Piše:
Marko Somborac

Piše:
Matija Pisačić

Press:
Fibra

     Izdavačka kuća Fibra iz Zagreba je objavila 4 nova strip albuma koja se od ponedjeljka mogu kupiti u vašim omiljenim striparnicama u Zagrebu i Ljubljani, a uskoro i u Beogradu. Ovdje vam donosimo kratke opise svakog od albuma, a na www.fibra.hr možete besplatno pročitati po pedesetak stranica svakog stripa i uvjeriti se jesu li toliko dobri kao što se o njima priča.


     Ljubav i rakete 1 - Juha za slomljena srca

Gilbert Hernandez je u Love & Rockets magazinu počeo 1983. pisati i crtati kratke priče o malom srednjeameričkom gradu Palomaru s dvodjelnom pričom "Juha za slomljena srca" - što je postao i zajednički naslov pod kojim se te priče pamte. Kao i Zap Comix Roberta Crumba prije njega, Gilbertove "Juhe za slomljena srca" prepoznate su kao revolucionarni korak naprijed; ništa slično njima nije prije viđeno u povijesti stripa.
     
     Palomar je mitsko južnoameričko mjesto u kojemu se priče heterogenog stanovništva isprepliću i stvaraju šaroliku tapiseriju Latinske Amerike i jedinstven doživljaj. Najranije priče magijski su realistične poput priča Gabriela Garcie Marqueza i drukčije su od svega što je prije napravljeno u svijetu stripa. Njegove se žene (što će reći: većina likova) i njegov meksičko-američki svijet smatraju jednim od vrhunaca strip umjetnosti.

     Njegovi likovi imaju ogromna, zamršena obiteljska stabla i on postupno otkriva njihove prošlosti: neki zapleti postavljeni su i do deset ili više godina prije njihova razriješenja. I mada je njegov crtački stil hrabro grub, Hernandez majstorski prikazuje govor tijela i izraze lica. Prati desetke likova kroz desetljeća njihovih života, a njihova su dob i obiteljske sličnosti prepoznatljivi u trenu, kao i svi njihovi isuviše ljudski snovi i neuspjesi.

     Ova knjiga sadrži sve priče iz Palomara koje je napisao i nacrtao Gilbert Hernandez od 1983. do 1986. i uzbudljivo je svjedočanstvo potencijala strip forme u rukama majstorskog umjetnika koji voli ljude.

     Ljubav i Rakete 1 • Juha za slomljena srca • 288 stranica • 215 x 280 mm • tvrdi uvez • Scenarij i crtež Gilbert Hernandez • Prijevod Tatjana Jambrišak i Neven Balenović • Lektura i redaktura Darko Macan • Dizajn Melina Mikulić, SGI


     Ljubav i rakete 2 - Mehaničarka Maggie

          Jedan od najčovječnijih, najljupkijih i maštom neiscrpnih umjetnika u američkoj popularnoj kulturi, Jaime Hernandez je u djelu Locas stvorio jedan od velikih američkih romana s kraja 20. stoljeća, u stripu i ne samo njemu. Locas su se začele 1981., prije 25 godina, na stranicama legendarne strip-serije Love & Rockets, te traju i dan danas. Priča je to o Maggie Chascarrillo, biseksualnoj američkoj Meksikanki koja se trudi osmisliti u zajednici koja vrvi klasnim, rasnim i spolnim problemima.

     Maggiena priča počinje u ranim osamdesetima na rock-sceni južne Kalifornije, u vrijeme promjene iz obilja sedamdesetih u drske temelje punka i new wave glazbe. Hardcore punk rock izlijeće u prvi plan, a tinejdžerku Maggie privlače anarhija, energija i raznolikost scene, koja postaje stvarno, naseljivo mjesto puno autentičnih ljudi, a ne stereotipova. Ubrzo se sprijateljuje s Hopey Glass, prgavom pankericom koja mrzi autoritete te koja ubrzo postaje povremena Maggiena ljubavnica i stalna prisutnost u njezinu životu.

     Maggie se razvija od bijesne mlade pankerice u zrelu ženu. Susreće velike i male okrutnosti i prepušta se uzaludnim nadama, razbijenim iluzijama, čak i smrti, prihvaćajući sve s ironičnim odmakom. Locas je strip neusporediv s bilo kojim drugim u zadnjih 20 godina (nimalo slučajno, to je razdoblje Maggiene priče), a ispričan je beskompromisno lijepo i ljupko.

     Ljubav i Rakete 2 • Mehaničarka Maggie • 272 stranice • 215 x 280 mm • tvrdi uvez • Scenarij i crtež Jaime Hernandez • Prijevod Tatjana Jambrišak i Neven Balenović • Lektura i redaktura Darko Macan • Dizajn Melina Mikulić, SGI


     ORKA 1 - Bosanske Basne

     Bosanske Basne, ratna drama slovenskog autora Tomaža Lavriča s kojom je osvojio Grand Prix festivala u Sierri i Srebrnog lava u Bruxellesu, su emotivna i potresna zbirka priča o naličju rata u Bosni i Hercegovini, o njegovom apsurdu i besmislu, o agoniji, beznađu, mržnji, pohlepi, gluposti, o ljudima i zvijerima, o životu i smrti. Iako grafički snažnog crno-bijelog izričaja, autor uspijeva prikazati rat s mnoštvom sivih nijansi i izreći puno, puno više istine o njemu nego većina ostalih djela koja se bave istom temom.

     Orka 1 • Bosanske Basne • 84 stranice • 215 x 280 mm • tvrdi uvez • Scenarij i crtež Tomaž Lavrič • Dizajn Melina Mikulić, SGI






     ORKA 2 - Presveto srce

     PRESVETO SRCE prije svega govori o svome scenaristu pa tako lik Alaina Mangela postaje literarni dvojnik Alexandra Jodorowskog, a ovaj strip svakako najosobnije i najbiografskije djelo od svih koje je ikad stvorio. Moebius, kome je Jodorowsky napisao INCALA po mjeri, toliko se oduševio pričom da ju je po svaku cijenu htio nacrtati ... tako da je sâm strip u neku ruku postao Moebiusov pogled na svoga scenarista. Otkvačen pogled, humorističan i odmaknut, koji daje svojstven začin mistično-seksualnim zavrzlamama koje proživljava profesor Jodo/Mangel...

     PRESVETO SRCE, dakle, svojevrstan je izokrenuti INCAL u kojemu nema znanstvene fantastike, zvijezda, tehnologije ni izvanzemljana ... ali ima beskonačno mnogo ljudskosti!

     Orka 2 • Presveto srce • 188 stranica • 215 x 280 mm • tvrdi uvez • Scenarij Alexandro Jodorowsky • Crtež Moebius • Prijevod Darko Macan • Dizajn Melina Mikulić, SGI

Piše:
V. Fumeti

     JUNAK DIKAN

     Mnogi čitaoci Politikinog zabavnika smatraju Dikana maskotom ovog lista. Pojavivši se u nizu epizoda počev od daleke 1969., i sa dužim ili kraćim pauzama, izlszeći isključivo u ovom Politikinom nedeljniku, Dikan je ostao u našem pamćenju kao zgodan domaći odgovor na Asteriksa i slične radove. Da se takav strip pojavio u Francuskoj, i bio tako popularan, svakako bi odavno čitaoci u rukama imali bar 5-6 albuma njegovih epizoda, ali kod nas se za više od 30 godina to nije desilo. Tim pre raduje pojava prvog albuma o Dikanu Laze Sredanovića, koju je nedavno objavio Internacionalni festival autorskog stripa Grrrr u Pančevu.

     Reč je o priči Plava špilja, čiji je Lazo Sredanović kompletni autor, štampanoj u punom koloru, sa zgodno dizajniranim mekim koricama i na 40 stranica.

     Kako je poznato glavni junaci ovog komičkog stripa su mladi plavokosi junak Dikan i njegov mudri deda Vukoje. Koliko jak i hrabar, Dikan je zamišljen i kao naivan, pa je njegov lukavi deda svojevrsni vodič kroz život, svet i avanture. Obojica su Sloveni, to jest, jedan Stari Sloven i drugi Mladi, da se poslužimo Sredanovićevim "fazonom". U Plavoj špilji, Dikan i Vukoje se šetaju Bokom Kotorskom, po modelu stripske naracije koju su Gošini i Uderzo svojevremeno majstorski primenili u epizodi Veliko putovanje, jednoj od nekoliko briljantnih u njihovom opusu. I Sredanović, koristeći se aktuelizacijom davnog doba i oslanjajući se na topose i poneku kulturnoistorijsku činjenicu, šeta svoj tandem bokokotorskim zalivom, u nizu kratkih, pitkih zapleta, duhovito i sa fino prepoznatljivim povodima. Na jednoj od plaža, recimo, Dikan i Vukoje će susresti Asteriksa i Obeliksa u kupaćim gaćicama!

