prošli broj - arhiva - sledeći broj


SADRŽAJ

1. DEVETA UMETNOST STRIP - Strip Vesti
2. MEKSIKAJNARJI - StripCore
3. MAX ANDERSSON V AMBASADI STRIP - StripCore
4. MAGIJSKA ISTORIJA SVETA - Aleksandar Manić
5. kritIVKOVanje 23 - Slobodan Ivkov
6. ARHIV SEVERA (25) - Boris Lazić
7. POST SCRIPTUM (69) - Zoran Đukanović
8. JUŽNJAČKA UTEHA No 263. - Marko Stojanović
9. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (322) - Darko Macan
10. Q STRIP - Strip Vesti
11. INTERNET STRIPOVI - Strip Vesti
12. ŠTAMPA - štampa
13. VESTI IZ SVETA - Strip Vesti
    -MARKO AJDARIĆ NEWS
14. POZIVI NA SARADNJU - mail
15. PISMA ČITALACA - mail
16. LINKOVI - Strip Vesti
    
    

1.

DEVETA UMETNOST STRIP

Strip Vesti

Ranko Munitić
deveta umetnost
STRIP
promocija knjige
utorak, 20.06.2006. 20h
Srećna Galerija SKC

DEVETA UMETNOST, STRIP
je knjiga o teoriji stripa:
odlikama i značenju medija,
majstorima i remek-delima,
karakterima, ukratko: stripovskoj "alhemiji".
Autor objašnjava samu suštinu gradivne tajne ovog medija.

UCESNICI PROMOCIJE
Ranko Munitic
Rastko Ciric, urednik edicije
Vladimir Ilic, izdavac (TK MONT IMAGE)
Vladimir Kostic Divac, prof, dekan FPU (Fakultet
primenjenih umetnosti,suizdavac)

recenzenti:
dr prof. Jerko Denegri
mg Anica Tucakov

strip autori:
Aleksa Gajic, Milan Pavlovic, Zoran Janjetov,
Zeljko Pahek, Aleksandar Zograf, Wostok, Boban Savic Geto,
Nikola Vitkovic, Zoran Penevski, Ivica Stevanovic

Knjiga donosi:
Rec urednika
Medij i njegovo znacenje
Morfologija i komunikacijski kodeks
Oslikovljeno vreme, ritam i montaza
Dramaturgija, tipologija, mitologija
Majstori i remek-dela: nestsluci i ugursuzi
Majstori i remek-dela: epopeje i delije
Majstori i remek-dela: novi klinci, i tako dalje
Stripovska samosvest, alhemija i oprostoreno vreme

Hronoantologija
Kodeks americkog udruzenja izdavaca stripova
O autoru
Summary

dobrodošli u skc

sadržaj

2.

MEKSIKAJNARJI

StripCore

MKC ČRKA PRIPRAVLJA PREDSTAVITEV AVTORJEV
STRIP ALBUMA MEKSIKAJNARJI

MKC Črka pripravlja zadnji literarni večer pred poletnimi počitnicami – to bo mehiško obarvan večer s predstavitvijo avtorjev strip albuma Meksikajnarji Zorana Smiljaniča in Marijana Pušavca.

Strip Meksikajnarji je v nadaljevanjih izhajal v reviji Mladina, te dni pa je izšel v samostojni albumski obliki. Gre za prvega od skupno petih delov, z naslovom Miramar, ki bodo izhajali v naslednjih letih.

Zgodba govori o slovenskih fantih, ki so se šli leta 1864 za cesarja Maksimilijana borit v Mehiko.

Ob zvokih mehiške glasbe in kozarčku tekile bosta avtorja pokomentirala, kako sta se v mediju stripa spoprijela s tem spregledanim, a izredno zanimivim poglavjem slovenske zgodovine. Pripravili bomo tudi multimedijsko prezentacijo stripa.

Moderator večera bo Nino Flisar.

Galerija MEDIA NOX (Židovska ul. 12), torek, 20. junij 2006 OB 19. URI.

Prireditev je brezplačna! Vljudno vabljeni!

Dodatne informacije:
koordinatorica MKC Črke Petra Kolmančič, 02 300 29 94.

sadržaj

3.

MAX ANDERSSON V AMBASADI STRIP

StripCore

MAX ANDERSSON V AMBASADI STRIP
predstavitev novih izdaj revije Stripburger in video projekcija

21. JUNIJ 2006 ob 22.00, KLUB GROMKA, METELKOVA MESTO

Republika Strip je končno dočakala svojo ambasado, ki je posvečena prevodom del sodobnih stripovskih klasikov. Vrata ambasade bo s Pixijem odprl Max Andersson. Max Andersson je švedski ustvarjalec, katerega stripovski albumi so prevedeni v številne svetovne jezike, Pixy pa je eno njegovih temeljnih del.
Pixy je prvič izšel leta 1992 na Švedskem. Govori o razpadajočem svetu mrtvih, v katerem se srečamo s pijanim, do zob oboroženim zarodkom, denarjem, ki prosjači, recikliranimi telesi...
Nenavadni liki iz nadrealnega (podrealnega?) sveta so zelo pogosti v Anderssonovem ustvarjanju - ne samo v njegovih stripovskih zgodbah, ampak tudi v filmih, instalacijah...

Pixy predstavlja eno najbolj originalnih del stripovske literature, njegovi odliki pa sta dinamično pripovedovanje zgodbe in predvsem obilica mračnega humorja. Čeprav je postavljena v izmišljen svet, zgodba na zabaven in vznemirljiv način govori o ne popolnoma izmišljenih pojavih in dogajanjih okoli nas.

Maxa Anderssona smo v Ljubljani že srečali ob otvoritvi razstave švedskega stripa in kasneje njegove samostojne instalacije Doniranje časa ter na razstavi stripa Bosnian Flat Dog, ki ga je soustvaril s še enim švedskim strip ustvarjalcem, Larsom Sjunnessonom. Bosnian Flat Dog naj bi jeseni v albumski obliki končno izšel tudi v angleščini.
Tokrat se z Anderssonom ne bomo srečali v živo, pač pa si bomo lahko ogledali 44-minutno projekcijo njegovih avtorskih kratkih filmov, ki so nastali še preden se je popolnoma prepustil stripu.

NAIL FILM:
Ingen kommentar, 1986, 5 min. - življenje na robu kinematografskega platna
Spik-bebis, 1987, 14 min. - hitri avtomobili, fine večerje, nenavadne frizure
Varför är det sa mycket svart, 1988, 7 min. - video clip posnet pred mrtvo publiko
Lolita separerar, 1989, 18 min. - gluh in nemi film

Do polnoči bo po CD-jih praskal prof. De Cecco. Prost vstop!

VIZUALNI MATERIAL ZA NOVINARJE JE NA
www.ljudmila.org/stripcore/pixy


Hkrati vas pozivamo, da se jutri, v soboto, 17. junija 2006 ob 12h pridružite zborovanju v podporo Metelkovi. Zbor je pred Magistratom, kjer bomo začeli mimohod po Stari Ljubljani. Pridružili se nam bodo ulični artisti (gledališče Ane Monro, žonglerji, bobnarji....) ter somišljeniki, podporniki ... Tako bomo na svojstven način opozorili na trenutne razmere, zbirali podpise in obveščali širšo javnost o problematiki, ki se jih samo na prvi pogled ne tiče.
več na www.metelkova.org

Izdajo albuma je podprlo Ministrstvo za kulturo RS. Program Foruma Ljubljana sofinancira MOL – Oddelek za kulturo.

sadržaj

MAGIJSKA ISTORIJA SVETA

Aleksandar Manić

"Elementi 'Tajne istorije' služili su mi punih deset godina kao izvor za pisanje ciklusa 'Arkana' i 'Velika Arkana'. Potom sam osetio potrebu da od toga napravim serijal – kaže Žan-Pjer Peko, francuski scenarista sedmotomne sage koja obrađuje događaje od Mojsija do I Svetskog rata. Međutim, kako je koncept bio složen, on je sa izdavačem odlučio da se ne radi uobičajenim tempom od jednog albuma godišnje, nego da epizode izlaze u razmaku od šest nedelja. Zato je, pored scenariste, upošljen tim od četiri crtača, tri ilustratora i dvoje kolorista. Prva dva albuma je nacrtao hrvatski majstor stripa Igor Kordej i, uprkos osrednjem kvalitetu sa akcentima američkih "komiksa", oba su se prodala, početkom godine, u odličnim tiražima od preko 25 hiljada primeraka. Naredna tri nastavka radili su Zagrebčanin Goran Sudžuka, Nišlija Boban Savić – Geto i Subotičanin Leonid Pilipović.

Zanimljivost vezana za ovaj serijal nisu samo naši crtači, nego i dostupnost "Tajne istorije" publici sa srpskog i hrvatskog jezičkog područja. Zahvaljujući brzini i izdavačkoj inteligenciji novosadskog "Marketprinta", izlaženje ovogodišnjeg francuskog hita obezbeđeno je skoro istovremeno. Čitaoci legendarnog strip magazina "Stripoteka" (37 godina na kioscima), već su imali prilike da se upoznaju sa prva dva albuma ove sage o dvojici braće i dvema sestrama, kojima šaman daje četiri magične karte od slonovače. Započeta u neolitu, pripovest se u prva dva toma nastavila u faraonskom Egiptu i krstaškim ratovima.

Treći nastavak, "Gral Monsegira" (Delkur), pojavio se marta i ukazao na scenarističko poboljšanje u odnosu na prethodna dva. Međutim, previše likova, previše dijaloga, previše mesta događanja i previše pokušaja da se po svaku cenu u priču ubace istorijska događanja i ličnosti, stvara konfuziju kod čitalaca. Crtež Gorana Sudžuke, nalik američkim "komiksima", ispod je njegovog uobičajenog nivoa - pojednostavljen i razrađen samo u prvom planu. Slabosti njegovog grafizma zapažaju se naročito u poređenju sa četiri lepe table niškog majstora Bobana Savića – Getoa, rađene direktnim kolorisanjem.

