press:
StripCore

press:
Predrag Ikonić

          Od 4. do 19. decembra u Palama u prostorijama Kulturnog centra biće postavljena izložba trenutno najaktivnijih i najkvalitetnijih strip autora iz Republike Srpske. Izložba nosi naziv „Prva izložba stripa Srpske“ i u planu je da se prenosi iz grada u grad i tako širom Republike, a ukoliko bude zainteresovanih i izvan granica.

     Na izložbi će biti predstavljeni radovi Milorada Vicanovića Maze, Dejana Šijuka, Stanka Gojića, Aleksandra Gaćanovića i Predraga Ikonića. Ovo je prvi put u istoriji grada Istočno Sarajevo da se dešava nešto slično, a takođe je i prvi put da zajedno svoje table izlažu stripaši iz istočnog i zapadnog dijela Republike Srpske, pa otuda i ovaj simbolični naziv izložbe.

Putnici namjernici ili slučajni prolaznici, svratite, pogledajte, ima se šta vidjeti!


     Iz kataloga prenosimo:

     “Prva izložba stripa Srpske”

     Prvi put u svojoj istoriji Pale i regija grada Istočno Sarajevo imaju priliku da ugoste strip, tu čudnu zvjerku, negdje znanu i kao devetau po redu umjetnost. Iako je od samog nastanka do danas nailazio na odobravanja, zabrane, priznavanja, proglašenja za šund, hvaljenja, osporavanja, strip je opstao uprkos svemu.

     Malo mentalitet, malo rat, malo oboje uticali su da strip na našim prostorima nikad ne doživi status koji ima u cijelom svijetu (Francuska, SAD, Italija , Japan …) iako je ova teritorija oduvijek obilovala talentovanim crtačima.

     Postoji nekolicina inadžija, građana Republike Srpske, koji svojim radom ne daju stripu na ovim prostorima da umre i samo zahvaljujući njima i njihovoj ljubavi prema ovoj umjetnosti možemo reći da u našoj Republici postoji strip scena, a uvjerićete se posmatranjem ove izložbe koliko je ta scena i jaka.

     Autori predstavljeni na “Prvoj izložbi stripa Srpske” su trenutno najaktivniji i najkvalitetniji predstavnici devete umjetnosti u regiji. Vjerujemo da talenata ima još pa im poručujemo da nam se pridruže jer zajedno ćemo lakše stripu obezbjediti mjesto u društvu koje mu pripada!

      Učesnici izložbe:

     Milorad Vicanović , rođen 1965. godine u Banjaluci. Živi u Laktašima. Suvlasnik je firmopisačke radnje "ABC design". Stripove i ilustracije objavljivao u časopisima: "Glas Srpske", "Prelom", "Žalosna Sveska", "Strip magazin", "Naši dani", "Sirius", "Školarac". Učesnik mnogobrojnih grupnih i samostalnih izložbi (Vinkovci, Banjaluka, Laktaši, Sarajevo, Beograd, Leskovac, Veles, Zagreb). Dobitnik druge nagrade na IV Međunarodnom salonu stripa u Velesu, Makedonija.

     Aleksandar Gaćanović , rođen 1984. godine u Banjaluci. Student je četvrte godine Arhitektonsko-građevinskog fakulteta u Banjaluci. Bavi se grafičkim dizajnom I multimedijom.Stripove za sada crta još uvijek iz hobija I ljubavi. Objavljivao u časopisima "Buka", "Glas Kastela", "Pullover" I raznim fanzinima.

     Dejan Šijuk , rođen 1975. godine u Sisku, Hrvatska. Trenutno živi i radi u Banjaluci kao grafički dizajner i ilustrator. Stripove i ilustracije objavljivao u časopisima: "Žalosna Sveska", "Buka", "Bum", " Mali princ", "Potpis" i mnogim fanzinima. Učesnik više grupnih i samostalnih izložbi (Banjaluka, petrinja, Priština, Niš, Beograd ). Dobitnik sponzorske nagrade na IV Međunarodnom salonu stripa u Beogradu 2006. godine.

     Stanko Gojić , rođen 1976. godine u Banjaluci. Apsolvent je na Akademiji umjetnosti u Banjaluci, odsjek – likovna umjetnost. Trenutno radi samostalno kao grafički dizajner u u studiju "Curanzio", Osaka , Japan . Radove objavljivao u mnogim časopisima u Banjaluci, Sarjevu, Ljubljani i Beogradu. Učesnik više samostalnih I grupnih izložbi (Banjaluka, Sarajevo , Beograd, Ljubljana , Osaka ). Dobitnik prve nagrade na konkursu OSCE BiH na temu "IZBORI 1998".

     Predrag Ikonić , rođen 1974. godine u Sarajevu. Trenutno živi na Palama. Zaposlen u firmi "NF-tel" d.o.o. Pale. Diplomirani je inženjer mašinstva. Stripove i ilustracije objavljivao u časopisima: "Dan", "Gavran", "MadCap", "EON", "Sextaza", "Žvrljoskop", "Nosorog", "Pressing", "Re:", "Bumerang", "Buka". Učesnik više kolektivnih izložbi (Leskovac, Niš, Šabac, Beograd, Zagreb ).

press:
Lavirint

     U izdanju Lavirinta su se ovih dana (nedelja) pojavili sledeći stripovi:

     prvo i najbitnije - Mister Mačak Magazin #02 - da je pravde, sreće i većih tiraža (prodajnih) sad bi predstavljali treći broj, ali kad se ne može - ne može,... ono što je bitno da MMM ide dalje polagano ali sigurno... bolji, lepši i po istoj ceni k'o i ranije:)

     drugo i vazno: NeOM#11 - čekalo se malo poduže od one desetke. Krivicu ne svaljujem ni na koga drugog sem na sebe... no, da bi se nekako iskupio za pomenuto kašnjenje tu je i:

     i treće NeOM #12! - verovatno i najbolji broj do sada... u Nepobedivom meni svakako (uz prethodnu #11icu) najdraži. Sve što ste znali okreće se za 180 stepeni i udara pravo u facu bez milosti. Prochitajte i saznajte zašto je Nepobedivi tada, a bogme i sada NAJBOLJI izlazeći superherojski strip.

     Sa #12 oba stripa završavaju svoje celine tako da ćemo do #13 napraviti manju pauzu (najverovatnije do MaFesta) i posvetiti se nekim drugim izdanjima koja se planiraju. U 2007oj ili propadamo ili rasturamo!...:)

Piše:
V. Fumeti

     Uz novi album Strip agenta

     Ko je Kaster? Junakinja fantastičkog stripa čiji su autori poznati scenarista Karlos Triljo i slavni crtač Hordi Bernet. Strip je nastao 1985. (prva epizoda je objavljena 1986.) i sav odiše onespokojavajućim duhom čuvenog Orvelovog romana, što će reći da i danas deluje vrlo aktuelno, čak aktuelnije nego u momentu premijere.

     Šta bih da kažem? Rekao bih da u suštini ovog stripa leži ideja Velikog brata, ideja neprekidnog praćenja i manipulativnog nadgledanja života glavne junakinje, a blisko je pameti, i mnogih drugih stanovnika (ako već ne svih!). To je istaknuto i nadnaslovom Reality Show, kao i podnaslovom "Stvarni život žene čiji svaki korak prati televizija". Strip je načinjen od osam ulančanih epizoda i epiloga. Svaka "prava" epizoda, kao i Torpedo, recimo, ima osam stranica, a epilog četiri. Kao i Torpedo, i Kaster je crno-beli album, što ekspresivnom Bernetovom crtežu, koji je, sada se vidi, omaž velikom Frenku Robinsu, omogućuje da deluje punom silinom. U kratkim, grubim, naturalističkim pričama, između ostalog, lepa i usamljena crnokosa Kaster, putuje ulicama u kojima je vlast predvidela zgodne putne ćorsokake za samoubijanje mladih i gnevnih ljudi; biva na koncertu rok grupe Anabelini raščetvoritelji, čiji članovi tokom svakog nastupa odsecaju lepoj, mladoj članici po jedan ud... Uz to, u toj negativno-utopijskoj zemlji reklamiraju se proizvodi koji sigurno ne goje, iako izazivaju rak, a moguće je pojesti i hamburger načinjen od mrtvog ljubavnika... Povremeno ovakve i slične gadosti, uzrokuju muku u čitaočevom želucu, ali oštri ritam stripa i odvratnog života u Alfavilu (Metropolisu, Fet Sitiju, Kineskoj četvrti, Dark Sitiju...) nosi čitaoca dalje, a Bernetov crtež ubedljivo dočarava svet skorašnje budućnosti. Ovo stripsko putovanje kroz fiktivne, filmske gradove, okončaće se na pravom mestu, na Sanset bulevaru, u momentu kada se lepa Kaster (neuspešno?) odriče svoje televizijske karijere.

     Sem veštine u vođenju pojedinačnih epizoda, kao i celine priče, u albumu Kaster posebno imponuje metatekstualni, komentarski glas, koji kao u scenarističkim didaskalijama potvrđuje da se u stripu celo vreme radi o nečijoj režiji. Obično na kraju taj glas (reditelja Velikog brata?) analizira događaje u stripu, ponašanje same Kaster, povremeno intervenišući u toku priče, vraćajući sekvence u prvobitno početno stanje, nudeći alternativna "rešenja", demistifikujući neku strast Kasterove itd. Upravo taj scenaristički plan jedan je od originalnih karakteristika stripa i on će ponajviše uticati da se Kaster i očajni "filmski" svet ne zaborave, to jest da ne potonu (olako) u istoriju devete umetnosti.

     Početkom ovog oktobra, u jeku priprema za beogradski Sajam knjiga, upravo smo zasuti novim strip albumima, što hrvatskih što srpskih izdavača. Strip album Kaster objavio je poštujući visoke editorske parametre zagrebački Strip agent. Čini mi se da Kaster Triljoa i Berneta pripada boljem, značajnijem delu obimne recentne ponude.

BESTSELEROVA LISTA NAJBOLJIH STRIPOVA ZA OKTOBAR 1. Dž. K. Marfi PRINC VALIJANT 18. tom, Marketprint 2. Kanales i Guarnido, BLEKSED, Crvena duša, Bukglob 3. Enki Bilal, Randevu u Parizu, Treći čin, Publika 4. Alan Mur i Dejv Gibons, NADZIRAČI, Beli put 5. Bane Kerac, BILLY THE PLJUC, Marketprint 6. Triljo i Bernet, KASTER, Strip-agent 7. Segura i Ortiz, MAKSI TEKS, Lovac na fosile, Ludens 8. Bane Kerac, KET KLOU, 1, Samost. izd. i Marketprint 9. Morvan i Buše, SILAŽ, Brazda, Bukglob 10. Konjević, Vukić i Cimeša, Divlja magija, Luksor komiks

     Objavljeno u dvonedeljniku Bestseler broj 19 , 17.11. u izdanju Narodne knjige.

Piše:
Ilija Bakić

     Šest decenija Taličnog Toma

     "Usamljen kauboj sam ja, daleko od doma svog", pevuši mršavi dugajlija dok, posle avanture, odlazi u dubinu prerije, prema zalazećem suncu. Istini za volju, tekst pesme ponekad je malo promenjen - "Kauboj jaše ljut, pred njim je dalek put" - kao što ni prerija nije uvek ista, ali, za 60 godina života u 71-om strip albumu, stvari se moraju malo promeniti. A upravo toliko je vremena i epizoda prošlo od kako je 1946.g. belgijanac Moris (1923-2001), tada član "Četvoročlane bande" strip autora (u kojoj su još bili i Žiže, Franken i Vil) smislio i nacrtao prvu pričicu o kauboju koji puca brže od svoje senke, puši večitu cigaretu, druguje sa svojim konjem Džoli Džamperom "najpametnijim konjem na Zapadu", bistrim i ciničnim komentatorom događaja, i krstari predelima Teksasa i bliže okoline (mada ume da zastrani sve do Kanade). Osnovni posao Taličnog je da deli pravdu u ime koje sređuje bandite i desperadose; on je nešto kao putujući samozvani pravdoljubac koji ne traži nevolje ali ga one uvek nađu. Inspiracija za ovog junaka došla je iz tada vrlo popularnog vestern žanra, koji se preko romana i, ponajviše, filmova raširio preko čitavog Zapadnog sveta. U ikonografiji divlje zemlje u kojoj su 'muškarci muškarci a žene žene', u kojoj se čisto Dobro neprestano bori sa čistim Zlom, svi odnosi su jasni a dileme sudbonosne. Pošteni pojedinac ili grupa, u situaciji kada ne postoji efikasna i nezavisna vlast, imaju pravo da se bore za svoj opstanak, imaju pravo da se dignu ne samo protiv bandita već i protiv korumpiranih šerifova i moćnih rančera koji žele da prikupe svu imovinu i vlast za sebe (to bi se zvalo 'prvobitna akumulacija kapitala' na vestern način). Naravno, pošteni ljudi su uglavnom mirni i gledaju svoja posla ali ako ih se previše maltretira diže se 'kuka i motika'. U toj otporaškoj raboti nezamenjiva je uloga stranaca: jedni su nevaljalci i dolaze u grupama a drugi je usamljenik koji vešto barata koltom i na strani je slabijih i ugnjetenih. U prvim crno-belim vesternima ovaj momak je morao da nosi beli šešir, kao neku vrstu oreola, da dojaše u neko naselje i razjuri nevaljalce, usput se zaljubivši u neku zgodnu devojku (često javnu radnicu kakva je učiteljica); kasnije je koncept razvijan pa je i stranac moga da bude na lošem glasu ali bi se, baš u tom gradiću, iskupio za sve grehe.

