukinuli besplatan Cartoon network, a remek-djela kao sto su Simpsoni ili South park dostupni su sa odvratnim njemackim sinkronizacijama, ostaje ti relativno zanimljiva Animavizija i slucajan susret na nekom od kanala TV Beograd sa urnebesnim crticima iz 80-ih. I sta, naravno da cu doci u ZG. Kao i 92, i 94 (jedva cekam novog Nick Parka, moj prvi susret s Wallacom&Gromitom se moze mjeriti samo sa prvim preslusavanjem Sonicsa), i 96 i 98. A kad malo bolje pogledam, svih tih godina na Festivalu mi je bilo odlicno. Ako i nisu bili neki crtici, bila je dobra zajebancija. Pogotovo otkad je u Lisinskom. Klimatizirano. Veliki ekran. Super. Preskacem onaj dio o tradiciji, ugledu Zagrebacke skole, Vukoticu, Marusicu, to se zna a i to ce pisati po novinama. Ja cu umjesto uvoda reci samo da mi je bilo okej. Nekakve primjedbe cu preskociti, a one se i odnose na nebitne stvari, cak su zbog njih nastajale i odlicne fore. Tako da ja dajem visoku prolaznu ocjenu i nastavljam pricu po danima. A njih je bilo 4, posto na petom nisam mogao biti. PRVI DAN DRUGI DAN TRECI DAN CETVRTI DAN Sutradan sam vidio na teletekstu nagrade, koje mi nisu narocito ni vazne, jedino mi je super sto nisu dali Grand Prix tipu koji je vec dobio Oscara. Glupo je i sto publiku nisu nista pitali, navodno zbog nesporazuma. Ali ja se ne ljutim. Zao mi je sto nije bio moj bugarski prijatelj, ali zato su ga vise nego uspjesno zamijenili kutinski Ima-li-k’o-noviji-bicikl zajebanti i jedva cekam neku novu zajebanciju s njima. A o Festivalu necu puno, opet mozete zaliti sto niste vidjeli tih 15-ak crtica, a koje ce vjerojatno Blaza pustiti, ali vi cete tada biti na moru.
Strip koji sam pre neki dan doneo na cas izazvao je pravu pometnju, salve smeha, mada je u pitanju bila jedna manje-vise ocekivana scena: grupa ljudi okupila se iznad stripa i gotovo horski se smeje na svakom kraju reda (treba li dodati da to vecinom nisu pasionirani ljubitelji stripa), dok poizdalje popreko gledaju neki kvazicinicni ljudi komentarisuci kako se mi bavimo "neozbiljnim stvarima". E, tu su mi stali na zulj, bio sam spreman na sve; jer, takvi komentari prate strip otkad postoji, i silovito ga koce u teznji da bude priznat kao umetnicki medij, ravnopravan svim ostalim, sto i jeste. U stripu koji je bio predmet komentara, "Kalvin i Hobs", neko ce videti zabavni kutak za dnevne novine, a pazljiv citalac mnogo, mnogo vise. Kroz tri izdate kolekcije u poslednjih godinu dana, americki komicni strip "Kalvin i Hobs" polako izgradjuje kultni status kod domace publike. Njihova popularnost rezultirace izdavanjem novih albuma, tj. kolekcija, na radost ljubitelja ovog ostvarenja. Mogli bi se zapitati u cemu je tajna popularnosti rascupanog decaka i njegovog zivog/nezivog tigra. Odgovor je vrlo jednostavan: Kvalitet! Tu nema tajne. Najjednostavnija formula uspeha, u isto vreme i najteza: napraviti kvalitetan strip. Radjen u formi komicnog kais/tabla stripa, ali ne zato da bi se podilazilo trzistu, vec zato sto ta forma samom autoru Bilu Votersonu (koji je poznat kao beskompromisan kad je u pitanju banalna komercijalizacija njegovog dela) najvise odgovara; Britak humor, dubok, koji se ne svodi na obican geg tipa: "dete lupa gluposti"; Intelektualnost i inovativnost, prednosti Votersona u odnosu na njegove kolege Morta Vokera i Dika Brauna; Sarm glavnih