Četvrti nastavak, "Ključevi Svetog Petra" (Delkur) na tržištu se pojavio nekoliko nedelja posle "Grala Monsegira", i preneo akciju u Rimu 1527. godine. Nalik prethodnom albumu, akcija se nastavlja sa mnoštvom likova i događaja, potvrđujući da je glavni junak serijala zakulisna i magična istorija. Protagonisti, bez karakterizacije, nemaju poseban značaj, te album izgleda kao rezime neke velike priče. Erudicija scenariste vidi se iz veštog povezivanja vrlo različitih vremenskih i prostornih elemenata. Međutim, trudeći se da svoju kombinatoriku približi svakom čitaocu, Žan-Pjer Peko postaje preterano pričljiv i klasičan. Istovremeno, nedostatak junaka čini pripovest hladnom i bez emocija. Pilipovićev realistički crtež urađen je solidno i precizno, sa mnoštvom detalja, mada montaži kadrova povremeno nije posvećena dovoljna pažnja. Zbog nedostatka scenarističke karakterizacije likova, Leonid je ušao u stereotipe koji neodoljivo podsećaju na holivudsku produkciju akcionih filmova.

Peti nastavak, "1666" (Delkur), pojavio se u knjižarama nedavno, i početkom juna se našao među deset najprodavanijih albuma u Francuskoj (prvi je Bilalov "Sastanak u Parizu"). Godina "zveri" odvodi nas u London u vreme Čarlsa II gde se kroji evropska istorija kroz crnu magiju i krvoprolića. Urađen slično prethodnom albumu, "1666" ne donosi nikakvu promenu. Vredan pomena je rad koloristkinje Karol Bo, koja je imala složen zadatak da svojim kolorom ujednači svih pet albuma različitih autora i stilova, u pripovesti koja pokriva više hiljada godina u desetak zemalja. Krajem avgusta i tokom septembra, očekuje se izlazak zadnja dva nastavka serijala "Tajna istorija", oba urađena, ovoga puta, sigurnom rukom hrvatskog majstora Igora Kordeja. Međutim, priča nije gotova. Brz i lak uspeh serijala, odlučio je izdavača da produži sagu za još pet nastavaka, te će Kordej tokom leta započeti crtanje osmog nastvka.

Izdavački uspeh serijala "Tajna istorija" oslanja se na žeđ publike za mističnim objašnjenjima svakodnevnih događaja, već ponuđenim u "Da Vinčijev kodu" Dena Brauna. Istovremeno, francuska publika više nema strpljenja da čeka deset meseci između dva nastavka, nego zahteva izdavački tempo nalik mangama. Broj naslova se umnožava, serijali su programirani kao mesečna izdanja, a izdavači računaju da će publika bespogovorno pratiti finansijski razvoj strip industrije. Međutim, znaci posustajanja pojavili su se prošle godine, kada je opala prodaja albuma u Francuskoj, prvi put u zadnjih 11 godina.

sadržaj

kritIVKOVanje 23

Slobodan Ivkov

ZEMUNSKI SALON (2)

Opisani self made princip je mač sa dve oštrice. Njegovi, po definiciji malobrojni zagovornici, a u ovom slučaju samo dva, i po fizičkim i po statističkim zakonitostima su u nemogućnosti da baš sve sami postignu, kao i da u svim fazama dostignu najviše standarde, pa neminovno dolazi do propusta i grešaka, ali o tome malo kasnije.

U pravo vreme, na pravi način, hrabro (ne zaboravimo, na karikaturu, kao i na strip, i danas mnogi ovdašnji likovni umetnici “glavnog toka” ne gledaju kao na “legitimne” umetnosti, odnosno grafičke discipline iz korpusa primenjene umetnosti), sa odličnom procenom i sa snažnim osećajem za “pravu stvar”, u projekat se uključila i širom zemlje poznata ugledna zemunska Umetnička galerija “Stara kapetanija”. Već od 3. Salona uvek otvorivši širom svoja vrata svetskoj karikaturi, nemalo je doprinela da Salon postane jedina zemunska likovna smotra koja se nalazi u baš svim svetskim specijalizovanim kalendarima.

Nije potrebno veliko istraživanje da bi se uvidelo kako ove manifestacije najverovatnije ne bi bilo, ili se bar ne bi dugo održala, bez lične, privatne finansijske altruističke podrške "starih Zemunaca" i ostalih zaljubljenika u Zemun. Sličnu sudbinu imaju i svi stripski saloni širom Srbije. Nažalost, oni većinom ne mogu i da opstanu, što je sasvim razumljivo u ovom našem primitivnom društveno-političkom sistemu, bez podrške lokalnih gradskih vlasti u kojima, uglavnom samo kao interesne grupe, a ponekad i kao mafijaške bande, odlučivanje vrše pojedine političke partije. To naročito važi u tzv. "unutrašnjosti", odnosno u malim mestima gde se karikaturističke i stripske smotre "pale" i "gase", već u zavisnosti koja partija ili pojedinac dođe na vlast, bez svesti zajednice o tome da takve manifestacije neizostavno čine i čast, a i predstavljaju sjajno sredstvo promocije, odnosno prevazilaženja "provincijalizacije", ograničenja i izlolacije na koju su "male sredine" već po definiciji ionako osuđene. Neretko manifestacije ove vrste, po svojoj prirodi benigne, služe i kao dobar paravan za prikriveno "pranje novca" lokalnih moćnika i partija. Ono je očigledno samo onima koji učestvuju u smotri, ali je post festum teško dokazivo. Čim se ovaj model "potroši", nalaze se novi načini za "pranje" novca, a smotra, kao nepotrebna, ostaje bez i te, takve podrške.

Zbog svega toga podršku, bez obzira na uočene mane, treba dati smotrama kao što je, na primer, leskovačka stripska, jer konkretne probleme znaju samo oni koji su nekada u takvim sredinama pokušavali da ostvare svoje naume, ma i približno po ugledu na slične u svetu. U tim "našim malim sredinama" svega nedostaje osim samoživosti, kratkovidosti, gluposti, neprosvećenosti i nepoznavanja sličnih inostranih iskustava. Zemunski salon karikature se održao 10 godina, ali 2005/2006. se jasno osetio "zamor materijala" i "istrošenost resursa". Jedino što mu je "održavalo glavu iznad vode" je individualna inicijativa Branka Najholda, podrška privatnih privrednika koji uviđaju važnost projekta i veoma naglašeni, legendarni zemunski lokalpatriotizam koji sve to objedinjuje.

Skupština opština Zemun se ozbiljnije uključila tek od 2002. godine. Potom se, kao uostalom i do tada, stepen naklonosti menjao, u zavisnosti koja partija ili koalicija je u vreme kojeg salona "držala" Zemun. Do 2002. su Najholdov projekat, pored Julijane Živković, najistrajnije, sa ogromnom posvećenošću, finansijski i organizaciono individualno (p)održavali Zemunci: Zoran Milinković, Stojadin Mirkulovski, Dragoljub Milošević, Milan Janković, Milan Jan, Milan Petrović, Vojislav Vasović, Zvonko Biro, Dragan Stojković (nažalost, ne fudbaler, već vlasnik izdavačkog preduzeća, grafički dizajner i novinar)... U tome je učestvovao i ugledni istoričar umetnosti Bratislav - Bata Ljubišić, ustupivši Salonu galeriju "Stara kapetanija" na čijem je čelu svojevremeno bio. Ima tu i nekoliko političara, ali neću navoditi njihova imena. Nikada se ne zna u ovom našem političkom blatu kada bi ovakva podrška i "nenamensko rasipanje para" mogli da im se "lupe o glavu". Sve nabrojano je dovelo do toga da je zemunski konkurs od tada najveći domaći, a sigurno je postao i jedan od desetak najvećih i najznačajnijih u svetu, što je u ovom našem okruženju gotovo nezamisliv uspeh.

Ovogodišnji Salon u "Staroj kapetaniji" otvoren je za posetioce sve do ponedeljka 20. juna 2006. Ono što na izložbi može da se vidi, po meni, ne uspeva na potpuno adekvatan način da predstavi monumentalnost celog projekta, ali su njegove osnovne naznake jasne. Najvažnije, odštampan je obiman katalog koji na 134 stranice u punom koloru sve predočava neuporedivo bolje od same postavke koja je, kao i sve izložbe na svetu, prolazna, a ljudsko sećanje je, kao što znamo, varljivo i promenljivo. U knjizi-katalogu, po formatu i osnovnoj uređivačkoj koncepciji identičnom kao i prethodnih devet, reprodukovani su svi nagrađeni crteži, biografije i fotografije aktera, kao i najznačajnijih momenata iz jednodecenijskog trajanja. Zatim, pedantno su navedeni celokupna hronologija, faktografija i statistika, pa ovde nema smisla SVE navoditi. Ali, zato ima povoda da NEKE činjenice prokomentarišemo.

Iz statističkog rezimea se jasno vidi da je broj poslatih konkursnih radova i zemalja iz kojih su stizali samo rastao. Gotovo neverovatan podatak je da ispada kako je najviše radova (čak 2.002 karikature!) bilo u izboru onda kada su svi uslovi, i komunikacioni i infrastrukturni i finansijski bili najgori - dakle na 4. Salonu, baš u vreme bombardovanja Srbije od strane NATO - a 1999. godine. Iako je ova količina najviše posledica toga što su prvi put istovremeno bile zadate dve teme, pa su karikaturisti po jednoj pošiljci slali više radova, opet, ovaj podatak verovatno može da bude predmet i nekog manjeg sociološkog osvrta.

A onda šta? Po meni sasvim nepotrebno - nijedna nagrada nije dodeljena. Zvanično obrazloženje, koje mi malo "vuče" na patetičnu demagogiju, je bilo: "pošto u ratu nema pobednika, ne može ih biti ni na ovom salonu, tako da se odustaje od uobičajene podele nagrada. Naša zajednička pobeda trebalo bi da bude organizovanje narednog petog salona - u miru." No, volja organizatora se poštovala i nagrade se nisu određivale. Što se mene tiče, kolateralna dobit ovakvog (ne)postupanja je bila to što se, izostankom novčanih nagrada, a ionako su ih uglavnom odnosili stranci, te godine prištedelo par hiljada dolara, pa će im to sa moje strane biti ukalkulisano kao nekakva ratna odšteta. Kako god, tek te godine nisam bio u žiriju, a da jesam - svoje mišljenje o nedodeljivanju priznanja bih sigurno izdvojio.

