392 17.11.2006. GODINA VIII |
|
||||
Piše: Nikola Temkov |
|
Vo ramkite na Salonot beshe postavena izlozba na pristignatite stripovi, kratok pregled na slovenechkiot strip (Tomaz Lavrich, Iztok Sitar, Zoran Smiljanich...), kako i posebno izlozenite raboti na dobitnikot na specijalnata nagrada shto sekoja godina se dodeluva za pridones kon makedonskiot strip, Aleksandar Sotirovski. Sotirovski se zablagodari za nagradata i potseti na svojot bogat opus kako vo Makedonija taka i vo svetot (Delcourt, Glenat, Image Comics, Arcana Comics, Curiosoft, Pixar...). Najnovo od nego e angazmanot za Dizni, megjutoa dogovorite shto gi potpishal ne mu dozvolija da dade poiscrpni informacii okolu toa. Atmosferata beshe prijatna, Salonot dosta poseten, iako gostite od Slovenija ne ne udostoija so nivnoto prisustvo. Iako nenajaveni, na pokana na organizatorot Vane Trajkov trebashe da dojdat i gosti od Srbija (od Belgrad i Leskovac), megjutoa od nepoznati prichini i tie ne dojdoa. I pokraj toa, Salonot beshe uspeshen zatoa shto imashe dosta posetenost pogotovo od najmladite strip ljubiteli koi, po se izgleda, veke si gi nasle svoite junaci vo raznite stripovi shto sramezlivo se pojavuvaat vo raznite detski spisanija vo Makedonija. Mihajlo Dimitrovski (The Micho) veke e zvezda vo ochite na najmladite i negovite ilustracii i stripovi vo spisanieto "Opravdano Prisutni" i animiranata serija "Ednooki" imaat svoi fanovi. Vo ziri-komisijata bea prisutni i chlenovite na "Tajfata" (Davor Dramikjanin, Igor Jovchevski i Zdravko Girov) koi ushte ednash pokazaa kolku se trudat i uspevaat da go priblizat stripot na najmladite vo Makedonija. Tie shto ne bea mnogu propustija, a del od atmosferata mozat da vidat na forumot na upps . |
|
press: UPPS |
|
|
|
Piše: Predrag Ikonić |
||
|
||
Piše: Aleksandar Manić |
|||||
Pošavši od utvrdjenih činjenica i stvarnih ličnosti, Peko menja tok istorije i stvara koncept – "šta bi bilo da je..." Od samog početka, on svoje junake uvodi u zanimljiv i razgranat triler prepun akcije. "Ja pripovedanju ne pristupam kao Dešijel Hemet, nego bihejvoristički kao Rejmond Čendler – kaže Peko, inače zaljubljenik u američki "crni roman" – protagonisti ulaze u akciji nezavisno od sopstvene prošlosti." Pored istorijskih ličnosti i izmaštanih junaka, u albumu se pojavljuju i književni likovi: Dr Frankenštajn, Kiplingov Mogli kroz detinjstvo Sent-Elma, neuspešni Vernov Fileas Fog, Drakula... Po idejnom pristupu, tonu i tehnološkoj strani, "Imperija" podseća na američku televizijsku seriju "Wild Wild West", koncept oživljen u francuskom stripu neposredno po izlasku istoimenog filma Barija Sonenfelda 1999. godine. Stil Igora Kordeja, uradjen malo u maniru njegovog serijala "Crna udovica", poseduje dobar ritam i brzu montažu. Kroz nekoliko duplerica uradjenih kao vodoravne table, on sebi dozvoljava vrlo razradjen crtež. Inače, Igorova akcija često se odvija na redukovanoj i pojednostavljenoj pozadini. "U francuskoj školi pozadina se uvek tretira kao karakter. Medjutim, to francusko insistiranje na dekorima, usmjerava oko na detalje i ubija protok radnje – objašnjava Kordej – ja se trudim da u radu za Francuze spojim sva moja najbolja američka i evropska iskustva i da tome dodam moju ljubav prema mangama. Smatram da različit senzibilitet može pomoći da se osvježi učmalost francuske škole koja se nije promjenila već četrdeset godina."
Serijalom "Tajna istorija", tandem Kordej-Peko pokazao se kao vrlo uspešan na francuskoj strip sceni. Gi Delkur, vlasnik poznate izdavačke kuće, zadovoljan njihovom brzinom, poštovanjem rokova i komercijalnom stranom projekata, rešio je da ne menja tim koji pobedjuje. Nastavak njihove saradnje produžiće se na desetak albuma u tri serijala.
| |||||
Piše: V. Fumeti |
|
| Povodom 4. Salona stripa u beogradskom SKC-u Posle dugog i napetog očekivanja 28. 9. oko 20 časova otvoren je 4. Međunarodni salon stripa u SKC-u, manifestacija koja iz godine u godinu postaje sve kvalitetnija i prisutnija u kulturnoj ponudi prestonice. Ako je otvaranje prošlog salona proteklo u viteškom nadmetanju "srednjovekovnih srpskih ratnika", ovo se modernizovalo, pa je svečanost otpočela žestokom borbom četiri kendo ratnika, mada se, začudo, mange nisu pojavile u ponudi Salona. Struktura Salona vrtloži se oko nekoliko izložbi, nagrada Salona, kao i propratnih, najčešće promocionih priredbi. Tu je i relativno mala ponuda strip berze, koja traje svih dana, dakle do 5. oktobra. Specijalno priznanje za doprinos srpskom stripu dobio je Željko Pahek, a tim povodom je upriličena i vrlo lepa i pregledna postavka strip tabli i ilustracija ovog strip majstora, počev od ranih radova s početka 80-ih, iz zlatnog doba Ju stripa, pa do recentnih tabli koje radi za francuskog izdavača. Fantastika kao stalno opredeljenje, sklonost ka kombinovanju negativno-utopijskih priča sa detaljističkim crtežom i sklonost ka grotesci, izgrađen i vrlo prepoznatljiv crtački stil, u crno-belim i kolornim radovima, neke su od značajki Pahekovih radova. Odluka žirija je, dakle, za svaku pohvalu. Druga izložba predstavlja inostranu zvezdu 4. salona, francuskog crtača Olivijea Ledrua. Malo poznat našoj široj publici, Ledrua se pokazuje kao izuzetan majstor razigrane, gotski intonirane horor fantazije. Kao i Pahek, Francuz se odlično snalazi i u kolorno impresivnoj ilustraciji, koju radi paralelno, kombinujući svoj dekadentni osećaj sa bizarnom sposobnošću da se do najsitnijih detalja insistira na gotovo taktilnoj fantastici. Treća izložba posvećena je lepom jubileju srpskog stripa, sedamdesetogodišnjici od pojave legendarnog lista Mika Miš. U dvadesetak printova i nešto fotografija, autor postavke Zdravko Zupan, predstavio je čuveni stripski list od pre Drugog svetskog rata i njegove pokretače odnosno urednike, podsećajući našu publiku, ali i informišući inostrane goste kakvi su bili dometi srpskog stripa i izdavaštva pre sedam decenija. Gran pri Salona dobio je esejista i crtač Miroslav Marić za odličan kratki strip, čije tri table liče na otiske linoreza. Precizan crtež i svedeni kolor, dobro povezan sa duhom fantastične parabole, potvrđuju odluku Žirija. Dodeljen je još niz nagrada, od onih koje su namenjene talentovanoj deci i omladincima, do nagrada koje se dodeljuju po konkursu, najboljim crtačima i scenaristima, inovatorima itd. Ako bismo izdvajali neke od nagrađenih, zaustavili bismo se na Kosti Vojvodiću, koji je dobio nagradu za klasični stripski jezik, Ivanu Rankoviću, koji je najbolji alternativac, Borisu Bakliži, autoru najboljeg crteža. Stripoteka je nagradila Dušana Božića, Politikin zabavnik Tomaša Prokupeka iz Češke, Beli put je nagradio M. Marića i Dejana Šijuka, a Munja strip malog Miloša Denića. Svoje nagrade dao je i internet provajder EUnet: Dejanu Mandiću, Tihomiru Čelanoviću, Marku Stojanoviću i Nikoli Koraću... Uz napomenu da smo zbog prostora preskočili dosta nagrada i imena nagrađenih, još da dodamo da je 4. Salon stripa u Beogradu bio do sada najuspeliji, a da bismo Žirijima za buduće godine obratili pažnju i na neke stare srpske crtače i scenariste, koji danas žive na ivici anonimnosti, a ugradili su u srpski strip sjajne radove. Trebalo bi ih se setiti, trebalo bi tako novim generacijama predočiti šta smo bili nekad, da bismo bolje videli šta smo sada. | |
Piše: Ilija Bakić |
|