junaka; Aktuelnost (ne mogu da se otmem utisku da se noviji strip uvek moze prepoznati u odnosu na neki stari, bez obzira na tezu da umetnost ne zastareva); I najzad, izuzetan crtez kao esencijalni deo stripa, sto je tako retko u zanru u okviru kog Voterson radi. Red je krenuti od pocetka: prvi put sa "Kalvinom i Hobsom" susreo sam se u "Tronu", gde su ga inventivno ponudili citaocima, doduse u malim kolicinama, i zato, cini mi se, strip i nije ostavio jak utisak na mene. Bolji utisak ostavio je intervju sa Votersonom, koji je, mislim, sam po sebi dovoljan da zavolite "C&H", koji pre toga, koliko ja znam, nisu objavljivani kod nas (mozda gresim). Zatim "Megatron", takodje u malim kolicinama, ali i opsezan govor Votersona, pun nezadovoljstva americkim izdavacko/sindikalnim sistemom u stripu. Mozda je interesantnije za samo delo navesti Votersonove uzore: na prvom mestu "Snupi", zatim "Pogo" i "Krejzi Ket". Prvi, kod nas je predstavljen uglavnom serijom dobrih ali neshvacenih crtanih filmova, smatraju ga najboljim stripom te vrste na svetu (prosle godine novine su detaljno propratile clancima o Carls Sulcovom prekidu rada na "Snupiju" a zatim i o njegovoj smrti, ali niko se nije setio da pocasti citaoce nekim prigodnim retrospektivnim albumom ili slicnim). Pogo, koji nisam imao prilike da citam, ali, po svemu sudeci radi se o politickoj satiri sa odlicnim crtezom. Lucidna "Krejzi Ket", jedan od najneobicnijih stripova u istoriji. Ni jednom od ovih stripova ne nedostaje gore pomenuta intelektualnost i inovativnost. Ali vratimo se "Kalvinu i Hobsu": Pre nekog vremena obradovani smo albumom, jednostavno nazvanim "Kalvin i Hobs", ocigledno sa namenom da nam predstavi ovo remek-delo u velikom stilu, sa bas onim atributima koje sam nabrojao u prvom pasusu. Ne mogu da se ne setim kaisa u kom Kalvinu otac objasnjava kako se odredjuje maksimalno opterecenje mosta: "Prevoze se sve tezi i tezi kamioni preko mosta, pa, kada se most srusi, zabelezi se tezina zadnjeg kamiona i ponovo se izgradi most" ("Pa da, mogao sam da pretpostavim" - Kalvin). Jos vece iznenadjenje predstavljala je sledeca objavljena knjiga: "Tigar - psiho ubica", prevod kolekcije izdate 1994. Po misljenju autora teksta, fazoni u ovoj knjizi su malo manje duhoviti, a mana je svakako transkripcija Kalvinovog imena u 'Kelvin': cak i ako je pravilnije izgovarati 'Kelvin', ovaj naziv nam automatski budi basmislene, cak i nepozeljne asocijacije na merenje temperature. Prednost ovog albuma je bolji crtez - verovatno zato sto se radi o epizodama novijeg datuma, a privlaci paznju cinjenica da je album objavljen u formatu "polozene stranice", sto je omogucilo da se prikazu nedeljne epizode crtane bas u tom formatu: ove epizode verovatno su najbolje nacrtani "Kalvin i Hobs", i stoje rame uz rame sa najboljim tablama nacrtanim sa obe strane atlantika (Takodje i potvrdjuju misljenje autora ovog teksta da je "polozena stranica" najbolji format za strip"). Tu negde se provukao i album "Skriveno blago frizidera" koji predstavlja epizode sa pocetka, malo jednostavnijeg crteza, u kome se jasno vidi uticaj "Snupija". Zanimljivo je da tu imamo i prvi kais "B&H", onaj u kom Kalvin hvata sebi tigra koristeci sendvic od tunjevine kao mamac. Ovo izdanje sadrzi i tekst o Votersonu, ne preterano informativan - ja pre preporucujem intervju u "Tronu" broj