     Prve priče o Taličnom (kod nas najpre poznatom kao Srećko Munja) nisu bile previše pretenciozne, zadatak im je bio da sena 10-tak tabli poigraju vestern obrascima i usput nasmeju čitaoca. Sve je delovalo pomalo dečije naivno, od karikaturalnog crteža do zapleta. Ipak, Talični je od 1947.g. redovno izlazio na stranicama strip izdanja. Dve godine kasnije pojavio se i prvi album. Moris je počeo da 'uči zanat' i usavršava se, uspevajući da razvija 'dugometražne' priče. Ipak, 1955.g., nakon što se vratio iz SAD, Moris sreće Rene Gošinija (1926-1977), scenaristu "Umapah Paha", "Asteriksa" i "Iznoguda" i pada dogovor da zajednički nastave rad na Taličnom. Ono što je bio dobar i na momente vrlo dobar strip, zahvaljujući Gošinijevoj genijalnosti, postaje remek-delo. Sve što je Moris samo zagrebao Gošini je majstorski razvio i nadogradio. Ponajpre se pozabavio braćom Dalton, banditima koje je Moris najpre, u jednoj kratkoj epizodi, bezbrižno sahranio jer se "nisu hteli predati" ali ih je uskrsao u par albuma; u Gošinijevoj verziji četvorica braće, od prgavog Džoa kome poltronišu Vilijen i Džek do prostodušne izelice Averela, postaju Tomovi večiti protivnici. Uz Daltone ide i opasna mama Dalton, starica koja pljačka bakalina, i policijski pas Ron Ton Ton (aluzija na Rin Tin Tina, dobrog psa iz brojnih filmova; kod nas je ovaj pas nazivan Šaponja i Lajavko), "najglupljeg psa Zapada" koji je rastrzan između ljubavi prema koskama (mada zaboravlja gde ih je zakopao) i Daltonima odnosno Tomu. Gošini je nastavio Morisov štos da u strip ubacuje legende Divljeg Zapada i da ih obrađuje na svoj način; tako su se na nezaboravnog sudiju Roj Bina, koji je delio pravdu i pivo zapadno od Pekosa, nastavili Džesi Džejmsa koji je pljačkao bogate i pomagao siromašne, što će reći svog brata Vilijema, velikog ljubitelja Šekspitovih drama, nadobudni dripac Bili Kid, muškarača Kalamiti Džejn, legandarne pevačice Sara Bernar i Bel Star, braća Erp i njihov drugar Dok Holidej i drugi. Strip daje svoje verzije velikih događaji, od osvajanja prerija, uspostavljanja linija poštanskih kočija, gradnji pruga, uvođenje telegrafa, pronalaženja nafte, ratova stočara, genocida Indijanaca. Zapad nastanjuje bezbroj čudnih likova, od prodavaca čudotvornih napitaka, tragača za zlatom, elegantnih profi kockara sa brkovima ala Klark Gebl, salunskih igračica, detektiva Pinkertonove agencija, konjice i vojnika prašinara, do Kineza sa kikom, dostojanstvenih crvenokožaca, veselih crnaca i kauboja svih naroda i narodnosti. Moris je bio dostojan pratilac Gošinijevih ideja, njegov crtež je dočaravao gradove, krčme i bakalnice, preriju i klance, pratio sve promene raspoloženja junaka, poigravao se likovima crtanim po uzoru na popularne glumce ili političare. Ovi autori zaslužni su za razvoj čitavog sistema onomatopeja i prigodnih nizova znakova kojima se označavaju kletve i psovke. Posebna stavka albuma bile su table sa imenima mesta u kojima se dešava radnja; ingeniozni natpisi tipa "Gras Taun - vešanje svakog dana tačno u podne"ili "Gras taun - uskoro vešanje", "Desperado Galč - stranče prođi po ovoj zemlji ili ćeš se naći ispod nje", "Kojot Galč - klima promenjiva, broj stanovnika takođe", "Purgatori - stranče mi ne volim strance", "Oukvil - stranče, u gradu ima mesta još samo na groblju", "Tajtusvil, grad nafte - stranče koji dolaziš da tražiš naftu ako nisi ispravan naći ćeš olovo", i slični neprestano razgaljuju čitaoce baš kao i Gošinijeva sposobnost da 'tempira' tenzije i konačni raplet na poslednjoj tabli.

     Talični u izvođenju Morisa i Gošinija postaje svetski poznat strip koji se prodaje u milionima primeraka i ima nebrojanu armiju obožavalaca, što dece, koja ga upoznaju, što njihovih roditelja, koji su sa njim odrasli. Posle Gošinije smrti 1977.g. Moris je pokušao da, sam ili uz pomoć drugih scenarista nastavi serijal o Taličnom ali su rezultati bili neujednačeni i najčešće slabi. Jedina bitna promena bilo je nestajanje Tomove dežurne cigarete1983.g. i njena zamena slamkom, što je bila svojevrsna pomoć u borbi protiv pušenja. Po Morisovom odlasku činilo se da će se Talični preseliti u legendu ali su autori Gerra i Achde nastavili da oživljavaju usamljenog kauboja. U međuvremenu, Talični je iz nepokretnih stigao i u pokretne slike; snimljena su tri serijala crtanih filmova (sveukupno više od 100 epizoda) kao i tri igrana filma (u dva je Toma igao Terens Hil) te igrana TV serija. Ni kompjuterska era nije počela bez Taličnog: on je junak i video igrica. Rečju, Talični Tom je remek-delo sveukupne 9. umetnosti (barem kada ga je radio dvojac Moris-Gošini) ali i jedan od kulturoloških fenomena XX veka.

Piše:
Boris Lazić

     Na sve očigledniju krizu francusko-belgijskog stripa može da se da više odgovora, koji su toliko novih mogućih osvetljenja, toliko novih mogućih otvaranja perspektiva datog problema, a da pri tom sam taj problem ostane i otvoren i nerazrešen. Nagla prevlast japanske Mange, kao i najavljeno obasipanje frankofonog tržišta stripovnim ostvarenjima iz drugih kulturnih središta daleke Azije (iz Kine, Koreje, Hong Konga, Tajlanda, itd…), otvaraju pitanje razloga takvih izdavačkih promena i mi se moramo zapitati jesu li samo komercijalni i reklamni razlozi uzroci uzmicanju autohtonog stripa pred navalom inostranog (o tom inostranom nećemo ovde da iznosimo estetske sudove) ili je prosto reč o efemernom, pomodarskom fenomenu, podsticanog najpre iz ekonomskih razloga, i koji će proći kada bude prošla i izdavačka jagma za što lakšom zaradom. Jer, ovde je upravo reč o zapostavljanju domaćih kanona od strane autohtonog izdavaštva. S druge strane, ne treba gubiti iz vida ni potrebu za promenom i obnavljanjem, koja je "disanje duha", jer se umetnikov duh i duh odnegovane publike kreću kroz oblike: ne trpe okoštavanja.

     Činjenica da prodaja Japanskog stripa čini skoro trećinu ukupnog prodajnog profita kod nekih od izdavačkih kuća, pokrenula je, nedavno, Dipuija, na objavljivanje "Spirua i Fantazija" u Tokiju, stripa rađenog pod snažnim uticajem Mange. Koliko je mimetizam put ka razrešenju tržišne neprofitabilnosti sadašnjeg stripa, ostaje da se vidi (deo problema sadržan je već u tome što se na strip manje gleda kao na zasebni umetnički rad, kao na potencijalnu umetničku vrednost po sebi, koliko kao na proizvod sadašnje masmedijske "kulture" zabave, kao na potrošni proizvod potrošačke svesti).

     Drugi mogući odgovor na pitanje odumiranja autohtonog stripa se ispoljava kroz bitno drugačiji pristup. U ovom slučaju se jednako prisutni mimetizam sastoji u što čvršćem podražavanju stila klasika stripa. U tom smislu se pišu scenarija i crtaju stripovi koji u nama bude sećanja na stare, te nam se ponekad učini da to afirmisani crtači čine isključivo iz nekadašnje dečačke potrebe da dopisuju nove avanture svojih omiljenih junaka. Do danas je u tom ključu najjače stvari dao Šalan. On ne samo da je unosio u svoj diskurs onovremene, za strip zabranjene teme, ne samo da je unosio motive koje nije bilo dozvoljeno obrađivati kroz medij stripa, nego je, usložnjavanjem i multiplikacijom svog mimetičkog pristupa, sam taj pristup dovodio u pitanje ironijskim otklonom prema zadatim uzorima. On sam je danas podražavan od strane nekoliko mlađih crtača, ali isključivo na grafičkom polju: ko u njihovim radovima bude tražio duh Šalanov, taj ga neće naći.

     Jer, to odmah moramo reći: fascinacija tuđom stilizacijom predstavlja zamku. Setimo se na čas silnog uticaja Minjolinog, pre desetak godina. Utapanje u tuđi izraz je slepa ulica. A crtači koji mu se ne odupiru, oni se gube u njemu. Više ne umeju biti svoji, prepoznatljivi, autohtoni. Sledstveno, budući anahroni, oni nemaju više šta ni da nam saopšte. Sklapamo njihove stripove, ukljanjam ih u stranu, i pamtimo kao upozorenja: da svačiji uticaj mora da se prevlada, prevrednuje, inače naš vlastiti potencijal neće nikad doći do izražaja.

          Ono po čemu se ističe Tajmanov poduhvat jeste rad u dosluhu s tvorcima serijala, konkretno s Mašeroom i Martenom. Setimo li se da je svojevremeno slao Žakobsu dovršene table "Blejka i Mortimera", nudivši se majstoru iz Božjačke šume za saradnika, uvidećemo da je reč o temeljnom poetičkom postulatu, koji kao da je eho na Šalanov: tu je podražavanje starih ne samo omaž njihovom umeću, što je stvar koja se podrazumeva, nego takođe odraz potrebe da se istakne vlastita tradicija, škola crtanja iz koje se proističe, sa koje se još napaja. Tajmanov je problem drugde: pitanje estetske vrednosti njegovih besprekornih (podražavalačkih) ostvarenja ostaje otvoreno upravo zato jer ti stripovi ne mogu drugo do da u nama bude čežnju za nekadašnjim stripom, za nekadašnjim radom na stripu. Šalan je koristio zadate postulate (strip pedesetih godina) da bi ih estetski i etički preispitivao. On nije nastavljač čuvenih serijala: on je naslednik čitavog jednog estetsko-sižejnog domena, čitave jedne stripovne tradicije (u njemu, u njegovom stilu, podjednako se ukrštaju i Erže i Franken, i kanoni časopisa "Tintin" kao i kanoni časopisa "Spiru") kroz koju jedan poslednji put putuje, do temelja je preobrazivši, utisnuvši joj obeležja vremena Novog talasa i diskursa stripa za odrasle. On je na izvestan način oslobodio diskurse rodonačelnika i omogućio im da govore o stvarima koje je deontologija pedesetih godina držala za tabu. Tajman se, nažalost, ne kreće tim smerom. Jedino se razlikuje od Teda Benoe ili Žilijara po tome što svoje nastavke stvara u direktnoj saradnji s tvorcima serijala, otklonivši tako moguću zamerku da se – nepozvan – bavi radom po tuđem predlošku: ali je žalosno konstatovati da, i posle pojave Šalanovog ironijskog genija, jedino po čemu se razlikuju nastavljači od klasičnih uzora jeste življa upotreba ženskih likova pri komponovanju priča. To je malo, neznatno i banalno. To je ništavno kako sa stilskog polazišta (anahronost, a da se time dublje ne osvetljava epoha), niti ičim bitnijim doprinosi razvitku savremenog francusko-belgijskog stripa. Treba, naravno, istaći da je Tajman izvanredan crtač. Njemu polazi za rukom da oživotvori tuđi likovni svet i ubedljivo vodi priču po tuđem obrascu. Rekao bih zato da su, kada je o njemu reč, radovi na Sibilini i Lefranu izvanredne stilske vežbe, vrsni omaži voljenim prethodnicima, ali da u njima, iz razloga nedostatka svega gore navedenog (kao i razloga nedostatka samo-ironijskog otklona prema samom postupku "ozbiljnog" reprodukovanja tuđeg sveta), nedostaje samostalna interpretacija, odnosno neophodna revalorizacija nasleđa. Dakle: njegov vredni rad je ipak – slepa ulica. A Spiru kao Manga? i to je ćorsokak. Stvar pomodarstva. Stvar koja će proći i zaboraviti se kao lanjski sneg.
     
           Možda smo naprosto suočeni s problemom nespojivosti interesa crtača-scenarista sa interesima publike: svet esnafa je svestan tradicije i nje se lako ne odriče, dok izdavaštvo (prati li ili pak pre nastoji da oblikuje javno mnjenje, ukuse publike?) i publika traže nove, u svemu nove vizuelne i pripovedačke sadržaje, koje im, trenutno, nudi Japan. A možda to, jednostavno, savremene frankofone, autohtone priče, domaća scenarija, više nikoga ne privlače?

     Nalazimo se negde tu, u međuprostoru. Doći će do estetskog preloma. Do njega neminovno dolazi. Velike se promene dešavaju mimo moda, mimo unapred zadatih koordinata, mimo volje galerista i izdavača. Nekad su stvaraoci generacije Asocijacije unosili dah svežine u ovdašnji strip (Nije se dalje moglo Salanovim tragom). Ubeđen sam da negde već rade oni koji će sutra da preobraze ceo francuski strip. Samo da se bolje upoznamo s Mangom ! Potreban nam je predah.

Piše:
Dejan Palinković

     CRTANI ROMANI

     Prvu svesku iz edicije Crtani romani sam video izloženu na kiosku kod Jodne banje čim je izašla, davne 1962-e godine. Sa cenom od tadašnjih 100 dinara (Kekec je koštao 30), "Divlji vetar" je odmah postao predmet puste želje, a pomenuti kiosk sam sledeća dva dana obilazio kao medved oko košnice. Na putu do centra su bili raspoređena još tri kioska, i svi moji odlasci u grad su bili prekidani obaveznim desetominutnim pauzama koliko je trajalo zagledanje naslovne strane do najsitnijeg detalja. To je trajalo sve dok nisam otkrio da moj školski drug ima prva tri broja. Izdržao sam mučenje (ne dam, i šta mi možeš), i posle mog dosadnog navaljivanja i zaklinjanja da ću ih čitati u zimskim rukavicama, sveske su najzad bile u mojim rukama. Otkriven je jedan sasvim novi svet. Svet vesterna koji se sa platna bioskopa "Jadran", "Zvezda" i "Narodni" odjednom preselio u moje dvorište, u hlad ispod stare kajsije.