Prikaz knjige „Leksikon likovnih legija” Ivana Stefanovića i Zorana Penevskog izdavač: SKC Novi Sad, 2005. U svojoj „Dirty Edition”, mladi i agilni izdavač „Studentski kulturni centar Novi Sad”, pod vođstvom Jovana Gvera, objavio je po mnogo čemu izuzetnu knjigu naslovljenu kao „Leksikon likovnih legija”. Njeni autori su likovni umetnik Ivica Stefanović (1977) i pisac Zoran Penevski (1967). Njih dvojica imaju za sobom jedno zajedničko delo, prvi srpski grafički roman „Ljubazni leševi” koji je takođe objavio SKC Novi Sad 2004. godine. Već prvi pogled na „Leksikon...” otkriva da je to štamparski sjajno urađena knjiga što je bilo nužno da bi izuzetno bogat sadržaj bio predstavljen kako je primereno. A dolično prezentovanje podrazumeva puni kolor svake strane (čitaj: nema ni jedne 'obične stranice' dakle, potpuno bele stranice sa redovima slova) odnosno slobodu da se likovni i tekstualni segmenti rašire u punoj meri primerenoj nameri autora da stvore/dočaraju atmosferu nekih starinskih, ezoterijskih knjiga. Ovaj privid je, pak, u sklopu čitavog projekta (jer ovo jeste projekat, koncepcijsko delo) koji ulazi u izazovno područje demonologija. Kako je to iz raznih istorija znano demoni (ili daimoni ili duhovi) jesu neodređene sile kojima razni autori pripisuju bezbrojne, skoro neograničene moći. Demona, rođenih još u vremenima animizma i mnogoboštva, bilo je bezbroj, nalazili su se svuda i mogli su biti dobri i zli, zavisno od njihove ćudi, prilike ili onoga ko ih priziva. Nastupajuće jednobožačke religije imale su prema njima manje ili više (ne)tolerantan odnos. Hrišćanstvo ih je prokazalo, odredilo da su svi, bez izuzetaka, zli ali uprkos proganjanju nije uspelo da ih zatre u zaborav jer su njihovi koreni mnogo dublje u ljudskom pojedinačnom i kolektivnom nasleđu nego što su tu relativno nova učenja o samo jednom vrhovnom Bogu. Bilo-kako-bilo, tek, demoni su opstajali u stvarnosti paralelnoj onoj hrišćanskoj, i to nisu mogle da promene ni ubeđivanja ni propovedi ni inkvizicijske torute. Brojna ezoterijska i mistična učenja kojima je istorija prebogata uvek su sadržala određenu strukturu i hijerarhiju demona raznih mogućnosti u svojim osnovnim postavkama. Najveći udarac ovom fenomenu zadao je racionalizam kapitalističke industrijske revolucije koji je, kroz niz faza, mutirao do tekuće svakodnevice Zapadnog sveta. Naravno, uprkos svemu, demoni su sopstvenim, krajnje čudnim putevima ušli i u Novi milenujum i mogu se naći na mnoštvu neočekivanih mesta, od TV reklama, muzike, 'stručnih časopisa' za razbibrigu, do specijalizovanih knjiga. Ipak, večito mesto postojanja i opstajanja demona, njihovog otkrivanja i proučavanja, njihovog slavljenja ili poricanja bila je i ostala književnost. Oprezniji ili sumnjičaviji mogli bi reći (ali bi ovakav stav sigurno naišao na oštro protivljenje onih koji demonologiju praktično 'upražnjavaju') da je čitavoj priči o demonina pravo i jedino odgovarajuće mesto u literaturi, kao nastavljaču usmene tradicije (u kojoj su demoni rođeni), i da su knjige te koje su bile i jesu 'najpouzdaniji' vodiči kroz ove svetove ljudske mašte. Kako god, spiskovi, enciklopedije ili leksikoni demona korisni su svima koje oni (iz ovih ili onih razloga) interesuju. Sistematizovanje takve materije u 'učenom' obliku daje joj odgovarajuću ozbiljnost izvedenu iz civilizacijskog značaja koji slični poduhvati, od francuskih enciklopedista do danas, imaju. Valja zapaziti da u tom slučaju sarađuju dva dijametralno suprotna principa: naučnička racionalnost sa iracionalnošću. Tako 'ozbiljna' forma knjige biva upotrebljena na nenaučne načine. Primer ovoga je Borhesov „Priručnik fantastične zoologije” (1957), delo koje sabira znanja (iz legendi i literature) o mnoštvu, iz raznih epoha i civilizacija poteklih, tajanstvenih, neobičnih bića i entiteta čiju prirodu je teško jasno odrediti, ta znanja nadograđuje i profiliše na način koji to pisac hoće. Tako su otvorena vrata namernim i neprikrivenim (de)konstrukcijama o tajanstvenim bićima, vrata na koja su ušli brojni pisci a među njima i Stefanović i Penevski. „Leksikon likovnih legija” 'obrađuje' nekoliko demonskih grupa-legija: legije Bezimenih, Monada, Smrti, Odraza, Besa da bi u nastavku prezentovao Leksikon larvi te, Pojmovnik i, napokon, prezentovao slučaj Bykwöra. Leksikon je u izlaganju svog sadržaja, uprkos metodičnosti koju najavljuje samim svojim imenom, u mistifikatorskom maniru posegao i za jednim literarnim trikom: da bi čitaoca povukli u praćenje napisanog-nacrtanog (skripturiranog-vizuriranog) autori stvaraju kakvu-takvu, labavu priču o izvesnom riboglavom demonu koji je rođen sa slikom na kojoj guta identičnog demona koga, istovremeno, s druge strane jede njegov crni blizanac koji se, opet, pretapa u demona koji ima samo glavu. Kako riboglavom nije jasno ono što vidi a kamoli značenje toga, on se obraća Kralju bezimenih demona, koji objašnjava da je u slici njegova sudbina koju valja odgonetnuti. Pošto svi, pa i demoni, žele da saznaju tajnu sopstvene sudbine, riboglavi kreće na put, od jedne do druge legije, ne bi li saznao šta ga čeka. Nadalje, na delu su i leksikon ali, s vremena na vreme, i zaplet uskače među stranice. Ono što bi trebale biti pojmovne jedinice o određenom demonu jesu najčešće kratke pričice ali ima i sasvim teorijskih izlaganja kao što će se pod nekim odrednicama, počev od „Inavera” koji je pesnik legije, prostirati i pregršti stihova. Kako su se demoni rasprostrli po svim delovima življenja, od visokoumnih do trivijalnih, pred znatiželjnim čitaocem otvaraju se dveri koje kriju tajne stvarnih i paralelnih svetova, odraza u ogledalima i slovima tekstova, tajni stvaranja, istorije i budućnosti. Objekti demonskih igrarija su obični ljudi, umetnici, junaci, istorijske ličnosti. Demoni su obuhvatili i proželi svet, određuju ga, usmeravaju ili se trude, intenzivno i uspešno, da poremete svaki red i izvrnu ga na naličje. Kako čitanje Leksikona odmiče tako se povećava i prepliće slika-mozaik mračnih bića i njihovih (ne)dela, potpomognuta (za lakše prepoznavanju u slučaju bliskog susreta) portretima, često taloženim jedan na drugi, a sve to po leksikonskoj šemimi-formuli: leva stranica tekst-objašnjenje - desna ilustracija. Dovršavanjem knjige ne stiče se potpuna slika građe-gradiva o demonima ali je ono što je vidljivo dovoljno da se, zavisno od poleta čitaoca, otkrivanjem zapletenih veza između legija i slobodnim asocijacijama iskonstruišu nedostajući delovi. U prostor-vremenima imaginacije, omeđenim samo autorovim talentom, odavno više ne ništa nije jednoznačno, ništa ne mora biti ono za šta se predstavlja i proglašava. Ime više nije sudbina. Enciklopedije ne moraju biti enciklopedije a romani nisu romani. Svaka forma može se koristi po sopstvenoj želji i na sopstveni rizik. Njihova zakrivljavanja i zamagljivanja čak su i poželjna zarad mentalnih vežbi i otkrivanja drugačijih vizura. „Leksikon likovnih legija” Stefanovića i Penevskog jeste i nije ono za šta se izdaje. Koristeći onoliko forme leksikona koliko im je bilo potrebno a ostalo dopunjujući čistom literaturom i iskustvima ozbiljnih slikarskih svetova ali i stripova, autori su stvorili amalgamsko delo koje može da se čita i razgleda linearno, stranicu za stranicom, na preskok ili unazad - ili na sasvim zadesno nepredviđeni način. Prve predstave o 'konzumiranom' delu zavisiće od načina na koje se ono 'troši'; ipak, sve će se viđeno/pročitano taložiti u mentalne korice ove knjige da bi tamo ostalo zapisano da je „Leksikon” sasvim nesvakidašnja, apartna tvorevina koja nudi uživanja u domišljatosti, vrcavom humoru i oštrom cinizmu priča te licima koja su sačinjena od jarkih boja fantazmagorije. Rečju, u pitanju je knjiga koja ostaje u pamćenju i mami na nova listanja. |