cetiri, cak i mnogi afirmisani autori mogli bi iz njega da nauce mnogo o profesionalizmu, komercijalizaciji i razblazivanju osnovne poruke (poznata je cinjenica da Voterson odlucno odbija licenciranje svog stripa za proizvode opste namene: majice, lutke, sapune(?), prehrambene proizvode (?!?), takodje, u pregovoru izmedju izdavaca i sindikata, Voterson je taj koji postavlja uslove), i pre svega, o postovanju i fer odnosu prema citaocima; zahvaljujuci njima sve ovo sto radimo (mi, autori ;-) ) i ima nekog smisla, zar ne? Pa, na kraju, o cemu se radi u tom "Kalvinu i Hobsu"? O jos jednom nestasnom decaku poput "Bima i Buma", "Denisa napasti", "Malog Spire", "Barta Simpsona", "Titeufa"? Hmmm... Da li je Kalvin nestasan zato sto je uradio neku glupost zamisljajuci da je to uradio njegov dvojnik iz druge dimenzije? Zato sto od uciteljice trazi da predaje nesto sto ne moze "svaka budala procitati u knjizi"? Zato sto uvek za sobom vuce svog plisanog tigra (ako je tigar uopste plisani, u sta cisto sumnjam)? Zato sto ne moze da se odbrani od razrednog siledzije? Odgovor je ocigledan, ja mogu dodati samo da je "C&H" prica o sanjaru, inovatoru neshvacenom od svih, pa cak i od svojih roditelja, pa cak ponekad i od svog plisanog tigra. O neostvarenim snovima, koji se surovo presecaju bas u trenutku kad je najsladje. O preplitanju maste i stvarnosti, gde se u postmodernističkom maniru ne daje za pravo ni jednom nivou stvarnosti da bude nepobitan, jedini istinit. I o mnogo cemu jos. Kupicemo strip, procitacemo ga bar pet puta kako bismo usli u sve tajne tog sveta, a kako nam ni to nece biti dovoljno, pogledacemo sajt http://www.calvinandhobbes.com/ na kome ima jos, jos "Kalvina i Hobsa". P.S. Ja sam "C&H" samo hvalio. Jednostavno nisam mogao da se setim nicega sto bih mu zamerio. Mozda nisam objektivan? Sta vi mislite?
Reprizna QK-a 36 KAD SAM BIO CRTAC... KATICA Nekoliko nedelja u Studiju je proslo prakticno u lenjstvovanju - ali placenom, tako da nije bilo mesta preteranoj brizi. Period[e] neaktovnosti sam koristio da se upoznajem sa sto vise novih ljudi, da zdusno upijam utiske gledanjem majstora-crtaca koji su imali posla (lay-out dizajneri, animatori-supervizori, storibordmeni, slikari pozadina...), saznam ponesto o 'drugim stvarima' (recimo, koliko je ko placen) i - nacrtam ponesto od stripova, posto se, je li, ima vremena 'na pretek'. Jedan od prvih 'samara' mi je bilo brecanje coveka koji je radio
za stolom nedaleko od mene kome sam nevino uputio pitanje o visini
zarade dok smo svi zajedno cepali koverte u kojima nam se nalazio
platni listic sa 'prelomom' zaradjene sume, skinutim porezom i
neto-zaradom koja nam ide na bankovni racun. Nije mi se dalo da mu objasnjavam kako je u mojoj zemlji najnormalnija
stvar da se o takvoj temi razgovara, te da se o tome zapitkuju
kolege. Izvinuh mu se i povukoh u sebe. A za crtanje mojih tabli
stripa sam ubrzo opomenut od strane Kejt iz Personalnog, koju
su poslali iz Uprave kojoj je neko dosa'nuo kako 'crtam za svoju
privatnu upotrebu'. Nije pomoglo moje prenemaganje kako se ima
vremena a posla [trenutno] nigde, kako je moja privatna stvar
sta radim i da je to na neki nacin vezba dok se drugi 'mlate'
dosadjujuci se, gledajuci TV, citajuci novine, trtljajuci uz kafu