    Te godine, uspešno i manje uspešno, pozajmljivao sam Crtane romane i čitao ih po pet-šest puta ne bi li mi što više ostalo u glavi.

     I onda, jedan od najlepših događaja iz mog detinjstva kojeg se sećam... Mama se odrekla mogu zamisliti čega sve ne, i jednog meseca mi dala 1000 dinara, uz primedbu da je čula da se u "Forumu" mogu kupiti svi izašli brojevi. Nikad nisam brže prešao razdaljinu od Katoličkog groblja do obale Dunava (tamo gde je i danas zgrada "Foruma"), i nikada mi više nije uspelo da povratak traje skoro tri sata, jer sam, naravno, usput ponovo sve čitao.

     Kupio sam deset sveski, od 1 do 11, s tim što sam izostavio br. 7, "Crnu lisicu" koju jednostavno nisam mogao da smislim (vrednost Alberta Breće sam spoznao tek petnaestak godina kasnije). Već tada sam primećivao neke stvari koje su mi smetale, a nisam znao šta je uzrok jer nisam imao pojma kako se "prave" stripovi. Recimo, slika iz "Divljeg vetra" na naslovnoj stranici "Belog poglavice" me je baš iziritirala, jer su do tada za naslovnu korišćene slike iz samog stripa. I broj 8, "Klopka" je bio promašaj. Greškom tehničkog urednika, na naslovnu je otišla slika iz stripa "Slučaj za Karsona" zajedno sa tri kružića od oblačića za tekst koji nije do kraja bio retuširan. Zbog toga je na naslovnoj za "Slučaj za Karsona" objavljena nekakva litografski unakažena grozota (tek kasnije sam ustanovio da se radi o slici sa originalnog engleskog izdanja). Od trinaestog broja, stvari su se vratile na svoje mesto, uz sporadično iskakanje iz principa.

     Crtani Romani su bili "Forumov" reprint serije Cowboy Picture Library engleskog izdavača Fleetway publications. Engleski ružan običaj da ne navode imena autora je nenamerno prenet i u naše izdanje tako da ni dan danas ne znam autore pojedinih stripova (npr. Divlji vetar, Bitka za ranč, Sunčani ranč, Revolveraš...). Kastilja (Arturo del Castillo) sam registrovao kada se u Plavom vjesniku pojavila njegova mini biografija, a Hezusa Blaska sam dugo zvao Blailo, zbog krivo pročitanog potpisa u "Čeličnoj šaci". Ostale, mahom italijanske i španske crtače sam prepoznavao mnogo kasnije kada su njihovi stripovi počeli da se pojavljuju u drugim edicijama (Rugiero Giovannini, "Zamka za ubicu", je prepoznat kao autor Olaka gladiatora, potpisan sa RG) a Sergio Tarkquinio je "razotkriven" u izdanjima Dnevnika. Naknadnim, slučajno povezanim podacima se došlo do imena još nekih autora, a Esterheld kao scenarista je isplivao na površinu tek kao redovni saradnik u biografijama Alberta Breće i Artura del Kastilja. Njemu je pripisana i jedna od najlepše napisanih priča (kapa dole prevodiocu), "Panika u gradu". Priča je bila toliko dobra da je jedan sarajevski kvazi scenarista, dvadesetak godina kasnije, bukvalno prepisao tekst i dijaloge, ubacio svoje opise scena i to pokušao da poturi kao (pisani) vestern roman - nećete verovati - Forumovoj redakciji pisanih izdanja (!?).

     Redakcija Crtanih romana se ponašala shodno tadašnjem vremenu i mogućnostima. Dizajn izdanja je bio replika engleskih sveski, ali zbog tehničkih (ne)mogućnosti (prenošenje ful kolora sa slajdova), originalne kolor ilustracije su zamenjene litografski bojenim scenama iz sadržaja sveske.

     Prevodi su često bili na visokom nivou, daleko bolji od današnjih amaterskih prevoda, i redak je bio slučaj da se mogao uočiti cajtnot ili improvizacija.

     Ostaće nepoznanica zašto su imena glavnih junaka promenjena i ko su bili "kumovi". Tek, Kit Carson je prekršten u Rej Karson (nekome je smetala asocijacija na kita?), Buck Jones je postao Roj Renk, a Larigan je počeo karijeru kao Lari Morgan ali su mu kasnije vratili skraćeno ime. Kanzas Kida nisu dirali. Ostali likovi koji se nisu pojavljivali u svojim serijama su, pretpostavljam, zadržali svoja originalna imena, U jednom jedinom slučaju kada je zaista trebalo promeniti ime glavnog junaka to nije urađeno. Naime, u stripu "Revolveraš", ime glavnog junaka Lash je transkribovano u Leš, što, priznaćete, na našem jeziku ne zvuči mnogo lepo. U 16. broju "Napad na diližansu", očigledni Bak Džons (Roj Renk) je postao Kanzas Kid samo zato što se prevodioci još nisu navikli na izmene.

     Forum se nije držao Flitvejevog redosleda, a još manje se trudio da naslove prevede makar po smislu originala. Suštinski, to i nije bilo bitno, jer priče nisu bile povezane. Od 468 Flitvejevih sveski kod nas je objavljena dobra polovina. Iz nekog razloga, Forumova redakcija je posle stotog broja počela da štampa reprinte sopstvenog izdanja pod drugim naslovom. Reprinte ne treba brkati sa drugim izdanjem izvesnog broja svezaka. To drugo izdanje, uzrokovano dobrom prodajom i uspehom izdanja, imalo je isti naslov i nevešto precrtanu (neko iz redakcije?) i drečavo iskolorisanu naslovnu stranu prvog izdanja (veoma uočljivo na naslovnoj strani "Prerija gori"). I cena je bila različita (umesto 100, jedan dinar) i možda bi se na osnovu toga mogao utvrditi datum izlaženja tog ponovljenog izdanja pošto redakcija nije stavljala te podatke u impres. Prema tom impresu, imamo samo podatak da je urednik bio Tomislav Ketig. Da je za Crtane romane najodgovorniji, ustvari, bio Duda Milosavljević (naslednik Ivkovićeve strip imperije po zetskoj liniji) znalo se samo u krugovima bliskim redakciji i to nije bio javni podatak.
     Dolaskom Svetozara Tomića u redakciju, menja se dizajn naslovne strane i koriste se ilustracije španskih autora koje nemaju vezu sa sadržajem (Dečje novine istovremeno koriste originalne ilustracije Cowboy Picture Library za svoja pisana izdanja!), a reprinti objavljenih epizoda sa drugim naslovom postaju sve češći. Sa ove distance gledano, izgleda kao da je Forumova redakcija pokušala da ublaži očigledan pad kvaliteta serije koji je počeo da se pokazuje u engleskom izdanju.

     To nije ništa čudno. Flitvej je oduvek bedno plaćao, otimao autorima autorska prava (nisu poštovali ni osnovno pravo potpisivanja autora), a njihovi likovni urednici (vrlo verovatno skroz nestručni -sudeći po dizajnu i kasnijim pričama autora) su stalno sitničarili i zakerali da bi šefovima dokazali da, eto, i oni nešto rade. Naravno da se pod takvim uslovima prvobitna sjajna ekipa italijanskih i španskih crtača brzo osula. Dinamika izlaženja je proizvela sve češće kršenje dedlajna za crtanje, angažovani su crtači sa tek dovoljnim crtačkim sposobnostima, teme su se istrošile, i, u drugoj polovine edicije CPL, kvalitet opada strmoglavo.

     U takvoj situaciji, moguće je da je Forumova redakcija želela da poštedi svoje čitaoce koji su već imali visoke kriterijume od torture zvane industrijski strip. Po epizodama stripova objavljenim u brojevima preko 300, vidi se da od sjaja prvih sto brojeva nije ostalo skoro ništa. Zaključno sa 365. brojem (podatak za proveru, pošto sam prestao da pratim ediciju kada su reprinti postali sve češći), Crtani romani su se ugasili i postali obavezna uspomena za sve one koji su se slatko smejali Zlatnoj seriji i Lunovom magnus stripu. Onaj ko je pelcovan na Blasku, Breći, Kastilju, Bielsi i drugima, jednostavno nije mogao da prihvati dečji nivo Bonelijevih stripova. Izuzetak je bio, donekle, Teks Viler kojeg su radili i crtači poznati iz Crtanih romana (Tici i društvo), ali, mora se priznati, priče italijanskih scenarista ni izbliza nisu mogle da se mere sa onima iz Crtanih romana.

     Popis svih svezaka Crtanih romana se, mislim, može naći na UUPSovom sajtu ili na stripovi.com, nisam siguran. Iz raznih izvora došao sam do nekakvog spiska autora koji su sarađivali u CPL ali, nažalost, kraj njihovih imena nije naznačeno šta su radili. Na spisku za koji verujem da nije definitivan su:
      Colin Merrett, Derek Eyles, Geoff Campion, Reg Bunn, C. E. Montford, Graham Coton, Alberto Salinas (u nekim spiskovima pobrkan sa bratom Jose-Luis Salinasom- autorom Ciska Kida), Tom Laidler, Ron Embleton, Peter Sutherland, Adam Horne, Colin Milburn, D. Gale, Gerry Embleton, R. Charles Roylance, Jesus Blasco, Bill Lacey, Mike Western, Robert Forrest, Eric Parker, W. Bryce-Hamilton, Hugh McNeil, Cyril Holloway, Frank Bolle, Roland Davies, Robert MacGillivray, H.C. Milburn, Patrick Nicolle, Edward Drury, Philip Mendoza, Joe Colquhoun, Septimus E. Scott, Vic Anderson, Selby Donnison, Tony Weare, George Parlett, Harry Bishop, Fred Meagher, Ian Kennedy, Armando Bonato, Terry Aspin, Franco Bignotti, Jorge Macabich, Peter Gallant, Virgilio Muzzi, Fred Holmes, Michael Moorcock, Ivo Pavone, Sergio Tarquinio, Frejo, Carlos V. Roume, Martin Salvador, Alberto Breccia, Arturo del Castillo.

     Odmah se uočava izostanak Ticija, Đovaninija, D'Antonia, Bielse i Bermeha, pa je vrlo verovatno da taj spisak pati od mnogo nedostataka.

     Neki podaci su sigurno izgubljeni za sva vremena, ali ne treba se previše jesti oko toga. Ti podaci su važni samo napaljenim kolekcionarima i malobrojnim cepidlakama. Vremenom će još ponešto isplivati na svetlo dana ali to neće bitno uticati na pravu suštinu Crtanih romana: što je dobro, uvek ostaje dobro. Za sva vremena.

     korisni linkovi
     www.bookpalace.com/PicLibs/CPL/index.htm

Piše:
Slobodan Ivkov

     Ove godine se širom sveta obeležava pedesetogodišnjica postojanja rok muzike. Neko je na Zapadu "presekao", kao i u vezi sa modernim stripom i godinama 1894 - 96., pa odredio da se 1956. ima smatrati onom u kojoj je nastao rokenrol. Dobro.

     Kada povremeno odem u sada pogranični grad Sombor u srpskom Podunavlju, tamo odlično čujem hrvatski državni radio, a i čitam sve ostalo što stiže iz komšiluka. Dok su na prelazu iz osamdesetih u devedesete u susednim opštinama Vinkovci, Osijek i drugima kiosci iz srpskih lanaca prodaje štampe ("Politika", "Borba"...), sve sa "tuđinskim" časopisima i novinama koji su kod tamošnjeg stanovništva izazivali neizmernu duševnu patnju, eksplozivom dizani u vazduh, hrvatska štampa se u Somboru i Subotici, pogotovo na kioscima oko katoličkih crkava, slobodno prodavala sve do 1993. godine. Svega sam se u to vreme, dok sam se sklanjao iz Beograda od mobilizacije, načitao, naslušao, nagledao, naisecao i arhivirao u vezi recentnih opusa naših tamošnjih kolega iz sveta karikature i stripa, ali to nije tema ovog teksta.

     A nije uvek bilo tako, što ću i pokazati podsećajući čitaoce Strip vesti na jedan pomalo zaboravljeni zajednički stripski projekat. On je vezan sa rok kulturom koja, videće se kasnije, na našu stripsku sramotu, gotovo da uopšte ne zna za granice, diskriminaciju i države.

     Elem, dok sada na radio Somboru novinar Branimir - Brana Plavšić u nedeljnim nastavcima (mislim da je već stigao do 40 jednočasovnih emisija) uz odgovarajuću muzičku podlogu obrađuje faze razvoja i važne ličnosti popa i roka, nešto slično jednom nedeljno čini i njegov takođe izuzetno kompetentni kolega sa hrvatskog radija (koliko se sećam par emisija od pre mesec - dva, Dražen Vrdoljak ili Darko Glavan, ali možda grešim; u svakom slučaju nisam siguran).

     Eto, i sada su Naši i NJihovi na istom poslu i sa istim interesovanjima, samo dupliraju svoj posao, što i jeste metafora čitavog ovog procesa odvajanja. Kao što znamo, sada za jedan inostrani strip, umesto jednog iznosa za izdavačka prava, zapadnim kućama koje od raspada Jugoslavije trljaju ruke mora da se plati najmanje sedam takvih suma (uz pretpostavku da se i na Kosovu i Metohiji prevode i izdaju stripovi). Uteha mi je bar to što od 1992. na evropskim i svetskim sportskim takmičenjima, bilo da je reč o vaterpolu, rukometu, košarci, fudbalu ili nekom drugom sportu, njihovim reprezentacijama istovremeno život redovno zagorčava nekoliko Naših, a na pobedničkim postoljima zauzima bar neka iz Eks Prostora (ne pominjem opet Jugoslaviju da slučajno ne povredim nečija patriotska osećanja i izazovem nemerljive duševne bolove sa trajnim posledicama).