|
Piše: Zoran Stefanović |
|||||||
NA KAUČU AMERIČKOG HOMERA (1995)
Uticaj britanskih autora (Gajman, Mur itd), kao i pojava Frenka Milera i sledbenika menjaju američko tržište. Kacuhiro Otomo sa „Akirom“ najavljuje svetski trend obožavanja japanskih mangi. Italijanski industrijski strip, sa „Kenom Parkerom“ i „Dilanom Dogom“ pokazuje šarmantnu zrelost i kreativnu premoć u Evropi. Čak i strip-produkcije slovenskih zemalja (posebno bivša jugoslovenska) stasavaju u bitan kreativni činilac, ali anemičan zbog ekonomske inferiornosti. Naravno, nekom je moralo da se smrkne. Klasični evropski strip (čitaj: francusko-belgijski model), baš kao i tradicionalno američko tržište superheroja izgubili su veliki deo kolača zbog prezasićenosti tržišta, mediokritetstva u izrazu ili umetničarenja . Tužan nedavni primer vapaja Vendersa, Almodovara, Kusturice i drugih Evropljana, upućen američkim režiserima za spas evropskog filma, svedoči da je problem u Evropi, a ne u poslovičnom američkom kulturnom imperijalizmu. A odrasla je drugačija publika. Ona koja ne skuplja stripove, već ih čita. Nove poetike koje smo pomenuli imaju za zajedničko neke temeljne postavke: u pitanju su uvek vrlo duge forme, zahtevne za scenariste; gubljenje socijalne, psihološke, „nevinosti“ stripova, nametnute često administrativnim purizmom; postmodernistički bezobrazni eklektizam i svesno uobličavanje „teorije haosa“ (vidi Arkham Asylum , MekKina i Morisona); izrazito oslanjanje na senzibilitet matičnih kultura, bez sterilnog tržišnog „kosmopolitskog pristupa“... FRENK MILER: LEVI RADIKAL AMERIČKOG STRIPA U svemu ovome, harizmatska figura Frenka Milera (Frank Miller), američkog scenariste i crtača, ima jednu od ključnih uloga. Kultni status koji on ima kod mlađih jugoslovenskih autora stripa i filma nije posledica njegove ovdašnje široke popularnosti. Samo dva Milerova dela su objavljena u bivšoj Jugoslaviji. U Eks almanahu su crno-belo objavljene sveske njegovog „Derdevila“ (u kolaboraciji sa Klausom Džensonom), što je svojom nenametljivom pojavom obezbedilo Mileru ovdašnje vatrene poklonike. A Vjesnikovo izdanje Betmen donelo je prvi deo „Povratka mračnog viteza“, a onda prekinulo sa izlaženjem. Naša publika je odgledala i neslavno Milerovo učešće na nastavcima filmskog serijala „Robocop“. Međutim, sam Miler je stvorio deset puta veći opus: Daredevil: Born Again , The Dark Knight Returns , Elektra: Assassin , Ronin , Daredevil: Love And War , Batman: Year One , Give Me Liberty , Hardboiled , Elektra Lives Again , Sin City i mnoštvo kraćih stripova. Krajem sedamdesetih godina, Miler je bio tek jedan od gomile nisko pozicioniranih crtača po njujorškim studijima. Imao je auru čoveka koji nikad neće naučiti da pristojno crta, međutim spašavala ga je njegova sposobnost ekstremno filmskog razmišljanja — ekspresivnost vizuelne dramaturgije („režije“). A onda je jednog dana shvaćen i njegov scenaristički talenat. U momentu kada ga je Miler preuzeo, „Derdevil“ je bio projekat perspektivan koliko i mamuzanje mrtvih konja. Međutim, upravo je na ovom liku Miler inaugurisao sve elemente poetike po kojoj je kasnije postao poznat. Ali, svi su oni postojali i ranije. Da superheroj može imati banalne probleme videli smo još u Sten Lijevim i Džek Kirbijevim stripovima. Da junak može imati i krupne ljudske mane, čak i nemoralne ili patološke osobine, videlo se pre četrdeset godina na primeru maestralnih stripova „Lens“ i „Kejsi Ragli“ besmisleno i nepravedno potcenjenog Vorena Taftsa. Tok svesti je u literaturi razvijen još krajem XIX veka, a u filmu je već postao banalan metod („glas preko“). Levičarsko kritikovanje moderne Amerike postojalo je odavno u podzemnom stripu. Međutim, sve to na jednom stripskom mestu, kombinovano sa žestokim filmskim izrazom, brutalnošću i melanholijom, prvi put je viđeno kao artikulisana poetika u Milerovom „Derdevilu“. Ironično je da se ta poetika ne može definisati kao „neamerička“. I pored svih evropskih i japanskih uticaja koji su očigledni u Sin City i Ronin , Miler je u stvari pisac svih opštih mesta severnoameričke pop-kulture: Opsednutost psihoanalizom. Isključivo bavljenje super-herojima i inim urbanim borcima. Nepostojanje ili čak gadljivost na sve kulturne tradicionalne reference „zapadne civilizacije“. Individualizam koji nema pretke, kao osnovna mentalna matrica na kojoj su Sjedinjene američke države stvorene, u Milerovim stripovima se naglašava kao neminovna brutalnost u borbi za opstanak. U svom prikazu kontroverzne knjige Fransisa Fukujame The End of History and the Last Man , Mark Platner, jedan od čelnih ljudi uticajne National Endowment of Democracy, nam ukazuje na tu osnovnu dilemu u narcisoidnoj koncepciji SAD da je trenutna pobeda „liberalne demokratije“ trajna. Platner ističe da Fukujama tu dilemu razmatra:
Frenk Miler je onaj Homer koji je Bes savremene Amerike i pomenute dileme opevao tačnije i spektakularnije nego što je uradio ijedan strip ili film poznat potpisniku. Uzmičući Besu, statistička inferiornost erotskih motiva u odnosu na prikazivanje brutalnosti u novoj američkoj pop-kulturi, pokazuje indikativnu promenu u potrebama publike. Socijalna psihologija, etnopsihologija i antropologija sada koren toga mogu tražiti na najrazličitijim čudnim mestima: u protestantskom imperativu efikasnosti po svaku cenu, u antropološkoj hipotezi da germanska mentalna matrica insistira na potvrđivanju sebe devastacijom Drugog, divljem liberalnom kapitalizmu... (Mi bismo dodali da ova pojava može da se čita i kao izopačena karikatura principa sravah aksitam / kleos aphthiton / slava neumrla — vedske, homerovske i naše epske formule, koja je bila osnovni indoevropskih ideal.) Bilo kako bilo, Milerov neuobičajeni talenat je ove probleme među prvima definisao u popularnim medijima, a da ta samosvesnost i rušenje tabua ne izgleda kao beskrvno levičarenje. Publika je prepoznala i prihvatila to ogledalo visokonabijeno emocijama.
Miler je tu neprepoznatu činjenicu svojski izeksploatisao, pre slave, radeći sveske o Nebojši (čak i srpski prevod imena ima cinične konotacije). Derdevil u njegovim stripovima dobija surove batine; lomi nogu, pa hoda na štakama; gubi jedino što ima — sonar, te mora da ga vrati kroz ponižavajući frojdovski proces raščišćavanja odnosa sa pokojnim ocem; emotivno je podređen u odnosu sa bivšom ljubavnicom, Elektrom; ne može da spreči ponižavanje, ubijanje ili sakaćenje drugih ljudi. Derdevil je u ovim sveskama postao jedan od najponižavanijih superheroja svih vremena, ali je i prvi koji nije kostimirani pubertetlija već zrela ličnost. Međutim, sve je to omogućilo stvaranje jedne veličanstvene i potresne sage o megalopolisu i njegovim lavirintima, i nebrojenim armijama ljudskih mrava koji se bore za sebe, uključujući tu i našeg junaka. Bez mnogo nežnosti, ali na malim stvarima i, ponavljamo, potresno (kao retku osobinu najnovije američke pop-kulture) Miler je dao model koji će i on i cela falanga epigona kasnije nastaviti u tretmanu superheroja, kao samozvanih pandura Amerike.