i sta sve ne... No Kejt je bila nepokolebljiva. Kako da lazem kad su znali da radim za izdavaca magazina sa TOMOM I DZERIJEM i druzinom - stoga, priznao sam istinu o kojoj su vec jasno i glasno govorile table sa mackom i misem na mom crtacem stolu. Receno mi je da se vise ne usudjujem da trosim vreme Kompanije za svoje poslove namenjene 'drugim stranama'. Savetovano mi je da i ja citam novine, gledam TV - ili da uzmem da vezbam crtanje likova iz filma WE'RE BACK (Vratili smo se/Evo nas opet) na kojem rad uskoro krece punom parom. No, do toga je jos bilo par nedelja... Tri-cetiri dana sam od
jutra do mraka skicirao i drljao do u beskraj dinosauruse i decje
likove koji se pojavljuju u filmu a onda je receno da se sa svim
tim prestane jer je Stiven (Spilberg, Mr Gazda) odlucio da dovede
Karlosa Granhela (Carlos Grangell) - fenomenalnog spanskog crtaca
stripova da re-dizajnira prakticno SVE KARAKTERE. O tome smo inace
obavesteni u petak, koji nam je bio dan za sastancenje u trajanju
od jednog sata po raznim pitanjima - i kojom prilikom su nam do
u besvest pustani 'progoni' (rushes=ras'iz) ozvucenog filmovanog
storiborda sa ponegde umetnutom grubom animacijom. Mr H. - bivsi
Diznijev animator (radio je na MALOJ SIRENI) je uz Mr W. bio jedan
od izvrsnih ko-producenata sada u AMBLIMEJSNU i drzao nam je govoranciju
kako su veliki problemi pred Studijem, jer organizacija mora da
se prestruktuise - malo je animatora koji ne mogu da postignu
da urade dovoljno ekstrema za asistente i fazere a i Karlosu treba
vremena u radu na doterivanju likova. Tisinu prekide poneki usamljeni kikot, zagor tu i tamo i glasno "Yes!" dame duge talasaste zlatne kose sa naocarima velikog okvira na licu. Katica. Mr H. se nakasljao, slozio se da je predlog interesantan, nesto
se dosaptavao sa Mr W.-om i potom glasno objavio da je sastanak
gotov. Na izlasku mi je poneko prisao sa pitanjem sta ja zamisljam
da sam i ko sam, da sam tek nedavno stigao, kako ima crtaca koji
preko dve godine rade ovde a jos nisu unapredjeni i sta sve ne.
Raspravu je prekinuo Mr W. Mr W. mi uputi osmeh u kome nije bilo niceg prijateljskog. Zapita kako se to speluje, izadjoh mu u susret i on to zapisa u notes. Tako sam stekao svog prvog americkog neprijatelja. Katica je izasla sa mnom na rucak i kafu, puna podrske za moju ideju. Sreo sam je pre nekoliko dana kad nas je upoznala Nina, asistentkinja
animacije, zapravo devojka/licna asistentkinja Pitraka - simpaticnog
Francuza, vrsnog crtaca i animatora. Nina je znala da sam iz Jugoslavije
(tada jos nismo spoznali da mi zemlje vise nema...) i predstavila
me je novodosloj Amerikanki iz Vasingtona. Ne shvatajuci o cemu
se radi, rukovao sam se sa zgodnom devojkom povecih naocara na
licu uokvirenom dugom plavom kosom staromodne frizure i predstavio
joj se na engleskom. Posto joj jos nisu nasli radno mesto i crtaci sto (Studio je bio u procesu reorganizacije prostora i pregradnje) a kontinuiranom poslu jos uvek ni traga ni glasa, sedeli smo i pricali na srpskom i pomalo na engleskom. Njen srpski je bio sarmantan, sa jakim engleskim naglaskom ('nagleskoum', rekla bi ona) ali razumljiv. Crtala je ceo zivot iz hobija, dete starijih a sada bolesnih roditelja koje je krenula da izdrzava dok oni zive u Floridi radom u Stejt Departmentu (Vasington) kao prevodilac - posto je studirala i diplomirala slavistiku. Mastala je da se zauvek posveti crtanju i animaciji i da, ako moze, predje