Najverovatnije zbog izostanka očekivanih i obećanih nagrada te nesrećne godine ili ko zna čega drugog, tek naredni 5. Salon 2000. godine je po kvantitetu “pao” otprilike na nivo trećeg, da bi se posle te “krize” (relativne, naravno, jer su sve te cifre potpuno nedostižne svim ostalim srpskim salonima i konkursima zajedno) dalje opet samo beležio rast koji je, 2001. doveo do 1.744 pristigla crteža, a 2002. godine do 1.771 pristigle karikature koje je u Zemun poslao 751 autor iz 63 države.

Precizna statistika je pokazala neverovatnu podudarnost: svi karikaturistički konkursi zajedno u Srbiji i Crnoj Gori (čak njih 7!) te sezone su imali ukupno učesnika koliko samo zemunski, dakle 751.

Naredne 2003. godine je opet zabeležen rast, i broja radova i učesnika. Od 807 umetnika iz 70 zemalja je stiglo 2.050 crteža. No, tek 2004. godina je predstavljala vrhunac! Na taj konkurs je od 1.007 umetnika iz 81 države došlo čak 3.030 dela!!! To u istoriji srpske karikature još nije zapamćeno, a ni do danas nije prevaziđeno! Bio sam u žiriju i prethodne, a i te 2004. godine i mogu da posvedočim: dok smo selektovali radove (pokušajte da zamislite te gomile crteža!) video sam na stotine stripova, što u formi kaiša, što table. Ipak, tokom prethodnih 10 konkursa stripska forma je, od preko pedesetak mogućih nagrada, osvojila samo 2-3, u zavisnosti kako gledamo na radove. I još indikativnije, nagrade za dva nesporna stripa (o trećem, radu jednog Rusa, naturalizovanog Izraelca, možda se i može diskutovati da li jeste ili nije strip) su dodeljene eks-jugoslovenskim umetnicima: Davoru Štambuku i Luki Lagatoru.

Već na petom po redu konkursu (tema: "Istorija sveta od praistorije do 2000. godine") izdavačkog preduzeća "Trag" na čijem je čelu Najhold, učestvovalo je 505 umetnika iz 55 država sa 1.142 rada. I po ostalim prethodno navedenim kriterijumima, iako sa manje radova i učesnika nego 1999. godine, ovo je bilo prilično uspešno takmičenje. U Srbiji se s njim, ali tek donekle, može meriti samo bijenalni "Zlatni osmeh Beograda" u organizaciji ULUPUDS-a (mislim da su baš u prošlom broju "Strip vesti" objavile propozicije). Dalje, kragujevački takođe bijenalni antiratni konkurs je jedno vreme predstavljao referencu, ali više nije naročito masovan, a i slabije se o njemu čuje u medijima.

I novčane nagrade su za naše prilike uvek neuobičajeno visoke. Na primer, po odluci žirija na čijem čelu je bila Klaudija Pesina (Italija), te 2000. osvojili su ih (samo za po jedan crtež!): prvu (1500 DM) Darko Drljević (Crna Gora), drugu (1000 DM) Javor Popov iz (Bugarska) i treću (500 DM) Ignjat Gatalo (Srbija). Dodeljene su i četiri specijalna priznanja (Patriku Hejmansu (Belgija), Jin Huiu (Kina), Tomislavu Kraupi i Jovanu Prokopljeviću iz naše zemlje, kao i Plaketa Salona - godišnje priznanje za sveukupan doprinos ovdašnjoj karikaturi Predragu Koraksiću - Koraksu.

Katalog je bio izvanredan, jedan od najboljih koji su se u vezi sa karikaturom kod nas ikada pojavili. Odštampan je u boji. Imao je 134 stranice na kojima je bilo reprodukovano 175 karikatura. Šteta što ova, po obimu zamašna knjiga, nije imala i sadržaj koji bi posmatračima olakšao snalaženje, ali i to je jedna od mana koja su neminovna posledica self made pristupa.

Pored glavne, u galeriji "Stara kapetanija" se 2000. godine nalazila i tematska izložba karikatura gosta Enca Apičele (rođen u Italiji, živi u Engleskoj). Posetioci njegove postavke "Optužimo NATO" imali su jedinstvenu priliku da na jednom mestu vide crteže koje je on na ovu temu u proteklih godinu dana objavljivao širom sveta.

Ako se složimo da je Koraks ovdašnji "karikaturista devedesetih", onda je Najhold na istom polju "aktivista decenije". Ne samo što je od jednog gradića napravio svetski poznato mesto, već je i osnovao prvi, i za sada jedini domaći teorijski časopis za karikaturu "Kart", a, kao što je teorijska knjiga o karikaturi Slobodana Novakovića "Smeha crtači" obeležila osamdesete, tako je i Najholdovo antologijsko delo, knjiga "Zemunska škola karikature" reper devedesetih.

Što se pristiglih i konkretno selektovanih radova tiče, njih karakterišu sve one, i dobre i loše osobine koje proističu iz prirode samog medija, odnosno grafičke discipline u kojoj egziztiraju. Naime, karikaturisti su, po prirodi svog posla, prisiljeni da razmišljaju pojednostavljeno, na granici stereotipa, na ivici koju, nažalost, često prelaze. U svakom slučaju, ograničen broj simbola kojima barataju doveo je do toga da su se teme i epohe na konkursu "Istorija sveta od praistorije do 2000. godine" same razgraničile i grupisale, a organizator pristigle radove tematski, žanrovski i hronološki lako, iako unapred neplanirano, razdvojio na poglavlja ("Praistorija", "Rimsko carstvo", "Napoleon", "Trojanski rat" i sl...).

Da nije novčanih iznosa, bilo bi gotovo nebitno kojim redosledom su nagrađivane karikature. Svaka je bila priča za sebe. Najvažnije je da je skoro svim najuspešnijim pripalo poneko priznanje. Prvu nagradu je osvojio crtež na kojem je prikazan Indijanac koji je, čim je video da se Kolumbo približava današnjem američkom kopnu, otišao na ivicu litice sa vezanim kamenom oko vrata, nameren da izvrši samoubistvo. Druga nagrada je pripala crtežu na kojem čovek, od niti savijene u klupko koje čini planetu Zemlju, tka platno koje liči na nekakav pergament i to radi s dva priručna sredstva: s jedne strane maslinovom grančicom, a s druge mačem. Po mišljenju potpisnika ovih redova, previše simbola - premalo podteksta. Nisam bio za to da baš ovoj karikaturi pripadne druga nagrada (meni se činilo da je bilo mnogo duhovitijih i suptilnijih dela), bio sam preglasan od ostalih članova žirija, pa sam se ipak složio. Na trećenagrađenom crtežu nalazi se papa koji krunu polaže na vladara sačinjenog od snega. Rad mnogo govori o prirodi i odnosu svetovne i duhovne vlasti, o tome šta je trajnije, ali i o tome kakvu to svetovnu vlast pristaje da protežira i podržava duhovna.

Prava je šteta što neku od glavnih nagrada nije dobilo pomenuto Kraupino ostvarenje (pripala mu "Specijalna nagrada", tj. diploma) koje takođe na izuzetno duhovit način govori, kako o ljudskom nagonu da se izbegne suočavanje sa kataklizmom, tako i o lakirovki, državnim umetnicima i pra-pretečama socrealizma čiji su koreni, po Kraupi, ne samo u dalekoj istoriji, u korenima naše kulture, davno pre nastanka prvih institucija, već i duboko u ljudskoj prirodi. Na tom crtežu, dok napolju besne vulkani, nebo je u plamenu, a pred ulazom u pećinu kruži nekakva rogata aždaja (dakle, rečju, PAKAO). Elem, u tom okruženju otac porodice koja živi u pećini zidove oslikava nekakvim pitomim jelenima, govedima, cvetićima... Crtež govori, koliko o autentičnosti slika o proteklim epohama, toliko i o umetnosti kao bekstvu od stvarnosti. Preispituje celu istoriju, govori o procesu nastanka pisanih, oslikanih ili drugih, tobož, danas se smatra pouzdanih i verno dokumentovanih, a u stvari idealizovanih i iskrivljenih istorijskih svedočanstava. Od užasa i monstruma sa ulaza u pećinu ostaće zabeleženi samo rogovi koje će umetnik iskoristiti kao model za rogove pitomog bika kojeg na zidu kreira. Ovaj neandertalac je sigurno gubitnik, bilo da ga pojede ala, bilo da ga raznese vulkanska erupcija, no poruka na ovom nivou je, na iščašen način, onda pomalo i utešna: istoriju ne pišu samo pobednici.

Metaforično, o nerazumevanju okoline, o beskrupuloznosti, o štancovanju drugih po svojoj meri i o nemogućnosti da se prave veličine dočekaju i nagrade na pravi način govori i Prokopljevićev rad: slon, koji je nesporno mnogo veći format od miša, ne može da prođe kroz Trijumfalnu kapiju, jer je ona zamišljena i projektovana za sitnija bića. Ta sitnija stvorenja kroz nju i prolaze, a slon je prinuđen da ide drugim putem.

Još je veća nepravda (šta da se radi, svaki konkurs je, već sam po sebi, nepravedan) što bar neko priznanje nije pripalo Rosu Tomsonu (Engleska) koji nam je, u najboljoj tradiciji časopisa "Panč", bez teksta prikazao jednu od tipičnih ljudskih osobina: na obali stoji još nedovršeni prvi avion, letelica braće Rajt, a već stižu tovari i tovari kofera i drugog prtljaga putnika koji kao paraziti beslovesno stoje u redu.

Bar neku nagradu je sigurno zaslužio i Viktor Savilov (Ukrajina) koji nam je pokazao kako neko ko pretura po svojoj prošlosti može zbog toga i da se gorko pokaje, pa i da postrada. Na drugom nivou "čitanja" ovaj crtež (na kojem radnik, raskopavajući neko arheološko nalazište, sve izbacujući drevne zarđale mačeve i koplja iz jame, ne primećuje da je jednim od tih neoprezno hitnutih mačeva ubio arheologa koji se slučajno muvao tu negde po strani) govori i o tome da oružje nikada nije dovoljno duboko zakopano i da je ono u stanju da, bez obzira na protekle vekove, u svim epohama deluje podjednako efikasno - i nepravedno.

Izložbe su bile otvorene do 25. juna 2000. i posetilo ih je više hiljada posetilaca.