Izvesni dr Monda dolazi u Njujork sa slepom suprugom Čeril, da bi izlečio Kingpinovu suprugu, Vanesu, kojoj je oštećen mozak. Viktor, sulud i pod drogama, po gazdinom naređenju otima Čeril da bi iz doktora izvukao maksimum angažovanja. Naravno, zaljubljuje se u nju i stvara projekciju o sebi kao o Belom Vitezu koji čuva svoju damu. A u toj podeli Derdevil je njegov Sotona. Viktor na kraju plaća životom svoju ljubav. Najupečatljiviji delovi stripa, retkog Milerovog koji se bavi problemom ljubavi, jesu upravo oni gde pratimo Viktora i Kingpina, svakog u svom grču i očaju, zbog nemogućnosti imanja voljenih žena. Bil Sjenkjevič je ovde likovno disciplinovaniji nego kasnije, tako da je sa svojim poslovičnim mešanjem stilova i tehnika potcrtao Milerovo neuobičajeno iskliznuće. Međutim, u Elektra Lives Again, ovaj je već sve to nadoknadio. SAHRANITE GA BEZ ZASTAVE: BETMEN
Malo je poznato, ali je Miler, pre spektakularnog proboja sa The Dark Night Returns , jednom već radio Betmena. Reč je olovci za namenski božićni Wanted Santa Claus: Dead or alive “ 1980, po scenariju Denija O'Nila (Denny O'Neil) . Tih loše napisanih deset tabli bile bi zanemarljive da u njima ne vidimo snagu pojavnosti koja je opčinila osmogodišnjeg Milera: „Senka je pala preko mene, sa visine. Krila su zalepršala, tik pored i skoro bez zvuka. ... ogromna sveska od 80 strana je koštala 25 centi, ali sam je bez obzira kupio.“
Kada mu se pružila prilika, Miler je napravio presedan svake vrste. The Dark Knight Returns je ograničeni strip-serijal objavljivan u obliku malih albuma (prestige format), što sabrano u knjigu čini graphic novel, „crtani roman“ (precizniji termin nego „strip“, a u našoj tradiciji postoji bar pet decenija pre američke). „Prestige“ je kasnije postao industrijski standard, sa nadimkom „Dark Knight format“. Pored Milerovog scenarija i olovke, treba zaista istaknuti tuš Klausa Džensona (Klaus Janson) i kolore Milerove bivše supruge Lin Varli (Lynn Varley), koji su oboje dali jednu tananiju crtu Milerovoj poslovičnoj sirovosti i silovitosti. Priča je smeštena u blisku budućnost, kada ostareli Vejn pokušava da reafirmiše Betmena, sukobljavajući se sa svima, uključujući i samog Supermena. Istinsku dihotomiju vedrije protiv bizarnije strane Amerike (Supermen protiv Betmena) Miler ostvaruje sa punom težinom: propali i poluludi Betmen u svetu koji nije njegov odlučuje se na unapred izgubljenu, jezivu bitku protiv Nadčoveka, koji je i dalje lep, mlad i američki patriota u borbi protiv Rusa. Novi Robin je ovoga puta žensko, kao ironični odgovor na imputacije konzervativaca o navodnoj homoseksualnoj noti ovog stripa. U četiri knjige od blizu 200 tabli, Miler je kao scenarista i crtač gusto napakovao, negde i sa 16 slika po strani, sve moguće implikacije koje ovaj koncept borbe protiv starosti nosi — i psihološke, i socijalne, i moralne. Stara fraza američkih kritičara da su superheroji američka mitologija, ovim je prvi put dobila na punoj tačnosti: imamo sukob dve kreativne magijske koncepcije, borbu titana sa iracionalnim motivima (Alan Mur ukazuje da je ovde koncept Supermena u stvari Bog Sunca); smenu globalnih perioda; i na koncu, ono što je superherojima uvek nedostajalo: svest o sjajnoj prošlosti junaka, predistoriji, bez koje nema istinske katarze — saosećanja i straha. S obzirom da je socijalni moral ovde pežorativna kategorija, osnovni pokretač likova je neki lični, iracionalni metamoral u funkciji potvrde lične egzistencije superjunaka. A ona nije beskrajna. Ali uprkos početnim planovima, Miler nije ubio Betmena (u jednom intervjuu se pravdao da se to „ne može“). Pustio ga je da se po prvi put integriše u zajednicu, postane vođa enklave, kome maska više neće trebati. Samilost je uvek najgora. Međutim, sam autor je izgleda osetio potrebu da se oduži liku. Sa Dejvidom Macućelijem (David Mazzucchelli) kao crtačem, Miler je uradio Batman: Year One , kao biografski prilog Betmenovim počecima. Samom mitu nije dodato ništa drastično novo, međutim, projekat ima bar dva razloga da bude zapamćen. Pored izvanrednog Macućelijevog „evropskog“ senzibiliteta i odličnog kolora Ričmonda Luisa (Richmond Lewis), sâm je Miler ostvario priču koja pleni svim drugim osim Betmenom. Najupečatljiviji je podzaplet policajca Gordona i njegovog nestabilnog života, napisan sa dramaturškim darom kome bi pozavideli najveći svetski filmski scenaristi. Paradoksalno, Milerovom koncepcijom Betmena, superheroji su dobili ključni udarac u času kada im je on dao istinske umetničke vrednosti. Dobili su svoju mladost i svoj zalazak. Mentalni koncept omiljenog žanra više nikad neće biti isti, a naznaka novog trenda koji je naučio tu lekciju već se oseća iz SAD. ŽENA SA VILJUŠKAMA SMRTI: ELEKTRA „...Smatram da moramo da zaštitimo našu decu od ovog.“ Džo Dafi, Epic-ov urednik na projektu Elektra: Assassin , ovako je opisao početak rada na stripu od koga treba zaštiti nevinu američku decu:
„Milerovska revolucija“ akcentiranja fizičke propadljivosti junaka, ali i tananih duševnih procesa, prvi put je u svoj snazi izbila u „Derdevilu“, u sekvenci kada zli superheroj Bulsaj probija Elektru njenim sopstvenim oružjem. Žena-nindža, bivša Merdokova ljubavnica, probijenih pluća vuče se ulicama do vrata Nebojšinog stana. Najupečatljiviji lik cele prve Milerove serije o Derdevilu tada je ubijen kao pseto.
Rezultat je bila gusto istkana priča, fluidne atmosfere i prštećih sukoba. Remek-delo, koje je sa razlogom privuklo režisera Džimija Mek Brajda da već godinama pokušava da ga ekranizuje. Sjenkjevič je iskoristio ceo svoj dijapazon: od hiperrealizma, preko ekspresije do karikature, ali i neviđen „miks“ tehnika, dajući dostojnu obradu ovoj sagi u punom smislu te reči. Milerova poetika u priči o ovoj ženi koja iz svog zombi stanja pokušava da nađe sebe protiv celog sistema moći, nije nova, međutim ovo je prvi autorov odmak od superherojskog žanra u nešto što još nema kritičarsku etiketu, a kasnije će biti razrađeno u projektima koje Miler nije radio za Marvel i DC. Elektra Asssassin je u svemu jednaka po umetničkoj snazi sa najboljim evropskim stripovima. Izuzev u jednom: uzbudljivija je od većine njih, definišući neke potpuno nove stvari u medijumu i umetnosti stripa. DAJ MI SLOBODU: „POLITIČKA KOREKTNOST“ Gornji citat je kraj jednog od ključnih govora Američke revolucije, ali i moto autorovog sledećeg velikog stripa.