     Ovo odlično izdanje ima samo jednu manu - štampano je u 50 primeraka, pa će mnogi zainteresovani ostati bez svog primerka, a oni koji su nekim čudom došli u posed prvog albuma o Dikanu, čuvaće ga ne pitajući za cenu.


     TARCANETA IZ DŽUNGLE

     Da je srpski strip na samom svom početku pre sedamdesetak godina bio na nivou svetskog, znaju i ovdašnje ptičice na granama, ali se ni one, a ni ostali upućeni ne pretržu baš da se to sazna i šire, van granica sve manje Srbije, niti da to doznaju novi, mladi ljubitelji devete umetnosti. Izuzetak koji ne potvrđuje pravilo jeste pojava stripskog albuma mekih korica Tarcaneta, Devojka iz džungle, klasika Nikole Navojeva, u izdanju privatne izdavačke kuće Stela, iza koje stoji najvažniji istoričar jugostripa, Zdravko Zupan.

     Tarcaneta je objavljena kao prvi album u ediciji Reprint, kompletno, na dvadesetak strana, sa odličnim i informativnim Zupanovim pogovorom. Odštampana je u tri boje, dakle s poštovanjem originala, koji je premijerno izlazio u listu «Strip» pre sedamdeset godina, od 16. januara do 4. juna 1936. Tiraž je 300 primeraka, a najveće priznanje izdavaču svakako bi bila rasprodaja tiraža, što bi istovremeno značilo da poštujemo svoju najbolju tradiciju i da nam je do stripa stalo uprkos svemu.

     Mada se, dakako, Tarcaneta oslanja na Rajs Barouzov mit o Tarzanu, Navojevljev odlični crtež pre svega podseća na Rejmonda i njegovog Džima iz džungle. Uz svu i razumljivu naivnost scenarija, Tarcaneta danas ne izaziva samo sentimentalne uzdahe, već se prati i sa dobrim čitalačkim osećajem, potvrdom klasične vrednosti. Uz to, pominjani Zupanov pogovor imponuje nizom podataka o premijernom izdanju, o izdavačima, o rano preminulom autoru i njegovom delu i, uopšte, o kontekstu u kojem je pojava Tarcanete bila mogućna.

     Za ovo izdanje izdavačkoj kući Stela sleduju najviše ocena, a čitaocima preostaje nada da se neće stati na prvom reprintu, nego da će uslediti i obnova drugih radova velikana srpskog i jugoslovenskog stripa.

BESTSELEROVA LISTA      NAJBOLJIH STRIPOVA ZA DECEMBAR   1. Kanales i Guarnido BLEKSED, Crvena duša, Bukglob   2. Enki Bilal, RANDEVU U PARIZU, Treći čin, Publika   3. Dž. K.Marfi, PRINC VALIJANT,18. tom, Marketprint   4. Bane Kerac, BILLY THE PLJUC, Marketpint   5. Boskart i Difo, JAGUAR, Beli put   6. Nikola Navojev, TARCANTA, Stela   7. Mur i Gibons, NADZIRAČI, Beli put   8. L.Sredanović, DIKAN, Plava špilja, Festival Grrrr   9. Bane Kerac, KET KLOU, 1, Sam. izdanje i Marketprint 10. Triljo i Bernet, KASTER, Strip-agent

Objavljeno u 21. broju BESTSELERA, 15. decembra 2006. godine.

Piše:
Slobodan Ivkov

     BOBAN SAVIĆ - GETO

     Kada sam prvi put pre nešto manje od decenije i po upoznao Bobana Savića, rekoh u sebi, na osnovu njegovih pokreta, načina razmišljanja i gestikulacija, otprilike ovo: "Majkumu, vidi Paheka iz mlađih dana, tu negde oko 1980.! Ili bar njegovog brata". I stoga, ništa mi posle toliko vremena nije prirodnije nego ovo što ih u poslednje vreme po Beogradu viđam kako se druže, šetaju, sarađuju i intenzivno raspravljaju. Zaista samo čudesne stvari možemo da očekujemo od ove kreativne kombinacije dvojice genijalaca, obojice i vrsnih ilustratora i stripara. Ovu priliku ću iskoristiti da se osvrnem samo na Getoov ilustratorski opus. Em je, bar za sada, neuporedivo obimniji od stripskog, em ga je sistematičnije predstavljao javnosti. O njemu sam u dva maha pisao u "Politici" i "Kvad-artu" (ispod teksta je tačno navedeno u kojim brojevima i kada), a ovaj ogled sam, uz neophodne dorade i razrade, sačinio od fragmenata tih članaka, ukazujući na vezu između dve grafičke discipline primenjene umetnosti.

     Naime, prožimanje ilustracije i stripa, dve srodne grafičke discipline iz delokruga primenjene umetnosti nije ništa novo. Tim pre kada se zna da je moderni strip, u definitivnom obliku poznatom nam od kraja devetnaestog veka, proistekao iz ilustracije, koja je svoju ogroman uzlet doživela razvojem tehnologije umnožavanja i pojeftinjenjem procesa štampe tokom, a pogotovo krajem osamnaestog veka.

     Ova bliskost dva načina praćenja literarnog predloška, prvi (ilustracija) uslovno statičniji, a drugi (strip) uslovno dinamičniji, i u svetu i kod nas je uobičajena pojava. No, za razliku od inostranih kolega, domaći ilustratori i autori stripa (stripari), pogotovo oni akademski obrazovani, nerado su priznavali ili su, i pored evidentnih aktivnosti (njihovim imenima potpisani stripovi u časopisima ili ilustracije u knjigama), potpuno negirali ovakve svoje delatnosti, na sve načine umanjujući njihov značaj u svojim celokupnim opusima.

     Opisan stav i umetnika i njegove (blago je reći: konzervativne) okoline, u Srbiji se, istina može još i danas sresti, ali samo kod najstarije generacije likovnih umetnika, pa čak i kod nekih doajena “likovnjaka – primenjaša”, kako se u ovdašnjem žargonu nazivaju stvaraoci u različitim disciplinama primenjenih umetnosti.

     Kao što znamo, do pre samo nepune dve decenije, student nekog od fakulteta umetnosti, svejedno da li se radilo o likovnim, pozorišnim, filmskim ili nekim drugim granama akademskog stvaralaštva, rizikovao je da bude isključen sa studija ukoliko bi se utvrdilo da se izvan učionice profesionalno bavio poslom koji je izučavao, makar i za minimalni honorar koji bi podupro njegov skromni studentski budžet.

     S druge strane, u okviru likovnih umetnosti, ne samo na još nesvršene, već i na diplomirane studente Fakulteta likovnih umetnosti, gledalo se sa zaprepašćenjem i nipodaštavanjem kada bi se otvoreno i javno opredelili za profesionalno bavljenje nekom od disciplina primenjene umetnosti.

     Setimo se samo kako su se mnogi vanserijski karikaturisti u svojim javnim istupima, najčešće intervjuima, uporno izjašnjavali kao slikari, skluptori ili grafičari, sve samo ne kao tvorci antologijskih karikatura. Mnogi iz tih generacija koji su još živi, i danas se uvek pre izdaju za osrednje slikare ofucanih živih i mrtvih priroda, izraubovanih pejzaža, crknutih riba i suvog cveća, nego za kreatore popularnih crteža koje decenijama svi pamte.

     Počasti koje im se s vremena na vreme odaju za “životna dela”, “doprinose karikaturi” i primenjenoj umetnosti i slična priznanja oni primaju kao neprijatne restlove i “repove” iz bivšeg života u kojem su se tobože prodali za male pare.

     Ove podeljene ličnosti sa spolja nametnutim osećajem krivice jesu bile tragične na svoj način, ponekad i na granici sopstvene hipokrizije, ali utešno je što su se tokom devedesetih stvari u ovom pogledu umnogome promenile. Pravi primer za komentar ovakve promene odnosa i pomeranja težišta respekta okoline je Boban Savić – Geto.