Zemunci, a prvenstveno Najhold, zatim oni koji ga podržavaju, galerija “Stara kapetanija”, ali i svi ostali stanovnici ove opštine sa ionako veoma naglašenim osećajem lokalpatriotizma (samo primer: dr Zoran Milinković, jedan od sponzora Salona, jednom svom sinu je dao pravo, kršteno ime Janko Zemun Milinković, a drugom Damjan Zemun Milinković), s punim pravom treba da budu ponosni na ovo, jedno od desetak “svetskih čuda” ove grafičke discipline primenjene umetnosti. Po računu samog Najholda, zemunski salon je jedan od tri najveća u svetu, u kojem inače ima oko 300 solidno organizovanih smotri sa međunarodnom reputacijom, ali se sa tim ne slažu baš svi poslanici naše karikaturističke scene (na primer, Jugoslav Vlahović), pa ćemo ovu tvrdnju samo izneti, ne i uzeti je kao potpuno nespornu. Pa, i da je, po obimu pristiglih radova i raznovrsnosti učesnika, "samo" četvrta ili peta u svetu, to je fantastičan uspeh.

Kakogod, tek par dana godišnje, na dan adresiranja pošiljki i slanja radova sa svih strana planete, zatim na dan žiriranja, kada u Zemun iz SAD, Engleske, Nemačke i Francuske pristižu najuglednija svetska imena teorije karikature i njeni poznavaoci, potom na dan otvaranja Salona i, na kraju, na dan kada im u najudaljenije delove sveta, od Kine, preko Afrike do Južne Amerike i Okeanije, poštom pristignu iz Zemuna katalozi koji se pomno pregledaju, iščitavaju i godinama pažljivo čuvaju, ime i fotografije njihovog mesta Zemuna se čuju, ponavljaju i u tamošnjim kuturama održavaju; verovatno na svim važnijim svetskim jezicima i na najneobičnijim, egzotičnim mestima. Nažalost, nisam siguran da makar i deseti deo stanovnika Zemuna na sve ovo gleda sa razumevanjem ili svešću o značaju. Neverovatno, u neposrednom razgovoru sam saznao da mnogi Zemunci i ne znaju da ovako nešto uopšte i postoji u njihovom mestu. Šta ćemo, i to je slika okolnosti u kojima se borimo protiv gluposti i ovdašnjeg tužnog okruženja u kojem nam protiču životi.

Naravno da sam kvantitet nije jedino što određuje uspeh jedne manifestacije, ali nesumnjivo uvek garantuje visok nivo najboljih dela u konkretnom mnoštvu. No, mišljenje inicijatora Najholda, sa kojim moram da se složim, je da dalje bezuslovno podsticanje uvećavanja broja pristiglih radova u trenutno postojećim kapacitetima i uslovima rada (samo dve sobe jedne skromne privatne kuće koja je adaptirana u izdavačko preduzeće koje se bavi mnogim poslovima, od prodaje suvenira do izdavanja arheološke literature!), više i nema smisla. Do 2003. godine dvoje pregalaca su samo čudom uspeli da “savladaju” u tabeli navedene cifre, a kada je Julijana Živković posle duge i teške bolesti preminula, dotadašnji teret i posao je, sasvim razumljivo, postao pretežak za samo jednu osobu. Zamislimo samo imejl kontakt sa svim učesnicima konkursa koji se svako malo raspituju za njihove radove i tok konkursa, pa slanje svakome od karikaturista ponaosob propozicija, potvrda o prijemu radova i rezultata, poštansko-administrativne poslove za bar 1.000 pošiljki, staranje o skeniranju i štampi materijala, slanje kataloga na sve krajeve sveta...

E, u svemu tome i jeste prvenstveni razlog što Zemunski Salon karikature dovodim u vezu sa stripom, a specijalno sa tim kako se jednom sličnom poslu pristupa na našoj, stripskoj sceni. Konkretno, poređenje se odnosi na Salon stripa u beogradskom SKC-u.

Dakle, s jedne strane imamo dvoje ljudi (u poslednje tri godine samo jednu osobu) koji svake godine komuniciraju sa bar hiljadu umetnika širom sveta, pribavljaju pare od privrednika i drugih naklonjenih pojedinaca idući pojedinačno od jednog do drugog, jednu osobu, ili najviše dve koje skeniraju na hiljade radova (na 10 konkursa je stiglo oko 15.000 karikatura iz svih delova sveta), organizuju međunarodno žiriranje, sami pišu stotine "šlajfni"/kartica tekstova za kataloge (uvodnici, obrazloženja nagrada...), uobličavaju pres - saopštenja, postavljaju izložbu, organizuju smeštaj gostiju, prave programe višednevnog boravka, dočekuju i ispraćaju goste otvaranja... Pa, kada se kao posledica tog iznuđenog "sam svoj majstor" pristupa i pojave neki propusti, samo krajnje maliciozna osoba može da kritike na njih iznosi bez uzimanja u obzir postojećih okolnosti. I tako, rezultat tog rada je 10 knjiga-kataloga (većinom potpuno u koloru), svaki u proseku obima 100 - 200 stranica (ukupno oko 1.400 stranica, od kojih na svakoj ima 2-3 rada).

S druge strane, u poslednje tri godine imamo plaćeni tim stripara i zaposlenih organizatora koji ispred jedne ozbiljne institucije (beogradskog Studentskog kulturnog centra), uz mnogo lakši pristup resursima Ministarstva kulture i organima beogradske vlasti, organizuju manifestaciju srodnu zemunskoj. I šta? Čitava ta ekipa i institucija, uz postojeću infrastrukturu i službe, nisu bili u stanju da, ni posle tri godišnja međunarodna stripska salona (svi smo se uverili: kvalitet radova je bio odličan, odziv sjajan...), izdaju NI JEDAN JEDINI KATALOG SA RADOVIMA I PROPRATNIM TEKSTOVIMA. Jednolisni "flajeri" se ne računaju.

NESPOSOBNOST je preblaga reč za ovakav odnos, ali ne znam blažu, sve u želji da, za sada, ne dižemo tenziju i sačekamo dalji razvoj situacije. No, video sam da su pre nekoliko brojeva "Strip vesti" objavile propozicije za još jedan, ovogodišnji salon u SKC-u, PA VAM DAJEM REČ DA ĆEMO SE OVIM POVODOM NA ISTOM MESTU ČITATI KRAJEM SEPTEMBRA!


Ovo je proširena i "Strip vestima" prilagođena verzija tri moja teksta, naknadno integrisana u jedan. Hronološki redosled njihovog objavljivanja:
1. "Istorija svetske gluposti", prvobitno objavljenog u rubrici Kultura, na str. 37 nedeljnog časopisa "NIN" br. 2582 od 22. juna 2000. godine; izdavač "NIN d.o.o.", Beograd
2. "Zemun 2002 - sedmi od sedam međunarodnih salona karikature", prvobitno objavljenog na str. 17-20 kvartalnog stručnog časopisa "Likovni život" br. 97-98 od avgusta 2002. godine; izdavač "Društvo likovnih i primenjenih umetnika Zemuna", Zemun
3. "Svet karikature" u rubrici Kultura na str. 17 dnevnog lista "Politika" br. 33254 od 7. juna 2006. godine; izdavač "Politika - novine i magazini d. o. o.", Beograd

sadržaj

6.

ARHIV SEVERA (25)

Boris Lazić
boris.lazic@wanadoo.fr

TNT
(Urnebesni svet Roberta Raviole)

Dve smrti

Osnovnu školu sam pohađao u Francuskoj, zemlji koja još, kao takva, danas, na geografskim kartama, neokrnjena, postoji. Srednju sam pohađao u SFR Jugoslaviji, zemlji, danas, dembeliji, utopiji: u Devetoj, dakle, zemlji, tvorevini i fantazmorgoričnoj projekciji svih prvorazrednih slovenskih pesnika od klasičnih Dubrovčana do Petera Handkea, prokaženog. Školovao sam se u privatnoj ustanovi, u Dvorcu Maruševcu, u blizini Varaždina. Prvi raskorak sa stvarnošću zemlje porekla bio je intelektualni bagaž osnovca: dok su u Maruševcu svi naizust recitovali Zmaja, ja sam u duhu još nosio Lafontena. Dok su maturanti priređivali predstave Sterijinih komada, ja sam se još sećao Skanarela i „Umišljenog bolesnika”. Bio sam bastard, kulturno kopile, čedo industrijskih migracija dvadesetog stoleća. Tačnije, bili smo, više nas, Maršalu taj nepotrebni balast, pregršt individualnih egzistencija rasejanih na privremenom radu u inostranstvu, u zbiru svih onih kojih se samoupravni socijalizam otarasio na elegantan način, pošto, očevidno, nije bilo posla za sve, u komunističkom eksperimetu.

U toku Maršalove agonije (posmatrane iz perspektive iseljeničke priče) u više navrata sam, tobož, pokušavao da iz sebe izdejstvujem emotivnu reakciju prema umirućem tako što bih stajao zagledan u njegov portret, okačen iznad mog radnog stola (do njega su visili posteri Spajdermena i boga Tora). Sve odrasle osobe za koje sam znao su, povodom njegove smrti, kukale, sve sem moje majke. Ujak je jecao na sav glas. Ali, koliko se god trudio, lično za taj lik na slici nisam ništa osetio. Ili, da budem precizniji: osetio sam zamor od takvog živčanog naprezanja, teskobu i zasićenost usled neprestanog draženja osećanja. Ne da mi je bilo svejedno, nego mi to, jednostavno, ništa nije značilo. Jugoslavija, za mene, bila je drugde, i drugo. To drugo sam poželeo da upoznam, radi toga sam napustio francuski obrazovni sistem i vratio se, s četrnaest i po godina, u zemlju porekla.