U takvoj atmosferi Miler 1990. pušta Give me Liberty , SF priču o bliskoj budućnosti SAD u kojoj Marta (a: crnkinja, b: žensko, v: siromašna) pokušava da opstane u jednom totalitarnom sistemu, naizgled humanom. Međutim, Miler ovde nije podišao trendu vulgarnog egalitarizma, ma kako spolja izgledalo. U despotskoj SAD budućnosti, pobunjenim Apačima, nacističkim enklavama, nesposobnim međunarodnim institucijama, medijskoj i političkoj hipokriziji vidimo jednu od najefektnijih kritika i izrugivanja osnovnim mitovima koje su SAD proklamovale kao platformu razvoja. Levi radikalizam ove priče nije ubio njenu umetnost, a kopanjem po živim ranama svoje zemlje, Miler je ostvario još jedno potresno delo, ali manje ispolitizovano nego, recimo, Krambovi vrhunci. Ipak korektna likovna obrada Dejva Gibonsa je, na žalost, dala i blagu dozu prosečnosti ovom stripu od 200-tinak tabli. Međutim, u projektima Hardboiled sa sjajnima Džofom Derouom (Geof Darrow, crtač) i Klodom Legrisom (Claude Legris, kolor), kao i Sin City (crno-belo, Milerov crtež), vizuelni momenat se vraća u svoj svojoj snazi.
Inovativnost, uzbudljivost i dovršenost Milerove poetike sugerišu nam jednu naizgled rogobatnu analogiju: izgleda da SAD dobijaju svog „postmodernog Prata“. O njegovom vrlo velikom opusu već je nužno raditi knjigu, te je jasno da ovakav površan pregled nekih ključnih ostvarenja jedva ocrtava ove probleme. Međutim, definišući samog autora kojim smo se bavili, najtačnije mi se čine reči Zorana Tucića, ovdašnjeg stvaraoca, povodom Milerovog stripa Sin City :
(Beograd, jun 1995) ***
|
|||||||
Piše: Slobodan Ivkov |
|
Zatim se 2001. godine pojavio drugi izdavač slične organizacione strukture koji je počeo da prevodi stripove i objavljuje ih na vrhunskom nivou. Osnovnu finansijsku podršku beogradskom "System comicsu" daje Zoran Moro, uspešni privrednik sa razgranatim delatnostima i u inostranstvu, ako sam dobro razumeo, prvenstveno u Kanadi. Urednici, Milan Rusalić i Igor Marković, odlično potkovani o stripovima i stripskim trendovima, a voljni da stripske priče, albume i sveske zaista sistematski, sa svim propratnim podacima i prema izvornom redosledu epizoda objavljuju kod nas, odlučili su se za izvanredne strane stripove, više svevremenih knjiga o "Kalvinu i Hobsu", za serije "Ken Parker", "Dilan Dog", "Helboj", "Magični vetar" i za još neke ovde neophodne prevode. No, ono što je najvažnije i što je "System comics" učinilo najvažnijim i najznačajnijim srpskim stripskim izdavačem u poslednjih pet sezona, tu negde do 2005. godine, a verovatno i mnogo duže unazad, bila je orijentacija na, zaista vrhunsku, prezentaciju domaćih stripskih dela i onih ostvarenja naših stripara koja su prethodno nastala za inostrane izdavače: počevši od "Badija kukavice" Željka Paheka, "Aarona" Bojana Kovačevića i nekoliko albuma Bojana Redžića, pa preko "Tehnotajza", "U šrafovima" i šest albuma, potpuno identičnih francuskom izdanju, "Biča Božjeg" Alekse Gajića (scenario: Valeri Manžen), sve do uknjiženih stripskih remek dela Zorana Janjetova "Bernard Panasonik" i serije njegovih albuma "Mladost DŽona Difula" iz Francuske (scenario: Alehandro Hodorovski), u punom koloru, po formi sličnih Gajićevom "Biču Božjem". Domaći strip na najvišem nivou prezentacije, ali nažalost sa malim finansijskim sredstvima i "Studentskim kulturnim centrom" iz Novog Sada kao institucijom iza sebe, u proteklom periodu jedino je još podsticao i predstavljao urednik i direktor Jovan Gvero. Isključivo on je zaslužan što 2005. godina, prvi put posle par decenija, nije ostala bez ijednog premijerno predstavljenog, u album uobličenog srpskog stripa, pa se tako u njegovoj ediciji "Dirty" pojavio urnebesan naslov "Doživljaji Marka Kraljevića" Nebojše Pejića. No, i 2004. godine Gvero i novosadski SKC su bili izdavači najboljeg godišnjeg domaćeg stripskog albuma, možda je bolje reći stripske novele, "LJubazni leševi" scenariste Zorana Penevskog i crtača Ivice Stevanovića, kao i izvanrednih standardno formatiranih stripskih albuma Đorđa Milovića "Grbe u vrtu" i "Ono što tražim". Jedini časopis koji tokom ovih sezona izlazi jednom-dvaput godišnje sa domaćim stripovima i tekstovima o njima, "Strip presing", takođe je pod okriljem jedne studentske organizacije - studenata iz Niša. Ipak, pravu "demonstraciju stripske sile" iskazao je za svega nekoliko poslednjih meseci 2005. godine, do tada potpuno nepoznati, novi stripski izdavač, beogradski "Beli put". Iza njega je finansijski stalo moćno preduzeće koje se bavi kompjuterskim tehnologijama "BS procesor" na čelu sa vlasnikom Milanom Vuletićem, a kao urednik je potpisan Boban Knežević, od ranije nam dobro znan po više osnova, najpre po uspešnom izdavanju naučnofantastičke literature. Ova kuća je na polju prevoda i izuzetne, vanserijske tehničke prezentacije najpoznatijih inostranih dela "devete umetnosti" od septembra do decembra prošle godine predstavila više premijerno prevedenih, luksuznih stripskih izdanja nego ijedan srpski stripski izdavač u tako kratkom (pa, i mnogo dužem) periodu od 1934. godine, to jest od kada se strip ovde objavljuje, pa do danas. U okviru šest knjiga, po svemu na nivou stranih izvornika, a neretko i boljih, publikovano je oko 1200 stranica stripa u punom koloru, u sjajnoj opremi i na vrhunskoj hartiji. Koliko subotičkoj štampariji "Birografika" služi na čast svetski kvalitet štampe svih tih stripskih knjiga, toliko se obrukala u doradi, sitnošićardžijski i tipično balkanski štedeći na ionako lošem lepku i nekvalitetnom povezu, pa se većina tih knjiga POTPUNO raspada već posle drugog prelistavanja i čitanja. No, ovaj fenomenalni izdavač "Beli put" na tako nešto nije mogao post festum da utiče, pa smo konačno i na srpskom jeziku pročitali "Betmena" Frenka Milera, "Helblejzera", "Sendmena", "Propovednika", "100 metaka" i čudesnu monografiju o "Hogaru", na svu sreću tvrdo uvezanu i sigurno prošivenu. Kada bi se gledali samo podaci u impresumima izdanja, onda bi slika o produkciji "Belog puta" u 2005. bila još monumentalnija, jer bi tako moralo da se uračuna i još 1100 podjednako kvalitetno prezentovanih stranica stripova iz pet knjiga: "Konan", tri knjige "Sin Siti" i "V kao Vendeta", no činjenice govore da su te knjige ipak u javnost izašle u 2006. godini. Posle je usledilo još nekoliko naslova na čelu sa vanserijski prezentiranim "Nadziračima". Ovakav, još neviđeno agresivan nastup na tržištu kritičar Ivan Bevc je prokomentarisao samo sa sledećom konstatacijom: "Biće zanimljivo posmatrati kako će tržište izdržati ovakav udar i tempo od 3-4 izdanja mesečno." Na svu sreću, finansijski nezavisan izdavač ne zavisi od povratnih informacija i povraćaja novca iz knjižara. Nažalost, nijedno od tih izdanja i nijednu od tih par hiljada stranica ne zauzima nijedan domaći strip. A našim striparima su slaba uteha druženja na simpatičnim stripskim