     Relativno mlađi (ovo je kod nas prilično rastegljivo određenje) “čisti likovnjaci” bez kompleksa danas, ne samo da priznaju, već i sa ponosom ističu svoja uspela stripska dela, odnosno grafičke novele, kako se u svetu ovakva ostvarenja od pre par decenija nazivaju. Štaviše, u svemu tome ih podstiču i neki njihovi pedagozi nove generacije. Ti akademski obrazovani ilustratori i stripari su “jeretici” u još jednom pogledu, možda još radikalnijem u odnosu prema “grafičkim pričama”. Naime, iako obrazovana na našim likovnim akademijama (Beograd, Novi Sad...), dakle na mestima gde se, po nekakvoj klasičnoj sistematizaciji, izučavaju “čiste” likovne umetnosti, nova generacija studenata sa kraja dvadesetog veka, i za vreme studiranja poništavajući granice likovnih oblasti, javno se bavi ilustracijom i stripom, dakle aktivnostima “primenjaša”, do pre deceniju – dve u krugovima “likovnjaka” neopravdano nipodaštavanih i malovažavanih.

     Poslednji slučaj izuzetno talentovanog akademskog umetnika koji suvereno barata i bojom i tušem, stvaraoca koji je odrastao izučavajući jezik ilustracije i stripa, što ga je u krajnjoj liniji i opredelilo za Fakultet likovnih umetnosti, a koji, svojim opredeljenjem i izabranim životnim i profesionalnim putem na najbolji način “ilustruje” opisani revolucionarni trend u savremenoj srpskoj likovnoj umetnosti, dakle taj slučaj koji ima svoje ime, prezime i nadimak, već više od pet godina tipičan je primer prožimanja i stapanja “čiste” i “primenjene” likovne umetnosti. Štaviše, Boban Savić – Geto, koji je diplomirao na Fakultetu likovne umetnosti, osam godina potom magistrira na Fakultetu primenjene umetnosti.

     Rođen je 12. aprila 1972. godine u Aleksincu. Osnovnu školu je, kao i potom srednju umetničku školu “Đorđe Krstić”, završio u Nišu, gde se porodica u međuvremenu preselila. Od 1992. do 1997. je studirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Diplomirao je na odseku za slikarstvo. Postdiplomske studije je upisao na Fakultetu primenjenih umetnosti, a njegov teorijski rad se, u okviru izabrane teme, bavi ilustracijom kao likovnom disciplinom. Član je ULUPUDS-a od 1997.

     Već kao srednjoškolac, stripove, ilustracije i karikature je objavljivao u raznim niškim časopisima. U kontinuitetu, od 1993. do danas ilustracije objavljuje u “Politikinom zabavniku”. Stripove je publikovao u časopisima “Stripmanija” i “Mali zabavnik”. Sa jednim gvašem za korice i dvanaest crno belih crteža, 1994. je vanserijski dobro opremio epski roman “Knežević i Severni vetar”, nažalost prerano preminule književnice LJiljane Praizović. Zatim je još bolje ilustrovao Tolkinovu novelu “Farmer Gil od Buta”. Neki od tih crteža spadaju u sam vrh celokupne srpske ilustracije. Kreirao je i pozadine za neke naše animirane filmove.
     Prvu samostalnu izložbu je održao 1997. u beogradskoj galeriji “Studentski grad”, a drugu u Nišu 1998. Izlagao je i na nekim kolektivnim izložbama i manifestacijama: “60 godina domaćeg stripa u Srbiji 1935 – 95” (galerija “Likovni susret”, Subotica), dve bijenalne izložbe stripa (galerija “Stara kapetanija”, Zemun), “Oktobarski salon” 1998., “Zlatno pero Beograda”, “Majska izložba”...

     Zanimljivo je i umetnikovo objašnjenje pseudonima “Geto”. Naime, on smatra da je crtač, dok kreira ilustracije i stripove potpuno u nekoj vrsti izolovanog sveta, dakle u svom getu, kao što je u njemu i kada svoja dela prepusti javnosti, pa ona započnu svoj samostalni život, izlolovano i nezavisno od njega.

     Ovo Savićevo naglašeno distanciranje i samoizolovanje ne treba mešati sa njegovom tobožnjom skromnošću, nemarom za reakcije javnosti ili nebrigom za svoja ostvarenja. Ostavimo mi u ovom slučaju mirne duše po strani romantičarski stav po kome je suština u samom stvaralaštvu, dok je delo kao cilj, rezultat ili završni proizvod procesa stvaranja navodno nebitno!

     Geto se uredno potpisuje na svako svoje likovno ostvarenje, izuzetno pažljivo posle štampanja u redakcijama uzima, sakuplja, popisuje, datira i na druge načine sistematizuje svoje originale i sabira prikaze iz štampe svog opusa.

     Ne valja ići ni u drugu krajnost, te smatrati da je ovo umetnikovo objašnjenje, pa i sam izbor svog pseudonima, samo prenaglašena poza tobože blaziranog i pomodno otuđenog umetnika.

     Ne. LJudsko društvo je, bez obzira na vrstu delatnosti i stepen umetničkog, apstraktnog, inovatorskog ili zanatskog koje ta delatnost poseduje, podeljeno na dve osnovne grupe: na stvaraoce i na konzumente, na aktivne i na pasivne, na inovatore i na reproduktivce. Naravno, svakodnevno se događaju “prebezi” iz jedne u drugu grupu.

     Mnogo puta do sada pokazalo se da su samoća i sumnja sa kojom se sreću svakovrsni stvaraoci neshvatljiva onima koji su opredeljeni samo za distancirano, pasivno posmatranje rezultata njihovog truda. Prirodno je da je nepripremljenoj, pogotovo mladoj osobi koja se okrenula stvaralaštvu kao svojevrsnom monaštvu sa mnogo žrtvi i odricanja, vreme za koje se tokom delanja ispostavi da je potrebno za istinski kvalitetan rad, kao i stepen izolovanosti neophodan za postizanje koncentracije, u slučaju da se odabere put odista najviših standarda, i stoga potpuna posvećenost realizaciji svojih ideja pre njihove prezentacije javnosti, traumatično iskustvo.

     Nije čudno ni kada takva osoba, vrlo brzo razumevši svoj položaj, ali ne i odustajući zbog toga, sebe opravdano odredi kao geotizovanog pripadnika društva. Ne bi bilo čudno ni da je sebi uzeo pseudonim Rezervat. Sasvim je druga priča sa jednim Savićevim kolegom koji je, takođe hodajući jednim od rizičnih puteva kojima se ređe ide, sebe potpisivao sa Institut. Već neko vreme nisam čuo sa njega.

     I s obzirom na osobeni grafički stil koji je Geto izabrao, kojim su ranije dominirali gusta šrafura i insistiranje na mnoštvu detalja, a koji je danas pretvoren uglavnom u raskošno kolorisanje, razumljivo je da je period njegovog samovanja i bdenja nad delom u stvaranju mnogo duži od onog koji je neophodan mnogim drugim površnijim ilustratorima.

     Anegdota je da su, prosuđujući samo po potpisu i kvalitetu prvih dela publikovanih u “Politikinom zabavniku” i na naslovnoj stranici stripskog časopisa “Tron”, neki domaći istoričari umetnosti smatrali kako se tu radi o ilustracijama preuzetim iz inostrane štampe. Podržavajući tu mistifikaciju, kao izvanredan urednik, a naslutivši kakav talenat ima pred sobom, urednik “Zabavnika” Zefirino Grasi je Saviću odmah dao i velik prostor i skoro sasvim “odrešene ruke”. Neuobičajeno često, pružana mu je prilika da kreira kompletne naslovne stranice ovog popularnog nedeljnika. I po pristupu načinu njihovog uobličavanja je pokazao nemalu sličnost sa Pahekovim radom na istom poslu početkom osamdesetih, što u vizuelnom pogledu, što u žanru (naučna fantastika i fantastika).

     Podrazumeva se da su sadržaje Savićevih ilustracija prvenstveno diktirali tekstualni predlošci koji su mu u redakciji “Zabavnika” davani i na osnovu kojih je on pristupao zadatim temama. No, formu (oblik, dimenzije, proporcije i kompoziciju koju je na osnovu njih morao da ispoštuje, kao i korišćenje ili odsustvo boje) njegovih ilustracija u velikoj meri su određivali grafički dizajneri najpopularnijeg i najdugovečnijeg srpskog zabavnog nedeljnika. Oni bi prvo uobličili “prelom” teksta na stranici, a zatim na osnovu njihovih ideja i raspoloživog prostora određivali proporcije i dimenzije ilustracije.

     Fotokopija “špigla” se, radi boljeg uvida u pozicioniranje njihovog dela, već decenijama daje na uvid ilustratorima unapred, pre početka njihovog posla, pa oni, u zavisnosti od uspostavljenih okolnosti, od toga da li će stranica biti štampana u boji ili crno-belo, položaje figura i formi, njihove linije kretanja, mase u kompoziciji i ostale elemente prilagođavaju navedenim uslovima.