U martu 1983. godine (u prvom srednje) otac mi iz Pariza, za Dvorac Maruševec, šalje specijalni broj dnevnika „Libération” posvećen Eržeovoj smrti. Ta smrt je, za pripadnike mog naraštaja, bila nešto nalik na presecanje pupčane vrpce koja ranog adolescenta vezuje za detinjstvo. Sa zanimanjem sam pročitao čitav broj (koji, uzgred budi rečeno, ne govori toliko u njemu, Eržeu, koliko – a ideja je tu genijalna – celokupna dnevna, narodna i međunarodna dešavanja ilustruje pogodnim umecima iz Tintina). Smrću majstora koji je, svojim stripovima, obeležio moje francusko odrastanje, u meni su se, zaista, ugasile sedamdesete. Duh dečaštva ostao je drugde, dok su adolescentske vode bivale sve neizvesnije, sve luđe. Uostalom, otac me je blagovremeno, lakonski, upozorio da se, čitajući taj specijalni broj, previše ne udubim u rubriku „Lični oglasi” (on, kao dobar pedagog, te stranice nije iscepao, već mi je novine poslao u celini), jer je i to mogla biti dobra škola – o ljudskoj nakaznosti. Detinjstvo, besporočnost, sva ta opsesija belinom su se, dakle, ugasili. Uostalom, u Maruševcu nismo čitali „Tintina”, čak ni junake „Marvela”, nego krajnje satiričnu i za mene tad novu stvar: „Alana Forda”.


Okretanje perspektive

Još nije urađena sociološka analiza recepcije tog stripa u socijalizmu. A bilo bi zanimljivo razumevati iz kojih je razloga strip koji je svoju satiru prvenstveno upravljao ka italijanskom društvu (pod oblandom diskursa o truleži američkog kapitalizma) toliko i u toj meri bio značajan za nas, da je gotovo u senku bacio serijal „Nikad robom”.

U Jugoslaviji je Magnus (Roberto Raviola) poznat skoro isljučivo po mitskom „Alanu Fordu”, dok je u Francuskoj prvenstveno čuven po svojim erotskim albumima. Izgleda da je jedino Italija (što je i prirodno, pošto je u njoj delovao) sredina koja je upoznata s celokupnom crtačkom i pripovedačkom paletom ovog majstora. Za našeg čitaoca (delom i za kritiku) autor kultnog statusa, Magnus u Francuskoj ne uživa ugled zemljaka poput Gvide Krepaksa, Mila Manare ili Huga Prata. Svaki pokušaj štampanja „Alana Forda”, recimo, završavao se izdavačkim neuspehom. Jednostavno, ta morbidna groteska, taj cinični rez po zapadnim društvenim odnosima široj francuskoj publici ništa nije govorio, niti im govori danas. Gali, očito, imaju „Asteriksa”, i on je njihov referentni strip, stripovni odraz ideologije generala De Gola, njihov, takoreći, stripovni mit (ovu reč razumeti u ključu Bartovih tumačenja palanačke svesti), i zato, verovatno, ne mogu da osete tuđi, i zato izostaje taj masovniji uspeh „Alana Forda” u Francuskoj. U njoj se odabrane epizode o grupi TNT objavljuju pod vidom alternative, kod manjih izdavača, što uostalom i nije pogrešno, jer je delo Maxa & Bunkera bilo, istina u drugačijem kontekstu i pod drugim okolnostima, u Italiji, slično delovanju Kramba u Americi.

Kao vrstan satiričar, Magnus je došao na sledeću, takoreći genijalnu, pomisao: izokrenuti kulturne premise tako da se u svim stripovima junaci kreću u prepoznatljivom orijentalnom miljeu, odeveni kao orijentalci, s orijentalnim manirima i kulturnim vrednostima, iako će mahom biti reč o belcima. S tom idejom je ostvarivao adaptacije klasičnih dela kineske književnosti, kao što je, kroz takav vizuelni kontekst, oblikovao i svoje naučno-fantastične priče. Umetniku je igra formalnim okvirima isto što i disanje, disanje duha: jedan od retkih koji je istrajno negovao svega jedan, jedini obrazac, jedan jedini okvir, Moris, predstavlja više izuzetak nego pravilo, a to pravilo hoće da se obnavljamo, preobražavamo, preoblikujemo. Čim je uspeo da se iščauri iz petparačkog stripa (čiji prelom, u Italiji, ne premaša dva velika kvadrata-vinjete po tabli, što je standardni prelom „Alana Forda”) Magnus je odmah započeo s radom na složenijim pripovedačkim okvirima. U stripovima poput „Razbojnika”, „Partizana”, te u svojim erotskim radovima, udvostručio je obim table, odnosno stvarao je strip s ponajmanje četiri kaiša, a kada je reč o prelomu table i prirodi kaiševa, upotrebio je skoro sve moguće oblike, skladno ih rasporedivši za potrebe naracije (obične, duge, vodoravne kvadrate, veliki kvadrat pa čak i sliku-tablu – na poslednjoj stranici „110 pilula” – zatim panoramski, opšti plan, koji otkriva totalitet jedne scene, itd…). U stripu „110 pilula” (stvaran na predlošku kineskog desetotomnog klasika iz XIV veka „Cvet u zlatnoj čašici”), koji je parabola i predstavlja više erotski nego pornografski rad, Magnus vrlo retko poseže za gro-planom, iako ima i nekoliko izvrsnih, krajnje eksplicitnih kvadrata, u kojima po pravilu u prvi plan postavlja prikaze spolovila, dok u drugi daje lica ljubavnika, odnosno slika njihovu fasciniranost, njihov zanos pred polnom nasladom.

Magnus je takođe zagovornik čiste linije, ali u jednakom obimu poseže i za kjaro-skurom, i odlično vlada crnim masama, posebno pri sugerisanju svetlosti, isijavanja. „110 pilula” su mu pružile mogućnost da u punoj meri ispolji svoj crtački dar i uvele ga u red jednog od najznačajnijih tvoraca stripa. Ovde je, međutim, uobičajena socijalna satira data iz perspektive ljubavnih i polnih zgoda protagoniste. Anarho-politički diskurs je jednako prisutan, kao u „Sataniku”, „Fordu” ili „Nekronu”, s tim što je polaganje na erotskom stimulisanju čitalaštva stavljeno u prvi plan. Magnusov izraz oscilira između elegancije i sarkazma. Taj sarkazam se preliva kao groteskni kez po svim njegovim tablama, samo što kod njega postoji, kao i kod Maurovića, i vinjeta koje su čiste reprezentacije i apologije polnih naslada. Ima tako, kod Magnusa, tog proloma libidinalnog, živinskog, nesvesnog, datog bez ijednog ironijskog otklona.

Nikad ranije Magnus nije toliko polagao na dekorativnoj ravni koliko u tom stripu. Pa opet, između nekoliko naglašenih, većih kvadrata, dolazi do nizova kompaktnih kaiševa: pritom, narativni sklad ostaje potpun. Tako s početkom „110 pilula” : veliki kvadrat, s italijanskim planom (junak je zahvaćen do visine kolena), za kojim sledi nekoliko prvih planova u kojima crtač uvodi u radnju svakog od protagonista i radi na izrazu njihovih lica. S obzirom da obrađuje istočnjački roman, Magnus polaže posebnu pažnju na dekor, enterijere, nameštaj, odevne elemente i nakit junaka i junakinja. Svaki je lik do kraja individualizovan, svaka junakinja data u svom odevnom aparatusu, u ličnom, intimnom okruženju kojoj je ona dala pečat. Jedna od draži čitanja ovog stripa jeste sam okvir u kome je smeštena radnja: trgovčev dom. Postoji čak, za ovog kritičara, izvesna sličnost između stripara Magnusa i romanopisca Stankovića. Ta ututkanost, ušuškanost, ta krajnja intimizacija prostora, trgovački dom dat kao poprište istinskog življenja, živovanja, to slikanje kućnih drama i naslada, ti su motivi prisutni i kod jednog i kod drugog autora, i to sa toliko motivskih sličnosti, da, jednom uočeni, prosto fasciniraju. Uostalom, Margerita Jursenar, u svojim razgovorima, ističe i to da Istok (taj mitologizovani Istok naslada) počinje s Balkanom.

Ukoliko „110 pilula” obrađuje erotske zgode čorbadžija, a „Ljubavnice” intimni život žena, „Razbojnici” ili „Partizani” predstavljaju šire zasnovane priče. Građu za njih Magnus takođe crpe iz klasične kineske proze („Razbojnici” su slobodna adaptacija romana „Na obali”), s tim što je preoblikuje do stvaranja naučno-fantastičnih svetova ili čak ukronija (svet kojim vladaju Kina, Indija). Tehnološko preimućstvo dato je Istoku, i civilizacijske vrednosti na koje se pozivaju junaci su istočnjačke. Te kriminalističke priče, zasnovane na političkoj fikciji, imaju za predmet obrade prirodu totalitarnih režima, pitanje državnog terora, samovlašća, protiv kojeg se podižu pojedinci, najčešće oficiri nižeg ranga. Kod Magnusa je često glavni junak šaljivčina, i trezvena, vedra glava. Junaci mogu biti poročni koliko i negativci, jer u tim stripovima svet nije dat u crno-beloj slici. Ima nijansi. I te kakvih! SF ukronije su lepe i zato što je u njima Magnus ispoljio svoj arhitektonski i dizajnerski dar, ponudivši nam bezbroj građevinskih oblika, kao i svet futurističkih mašina, koji do izvesne mere nosi pečat fašističke ikonografije. Sve je to dato iz najrazličitijih uglova posmatranja, planova, perspektiva. Činjenica, međutim, da se sa „Nekronom” vratio na prelom fumetija (dva kaiša-vinjete po tabli), kao i na čistu liniju (tamne površine su češće u „Fordu”, „Nekron”, svedenije, belje forme, predstavlja zato apologiju tela žene), sugeriše da je za različite narativne oblike koristio njima najpodesnija izražajna sredstva. Kako god da se izrazio, birao li za junake muškarce ili žene, to su po pravilu osobe blistavog uma i izvanrednog cinizma.

Magnus je veliki slikar ljudske prirode. Nema sumnje da je reč o moralisti kiničke škole, istančanog osećaja za sve što je podlo i kukavno u čoveku, osobine za koje drži da su istinski pokretači ljudskih poriva. Da li ste zapazili da njegovi likovi, kad zauzimaju odbrambenu pozu, drže pesni, blago privučene k sebi, kao novorođenčad? Da, ti su kukavci krhki, i tim opasniji! Magnus je, slično Mauroviću, smišljeno išao k tome da šokira, unezveri, skandalizuje (jer, kao svako doba, tako i naše ima svoje tabue). On je iskušavao granice, ne dobrog ukusa – jer to je pitanje za malograđane – nego granice trpeljivosti vinovnika novih kulturnih vrednosti. Ne rekoh li: on je moralista. Interesantno je zapaziti da su sadašnji glasnogovornici političke korektnosti (postmoderni političari) izdanci generacije koja je maja šezdeset i osme nastupila s parolom: „Zabranjeno je zabranjivati!” Kakvih li cinika!