salonima u Pančevu, Leskovcu i Beogradu. U poslednje vreme agresivnije se oglašava i šabački skup čije kataloge do sada nisam imao prilike da vidim. Ipak, kao jedan od segmenata ovdašnje popularne kulture, srpski strip se, u dobro nam znanim okolnostima poslednje decenije dvadesetog veka, ujedno i kao jedna od grafičkih disciplina primenjene umetnosti, pokazao neuporedivo otporniji i životniji nego ostale delatnosti bliske širokoj publici. Za razliku od, na primer, pop i rok muzike koje su stagnirale, ili folk muzike koja se pretvorila u čudovišni tzv. “turbo folk”; dakle, sasvim drugačije od aktera popularne muzike čiji proizvodi su sasvim opravdano ostali i u granicama države, ako izuzmemo mnoge diskoteke čiji su vlasnici naši ljudi u inostranstvu, ovdašnji autori stripa su evoluirali i afirmisali se "napolju". Uprkos finansijskoj oskudici, obrnuto srazmerno očajnoj privrednoj situaciji, na neverovatnom entuzijazmu pomenutih pojedinaca, prvenstveno prevođeni strip je doživeo gotovo neverovatnu ekspanziju, i u zemlji, a naročito u inostranstvu. Kreativni nivo i ukupni kvalitet savremenih autora je, ako na trenutak zanemarimo kvantitet, tj. mali broj objavljenih domaćih specijalizovanih publikacija i stripskih albuma, daleko iznad svega što se kod nas u popularnoj kulturi postizalo u prethodnom periodu. Stripari i njihova dela su se po svemu uskladili sa svetskim standardima. Literatura "Bestseler" beogradske izdavačke kuće "Narodna knjiga", opet zahvaljujući samo jednom istaknutom zaljubljeniku u strip, sada V. Fumetiju (Vasi Pavkoviću), u svakom broju se objavljuje po jedan prikaz nekog stripskog izdanja, a od sredine 2006. i dvonedeljna top lista najzanimljivijih stripova po mišljenju ovog kritičara. Za dvadeset sedam godina, preciznije, od 1979. kada se pojavila prva teorijska knjiga u celini posvećena stripu, pa do danas objavljeno je dvadesetak različitih teorijskih dela specijalizovanih srpskih publicista. No, u prilog konstataciji da se i tu stvari menjaju nabolje govori i podatak da su samo u prvih godinu dana novog milenijuma objavljena dva takva ostvarenja: “Strip u Srbiji 1975 – 1995” Anice Tucakov i “Slatki strip” Vase Pavkovića u dve knjige, a proteklih godina još nekoliko, manje ili više uspešnih. Poslednje u nizu su izvanredna dela "Deveta umetnost, strip" Ranka Munitića iz maja i "Čardak ni na nebu ni na zemlji (rađanje i život beogradskog stripa 1934 - 41)" Žike Bogdanovića iz oktobra 2006. Mala statistika i poređenje "Strip vestima" (videti u arhivi na sajtu SVesti), videćemo da ti pre par godina publikovani sređeni podaci Udruženja kritičara stripa, samo za područje Evrope na kojem se govori francuski jezik i to samo za stripska izdanja na Francuskom uobličena za knjižare, ne i kioske (tek su oni posebna priča!), otprilike govore sledeće. Na prelazu milenijuma su analizirane mnoge pojave i rezimirani nebrojeni statistički podaci, pa i oni o stripu. Tokom 2001. godine na francuskom jeziku objavljeno je 1.890 naslova i izdanja, nasuprot 1.563 prethodne godine. U evropskim zemljama u kojima se govori francuski jezik objavljeno je 1.212 novih strip albuma (luksuznih, tvrdo ukoričenih knjiga sa stripovima, broj stripskih svesaka se i ne zna pouzdano), mnogo više nego 2000. godine, kada ih je bilo 1.137. To je bila već šesta uzastopna godina u kojoj se beleži rast. Od toga premijernih je bilo 406 stripskih naslova, dok ostatak čine ponovljena izdanja. Tridesetak ih je premašilo tiraž 100.000 primeraka, desetak 200.000, dva 300.000, dva 500.000, jedan 600.000, dok je rekorder bila epizoda “Asteriksa” (“Asteriks i Latravijata”) sa tri miliona (!) primeraka, SAMO NA FRANCUSKOM JEZIKU. Na ostalim evropskim jezicima umnoženo je još pet miliona primeraka “Latravijate”!. Podrazumeva se da su tamošnji izdavači unapred naručivali od stripara sve te stripove, potpisivali ugovore i za to ih plaćali. Dakle, ukupno oko deset miliona stripova u Francuskoj. Mogu isprazne, sterilne i stereotipne japanske mange da prete tržištu koliko hoće, pa i da značajno utiču na njega, ali glavnu struju i školu evropskog pripovedanja teško mogu sasvim da potisnu, iako njihov fan Zoran Janjetov u novembarskoj "Stripoteci", vrativši se sa frankfurtskog sajma tvrdi suprotno. Videćemo. Zanimljiva su još dva podatka. A kod nas, potpuno van aktuelnih trendova i tržišnih tokova, nijedna, bar po imenu, velika, većinom u zrelom socijalizmu ustanovljena, izrasla i okoštala izdavačka kuća (a i ona druga) ne štampa stripove! Nije samo konzervativizam uzrok otporu urednika, ali, ne samo što to nije tema ovog teksta, već sam o tome već pisao u ovoj rubrici. Prvi, pomalo egzotičan za naše prilike: među 1.100 francuskih stripara je, da ne poverujemo, čak 80 žena. A kod nas? Drugi: izdavači su na Francuskom objavili 56 teorijskih knjiga o stripu? A kod nas, na primer, u 2001? Jednu, ali, za utehu, vrednu! A i kakva bi drugačija bila kada je te sezone bila jedina. (KRAJ) (ovo je nešto izmenjeni tekst koji je pod naslovom "Srpski strip u Srbiji i van nje" prethodno objavljen na str. 97 - 103 časopisa "Status" br. 45 od septembra 2006. godine, izdavač "BIS PRESS" d. o. o., Beograd) |
|
Autor: Zoran Janjetov |
Piše: Zoran Đukanović |
|||
IŠČEKIVANJE ODSUTNOG “Тreća generacija”, hej, zemo, zemljače, to mora da je nešto pametno i puno značenja, što kažu ko šipak koštica. Evo nam i vođe “Kvadrata” Mirka koji je, valjda u potrazi za Slavkom, izgleda pronašao dorata. Šta će jedan konj u stripu, bože šta sve neće izmisliti ti “trećegeneracijaši”? Umesto da se bace na prave stvari, akciju, pesničenje, fino ko Blek Stena ili Komandant Mark, ovi pilulaši sve neke simbole i metafore, bre. I šta ćemo sad, da li je to običan konj, ili je konj onaj ko pokuša da analizira ovaj strip sfingu? “Sva umetnost je istovremeno površina i simbol. Oni koji idu ispod površine, čine to na sopstveni rizik. Oni koji tumače simbol, čine to na sopstveni rizik”, kaže onaj peder Oskar Vajld u knjizi Slika Dorijana Greja. Znaš, to je ona knjiga o lepom ko slika tipu što nikad ne stari, a drži neki svoj uljani portret u špajzu da umesto njega stari, ružnjavi, krastači i skuplja gnojanice. Imo je pravo, to je mnogo bolje od faceliftinga, znaš. Nego da se mi malo vratimo konju, pa dobro, što tu nije ubacio ko, šta, zbog čega, čemu sve to, ništa ne razumem, mislim mogo je da ubaci makar neku pozadinu, drugi plan, treći plan, skraćenje, pokret, nešto bre, makar nešto od akcije, a ne da nas ovako mlati u čelo, posred obrva, nekom teškom temom. Nije da ne ume da crta, nego nekako mi je taj konj čudan, mršav mi je nešto, jel bi mogo on dobra kola sena da povuče, na primer? Sumnjam čisto. Ma kliknite, kliknite ako vam je do klikanja, baš me briga, ako hočete ili nećete, dorat je tu, a oko njega mnogo je tuša prosuto, mnogo, mnogo je to Mirko išrafirao. Ne znam, prosto ne znam. Ma, boli me obrva.