     Stoga, na izložbama ovog vanserijskog ilustratora, kao i na retrospektivama njegovih kolega iz ilustrovanih nedeljnika (Brana Jovanović, Aleksa Gajić, Božidar Veselinović, Aleksandar Hecl...), zapazićemo, za posetioce konvencionalnih izložbi, krajnje neočekivanu raznovrsnost formi, dimenzija, kompozicija i valerskih rešenja.

     Izvučeno iz konteksta utilitarnosti, to jest njihove primarne primene vezane za tekst i štampe, neupućenima na izložbama ovakvo mnoštvo neujednačenih i nestandardizovanih ilustracija, pogotovo ako je oprema radova i postavka izvedena korektno, obavezno deluje kao vanserijski zanimljiv izložbeni doživljaj sastavljen iz neverovatno raznovrsnog tematskog raspona, a naročito se u konfuziji nađu oni posetioci izložbi likovne umetnosti "glavnog toka" ili "čiste likovne umetnosti" koji su navikli da ih i umetnici i istoričari umetnosti, koji insistiraju na klasifikacijama i određenjima, uvode u umetnikov "strogo određen tematski okvir", "stilsku doslednost", "kontinuitet jedinstvenog likovnog izraza"...

     I razgledajući Getoove radove, utisak je ovakav: raskoš, duhovitost, superiorna tehnika, veliko opšte znanje, visoka inteligencija i, na žalost nekih istoričara umetnosti - klasifikatora, neverovatna prilagodljivost i raznovrsnost.

     Bilo kako bilo, tek, za svega tri - četiri prve godine svojih aktivnosti, slobodno to možemo reći, on je u svakom pogledu odista izrastao u ilustratora svetskog formata. Danas to dokazuje objavljenim radovima kod najvećih evropskih izdavača stripa i ilustracija.

     Iako obrađuje sve teme, a poslednjih godina sve češće realistički intonirane “priče iz života”, zatim istorijske teme i različite zanimljivosti kakvih u “Zabavniku” ima podosta, više je nego jasno da mu najviše odgovaraju zadaci iz epske i naučne fantastike. On veoma rado i konvencionalni siže, manje ili više diskretno, oneobičava nekim svojim fantastičkim elementom.

     Ova njegova sklonost ka nesputanom maštanju najbolje se uočava na izložbama na kojima javnosti predočava svoja nenamenski stvarana, neobjavljena, a po uloženom trudu očigledno sa velikom pasijom u samoći, za svoju dušu izvedena likovna ostvarenja. I takva dela su svojevrsne ilustracije, ali ne predočenog teksta, već Getoove ideje koja bi se provlačila kroz neki hipotetički tekst. Stoga, neretko se događa da ih, iako nezavisno stvorene, urednici i izdavači post festum koriste uz neke teme ili čak i konkretne članke koji se naknadno pojavljuju u njihovim redakcijama.

     Veličina Getoa se ogleda i kroz činjenicu da i uz ovakve nezavisno nastale literarne ili žurnalističke tvorevine, njegovi crteži i slike stoje kao potpuno primerene ilustracije.

     Zmajevi, kosmonauti, kosmički brodovi, nepostojeće ili postojeće hipertrofirane i izobličene biljke, fantastični svetovi slični Barouzovom Pelusidaru, čudovišta (mitološka, naučnofantastička i hibridna), sve to neretko pomešano na istom prizoru, e to je ono što Geto preferira. Dalje, retko, samo kad baš mora, umetnik svoje figure zadržava u zatvorenom prostoru. Ne smatram da on izbegava crtanje enterijera. Štaviše, često nam pokazuje da njim i njegovim zakonitostima izvanredno vlada. No, pravi razmah i likovne vrednosti koje uključuju i potpunu umetnikovu neusiljenost, Geto postiže tek na otvorenom prostoru. I to ogromnom.


     Ovo je malo proširena i "Strip vestima" prilagođena verzija dva prethodno već objavljena teksta:
      1. Slobodan Ivkov: "Zmajevi i kosmonauti", dnevni list "Politika"/kulturni dodatak (11. oktobar 1997.), "Politika" d.o.o., Beograd, str. 24.
     2. Slobodan Ivkov: "Niški Geto", časopis "Kvad-art" br. 18 (februar 2003.), izdavač "Gras", Zemun (Beograd), str. 86-89.

Autor:
Zoran Janjetov

povratak na sadržaj

Uređuje:
Marko Ajdarić

Autor:
Darko Macan

povratak na sadržaj

Piše:
Darko Macan

     Petqom qasno...

     Ooo... odmaqao mi sqoro cijeli dan, ali nisam qriv! Jesam djelomice - radilo se - ali nisam potpuno jerbo je blog.hr štrajqao jučer navečer i danas ujutro te mi razbio volju da ovo napišem za vaše jutarnje čitanje. A ništa, čitat ćete qad u ponedjeljaq dođete na posao, aqo baš nikaqo ne možete prije...

     » liQ i djelo « U ovaj sam blog, djelomice, qrenuo kako bih sam sebi, a poneqad i drugima, objasnio na što trošim vrijeme. Djelomice qrenuo, djelomice uspio: prisjećajući se odmaqlog tjedna uspije mi uvjeriti se kaqo jesam nešto napravio, ali ne nužno i na što su otišli svi sati. Osim aqo nisu na qleti internet? Ccc, crni Darko...

     Daqlem, mislim kako je prva stvar koju sam zgotovio nakon prošlog nastavqa bio scenarij za 4 stranice "Kljunova" (ili "Qljunova"). U epizodi je riječ, zanimat će Deqaru (a možda i još poneqoga), o Višeslavovoj obitelji, a Bob je ovoga tjedna obavio olovqe za isti strip te ga u ovom slavnom času vjerojatno tušira. Kad bude gotovo to, Tončijev strip i naslovnica te, jasno, uvodniq koji se uvijeq piše zadnji, spaqirat ćemo i Q u tiskaru, a onda pokqušavati riješiti i papire koji bi nam osigurali financiranje za iduću godinu...

     Na papirologiju mi, inače odlazi, dobar dio tjedna, barem u ove dane. Iduće godine qanim, naime, raditi na dvadesetak projekata (što autorskih, što izdavačkih, što u Mentoru, što gdjegdje drugdje), a ovih je dana posljednji čas za ispunjavanje formulara qojima se od države grebe za pare. Djeluje jednostavno, ali zna biti taqo zatupljujuće da mozaq jednostavno bježi na bilo što drugo (te taqo nastaju ideje za projekte za koje poslije treba žicati pare)... Ovog sam tjedna, samo da na deset minuta odgodim formuliranje, napisao prvih 6 stranica idućeg "Barbarina Blaža" za Franu, što će razveseliti makar Mihaelu i Irenu. Plan je, inače, u 2007. zgotoviti ciklus od 6 epizoda (daqlem, još 4) i onda razmišljati o albumčeku.

     Dosta se planova radi u ovo doba godišta... I mnogi crtači se kunu kako će iduće godine više raditi na stripovima. Ja se nisam kleo, ali zadnjih dana mi se u naručje obrušilo ponavljanje neqih udžbenika koje sam lani završio, ali se program u međuvremenu promijenio, dvije reqlamne strip-brošure, jedan dugometražni multiautorski projekt o kojem vam još ne smijem reći ništa te, naravno, "Sergej" za treći Mister Mačak Magazin (scenarij za "Mistera Mačka" napisan je na krilima "Kljunova" prošli vikend). Četrdesetak tabloa stripa u iduća dva mjeseca, barem. No, to smo htjeli, ne? I ne treba se onda buniti...

     I drugi rade planove. Prijespomenutog Dekaru je malo ponijela živahna prodaja drugog Mister Mačak Magazina i "Životinjske karme" na CRŠ-u pa je rad upuštati se u nova sveskovna izdanja. Problem je, što nije izgledalo taqo donedavno, da trenutačno ima više izdavača nego autora spremnih stvarno crtati. Znate sve one priče o tome kaqo bi autori radili za domaće izdanje i za male pare? Prazne priče, uglavnom... U tri i pol godine Q -a možemo na prste jedne ruqe nabrojiti autore koji su nešto nacrtali više od jednom (a na onu preostalu ruku stanu oni koji su se pojavili samo jednom), pa su tako i Dekarine svesqe upitne. Jednu jesmo dogovorili (o tome kad dođe vrijeme), ali ni Bob ni ja nismo za to da "Kljunovi" budu treća sveska. Treba tu uskladiti želje, mogućnosti i financije, a publiqa će, vjerujem, biti tu kad bude i izdanja...