TNT
(tentative d’interprétation)

Postoji niz stripova koja sam, kao dete, isključivo čitao u Jugoslaviji (određenije: Temerinski Put, četvrt: Klisa; grad: Novi Sad): radove Alekse Rejmonda, Hogarta; preko letâ bih, kod braće, listao brojeve „Stripoteke”, „Politikinog zabavnika”, „Yu stripa”, „Stripa 81, 82”, minule školske godine, brižno čuvane, iza kuća, na policama šupâ. Tu ubrajam i dične publikacije „Dnevnika”, „Vjesnika” i „Dečjih novina” Gornjeg Milanovca - stotinu mu dabrova! Kakvih li letovanja!

U gimnaziji su rok muzika i stripovna kultura jednako učestvovali u izgradnji karaktera i svetonazora koliko strogost etičkih načela hrišcanstva ili, pak, marksistička naučna kritika društva – kapitalističkog (jugoslovensko, začudo, retko je kritikovano). Ironijska mreža čitanja stvarnosti, međutim, nadgradnja svih obrazovnih kursusa, reka ponornica epistemoloških saznanja, bio je „Alan Ford”. Inteligencija, među klincima, merila se po visprenosti kojom bi kapirali ili previđali ironijske bleskove u stripu i teško onom koji bi se pokazao nedoraslim: na njega se više nije računalo. Sveden je bio taj čitalački krug: činili su tajno drustvo, prosejano od prvog srednje do maturanata, sa tajnim jezikom čiji se kod zasnivao na „Fordu”; školska i društvena zbivanja „čitani” su u ključu tog stripa: jedan dobri drug, Slavonac, veliki poznavalac sazvežda, fizičkih i kosmoloških nauka, koji je, u sobi, izvodio električne i hemijske opite sa vodozemcima obližnjih bara podgrevanih, polovnim akumulatorom, u akvarijumu - do dana kad se opit pretvorio u gromovsku eksploziju i urnisao nam sobu – prozvan je Grunfom (što zbog naučno-istraživačkih sklonosti, što zbog kabanice, zelene, po kojoj se isticao i koja je bila njegov trade mark). A jedan nevešt kradljivac, uhvaćen – jada ga ne bilo – već pri prvoj krađi, prozvan je Sir Oliverom, na šta se, uostalom, ponosio.

Poznato je da se Francuzi bave kulturnim protekcionizmom: da iznad tuđih drže svoja kulturna ostvarenja (izgleda da je izvesna protekcionistička entropija nužna kao uslov da se, iz magme đubriva, kiča i osrednjih ostvarenja, s vremena na vreme, rode istinska umetnička dela). Istini za volju, epohalni uspesi „Tintina” i „Asteriksa” jesu organski vezani za datu sredinu i prepoznavanja te sredine putem njene predstave – kroz navedene stripove. Jugoslovenskoj sredini, tada otvorenijoj za inostrani strip, kao da je nedostajao takav simbolički katalizator, takav simbiotički materijal – bar kada je u pitanju domaća stripovna produkcija. Bilo bi dobro ispitati razloge zbog kojih niti beogradska, međuratna škola, ni Lobačov (koji je radio i nakon uspostavljanja komunizma); niti Andrija Maurović, sa najizgrađenijim, najblistavijim, najslojevitijim opusom, koji je takođe radio, u Zagrebu, pod komunistima, sve do smrti („Stari mačak” je imao načelnog uspeha, ali nije postao mitski strip; „Mladi Bartulo”, u stripu, zauzima ono mesto koje, u književnosti, zauzimaju naše časne primorske literature preporoda i baroka - što će reći, avaj! periferno, sasvim); šta reci za „Mirka i Slavka” osim da većina ovaj strip pamti po čuvenoj sceni „Mirko pazi metak” !? Ne, niti je Lobačov, niti Maurović, od svih - najveći; ni serijal „Nikad robom”, čak ni „Svemironi Stanojevića”, isuviše hermetični, nekomercijalni, nisu postali referentni strip Jugoslovena.

Kada to već nisu naši, italijanski majstori su Jugoslovene darovali svojim referentnim ostvarenjem. Da li je ikada, ozbiljno, u nas, razmatrano pitanje fenomenalnog, međugeneracijskog, višedecenijskog, takoreći subliminalnog uspeha stripa „Alan Ford” u nekadašnjoj SFRJ? Odgovor je, po svoj prilici, negativan. U našoj sredini, škrtoj, kako mi jednom prilikom u razgovoru reče pesnik Jovan Zivlak, u sociološkim studijama, škrtoj u naučnom istraživanju socijalnih fenomena uopšte, pitanje pop kulture i mesta stripa u njoj još manje je uzimano u obzir: komunizam je imao svoju ikonografiju; pioniri maleni, prvomajski sletovi, Titova štafeta – koju, slava im, pogreboše Slovenci.

Govori se, u Srbiji, da je jedan od razloga neočekivanog, fulgurantnog prodora „Alana Forda” u svest nekoliko generacija klinaca Jugoslavije i u tome, što je u našoj sredini hrvatski govor – jedna, dakle, od značenjskih ravni stripa – već po sebi bio nosilac komičkih efekata. To neću sporiti; istina je da smo, među Srbima, s manijom sladokusaca, iščekivali Boba Roka i njegovo „zacijelo”, kao paradigmatičnu rečcu-značenje koja je, u srpsko-hrvatskom prevodu, stvarala jednu novu semantičku celinu (u tom smislu nepostojeću u italijanskom originalu; ili pak predpostavljamo da italijanski jezik originala nije „komičan” jezik po takvoj dijalektalnoj osnovi – no valjalo bi to i proveriti). Ravan komike, na planu jezičke percepcije, „zacijelo”, ticao se uglavnom ne-hrvatskog citalaštva, kome su izvorne ne-komičke osobenosti zagrebačkog govora delovale kao dodatni ironijski stimulansi, pored inherentne groteske scenarija i grafičkih rešenja stripa kao takvog. Treba naglasiti da se ovakav fenomen jezičke percepcije situira mimo ksenofobije i da, u korenu stvari, on ne krije trag ikakve kulturne diskriminacije. Jednostavno, jezik prevoda sudelovao je – u duhu dela jugoslovenskog čitalaštva – u opštoj ekonomiji stripa: bio je deo njegovih komičkih izražajnih sredstava: možda je to bila i nakana samog prevodioca. U svakom slučaju, „Alan Ford” je dobrim delom čitan i zarad prevodilačke maestrije Nenada Brixyja.

Ali to bi bila samo jedna ravan frapantne recepcije/percepcije „Alana Forda” u SFRJ. Ona, i da je tačna – a delom jeste – sigurno nije dovoljna kako bi objasnila prodor grupe TNT do mitotvoračkih elemenata kulturne svesti žitelja SFRJ (setimo se beogradskog mjuzik-hola „Alan Ford”, izvođenog, devedesetih, u Teatru T; setimo se jednog od likova u filmu „Crna mačka beli mačor” Emira Kusturice, jednog o drugoligaša lokalnog bosa mafije: u toku celog trajanja filma, taj samo sedi/blene/čita, omađijan, nebesno-anđelski-nasmejan, polukrezubav, u stanju totalne interaktivne predanosti čaroliji stripa). Postoji, dakle, filmski lik koji samo čita navedeni strip. Njegova uloga, u datoj priči, ne ide dalje od toga. U istom filmu se lik patrijarha, u kolicima, očigledno poziva na Njegovu visost. Već bi ovakvi ikonografski detalji, primetićemo, bili dovoljni da, nevernima, svedoče o genijalnosti reditelja. Ovaj kinematografski podatak navodim, međutim, samo stoga što potvrđuje ono što slutim kao najdublji razlog istrajne vezanosti Jugoslovena za Povest o grupi TNT, kao istrajne vezanosti za grotesknu, postpsihodeličnu, postpankersku alternativnu Povest o nama.

Sklon sam mišljenju da je, u jednoj bitnoj ravni (nužne društvene, istorijske, čak i metaistorijske) samoindentifikacije, priča o grupi TNT bila i priča o trinitrotoluolskoj Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji i Njenom Broju Jedan, Maršal-bravaru usedlanom na konjusini SKJ – iliti radničkoj klasi, prostije na narodu, na raji: Grupi TNT. Broj jedan, u stripu, jaše njih: Tito, u stvarnosti, jaše nas; njemu sve, nama nič, i to ti je.

Istraživači idejnih devijacija, korifeji omladinskih udarnih brigada, svi ti komesari za kulturu – semiotička gamad komunizma, rastresite falange agitatora i cenzora moralno-političke podobnosti, (ne)vešto prosejana po birokratskoj strukturi Socijalističkog Saveza Omladine Jugoslavije to nije osetila (tačnije, pred tim je ostala nemoćna). A bilo je, i ostaje: „Alan Ford” je mitski strip Istine o nama, burleskna slika Nesvrstane SFRJ u svetu dolarskih moćnika.

Tito, miljenik Engleza, posedovao je nekoliko stotina dvoraca i rezidencija, do tri stotine puta više, tvrdi legenda, od Karađorđevića! I on je voleo da brblja bajke, o padu Troje/Kapitala, opijenom i usnulom radništvu, manje zajedljivom prema Titî/Tati nego Bob Rok prema Njegovoj Visosti! O, Tito: Broj Jedan naših sunovrata! Mrvice, u obliku dalekometnih, trinitrotoluolskih kredita, krčmio je raji; Taman se skućili – on krepo. Valjalo je pare vraćati, valjalo dug izmiriti: mi se poklali; u dim i kuće i dom i krediti!

Slava im!

sadržaj

7.

POST SCRIPTUM (69)

Zoran Đukanović

Pušenje ili zdravlje, izbor je na nama
(jedna reklama koja se odnosi za cigarete)

U mom tekstu kolumne broj 67 (Iznalaženje mana, plotovi, tarabe i kritika, “Strip vesti” 369) nije bilo politike niti će je u ovom komentaru biti.