     U beogradskom nedeljnom časopisu "NIN" sam još pre 18 leta (NIN br. 1997, 9. april 1988., str. 36-37, izdavač je tada bila NIP "Politika"), 1989. godine, napisao prikaz jedne izuzetno zanimljive stripske knjige koja je prevedena i plasirana kao zajednički srpsko-slovenačko-hrvatski izdavački poduhvat. I pored toga što se u grafičkoj praksi prvo navodi dimenzija visine, zbog nespecijalizovanih čitalaca, e da ne bi pogrešno stekli sliku o obliku knjige, prvo ću navesti njenu širinu. Dakle, obrezani format 20,5 cm x 28,3 cm izveden je iz većih tabaka formata B (možda i A) i ima 104 stranice. Štampa je u punom koloru, povez je mek, "lajmovan".

     Iako su na naslovnoj stranici kao izdavači navedeni novosadski "Forum" (Srbija) i "Pomurska založba" iz Murske Sobote (Slovenija), a kao štampar ČGP "Večer" iz Maribora (Slovenija), u impresumu su kao urednici potpisani odgovorni iz redakcije legendarne "Vjesnikove pres agencije" (VPA, Zagreb, Republika Hrvatska) Tahir Mujičić i Milivoj Pašiček. Prevodioci su: Richard Bukovec, Tahir Mujičić i Sanja Nikčević. Nažalost, neki od njih su manje od tri godine kasnije u svojim redakcijskim uvodnicima dečjeg časopisa "Tom i Jerry" i drugih izdanja VPA pozivali decu iz Hrvatske da ne čitaju stripove koji stižu iz Srbije, e da ih ne bi iskvarila, ali i to je jedna druga priča. Neka samo ostane zabeleženo da su ti urednici "Toma i DŽerija" i VPA, obraćajući se deci, svojim čitaocima, u uvodniku napisali i ovo (zainteresovani mogu da provere na str.3 broja od 15. septembra 1991., tiraž: oko 60.000 primeraka): "Dragi naši mali i mudri, (...) Tom i Jerry je jedini list za djecu u Hrvatskoj i na hrvatskom jeziku! Zašto? Zato dragi čitatelji , što je od 1972. godine prešutno zabranjeno to izdavaštvo u Hrvatskoj, te prepušteno Beogradu, Novom Sadu i Gornjem Milanovcu. Zašto? (...) Sve to muči Toma i Jerrya! Mogli smo i njega ukinuti, ali to nismo učinili jer roditelji u Hrvatskoj žele da njihova djeca čitaju svoje štivo na hrvatskom jeziku! A oni koji žele čitati Mikijev zabavnik, Almanah, Diznilend i ostalo što vam nečasno s kioska nudi naša prodaja, neka im!"

     A u ono vreme, malo ranije, krajem osamdesetih, rok end rol ih je sve ujedinjavao!

     Uopšte, strip i (rok) muzika su, uz sport i film, do pojave personalnih kompjutera u poslednjoj deceniji, bile najveće zabave dvadesetog veka. Ove četiri delatnosti su se isprepletale u svim mogućim kombinacijama, a može se reći da im je strip bio zajednički imenitelj. I dok se sportska i filmska avantura daju, upravo zbog unutrašnje dinamike, relativno lako preneti u medijum "devete umetnosti", sa muzikom ovaj postupak svojevrsne medijske transpozicije najčešće nije davao zapaženije rezultate.

     Povremeno su stripovane biografije pop i rok muzičara, ili su kreirane avanture izmišljenih grupa. U Jugoslaviji su krajem osamdesetih i početkom devedesetih najsvežiji primeri prožimanja stripa i roka bile table o domaćim rokerima koje je Ahmet Muminović četvrkom objavljivao u nedeljnom dodatku za decu beogradskog dnevnog lista "Politika" i stripovi Dubravka Matakovića o "Bijelom dugmetu" u sarajevskom listu "Male novine" (NIP "Oslobođenje").

     U svetu su pisane ozbiljne studije o ovom muzičkom fenomenu i njegovom istorijatu, nastajali su rečnici idioma i enciklopedije, pa je samo bilo pitanje vremena kada će i rokeri najzad dobiti svoju vizuelizovanu istoriju ostvarenu jezikom bliskom najširim slojevima konzumenata i narativnim konvencijama koje će im biti razumljive.
     U prevedenoj francuskoj stripovanoj istoriji roka korišćen je hrvatski prevod i hrvatski jezik. Tada to nikom nije smetalo. Hrvatski je i u Sloveniji i u Srbiji doživljen kao nekakva, svima razumljiva zajednička sredina između Slovenačkog i Srpskog.

     Mnogo je zamki u ovakvom poslu, mislim na stvaranje tako obimnog stripskog izdanja (tek prevođenje je svojevrsna vratolomija!), a on je karakterističan i za sve stripovane "početnice" o kojima sam već pisao u ovoj rubrici, bez obzira na njihovu temu.

     Veliki problem kojeg su autori morali biti svesni jeste: kako izbeći statičnost i suvoparnost, prenaglašenu didaktičnost i dosadu čitalaca. Dakle, može li ispričana istorija zabave biti zabavna?!

     Ipak, glavne prepreke u ovakvim poduhvatima su: valjana dinamika, tečnost pripovedanja, dobar crtež i ritam radnje. Sa njima su se sreli i autori stripovanih životopisa (Ajnštajnovog, Frojdovog, Lenjinovog, Marksovog i Vukovog, do tada osamdesetih objavljenih i u Srbiji u izdanju beogradske "Radionice Studentskog izdavačkog centra"/"SIC"-a), partijskih programa ("Manifest komunističke partije") i žitija crkvenih svetaca (Dino Batalja: "Brat Antun" i "Brat Franja" po scenarijima ovlašćenih sveštenika, izdavač: crkvena zajednica "Agape", Novi Sad, Srbija). I dok su Bataljini životopisi vrhunski crtani, a loše, isprekidano i nesigurno pisani, dotle su "početnice" većinom kreirane sa lošim crtežom (ako izuzmemo "Ajnštajna", kasnije "DŽojsa" i neke radove Ro Marsenara) i u stripskom pogledu očajnim tekstovima, te, bez obzira na manju ili veću faktografsku vrednost i didaktičnost sadržaja, pravo sintetizovano stripsko likovno pripovedanje gotovo sasvim izostaje iz "početnica".

     Naratori iz pozadine su nametljivi, a ako se još i vizuelizuju, personifikuju, pa se ubace kao likovi, često gube svoju svrhu, postaju očigledno suvišni ili suvoparni pripovedači. Radnja se ionako odvija pa odvija, ili mimo njih, ili i bez njih. Dinamika se u ovakvim slučajevima pokušava postići, kako efektnim najavama naratora onoga što će u radnji slediti, tako i faktografskim povezivanjem sa onim što je već bilo. U takvim projektima knjige često postaju puka ilustracija predočenih činjenica i podataka, a ono što je tipično za vizuelni jezik stripa (balon, kadar, cezura, didaskalija, vizuelna onomatopeja...) koristi se samo formalno.

     Jedva da je nešto bolje sa "Poviješću rocka". Scenarista pati od boljki o kojima sam malopre pisao. Vizuelno, ovo delo sa medijumom stripa bolje od "početnica" povezuje format, razdel tabli, manje teksta, neprekidno i obilato prisustvo pomenutih formalnih sredstava stripskog jezika i, po meni, odličan kolor. Ovo treba shvatiti uslovno, jer je crtež ispod proseka, gotovo početnički, ali je umetnik u tome bar dosledan, od prve do stote table. Crtač ne evoluira, ali se neverovatno mnogo trudi i ulaže ogroman rad, pa sve deluje bogato. I tu na scenu stupa koloristkinja koja mora da je ranije negde profesionalno uspešno bojila stripove, pa "vadi" slabog crtača, ponekad prilično uspešno uključenog u stil pop-arta. Na jednom mestu je čak neverovatno uspešno oponašao andergraund stil Roberta Krama (Robert Crumb), na dve table, pričajući stripsku priču o roku na američkoj Istočnoj obali i hipi kulturi šezdesetih, po autorima zaključenoj smrću DŽima Morisona 1971. Oni koji žele da vide o čemu se radi na te dve table mogu da ih nađu i bez knjige. Objavljene su u stripskom časopisu "Super strip maxi" (nije numerisan) iz januara 1989. (izdavač: "Vjesnik", Zagreb, Hrvatska) uz, umesto klasičnog kritičarskog prikaza "Povijesti rocka u stripu", nostalgičnih prisećanja dvojice tamošnjih rokera, Antuna T. Nardića i Ivana Đukića.

     Rezultat velikog rada se, u 100 stripskih tabli, pred svetskim ljubiteljima stripa i ove vrste muzike pojavio 1985. godine kao "Histoire du rock en bandes dessinées", a u Jugoslaviji je već 1988. objavljen pod navedenim naslovom. Svako poglavlje zasebno obrađuje po jedan pravac koji je označio određenu epohu, pri čemu su apostrofirane i njegove ključne ličnosti (Elvis Presli, na primer) i grupe (npr. "Bitlsi"), kada im je i posvećeno više prostora. Na ironičan način se govori o tome kako su u kuhinjama magnata i mogula zvezde veštački proizvođene. Ma šta osobe i grupe! Čitavi muzički pravci su za potrebe tržišta ili po volji moćnika kreirani, da bi istom nevidljivom rukom bili sklonjeni i preko noći netragom nestajali, ustupajući mesto novima!

     Autori knjige su sebi dali zadatak da pokušaju da ih, ako ne baš sve, a ono bar većinu, povežu u logičan uzročno - posledični sled, registrujući ih i, hteli - ne hteli, time im nivelišući vrednosti, te im, bar sudeći po ustupljenom prostoru, pridajući gotovo podjednak značaj u istoriji rok muzike. No, ko zna, vreme će možda pokazati da su neke od njih i bile važnije nego što se to mislilo, pa će doći i do prepozicioniranja i revalorizacije, kao, na primer, što se to sve više radi sa švedskom pop grupom "Abba". Autori ponekad samo evidentiraju, a ne analiziraju, dok povremeno čak i preterano morališu ne pružajući dublje argumente. Možda je u nekim slučajevima davanje oštrih sudova i opravdano, ali je nedovoljno argumentovano i razrađeno, pa deluje plitko. Na primer, tako je u slučaju koji prati način stripovanja pojave i rada grupa "Led Zeppelin, "Status Quo", "Kiss" (po autorima, skraćenica od "Kings In Satan Service"), "Deep Purple", "Saxon", "Judas Priest", "AC&DC" ("Anti Christ & Death to Christ")... Dobro je i što nas stripari povremeno podsete na evoluciju naziva i promene kategorija. Na primer, na to da je pre tehno - roka za istu muziku korišćen naziv spejs - rok. Ima tu još koječega za svačiju dušu.

     Pripovedači, u stripu ujedno i glavni likovi su četiri antropomorfne mačke koje, navodno, pišu istoriju muzike dvadesetog veka i jedna nedefinisana ptica - moralista. Sve počinje od Bila Hejlija, a završava sa Geldofovim Bend ejd koncertom za pomoć gladnima u Etiopiji, dolaskom grupe U2, pa sa naivnim, gotovo socrealističkim predviđanjem u maniru sovjetskog SF romana iz moje školske lektire "Zvezda K.E.C.", da će rok muzika biti buduća intergalaktička muzika i, na kraju, fizičkim napadom na izvesnog Van der Ploka onih naljućenih rokera koji u knjigu nisu uvršćeni. Plook je tip koji se lažno predstavljao kao autor stripovane "Istorije roka", preuzimajući mačkama ceo dotadašnji rad, ali to skupo plaćajući u bolnici. Osim kreatora, predstavljene su i ličnosti koje su promovisale novu muziku (disk džokeji, menadžeri...), objašnjavana je evolucija instrumenata, plesova...

     Prevodioci su ponekad, ne poznajući baš sve produkte popularne kulture koje su francuski autori koristili kao reference, neke nazive ostavljali na Francuskom. Tako je, na primer, čuveni Doktor Strendžlav (Dr Strangelove) iz istoimenog Kjubrikovog filma, u francuskoj kulturi i verziji postao Dr Folamour, pa se kao takav, u Ex Yu sredini potpuno nepoznat, zatekao i u našoj "Istoriji roka" zbunjujući čitaoce. Naišao sam na oho-ho sličnih primera nesnalaženja prevodilaca.

     S druge strane, oduševljeni Igor Mandić je na poleđini ove atraktivne, šarene i dobro odštampane knjige nadahnuto napisao kako očekuje da ova istorija nove muzike "i kod nas postane bestsellerom, da žari i pali isto onako kako je to svojedobno napravio i pokret električara s gitarama probudivši pritom iz vjekovnih snova zaguljene i isključive zagovornike stare glazbene kulture".

     Nešto mislim, čitajući ovo, možda sam bio prestrog i sitničav. Možda je sve to zaista ipak samo zabava.

     Ma da, "it's only rock'n' roll!"...


(ovo je proširena i "Strip vestima" prilagođena verzija mog teksta, prvobitno objavljenog na str. 36-37 nedeljnog časopisa "NIN" br. 1997 od 9. aprila 1989. godine; izdavač NIP "Politika", Beograd, 1989.)