     Inače, bogatstvo izdanja ima i svoja naličja. Jučer sam razgovarao s distributerom knjiga koji kaže da mu knjižnice, kad donese "Texa" po 240 kuna, frknu nosom i neće uopće uzeti stripove. Izoliran primjer? Vjerojatno. Ali i štiklec iz razvijajuće nam strip-scene.

     Što još, što još...? Ah, da. Jutros sam završio uvodnik za tvrdouqoričeno izdanje stripa "Jedi vs Sith" kojeg sam napisao ima sqoro sedam godina. Lijepo je čuti kako su smatrali da je strip dovoljno dobar kako bi se našao među 12 odabranih hardkavera qojima se obilježava 30-a godišnjica Star Warsa, ali nisam se nužno (pitaju me to čitatelji ponekad) odlučio vratiti na te poljane. Konačno, nisam ni zadnja dva filma pogledao... Tako da je ovo s hardqaverom baš lijep osjećaj, ali ni u kojem slučaju presudan.

     Ima još nešto sitnica na tapeti, ali o njima ću qad budu zgotovljene - idućeg tjedna!

     » linQovlje « Malo sam surfao ovoga tjedna. To jest, ništa. Tako da ćemo linqovlje skipati, podsjetivši vas samo kako je na Blogoreji u ponedjeljak objavljena umjereno atipična priča (ima golotinje!). Neću se usuditi nagađati je li novi nastavak Martine Mjesec tamo gdje bi trebao biti, jer sam prošli put rekao da jest, a nije bio... Na Blogovom kolcu nema ničega novoga (bilo bi da je sinoć blog.hr radio), ali sam prošli put dao krivi link pa sad možete pročitati što prošloga tjedna niste uspjeli naći. Hop, hop!

     Nisam stavio linq kojeg ste mislili da sam trebao? Pa, pošaljite ga, gusqu vam punjenu!

     » leQtira « Knjiga koja me se ovoga tjedna možda najviše dojmila bila je knjiga razgovora Frederica Nifflea s bestseler-autorom Jeanom Van Hammeom. Nisam dugo čitao "XIII", "Largo Winch" me uglavnom ne zanima kao ni "Thorgal", ali Jean me oduševio.

     Jean je hladan stroj. Fascinirao me, prvo i prvo, urednim računovodstvom svega što je ikad zaradio, a zatim i poslovnim odlukama (obrazloženim) koje je donosio u svoje ime, ali i kao direktor Dupuisa (razdoblje iz kojeg je ostao po zlu zapamćen jer je dao uništiti milijun albuma serija koje su se slabo prodavale). Ali Jean je i hladan stroj koji je u kasnim tridesetim ostavio direktorsku fotelju Phillipsa da bi pisao stripove, bez garancije uspjeha... I koji vrlo dobro zna svoje mane (hladnoću) i svoje prednosti (metodičan pristup i nekontroverzne glavne junake koji se ne vode autorovim stavovima već općom, neupitnom moralnošću). Ako je itko dao formulu za uspjeh u mainstreamu, crno na bijelom, onda je to Jean Van Hamme u ovoj knjizi... ali teško da će je se itqo drugi uspjeti držati na način na kojem je njemu uspjelo.

     Preporuqa, topla.

     » marQeting « Priliqa tjedna vam je, paq, ugrabiti jedan od posljednjih dvadeset primjeraqa moje knjige priča "Teksas Kid (i još neka moj braća)". Naslovna priča ima veze sa stripom (nadahnuta je jednom bilješkom o Bonelliju i "Texu Villeru"), a možete je pročitati ovdje (pdf), dok će vas cijelo zadovoljstvo ovog idealnog božićnog poklona stajati 80 kn (poštarina u HR uključena). Javite se, što prije ako ste pametni, na darko (at) mentor (.) hr.

Do petqa!

(mcn)

povratak na sadržaj

Strip vesti

     Ovo rubrika je redovna, pozicionirana na ovom mestu u SVestima jer na sajtu već stoje u samom vrhu na udarnom mestu, linkovi ka svim domaćim internet stripovima koji redovno izlaze. Ostali stripovi, koji ne zadovoljavaju ove kriterijume - dakle nisu na nekom od domaćih jezika ili ne izlaze redovno - će ipak imati svoje mesto u ovoj rubrici.
     Dakle zasucite rukave i poradite na dopunjavanju ove rubrike tako što ćete pokretati nove internet stripove. Svaki novi strip na spisku će, onog petka kada bude dodat, imati oznaku NOVO!
     Redosled je po abecednom redu:

A STAR IS UNBORN (UnBornStar)
unbornstar.blog.hr/

BLIC STRIP (Marko Somborac)
www.blic.co.yu/blic/strip

BUZZ & FZ (Gudvin)
www.screaming-planet.com/comics.php?area_id=

ČAROBNJACI (Niko Barun)
www.tportal.hr/stripovi/carobnjaci

KUĆA STRAHA (Jurica)
www.kajgod.co.nr/

MALI MEUR (Vladislav Gajski)
www.plastelin.com/index.php?option=com_content&...

MARTINA MJESEC (Macan - Sudžuka)
www.stripovi.com/martinamjesec.asp

MISTER MAČAK (Macan - Bob)
www.stripovi.com/mistermacak.asp

NETOVCI (Niko Barun)
www.t.ht.hr/netuskoli/5-5.html

OVERKLOKING (Dubravko Mataković)
iskon.hr/webcafe/matakovic/

SERGEJ (Darko Macan)
www.zmcomics.co.yu/sergej

SIVI GRAD (Rico)
www.stripovi.com/sivigrad.asp

SOB SA SOBOM (Sonjecka)
www.stripovi.com/SobSaSobom.asp

STRIP "DAN"-a (Simon Vučković - Mirko Zulić)
www.dan.cg.yu/stripovi.php

SvRBI iU SVEMIRU (Milivoj Kostić)
vigled.sky.prohosting.com/

ŠTEFICA Jambriščak, prijateljica noći koja je previše znala" (Nik Titanik)
www.niktitanik.com

Autor:
Mladen Oljača

povratak na sadržaj

Priredili: P. Ikonić, D. Banjanin, Z.Đukanović, S. Ivkov i M. Ajdarić

     Zatvorena prva izložba stripa Srpske u Palama

     SKOK SA MARGINA

     Učešćem na izložbama u okruženju i objavljivanjem radova u pojedinim časopisima pokušavali smo da probijemo led i pokažemo da i u Srpskoj postoji grupa dobrih strip-autora, istakao Predrag Ikonić

     PALE - "Prva izložba stripa Srpske" u Palama predstavljala je zapažen kulturni događaj i, sudeći po prvim reakcijama, označila početak nekih novih dešavanja u devetoj umjetnosti na području Republike Srpske.

     Postavka autorskih radova naših strip-crtača Predraga Ikonića, Milorada Vicanovića, Aleksandra Gaćanovića, Dejana Šijaka i Stanka Gojića pobudila je veliko interesovanje ovdašnje publike.

     Izložba u galerijskom prostoru paljanskog Kulturnog centra animirala i je i druge autore sa ovog područja da se aktivnije posvete stripu.

     - Veoma je važno što je organizovana jedna ovakva izložba u situaciji kada je strip na ovim prostorima gurnut na marginu i kada mnogi osporavaju njegovu umjetničku vrijednost. Još je važnije što je pobudila značajno interesovanje publike i pojedinih crtača, koji su spoznali da i u Srpskoj postoji jaka strip-scena - kaže jedan od autora čiji su radovi bili zastupljeni na izložbenoj postavci i ujedno domaćin manifestacije Predrag Ikonić.

     On ističe da je to značajan momenat i najava boljih dana za ovdašnji strip u cjelini, koji je sve donedavno, bar kada je Srpska u pitanju, predstavljao tek nešto više od, kako reče, "hobija i ljubavi talentovanih zanesenjaka, skrivenog od očiju šire javnosti".

     - Učešćem na izložbama u okruženju i objavljivanjem radova u pojedinim časopisima pokušavali smo da probijemo led i pokažemo da i u Srpskoj postoji grupa dobrih strip-autora. U tome smo donekle i uspijevali, ali mislim da je tek ova izložba imala neki snažniji odjek u javnosti i među crtačima - smatra Ikonić.

     Paljanska izložba i interesovanje koje je pobudila u cijelom sarajevsko-romanijskom regionu uticali su i na to da postavka već početkom naredne godine bude izložena u Istočnom Novom Sarajevu, a zatim svoje putešestvije nastavi i po galerijama u Višegradu, Banjoj Luci, Laktašima...