|
|||
Uređuje: Marko Ajdarić |
|
|
|
Autor: Darko Macan |
Darko Macan |
|
| Od petQa do petQa Jeb'o me glupog, ne umijem izdržati! Fali mi tipkanje i pisanje gluposti o stripu, ma koliko me i umaralo. Zato, evo Q-bloga natrag! U drukčijem obliqu, koji će se tek profilirati, ali s dvije očite razliqe: za sada će ići samo petqom i ovoga će puta biti bliži standardnome blogu utoliqo što će naglasak biti na meni. Egocentrično? Dakaqo. Samoreqlamerski? Zar ste sumnjali? Ali, qoga briga? Ja prvi ne vidim neku razliku između stripa i sebe... Daqlem: » liQ i djelo « Gdje sam bio, što sam radio proteklog tjedna? Malo pravog rada na stripu, ali sve, ipak, sa stripom vezano. Kraj prošlog tjedna zatekao me na Interliberu, velesajamskoj fešti knjiga, gdje su po prvi put vlastiti štand zajednički držali SF-udruga SFera i Mentor, naqladnička kuća koja izdaje Q STRIP (a to znate, je li?). Bila je to pustolovina koja je na qoncu lijepo završila: ljudi su u doslovnim stotinama qupovali probrane, rane, ofucane brojeva Q-a po nevjerojatno popularnim cijenama od 1 qune (najčešći qomentar: "Vi se šalite?"; najčešća reakcija na odgovor da se ne šalimo: "A dobro, daj onda svih pet!"), a dobrano su opustošili i kutije s antiknim stripovima. Kad je u petak i subota krenula gužva prodavala se i "Borovnica", "Ekstremni sportovi", "Stripocentrik" pa čak i skuplji "Kako čitati strip". Tko je propustio, moći će barem ove potonje nabaviti na CRŠ-u, festivalu stripa koji idući petaq počinje u Zagrebačkom kazalištu mladih, u Teslinoj ulici. E da, tako smo preživjeli Interliber i onda se trebalo vratiti poslu. Kako reqoh, na stripu se radilo relativno malo: prošlog petqa poslao sam Štefu scenarij za četvrtu stranicu reqlamnog stripa o Pčelici (izlazi u National Geographic Junior magazinu, zajedno s još jednim mojim stripom, o kojem drugi put), a u utoraq sam (dan poslije roqa) zgotovio stotinu i tridesetu epizodu Borovnice. Hej, stotinu i tridesetu... Ponekad zaboravim koliko toga ima. Ostatak vremena radile su se užurbane leqture i redaqture malog milijuna stranica stripa "Ljubav i rakete" braće Hernandez, za kojeg se Markos još uvijek nada da će stići van do CRŠ-a. Tu smo negdje, nade ima, premda hrptenjače pucaju od rada ... E da, u ponedjeljaq sam napisao i oduži esej o zadnjih petnaest godina u svjetskom, domaćem i mojem stripu, koji će izaći u sedamnaestom "Kvadratu". Ako se pitate gdje je šesnaesti "Kvadrat", u tiskari je, a Vjeko se nada da će oba izaći do CRŠ-a. Sve do CRŠ-a, muku mu ljutu! I taqo to. Danas sam završio redaqturu "Ljubavi i raketa", a poslijepodne veselo proveo u lijepljenju naljepnica na remitendu Q STRIPA 3 koja u ponedjeljaq ide na Distrijeve kioske po sniženoj cijeni, kako bi oni koji su ga propustili prvi puta (ili na Interliberu) dobili još jednu priliqu. Jednog dana, znate, neće više biti jeftinih Q-ova i netko će drugi u zlatu naplaćivati što je na vrijeme tržio... No, dosta o poslu. Je li se što surfalo? » linQovlje « Naravno da se surfalo. Najprije sam provjeravao je li bilo što qomentara (i nije baš) na mojim drugim blogovima: Blogovom kolcu i Blogoreji gdje sam prošloga tjedna pičio po jednu kritiqu, odnosno pripovjetqu svaqoga dana. Premda znam da rijetko čitate prozu, učinite si uslugu i pročitajte moju. Nije loša, a nećete valjda raditi? Zatim vam moram reći kako su osvježeni i moji web-stripovi Qolumbo i Martina Mjesec čija se "Odiseja" pravo zahuktava. Znam da ima još tuqana koji web-stripove ne smatraju jednakovrijednima onima na papiru, ali qajat će se jednoga dana jer su mogli pričati kaqo su ih čitali još onomad, a eto nisu... No, premda je ovaj blog prvenstveno o meni, nije isključivo o meni. Zato par brzih linqova, ovaj put isključivo na domaće (bliže i dalje) teme. Robert Solanović proveo je subotu na Interliberu crtajući raji te je neqe od tih crteža postavio i na svoj blog (onaj linq maloprije). Tamo se kočopere i razne njegove ilustracije za udžbenike po kojima se vidi kako se Bob malo oslobodio i posljedično napredovao uslijed žurbe i roqova. Ave, Bobo!... Ekipa iz Emisije emocija emitirala je i drugu šaržu kvalitetnog autorskog stripa te zaslužuje i vaše qomentare u qnjizi dojmova... A također me se dojmio i ovaj novopokrenuti projekt iz Banja Luke. Svako ulaganje u friškouzgojeni strip, dobar je trip!... Qonačno, no ne i najmanje važno, treba spomenuti prvu auqciju radova domaćih crtača stripova (kad dođete na stranicu, kliqnite na "originalni crteži") na kojoj imate odlične majstorije Štefa, Gorana Delića, Džuke, Boba, Paheka, Tončija i inih, dok je moj crtež uvjerljivo najodvratniji. Nije ni squpo, a ide u zaslužne ruke pa svi hop tamo! » leQtira « A je li se što čitalo? Malo, ali dobro: Solo, ona serija u kojoj je DC dao nekim facama da same napune po 48 strana, u svome je jedanaestom broju prostor dao svima (ili bar meni) dragom Sergiu Aragonesu. Sergio je pak pružio mišung gegova, kratkih priča s obratom na kraju i - meni najdraže - nekoliko autobiografskih priča, od one kako se bez para snalazio kad je prvi put došao u New York, preko one o Irskoj četi koja je ratovala u Meksiku (a u kojoj nije bio, već je o njoj učio u školi), do one kako je ubio Martija Feldmana. Moglo je par poanti tu biti i jasnije, ali Sergio je veliki, veliki karikaturist i malo mu je tko dostojan počešljati brkove. Svakaqo: preporuQa! » marQeting « Qonačno, treba znati da je ostalo još manje od dvadeset primjeraqa mekoukoričene verzije knjige "Kako čitati strip" Scotta McClouda. Kad ode, ostaje samo kartonirana i skuplja verzija. Zato, ne časite ni časa jer ih nećete još dugo moći nabaviti po 100 kn (poštarina za HR uključena) već mi se javite na mcn (at) hi.htnet.hr. I nemojte mi okretati očima na ovu reqlamu: lijepo piše u Bibliji da ne živi čovjek samo od qruha već i od svaqe qune koju vam otme iz džepa. A tqo sam ja da proturječim Bibliji. I to je to za ovaj petaq. Čitamo se idućeg, i ovdje i u Strip vestima koje će ovu rubričicu prenositi, a možda se smilujem pa sljedeći put napišem koju i o kome drugome. Qolege crtači, dakle, javljajte mi o svojim aktivnostima pa aqo mi se bude dalo.... Do petqa! (mcn) |
|
Strip vesti |
|
STRIPOVI KOJI REDOVNO IZLAZE: A STAR IS UNBORN (UnBornStar)
unbornstar.blog.hr/ BLIC STRIP (Marko Somborac) www.blic.co.yu/blic/strip BUZZ & FZ (Gudvin) www.screaming-planet.com/comics.php?area_id= ČAROBNJACI (Niko Barun) www.tportal.hr/stripovi/carobnjaci KUĆA STRAHA (Jurica) www.kajgod.co.nr/ MALI MEUR (Vladislav Gajski) www.plastelin.com/index.php?option=com_content&... MARTINA MJESEC (Macan - Sudžuka) www.stripovi.com/martinamjesec.asp MISTER MAČAK (Macan - Bob) www.stripovi.com/mistermacak.asp NETOVCI (Niko Barun) www.t.ht.hr/netuskoli/5-5.html OVERKLOKING (Dubravko Mataković) iskon.hr/webcafe/matakovic/ SERGEJ (Darko Macan) www.zmcomics.co.yu/sergej SIVI GRAD (Rico) www.stripovi.com/sivigrad.asp SOB SA SOBOM (Sonjecka) www.stripovi.com/SobSaSobom.asp STRIP "DAN"-a (Simon Vučković - Mirko Zulić) www.dan.cg.yu/stripovi.php SvRBI iU SVEMIRU (Milivoj Kostić) vigled.sky.prohosting.com/ ŠTEFICA Jambriščak, prijateljica noći koja je previše znala" (Nik Titanik) www.niktitanik.com STRIP ČASOPISI ZA DOWNLOAD ZONA 9 (Udruženje strip autora Crne Gore) STRIPOVI KOJI SE REDOVNO DISTRIBUIRAJU E-MAIL-om SAMONIKLI KOROV STRIP (Franja Straka) STRIPOVI SA ZAOKRUŽENOM PRIČOM Bilo jednom u Makarskoj (Dalibor Brdar) STRIPOVI DOMAĆIH AUTORA NA STRANOM JEZIKU ACTION TRIP COMICS (Jojić - Grabović - Solanović) STRIPOVI KOJI VIŠE NE OBNAVLJAJU SVOJE STRANICE JOHN'S PARADISE (Saša - Venes) |