Autor:
Zoran Janjetov

povratak na sadržaj

Piše:
Zoran Đukanović

     KROZ BALKANSKE GUDURE ANALIZE STRIPA I TRANSKRIPCIJE IMENA

     U tekstu Psihologija kiča Aleksandar Manić je na pravom tragu što se tiče analize mnogih od stripova Žodorovskog (hajde da prihvatimo način kako ga njegovo najveće, francusko tržište izgovara; Južnoamerikanci bi rekli Hodorovski). Pratim već duže vremena Manićeve povremene napise o Žodorovskom i smatram da je postavio pravu diagnozu što se tiče doprinosa tog “velikog” mistika, maga i gurua banalnosti, koji sve začinjava uz mnogo trućanja i blebetanja o “višim” svetovima. Štaviše, Manić je prvi to među ovdašnjom kritikom jasno izrekao, i to treba primetiti. Što se tiče domaćih pisanija o stripu, mnogima je stalije do pothranjivanja svog ega i bujnosti malja na prsima nego do bilo kakve, nedaj bože, suvisle i artikulisane analize. Nemam ništa protiv da ljudi pišući o stripu pišu i o drugim stvarima, pa ni o sebi. Esej, a i novinski tekst to dopušta. Ali, ako braći stripadžijama isklizne strip iz ruku, onda su ostali praznih šaka. Za razliku od tog pristupa, Manić zaista uvek pokušava da kaže nešto o stripu. Kada god nije ophrvan etnicitetom u svojim tekstovima, znam da ću kod njega imati šta da pročitam o STRIPU. Naravno, neki, pak, siročići jasnoću brkaju sa jednoznačnošću, ne shvatajući da kompleksnost, višeznačnost, metafora i ironija takođe mogu biti jasne, ako se napregnu moždane vijugice. A i malo obrazovanja nije baš na odmet našim instant bardovima strip kritike. Literatura, kao sredstvo stripske analize, koju Aleksandar Manić pominje govoreći o kiču (Herman Broh, Đilo Dorfles, Abraham Mol, Milan Kundera, Umberto Eko, pa i Žan Bodrijar) jeste prava i najbolja literatura. Tom spisku moguće je dodati Ludviga Gica (u originalu Ludwig Giesz) sa njegovom sjajnom knjigom Fenomenoligija kiča i Karela Čapeka s knjigom Marsija ili na marginama literature. I to bi negde bilo to, klasici literature o trivijalnosti i kiču. Neka mi Manić ne zameri jednu primedbu što se tiče transkripcije imena. Tu treba pokušati biti dosledan, makar unutar jednog teksta. Ako se opredelimo da ih pišemo u transkripciji, onda ih treba sve tako pisati, a ne neke u originalu, neke u transkripciji. Naravno, ima izuzetaka (ruska imena, češka...). Tu pomaže Rečnik jezičkih nedoumica Ivana Klajna. Ima ga i u knjizi i na CD ROM-u. Razumem problem, i ja dugo živeti u inostranstvo i zaboravila našego jezika. A u međuvremenu, nivo pismenosti i stila se radikalno srozao, pa nek brže bolje potrče i “domoroci” (jel se tako kaže za natives?) da konsultuju Klajna i ostale rečnike. Zdravo će im doći. Google je takođe neka vrsta rečnika, doduše prevashodno statističkog. Tako ga i upotrebljavam, sa oprezom. Da se vratim transkripciji i izgovoru. Gillo Dorfles je ime koje mi među balkanskim gudurama transkribujemo u Đilo Dorfles, tako su bar uradili prevodioci njegovih knjiga. Hermann Broch se i na Balkanu i u Nemačkoj izgovara Herman Broh (ne Broš). Tako ga treba trasnkribovati i tako ga transkribuju - Herman Broh. Znam da zvuči skoro pa kao bronhi bombone.

Piše:
Zoran Đukanović

     ANTIFEMINIZAM

     Jeste li primetili kolike su Boratu obrve, kako su ogavno razdragano čupave? Mislite li da bi ljudima trebalo zabraniti da nose tolike obrve? Treba li Borata zabraniti? Svakako da treba, zato što je odvratan, zato što vređa kazašku duhovnost, duhovnost kazaške kulture, štaviše duhovnost kazaškog vaspitanja, a bogami i duhovnost kazaškog razuma. Najrađe bih ga gađao viklerom, da ga imam, ali gađaće već ko ima. Zar nije Borat protiv kazaškog sela? Zar ono nije bilo svojevremeno temelj kazaške države? Zar ono nije temelj SVAKE države? Zar seljak, onaj pravi kazaški gedža nije bio primer jednostavnog, pobožnog i nadasve poštenog i čestitog čoveka?

Igre promene mesta su osveženje perspektive

     “Kada ste pregazili, gacajući kao po blatu, smetlište svih teorija, pomirljivih ili međusobno netrpeljivih... kada ste najzad izišli iz te začaranosti da na trenutak sredite svoje račune sa sobom i sa svetom, da se otrgnete... da sperete sa sebe blato i đinđuve zavodljivih teorija...” Ove savršene formulacije pripadaju Danilu Kišu. Ipak, svaki ignorant koji bi brzopleto pohrlio da ih prigrli kao svoje, u svom antiteorijskom i antiintelektualnom preziru zaboravlja samo jedno. Potrebno je prvo progaziti prtine kroz snegove teorija i preplivati beskraje njihovih mora koja kriju školjke sa biserima, da bi se moglo govoriti o blatu i đinđuvama tih istih teorija. Dakle, tikvani, žalim, prvo ima da se radi da bi moglo o bilo čemu da se zaključuje. Mlako pivo, lenjost i nedovoljna obrazovanost (ni mora prošao, ni prtine gacao) stvaraju mlaku misao i bazd iz usta, a ne solidno zaključivanje.

     Znate, u svim tim barama, morima i okeanima teorija, bio jednom jedan strukturalizam. To vam je, vidte, nešto kao pravac u mišljenju, nekakva metoda posmatranja stvari. Nikad me nije posebno oduševljavao, ali, kao i svaka vrsta teorija, nosi u sebi i zanimljivih ideja, nekih čak krajnje zanimljivih. Jedna od njih je: posmatraje stvari ne u punoj ostrašćenosti nego se ponekad udaljite, malo ohladite tu svoju čuturu, mućnite njome, pogledajte stvari sa distance. Pokušajte da razlikujete formu od konkretnog sadržaja koji je puni. Pokušajte umesto konkretnog sadržaja na njegovo mesto da stavite jedno veliko X i da onda posmatrate strukturu kao takvu, praznu, šuplju. Onda, umesto da vratite poznati vam sadržaj koji ste privremeno odstranili, umesto onog X naspite neki drugi sadržaj u istu strukturu. Vidite da li joj i koliko joj paše. Ponekad ćete doći do vrlo zanimljivih, iznenađujućih zaključaka, da stvari koje su vam izgledale daleko i nespojivo dele istu strukturu. Najteži ispit je onaj da u strukturu koja vam je mrska i koju ispitujete unesete sadržaj koji vam je drag. Ako dođe do slaganja, može da zaboli, može da vam se ne dopadne ono što otkrijete. No, istraživanju ili bilo kakvom čačkanju i čeprkanju je i svrha da otkriva neotkriveno, a tu se dešavaju iznenađenja.

     Pogledaje sledeći pasus:
     Oni su pokazali siromaštvo smisla za humor, smisla za, makar i grubo, ironisanje sveta, ali i svoga mesta u njemu. Reagovali su bukvalno i puko ideološki, potvrđujući, na žalost, još jednom istinu da ideologiziranost i smisao za humor teško mogu koegzistirati. Oni su, u ovom slučaju, pali na jednom ispitu – ispitu fleksibilnosti pri osećaju sopstvene ugroženosti.

     A pogledajte ga sada:
     Pokazali smo siromaštvo smisla za humor, smisla za, makar i grubo, ironisanje sveta, ali i našeg mesta u njemu. Reagovali smo bukvalno i puko ideološki, potvrđujući, na žalost, još jednom istinu da ideologiziranost i smisao za humor teško mogu koegzistirati. Mi smo, u ovom slučaju, pali na jednom ispitu – ispitu fleksibilnosti pri osećaju vlastite ugroženosti.

     Jelda drugačije zvuči? U dva pasusa, umesto X igrao sam se sa ONI i MI, a mogao bih X da zamenim sa ovom ili onom nacijom, ili sa ON i JA, ili sa Marko, Mika, Žika, Dejan, Pera... U tekstu antifeminizam, za koji vam dajem link, bila je reč ne o ONI i MI nego o ONE. One jesu mi, zato su u stanju sa nama da dele istu strukturu, kao zajedničke prljave čarape. Struktura je opšta i ima jednostavno ime koje prkosi vekovima: glupost.

Uređuje:
Marko Ajdarić

Autor:
Darko Macan

povratak na sadržaj

Piše:
Darko Macan

      Od četvrtQa do četvrtQa

     U još jednoj verziji poslovice kaqo "čovjeq snuje, a Bog određuje", ni ovaj se nastavaq neće pojaviti u petaq već dan ranije jerbo sutra odoh ja na put, drviti u Puli o blogovima. Što ja doista znam o blogovima, dobro je pitanje, ali plaćen put i smještaj su plaćeni put i smještaj te idem. Možda usput pokradem malo teorije Geerta Lovinka na koju sam jutros naletio. Možda i ne.

     » liQ i djelo « Daqlem, prošli put smo stali taman pred CRŠ i dobro da jesmo jer CRŠ zaslužuje post samo o sebi. Ove se godine taj festival prebacio u ZKM i bio je znatno bolje organiziran nego lani, ako ni zbog čega onda zbog činjenice da su ga radila bar dva čovjeka, a ne samo jedan. Taqo da je ove godine (kad se, paradoksalno, čuje više gunđanja nego lani - bit će da je riječ o aqumuliranom gunđanju), programska satnica teqla kako treba, a i dobar je dio tequćih festivalskih troškova poqriven naplatom štandova od mene i drugih prljavih profitera. Jest da nisu svi stali na Bunkqerovo "predavanje", ali, znate, to se događa i na većim qonvencijama. Daqle, kvalitativni je pomaq bio očit, premda ja to možda mislim iz prljavo-profiterske perspeqtive... Organizaciju, sada se pregovara, iduće godine preuzimaju neki profesionalni organizatori i Tico se kune da više neće ništa sam raditi i... vidjet ćemo!

     S onog drugog, autorskog aspekta, najviše me razveselila pojava Mister Mačak Magazina broj 2! Izdanje je to rijetqo, ali dobro, te se sastoji od rada Boba (MM himself), Biuka (Brabonjci) i mene (Sergej), a ima posve dobar filing stripa za sve i svakoga te se posve jeftino može nabaviti u vašim omiljenim striparnicama, premda ekskluzivna distribucijska prava drži prije svega striparnica Libellus. Uz ostala brojna i lijepa izdanja na kojima sam nešto radio (Ken Parker , susret Martina Mysterea i Nathana Nevera, dva Spiroua...), posebno me vesele najnoviji Zekan u izdanju More Comicsa i dva Kvadrata objavljena simultano. Tekst u Kvadratu broj 17, posvećen petnaestoj obljetnici izlaženja istog, posebno je čudan i stoga posebno dobar. Vjeko je rasprodao sve Kvadrate koje je bio donio za CRŠ, ali ima ih u striparnicama i vrijede tih 40 kuna za sto strana kunstdrucka (intervjui su s Borom Pavlovićem koji crta za Francuze i Goranom Sudžukom koji radije ne bi crtao za Francuze).

     Na festivalu je bilo još i drugih anegdota kojih se ovog časa neću prisjećati (ostavit ću ih za tmurne dane), te ću samo spomenuti kako sam svojom uobičajenom grubom nametljivošću uspio uvrijediti B. D. do te mjere da me više ne poznaje te da mi ne da da mu objavim strip u Q-u, što je šteta jer je bio u moju slavu. Ah, valjda ćete ga čitati onda u Endemu...

     Q, rekao sam? Q, čudite se, zar to postoji? Postoji, postoji, evo sam nekidan počeo rad na maleroznom, baksuznom i pegulastom trinaestom broju (Rico, ništa ne brini! Flik, ni ti!) pa će valjda biti to (i možda još nešto) ove godine. Q je patio jer sam ja pohlepno prihvaćao razne poslove za novce pa sam se zaqleo kako više neću tako i smjesta u zadnja dva prihvatio još dva posla, a možda i treći, bolesno megalomanski. Oh, it's such fun to be me! Detalji, kad budem smio...

     Udžbeniq za povijest je, hvala na pitanju, završen. Ima svega 14 pasica jer se smatra kako djeci treba to manje ilustracija što su starija, e ne bi li se pretvorila u što je dosadnije moguće odrasle, ali vidjet ćete ih u tom Q-u što ga radimo. Bob je ispomogao s roqovima crtajući olovke za 5 komada, a Tonči je sve pofarbao svjetlosnom brzinom i uobičajenom kvalitetom (iako to u crno-bijelom Q -u nećete vidjeti). Jutros sam napisao geg za petog ovogodišnjeg "Juniora i Gea" (crta Niko Barun), a morat ću danas i jednu "Pčelicu", čim ovo završim.

     A evo, završavam, barem ovaj uvodni dio. Mogao bih vam pričati o planovima ili budućim obvezama, ali odgodimo to za kad se stvarno ostvare, a sad prijeđimo na ostale nam drage rubričice.

     » linQovlje « Prvo, vaša obvezna leqtira: ja! Na Blogoreji je jedna pjesma (!), a sutra očekujem novi nastavak Martine Mjesec.

     Na bjelosvjetsqom webu, pak, svašta. Od tužnih vijesti javljamo da su nas napustili Dave Cockrum, momak koji je bio dosta bitan u povijesti X-Mena, i Luciano Bottaro, talijanski karikaturalni klasik... Od boljih vijesti je tu novi blog Eddija Campbella, s tim da se pitam znači li to kako se umorio od crtanja svojih dnevniqa?... Također, zasebni tablo Scotta Pilgrima, stripa za sve koji su mladi u srcu, izvještaj s puta Stanka Sakajka po Evropama (ali ne i kod nas), karta planeta Mongo iz Flasha Gordona i kratak tekst o odnosu crtača i njegovog urednika u svijetu mange.

     Nisam stavio linq kojeg ste mislili da sam trebao? Pa, pošaljite ga, tetqu mu!

     » leQtira « Hoću li ovdje prikazivati samo stranjske stripove z akoje ne znate hoćete li ih iqada vidjeti ili će se naći i poqoji strip iz domaćih proizvodnji? Naravno da će se naći, ali samo oni koje mi naqladnici poqlone. Dosta besplatne reqlame, ako ta reqlama nije za mene! Khm...