     - Javili su nam se i predstavnici škole stripa u Federaciji BiH, tako da postoji mogućnost da slična izložba bude organizovana i u nekim tamošnjim gradovima - kaže Predrag Ikonić, još jednom pozivajući sve talentovane crtače u Srpskoj da se pridruže petorci autora koji su bili zastupljeni na "Prvoj izložbi stripa Republike Srpske".

     S. ŠEKARA

     POKROVITELjI
Predrag Ikonić ističe da velike zasluge u uspješnoj organizaciji izložbe pripadaju i Kulturnom centru Pale i ovdašnjoj Narodnoj biblioteci.
- Predstavnici ovih ustanova pružili su nam punu podršku i svu logističku pomoć, bez koje bismo teško uspjeli da organizujemo ovu izložbu - kaže Ikonić.


Objavljeno: GLAS SRPSKE, broj 11173, srijeda 20.12.2006. godine

---

     U 95. GODINI PREMINUO DŽO BARBERA

     DžO Barbera, koautor sa Bilom Hanom crtanih filmova kao što su "Tom i Džeri", "Porodica Kremenko", "Štrumpfovi" i "Skubi Du", preminuo je u ponedjeljak u 95. godini, saopštio je predstavnik za štampu kompanije "Vorner bros".

     Barbera je umro prirodnom smrću u svojoj kući u Los A nđelesu, naveo je predstavnik za štampu, javile su agencije.

     Sa svojim dugogodišnjim saradnikom Bilom Hanom, Barbera je prvi uspjeh doživio sa crtanim filmovima o Tomu i Džeriju. Vratolomije simpatičnog mačka i miša donijele su im mnoga priznanja.

     Dvojica stvaralaca započela su saradnju 30-ih godina, dok su radili za kompaniju "MGM". Uspjeh i popularnost stekli su 60-ih godina, kada je i nastao najveći broj njihovih crtanih filmova.

     - Likovi koje je stvorio sa svojim starim partnerom Vilijemom Hanom nisu samo superzvijezde crtanog filma, već čine i dragocjeni dio američke pop kulture. Mada će nedostajati svojoj porodici i prijateljima, Džo Barbera će živjeti kroz svoj rad - izjavio je Bari Mejer, predsjednik i generalni direktor kompanije "Vorner bros", povodom Barberine smrti.

     Bil Hana, preminuo 2001. godine, govorio je da on sam nikada nije bio dobar umjetnik, ali da je njegov partner, koji je crtao likove, umio bolje nego iko da im da sve moguće izraze lica.


Objavljeno: GLAS SRPSKE, broj 11173, srijeda 20.decembar 2006. godine

---

     In Memoriam: PREMINUO BARBERA, LEGENDA CRTACA

     LOS ANDJELES, 18. decembra (SEEcult.org) - Holivudska legenda crtanih filmova Dzo Barbera (Joseph, Joe), jedan od osnivaca kompanije “Hana - Barbera”, preminuo je danas u 95. godini, saopstio je Vorner Bros studio (Warner Bros).

     Barbera je preminuo u svojoj kuci, preneli su americki mediji.

     Sa Vilijamom Hanom (William Bill Hanna), Barbera je osnovao kompaniju “Hana - Barbera” 50-ih godina proslog veka, nakon zajednickog rada na crtanim filmovima “Tom i Dzeri” (Tom and Jerry) za MGM studio, koji su osvojili sedam Oskara.

     Tim Hana - Barbera zasluzan je za neke od animiranih klasika, kao sto su Kremenko i Kamenko (The Flintstones) i Skubi Du (Scooby-Doo).

     Barbera je rodjen 1911. godine u Nujorku, gde je radio kao bankar do 30-ih godina proslog veka. Posle studija umetnosti na Pret institutu u Bruklinu i usavrsavanja u njujorskim studijima za animaciju, angazovan je u MGM-u 1937. godine, gde je i upoznao Hanu.

     Njihovo prvo zajednicko delo zvalo se “Puss Gets the Boot", a dovelo ih je do nezaboravnog Toma i Dzerija. Ipak, bilo je potrebno gotovo 20 godina od nastanka cuvenog macka i misa da Hana i Barbera osnuju svoj studio, jednu od prvih nezavisnih kuca za animaciju koje su proizvodile serije za televiziju.

     Posle gotovo 50 godina karijere, Hana i Barbera izabrani su u Hol slavnih Akademije za televizijske umetnosti i nauku (1994).

     Barbera je iste godine napisao i autobiografiju "My Life In Toons".

     Nedavno je, u 94. godini, preminuo i legendarni animator TV serije o Kremenku Ed Benedikt (Benedict), koji se pridruzio Hani i Barberi ubzro po osnivanju njihovog studija za crtani film. Benedikt je za pricu o “modernoj porodici iz kamenog doba” dizajnirao glavne likove i njihove supruge, kao i automobile koje su Kremenko i Kamenko pokretali nogama.


Objavljeno: Seecult.org, 18.12.2006.godine

---

     MIKI VELIKI, DRUGI PUT

     Nastavljajući tradiciju specijalnih izdanja, redakcija dečjeg magazina Miki Maus, pripremila je i za zimu 2006/07. vanredni broj Mikija velikog, koji se, osim (većim) formatom, razlikuje i paketom poklona koji idu uz svaki primerak ovog magazina. Miki veliki, naravno, nudi i redovne sadržaje - stripove (reč je o tematskim tablama "Miki detektiv", koje traže aktivno učešće mladih čitalaca), glavolomke i tekstove na zimske teme.

     K. R.


Objavljeno: DANAS, Beograd, 21.12.2006. godine

---

     REDITELJ "GRADA GREHA" ROBERT RODRIGEZ - produciraće film "Madman" koji je baziran na stripu Majkla Alreda. Za režiju je zadužen Džordž Huang, dok će scenario pisati Huang i Alred. "Madman" je postmodernističko prikazivanje priče o Frankenštajnu, uz jedan superherojski obrt. Naime, naslovni junak je poginuo u automobilskoj nesreći, a reanimirao ga je ekscentrični doktor koji se zove Frank Enštajn. On junaku podari poboljšana čula, psihičke moći i fizičku snagu, ali ne može da mu sredi lice, pa tako Madman nosi kostim superheroja kako bi sakrio ožiljke.

V. T.

Objavljeno: DANAS, Beograd, 22.12.2006.godine

---

     Strip

     FASCINANTAN SVIJET MEMORIJE BUDUĆNOSTI

     Enki Bilal: Rendez-vous u Parizu; Izdavač: Publika, Sarajevo; 2006.

     Rendez-vous u Parizu je treći nastavak Monstruma, djela koje je isprva zamišljeno kao trilogija, ali je zbog izdavačkih potreba pretvoreno u teatralogiju. Priča govori o troje siročadi rođene u Sarajevu 1993., koji se tri decenije kasnije traže u apokaliptičnom svijetu. Svijet Enki Bilala, jednog od najmaštovitijih autora u povijesti stripa je jednako užasan i zastrašujući, ali njegovi su stripovi, naprosto, neodoljivi. Uz djetinjstvo, raspad Jugoslavije, memoriju i projekciju budućnosti, Bilal nas vodi u fascinantan svijet svojih riječi i slika, svijet kojim je stekao poštovanje publike i kritike širom planete. Izdavač ovog stripa je - kao, uostalom, i prva dva nastavka San monstruma i 32. Decembar - sarajevska izdavačka kuća Publika, koja ima ekskluzivna prava i ugovor sa originalnim izdavačem Castermanom, tako da strip na našem jeziku izgleda jednako kao i francuski original, odnosno njegovi prijevodi na "velike" jezike. Tako je poduhvat koji autorski potpisuje prevoditeljica i izdavač Azra Pita (lekturu i korekturu uradili su Ursula Burger Oesch i Goran Samardžić), jedan od rijetkih u našem izdavaštvu koji se u svim segmentima može mjeriti sa sličnim dostignućima u razvijenom svijetu. U jednom trenutku junakinja stripa kaže: "Svemir je moje zanimanje." Kamo sreće da nas je još takvih? Čitanje Bilala uvijek iznova postavlja pitanja, stoga nema sumnje da će i četvrti nastavak, najavljeni Posljednji čin naći put do onih koje kosmos na bilo koji način zanima.