|
Autor: Mladen Oljača |
Priredili: D. Banjanin i Temkov Nikola |
|
ZAK SNAJDER: OSTAJEM VERAN "WATCHMEN" GRAFIČKOJ NOVELI Reditelj predstojeće filmske verzije grafičke novele "Watchmen" ("Nadzirači", Beli put) Alana Mura, Zak Snajder kaže da će ostati veran već viđenom i da će otići na sam izvor nastanka ove grafičke novele, brižljivo prateći originalnu postavku iz 1985. i alternativnu istoriju u kojoj je Ričard Nikson i dalje predsednik Amerike. Vernost grafičkoj noveli, koja je već postala slavna po tome što su smatrali da ju je nemoguće postaviti kao film, pokazala se kao ključ u pravljenju scenarija. "Drugi su pokušavali da je pretoče u film, ali mi taj pristup nismo imali. Koscenarista Aleks i ja smo se zapitali šta je to što volimo kod ove grafičke novele i, logično, vratili smo se na izvorište svega. Želeli smo da kažemo, OK, zašto to ovde funkcioniše", kaže Snajder. Ovaj reditelj publici će ponuditi i sekvencu u kojoj će ih provesti kroz poslednjih par decenija alternativne istorije Amerike, počevši od ubistva Kenedija i Vijetnamskog rata, pa sve do sadašnjeg trenutka, koji je u filmu 1985. godina. Interesantno je da je Snajder sreo Henrija Kisindžera na aerodromu i da je želeo da ga pita da li bi voleo da glumi samog sebe, ali ga je u tome sprečila supruga bivšeg američkog državnog sekretara. "Watchmen" je rađen 1986. i 1987. godine, a radnja je smeštena u 1985, u alternativnu istoriju SAD u kojoj superheroji, koje zovu "kostimiranim avanturistima", postoje, Hladni rat preti da se pretvori u nuklearni sukob, Nikson je predsednik, a heroji su stavljeni van zakona. Kad jedan od njih bude misteriozno ubijen, ostali kreću u akciju. Ova grafička novela Alana Mura i ilustratora Dejva Gibonsa, smatra se za kreativnu prekretnicu, pošto je imala jak uticaj na filmove, knjige i stripove. V. T. Objavljeno: DANAS, Beograd, 13.11.2006. godine Frenk Miler koreditelj filma "Sin City 2" Frenk Miler, koji je pisao scenario i sarađivao na režiji filma "Sin City", baziranom na njegovoj grafičkoj noveli, planira da bude koreditelj i predstojećeg nastavka "Sin City 2" koji će raditi Roberto Rodrigez. "Radićemo adaptaciju priče ‘A Dame to Kill'. Time ćemo predstaviti novi ženski lik, novu femme fatale", rekao je Miler. Ranije se već moglo čuti da Rodrigez pregovara sa Anđelinom Džoli koja bi bila Ava, bivša ljubav Dvajta (glumi ga Klajv Oven). "Ima tu puno pričica koje će biti između njih i kompletno nova priča koju upravo sada razvijam sa Nensi Kalahan (Džesika Alba), odnosno, o njenoj reakciji na smrt Džona Hartigana (Brus Vilis)", objasnio je Miler. Film "Sin City 2" treba da počne sa snimanjem 2007, kad bi trebalo i da stigne u bioskope. V. T. Objavljeno: DANAS, Beograd, 16.11.2006. godine VINI PU, DRUGI PUT NA SRPSKOM Nakon uspešnog, dvogodišnjeg iskustva sa magazinom Miki Maus, namenjenog svoj deci i njihovim roditeljima, beogradski Egmont, nedavno se upustio u novu "avanturu" čeprkanja po Diznijevom čarobnom šeširu, ovaj put usmerenu na najmlađe. I, eto nama drugog broja mesečnika Vini Pu, a u njemu sve i još po nešto, vezano za Vinija Pua i njegovu družinu. Od "Plovidbe kapetana Praslina", preko "Gospodina Pčelislava", do priča o ponijima i labudovima, stripa o "Munjevitom Iaru", bojanke, strane za crtanjeee, skrivalica... K. R. Objavljeno: DANAS, Beograd, 16.11.2006. godine ОД НЕОДАМНА Македонец прави цртани филмови за „Волт Дизни“ Битолчанецот Александар Сотировски работи на концепти, карактер-артисти и позадини во анимациите на познати филмови на светски познатото студио Стрип-цртачот Александар Сотировски од неодамна работи за светски познатото филмско студио „Волт Дизни“. Негова специјализација се концепти, карактер-артисти и позадини во анимациите на познати филмови. Бидејќи договорот го обврзува на неколку услови, Александар не може многу да зборува за тоа што работи, но се гордее што е еден од малкуте Европејци ангажирани од студиото „Волт Дизни“. - Тројца Европејци цртаме за оваа компанија. Соработката е на високо ниво и тие доаѓаат еднаш месечно за да видат што и како сум сработил, а истовремено се договараме за идните проекти - вели Сотировски. Интересно е што првиот контактот го оствариле по барање на претставниците на ова светско студио, по што тој понудил свои дела и така почнала соработката. Сотировски на македонската јавност и' е познат повеќе како илустратор, а помалку како стрип-уметник, иако во минатиот петок беше одликуван со признанието за афирмација на стрипот во Македонија, што е и најголема награда од оваа уметност во земјава. Вели дека особено се гордее што оваа награда ја добил од луѓе што се професионалци и пасионирани љубители на стрипот. Во кратката, но богата биографија на 35-годишниот битолчанец Сотировски се запишани многу успеси. Интересно е што неговите почетоци се поврзани со „Дневник“, каде што ги пласирал првите трудови - илустрациите за аферата „ТАТ“ и газдарицата Соња Николовска. Потоа продолжил да црта за детските ревијални изданија на „Другарче“, „Развигор“, „Росица“ и може да се пофали со 18 илјади илустрации. За жал, македонскиот пазар е мал и сиромашен за стрип-уметноста. Сепак, негови дела има во „Стрип арт“, а наскоро најавува и соработка со белградски „Политикин забавник“. Стрипот го црта за престижни стрип-издавачи од САД и од Франција. - Избирам што ќе работам, бидејќи кај нас не е можно многу да се заработи. Сепак има работа како илустратор на книги и различни проекти за маркетинг-агенции, сликовници. Сепак не е тоа што јас сакам да го работам. Чувствувам дека имам многу поголем потенцијал и знаење, кои не сум ги изразил се' уште како што треба - рече Сотировски. Засега негова главна преокупација се анимациите што ги работи за „Волт Дизни“. Тој најави дека наскоро на македонската јавност ќе и' открие кои анимации се негово дело. Младите не знаат што е стрип Слабите финансиски можности на издавачите и непознавањето на стрипот како уметност се главните причини зошто тој не може да заживее кај нас. Младите не ги познаваат стрип-јунаците и затоа тие не се заинтересирани за изданијата што се јавуваат на пазарот. Ова беше кажано на трибината што се одржа завчера во Велес во рамките на Четвртиот стрип-салон. Познавачите велат дека токму од тие причини обидите да се преведат на македонски јазик изданијата на „Загор“, „Алан Форд“, „Мартин Мистерија“ и „Дилан Дог“ се покажаа нерентабилни и набрзо згаснаа. Затоа, според нив, не може да заживее ниту еден македонски стрип-јунак иако таков обид имаше преку издавање на стрипот „Супер Тоше“, во кој поп-ѕвездата Тоше Проески се промовира како стрип-јунак. Издавачите велат дека единствена читателска публика е средната генерација, која се' уште купува познати стрип-изданија. Инаку на овој стрип салон беа доделени наградите од меѓународниот конкурс на кој учествуваа 20 автори од Балканот. Првата награда му припадна на Бугаринот Даниел Атанасов, а наградата за сценарио отиде во рацете на Томислав Шкрљац од Хрватска. Петар Печков Objavljeno: Dnevnik, Skoplje, 11.2006.godine | |
Autor: Simon Vučković |
Priredio: Marko Ajdarić |
|
|
|
Strip vesti |
|
|
|
Ako znate nekog ko bi bio raspoložen da svakog petka dobije email sa STRIP VESTIMA, pošaljite njegovu email adresu ili mu predložite da se on sam javi i tako upiše na mailing listu. e-mail: zmcomics@neobee.net; web: www.zmcomics.co.yu i stripvesti.50webs.com; adresa: Zlatko Milenković, Pariske komune 31, 21000 Novi Sad STRIP VESTI SU BESPLATNE Ako ne želite da ubuduće dobijate STRIP VESTI, jednostavno odgovorite na ovaj email i u naslovu (subject) napišite ODJAVA. |