     A prije šest mjeseci mi je Zoran Smiljanič (koji misli kako izgleda kao Treat Williams, dok ja mislim kako izgleda kao Corey Feldman) poklonio prvi album "Meksikajnarja", stripa o Slovencima koji su se pošli u Meksiko boriti za cara Maksimilijana. Oklijevao sam sa čitanjem iz (pokazalo se: bezrazložnog) straha da mi se strip neće svidjeti, ali sam ga onda na brzinu progutao doznavši kako Zoran dolazi na CRŠ i - oduševio se!

     Crtački, Zoran je šrafiranje zamijenio kolorom i efekt je dvojak: s jedne strane je dobio na atmosferi, no s druge su neke crtačke nesavršenosti (najviše nesklad u proporcijama figure ili figure u prostoru) jače došle do izražaja. Sve to je, međutim, manje važno kad se stavi bok uz bok sa savršenstvom vizualnog pripovjedanja, ekspresijama emocija ili ambicijom cijelog projekta. Uz to, Zoran i Marijan (Pušavec, ko-scenarist) uspjeli su predočiti mentalitet vremena ne na holivudski već na uvjerljivo dokumentaran način pa su likovi, prvenstveno Maksimilijana i Šarlote dani višeslojno i krajnje zanimljivo, zapaljivo, navlačivo.

     Album pred qojim se skida qapu. I ne qenjajte da ne znate slovenski - nabavite ga.

     » marQeting « Pred CRŠ mi je u ruqe pala određena količina albuma Andrije Maurovića. Nešto se, dobar dio, prodalo na festivalu, ali još uvijek imam 7 komada dvostrukog albuma "Zlatarovo zlato/Ognjem i mačem" i jednu jedinu "Vjerenicu mača". Cijene su i do 30% niže no u dućanima: prvi ide za 100 kn, drugi za 50, 15 kn poštarine za narudžbe izvan ZG, plaćanje unaprijed, rezervacije na mcn (at) hi.htnet.hr.

Do petqa!

(mcn)

povratak na sadržaj

Strip vesti

     Ovo rubrika je redovna, pozicionirana na ovom mestu u SVestima jer na sajtu već stoje u samom vrhu na udarnom mestu, linkovi ka svim domaćim internet stripovima koji redovno izlaze. Ostali stripovi, koji ne zadovoljavaju ove kriterijume - dakle nisu na nekom od domaćih jezika ili ne izlaze redovno - će ipak imati svoje mesto u ovoj rubrici.
     Dakle zasucite rukave i poradite na dopunjavanju ove rubrike tako što ćete pokretati nove internet stripove. Svaki novi strip na spisku će, onog petka kada bude dodat, imati oznaku NOVO!
     Redosled je po abecednom redu:

A STAR IS UNBORN (UnBornStar)
unbornstar.blog.hr/

BLIC STRIP (Marko Somborac)
www.blic.co.yu/blic/strip

BUZZ & FZ (Gudvin)
www.screaming-planet.com/comics.php?area_id=

ČAROBNJACI (Niko Barun)
www.tportal.hr/stripovi/carobnjaci

KUĆA STRAHA (Jurica)
www.kajgod.co.nr/

MALI MEUR (Vladislav Gajski)
www.plastelin.com/index.php?option=com_content&...

MARTINA MJESEC (Macan - Sudžuka)
www.stripovi.com/martinamjesec.asp

MISTER MAČAK (Macan - Bob)
www.stripovi.com/mistermacak.asp

NETOVCI (Niko Barun)
www.t.ht.hr/netuskoli/5-5.html

OVERKLOKING (Dubravko Mataković)
iskon.hr/webcafe/matakovic/

SERGEJ (Darko Macan)
www.zmcomics.co.yu/sergej

SIVI GRAD (Rico)
www.stripovi.com/sivigrad.asp

SOB SA SOBOM (Sonjecka)
www.stripovi.com/SobSaSobom.asp

STRIP "DAN"-a (Simon Vučković - Mirko Zulić)
www.dan.cg.yu/stripovi.php

SvRBI iU SVEMIRU (Milivoj Kostić)
vigled.sky.prohosting.com/

ŠTEFICA Jambriščak, prijateljica noći koja je previše znala" (Nik Titanik)
www.niktitanik.com

Autor:
Mladen Oljača

povratak na sadržaj

Priredili:
D. Banjanin i M. Ajdarić

     Strip: NOVI BROJ STRIP ALBUMA KOMIKAZE

     ZAGREB, 8. novembra (SEEcult.org) - Novi broj strip albuma “Komikaze”, koji sadrzi radove vise od 20 autora, bice predstavljen od 13. do 19. novembra na promotivnoj turneji u Grenoblu u Francuskoj, kao i na manifestaciji “Crtani Romani sou” u decembru u Zagrebu.

     U novom albumu "Komikaze#5"/2006 predstavili su se radovima Dunja Jankovic, Lina Rica, Anna Ehrlemark, Ivana Armanini / Mima Simic, Gnjida, One Neck, Chiu Kwong Man, Wostok, Filjio, Septik, Seljak, Igor Hofbauer, Jebote strip, Radovan Popovic, Aleksandar Opacic, Vanco Rebac, Lazar Bodroza, Damir Steinfl, Danijel Savovic, Miro Zupa i Dalibor Baric.

     Na izlozbi u Grenoblu “Komikaze” ce predstaviti izlozbom i strip radionicom Anna Ehrlemark i Ivana Armanini, a potom ce, od 9. do 11. decembra taj projekat biti predstavljen i na “Crtanom romani sou” u Zagrebackom kazalistu mladih, gde ce biti prodavan po promotivnoj ceni, kao i ostala izdanja “Komikaza”.

     Anna Ehrlemark, rodjena u Svedskoj, studira slovenske jezike i zivi na relaciji Ljubljana - Zagreb - Beograd. Pise kratke price i crta stripove, vodila je kreativnu skolu pisanja u Upsali i Ljubljani, a bavi se i organizacijom kulturnih i aktivistickih dogadjanja.

     Ivana Armanini, glavna urednica i strip autorka “Komikaza”, zavrsila je Skolu primenjene umetnosti i diplomirala slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Zagrebu. Izlagala je na tri samostalne i oko sto grupnih izlozbi. Idejno je zacela i koordinira projekt K@MIKAZE od 2002. Ideja vodilja tog projekta je regionalna mreza autorskog stripa, a ukljucuje stampano i e-izdavastvo, strip radionice i multimedijalne promo dogadjaje.

     Aleksandar Opacic (1973), rodjen u Obrenovcu, zavrsio je slikarstvo na Fakultetu za primenjenu umetnost u Beogradu. Bivsi je redovni profesor Univerziteta, kasnije otpusten zbog nepojavljivanja. Bio je i ucitelj u osnovnoj skoli, kasnije takodje otpusten zbog popustljivog stava u obrazovanju (sva su deca zasluzila petice), a clan je interdisciplinarnog tima Kosmoplovci iz Beograda.

     Chiu Kwong Man iz Birmingema stripovima subverzivno reinterpretira klasicne bajke
(www.sexliesandfairytales.net).

     Danilo Milosev Wostok kultni je srpski strip autor iz Vrsca, koji misli da su mu stripovi spasili zivot kada je bio mali.

     Godine 1985. spalio je sve svoje stripove, a posle tri godine nastavio da crta. Suradjuje s piscem Naborom Devolcem, cije literarne predloske koristi za svoje radove, a sakupio ih je u zbirci "Nikad se ne zna". Saradjuje i sa Grabowskim, takodje iz Vrsca, a u saradnji sa strip autorom Saletom Mihajlovicem, nedavno je objavio i drugi album "Poposak i Cvece". Njegov fanzin "Krpelj" presao je 350. broj, a objavljen je i na internetu. Kada ne crta stripove, snima low-fi filmove.

     Dunja Jankovic, rodjena u Malom Losinju, diplomirala je slikarstvo na ALU u Zagrebu, a kao Komikaza ucestvovala je na brojnim izlozbama i objavila zbirku kratkih stripova. Crta stripove za casopis “Morsko prase”, a za dve godine trebalo bi i da magistrira strip na Akademiji za vizuelne umetnosti u Njujorku.

     Danijel Savovic, zivi i radi u Zemunu, a zavrsio je slikarstvo na Akademiji u Beogradu i, osim stripom, bavi se ilustrovanjem slikovnica za decu.

     Dalibor Baric, multimedijalni umjetnik iz Pirovca, radi u zagrebackom dizajnerskom studiju Kaos (postprodukcija, animacija, dizajn, film i filmska djelatnost).

     Damir Pavic Septik, strip crtac iz Subotice, jedan od prvih skvotera i ideologa panka. Aktivan je u strip kolektivu “Entropija”.

     Damir Steinfl, rodjen u Rijeci, a zivi u Opatiji, bavi se stripom i ilustracijom, a diplomirani je ekonomista i aktivan u okupljanju hrvatske strip avangarde u vezi sa projektom "Emisija emocija". Uredjuje strip prilog u "Valu”, rijeckom listu za kulturu mladih.

     Filjio (www.filjio.com), street artist iz Zagreba, zavrsio je Fakultet za dizajn pri Arhitekturi, a sada je na Akademiji likovne umetnosti.

     Igor Hofbauer, diplomirani slikar iz Zagreba, aktivan je i u svetu stripa, a najintenzivnije saradjuje s klubom Mocvara. Radio je 90-ih plakate za koncerte bendova koji su gostovali u Ksetu. Sa Edom Popovicem radi na ilustracijama kvartovskih prica iz Utrina.

     Jebote strip alias Predrag Ivanovic iz Uzica, rodjen 1982. godine, studira Visu politehnicku skolu u Beogradu, na odseku za dizajn.

     Lina Rica iz Makarske zavrsava Likovnu akademiju u Zagrebu, a zivi na relaciji Madrid - Zagreb - Makarska.

     Lazar Bodroza (1982) je medju najmladjim strip alternativcima na sceni. Studira na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, a stripom se bavi od seste godine. Uradio je vise od 20 fanzina ("Titov zabavnik", "Toalet papir", "Socijal strip", "Nikad Robom", "Super!"), objavljivao u "Striperu", "Novom studentu", "Nasoj krmaci", "Beorami", "Slicu", casopisu "Buka", "Komikazama", kao i mnogim fanzinima drugih autora.

     Povremeno saradjuje na zajednickim stripovima sa Aleksandrom Opacicem i Radovanom Popovicem u strip grupi "Studio strip", u okviru "Kosmoplovaca", a poslednjih godinu dana radi i animacije za MTV.

     Mima Simic, okultna hrvatska spisateljica opskurnog izraza, objavljuje prozu i kriticke osvrte u svim prestiznim hrvatskim knjizevnim i srodnim publikacijama i pojedinim antologijama (Quorum, Libra, Godine, Zarez, Plima, Akt, Vijenac, K, Ekran price, Libido.hr, Poqueerene price, poljski Studium…).

     Bavi se i prevodilastvom, a jedna je od suosnivacica benda “Drvena Marija” i nekih malo manje popularnih aktivistickih skupina LGBT i anarhofeministicke orijentacije.

     Miro Zupa, diplomirani vajar i vodeci haiku-strip autor iz Splita, svira u bendu "3 autora koja ne traze nista (a ne bi ni trebali)”.

     One Neck je strip crtac iz Edinburga (www.oneneckhatesyou.com).

     Radovan Popovic, hiperproduktivni strip autor i scenarista, napisao je mnoge recenzije i tekstova o autorskom stripu. Urednik je srpskog strip magazina “Striper”, vise stripfanzina i stripakcija (Kosmoplovci: www.kosmoplovci.net, Studiostrip: http://www.crsn.com/studiostrip/linkovi.html , Mutant...). Radi u jedinoj knjizari na Balkanu u kojoj je moguce naci veliki deo produkcije autorskog i andergraund stripa sa podrucja bivse Jugoslavije - “Beopolisu” u Domu omladine Beograda.

     Tihana Frankovic Gnjida iz Siska, studira u Zagrebu, a bavi se stripom i fotografijom.

     Vanco Rebac, koji je zavrsio slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Zagrebu, bavi se strip crtanjem od malih nogu.

     Vladimir Vukovic Seljak od 2000. godine radi na strip fanzinu ''Zadrugar''. Najekstremniji je clan strip kolektiva “Kosmoplovci” i “Slic”, a zivi u Beogradu.

     Sajt “Komikaza” je http://www.jedinstvo.hr/komikaze


Objavljeno na sajtu www.seecult.org

---

     Američka noćna mora

     REJMOND PETIBON IZLAŽE U BEČU

     Američka umetnička zvezda, crtač stripova Rejmond Petibon, sa više od 500 crteža predstaviće se bečkoj publici izložbom u Kunsthale. Izložba "Whatever it is you´re looking for, you won´t find it here", ne predstavlja samo njegovu retrospektivu u Austriji već je to i najobuhvatniji prikaz njegovih dela na nemačkom govornom području. Osim brojnih manjih crteža, u Beču će biti postavljena i surferska slika veličine 15 puta četiri metra.

     Opčinjeni karikaturista, svoje prve korake u svetu umetnosti napravio je na kalifornijskoj pank-sceni crtajući flajere, a izradom omota za album "Goo" grupe Sonic Youth, pronašao je ulaz u vizuelnu stranu pop-istorije. U svojim kasnijim radovima, umetnik se kritički bavio popularnim američkim mitologijama i prilično zagrebao na američkom imidžu. On tematizuje bejzbol i kulturu surfera i preobražava cvetne snove hipika u krvave scene masakra. Na svojim slikama Petibon predstavlja jedan svet prepun krvi i suza, mržnje i nežnosti, ekstaze i očaja. Iako je postao veliko ime američke umetničke scene, Petibon je ipak ostao veran podzemlju. Izložba se može videti do 25. februara 2007. godine.

     Compress

Objavljeno: DANAS, Beograd, 27.11.2006. godine

---

     NA NASTAVAK FILMA "POVRATAK SUPERMENA" - ljubitelji ovog super-heroja moraće prilično da pričekaju. Prema najnovijim informacijama, snimanje će najverovatnije početi u januaru ili februaru 2008. godine. Inače, i dalje kolaju glasine da će podnaslov filma biti "Čovek od čelika".