(A. Burić)


Objavljeno: DANI, Sarajevo, 15.12.2006.godine

---

     Razgovor nedelje: Mirko Ilić

     ZAIGRATI VELIKU IGRU

     Ne možete mrzeti nekoga čijim se radovima divite      INTERVJU
„Dizajner koji crta i ilustrator koji razmišlja… On uspeva da svoju ideju baci pravo u lice posmatrača, donekle brutalno, ali nikad ne gubeći osećaj za humor, uvek krajnje relevantno i inteligentno.” Ovako je Mirka Ilića (50), svestranog umetnika (crtač stripa, grafički dizajner, art direktor, profesor, pisac), opisao njegov kolega Milton Glajzer. Ilić, vlasnik nevelikog (po broju zaposlenih) studija za grafički dizajn, trodimenzionalnu kompjutersku grafiku i filmske špice na Menhetnu, Jugoslaviju je napustio 1986, da bi veoma brzo ostvario sopstveni „američki san”. Dizajnirao je naslovne strane magazina „Tajm”, oblikovao komentatorske strane „Njujork tajmsa”, radio za holivudske studije, muzičku kuću „Sonija”…

     Ovih dana je ponovo u „Politici”, gde, pod njegovom supervizijom, kreativni tim koji predvodi Borut Vild, privodi kraju projekat redizajna našeg lista, koji će doneti vizuelnu modernizaciju ovih novina sa stogodišnjom tradicijom…

     • Ponovo ste u Beogradu. Da li primećujete da se nešto u njemu menja, da li se u vizuelnom smislu odmiče od onog lošeg sa Balkana i približava onom dobrom u Evropi?
     – Da i ne. Ne postoji estetska kontrola: puno boja, puno buke, to ne znači bolji dizajn. Meni je jedan od najdražih japanski dizajn, koji je izuzetno minimalan. U tom smislu, ono što bi trebalo da uradi Beograd da bi popravio svoj imidž jeste veoma minimalno: da se operu ulice i ofarbaju kuće. Beograd, pre svega, treba da opravda svoje ime…
     Primećujem, takođe, puno predivnih, secesijskih kuća, koje su uništene natpisima, tablama firmi, neonskim reklamama, koje nemaju nikakve veze sa estetikom kuće. U Americi, ako je kuća važna, onda se dogovore da natpisi budu svi isti, određene veličine. Ako, na primer, „Koka-kola” hoće reklamu na toj kući, onda se ona mora prilagoditi: ako je određeno da sve bude u zelenoj boji, onda će i njena reklama biti takva. U nekim manjim američkim gradovima, propis je da u glavnoj ulici takođe sve reklame budu iste veličine i u jednoj boji. Ovde pak dominira kičeraj loše tipografije, koja estetski uništava cele zgrade.

     • Svojevremeno ste kritikovali prvi utisak o Beogradu, sivilo njegovog aerodroma. Potom su Vas ljubazno zamolili da im lično iznesete šta bi trebalo promeniti. Da li se promenilo?
     – Imate novu zgradu, to je bitno, ali je i ta zgrada sasvim siva: nova a siva. Ono što nedostaje toj zgradi jeste to što, ako neko prvi put stiže ovde, ni po čemu ne može da zaključi da je stigao baš u Srbiju, a ne u Bugarsku. Nema duha sredine u toj zgradi, nema identiteta. Podignut je, doduše, spomenik Tesli, ali na pogrešnom mestu. Da bi se video, neko mora da izađe iz zgrade, pešice da prošeta do njega, a to obično niko ne čini. Teslin spomenik je morao biti usred zgrade, u lobiju, da dočekuje i ispraća putnike: mnogi bi mu prišli, pročitali kome je posvećen, naučili nešto novo. Dakle, i ono što postoji, što je tamo, nije na dobar način iskorišćeno.
     Zatim, svi ti prostori su dobri prostori za advertajzing. Grad, koji je, verujem, delimično vlasnik aerodroma, to treba da iskoristi: da prihode od toga što će se, na primer, tamo reklamirati neka banka, iskoristi za sopstveno uređenje. Ali zidovi na aerodromu su sada prazni…

     • Ponovo ste ovde kada je u toku jedna politička kampanja. Da li u njenom grafičkom izrazu: bilbordi, novinski oglasi, primećujete veći sklad između estetskog i funkcionalnog nego pre. Prethodnu kampanju ste u tom pogledu veoma kritikovali?
     – Ništa se bitno nije promenilo. Znam da u celom svetu političari vole da se fotografišu s decom, da tako pokažu bliskost sa novom, dolazećom generacijom. Dolazeći ovde, video sam, međutim. jednog političara koji se promoviše tako što je na bilbordu pored čoveka koji je u zatvoru, da bi time sebi podigao rejting. To je dosta čudno, to znači, u krajnjem ishodu, da će i taj političar, kao istomišljenik, završiti u zatvoru. Mislim takođe i da su slogani još prilično glupi, čak i oni većih stranaka. Video sam jedan plakat na kojem stranka poručuje „Mi smo većina”. Ako neko to napiše, čak i ako je tačno, čemu onda kampanja kad su već većina, kad će, znači, pobediti.
     Za to su krive vaše marketinške agencije, koje političke stranke reklamiraju kao „koka-kolu”. Greše i kad reklamiraju piće: kad kažete „svetsko, a naše”, to zvuči kao da je nešto ukradeno. Zar nije bolje reći „naše, a svetsko”. Ali u ovom slučaju reč je o pivu. Treba, svakako, malo više razmišljati, pogotovo kad je tema politika…

     • Koliko poznajete dizajnersku scenu Srbije?
     – U Srbiji se dešava raskorak: dizajn je, s jedne strane, očigledno postao važan, jedan deo mladih vuče dizajn u svom smeru, dok je, sa druge, još prisutan stari način razmišljanja po kome je važno sedeti na pravom mestu, imati prave veze. Moja dilema je koliko će ovi prvi dugo izdržati, da li će otići iz Srbije. Znam da su neki od vaših najboljih dizajnera nekud otišli. Možda ne toliko daleko, u Sloveniju, što znači da su želeli da budu negde gde mogu da rade, a da opet budu dovoljno blizu da mogu da se vrate. To znači da su otišli zato što su morali, a ne zato što su hteli. Treba, dakle, rešiti kako da se ti ljudi stimulišu da ostanu. Sigurno je da dizajn uvek može da višestruko vrati ono što se u njega uloži.
     Ovde nije reč samo o dizajnerima: uvek treba da imamo u vidu da nema Leonarda bez Medičija. U Americi mi kažemo „dobar si koliko ti je dobar klijent”. Mora postojati klijent koji će prepoznati neku revolucionarnu ideju. Dobar primer je kockasta flaša za jednu vašu mineralnu vodu – on pokazuje da vredi reskirati. Treba zaigrati veliku igru.

     • Kako Vi  uspevate da sačuvate svoju slobodu i umetnički integritet u uslovima kada pravila diktiraju tržište i novac?
     – Ja, takoreći, ne radim reklamu u Americi, između ostalog i zato što tamo važi pravilo „što veća firma, to gluplja reklama”. Najgluplje su zato reklame za poznate firme brze hrane ili gaziranih pića: one moraju istom porukom da ubede veoma široki krug, i stare i mlade, i obrazovane i neobrazovane, i belce i crnce. Poruke su stoga sasvim banalne. Tu jeste najveći novac i uspeh, ali mene to ne zanima.
     Ono što je, ipak, dobro u Americi, to je to što ja mogu da živim i radeći nešto drugo. Ja više volim „urednički dizajn”, nešto što ima urednika, kao što su, recimo, knjige. Njih neko uređuje, iza toga je neka pamet, očekujete nešto drugačiji nivo ponašanja. Najvažnija stvar u Americi je da odlučite šta vi hoćete, a ne da se prepustite da vas tržište vodi, jer tržište vas uvek vodi nizbrdo. Sve reklame, naime, postoje zato da bi se prodalo nešto što se ne prodaje dobro, nešto za čim treba stvoriti veštačku potrebu.

     • Primetan je Vaš politički stav u mnogim radovima u poslednje vreme. Recimo, vaše varijacije na temu Kipa slobode?
     – Ja sam otišao iz bivše Jugoslavije 1986. godine. Tada se govorilo da kad neko ode, on je „izdao zemlju”. Ja sam, međutim, otišao zato što je zemlja izdala mene. Potom su me izdali neki ljudi koji su počeli da rade vrlo mračne stvari. A kad doživite da neki ljudi koje poznajete mogu da se pretvore u takav mrak, onda shvatite da se to može desiti bilo gde, da se može desiti svakome.
     I u Americi sam, posle izvesnog vremena, počeo da prepoznajem neke znakove devalvacije, nešto sporije doduše, jer je sistem veći i bolje kontrolisan, ali kad sam osetio da počinjem da prepoznajem neka slična ponašanja, smatrao sam da je moj zadatak da počnem da upozoravam. Kip slobode je moj čest motiv, zato što je sve manje slobode.