u Evropu da zauvek zivi. Divila se mojim crtezima i tablama stripova koje sam joj pokazao; njeni pokazani crtacki pokusaji su mi delovali amaterskije nego sto bi se ocekivalo za standard koji Studio trazi no - sta je tu je. Pohvalio sam je i uzvratio komplimente, cudeci se njenoj opsesiji Serlokom Holmsom pokazanoj u crtezima i njenom statusu asistenta animacije BEZ ikakvog prethodnog animatorskog iskustva. Tada jos nisam shvatio da za rad u Studiju nije samo vazno znati i umeti; i te kako je bilo vazno i KO si i ODAKLE si... Ubrzo smo sve manje vremena imali za druzenje 'o trosku Komanije' posto su je smestili na drugom kraju Studija i gurnuli je u asistiranje Dzefu Varabu (Jeff Varab) - o kome nekom drugom prilikom. Nije joj bas islo najbolje... ...kao ni meni. No problem koji je postojao - tacnije, jedan od njih - bilo je POREKLO primljenih ljudi. Postupno sam poceo da shvatam kako funkcionise 'kastinska struktura' Studija - naime, uz umece je bitan faktor predstavljala i cinjenica odakle neko dolazi. Nije daleko od pameti da su Amerikanci - pogotovo sto je studio bio americki - imali apsolutnu prednost u svemu. Oni su u svemu bili glavni i uvek na prvom mestu (kao animatori, dizajneri, slikari... O rediteljima i priducentima da i ne govorimo!), a drugi su samo mogli da ih skromno prate, kao 'prirepak' ma kako i koliko da su bili dobri i kvalitetni u svom radu. Na primer, u Studiju je radila manja grupa Bugara, animatora iz Sofije. Medju njima su radila trojica vrsnih majstora koji su me postupno i prijateljski uveli u nacine i standarde rada na projektu - no i pored svega NIKADA nisu dogurali dalje od starijeg ('senior') asistenta ili klin-ap crtaca (clean-up = prociscavanje grube skice prema modelu). Englezi, Spanci, Nemci i eventualno Italijani su najdalje mogli da doguraju do pozicije 'mladjeg' animatora ('juniora') a svi ostali su trpani na nize nivoe hijerarhijske podele. Sem Francuza, koji su imali specifican i povlascen tretman (uglavnom zasluzen - crtaju kao skotovi!) ma koliko, recimo, neki Danci isto to zasluzivali - a nije im omogucen (dozvoljen..?) napredak. Stoga je jasno kako je i zasto Katica stavljena na mesto Senior Assistant Animator-a. Za nju su poceli dani i nedelje mucenja i frustracije. Njeno neiskustvo samo je pogorsavalo situaciju i na njezino insistiranje da je 'spuste' makar privremeno u rang fazera odgovor je bio: "Ali ti si Amerikanka! Amerikanci NE RADE faziranje!". To ju je dovodilo do suza. Mene je skoro do suza dovelo nekoliko sadistickih davanja nade za napredak. Posto su stvari isle kako sam vec opisao ranije, pade mi na um da se ponudim kao asistent Karlosu Granhelu. On je crtao stripove za Diznija (Vini Pu i dr.), za Kauku u Nemackoj (Fiks i Foksi), saradjivao je sa bratom na TOMU I DZERIJU a uz sve to stizao je da za spanske izdavace nacrta i naslika zapanjujuce bajke - sto u stripu, sto u slikovnicama od kojih zastaje dah lepotom izvedbe i kvaliteom stampe. Karlos je bio voljan da me 'uzme' i predlog je uzet 'u razmatranje'. Od realizacije, normalno, nista. Savetovano mi je da budem strpljiv... Takodje sam se okusao i kao lejaut crtac. Sef lejaut odeljenja, Nemac Harald je bio zadovoljan sto mojim ranije pokazanim radovima, sto uradjenim probama sa pozadinama za film i plasmanom karaktera. Kako bih se sto bolje prezentirao, ja nisam sve radio na jednom listu, vec sam krenuo da imresioniram Studio troslojnim kompozicijama (vidljivim u celini samo na svetlecem stolu!), sa karakterima na cetvrtom sloju. Osecao sam kako postajem sve bolji, a nada da se iskobeljam iz mizerno placenog polu-nerada na animaciji postajala je sve konkretnije ocekivanje... No Karlos nista konkretno jos nije mogao da mi kaze kada bih