     V. T.

Objavljeno: DANAS, Beograd, 29.11.2006. godine

---

     Umrežavanje studentskih i omladinskih kulturnih centara regiona na inicijativu
     Studentskog kulturnog centra iz Beograda

     VRAĆANJE U BUDUĆNOST

     Akt 1: SKC Beograd u MKC Skoplje

     Nekada kultna institucija za produkciju i promociju alternativne, eksperimentalne i inovativne kulture, beogradski Studentski kulturni centar, vraća se "u budućnost" kao idejni tvorac i pokretač značajnog projekta pod nazivom "Umrežavanje studentskih i omladinskih kulturnih centara regiona", saopšteno je iz SKC. Projekat podrazumeva regionalnu kulturnu razmenu sa ciljem da se revitalizuje mreža kulturnih institucija koja je nekada funkcionisala na području bivše Jugoslavije, kao i da se uspostavi programska saradnja među institucijama srodnog tipa planskom razmenom programa i plasmanom kulturne produkcije na regionalnom nivou. Promocija autorskog stvaralaštva mladih umetnika na najadekvatniji način predstaviće aktuelne tokove u kulturi regiona i na taj način objediniti prostor koji je inače povezan jezikom, kulturom i zajedničkom istorijom.

     U okviru ovog projekta, na sceni Mladinskog kulturnog centra (MKC) u Skoplju, 14. i 15. decembra ove godine, SKC će predstaviti svoje programe i stvaralaštvo umetnika koji nastupaju i izlažu u ovoj instituciji. SKC će se predstaviti sa više od deset sati živog programa, koji će činiti izložbe, tribinsko-diskusioni i pozorišni programi, umetnički i muzički performansi, koncerti muzičkih grupa i nastup gostujućeg disk džokeja. U nastavku se planiraju razmene gostovanja sa ŠKUC iz Ljubljane, SKUC i Močvarom iz Zagreba, Mladinskim kulturnim centrom iz Maribora, Centrom za savremenu umetnost iz Sarajeva, Muzejem savremene umetnosti iz Banjaluke...

     Dvodnevni program u Skoplju konkretno će ponuditi projekciju i predavanje - Studentski film u Srbiji "Presek aktuelne produkcije kratkog metra" (Jovan Bačkulja); Multimedijalnu prezentaciju časopisa Pop kult i knjiga; Pozorište u nastavcima - Pop Cult Cabaret: Bizarno utočište ljudskog duha - Body Processing; Koncert klasične muzike mladih kompozitora FMU; DJ Party Una ex Bitcherka; Forum SKC - Književnost u prostoru, izložba plakata sa prozom i poezijom uz iščitavanje; Selekcija video radova "World Video - New Form of Beauty"; Predavanje i radionicu - Strip u Srbiji danas; Performans "Balkan Opera - First Act" autora Gabrijela Savića Ra (izvodi Vojislav Radovanović); Predavanje i otvaranje izložbi "Presek beogradske rok scene devedesetih kroz fotografiju" autora Srđana Veljovića, "Presek performans scene u Beogradu sedamdesetih kroz fotografiju", performans "Auto-Autoritet" autora i performera Vojislava Radovanovića, kao i koncert bendova Repetitor i Popečitelji.

     I. M.

Objavljeno: DANAS, Beograd, 29.11.2006. godine

---

     VJERA JE BOLEST

     Douglas Rushkoff

     Zašto je kulturnom teoretičaru dosta vjerske snošljivosti? Kao i svako krizno stanje u javnom zdravlju, religijsko uvjerenje mora se smatrati bolešću. To je epidemija koja paralizira sposobnost nacije da se ponaša racionalno

     Dobro, hajd'mo se ubaciti u tu Božju igru!

     Mislim kako je vrijeme da ozbiljno shvatimo ulogu koju Bog igra u ljudskim stvarima i da procijenimo je li prikladno svakome priopćiti lošu vijest: Bog ne postoji, nikad nije postojao i najbliže što ćemo ikad vidjeti od Boga pojavit će se iz naših zajedničkih napora za stvaranjem smisla.

     Možda samo starim, ali više ne vidim nikakve stvarne vrijednosti u toleranciji prema vjerovanjima drugih ljudi. Naravno, ako su ta vjerovanja premještena u područje čiste zabave, tada nisu stvarna opasnost. Tako dječak vjeruje da je U2 zbilja sjajna grupa, poput The Beatlesa ili The Who. To je njegov problem, i to zbilja ne čini zlo nikome osim onima, među nama, koji se još povremeno zaustave kako bi čuli što svira na MTV-u.

     Mnogi vjeruju u neko zbilja užasno sranje

     Kad se vjere prakticiraju, kao što se to čini u većini današnjih razvijenih naroda, kao vrsta nostalgičnoga malog rituala – događaja u zajednici ili opravdanja da se ljudi skupe i ne idu na posao – to zbilja nikoga i ništa ne može previše “sjebati”. Ali kad one radikalno mijenjaju našu sposobnost borbe sa stvarnošću, nošenja s različitošću, ili realiziranja temeljnih etičkih postavki, tada ih se mora zaustaviti.

     Kao i svako krizno stanje u javnom zdravlju, religijsko uvjerenje mora se smatrati bolešću. To je epidemija koja paralizira sposobnost nacije da se ponaša racionalno, a – s obzirom na oružanu silu Sjedinjenih Država – i sve je ozbiljnija prijetnja ostatku svijeta.

     Pogledajte samo brojke: anketa FoxNewsa (koja, u to nema dvojbe, napuhuje brojke) pokazuje da 92 posto Amerikanaca kaže kako vjeruje u boga, 85 posto vjeruje u raj, a 71 posto vjeruje u vraga. Točno to, u momka s rogovima i repom koji predsjeda paklom. U lik poput de Nira u Anđeoskom srcu , ili Al Pacina u Đavoljem odvjetniku ili onoga tko prevari ljude da potpišu ugovor u Zoni sumraka . Imajući na umu preciznost FoxNewsa, slobodno možemo prepoloviti te brojke. No, i dalje ostajemo suočeni s duboko zastrašujućom perspektivom: polovica od onih ljudi među kojima hodamo i s kojima radimo svaki dan vjeruje u neko zbilja užasno sranje. Oni su uzeli metafore Biblije i Danteova Pakla te odlučili da su te slike i alegorije “stvarne”.

     Dodajte tome neke vjerodostojnije ankete – one pokazuju da 35 posto Amerikanaca kaže kako je “drugi put rođeno” – što je osobito moderan fenomen koji se pojavio nakon šarlatanskih demagoga tijekom Velike depresije – i dobit ćete sliku nacije zaslijepljene u pasivnom, djetinjem, a ipak dogmatičnom odnosu prema mitovima koji su izvorno bili stvoreni da podupru ljude i potaknu njihovu motivaciju za socijalnom pravdom te ohrabre trajni razvitak.

     Kako sam ih ja uvijek shvaćao, i kako to pokušavam prenijeti u svojem stripovskom serijalu Testament , biblijske su priče manje važne zbog toga što su se dogodile u nekom trenutku povijesti: njihova je važnost u tome što dinamika na kojoj se zasnivaju postoji i događa se u svim trenucima. Svi smo mi Kain, koji se bori s osjećajima prema bratu nadarenijem nego što je on, odnosno mi. Svi mi izbjegavamo ropski mentalitet Egipta i idolatriju koju smo tamo prakticirali. Svi smo mi Mordokaji, boreći se protiv pritiska da se klanjamo u poslušnosti nadređenima.

     Vjernici ne mogu poštovati istinu i ljepotu svetih spisa

     Ali, pravi vjernici nemaju tu slobodu. Je li to zato što im Biblija treba da bi potvrdili pravo na zemlju na Bliskom istoku, ili zato što ne znaju kako se odnositi prema nečemu što se zapravo nije dogodilo, ili zato što im treba prijetnja nekog ljutog super-bića koje sve vidi da bi se ponašali kao dobra djeca, istinski vjernici – ono što danas zovemo fundamentalisti. U svakom slučaju pravi vjernici nisu u položaju da poštuju istinu i ljepotu svetih spisa. Ne, višedimenzionalni dokument koji zovemo Biblija njima nije dostupan jer – za njih – sve se priče moraju prihvatiti kao povijesne istine.

     No to je gotovo nemoguće učiniti, jer Biblija je na toliko mjesta u proturječju sama sa sobom. Postoje čak i dvije različite priče o stvaranju – jedna prema kojoj je Eva stvorena kad i Adam, te druga prema kojoj se nju stvara iz Adamova rebra. A udaljene su jedna od druge manje od jedne stranice. Osim toga, mitove Biblije , kao mitologiju, razumijevale su i predbiblijske kulture u kojima su mnogi od njih i nastali. I ne zaboravite da Biblija komentira vlastite priče, kao priče, izravno! Vrlo često se u pripovijedanju pita slušatelje/čitatelje jesu li razumjeli šalu.

     To je zato jer su prvim slušačima Tore – a Tora je prvih pet knjiga [židovske] Biblije – sve te šale doista bile šale. Oni su shvaćali da Jakovljevi sinovi nisu doista bili očevi dvanaest izraelskih plemena, nego parodije – rasističke parodije, uzgred rečeno – značajki koje su se počele povezivati sa svakom od tih postojećih skupina. Oni su shvaćali da su “pošasti” protiv Egipta bile književna oskvrnuća egipatskih bogova. (Krv obeščašćuje Nil koji je bio bog; skakavci obeščašćuju kukuruz, boga, i tako dalje.)

     To što se Biblija mogla razumjeti metaforički pomoglo je ljudima da se odnose prema svojem “Bogu” metaforički. Nije riječ o tome da je Bog neki lik koji zbilja postoji, nego je on na č in odnosa prema događajima u svijetu kako se pojavljuju. No, nitko ne može doprijeti do toga, ako se ne makne od svojega čvrstog vjerovanja.

     Tako da mislim kako je vrijeme da o tome progovore oni među nama koji su prevladali taj primitivni pristup kolektivnom pričanju priča. To oslobođenje od sustava vjerovanja jest upravo ono o čemu govori Biblija. O ljudima koji se oslobađaju smrti kreacionističkog modela zbilje i odlaze u pustinju da bi napisali svoje zakone.

     To je zapravo slično priči o Americi u kojoj horda ljudi napušta vjersko tlačenje da bi napisala Ustav kao evolucijski dokument – nešto što se shvaća kao neprekinuti proces, a ne kao nešto u što se vjeruje do u beskonačnost. Nešto što je sudionički događaj.

     Prisvajanje biblijskih likova i metafora

     Upravo sada pravi američki vjernici sputavaju svoje zakone svojom Biblijom . Oni se bore protiv znanosti o evoluciji, jer ona prihvaća da se stvari s vremenom mijenjaju – a takva promjena nije u skladu sa statičnim, beskonačnim istinama. Oni danas progresivistima čine isto ono što su biblijski Egipćani činili Izraelićanima. A oni sve to rade u ime Boga s kojim će se, vjeruju, sastati nakon smrti. To je upravo onaj mentalni sklop i ponašanje zbog kojega je Biblija bila i napisana kako bi ga zaustavila.

     Možda je najbolji način da se ubije njihova Boga, preuzeti im Bibliju, koja je - prema mojemu mišljenu kao medijskog teoretičara – najveća ikad napisana priča te, kao takva, zahtijeva našu trajnu potporu i analizu. Što se mene tiče, ja stvaram strip Testament koji će te priče – ispričane i u njihovu biblijskom kontekstu i kao znanstveno-fanatstične priče iz bliske budućnosti – dovesti do ljudi koji nikad prije ne bi naišli na njih.

     Ostali, a posebice naši prijatelji koji se bave okultnim umijećima, nadam se da će razmisliti o korištenju nekih biblijskih slika i likova u svojem radu i ritualima. Oni su, naime, isto tako moćni kao i bilo što iz Mahabharate i imaju daleko više odjeka u zapadnoj popularnoj kulturi u kojoj je većina nas zapravo odrasla. A oni među vama koji traže autentičnu tradiciju na kojoj će temeljiti svoje slikarstvo, glazbu ili prozu, neka razmisle o temama revolucije, univerzalne pravde i širenja uma onako kako su prikazane u alegorijama od Edena do Babilona i u likovima od Josipa do Isusa.

     Prisvajajući biblijske likove i metafore, punimo ih snagom koju oni zahtijevaju da bi popustio stisak istinskih vjernika nad mitovima stvorenima kako bi nam pomogli suočiti se s istinom. To što su oni od Biblije napravili licemjeran svezak, još je jedan od pogubnih učinaka predavanja jedne od najboljih ikad napisanih knjiga o svetoj magiji ljudima čiji životi ovise o izbjegavanju mogućnosti izlaza iz noćne more vječnog služenja osvetoljubivom božanstvu.

     Što više budemo mogli biblijsku mitologiju učiniti važnom za našu sadašnjost, to ćemo lakše izbaviti iz prošlosti one koji u tu mitologiju vjeruju.

     S engleskoga prevela Irena Matijašević.

Pod naslovom Faith = Illness objavljeno kao autorova kolumna za časopis Arthur, također na
www.rushkoff.com/2006/04/faith-illness-why-ive-had-it-with.php

Objavljeno: ZAREZ, br. 189, 05.10.2006. godine

Autor:
Simon Vučković

povratak na sadržaj

Priredio:
Strip Core, Marko Ajdarić,...

     Konkurs casopisa "Gradina"
     K O N K U R S
     ZA NAJBOLjU NAUČNOFANTASTIČNU PRIČU, ESEJ, KRITIKU, STRIP...