     • Da li je to rezultat događaja od 11. septembra 2001?
     – Da i ne: teško je razlučiti šta je uzrok, a šta posledica – mi smo ovu vlast dobili pre septembra. Taj događaj je samo naglasio odnos prema drugim zemljama i pojavama koji je postojao i pre toga. To me je uplašilo. Pošto sam ja otišao u Ameriku da bih ostvario „američki san”, odlučio sam da učinim sve da mi taj san ne ukradu…

     • Vaša knjiga, koju ste uradili s kolegom i prijateljem Miltonom Glajzerom, „Dizajn disidentstva”, bavi se grafičkim izrazom opozicionarstva. Šta je danas disidentstvo u Americi?
     – Tom knjigom sam hteo da pokažem kako ljudi, dizajnirajući plakate i grafite, dižu glas, kako zbog svog stava mnogo rizikuju, kako karikatura – a toga je bilo i ovde – može za nekog da bude opasna.
     U Americi danas nema pravog disidentstva, niko danas zbor rata u Iraku ne demonstrira na ulicama. Mladi se valjda plaše da će im, ako izađu na ulicu, nastradati „ajpod” ili skupi mobilni telefon… Na ulice po pravilu izlaze samo gladni radnici ili gnevni studenti. Gladnih radnika nemamo dovoljno, a studenti postaju gnevni tek kad počnu da ih prisilno regrutuju u vojsku. Zatim, sistem je dosta naučio od šezdesetih, i to upotrebio da se ponove antiratni protesti.
     Disident je danas u Americi bloger, koji iz usamljenosti svoje sobe, šalje elektronsku bocu s pismom, ne znajući ko će sve da je pronađe i pročita. Ali, činjenica je da su neki političari izgubili na izborima zbog blogova.

     • Kad ste počinjali, alat su Vam bili pero i tuš. Danas su to kompjuteri. Da li Vam nova tehnologija pospešuje kreativnost?
     – Da, ali pre svega zato što ja još mogu da koristim tuš i pero. Kompjuteri su samo još jedno oruđe u paleti. Nije važno da li ste pesmu napisali olovkom ili uz pomoć kompjutera, važno je kakva je pesma, vredi li ili ne vredi. Najvažniji su duh i pamet.

     • Kompjuterska tehnologija je doprinela da gotovo izumre jedna umetnost koja je obeležila početak Vaše karijere – strip. Klinci vreme provode uz video-igrice, stripove u kojima oni vode glavne junake. Da li napredak tehnologije ugrožava još neku umetnost?
     – Da, najugroženiji je – razgovor. Ja ne volim da poslove dogovaram preko kompjutera. I razgovor telefonom je već minus, jer ne vidite osobu, ali kad i tako nešto pitam sagovornika i posle toga nastane tišina, ta tišina mi govori mnogo više od reči… Te pauze, koje su vrlo bitne, ne postoje u komunikaciji i-mejlom. Čitava jedna igra šaha između dvoje ljudi koju podrazumeva razgovor, polako nestaje. Brzina u komunikaciji koju su nam doneli kompjuteri nije uvek bolja. Jedina mi je uteha da ćemo, za ono što ćemo izgubiti, dobiti nešto natrag.

     • Vi ste čovek koji je otišao iz Jugoslavije, a sada svraća u nove države koje su nastale njenim traumatičnim raspadom. Da li je ludilo na ovim prostorima prošlo, da li smo svi opet normalni?
     – Ne baš sasvim, uverio sam se u to kad sam ovih dana boravio u jednom malom gradu, u Bijeljini – dosad sam uvek posećivao samo glavne, Beograd, Zagreb, Ljubljanu, Sarajevo. Ali utešno je što sazreva jedna nova generacija u ranim dvadesetim, koja je bila isuviše mlada da bi neposredno doživela strahote rata, ali je u međuvremenu dovoljno sazrela da shvati kako svoji nisu uvek u pravu, a oni drugi uvek negativci. Ako na drugoj strani postoji bar jedan čovek koji je dobar, onda na našoj mora postojati bar jedan koji je loš. Biće sve normalnije kad budu počele da se cene prave vrednosti: grafika, muzika, literatura, bez obzira na to kojoj naciji pripada njen autor. Ne možete mrzeti nekoga čijim se radovima divite.

Milan Mišić

ANTRFILE: Mirko Ilić o ulepšavanju „Politike” Estetski zahvat • Projekat redizajna „Politike” pod Vašim nadzorom je u završnoj fazi. Šta će biti krajnji rezultat? – Redizajn „Politike” je estetski zahvat, koji ne može da se ostvari bez redizajna načina razmišljanja novinara i urednika. Ovaj proces traje nešto duže, zato što ljudi moraju da se navikavaju na promenu pre nego što se promena desi. „Politika” postoji više od sto godina, smenilo se nekoliko generacija njenih čitalaca. To pokazuje da je ona umela da se prilagođava novim navikama i senzibilitetima. Sada opet treba pronaći pravu meru između starog i novog, tradicionalnog i modernog. U tom procesu, čitaoci i njihove reakcije imaju najveću moć. U ovom redizajnu promeniće se pismo: nova ćirilica, čiji je autor Jovica Veljović, čovek sa ovih prostora koji radi u Nemačkoj, biće mnogo lakša za čitanje od sadašnje, biće više belina… Najbolji dizajn je onaj kojeg ne primetite dok ne stignete do poslednje strane, onaj koji vam ne odvraća pažnju od sadržaja. Uostalom, nijedne novine se ne kupuju zbog dizajna, već zbog onoga što se u njima može pročitati. M. M.

Objavljeno: Politika ONLINE, Beograd, 03.12.2006.godine

---

     LUC BESSON STIŽE U ZAGREB

Proliferantni francuski redatelj, producent, scenarist i pisac dječjih knjiga sletjet će u Zagreb 27.12 na promociju svog novog crtića 'Artur u zemlji Minimoya'.

     Luc Besson ('Veliko plavetnilo', 'Leon profesionalac', 'Peti element') dolazi u Zagreb kako bi prisustvovao svečanoj hrvatskoj premijeri svog novog filma ‘ Arthur u zemlji Minimoya ', koja će se 27. prosinca 2006. održati u multipleksu CineStar Zagreb! Besson će u Zagrebu provesti dva dana, tijekom kojih će se uz premijeru i konferenciju za novinare održati i niz ostalih događanja.

     Kao jedinstven spoj igranog filma i 3D animacije, ‘Arthur u zemlji Minimoya' je stvaran čak pet godina, povezujući vodeće europske umjetnike s raznih područja, od francuskog stripaša Patricea Garcie koji je zaslužan za koncept i dizajn, do Davida Bowiea koji je posudio glas zlom Malthazardu i Madonne koja je sinhronizirala lik princeze Selenie.

     Crtić je nastao prema istoimenim Bessonovim pripovijetkama za djecu a prati dogodovštine desetogodišnjaka Arthura, koji u želji da spasi djedovu kuću od uništenja odlazi u skrivenu zemlju Minimoya, bića visokih tek dva milimetra, u potragu za blagom. Stigavši u zemlju Minimoya, Arthur i sam postaje jedan od njih te upoznaje lijepu princezu Seleniju, njezina malog brata Betameša te s njima doživljava mnogo uzbudljivih pustolovina…

     'Iako to nije Besson u svom najboljem izdanju', piše Screen Daily, 'redatelj ingeniozno raspolaže širokim rasponom kulturnih utjecaja: U prvom redu to se odnosi na animaciju francuskog veterana Pierrea Buffina i kameru Thierrya Arbogasta križanu s japanskom animom, naraciju koja obiluje kulturalnim referencama, od legende o kralju Arthuru, preko Julesa Vernea, Fritz Langovog 'M' sve do dokumentaraca o prirodi 'Microcosmos', što će zadovoljiti odrasle.

     Besson je najavio kako nakon Arthura više neće režirati filmove, već će se potpuno posvetiti produkciji.


Objavljeno: Filmski.net, 07.12.2006.godine

Autor:
Simon Vučković

povratak na sadržaj

Priredio:
Marko Ajdarić

Strip vesti

Ako znate nekog ko bi bio raspoložen da svakog petka dobije email sa STRIP VESTIMA,
pošaljite njegovu email adresu ili mu predložite da se on sam javi i tako upiše na mailing listu.
e-mail: zmcomics@neobee.net; web: www.zmcomics.co.yu i stripvesti.t35.com;
adresa: Zlatko Milenković, Pariske komune 31, 21000 Novi Sad
STRIP VESTI SU BESPLATNE
Ako ne želite da ubuduće dobijate STRIP VESTI, jednostavno odgovorite na ovaj email
i u naslovu (subject) napišite ODJAVA.