mogao da pocnem sa radom uz njega, a Harald se pravdao kako sve
zavisi od ljudi iz Uprave. I tako sam, kako me vec Bog dade arogantnog
i lajavog, odlucio da mi treci otvoreni 'front napada' bude razgovor
sa Mr H.-om kod koga sam zatrazio prijem (storibord odeljenje
se sastojalo samo od jednog coveka - Dzefa - koji je razradjivao
skice reditelja, brace Zondag - tako da tu nije imalo sanse ni
da pokusam da se uguram). Mr H. me je saslusao, klimao glavom
sa razumevanjem za moje nezadovoljstvo sto se stvari ne micu sa
mrtve tacke ni po pitanju unapredjenja u animaciji ni prelasku
u lejaut ili kod Karlosa za dizajn karaktera. Rekao mi je da su
stvari takve kakve jesu i da Studio ima svoj sistem funkcionisanja
i postojeci red. Ja sam odgovorio da je to 'bacanje para i vremena'
i da odbijam da verujem kako se sposobnom coveku onemogucuje da
bude premesten na bolje placeno radno mesto na kojem bi mogao
da bude korisniji. Klimao je i dalje glavom sa razumevanjem, zahvalio mi se na sugestijama i 'poverenju' i pozdravio se sa mnom. Ja sam potom otisao kod Katice kojoj sam, koliko sam znao i umeo pomagao u njenom frustrirajuce usporenom poslu koji joj nikako nije isao od ruke. Tesio sam je i obecavao da ce 'uskoro da joj svane' i postane jasno kako se to radi, strpljivo joj pokazivao kako se 'flipuju' papiri sa skiciranim ekstremima i kako se i bez prosvetljavanja ukljucenim stolom mogu 'naci' medjueksremi (breakdowns = brejkdaunz) i faze. No, njen nacin crtanja je bio cisto 'konturaski', sa izvlacenjem okvirne linije karaktera, bez konstrukcije strukturalnim oblicima koji povezani u organsku celinu daju grubu 'robot-skicu' figure koja se potom doteruje na tom listu crnom grafitnom olovkom (ako se prethodno radi olovkom u boji) ili na novom listu hartije, prosvetljavanjem prvobitne skice. Naravno, nije bila glupa, gresnica, samo se po prvi put susrela sa konstrukcionim nacinom crtanja koji je u animaciji i stripu norma i kojim sam se ja godinama rutinski sluzio - zahvaljujuci brojnim instrukcionim knjigama i savetima prijatelja i kolega kod kuce i ovde. Inace skoro niko nije hteo da se druzi sa njom. Stvarno ne znam zasto... Uglavnom je bila sama ili sa mnom - koliko nam je vreme dozvoljavalo. Baksuz ju je terao ne samo po pitanju crtanja i asistiranja - nekoliko puta su joj ukrali stvari (kupljenu robu u kesama, vokmen, trake...), preskupo ju je kostalo prebacivanje njenog auta iz Amerike koji je kasnio (nije htela ni da cuje za vozenje ovdasnjih kola sa volanom na desnoj strani i rucnom te menjacem za levu ruku) i mucila ju je samoca kada se zavrsi radno vreme... da i ne ponavljamo pricu o 'maleru' sa tekucim poslom koji joj je sporo isao od ruke. Asistent produkcije Aleks me je i zatekao jednog od sledecih dana za njenim stolom gde smo Katica i ja zajednickim snagama pokusavali da razresimo kompleksan pokret figure u zaokretu koji joj je zadavao muke - a Bogami i meni, samoizabranom njenom pomocniku i nazovi-spasitelju. Aleks se uzvrpoljio gde sam posto me nije bilo za mojim stolom vec na drugoj strani Studija - gde mi mesto - istini za volju - i nije bilo; videli me neki pa mu rekli... Tek, rece mi da me hitno zovu u ofis - Mr H. i Mr W. Tu smo, znaci..! Pun sebe sam usetao u kancelariju koju je H. smesta uz izvinjenje napustio i ja ostadoh nasamo sa W.