U pomenutom tekstu nijednom nisam pomenuo nacionalnost, bilo čiju. Isto tako, nisam nikoga označio kao šovinistu. Takođe, u tekstu uopšte nije bilo reči o izdavaču “System Comics”, niti mu je mesto u ovoj raspravi. Ne vidim nijedan racionalan način na koji bi moglo da se zaključi da ovaj izdavač, koji nam je podario (i nadam se da će još to činiti) više nego potrebni uvid u noviju produkciju serijala Ken Parker, može da bude konkurencija izdavaču koji izdaje Kena Parkera iz potpuno drugog perioda ovog serijala. Sav razum i intelektualno poštenje mi nalaže da zaključim da se, u kulturološkom, kritičkom, čitalačkom, izdavačkom i tržišnom pogledu, oni nalaze na istom, zajedničkom poslu koji mogu samo da poštujem i obodrim na dva načina: svojim kritičkim napisom i kupovinom tih dragocenih izdanja. Takva izdanja stimulišu razvoj jedne čitalački zahtevnije, zrelije publike i, u tome nema nikakvog čuda nego jednostavne tržišne logike i marketinškog efekta, stimulišu prodaju jedno drugoga.

Da podsetim, ako smem, prevashodna tema je rasprava o cenzuri, ako uopšte jesmo na istom nivou dijaloga i ako nismo skloni da otvaramo čekićem lubenicu, pa tek onda o Kenu Parkeru koji je ovde povod da se nešto zaključi uopšte o osnovnim normama izdavanja tvorevina kulture. Sve ostalo je sporednije, a mnogo štošta ovde ni ne spada. Surevnjivost ma koje vrste ovde samo spušta povez na oči pred streljanje logike i etike. Surevnjivosti se mogu podsmehnuti, ali ona neće postati glavna tema mog razmišljanja. To joj neću dozvoliti.

Postoje dva načina kako možemo da se ponašamo u javnim raspravama kada, naravno, ne dobijamo baš uvek ono što smo želeli. Jedan je način da se ponašamo kao onaj slepi harmonikaš iz Felinijevog Amarkorda koji se, kad pomisli da ga neko dira, nasumice gica nogicama. Drugi je da pokušamo da “spuštamo loptu” obraćajući se tuđoj i svojoj inteligenciji i razložnosti (ova druga zaista uključuje i etičnost).

sadržaj

8.

JUŽNJAČKA UTEHA No 263.

Marko Stojanović
misto83@ptt.yu

APSOLUTNIH STO (82): EL AZAR

ZRNO PESKA U SOPSTVENOM PEŠČANOM SATU (1)

Slavni El Azar, koga su neki nazivali
i El Hazar ili El Azr, zašavši u zrelo
muževno doba, odade se lutanju. Tražio
je moćnije neprijatelje, mudrije sagovornike
i lepše žene od onih koje je do tada imao. Put
se bio odužio, a on nikako da nađe mira i
spokoja. Mučilo ga je osećanje da je veći od
svojih dela i negde duboko u sebi osećao je
da se rađa sumnja u smisao ovog što čini...
SMRT U VAVILONU, Dejan Nenadov

Neko mi je, pre nekoliko godina, rekao da je strip Dejana Nenadova El Azar pretenciozan. Osim što je u pitanju bio čovek koji se i sam veoma uspešno bavio stripom, bio je i jedan od mojih kreativnih uzora što će reći da sam njegovu uzgrednu opasku (koja je nesumnjivo bila njegov vrednosni sud, iako sumnjive vrednosti) morao da uzmem za ozbiljno. Nekako sam, stoga, progutao tu izjavu. Progutao sam je, ali pošto je pre toga nisam pošteno sažvakao, nisam nikako mogao da je svarim – pekla mi je i žarila želudac godinama, vraćajući mi se kao ružna uspomena, grešna misao, gadan problem sa probavom koga se je nemoguće otresti. Ima to svakako veze s tim što se bavim stripom. Ima veze i s tim što, budući da nisam ego manijak (hvala na pitanju), uvek nekako strahujem na kakav će doček naići svaki moj sledeći strip, bez obzira na to koliko sam njime zadovoljan. Ima, možda i ponajviše, veze s tim što pomenuta neodrživa teza nije bila potkrepljena bilo kakvim argumentima (ružna navika kojoj je pomenuti čovek bio i ostao sklon), ali zato bila krajnje iritantna u svojoj neobaveznosti i sasvim ubojita u svojoj bezazlenosti. Prilepljena etiketa o pretencioznosti El Azara ostala je samnom, ali i stripom na koji se odnosila, i postala pravi problem... A problemi se rešavaju. Na ovaj ili onaj način.

Pretenciznost možemo posmatrati na dva načina, a jedan od njih je tretira kao rezultat nekog umetničkog rada. U tom slučaju, možemo, s izvesnim pravom, diskutovati o tome dali je neko delo pretenciozno, ali će ta rasprava biti usko povezana sa ambicijom autora koji ga je stvorio. Ambicioznost bilo kog stvaraoca, pa i strip autora, nije ni u kom slučaju nepoželjna osobina – upravo je sama ambicija vrlo često ideja vodilja, svetlo na kraju tunela. Gde, onda, visoko hvaljena ambicioznost postaje večito osporavana pretencioznost? Zaključak se nameće sam: tamo gde ambicija podbaci u visokom cilju koji je sebi postavila (što se da proceniti samo analizom dovršenog umetničkog dela), tamo gde stremljenja, uprkos pokušaju, ostanu neispunjena, tamo i samo tamo počinje pretenzija. I zaista, svi smo se susretali sa takvim delima – svi pamtimo filmove koje su hteli više no što su mogli, knjige koje su želele da budu pametnije od svojih čitalaca, stripove koji su žudeli za tim da budu pametniji od svojih autora. Svi mi, dakle, pamtimo dovršena, kompletirana dela, u kojima se jasno videlo da su želje jedno, a mogućnosti drugo – što nas dovodi do El Azara. El Azar Dejana Nenadova ne samo ne spada u takva ostvarenja, nego je, ukratko, potpuni antipod pretencioznom delu.

(Nastaviće se)


Na adresi www.upps.org.yumomci iz UUPS-a, jednog veoma posebnog udruženja ljubitelja stripa, napravili su jedan veoma interesantan i kvalitetan sajt sa gomilom najraznovrsnijih podataka, leksikona i svojim sopstvenim, veoma živahnim forumom. Posetite ga i vidite šta se sve dešava u srpskom i svetskom stripu na dnevnoj bazi,i prodiskutujte o tome sa finim ljudima UPPS-a...

sadržaj

9.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (322)

Darko Macan
darko.macan@zg.htnet.hr

WEB-STRIPOVI

Ponekad me trese zaludna groznica "spašavanja stripa" koja se svodi na smišljanje putova i načina kako da strip svijetu znači onoliko koliko je meni značio kada sam bio mali. Groznica je to jer je grozna, a zaludna je jer strip treba spašavati koliko i pjegave sove: ako ne može preživjeti sâm neka, svecamu, izumre. Ili neka se adaptira, ako mu se baš živi.

Web-stripovi su jedna od takvih mutacija kojom strip, kao medij, preživljava unatoč svim suzama prolivenim na njegovim mnogim pogrebima. Web-stripove, uz to, ugrubo možemo podijeliti na tri-četiri skupine.

U prvu bi se ubrajali tradicionalni stripovi, samo prebačeni na web. Dilbert i Garfield, dakle, kojima je web samo još jedna pozornica. U ovu skupinu mogli bismo ubrojiti i klasično rađene i formatirane stripove naručene od web-portala (na našim prostorima, recimo, Overkloking, i Netovci), kojima je internet primarno mjesto pojavljivanja, ali na čijoj se formi i pristupu to ne vidi.

Drugu skupinu od prve odvaja samo mutna granica "profesionalizma". T.j. ako su oni od maločas plaćeni po objavljivanju, drugoskupinaši se trse kvalitetom zaslužiti da jednom budu prebačeni na papir ili plaćeni. Player vs. Player je jedan od uspješnijih, a domaći su pokušavači ... pa, Sergej i sve na stripovi.com.

Treća je skupina u duši fanzinska. Ne bi ni oni imali ništa protiv para (štoviše, gdje takve stvari idu prodaju se majice i šalice te druge džidžabidže), ali crtani su uglavnom amaterski dok su im fore getaške (gejmerske, kompjutoraške, rolplejaške, mangofilne, darkerske, parodije svake vrste). Najbolji od njih vremenom uspijevaju nadići samonametnuta ograničenja, ali mi se mahom čine zadovoljni zabavljanjem istomišljenika internim forama. Oni se ne opiru tezi Stevena Granta kako je "izbor danas prevelik da bi ijedan medij zaista bio masovan", oni joj se pokoravaju i u velikom svijetu traže svoju nišu.

Konačno, postoje jedan ili dva stripa (When I Am King i Sixgun mi padaju na pamet prije nego Scott McCloudovi eksperimenti) koji pokušavaju iskoristiti prostor i mogućnosti weba na način koji je malo moguć na papiru, koji su istinske mutacije i krajnji (za sada) dokaz da se strip zna, može i hoće spasiti sâm.


***
Obavijest svima koji me ionako ne čitaju: Rani dani nastavljaju se idućega tjedna.

sadržaj

10.

Q STRIP

Strip Vesti

• [Qolumna] oQo stripa Konfuzija (Vladimir Tadić)
• i naravno [dnevniQ] Pregled vijesti za svaki dan 10.06.-16.06.
  
  
  Kompletne priloge možete pročitati na sledećoj adresi:
  http://qstrip.blog.hr/
  
  
  

sadržaj

11.

INTERNET STRIPOVI

Strip Vesti

Ovo rubrika je redovna, pozicionirana na ovom mestu u SVestima, nije u samom vrhu jer na sajtu već stoje, u samom vrhu na udarnom mestu, linkovi ka svim domaćim internet stripovima koji redovno izlaze. Ostali stripovi, koji ne zadovoljavaju ove kriterijume - dakle nisu na nekom od domaćih jezika ili ne izlaze redovno - će ipak imati svoje mesto u ovoj rubrici.
Dakle zasucite rukave i poradite na dopunjavanju ove rubrike tako što ćete pokretati nove internet stripove. Svaki novi strip na spisku će, onog petka kada bude dodat, imati oznaku NOVO!
Redosled je po abecednom redu:

STRIPOVI KOJI REDOVNO IZLAZE:

-A STAR IS UNBORN (UnBornStar)
unbornstar.blog.hr/

-BLIC STRIP (Marko Somborac)
www.blic.co.yu/strip/

-BUZZ & FZ (Gudvin)
www.screaming-planet.com/comics.php?area_id=

-ČAROBNJACI (Niko Barun)
www.tportal.hr/stripovi/carobnjaci

-KUĆA STRAHA (Jurica)
www.kajgod.co.nr/

-MALI MEUR (Vladislav Gajski)
www.plastelin.com/index.php?option=com_content&...