     Časopis GRADINA priređuje tematski broj posvećen NAUČNOJ FANTASTICI. Želja Uredništva je da se učini korak ka izvlačenju Naučne fantastike iz žanrovskog geta. Glavni kriterijum selekcije radova biće književna i umetnička vrednost dela. HOROR u bilo kom vidu neće biti uziman u obzir. Treba poslati neobjavljivan tekst dužine do 20 stranica ili strip do 20 tabli... Ćirilica, gde je neophodna latinica posebno naznačiti. Pravo učešća imaju svi stanovnici planete Zemlje a vanzemaljci samo iz naše Galaksije.

     Radove slati na adresu Gradine: NIŠKI KULTURNI CENTAR, za Gradinin konkurs, 18000 Niš, Bulevar Zorana Đinđića 37. Tekstovi se mogu poslati i na mail: gradinankc@verat.net kao dodatak u word formatu. Uz radove poslati kraću biobibliografiju i kontakt adresu.

     NAGRADE: Objavljivanje u časopisu Gradina, honorar za sve objavljene radove.

     ROK PRIJEMA RADOVA: 31. januar 2007.

     Preuzeto sa: www.tolkien.co.yu/

---

     Novi broj časopisa Zeleni Konj

     Majski broj književnog fanzina »Zeleni konj« u štampanom izdanju se najzad pojavio i može se naći u Beogradu (SKC, Domu Omladine), Novom Sadu (kafić »Izba«), Temišvaru (Srpska čitaonica). U ovom broju po prvi put se pojavio i strip beogradskog autora Borijana koji je napravljen po jednoj kratkoj priči koja se takođe objavljena u ovom broju što nas jako raduje. Redakcija priželjkuje strip još od osnivanja ali je do njega bilo teško stići, nadamo se da će od ovog broja postati redovan.

     Ovim putem želimo da pozovemo strip crtače da nam se jave sa svojim idejama i da nam pomognu da strip nastavi da se pojavljuje. Takođe želimo da potsetimo neafirmisane autore kratke proze i poezije da je konkurs konstantno otvoren i da se radujemo njihovim delima koje mogu da šalju na adresu zelenikonj@gmail.com.

     Uzivajte!

     Preuzeto sa: www.trecitrg.org.yu

---

     From: "Strip Core" <core@mail.ljudmila.org>

     Nas sitotiskarski kolega Drozophile iz Svice isce zenske avtorice na temo SVOBODA?. deadline konec januarja, sitotisk (1/4), maksimalno 4 strani, format stripa ali ilustracije 26x36 cm?

info:
From: Humbert-Droz [mailto:editions@drozophile.ch]
Sent: 30. november 2006 19:26
To: Igor Prassel; Stripburger
Subject: Drozophile

     Bonjour ŕ tous,
     j'espčre que vous allez tous bien... Me voici vec le fameux projet de Drozophile au féminin. Pensez-vous qu'il y aurait deux dames chez Stripburger qui seraient interessées? Je vous joints la description du projet, Comme vous verrez, c'est assez serré. Amitiés ŕ tous Christian

Atelier de Sérigraphie
C. Humbert-Droz
Editions Drozophile
150, rue de Genčve
1226 Thônex / GE
Suisse
Tel. +41 22 349 98 25
Fax. +41 22 348 14 19
http://www.drozophile.ch

---

     From: "Strip Core" <core@mail.ljudmila.org>

ARE YOU EXPERIENCED FOR MILK+WODKA No. 8,
Theme ROCK 'N' ROLL???

DEAR (FUTURE-) MILKANDWODKA-ARTISTS+FRIENDS
We ask you to send us your comics and stories and poems about ROCK N ROLL
for No. 8

MILK+WODKA wants your comics, storys, poems, illustrations, collages, fotos etc. about your favourite or un-favourite musicians, records, songs, concerts, instruments, musicals, radio-stations, music-clips, magazines, dances, groupies, lyrics, clubs, festivals etc. etc. etc.

please accept the following advices:1. DEADLINE: END OF JANUARY 2007 (DEFINETLY!!!!!!!!!!!!!!!!!!!)
2.SIZE: A5 (13cm wide, 18.5 cm high)
3. NO DIGITAL FILES, ONLY ON PAPER
4. ONLY COPIES, NO ORIGINALS
5. BLACK AND WHITE ONLY
6. UP TO 6 PAGES
7. BEST IN ENGLISH OR GERMAN, but any other language known and unknown possible, too
8. PLEASE SEND ALSO A SHORT BIOGRAPHY AND A LITTLE SELF-PORTRAIT
9. MILK AND WODKA CAN'T OFFER YOU MONEY, BUT FAME AND FORTUNEAND OF COURSE ONE BOOK FOR YOURSELF10 THE AMOUNT OF PAGES IS LIMITED WE CAN'T GUARANTEE THE PUBLICATION OF YOUR WORK11 DON'T FORGET TO TELL US YOUR ADRESS, EMAIL, AND WEBSITE
12. FORWARD THIS INVITATION TO YOUR TALENTED AND INSPIRED FRIENDS

SEND IT TO: (NEW ADRESS!!!)
Roman Maeder,
Schvnhauser Allee 157, D-10435 Berlin,
Germany

Now, pour yourself a good drink (50%milk, 50%wodka) and your favourite record, and get to work!!!

We are totally looking forward to read your works!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Thanks a lot and see you in MILK+WODKA NO. 8: ROCK N ROLL

Sincerely yours: Roman, Nicole and Remo = MILK+WODKA

www.milkandwodka.net

---

     From: Marko Ajdaric

     Call For Papers: "Ever-Ending Battle" - Special Symposium on Heroism & Mortality in Comics for Spring 2006 International Journal of Comic Art issue.

     The International Journal of Comic Art ( IJOCA ) is pleased to welcome submissions for the upcoming symposium in its Spring 2006 edition 8.1. The wide focus of the symposium, entitled "The Ever-Ending Battle," will be on issues of mortality in comics, particularly, but not exclusively, the relationship between death and heroism.

     Do media such as comic books, comic strips, editorial cartoons, or graphic novels treat death, mourning, bereavement, or even resurrection/rebirth differently from other forms? What are superheroes' relationship to death? How do satirists address the passing of a major real-life figure? What happens when a comic strip creator dies, yet his/her work lives on? Are heroes allowed to mourn (and what allows them to be so often resurrected)? Topics abound - From Superman to little Orphan Annie to the late Hirschfeld to cartoons of Arafat to the rebirth of Green Lantern...and beyond! Papers utilizing the thanatological works of Ernest Becker or Elizabeth Kubler-Ross are especially encouraged.

     Submissions are asked to be approximately 5,000 words in MLA format and delivered in Windows-based Microsoft Word, Word Perfect, or rtf formats, either on a computer diskette by postal mail or as an attached file by November 26, 2005 to:
A. David Lewis
IJOCA Ever-Ending Battle Symposium
15 Glenville Avenue #5
Allston, MA 02134
eeb@captionbox.net

     Writers will be notified by December 7 and should be prepared to quickly perform final edits for IJOCA 's December 15 deadline. All potential images to be included with the article should be scanned at 300 dpi, converted to black and white JPG format, and submitted with the original November file. Please remember to include full contact information with each submission.

     See www.ijoca.com and www.everendingbattle.com for additional background materials.

mail

From: Zoran Đukanović

     Potraga za Heclom i “Siriusom”

     Zdravo Zorane Stefanoviću,

     Pišem ti na staru email adresu iz 2001. godine, od kada se nismo čuli. Tebi dugujem zahvalnost, jer bio si prva osoba koja mi je ponudila online objavljivanje moje knjige Tomas Man ili Filip K. Dik na sajtu koji uredjuješ www.rastko.org.yu/strip/index.html. Pošto nisam siguran da li staru adresu još upotrebljavas, CC-ram mejl na “Strip Vesti”. Za ovo prelaženje iz privatne komunikacije u javnu ima nekoliko razloga. Prvo, da ti poželim dobrodošlicu u “Strip vesti”. Tvoji tekstovi o Tarcaneti i Heclu su mi se veoma dopali. Na završetku teksta o Heclu navodiš izvore iz kojih vidim da si uložio istraživački napor u pronalaženju tragova pisanja o Heclu, što ljudi obično ne čine, ili ne u toj meri. Iz tvoje napomene “biće dopunjeno” zaključujem da želiš da prikupiš potpuniju bibliografiju tekstova o Heclu. Januara 1987. objavio sam tekst Faet ili maštanje o mogućem – Aleksandar Hecl u zagrebačkom “Siriusu” br. 128. Na moju veliku žalost, tri teksta koja sam objavio u “Siriusu” nisu mi dostupna: drugi je Prvi ljudi na Mjesecu – Walter Noegebauer (“Sirius” br. 123, kolovoz/avgust 1986), a treći Luna –Krešimir Zimonić (“Sirius” br. 124, 1986). Bio bih veoma zahvalan čitaocima “Strip vesti”, ukoliko neko ima pomenute brojeve “Siriusa”, da me preko “Strip vesti” kontaktira i pošalje mi te tekstove u ma kojem obliku (skenirane, fotokopirane...). Ako se to desi, uvrstiću ih u moju kolumnu “Post Scriptum”, pa će čitaocima biti opštedostupni.

---

From: Zoran Stefanović


Potraga za Heclom i “Siriusom”

Zdravo Zorane Stefanoviću,
Dobar dan, Zorane. Ovo je prijatno iznenađenje.

Pišem ti na staru email adresu iz 2001. godine, od kada se nismo čuli.
:) Svašta sam proturio od tada.

Tebi dugujem zahvalnost, jer bio si prva osoba koja mi je ponudila online objavljivanje moje knjige Tomas Man ili Filip K. Dik na sajtu koji uredjuješ http://www.rastko.org.yu/strip/index.html.
Da, smatrao sam da je važno da se knjiga pojavi na Mreži. Dobro je da je krenulo preko Stripovi.com.
Ako se Marko i ti slažete, možemo to reprintovati kasnije na Rastku, jer će se time dobiti i generalna publika iz kulture.

Pošto nisam siguran da li staru adresu još upotrebljavas, CC-ram mejl na “Strip Vesti”.
Da, dobio sam. Ima još jedna e-adresa zstefanovic@rastko.org.yu

Za ovo prelaženje iz privatne komunikacije u javnu ima nekoliko razloga. Prvo, da ti poželim dobrodošlicu u “Strip vesti”. Tvoji tekstovi o Tarcaneti i Heclu su mi se veoma dopali.
A, ovo mi je velika i čast radost. :) :) Ipak sam na tvojim tekstovima odrastao, i mnogo mi znači da smatraš da su moji prilozi od koristi. I sva zahvalnost Zlatku, kod koga većinom premijerno objavljujem moja pisanija u ovoj fazi.
U suštini, ta rubrika je namenjena da se piše o pojavama za koje drugi nemaju vremena (ili sklonosti) da pišu. Znači, prosto stvari koje ja lično smatram od značaja. To je jedina ambicija.

Na završetku teksta o Heclu navodiš izvore iz kojih vidim da si uložio istraživački napor u pronalaženju tragova pisanja o Heclu, što ljudi obično ne čine, ili ne u toj meri.
Temeljno evidentiranje činjenica (i priznanje gde mu je mesto), smatram osnovnim redom, ali i temeljom ovog zanata.
Bilo mi je žao što su me neki lični problemi ovih dana sprečili da temeljnije obradim Hecla (borim se za svaki slobodan sat), ali ću se potruditi, uz pomoć svih vas, da to uradim, kao i da obradim vremenom strip po strip.
Usput, voleo bih da jednog dana vidim još tvoga pisanja o Heclu, jer ja sam više iz dramaturgije, a i cilj pisanja mi je tek opšte kulturno valorizovanje, tako da zasigurno neću pokriti ni delić mogućih tumačenja.

Iz tvoje napomene “biće dopunjeno” zaključujem da želiš da prikupiš potpuniju bibliografiju tekstova o Heclu.
Tačno. Želim da sve bude na jednom mestu, pa da mogu drugi ljudi lakše da se bave majstorom.
Hvala Bogu da ste Zdravko, Askanio i ti dali dobre temelje svojevremeno. Da toga nije bilo, mislim da bi čovek bio zaboravljen odavno.

Januara 1987. objavio sam tekst Faet ili maštanje o mogućem – Aleksandar Hecl u zagrebačkom “Siriusu” br. 128.
Neverovatno! Prosto sam ovih dana zaboravio na taj tekst, mada sam ga čitao čim je izašao. I taj naslov mi je često odzvanjao u ušima svojevremeno...
Međutim, što je brzo to je i kuso, a ja sam očajnički želeo da ne preskočim ovaj broj Svesti.

Na moju veliku žalost, tri teksta koja sam objavio u “Siriusu” nisu mi dostupna: drugi je Prvi ljudi na Mjesecu – Walter Noegebauer (“Sirius” br. 123, kolovoz/avgust 1986), a treći Luna –Krešimir Zimonić (“Sirius” br. 124, 1986). Bio bih veoma zahvalan čitaocima “Strip vesti”, ukoliko neko ima pomenute brojeve “Siriusa”, da me preko “Strip vesti” kontaktira i pošalje mi te tekstove u ma kojem obliku (skenirane, fotokopirane...). Ako se to desi, uvrstiću ih u moju kolumnu “Post Scriptum”, pa će čitaocima biti opštedostupni.
Ja ću ti ih poslati do kraja nedelje, pa nema potrebe stavljati tvoj poziv u pisma čitalaca.

Do čitanja.

I hvala na mišljenju oko tekstova. Ako imaš kritiku, primedbu ili prosto stav o tome što pišem, voleo bih da ga čujem i nadalje :)

Pozdrav iz Singidunuma,

Zoran

Strip vesti

Ako znate nekog ko bi bio raspoložen da svakog petka dobije email sa STRIP VESTIMA,
pošaljite njegovu email adresu ili mu predložite da se on sam javi i tako upiše na mailing listu.
e-mail: zmcomics@neobee.net; web: www.zmcomics.co.yu i stripvesti.t35.com;
adresa: Zlatko Milenković, Pariske komune 31, 21000 Novi Sad
STRIP VESTI SU BESPLATNE
Ako ne želite da ubuduće dobijate STRIP VESTI, jednostavno odgovorite na ovaj email
i u naslovu (subject) napišite ODJAVA.