-m koji me ponudi da sednem, sa osmehom koji mi istopi svako samopouzdanje. Nije mi dozvolio ni da pisnem. Mirnim glasom bez emocija - a stalno uz ONAJ osmeh na preplanulom licu koje su krasili prosedi brkovi sa sivim ocima koje kao da nikada ne trepcu, na glavi uokvirenoj prosedom kosom palom na ramena - rekao mi je da se o meni sve zna (ma sta da to znaci); da je Upravi Studija dosta mog samovoljnog ponasanja; da se moji ispadi vise nece tolerisati, kao ni patronizovanje producentima koji bolje od mene znaju kako se vodi filmski biznis i organizuje proizvodnja crtanog filma; da ONI znaju gde je kome mesto i sta ko i kako treba da radi; da mi valja da prestanem sa zapitkivanjem kada cu i gde da budem premesten i pomaganjem onima kojima moja pomoc nije potrebna jer su odabrani da rade posao za koji nisam predvidjen... Skupio sam hrabrost da ga prekinem i napomenem mu da sam neiskoriscen,
da se zbog zastoja u radu moglo organizovati da predjem na poziciju
gde bih mogao da budem korisniji i bolje placen (od jednog Kanadjanina
iz lejaut-odeljenja sam saznao da su oni placeni cak trostruko
vise od mene - ali ko mi je kriv kad nisam umeo da pregovaram
o plati kad je trebalo!!!) i da, na kraju krajeva, ZASLUZUJEM
VISE i da je trebalo da sam skrenem paznju na svoje kvalitete,
kad ih vec drugi ne zapazaju. W. me osinu pogledom i dize ruku
- zacutah smesta. Rece mi da je razgovor zavrsen i da Studio ne
moze da menja radnu dozvolu za radno mesto koja mi je od vlasti
izvadjena (posto, je li, nisam iz Velike Britanije, Evropske zajednice
ili SAD). Na ramenu sam osetio laki dodir Katicine ruke. Plakala je. Rekla je: "Cula sam... Zajebi ga, bicej boulje...". Meni kako-tako, njoj... Nikako. Prosao je Bozic (ponovo joj ukrade neka stoka kese sa tek kupljenom hranom i poklonima dok je sa njima pored nogu u rediteljskom prostoru - 'Jami' - gledala kako skeniraju tek uradjene crteze olovkom na lejaut pozadinama), Nova Godina i, taman posto joj je najzad stigao dugo ocekivani auto iz Amerike za koji je platila carinu i sve dazbine - rekose joj da je otpustena i da u roku od nedelju dana isprazni svoje fioke i iznese sve stvari. Bespomocno ih je molila da joj daju jos jednu sansu, da je podnela puno zrtvi, da se svojski trudi, da je sve ovo kosta i sta sve ne - bili su neumoljivi; rekli su joj da im ne odgovara njen kvalitet rada i da povrati pare prodajom auta. Nisam mogao da je utesim. Cutali smo dok je sedela mored mene u mom odeljku gde sam ja cistio grube skice i izbacivao fazu za fazom, puseci kao kreten. Kad je dosao dan rastanka, niko je osim mene nije ispratio. Iako mi je dala adresu, nisam joj nikada pisao. Poslednji put sam o njoj 'cuo' kad sam ' 94. u jednom broju magazina PREVIEWS video najavu njenog grafickog romana o Serloku Holmsu od sto i nesto strana. Tad sam odlucio da joj se javim i napisem jedno povece pismo uz cestitanje, no nije bilo sudjeno - izgubio sam dzepni imenik u kojem mi je bila zapisana njena adresa. [Nastavice se..?]
PRVO PRAVILO FANDOMA Usenet i njegova hijerarhija diskusionih grupa prava su slika demokracije u svoj njezinoj carskoj goloti. Zadnji idiot s tastaturom ima na raspolaganju jednak prostor kao i rimski nadbiskup, glas mu se cuje koliko i glas predsjednika SAD. Zagazite li u juznetske vode, odmah zaboravite stvaran svijet. Pricam vam ovo jer se zadnjih tjedana u hrvatskoj diskusionoj grupi hr.rec.stripovi dogodila repriza jedne stare priče. Najprije je nekolicina vrhunskih autorskih imena pocela navracati u grupu i docek je bio - za Internet - srdacan, te je autorima udijeljen cak i pokoji kompliment. Autori, isprva bojazljivi, osokolili su se, zatim razgalili te se na kraju krenuli ponasati kako bi to ucinili i izvan virtuala: pricajuci medjusobno, zagusujuci grupu off-topic materijalom i ocekujuci da ih se trpi jer su u stvarnom (pa makar nasem sitnom, stripovskom) svijetu "imena". Kad ih je dezurni netcop opomenuo, naljutili su se, posvadjali s njime i uvrijedjeno napustili grupu. Stara je to prica jer sam je kroz pet i pol godina na raznim Usenet grupama vidio odigranu bezbroj puta: profesionalac, gonjen razumljivom zeljom za feedbackom, uleti u fanovsko gnijezdo te prinudno sleti kad dobije tocno ono sto je trazio - kad upozna svoju publiku. Upozna inteligentne i pismene, ali upozna i neoprane, glasne i naporne, da i ne spominjem sve one geekove koji ce smatrati da se pohvala podrazumijeva, ali da svaku kritiku treba izreci i svaku dlaku koja im zasmeta rascijepiti. Malo autora moze podnijeti takvu razinu iskrenosti - niti bi trebali, svaki pravi autor prvenstveno odgovara svojoj muzi - malo autora je zaista spremno sa svojim stvarnim citateljima razgovarati na ravnoj nozi, izvan virtuala vlastite glave. Kada sam prije trinaest godina usao u SF fandom, netko mi se odmah potrudio objasniti da smo "ovdje svi na ti". Fandom, kao i njegov mladji brat Usenet, funkcionira izvan svijeta pa svaka donesena titula - doktora, pisca, autoriteta svake vrste ili stripasa - sama po sebi ne vrijedi nista. Ego se na ulazu ostavlja garderobijerki, svi krecu s iste startne crte, svatko svoju reputaciju - u fandomu kao i na Usenetu - stvara kako zna i umije, od nule. -Convention Calendar
-TOP 10. ANOTHER UNIVERS -Zimamedija, Drasko Ivezic od 25. do 30. novembra 28. novembra 1953. Umro je Milt Gross, na brodu S.S.Lurline, na ruti Hawaii - americki kontinent. Radio je na stripovima Banana Oil, Count Screwloose, Dave's Delicatessen, Nize Baby. 30. novembra 1963. Umro je Jimmy Hatlo u New Yorku. Radio je na Little Iodine, They'll Do It Every Time. Izvori: HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Dragincica i Zdravka Zupana, i monografija "Maurovic" Veljka Krulcica, "Pegaz" Zike Bogdanovica. Ako znate nekog ko bi bio raspolozen da svakog petka dobije email sa STRIP VESTIMA, posaljite mi njegovu email adresu ili mu predlozite da nam se on sam javi i tako upise na mailing listu. Zlatko Milenkovic e-mail: zmcomics@neobee.netweb: http://members.tripod.com/~ZM97 web: http://www.unovomsadu.com/strip/zmcomics |