-MARTINA MJESEC (Macan - Sudžuka)
www.stripovi.com/martinamjesec.asp

-MISTER MAČAK (Macan - Bob)
www.stripovi.com/mistermacak.asp

-NETOVCI (Niko Barun)
www.t.ht.hr/netuskoli/5-5.html

-OVERKLOKING (Dubravko Mataković)
iskon.hr/webcafe/matakovic/

-SERGEJ (Darko Macan)
www.zmcomics.co.yu/sergej

-SIVI GRAD (Rico)
www.stripovi.com/sivigrad.asp

-SOB SA SOBOM (Sonjecka)
www.stripovi.com/SobSaSobom.asp

-STRIP "DAN"-a (Simon Vučković - Mirko Zulić)
www.dan.cg.yu/stripovi.php

-SvRBI iU SVEMIRU (Milivoj Kostić)
vigled.sky.prohosting.com/

ŠTEFICA Jambriščak, prijateljica noći koja je previše znala" (Nik Titanik)
www.niktitanik.com

STRIP ČASOPISI ZA DOWNLOAD

-ZONA 9 (Udruženje strip autora Crne Gore)
www.zona9-stripmagazin.users.cg.yu

STRIPOVI KOJI SE REDOVNO DISTRIBUIRAJU E-MAIL-om

-SAMONIKLI KOROV STRIP (Franja Straka)
prijaviti se na email adresu: fstraka@eunet.yu

STRIPOVI SA ZAOKRUŽENOM PRIČOM

-Bilo jednom u Makarskoj (Dalibor Brdar)
www.stripovi.com/makarska.asp

-Zagor & Chico u Paklu Droge (Saša - Venes)
www.najbolje.com/zagor/

-Stripovi... (Dunja Janković)
deenes.ffzg.hr/~tdujmovi/strip.htm

STRIPOVI DOMAĆIH AUTORA NA STRANOM JEZIKU

-ACTION TRIP COMICS (Jojić - Grabović - Solanović)
www.actiontrip.com/index/comics.phtml

-JOHN'S PARADISE (Alić/Gelemanović)
www.johnsparadise.com

-Mc DUFFIES (Srđan Aćimović)
mcduffies.keenspace.com

-LITTLE WHITE KNIGHT (Srđan Aćimović)
www.graphicsmash.com/series.php?name=littlewhiteknight&view=current

-LEGOSTAR GALACTICA (D. M. Jeftinija)
legostargalactica.keenspace.com/

STRIPOVI KOJI VIŠE NE OBNAVLJAJU SVOJE STRANICE

-JOHN'S PARADISE (Saša - Venes)
www.crazytwo.com/novi/

-NEDELJNI STRIP (Oljača, Aćimović, Ikonić, Jovanović, Vučković)
members.lycos.co.uk/zmcomics/strip/strip.htm

-VILINTULJKOVA DRUŽINA (zmcomics)
www.zmcomics.co.yu/vilintuljak

sadržaj

12.

ŠTAMPA

štampa

Dušan Banjanin je obezbedio sledeće priloge:

sadržaj

13.

VESTI IZ SVETA

Strip Vesti

-MARKO AJDARIĆ NEWS - Neorama dos Quadrinhos

Izložba od Alekse Gajića u najboljoj galeriji stripova u Parizu! Od Gajića imate 4 strane od Le Fléau des Dieux 6 ovde.

15 godina bez Milorad-a Dobrića na Lambiek-u.

Bilal takođe, kao i Aleksa, ima izložbu u Parizu.
Casterman će opet izdati, u avgustu, 3 albuma Enki Bilala u saradnji sa Pierre Christin: čuvene Partie de Chasse, Les Phalanges de l'Ordre Noir i Fins de Siecle. Naši prijatelji iz odličnog Bdesenhada.com, iz Portugala, su namdoneli vest da u majskom broju francuskog magazina DBD, Enki Bilal ima pravo na naslovnicu i interviju. Šteta je da DBD ima jedan grozan sajt... verovatno, najgori iz Francuske, na polju stripova....

Ovih dana, comic-shop-ovi u SADu su dobili drugi brojod Negative Burn, od Image Comics-a, u kome učestvuju, između ostalih, Brian Bolland, Evan Dorkin, Ron Marz i Danijel Žeželj. Po tome što je oblavljeno u forumImage Comics-a, crteži od Žeželja u tom broju nisu ranije objavljivani. Možete pogledati 5 strana ovde.

Floyd Gottfredson, Carl Barks, Romano Scarpa, Renato Canini, Don Rosa, Giorgio Cavazzano, Al Taliaferro,Daniel Branca i mnogi drugi umetnici su uključeni u specijalni album Walt Disney Treasures: Disney Comics 75 Years of Innovation, što izlazi ovog meseca u SAD.

Vraća se Perry Rhodan i kako kažu naši prijatelji ova nova serija stripova je odlična.

Web Comics - internet stripovi, već imaju knjigu o svojoj historiji!

Umro je Jean Roba, autor nama znanog stripa Bul i Bil. Umro je i Kiko, od Spirou-a.

Barcelona - Fotogalerija od Saló del Cómic Pocinje ovog petka (8 juni).

12 nagrada u kini - Jovan Prokopljevic, Luka Lagator, Bobisa Todorovic, Bozo Stefanovic, Goran Celicanin, Goran Milenkovic, Ivan Haramija, Milenko Kosanovic, Miodrag Kurjak, Musa Kaypa,Zlatko Krstevski i Zoran Josic su dobili specijalne nagrade uLeng Mu 4th Int'l Cartoon Competition (Kina).

sadržaj

14.

POZIVI NA SARADNJU

Mail

sadržaj

15.

PISMA ČITALACA

mail

(za ”PISMA ČITALACA”)

Plaćeni oglas - zahvalnica

Macane, Darko, ej ti bradonjo s grguravom kosom, želim javno da ti se zahvalim (ovo zvuči još malo kao plaćeni oglasi na radiju povodom ženidbi, udaja, rođenja, odlazaka u vojsku i sličnih divota u životu) za skretanje pažnje na tvom blogu na Džesi Marša (Jesse Marsh)! Opraštam ti (zbog zelenih godina) i što nisi ranije čuo za njega, samo da si ti meni link do bogatog materijala o ovom užasno neobičnom tipu doneo.

Otkrio sam Marša kada sam kao dečak, a đe? Pa tamo Darko, majstore, đe ti reče komentator na blogu - u biblioteci ARI! Ej, otkriće biblioteke ARE je za mene bilo kao sevanje groma u noći. Ono mi je prvo otkrilo cara i ministra Rasa Maninga (Russ Manning, se u originalu kliče). Kad sam kao osnovac kupio prvi broj (zvao se valjda, ma ne valjda nego sigurno Tarzan - Dragulji Opara) i otvorio ga, osećao sam se uzbuđeniji no oni majmunčići-ako-bude-sreće-ljudi koji pipaju i ližu crni monolit u Odiseji u svemiru 2001! Ej braco, to ti je bila najbolja štampa na svetu, sve oštro otisnuto, a bojeno nekim prefinjenim rasterom (kao stari velikoformatni “Politikin zabavnik”, kome je Zdravko Zupan posvetio omaž rasterisano bojenim koricama svog “Cepelina”), al je bilo još više boja koje su se slagale u neke ublažene game, ma ne znam kako da ti to opišem! Kupio sam svesku i sa školom otišao u nekakav dom jebenih pionira. Prelistavao sam svesku biblioteke ARA sve dok se svetlo nije ugasilo za predstavu pojma nemam o čemu, držao je kao svetinju u mraku i čekao da se svetlo na pauzi upali da nastavim s prelistavanjem. ARA je za mene bila i ostala mitsko izdanje. Ajde, Zdravo Zupanac, ne budi lenj i budi fer, bre, pa napiši nešto, onako istorijski, o ARI izdanju-mirakelu! I stavi to, Zdravkiša, posle na internet, pa nek te drugi kradu bez citiranja i s copy-paste stavljaju u bukagije svojih sajtova. To se zove popularizacija i tranzicioni komunizam. Sve je svačije, i ničije.

E, onda je došao Džesi Marš, uvek na krajevima ARA svesaka (kakvo ime, ko papagaj iz ukrštenice), sa svojim neverovatnim pričama. Ako hoćeš još veću razliku nego što je ona između Maninga i Marša, takve nema. A ipak su i Aleksa Tot i Maning imali mozga da kleknu pred ovim sasvim drugačijim tipom talenta! Što Maning kaže, Marš je originalan, jedinstven, potpuno nekomercijalan (mada veoma uspešan), “nestripski” i najviše privlači čitaoce stripova koji su u stanju da poštuju kulture koje se nalaze izvan stripskih svezaka. Toliko od cara-i-ministra Maninga. Mislim, alo, Marš (ne u pizdu materinu) je bio u stanju da napravi epizodu Tarzana za koju se pitaš, šta je bre ovo, a onda shvatiš da je super priča. E, a onda ti Marš napravi strip u kome samo pričaju babuni (da li da ih iz preosetljivosti i političke korektnosti pišem velikim slovom, Marko?). Samo kod njega mogu babuni da pričaju, bez Tarzana jebote, da zezaju leoparda i tako ceo strip, a da ti nije dosadno. Bokte, to je malne bolje (ipak nije) od tvoje, Macanoviću Darko, prekrasne priče Tarzan – Mugambijeva pripovest koju je, isto tako lepo i s dušom, narisao Krigor Mordej. Držim Mugambi svesku uz uzglavlje, pa si čitam ko uspavanku.

Zoran Đukanović

sadržaj

16.

LINKOVI

Strip Vesti

-Posle nekoliko godina pause, novi Isechak od Aleksandra Mahdjika na net-u:
madja.fortunecity.com/strip/isechci/isech601.htm


-Marko Somborac nam je preporučio sledeći link:
Jerry King - kralj količine uradjenih karikatura.

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad