prošli broj - arhiva - sledeći broj


SADRŽAJ

1. DAVID KRANČAN - StripCore
2. USTAJ VOJSKO - Ivana Armanini
3. ODLUKE ŽIRIJA - Marko Stojanović
4. SA VI FESTIVALA STRIPA U LESKOVCU - Bojan Prstojević
5. MLADI DŽON DIFUL - Srđan Aćimović
6. POST SCRIPTUM (25) - Zoran Đukanović
7. JUŽNJAČKA UTEHA No 181. - Marko Stojanović
8. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (240) - Darko Macan
9. ŠTAMPA - štampa
10. POZIVI NA SARADNJU - mail
    
11. LINKOVI - Strip Vesti
12. DATUMI - Strip Vesti

1.

DAVID KRANČAN

StripCore

David Krančan:
SUBJEKT IN NJEGOVO RAZMERJE DO
razstava ilustracij in stripov

David Krančan se je rodil 1984. leta v Ljubljani. V rani mladosti mu je mlajši brat hladnokrvno in zlonamerno zapičil konico svinčnika v uho. Kmalu zatem se je David začel izražati po stenah domačega ognjišča. V času šolanja si je trikrat zlomil desno roko, kar je vplivalo na njegov risarski slog.

2000tretjega leta je končal oblikovno in se ponesreči vpisal na Filozofsko fakulteto. Letos je, hvala lasu, naredil sprejemne izpite za študij vizualnih komunikacij. Nevednež se že veseli študija na ALU.

Avtor skozi razstavo izbranih del razmišlja predvsem o konceptu, ki ga je nekje nemarno založil. V ospredje postavlja subjekt in njegovo razmerje do.

P.S. Julija je Stripburger izdal kolekcijo trinajstih stripovskih mini albumov Miniburger, ki vsebuje tudi An Illustrated Lovely Story, Davidovo prvo legalno samostojno izdajo.

Razstava v klubski sobi bo na ogled do 2. dec. 2004, vsak dan med 11. in 24. uro, v nedeljo pa med 15. in 24. uro.

2. nov. 2004 ob 21.00, KUD France Prešeren, Ljubljana

www.ljudmila.org/stripcore/2004/david

sadržaj

2.

USTAJ VOJSKO

Ivana Armanini

KROJCBERG/ Ivana Armanini

Sudjelovali: Wostok (SiCG/Vrsac), Igor Hofbauer (Hr/Zg), Dani Kavas (Slo/Lju), Ivana Armanini (Hr/Zg), Anne Ehlemark (Swiden), Slave Lukarev (Makedonija/Zg), Ivan Klepac (Hr/ZG), Dean Gotal (Hr/Pu), Goran Cvek (Hr/Zg), Emil Jurcan (Hr/LJu), Henry (Hr/Pu), Lara Orlic (Hr/Pu), Ivao Poderzaj (Slo/Lju), Maja (Slo/Lju), Nika (Hr/ZG), Daniel (Hr/ZG), Iskra (Slo/Lju), Jarmila Sabo (SiCG/Kovacica)

Prostor bivse pulske kasarne “K.Rojc” koja je nekada “ugoscavala” I do 5000 vojnika, poznat vecini muskaraca preko 26.-te zadnjih je 5 godina najveci skvot/autonomna zona kulture u Hrvatskoj (I drugi u prostorima Balkana nakon Metelkove). Za vrijeme akcije bili smo svjedoci I prve posjete delegacije Ministarstva kulture! Unatoc ogromnom broju prijavljenih udruga (Cak 70!) koje su medjusobno razdijelile polovicu prostorija komplexa (aktivno je 20-tak: vecina je nastala “formalno”-da bi se udomila. Ekstremni takav primjer je “Udruga za Procjenu”:)), zajednicki prostori hodnika I stubista ostali su prepusteni spontanim ekspresijama prolaznika.Izuzev rijetkih duhovitih dosjetki (“zivot je spolna bolest”), zid je devastiran imenima lokalnih idola I tinejdersko-plemenskim parolama. Donji hodnici zgrade unakazeni su vlagom, bljuvotinama I mokracom.

Ideja ovog sjajnog projekta je humanizacija medjuprostora koji je u grabezljivoj pomami za sobama ostao “nicija zemlja”. Radi se ni vise-ni manje nego o 1400 kvadrata hodnika I holova zgrade.

U tjedan dana 17 je autora iz 5 zemalja osmislilo 1000 kvadrata hodnika 2. kata kasarne I pretvorila ga u galeriju vrlo zanimljivih stripo-slikovno-prostornih rjesenja. Radionice su samo pocetak serije akcija koje ce se poduzimati u razmaku od 6 mjeseci.

Ovaj put gostovao je, uz brojne ostale volontere, strip-projekt Komikaze / vidi na www.jedinstvo/komikaze. Jedan od najradikalnijih autora I zvijezda Komikaza I underground-strip-scene uopce svakako je:

D.M.Wostok Aka Mediokritet alias Danilo Milosev
…1985. je spalio sve originalne crteze;
nastavio crtati do 1988. kad je ponovno spalio sve nacrtano. Danas crta I pise kao nikad prije. Sam izdaje fanzine pod imenom “KRPELj” (do sada je objavljeno 380 brojeva!!!) I njegovi stripovi su izasli u brojnim fanzinima I strip-magazinima. Pokusao je natjerati svoju kcer Lolu da suradjuje s njim na stripovima medjutim ona se proslavila u djecjem dobu da sa zavrsenim pubertetom odustala od striptrudbenistva. Sada Wostok suradjuje sa svojim ocem. Kada ne radi na stripu, on snima low-fi filmove u kojima angazira lokalne cudake iz njegovog rodnog mjesta Vrsca. U kolaboraciji sa Grabowskim I Sasom Mihajlovicem Wostok je recentno objavio strip-album “Poposak I Cvece” (s uvodom slavnog Jim Woodringa).


"USTAJ VOJSKO!"
“DA, UPRAVO TAJ ZVUK, KOJI SE ZAORIO HODNIKOM U RANO OKTOBARSKO JUTRO, UPRAVO TAJ ZVUK ME JE TRGAO IZ DUBOKOG SNA.KROZ GLAVU MI HITRO PRODJOSE MNOGE MISLI: "GDE SAM JA TO? STA JA TO RADIM?
JESAM LI ZAPRAVO PONOVO U OSAMDESETIM GODINAMA NA ODSLUZENJU VOJNOG ROKA U JNA?". ONDA SAM ISPRED SEBE UGLEDAO NEKU SILUETU.
"KO JE OVO? JE LI TO DEZURNI OFICIR U INSPEKCIJI?" - POMISLIH. ALI, KADA SAM MALO PROTRLJAO OCI VIDEO SAM DA ISPRED MENE STOJI NASMEJANI DEAN GOTAL.TO JE BILA SAMO JEDNA OD MNOGOBROJNIH USPELIH SALA NASEG LJUBAZNOG DOMACINA ZA VREME BORAVKA U BIVSOJ VOJNOJ KASARNI "KARLO ROJC" U PULI. GRUPA OD DVADESETAK UMETNIKA SA PROSTORA BIVSE JUGOSLAVIJE NIJE SE OVDE OKUPILA DA BI IZVODILA NEKAKVE VOJNE VEZBE. OVA SARENA, VESELA I ANARHOIDNA "VOJSKA" OVDE JE PRISTIGLA DA BI SVOJIM LIKOVNIM RADOVIMA NA ZIDOVIMA BIVSEG VOJNOG OBJEKTA ISKAZALA VLASTITU KREATIVNOST I ZAPRAVO PRIVRZENOST PRINCIPIMA ANTIMILITARIZMA I MIROLJUBIVOSTI.
UMESTO POSTROJAVANJA, MARSIRANJA I GADJANJA U METU IZVODJENE SU VEZBE U CRTANJU, SLIKANJU I ZBIJANJU SALA.
REZULTATE SEDMODNEVNIH AKTIVNOSTI IZVODJENIH U "ROJCU" MOZETE I SAMI PROVERITI AKO SE NEKIM SLUCAJEM ZATEKNETE U PULI (uskoro I na adresi www.otompotom.com).
I, NA SAMOM KRAJU, PADA MI NA PAMET JOS JEDNA MISAO:"STA LI BI SAMO KARLO ROJC, NARODNI HEROJ, REKAO NA NEOBICNE TRANSFORMACIJE KOJE SU SE U POSLEDNJE VREME DESILE U OBJEKTU POSVECENOM NJEGOVOM LIKU I DELU?"

Wostok


Udruga Distorzija / Pula / Dean Gotal:
«Distorzija je treća organizacija koja je ušla u kasarnu Karlo Rojc još 1993. Po mojem mišljenju Rojc funkcionira prema teoriji kaosa i osobno mislim da ne treba raditi nekakav savez udruga. Volim što djeluje anarhistički. Svaki dio radi za sebe i uređuje programe i svoj prostor. Tako nastaje kolaž koji stvara tzv. civilno društvo Rojca. Rojc je stekao loš glas među građanstvom Pule, a mi mu želimo promijeniti taj imidž i pokazati ljudima da Rojc u stvari ne grize. Problem je što ljudi ne zalaze dovoljno često ovdje. Oni koji dođu rade. A ostali nemaju pojma što se događa. Mislim da to uopće nema smisla, jer ljudi koji sudjeluju u izvršnoj vlasti dolaze na jednu od sedam izložbi malo se pokazat i to je njihova suradnja i pomoć. To može svatko, to može i moja mama.
Ovim i pozivam umjetnike koji su voljni nešto reći, koji se žele izrazit i žele nešto javno reći neka se jave nama i mi ćemo im organizirat prostor i pomoć.»


Udruga Otompotom/Zagreb/Slave Lukarev, Ivan Klepac:
«Otompotom je udruga koja radi na polju kulture, smještena u Gundulićevoj ulici u Zagrebu i na www.otompotom.com. Do sada smo radili na pet kratkih filmova, crtanim filmovima, web dizajnu, bili voditelji novinarske radionice. ...Goca iz udruge Distorzija znamo već duuugo. Najveći projekt koji smo imali je naš omiljen izvor inspiracije: kvačica. Želimo napraviti njezin 30 metarski odljev za Guinessovu knjigu rekorda.Kvačica je alegorijski prikaz ljubavi, odnosno muškarca i žene, čije su dvije iste strane koje se duhovnom vezom, oprugom, vezuju u zajedništvo. Mi apsolutno vjerujemo u ovu ideju i proučili smo povijest kvačice. Do sada smo odradili «VPEG» (Virtual Clothpeg) koji je digitalni projekt kvačica, «Pegaz» (peg od A do Z) - muzej kvačica, a na Motovun -Filmfestivalu/2003. imali smo projekt «Pod balkonom» -homage kvačicama koje su pale pod balkon i nikad nisu pokupljene. Postavljena je i spomen ploča u počast kvača (plača). Tad su već svi nosili po sebi kvačice jer smo ih u projektima potrošili preko 11 000. Promijenili smo ime Ulice Pietra Kandelera u Aleju Palih Kvačica i napravili dvometarsku skulpturu Paloj Kvačici.«


«Komikaze» u pripremi do kraja godine:
-novi album «Komikaza» / Ured za kulturu grada Zagreba
-reizdanje «StripKrampusa» nastao proslog ljeta u koordinaciji sa stripkolektivima «Kosmoplovci» i «Entropija»/SiCG u produkciji AGM-a po pricama Z.Lazica
-«Gloria Scott» strip-knjiga autorica I. Armanini i M.Simic/AGM
-otvorene Komikaze-radionice stripfanzina
-web-zin www.jedinstvo.hr/komikaze#9

* * *

Mjesto: ex kasarna Karlo Rojc

Vrijeme: 10.-17.10.2004.

Organizacija: Otompotom (Zg), Distorzija (Pu) I (naknadno ukljucena) Komikaze (Zg)

Kontakt osobe:
-Otompotom:Slave Lukarev / 003813666663,
Ivan Klepac / 0915785447 / www.otompotom.com
-Distorzija: Dean Gotal / 098694990
-Komikaze / Autonomna tvornica kulture: Ivana Armanini / 098488409 / www.jedinstvo.hr/komikaze

*Program KROJCBERG realiziran je dijelom kroz platformu Clubture
Don: Ministarstvo kulture RH, IOD-HR, Odjel za kulturu grada Pule, HEP, pulski Bojoplast, Karbon Nova

sadržaj

3.

ODLUKE ŽIRIJA

Marko Stojanović

VI BALKANSKA SMOTRA MLADIH STRIP AUTORA

Žiri, u sastavu Dragan Bosnić (crtač stripova i ilustrator), Aleksandar Sotirovski (crtač stripova i ilustrator) i kao predsednik žirija Srđan Nikolić Peka (crtač stripova) dodelio je sledeće nagrade:

Memorijalnu plaketu Nikole Mitrovića Kokana u kategoriji stripa dobio je Mirko Čolak iz Zrenjanina.

Diplomu za istu kategoriju je dobio Jovan Ukropina iz Beograda.

Memorijalnu plakeu Nikole Mitrovića Kokana za ilustraciju dobio je Miloš Nicić iz Beograda.

Diplomu za istu kategoriju je dobio Milisav Banković iz Leskovca.

Memorijalnu plaketu Nikole Mitrovića Kokana za scenario dobio je Marko Stojanović iz Leskovca.

Diplomu za istu kategoriju dobio je Miloš Slavković iz Beograda.

Diplomu za najboljeg debitanta je dobio Danko Dikić iz Leskovca.

Plaketu za doprinos srpskom stripu dodelio je organizator (Leskovačka Škola Stripa Nikola Mitorović Kokan ispred Leskovačkog Kulturnog Centra), nezavisno od žirija, i nju je dobio Zoran Janjetov.

sadržaj

4.

SA VI FESTIVALA STRIPA U LESKOVCU

Bojan Prstojević

SA VI FESTIVALA STRIPA U LESKOVCU

STA SVE MOZES U LESKOVCU KADA SI MRTAV ili WHY

Jos jedan susret sa Lukom Vranicem, autenticnim srpskim vampirom - svetskim, a nasim

Odmah da pojasnimo. Zovem se Bojan, imam 25 i ceo zivot sam uglavnom sa stripom u ruci. Otvorim, procitam, zatvorim i stavim na kamaru. Tipican korisnik. Dobro ne bas tipican, vise onako kolekcionarcic. Razlikujem skole stripa, neke najpoznatije autore, vecinu junaka i to je to. Da mi je neko do prosle godine rekao da je za svaki strip, pa bio on Zagor ili Blek Stena (ne zelim da ih vredjam, ali ima ih toliko mnoooogo) potrebno izdvojiti par meseci zivota crtajuci, a pre toga prostudirati obicaje, arhitekturu, nacin odevanja ili jos gore kreirati sve to, samo bih se nasmejao. Uvek sam nekako verovao da stripovi rastu kod dede na selu, bas na onom drvetu, iza onog brda do kojeg sam jedva jednom stigao… A onda sam resio da se upustim u avanturu i budem jedan od organizatora strip festivala u rodnom mi Sapcu.

I tako sam otvorio vrata u novi svet. Prati put od zutih cigli. Luka me je cekao na pocetku, i poput Beatrice proveo me kroz njega. I sada me je vampir, po drugi put za godinu dana pozvao u svoj zamak, ovaj selo, mislim grad. Kao sto to uvek u jeftinim filmovima biva, nisam odbio…

…I tako jurimo preko autoputa 70 na sat. Najjaci predstavnik sabacke skole stripa Vlada Aleksic, tip zvani Burek (Vladin partner, suvlasnik Eona) i ja. Stojadin se trese. U Bg kupimo Colaka. Odma` vadi neke stripove i aj tink it’s a bigining ov d bjutiful frendsip… Posle samo 7 sati i 15 min stizemo u Leskovac grad paprika, propale industrije, dom Pljeskavicijade, skole stripa Nikola Mitrovic Kokan, i carstvo Luke Vranica, cijim su zivotom i delom hipnotisani svi tamosnji (za gledaoce sa jeftinijim ulaznicama Sabac-Leskovac=oko 440 km).

Naravno da nisam zaboravio. Cim smo stigli, trk prekoputa po pljeskavicu. Ovaj put znam foru. Molim Vas, bez ljutog. Nema problema, kaze prodavacica. I naravno, krecu mi suze na oci od ljute paprika. Mislio sam da me zezaju, ali to im je geografska deformacija, jednostavno ljudi vole ljuto i kraj.

A onda ulazimo u prostorije leskovacke strip skole na tavanu Kulturnog centra. Atmosfera je kreativno-haoticna. Svi crtaju, pricaju, setaju, smeju se. Prilazi nam Luka, pardon Marko, a zatim i svi drugi Peka, blizanci, svi Markovi klinci (pozdrav svima), kao i drugi gosti. Svi smo tu – Nislije (Toni, Dex, Dusan), Bosnic, Vesovic i Drakula iz Beograda, Colak iz Zrenjanina i mi. Neki su opravdano odsutni – Brada i Janjetov.

I odmah krece da se radi. Srpska strip scena nema vremena na bacanje. Novca je malo za strip u ovoj zemlji. Prilika za susret manje, valja ih dobro iskoristiti. Svaki savet od majstora je zlata vredan.

Krecu promocije.

Najpre Antologija niskog stripa. Luksuzno, detaljno, istorijski vredno delo. Opasne su Nislije. Ucili su stripu Bugare, a tvrde da je prvi strip u ovoj zemlji nastao bas kod njih. Prikazan je i novi broj Strip Pressinga, koji se stampa u Nisu. Dezurni krivci su Dex i Marko, naravno.

Ovde vec gubim smisao za vreme…

Glavni novitet je bio album scenariste Marka Stojanovica o Luki Vranicu, autenticnom srpskom vampiru. “Postelja od gloga” je sastavljena od vise prica razlicitih autora, koje filigranski fino vezu epsku pricu o vecnoj borbi dobra i zla, u nama i svuda oko nas, u najkrvavijem i najludjem (iskreno se nadam), dvadesetom veku. I lepota albuma je upravo u tome. Tek sa ovako zaokruzenom celinom, kada se citalac povuce i sa distance dobro osmotri, svaka epizoda, svaka recenica dobija novi smisao. Upravo je tu Marko pokazao sav svoj talenat. Iako mi je tesko to da kazem, ali, Marko skidam ti kapu. Tvoja upornost se opet isplatila. Naravno, cestitke i Drakuli, Lukinoj mami, ovaj tati, koji je odgovarao na sva pitanja postavljena u vezi sa Lukom. Cestitke svima koji su crtali, a crtala su ga gotovo sva velika imena nase scene. Momci (mislim da devojaka nema) stvorili ste nacionalni brend. I jos vaznije, pokazali da je u ovoj zemlji moguce nesto raditi zajednicki i sa kontinuitetom.

Otvara se izlozba strip autora iz nase zemlje i okruzenja u prelepom ambijentu kulturnog centra. Dele se nagrade. Prvu nagradu je dobio Mirko Colak, pa ga necu mnogo hvaliti. Ima samo jednu manu. Nije hteo da crta dok ne popije, a kad je popio nije mogao da crta. Bravo Mirko majstore, razbijas!

Skupilo se dosta zvanica, umetnicki krem Leskovca. Medijski super pokriveno. Koktel je prosao u prijateljskom caskanju.

Onda je nastupio poluslobodan period, a to znaci crtanje Luke Vranica u svim pozama i vremenskim epohama. Domacin je domacin.

Pljeskavica za veceru. Lazem. Dve pljeskavice. Opet suze na oci. Popio sam pola vodovoda. Prisecam se da mi je neko od domacih ljubazno ponudio pecivo. NE!!! pokusah da ga ujedem. Dosta mi je peciva za ceo zivot jos od studija. A kamoli otkad radim. Za smrtnike – leskovacka pljeskavica i pljeskavica bilo gde drugde se razlikuju u gramazi (2 prema 1 za Leskovac) i ukusu (7 prema 1, domacini su nas ugazili)

Druzenje se nastavlja kod blizanaca. Sve do zore. Momci sve vreme crtaju i pricaju. Neko dremne, probudi se, pa opet nastavi da crta. Puno podsecaju na moju mamu i komsinice sa strikerajem. Prica luta. Od istorijskih cinjenica, preko novih i starih stripova, do licnih iskustava. Sve je zanat. I samo se s kolena na koleno moze nesto preneti ili nauciti.

Ranom zorom (oko 11) se budimo. Prepipavam vrat. Nema nikakvih tragova ocnjaka. Brzo na pljeskavicu, pa u LKC.

Trebalo je da bude otvorena izlozba Janjetova, ali covek je bio opravdano odsutan, table kod njega, pa se pribeglo improvizaciji. Kao sto to biva kada rade pravi majstori, rezultat je bio fantastican. Vesovic je dao radove svojih ucenika, na temu filmova koji se bave stripom. Opet se prisecam zasto nam ovako lose ide u zivotu. Jednostavno smo prepuni genijalaca. Ne valja kad toliko mnogo ljudi na jednom mestu razmislja. Klinci su ga razvalili. Sto crtezom, sto genijalnim smislom za humor. Opet je sirotinjska zabava, tj. strip odneo pobedu nad bogatim rodjakom iz Amerike. Bolje da su holivudski magnati angazovali nasu decu. Jos se smejem Spajdermenu na zgradi “Usce”. Fantasticno.

Rucak. A za rucak, naravno… I jos muckalica pride, a I kobasice. Cihu, cihu. Ziveo “leskovacki voz”.

Pa onda je dosao red na sabacka scena.

Izasao je novi “Eon”. Jos se sredjuju utisci sa naseg strip festivala. Vlada Aleksic ima do pola gotov album. Jeste da mi je zemljak, al` moram da ga pohvalim. Stvarno je neverovatno napredovao za zadnjih godinu dana. Razlika u klasi je vidljiva i izmedju prvih i zadnjih tabli albuma “Zakleti krvlju”, koji ce nadam se izaci pocetkom sledece godine. Scenarista je opet Marko Stojanovic, a glavni junak Vranic, ovaj put Borovina, deda na Luka. Neka nas drugi hvale, toliko o nama.

Bosnic nam u medjuvremenu pokazuje nekoliko svojih najnovijih projekata. Nije mi jasno kako covek stigne na sve strane. Kad on to radi, izgleda tako lako, kao da svako moze. Prica mi pricu i crta. Na svako pitanje ima odgovor. Vadi neke knjige iz sportbili torbe koje nema niko osim njega.

A onda Makedonci, ili je to bilo u nedelju par sati i par pljeskavica kasnije.

Makedonska strip scena? Juzna braca sa smislom za preverzno. I to u kolaz tehnici, uglavnom. Naravno, ima i onoga sto bi mi obicni smrtnici nazvali stripom. Optuzite ma da sam pristrasan ili da nemam pojma, ali taj Aleksandar Sotirovski vredi vise nego citav ostatak scene. Decko ga razbija.

I na kraju slag na tortu – PIETAS Stork princes, makedonski dugometrazni crtani film. Hvale vredno, Disney-a dostojno. Momci su odradili neverovatan trailer i sada cekaju sponzora. Fali im para. Pitam koliko. Tri miliona kaze. Cega, pitam. Evra ili dolara, ne secam se vise, grlo mi se osusilo, u usima mi bubnji… Aca nastavlja i objasnjava da je potrebno vise od sto ljudi, da rade godinu i vise dana. Tri milke kod nas na Balkanu. U svetu deset puta vise. Ameri i Englezi vec dolaze, pipkaju i stipkaju, tvrde pazar. Pu, pu, da ga ne ureknem. Zato je i dosao. Treba mu nasih ljudi svih profila. Crtaca, organizatora, programera i sam Bog zna kakvih jos profesija. Tako nesto bi vaspostavilo ovu vrstu umetnosti u nas. A koliko bi tek ljudi naslo sebe i pobeglo od beznadja…

Na kraju najvazniji sastanak. Prica o povezivanju lokalnih scena. Jos jedan veliki mali korak ka ujedinjenju. Samo ako znamo jedni za druge i ako citaoci znaju za nas postojimo i napredujemo. Treba napraviti neki casopis. Skoro sve imamo. Osim para naravno. Neko mi rece da je na zapadu glavni problem dati ideju. Para ima k`o pleve. Mozda je to nasa prednost (lazem, nije), ali frustrira i boli. Svi zurimo. U nacelu padaju neki dogovori. Nadamo se pomoci sponzora i drzave. Ma, mi ovde smo majstori da budzimo. Bez dinara, od stapa i kanapa. Pitajte organizatore festivala ako ne verujete. Ostaje mi da verujem da ce nesto ispasti od svega. Ako nista mejlovi su se usijali. I telefonske zice, na radost PTT koji zadovoljno trlja ruke. Ugovorene su nove saradnje. Ne zelim da ispadam patetican, ali cini mi se da su svi raspolozeniji.

I rastanak. Treba stici do zore kuci. Sutra je nov dan (radni) i carolija polako bledi. Treba obuci kosuljicu i vratiti se na posao. Masu nam Peka i Luka, ovaj Marko. Istrcavamo na po jos jednu pljeskavicu za usput. Samo bez ljutog, molim vas.

Zastava krece iz prve.

A sad mozda o onome why iz naslova.

U ruci mi se pusi ona pljeskavica, cekam i mislim…

Kako bi bilo lepo biti kao oni. Neka vrsta kauboja. Frilenser. Ni na nebu ni na zemlji. Radis celog zivota ono sto volis. Ko sisa lovu. A ako si dobar, bice i para. Treba biti scenarista, ako vec ne crtas. Tu ima prostora.

A onda cujem glas svog oca u glavi. Da bude strasnije, nije njegov glas, nego moj. Ma pusti, ovi ljudi su sanjari. Treba razmisljati o lovi. Necem konkretnom, od cega se zivi…sitna deca, krupna zena.

Pa opet ako sam dobar (a ko je to bolji od mene) bice i za mene. 38,5 evra po tabli za najbolje. Nije to malo…

I onda negde iz dubine srca, tamo gde mislis da vise nema nicega, zamirise sljiva. Sljiva iz detinjstva ispod koje citam Zagora. Ostavljam strip i svuda po svojoj sobi, evo vec godinama trazim, negde na samoj ivici vida, brod. Brod za Valinor, gusarske Karibe ili divlji zapad svejedno. Samo da zaplovi ka pucini…

I celim putem, kao i danas i juce i proslu, i preproslu, i onu noc pre nje, kao i svaku prethodnu priliku u celom svom zivotu kad sanjarim, pokusavam da odsanjam neku pricu, pa da je neko drugi nacrta. Sta cu kad mi bog vec nije dao ruku. Mozda ce covek savrseno razumeti sta sam hteo da uradi. A kazu da je tu i vakum… Treba scenarista. Samo da napisem, pa ce neko da ga rado crta… O boze, i mene je uhvatilo… WHY!?!?! Ma, lepo je meni govorio tata…

Pljeska za kraj. Grizem. Suze naviru na oci. Osecam neku ljutinu u ustima. WHY!?!?!

Vidi Leskovac i crkni…


Posle kraja

JOS JEDNOM ZAHVALJUJEM DOMACINIMA NA DIVNO PROVEDENOM VREMENU. Sve cestitke Marku za skolu stripa, koju vodi vec 9 godina i koja okuplja gomilu jako kvalitetnih klinaca, sklanja ih sa ulice i uci ih pravim vrednostima i kvalitetnoj muzici. Hvala svima koji su mi nacrtali nesto nabrzaka. Izvinjavam se Dusanu iz Nisa zato sto sam mu drpio flomaster za pisanje po cd-ima. A covek mi pre toga poklonio prazan disk. Vraticu, obecavam. Hvala blizancima na dve noci provoda.

sadržaj

5.

MLADI DŽON DIFUL

Srđan Aćimović
achim@bitsyu.net

“System comics” su izdali prvi album Avantura mladog Džona Difula, jedan od spin/offova izvučenih iz legendarnog serijala Mebijus/Žodorovski. Ovaj je, na scenario Žodorovskog, nacrtao Zoran Janjetov, pre nego što će mu biti prepušten rad na serijalu “Tehno očevi”, koji trenutno dostiže zavidnu slavu u Francuskoj.

Ne bih mogao reći da me je prva epizoda razočarala, pre svega zato što nisam ni očekivao mnogo. Povratak u detinjstvo glavnog junaka je jedan od uobičajenih načina eksploatacije popularnog serijala, i mogu da se setim samo jednog serijala kod koga je povratak u prošlost zaista doneo osveženje i kvalitet probližan izvorniku: Hermanov “Boa-Mori”. Veoma malo u odnosu na ukupan broj spin-offova ove vrste.

“Mladi Džon Diful” je, opet, sličan bilo kom srodnom stripu. Janjetovljev crtež je ovde još zarobljen diktatom minimalizma – pre bih rekao, minimalizma koji treba da ostavi boji da odigra glavnu ulogu, nego mebijusovskog minimalizma. Scenario Žodorovskog isprazan je kao i njegove poznije saradnje sa Mebijusom, koje smo imali prilike da čitamo. Što se tiče same prakse crtanja avantura mladog junaka, radi se opet o diktatu informacija, povezanog sa kultom ličnosti (glavnog junaka). Šta je, naime, toliko zanimljivo u njegovoj prošlosti? Budući da je čitalaštvo to koje nameće volju o sudbini serijala putem oružja zvanog “kupovna moć”, stiče se utisak da bi čitaoci želeli da vide prošlost simpatičnog junaka, pa makar u ovoj i ne bilo ničeg zanimljivog. Čitali bi makar kako ustaje, doručkuje, ide u školu... popunjavajući rupe koje zakržljala imaginacija ne može da popuni.

Ipak, serijal se na takvim svakodnevnim stvarima ne može bazirati, pa je zato Žodorovski imao ne baš lak zadatak da u prošlosti Džona Difula nađe materijala za kakvu-takvu avanturu. Ova avantura, pak, ne sme biti prevelikih razmera da ne bi nadmašila onu opisanu u izvornom serijalu. Kako to učiniti, kad se i sam izvorni serijal posle prvih nekoliko albuma, srušio pod težinom sopstvene ambicioznosti?

Pre svega, oslanjanjem na opšta mesta filmova i stripova na odrastanju. Tako, na primer, gubljenje nevinosti Džona Difula mora biti opisano, sledeći ikonografiju serijala, što celu scenu čini veoma predvidljivom. Još neka od opštih mesta su smrt majke, prva ljubav, žrtvovanje oca za sina, loše društvo. Sva ova opšta mesta su predstavljena bez mnogo invencije osim one koja je preneta iz izvornog serijala, a tu smo, je li, već videli u izvornom serijalu.

Kad smo kod toga, stilske odlike serijala ovde su dovedene do ekstrema, i tu se gubi njihova uverljivost i faktor iznenađenja. Tako, na primer, kad se prikažu scene velike eksplozije na nekom nivou, već možemo predvideti klišeiziranu scenu porodice koja preko tv-ekrana oduševljeno prati ovu reportažu, kladeći se u broj žrtava. Možemo, zato što smo je samo u ovom albumu, videli već nekoliko puta u raznim varijacijama. Čitalac može s pravom da vikne: “Pa dobro! Znamo da žive u otuđenom i surovom svetu! Rekli ste nam to već sto puta! Nema potrebe da to ponavljate!” Ali Žodorovski ipak ponavlja, opet i opet, jednostavno zato što nema šta drugo da kaže.

Konačno, ovaj serijal je građen i na zapažanju uzgred pomenutih stvari, epizodnih junaka i uopšte detalja, i izvlačenju istih te građenju opširnijih priča o njima. Zanemarimo sada pitanje da li ovi u stvari i zavređuju dalju razradu; Radi gotovo o skicama čiji je cilj bio samo da obogate izvorni serijal – ovako, one, dobijajući svoju priču, gube status detalja, a budući da su uspitni ironični kometnari i detalji bili deo draži izvornog serijala, ovaj time gubi taj deo svoje draži. Tako, eto, naknadna eksploatacija utiče na vrednost izvornog serijala koji ipak nije uklesan u kamenu.

Konačno, zar je slučajno izabrano da epopeja Džona Difula počne u trenutku kad ga kao privatnog detektiva banda baca preko ograde u aleji samoubica? U tom trenutku, on je predstavljen kao sasvim prosečan nikogović, čiji život ne zavređuje više pažnje osim događaja koji su vezani za misteriozni inkal. Šta se to u međuvremenu promenilo u samom tom liku da želimo da zavirimo u njegov život kao u život kakve filmske zvezde?

Što se tiče izdanja “System comicsa”, okrenimo se, bolje, izvanrednoj novoj kolekciji “Kalvina i Hobsa”, a što se tiče tandema Janjetov/Žodorovski, sačekajmo domaće izdanje “Tehno očeva” da vidimo da ji je Žodorovski uspeo da se priseti zašto je uopšte postao strip-scenarista.

sadržaj

6.

POST SCRIPTUM (25)

Zoran Đukanović

Igor Kordej:
NE, TO NIJE HARLEKINOVA MASKA (1)

Ovaj poduži razgovor sa Igorom Kordejem nastao je u proleće 1985. godine. Igor i ja smo bili već dugogodišnji poznanici; viđali smo se često i razgovarali dugo, delili ne malo stripskih afiniteta. Učestalo smo se posećivali na liniji Zagreb-Beograd, ostajući u gostima jedan kod drugoga i imali neke zajedničke prijatelje. Zanimljivo je da je Igor sebe osećao kao zvezdu više u osamdesetim kada je objavljivao po tadašnjoj Jugoslaviji i tek zakoračio ka velikom svetu nego kada je otišao i počeo da živi u njemu (potpisujući se zbog transliteracije, a ne pomodnosti, kao Kordey; iz sličnih razloga sam postao Djukanovic). Pomenuti oblik arogantnog optimizma, valjda, ide s mladošću i nepoznavanjem sopstvenih granica... Jednom sam napisao da Zapad postoji samo dok se na njega ne ode, a onda se pokazuje kao delimično naša projekcija. Živeći petnaestak godina na Zapadu, i putujući kojekuda po svetu, taj osećaj mi se potvrdio. Ne tvrdim da mi se osećaj Zapada ne bio vratio kada bih ponovo došao da živim, recimo, u Beograd. Taj paradoksalni efekat pomalo (kažem pomalo) je nalik odlasku iz većeg u manji grad; nadate se da ćete svojim brzim ritmom naučenim u velikom gradu još brže postizati ono što želite u gradu sporog ritma. Ništa netačnije od toga, čim počnete zaista da živite negde, poprimate ritam svoga okruženja. Dakle, onu zamišljenu prednost nekako gubite jer je ona takođe projekcija formirana drugde. Postoji dečija fantazija da je kolač uvek veći u tuđoj ruci. Promenite brzo mesto kolača; kolač će početi da se smanjuje.


Katkad daješ izjave da si narcisoidan. Neki te, pak, doživljavaju kao delimično stidljivog. Kao da želiš da izmakneš definisanju?
To zavisi od ljudi sa kojima se nalazim u tom trenu. Neki me iritiraju te ih želim zezati čak i ako razgovaramo za novine. A što se tiče narcisoidnosti... dobro mi je u životu, s te strane sam narcisoidan. Ljudima je u principu loše jer ne znaju kud bi sami sa sobom. Nemam tih problema.

Dugo si oklevao da kažeš da je tvoje osnovno zanimanje autor stripova; uostalom i bavio si se raznim medijskim poslovima.
Tek u zadnje vrijeme otvoreno tvrdim da sam crtač stripova. Ranije sam govorio da sam dizajner. Ljudi ne znaju što je to zapravo, ali im je dobro zvučalo, pa su me puštali na miru. Više ne obraćam pažnju kako će ko reagirati. Srećan sam što sam jedan od par ljudi ovdje koji imaju stalno zanimanje strip crtača. (Igor je u to vreme radio za novosadski “Marketprint”, a srećni plod tog braka bio je epski Vam po Colinovom remek-delu Legende Vamove zemlje – prim Z. Đ.)

Da si nešto krhkijih crta lica još bi i podsećao na Davida Bowiea. Bowie je feniks sopstvenih metamorfoza... a ti?
Mislim da su doslijedni ljudi dosadni. Mijenjam se dosta u životu. Nekad sam nosio dugu kosu. To je bio moj životni stav i mislio sam da mi to nikad nitko neće smjeti odrezati jer je to nešto moje. Međutim, jednog dana sam se ošišao sam od sebe i vidio da sam isti Igor kao i prije. Shvatio sam da zapravo sve to nije bitno što furaš na sebi nego je bitno ono unutra. I baš u tom pogledu se najviše mijenjam. Mislim da sam se unazad četiri-pet godina jako promijenio, naročito u stavovima. Moja iskustva su dosta crno-bijela. Možda zato što sam išao kroz život bez kompromisa. Ne kajem se. Izgleda da sam danas došao do nekakve zelene grane. Ili poluzelene? U kontaktu s ljudima bio sam veliki šutko, prije. Žao mi je što ljudi u principu ne prihvaćaju rezultate razgovora sa drugima. Na primjer, nalaziš se u nekakvom društvu i uvjeravaš nekoga u nešto. I on kaže: da. Onda prespava i sutra opet misli onako kako je mislio prije. Čak ni ne pokušava analizirati da li si mu rekao neku dobru stvar ili ne. Spreman sam prihvaćati govor drugih ljudi, nekakve novine. Na mene su ljudi dosta utjecali, nisam isključivo sam došao do nekih stvari.

Šta je sa gardom ka spolja? Nosiš li, ponekad, masku harlekina, kao tvoj junak iz stripa Stranac? (Ovde je potrebna digresija s rasponom od petnaestak godina. Prva epizoda Stranca objavljena je u zagrebačkom “Studentskom listu”, 22. 12. 1980. Nastavak je u vreme ovog razgovora postojao, ali nije bio objavljen. Iz ironično-eksprerimentalnih razloga odlučio sam da maja 1986. organizujem izložbu pod nazivom Stranac u beogradskom Studentskom kulturnom centru (SKC), kada sam izložio svih pedeset dve originalne table Stranca, na taj način ga “objavivši”, odnosno učinivši ga prvi put dostupnim javnosti. Tek nakon objavljivanja intervjua u “YU strip magazinu”, aprila 1986, postigao sam dogovor sa urednikom Momčilom Rajinom – hvala Momo - da Stranac bude konačno magazinski, dakle u klasičnom stripskom smislu, objavljen u četiri nastavka, 1986-1987. Albunski život Stranac je doživeo 1990. u Lipovljanima zahvaljujući Jakimu Puškašu koji me je zamolio da za album napišem predgovor. O tome vidi zapis Strip koji ne postoji i tekst predgovora na kraju ovog nastavka intervjua. Usled svih ovih i sličnih kritičarskih okolnosti je nesrećni Kriga Bandalo, ili Krigor Mordej, kako sam ga povremeno iz zezanja zvao, kada je došao rat i makar privremeni kraj zezanju, bio napadan da ima za glavnog srpskog recenzenta; napaljene patriote nisu znale da je bar u mom slučaju reč o potpuno anacionalnoj osobi. Who gives a fuck? I certainly don’t.)
To jeste maska, ali nije harlekinova nego je maska cool people. Ja se pred drugima gotovo nikada ne nerviram. Ako patim, patim potiho. Pred ljudima uvijek furam da sam O.K. Naročito kada prvi put upoznajem ljude. Neki put sam užasno spreman da ih odbijem. Vjerujem u princip prvog kontakta. Rijetko kada me taj prvi dojam prevari. Nemam puno prijatelja. U Zagrebu je to Radovan Devlić. Izgleda da smo se on i ja potpuno ukapirali.

Tvoj Stranac iza maske ima ostarelo lice. Bojiš li se starosti?
Ne.

Možeš li sebe zamisliti kao šezdesetogodišnjaka?
Ne. Ja o sebi mislim da ću uvijek biti ovakav. Ne mogu se nikako zamisliti kao starca. Fizički se nisam promijenio već deset godina. Pretpostavljam da će tako biti još dosta dugo. Uostalom, imam veoma mnogo planova.

Tvoji prvi stripovi bili su pretežno s antiutopijskom tematikom.
Uglavnom sam ih radio po scenarijima Mirka Ilića. Recimo 1984. su moje ideje, ali one su nekako više proizvod druženja s Mirkom i ostalim iz “Kvadrata”. Nisam ih u to doba zapravo prihvaćao kao nešto izrazito moje. U principu, danas tretiram to razdoblje kao nekakvu moju osnovnu školu. Kao period u kome sam zapravo učio kako raditi strip. Te kratke priče bile su zgodne baš zbog “Poleta” koji je imao četiri do pet strana prostora za strip, a svaki od nas je imao jednu stranu u koju je trebalo smjestiti ideju. I sad su to bile antiutopijske, metafizičke teme, bitna životna pitanja. Međutim, nisu to bile teme iza kojih sam čvrto stajao. Za mene je to ipak bilo zajebancija, manje ili više. To danas tako gledam. Onda sam vjerojatno mislio da radim nešto najbolje na svijetu. Kada ih se ponovo gleda, ti stripovi jesu dosta dobri. To su nekakvi stripovi iz post-šezdeset-osme. Moja generacija bili su klinci koji su iz druge ruke isfuravali buntovništvo, revolucionarnost. Meni je u to doba bilo strašno žao što se nisam rodio nekih pet godina prije, da bih mogao učestvovati u nekakvom flower poweru, studentskim pokretima. U to vrijeme svi smo po više puta gledali filmove O jagodama i krvi (The Strawberry Statement) i Zabriskie Point... Htjeli smo se u našim stripovima izražavati na drastičan način. Bilo je u njima dosta nasilja, drastičnih činova.

1979. godina uradio si Jeste li vidjeli djevojčice. To je strip koji je imao gotovo najveći odjek od svih stripova “treće generacije”. Interesantno je da su ga istovremeno hvalili ljudi veoma različitih ukusa u stripu.
Taj strip sam jako volio dok sam ga radio. Tokom samog rada. Međutim, nakon par mjeseci stekao sam dojam da je možda pretenciozan. Događa se u nekom gradu na Zapadu. Jedino su te djevojčice meni bile zaista drage. Mislim da su mi najbolje stranice one na kojima se one druže sasvim same, u intimi. Tučnjave s policijom, razbijanje izloga, to je bilo malo preforsirano. Taj strip mi je drag jer sam na njemu iskušavao za mene nove načine kadriranja i tuširanja.

(nastaviće se)

Strip koji ne postoji

Izražajna forma stripa veoma često se sastoji iz većeg broja tabli. Jedan od hendikepa galerijske prezentacije stripova jeste izlaganje fragmenata čime posetioci izložbi bivaju dvostruko uskraćeni za celovit doživljaj stripa: narušene su i narativna struktura i struktura vizuelne naracije. Otud, u ovom slučaju, opredeljenje za jedan-strip-jednog-autora. Paradoksalnost galerijskog predstavljanja stripa na ovaj način teško da se može poništiti. Ako integralno izlaganje 52 table stripa Stranac Igora Kordeja pruža priliku da se sagleda njihovo vizuelno-narativno jedinstvo, teško da će se mnogo koji posmatrač u galerijskim uslovima odvažiti da iščita njegov čitav tekstualno-narativni korpus. Paradoskalnost galerijske pojave Stranca pojačava njegova paradoksalna dosadašnja sudbina pošto nikada, ni šest godina nakon svog nastanka, nije bio u celini objavljen.

(iz teksta u katalogu izložbe Igor Kordej: Stranac,
SKC, Srećna galerija / Happy Gallery, Beograd, maj 1986)

Stranac

“Iracionalno je sama pretpostavka problema”,
Migel de Unamuno

Neobična je sudbina stripa Stranac. Nastao je 1979-1980. godine i prvih dvanaest tabli pojavilo se u zagrebačkom “Studentskom listu” krajem 1980. Ostatak nije štampan punih šest godina. Mogu se samo pretpostavljati razlozi neobjavljivanja, ali sigurno je jedan od njih bilo autorovo oklevanje da nastupi s toliko naglašeno ličnim ostvarenjem. Na nagovor jednog prijatelja, Kordej se 1985. vraća Strancu, vrši mestimičnu tekstualnu i crtačku reviziju, da bi strip bio objavljen u četiri nastavka u “YU strip magazinu” 1986-1987. godine. Pre celovitog objavljivanja bio je kompletno izložen u Studenstskom kulturnom centru u Beogradu. Tako se prava premijera 52 stranice Stranca nije dogodila u strip reviji nego u galeriji.

Ništa manje nije neobičan ni sadržaj Stranca koji izmiče uobičajenim žanrovskim stvrstavanjima. Predstavlja neku vrstu lažne naučne fantastike. Sastoji se iz snova, košmara za koje se ne može pouzdano reći da li sačinjavaju niz ili koncentrične krugove. Odnos između likova uspostavlja se tako da oni ne znaju ko je deo čijeg sna ni da li zaista postoji glavni snevač. Junaci u Strancu su stranci u svojim snovima. Niz lažnih buđenja samo potvrđuje njihovu pripadnost košmaru. Unamunova rečenica “Pustite me da sanjam; ako je taj san moj život, ne budite me”, antiutopijski se preokreće u molbu “pustite me da se probudim”.

U niz vremenskih ukrštanja svoje pripovesti Kordej upliće niz parafraza poteklih iz šarolikih odaja Vavilonske kule kulture. Jedna od njih je Wellsov Vremeplov; ona se pojavljuje kao početni pripovedački motiv, a kasnije i kao neposredno prisustvo Wellsovog vremenskog putnika. U Strancu on se pokazuje kao usamljeni “anahronizam” u živom saobraćaju vremenskih putovanja svih onih koji nisu zadovoljni svojom sadašnjošću. Tu je zatim Roegov film Čovek koji je pao na Zemlju. Kažemo film, a ne Tevisova knjiga pošto je ovde bitna metamorfoza i travestija Davida Bowiea u koju se upliće motiv iz Poeovog Ukradenog pisma: treba (se) sakrivati na najdostupnijim mestima. Ipak, najzanimljiviji je niz parafraza bruegelovskih motiva prizvanih u duh pripovesti Šenoine Seljačke bune.

Vremena su se, dakle, ukrstila u zagonetku. Ima li ključa, odgonetke? Postoji li jedinstveni pokretač, osovina postojanja? Ovaj strip svakako ne predstavlja narativnu strukturu u klasičnom smislu reči. Kao i u nekim romanima Philipa K. Dicka, u Kordejevom Strancu raspada se princip realnosti. Motivacionom logikom sna ili, ako hoćete, fabulacijom Stranac se opire izvesnosti tumačenja na srodan način na koji begunci u njemu izmiču tragačima.

(predgovor za album Igor Kordej, Stranac, Kondor, Lipovljani, 1990)

sadržaj

7.

JUŽNJAČKA UTEHA No181.

Marko Stojanović
misto83@ptt.yu

SEDAM RAZLOGA ZAŠTO VOLIM DA ORGANIZUJEM
STRIP MANIFESTACIJE

Uh, da. Skoro sam bio uključen u organizaciju manifestacije, ovde u Leskovcu, i uprkos alarmantnom pomanjkanju novčanih sredstava koje je vladalo u Leskovačkom Kulturnom Centru, imam utisak da sama organizacija nije loše protekla. Naravno, to što predviđeni predsednik žirija nije došao zbog iznenadne bolesti i nije stoga doneo svoju izložbu, moglo je predstavljati maleni problem (jedan od onih koji u krajnjem poretku stvari čoveka odvedu u fino tapaciranu i zvučno izlovanu sobu), ali, Bože moj, to je tek jedan u nizu nemogućih problema tek jedne u nizu napornih manifestacija u čije sam izvođenje bio umešan... Pa ipak, svake sledeće godine organizujemo sledeću, i sledeću, i sledeću strip manifestaciju. Zašto?

1. Ne moram da napuštam svoju kuću. Figurativno rečeno, naravno, pošto u moju dnevnu sobu ne može da stane više od 3-4 stakla sa originalima makar i izbacio bar na terasu (nemoguć pothvat, ni dan danas ne mogu da provalim kako su ga u dnevnu sobu uneli – mada gajim ozbiljne sumnje da je terasa igrala iole ozbiljniju ulogu u svemu tome), ali prijatno je znati da si u svom gradu, sa svojim ljudima, porodicom i prijateljima, koji ti mogu priskočiti u pomoć u slučaju potrebe.

2. Nastojim da održim svoj entuzijazam u životu. Entuzijazam je divna životinja, koja uvek lepše izgleda kad gledate druge dok je ponosno šetaju unaokolo. Kad je sami zapatite, pa još pokušate da je održite u životu, stvari postaju mnogo, mnogo drugačije. Kao i svaka druga životinja, ona zahteva održavanje, redovno hranjenje, pažnju... Ne postoje čvrsta pravila oko hranjenja entuzijazma, pa stoga svako kljuka svoj čime stigne. Čujem da im najbolje prijaju novčanice europskog ili američkog porekla, ali ja svom entuzijazmu mogu samo da priuštim poznanstva sa nekim drugim stripadžijama, kontinuirani rad sa mladim naraštajima i, treba li posebno istaći, poneku strip manifestaciju. I pazi čuda, još diše.

3. Volim da vidim stare prijatelje. Na strip manifestacijama se sretnem sa gomilom poznatih lica – od kojih su mi velika većina prijatelji. Znam, znam, teško je poverovati da ih ovako naprasit i svadljiv čovek poput mene ima, ali da, tu su. Manifestacija je često povod i mesto za susret. Stignemo da prozborimo par reči, popijemo par pića... Ne treba da vam crtam (a i mrzi me, zato se i bavim scenarijem), kako to izgleda kad se sretnu drugari. S tim što ja moje drugare teram da mi ponešto i nacrtaju. Eto.

4. Lud sam ko struja. Don Kihot, on je bio normalan. Nikada to ne biste pretpostavili na osovu mojeg razložnog pisanja, ali nisam sasvim svoj. I u ovoj ludoj zemlji u kojoj živim, plivam kao riba. Leđno.

5. Volim da stičem nove prijatelje. Ne da mi starih nedostaje, kako je jedan moj prijatelj pre mesec i par nedelja posumnjao, ne, nego uvek ima mesta za nove! Već sam davno sebi zacrtao da ću postati trulo bogat – i kako su mi šanse sve crnje da to uspem u pogledu novca, prešaltova sam se na polje na kome još uvek imam kakve takve šanse. Skupljam, naime, prijatelje. Najčešće u Leskovcu.

6. Uživam u stvaranju novih poslovnih kontakata. Strip manifestacije okupljaju puno ljudi iz struke, crtače, scenariste, teoretičare, urednike, izdavače. Kako sam i sam, po potrebi, crtač, scenarista, teoretičar i urednik, uvek se nađe prilika za kakvo novo poznanstvo, koristan razgovor, dogovor oko neke vrste saradnje. Volim da sarađujem, kad već ne zarađujem.

7. Volim da dobijem puno izdanja na poklon. A ko ne voli? Ruku na srce, šetam se našom strip scenom biće skoro deset godina. Znam puno ljudi i puno ljudi zna mene. Nije ni čudo stoga što dobijem puno novih izdanja na poklo – čudo je kako uspem sve da ih smestim u svoju devnu sobu, pošto je opšte poznato da u nju ne može da stane više od 3-4 stakla sa originalima makar i izbacio bar na terasu...

sadržaj

8.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (240)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

GASTARBAJTERSKE GODINE:
VERTIGO - STRIKE ONE

Nekidan me frend upozorio kako sam se našao u jednoj lijevoj tračerskoj web-kolumni što je iz nekog još ljevijeg španjolskog bloga prenijela moju izjavu s nedavnog festivala u Avilésu kako Vertigo nije mjesto kojem je "stalo do dobrih, već do pretencioznih i depresivnih stripova". Nastranu sad što bi točan citat bio da sam "vjerovao kako Vertigo želi dobre stripove dok zaista žele stripove za ljude koji još uvijek misle kako je cool biti depresivan", ostaje činjenica da svojim boravkom u Vertigovom vrtiću jesam prilično razočaran.

No, da bih bio razočaran, prvo sam trebao biti očaran. I bio sam. Bio sam dugo zamišljao Vertigo kao raj stvaralačke slobode u koji sam najposlije zasluženo stigao te sam svjesno sklapao oči pred činjenicom da je to samo još jedno mjesto gdje se revolucija potrošila pa kopira svoje najveće (Neila Gaimana, recimo) uspjehe. I naravno, tada sam još mislio da sam dobar i bitan te da imam nešto za reći pa sam drvio po svome, uprkos nježnim (i točnim!) upozorenjima urednice kako mog Corinthiana nitko neće shvatiti. A trebao sam znati da Vertigo nije mjesto za mene, jer...

...jer me, još tamo kad smo radili Grendele, bila jednom zvala glavna urednica Vertiga, Karen Berger (bio sam tako bahato mlad da mi je to bilo normalno i posve očekivano), te rekla kako je Edvina i mene preporučio Matt Wagner, kako je vidjela što radim i kako im se to sviđa. I onda je pitala: "Do you always work with Edvin?"

"Radim li uvijek s Edvinom?" Kakvo je to pitanje? Naravno da ne, scenaristi ipak zarađuju manje i stižu više pa ja, normalno, radim s kim stignem, ne samo s Edvinom.

"Ah," rekla je Karen i onda se ispostavilo da joj je pomoćnica pobrkala imena te da je mislila da sam ja crtao Grendele. Što znači da me pitala, misleći da sam Edvin, bih li radio i s nekim drugim. Pa smo još malo pričali o stvarima koje bih za njih mogao ili želio pisati, ali meni je u glavi stalno zvonila činjenica da su zapravo htjeli zvati Eddya. Mislim da me ta tužna istina još i danas boli.

Vertigo me nikad nije želio.


(Nastavlja se ...)

sadržaj

9.

ŠTAMPA

štampa

Dušan Banjanin, Zoran Đukanović, Saša Rakezić i Predrag Ikonić su obezbedili sledeće priloge:

Lektira

HILJADU MU RETORTI, TO JE MAJSTORIJA!

Ivica Ivanišević: Sto mu jelenskih rogova!; izdavač: VBZ, Zagreb, 2004.

Knjige o stripu na našim stranama nisu česta stvar: kad je nesretno 20. stoljeće u pitanju, moglo bi se reći da nivo sretnog djetinjstva ovisi o kvalitetu i obimu strip-produkcije. Kakvi su sve junaci prodefilovali stranicama naših novina i svezaka Stripoteke, YU-Stripa, Strip-arta, Politike, Vjesnika, Večernjaka… Od autora koji su se bavili pisanjem o tome, knjigu vrijednu spomena ostavio je samo nekad mitski hroničar beogradske urbane kulture, danas razočarani nacionalist Bogdan Tirnanić.

Kod nas u Bosni, sistematskim se pisanjem o stripu bavio samo rahmetli Karim Zaimović, dok su sporadične, ali uvijek sjajno napisane tekstove u hrvatskim novinama i časopisima (Slobodna Dalmacija, Nedjeljna Dalmacija, Feral Tribune, Jutarnji list, Godine nove, Kvadrat), potpisivao autor koji se (to ćemo, kao u pravom stripu, mi smrtni čitaoci saznati tek kasnije) krio iza raznih pseudonima u rasponu od Petra Viđaka do Linde Čizmić.

Sad konačno znamo da je to bio Ivica Ivanišević (i sam "dizajniran" kao kombinacija glavnog junaka crtanog Djeco, Ivica se zovem i legendarnog Dilberta), novinar i urednik u raznim publikacijama, jedna od najznačajnijih pojava splitske novije kulture. Knjiga Sto mu jelenskih rogova! jeste put kroz vrijeme, ali i edukativno štivo za generacije koje dolaze. Jer, Kapetan Amerika, Mandrak, Broj Jedan, Batman, Cocco Bill i njihovi kreatori održavali su ravnotežu svijeta u kojem su neki drugi - recimo i to, bitno lošiji likovi od njih - bili glavni. Svijet koji prikazuje ova knjiga jeste svijet nastanka jedne umjetnosti i njezina života u našim glavama, svijet u kojem počasno mjesto zauzima Profesor Okultis, junak koji je u stopu pratio Bleka Stenu, borca protiv engleske okupacije Kanade, plavokosog trapera bez mane i straha. Nakon čitanja ove knjige, trbušasti profesor s bradicom bi nazdravio i, sasvim sigurno, uskliknuo: "Hiljadu mu retorti, ovo je majstorija!" Kao dobro vaspitani, znamo da nema smisla protivurječiti tako umnoj glavi.

(A. Burić)


Objavljeno: Dani, Sarajevo, 22.10.2004.godine

imam da kažem:
ZLATKO KRSTEVSKI

– Kada sam tokom 1986. godine slikao apstrakcije za jednu skopsku galeriju, počeo sam da razmišljam kako da od slike uradim strip. Sve sam ukomponovao i na kraju ubacio fotku. Honorari za objavljene stripove bili su osrednji. Otišao sam u JNA, najpre u Novi Sad, gde sam uradio strip izložbu u kafeu „Gutenbergova galaksija”, a zatim u Niš. Posle vojske sam zbog sopstvene međunarodne prezentacije radio i umetničke karikature. Grafički mediji su me katapultirali. Krenula su priznanja, 1987. godine sam dobio nagradu filmske omladine za strip. Opština Prilep mi je dodelila godišnju nagradu tri puta: 1991, 1994. i 2002.

Slike, stripove i mejl-art, poštansku umetnost, slao sam na preko 400 međunarodnih izložbi i festivala koji su se održavali u Japanu, Italiji, Kanadi, na Novom Zelandu... Ni fotografiju nisam zapostavio. U njujorškoj galeriji „Soho” učešće se plaćalo 200 dolara. Trebalo je da novac ide na pravo mesto – deci. Uplatio sam ga od sveg srca, a kasnije sam, nažalost, iz UNICEF-a dobio pisamce da oni nemaju veze s organizacijom.

Uporedo s umetnošću, bavio sam se i sportom. Posećivao sam teretane i fitnes klubove i osvajao medalje na državnim takmičenjima. Svi su se čudili kako je moguće da umetnik ne pije, ne puši i ne drogira se jer svi u umetničkoj školi i na akademiji rade upravo to. Droga je ambis, nekoliko mojih kolega je već nepovratno otišlo. Statirao sam u filmovima, a među njima je i „Prašina” Milča Mančevskog. Trenutno radim u centru za vizuelne umetnosti VIZANT. Organizujem međunarodni strip festival koji se održava u Prilepu i u Bitolju.

Kada sam prvi put bio u Pančevu, došao sam u strip radionicu. Tada sam i „Pančevac” prvi put kupio. Tokom mog drugog dolaska nabavljao sam CD-ove ambijentalne muzike. Pošto sam ljubitelj konja, krenuo sam na „Fijakerijadu”, ali ni taksista nije mogao da je pronađe. Strašno mi se dopada crkva i fasada Muzeja, iznutra mi je ličio na neku vinariju. Na ulicama je opasno, mislim da vam je potrebno još „ležećih policajaca”. Park je evropski sređen. Jutarnji vazduh je kiselkast, na potezu su ekološka udruženja...


Objavljeno: "Pančevac", broj 4059, Pančevo, 22.10.2004.

imam da kažem
LEE KENNEDY, CARTOONIST FROM UK

- Rođena sam u New Yorku, USA. Naučila sam da čitam i pišem kada sam imala tri godine i od onda ne ispuštam olovku. Završila sam studije na gradskom koledžu „Hunter” i dobila pozorišnu diplomu. Neko vreme nisam mogla da nađem posao, a i pored mog vidljivog napretka, nisam bila dovoljno samopouzdana da bih se probila na njujorškoj strip sceni. To je tad bio hermetični krug u koji se teško moglo ući. Ipak, nastavila sam da crtam za sebe. Prešla sam u UK 1974, imam britansko državljanstvo.

Pošto u Londonu nisam odmah mogla da radim legalno, najpre sam čistila po kućama. Dugo, 22 godine, bila sam telefonistkinja u pozorištu i živela skromno. Ali mogla sam bar da uklopim radno vreme i pisanje. Počela sam da odlazim u „London cartoon centar” i vrlo brzo sam se insipirisala. I, u 45. godini života, počela sam mnogo da objavljujem. Danas se ponekad iznenadim kada vidim koliko ljudi poznaje moj rad. Može se reći da su to najpre oni koji čine andergraund strip scenu. Pojavila sam se u nekoliko velikih antologija stripa.

Svojim člancima pokušavam da pomognem u razbijanju predrasuda koje vladaju kada su u pitanju debeli ljudi. Čitam američke magazine o paranormalnom. Nadam se da ću sresti vanzemaljce i videti NLO, a mislim da sam duhove već srela. Smatram da svi žele da veruju da nešto postoji iza života. S interesom za natprirodno na neki način je povezana i moja ljubav prema crkvama. Jako mi se dopadaju ikone, snažan je duhovni potencijal ovdašnjih ljudi. I da, Teslin muzej u Beogradu je spooky!

Volim Pančevo. Ako izuzmemo veliki problem sa zagađenjem, ovo je stvarno lep grad za život. Arhitektura je predivna i, za razliku od Londona, ovde nije opasno šetati noću kroz park. Ljudi su neverovatno ljubazni i velikodušni. Samo, iako je u poslednjih godinu dana napredovao, hotel „Tamiš” je i dalje rupa. Nikada ranije nisam videla takvo mesto, svi strip crtači tamo mogu da nađu mnogo materijala za svoj rad. Kada se vratim u UK, moraću zbog troškova koje sam imala da bih došla ovde malo i da „patim”. Ali vredelo je, doći ću opet! Pišite mi: www.livejournal.com/users/crazycrone/


Objavljeno: Pančevac, Broj 4058, Pančevo, 15.10.2004.

Scena

GALLIENO FERRI Tvorac Zagora govori uoči zagrebačkog gostovanja:

DUH SA SJEKIROM IMA NJEŽNU STRANU

Autor TANJA IVANČIĆ BELOŠEVIĆ

Zagor, junak popularnog stripa bit će lajtmotiv festivala stripa "Crtani romani show", koji će se održati za mjesec dana u Studentskom centru u Zagrebu. Usto, izložba će upravo biti posvećana karijeri crtača Zagora, tog omiljenog junaka ljubitelja stripova Gallienu Ferriju. Otac lika Zagora, kaže, s radošću iščekuje međunarodnu izložbu i nada se da će susresti prave fanove Zagora i njegova pajdaša Chica, a budući da se tradicija čitanja strip romana prenosi s koljena na koljeno, uvjeren je da će upoznati i sugodišnjake, sada već djedove i očeve. Iako su njegovu karijeru obilježili i ostali crtani likovi, poput Maskara, Il Fantasma Verde, Zagor mu je, tvrdi, najdraži jer mu još nije dosadio.

Stvoren je još 1961. godine, i dok mu je fizički izgled osmislio Ferri, glas, ili scenarij, potpisivao je tada Sergio Bonelli, vlasnik milanske izdavačke kuće Bonelli. Istina, pod pseudonimom Guido Nolitta, budući da je već "imao" također popularnog Texa. Sa Zagorom nikad nije dosadno jer se tijekom vremena mijenja. Pomalo je postao uglađen, a vjerojatno zbog zahtjeva publike, u posljednje vrijeme pomalo se posvetio i ženama. Jer, uvedeni su i ženski likovi, a snažni Zagor pomalo pokazuje i svoju nježniju stranu. Nekada je Zagor bio pomalo aseksualan, no vremenom se i to promijenilo kazuje Ferri, koji je katkad s Bonellijem razgovarao o scenariju, ponekad su i prilagođavali likove i situacije.

I dok je Zagor lik, kako priča Ferri, plod mašte, ali i pomalo nalik barem u licu svome stvaratelju, njegov vjerni pratitelj Chico nastao je kako bi upravo predstavio pravog antiheroja. Chico je sve što Zagor nije. To se vidi na prvi pogled. Savje zaobljen, a i pokreti mu podsjećaju, primjerice, na Disneyjeva popularnog patka, jer katkad u njemu ima simpatične zloće. Nekad je stalno nosio sombrero, no zauzimao je puno prostora, pa se poslije sve više pojavljivao gologlav, uz isto tako antiherojsku frizuru.

Ferri je vrlo odan Bonellijevoj kući i, kako tvrdi, američki Marvel zapravo nikada nije ni doživljavao kao konkurenciju niti mu je ikada bilo na pameti promijeniti kuću u kojoj se pronašao i uspio. Kada je riječ o publici, ni sam, kaže, ne može objasniti zašto je "Duh sa sjekirom" negdje postao idol, a u nekim krajevima, primjerice u Sjevernoj Americi, nikada nije uspio postići popularnost. Vjerojatno, kaže, Amerikanci imaju previše živog Divljeg zapada da bi o njemu trebali i čitati, dok su se ostali, posebno temperamentni narodi željni pustolovina, uživjeli u dogodovštine Darkwooda.


Objavljeno: Večernji list, Zagreb, 27.10.2004.godine

Aleksandar Zograf i Išmail, prvi ilustrovani roman u srpskoj literaturi

CRNA KNJIGA NA CRNOM PAPIRU

Strip je u Srbiji poslednjih godina propustio mnoge evolutivne korake, od kojih je trenutno u svetu najpopularniji "grafička novela", fuzija književnog teksta i umetničkog crteža. "Termin graphic novel nema neku preciznu definiciju, ali se na engleskom jezičkom području upotrebljava uglavnom zato što se smatra da su stari termini za strip i uopšte priču u slikama neadekvatni - comics, comic strip, funnies, cartoons..."
Milica Jovanović

Spisateljska delatnost, baš kao i crtanje stripova, obično nastaju u osami, u privatnosti soba i u studijima gde ne volite da se neko muva (početkom dvadesetog veka, strip crtači su radili u kancelarijama novina i časopisa, ali to je već nekakva praistorija). Dok crtam svoje stripove, ova monaška atmosfera mi nimalo ne smeta. Naprotiv. Međutim, mislim da je korisno da se povremeno rutina razbije na kreativan način", napisao je Saša Rakezić (poznatiji pod pseudonimom Aleksandar Zograf) u uvodu jedne zaista kreativno razbijene rutine - romana "Išmail" koji se upravo pojavio u ediciji "Struja" mlade beogradske izdavačke kuće Rende, kao zajednički poduhvat Pisca i Crtača, Vladimira Arsenijevića i Zografa. Umetnički direktor godišnjeg strip-festivala GRRR! koji se održava u pančevačkoj Galeriji savremene umetnosti, autor brojnih knjiga stripova objavljivanih na engleskom, francuskom, italijanskom, nemačkom... Aleksandar Zograf je i svojim redovnim prilozima u nedeljniku "Vreme", sačuvao domaći strip od stereotipa "školske klupe" za još jednu generaciju odraslih.

Neobičan žanr koji najpre strada u siromašnom društvu, u kom više nema novca za velike tiraže bogato opremljenih izdanja, strip je u Srbiji poslednjih godina propustio mnoge evolutivne korake, od kojih je trenutno u svetu najpopularniji "grafička novela", fuzija književnog teksta i umetničkog crteža. "Termin graphic novel nema neku preciznu definiciju, ali se na engleskom jezičkom području upotrebljava uglavnom zato što se smatra da su stari termini za strip i uopšte priču u slikama neadekvatni - comics, comic strip, funnies, cartoons itd", kaže Zograf u razgovoru za Danas. "To su sve izrazi iz devetnaestog ili ranog dvadesetog veka, izrazi koji danas zvuče skoro smešno. Sem toga, uglavnom se odnose na novinski strip, jer je rani strip uglavnom bivao objavljivan u dnevnim novinama, i prva asocijacija je da se ovi termini uglavnom odnose na štivo namenjeno deci, možda i zato što su postojali dečiji dodaci koji su u dnevnim novinama donosili stripove. Dakle, roditelj kupi novine i odmah izvadi dodatak sa stripom i prosledi to klincu. I dok klinac čita stripove, otac iščitava vesti. Iz toga je proizašao nekakav podrazumevajući stav da su priče u slikama namenjene sitnoj dečici, iako je oduvek bilo jasno da stripove rado čitaju i odrasli."

- Kada se pojavio strip koji je štampan u obliku knjige, i namenjen tzv. "ozbiljnoj" publici, krenulo je sa upotrebom termina poput "graphic novel", ali su se odmah pojavili i oni koji su smatrali da to zvuči odveć ograničavajuće ili pretenciozno. Neko je izbacio termin picture stories, i tome slično. Bilo kako bilo, primer za "graphic novel" koji odmah svima prvo pada na pamet je MAUS, čiji je autor Art Špielgelman. Knjiga je objavljena i kod nas. Danas postoje stotine i stotine izdanja koje bi mogle da se podvedu pod taj termin. Ipak, mislim da Išmail nije grafička novela u smislu kako se to obično podrazumeva, već nekakav novi hibrid, mutant, šta li je. Recimo da je to roman koji je sačinjen od teksta i crteža... Dakle, nije to baš ilustrovani roman, već i zato što crtež ponekad govori ono što u tekstu nije sadržano. Na nekim mestima u knjizi, crtež prelazi u stripovsko izražavanje - radnja je predstavljena u nizu kvadratića, a ponekad su to samo pojedinačni crteži... Međutim, valjda živimo u svetu gde bi definicije trebalo da budu fleksibilne a pojmovi rastegljivi.


Kako je došlo do ideje za ovu saradnju sa Vladimirom Arsenijevićem?
- Prijatelji iz Pariza - strip crtač Tijeri Gitar i njegova žena Mirijana Mislov - skrenuli su mi pažnju na ediciju "mračne" književnosti koja se zove Black is Beautiful, malog underground izdavača iz Marseja. Serija knjiga koja je bila objavljena u ovoj ediciji zaista je nešto posebno - u pitanju je eksperiment koji spaja jednog crtača i jednog pisca. Crtač najpre kreira crtež, koji bi trebalo da bude inspiracija piscu da na osnovu toga napiše kratku "noir" priču. Kada završi priču, pisac čitav materijal ponovo vraća crtaču, koji tekst ilustruje serijom crteža. Sve to na kraju bude objavljeno u knjizi, štampanoj crnom bojom na crnom papiru! U pitanju su vrlo zanimljiva izdanja, koja su zabavna za čitanje i za razgledanje. Nakon što su Tijeri i Mirijana predložili da učestvujem u izradi novog izdanja ove edicije na pamet mi je pao stari poznanik, Vladimir Arsenijević. Kada sam 2003. nacrtao "polazni" crtež, i predao ga Vladimiru, on je ubrzo počeo da tka zanimljivu skasku. Priznajem da sam taj crtež kreirao bez i trunčice razmišljanja - bilo je to jednostavno prvo što mi je tog jutra palo na pamet. Međutim, kao kada prepoznate figuru konja ili ptice u mrlji u talogu kafe, tako je, čini se, u tom crtežu Vladimir prepoznao mali univerzum likova i sudbina. Najpre me je obavestio da je priča po svom obimu nadrasla dogovoreni okvir. Nekoliko nedelja kasnije nazvao je ponovo, uz napomenu da je priča dodatno proširena. Na kraju je rekao da je u realizaciju uključio još dvojicu ljudi - zagrebačkog pisca Borivoja Radakovića i teoretičara umetnosti iz Beograda Svebora Midžića. Tada je već bilo jasno da smo se prilično udaljili od prvobitnog plana povezanog sa Black is Beautiful edicijom. No dobro. Krenuli smo u eksperiment koji nas je odveo u neplaniranom smeru.
Vlajsa i ja smo nastojali da knjiga bude iskorak u odnosu na ono što predstavlja regularnu produkciju svakoga od nas pojedinačno. Na neki način, to je još i podcrtano učešćem Bore Radakovića i Svebora Midžića, koji takođe imaju nekakvu svoju sferu delanja. Bilo da se bavite pisanjem ili crtanjem, ili nečim trećim, normalno je da izgradite nešto kao lični stil i način rada, polje interesovanja, štagod. Međutim, to može da bude i opterećenje, nešto kao koprena, i ako uspete da savladate nekakve nove izazove i nametnete sebi nova ograničenja, verovatno je da ćete iz svega izaći osnaženi. Tako je došlo do toga da predložena saradnja pisca i crtača na kratkoj "noir" priči, koju je sugerisao francuski izdavač, na kraju preraste u složeno preplitanje reči i slike, koje je kasnije spakovano u knjigu pod nazivom "Išmail". Pri tome smo, rekao bih, nastojali da čitava stvar zadrži izvesnu količinu humora i nepretencioznosti.


Kako je tekla ta razmena crteža i teksta, koliko su se crtež i tekst međusobno uslovljavali?
- Sve se kretalo i razvijalo na način koji je bilo teško unapred zacrtati. Baš zato smo valjda i mogli da pustimo mašti na volju - ja bih video deo teksta koji je još bio nedovršen, a zatim bih priložio crtež, koji je ponekad usmeravao priču u nekom trećem pravcu. Sve to zajedno je nekoliko puta bilo revidirano i usklađivano, neki od crteža su završili na nekom drugom mestu u odnosu na ono koje je u početku bilo određeno. Rekao bih da je ponekad izgledalo kao da priča samu sebe usmerava u nekakvom pravcu, koji nije bio unapred poznat. Pri svemu tome smo mi ipak okvir priče preuzeli iz stvarnosti - radnja je smeštena u 1979. godinu, to je priča o beogradskom tinejdžeru, koji sebe shvata kao buntovnika, i koji je krenuo da se zanima za punk muziku. Vladimir Arsenijević i ja smo bili u isto vreme u sličnoj situaciji, iako to uopšte nije autobiografska priča. Sreli smo se u 1980. godini, čini mi se, Vladimir je svirao u grupi Urbana gerila, a ja sam izdavao fanzin pod nazivom Kreten.
S druge strane, taj klinac kojeg u romanu opisujemo "otkriva" ličnost i aktivnosti svog ujaka, konceptualnog umetnika koji je svoj stvarni identitet prekrio pseudonimom Išmail. Tu takođe može da se pronađe nekakva sličnost sa načinom na koji smo Vladimir i ja bili oduševljeni generacijom umetnika kojoj pripadaju Miroslav Mandić i Slobodan Tišma, koji su na scenu stupili u vreme kada smo mi bili još deca, šezdesetih godina. Iako su oni u biološkom smislu stariji, njihov bunt prema okruženju i situaciji je bio nekako sazvučan našem. Ljudi kao Miroslav i Slobodan su se čak svojevremeno pridružili novotalsnim zbivanjima u muzici, tako da je Miroslav Mandić sarađivao sa Obojenim programom, a Slobodan Tišma je bio predvodnik vlastitih bendova Lune i La Strade, gde su skoro odreda iza instrumenata bili predstavnici Vlajsine i moje generacije. Mi svi zajedno nismo rasli kao "očevi" i "sinovi", već smo pre činili krug individualaca koji su bili drugovi u jednoj maglovitoj težnji da ostvare svoje prilično raznorodne životne zamisli... Pa ipak, kao što rekoh, knjiški "Išmail" nije slika neke određene ličnosti, već je to pre iskrivljeni odblesak stvarnih likova i istinskog vremena koje je proživljeno u ovoj zemlji.


Kakva iskustva stičeš u "ozbiljnom" nedeljniku kakav je Vreme? Gde te je još moguće čitati?
- To je dobra prilika da se sa autorskim stripom upozna i čitalaštvo koje u našoj sredini pod uobičajenim okolnostima ne bi pratilo takvu literaturu. Mislim da je to dobra publika, bez predrasuda, i vrlo znatiželjna. Oni često i komentarišu moje radove elektronskom poštom, i to čitam sa posebnim uživanjem. Uvek se ispostavi da je predrasudu o stripu kao "neozbiljnom" štivu vrlo lako moguće prevazići.

STUDIO "WARNER BROS" - nije demantovao, mada nije ni potvrdio, najnovije glasine da je pronađen novi filmski Supermen, i da je reč o Brendonu Rutu (25) - čoveku koji je bio u projektu MTV sapunice "Undressed". Prema najnovijim vestima, reditelj Brajan Singer odlučio je da upravo on bude pravi glumac za ulogu Čoveka od čelika. Rut se i ranije pojavljivao u vestima kao potencijalni Supermen. U prilog mogućnosti da bi on mogao da bude zvezda novog filma govori i činjenica da studio "WB" želi anonimnog glumca kako bi obnovio svoj serijal o superheroju. Ukoliko on bude izabran, mnogima će se interesantnom učiniti koincidencija - 9. oktobra dok je proslavljao 25. rođendan, Rut je pao u komu - najpopularniji filmski Supermen, Kristofer Riv dan kasnije je preminuo. Novi film o Supermenu očekuje se, inače, u bioskopima na leto 2006.

V. T.


Objavljeno: DANAS, Beograd, 25.10.2004.godine

PATAK DAČA U PREDIZBORNOJ KAMPANJI

PREDSJEDNIK U SVAKOM LONCU

I POKOJNI Čak Džons uključio se u predsjednički kampanju - novi crtać "Vorner Bradersa" zasnovan na nacrtima slavnog animatora. Animirani film od četiri minute, koji djeci vrlo duhovito i pitko objašnjava američki politički sistem, zove se - a kako bi drugačije? - "Patka Daču za predsjednika" i nastao je prema slikovnici koju je Dačin tvorac nacrtao još 1997.godine.

U tom filmu, Dača odlučuje krenuti u trku za Bijelu kuću, ne bi li uzvratio dugouhom mrkvojedu Dušku Dugoušku za sva dugogodišnja poniženja i poraze time što će proglasiti cjelogodišnje trajanje sezone lova na zečeve.

Naravno, Dafi sa svojim obećanjima iz predizborne kampanje o "zecu u svakom loncu" nadrapa kao i obično, jer se zalijeće u stvari o kojima nema pojma, dok naš najdraži zec elegantno i tačno iznosi pojedinosti političkog sistema i glasačkog procesa.

- Moj otac napisao je scenario i pripremio priču za crtać kao podsjetnik da je naš sistem smišljen da bi bio kočnica za pohlepnost i sebičnost koje naš dragi, frustrirani prijatelj patak otjelotvoruje - izjavila je animatorova kćerka Linda Džons povodom premijere novog obrazovnog crtaća, koji će biti uvršten na DVD "Loony Tunes - Golden Collection: Volume Two".


Objavljeno: "GLAS SRPSKE" broj 10514, Banja Luka 26.10.2004.godine

HOLIVUD

OTKAČENI SUPERHEROJI

IZ studija "Piksar" izišao je novi film, pod nazivom "Nemogući", čija se premijera juče dogodila u Holivudu. To je "rimejk" priče o otkačenim avanturama superheroja Frozona, Elastigerle i Mister Inkredibla, koji su eto poslije 15 godina ponovo "oživjeli".


Objavljeno: "GLAS SRPSKE" broj 10514, Banja Luka 26.10.2004.godine

Mike Mignola:
'STRIP JE MOJ, FILM JE GUILLERMOV!'

Čovjek koji je izmislio Hellboya govori o svojoj suradnji na snimanju filma, slaganju s redateljem i što se njemu samom najviše sviđa od svih izmjena u ekranizaciji.

Je li vam bilo neobično što se po vašem stripu snima film?
To mi je bila najčudnija stvar u životu, počelo je čudno a onda je postajalo sve čudnije. Bilo je jako čudno od prvog trenutka, kad me netko nazvao iz Los Angelesa, i rekao: "Ja zovem iz ureda Hellboya." Moja reakcija je bila, kog vraga sad to znači? Raditi u tom uredu bilo je jako čudno, ali bio je to jako mali ured, samo par ljudi, i postajalo je sve čudnije. Druženje s Ronom Perlmanom, pa odlazak u Prag, gdje je bio mnogo veći ured, gdje su sve te stvari počele dobivati oblik...

Kako je bilo baviti se Hellboyem ne na crtaćoj ploči, nego na filmu?
Vrlo mi je čudno bilo to što sam ja jedan od crtača koji reinterpretiraju Hellboya, koji mijenjaju zamisli Mikea Mignole. Jedna od prvih stvari koje sam napravio u tom uredu bile su neke modifikacije, dodatni dizajn za Hellboyevu ruku, i za neke oznake na Hellboyu, ja sam mijenjao lik kojeg sam izmislio. Čudno je na što se sve navikneš, postane ti neka nova stvarnost. Meni je najlakše da na to gledam kao na jabuke i naranče. Strip Hellboy je ovdje, a film Hellboy tamo. Najčudnije su njihove sličnosti. Čitaš scenarij i vidiš stvari koje su izravno uzete iz stripa, što je mnogo čudnije nego kad vidiš nešto sasvim drugo. Kad je drugačije, možeš reći: "Gle, krasno! To je iz filma." Kao da radiš na "Bladeu 2". Ali kad je isto, udari te u lice: "Sveca mu! Pa to je film zasnovan na mojoj stvari!"

Kako ste prihvatili izmjene koje je redatelj unio u film?
Hellboy je onoliko blizu stripa koliko može biti a da funkcionira kao film. Abe Sapient je sasvim različit, činjenica da ga je Wayne Barlowe dizajnirao čini ga potpuno drugačijim. Različito je jer je strip moja vizija, a film je vizija Guillerma del Toroa, i mi isto gledamo u nekih 95 % stvari. Ali ima nekih stvari gdje je on rekao: "Ovo će biti bolje na ekranu ako to napravim ovako." U tim slučajevima, u svim slučajevima, ja sam poštovao njegovu odluku. Ako on mijenja nešto, on ima razloga za to, ne kaže recimo da mu se nije sviđalo kako sam ja to radio, pa će sad on to nekako drugačije. On kaže: "Ovo je fino u stripu jer je jednostavno i grafički, ali za film nam treba nešto više. Treba nam još stvari." I meni to nimalo ne smeta. On zna kako se pravi dobar film, a ja (kad sam u formi) znam kako se pravi dobar strip. Vrlo rado prepuštam njemu odluke što se filma tiče.
Mislim, ja nikad nisam bio od onih koji kažu "E, sad to mora biti točno kao strip." Smatram da je bolje da to funkcionira kao film, makar bilo drugačije od stripa, nego da propadne kao film koji je vjeran stripu. Ispostavilo se da del Toro želi da to bude što bliže stripu, bliže nego što bih ga ja radio, i ispalo je odlično.

Jeste li imali utjecaja na izbor glumaca?
Osim Rona Perlmana (kad su raspravljali o tome tko će glumiti Hellboya, Mike Mignola i Guillermo del Toro su istodobno izgovorili njegovo ime kao prvi izbor), nisam nikad pomišljao na druge, ali jako mi se sviđa posao koji su obavili. Ne znam kako se del Toro sjetio Selme, ali nju sam video u drugim filmovima i sviđala mi se, jako dobar izbor. Karel Rodin je jako dobar Raspućin, što me iznenadilo, jer sam ga gledao u "Bladeu 2", gdje igra mnogo blaži lik. Ali i on je sjajan, a apsolutno me oduševio John Hurt kao profesor Bruttenholm. Kad su mi rekli da će prihvatiti ulogu, pao sam na guzicu od oduševljenja. To je jedna od najboljih stvari u filmu, to što su potencirali taj odnos oca i sina između Bruttenholma i Hellboya, koji je u stripu samo nagoviješten na dvije stranice. Meni se to najviše svidjelo.

M.F.


Objavljeno: Klik Online, 13.10.2004.godine

ŠTO JE SVE UŠLO U PAKLENOG DEČAKA?

Što je sve Mignola ubacio u strip, a što je od toga Guillermo del Toro odabrao za film?

Mnogo je rada uloženo u Hellboya. Svoju dugogodišnju opsesiju hororom i stripom Mike Mignola pretvorio je u jedan od najboljih i najzanimljivijih stripova ne samo kuće Dark Horse, nego i američke strip-scene uopće.

Ono što je vrlo uočljivo je da je Mignola dosta čitao H.P.Lovecrafta (1891-1937), legendarnog autora horora i autora zamisli poput mistične knjige Necronomicon, čudovišta poput shoggotha i Chtulua koji su ili uspavani ili obitavaju na rubu neke druge dimenzije, čekajući priliku da uđu u ljudski svijet i pokore ga; u opisima čudovišta često se spominju brojni pipci i mnoštvo očiju. Neosporan je i utjecaj klasika poput "Dracule" Brama Stokera; jedan od prvih Mignolinih dodira s Hollywoodom bio je rad na storyboardu za Coppolinu filmsku adaptaciju tog najpoznatijeg vampirskog romana.

S crtačke strane, najveći utjecaj na Mignolu bio je jedan od slavnih Marvelovih autora Jack Kirby, majstor stilizirane crno-bijele akcije ("Kapetan Amerika", "Fantastična četvorka", "Hulk", "Srebrni letač"), čiji je stil jakih figura i dramatičnih položaja, s mnogo izvijenih zraka raznih energija, Mignola usavršio i nadogradio.

Znajući da je jači crtač nego scenarista, za scenarije "Hellboya" Mignola je uzimao najbolje ljude u tom poslu: prvu epizodu "Seeds of Doom", koja je poslužila i kao predložak za najveći dio filmske priče, pisao mu je John Byrne, drugu "Wake the Devil" Alan Moore, a na daljnim pričama surađivali su mnogi najbolji pisci devete umjetnosti, među kojima i poznati scenarist i redatelj Frank Darabont.

I pored svoje tematike prepune čudovišta, stvorenja iz pakla i žestoke akcije, Hellboy je po svojim stavovima duboko kršćanska priča, što je filmsku kritičarku Salona Stephanie Zacharek ponukalo da napiše: "Za vjernike i nevjernike vrijedi tvrdnja da najbolji katolički film koji mogu pogledati ove godine nije Gibsonova 'Pasija', već 'Hellboy' Guillerma del Toroa, koji jest zasnovan ne na Evanđelju nego na stripu Mikea Mignole, ali sadrži duboko moralnu pouku da je u svima nama sjeme i dobra i zla, te samo biramo koje ćemo njegovati; 'Hellboy' je poput vjeronauka koji predaju X-meni, što znači da je gledati taj film više užitak nego napor."

M.F.

Objavljeno: Klik Online, 13.10.2004.godine

HITCHCOCK BI BIO PUNO EKSTREMNIJI!

Što je zajedničko meksičkom redatelju Guillermu del Torou i Hitchcocku? Ista veličina hlača, ista represivno-katolička sredina i ljubav prema vašoj tamnoj strani duše...

Možete li zamisliti da bi Hitchcock danas radio ekranizacije stripova?
Teško. Ok, možda njegovi rani filmovi kao što su '39 stepenica' crpe inspiraciju iz petparačkih romana, no mislim da bi mu stripovi bili nekako prelagani.

Postoje li Hitchcockovi utjecaji u 'Hellboyu'?
Možda samo u tom da sam pomiješao dobro i zlo. Mislim da je on volio to kada bi se gledatelji zaljubili u zlikovca, dok bi cijelo vrijeme prikazivao i mane junaka. Osim toga, u stripu sve mora biti kaotično naglašeno, dok je Hitchcock volio raditi štedljivo i akademski.

Je li Hitchcock danas malo zamrznut sa tom svojom klasikom?
Što se mene tiče nije, ali teško mi je povjerovati da bi ti njegovi šok efekti još nekoga mogli šokirati. No, da je on danas živ, kladio bih se da bi radio puno ekstremnije filmove. Bio je takav tip redatelja koji bi isprobavao različite tehnike pripovijedanja do samog kraja. Recimo, film 'Mahnitost' koji je totalno eksperimentalan.

Mislite li da bi on imao poteškoća s današnjom publikom?
Pa, dio gledatelja je danas nevjerojatno ciničan i ne vjeruje olako. Više je to onaj stav - ako ti ne vjerujem, barem me zabavi. Mislim da Hitchcock nije volio publiku koja sumnja u sve živo. On je samo htio da ljudi uskoče u kožu glumca.

Što još imate zajedničko s Hitchcockom?
Istu veličinu hlača i to da oboje dolazimo iz represivno katoličke okoline. U svakom slučaju ne pokušavam ga kopirati.

Vidite li možda kojeg nasljednika?
Jedini koji je imao slične opsesije je bio Bunuel. No, ako baš moram birati nasljednika - onda neka to bude David Lynch. Mislim da je on na jedan sličan način fasciniran tamnom stranom ljudske prirode.

Kako ste uopće došli na ideju da mu posvetite studiju od 500 stranica?
Napisao sam ju kada sam bio užasno mlad, besraman i pun samopouzdanja. No, iako sam se u međuvremenu promijenio, onaj glavni pogled na Hitchcocka je ostao isti. Divim se tome da je radio mainstream zabavu u koju je znao upakirati subverzivne teme. On je sam rekao: 'Ako želiš otrovati ljude, nemoj uzeti otrov nego im daj bombone sa cijanidom.' Drugim riječima - on je bio pravi terorist kina.

A sada malo o Hellboyu. Otkuda takvo zanimanje prema čudovištima?
Oduvijek sam se osjećao kao čudna osoba, a zahvaljujući Hellboyu sam si umislio da ću jednoga dana ipak postati normalan. Otuda ta ljubav prema čudovištima. I da, zato su normalni ljudi u mom filmu najgori.

Hellboy je vrlo rascjepkana ličnost. Dolazi iz pakla, a ipak piše ljubavna pisma?
Volim tu višeslojnost. S Hellboyem se pokušao reći da smo mi svi ipak freakovi. Htio sam da ljudi nakon nekog vremena ipak zaborave da je on žarkocrvene boje, da ima rogove i rep. Mogu si misliti da će biti puno onih šokiranih kada shvate da crveni momak ljubi bijelu djevojku.

Rasistički komentar?
Točno! Pa čudovište u ovom filmu i utjelovljuje ultimativnu manjinu.

Ron Perlman zbilja izgleda kao da je strip napravljen točno za njega?
Da, Ron je fantastičan. Već sam više puta s njim surađivao, a ovaj film je moja ljubavna izjava njemu i mojoj ženi. Mislim da ona priča između Hellboya i Liz velikim dijelom izgleda i kao moja ljubavna.

Primjer?
Kada Hellboy kaže: 'Mogu ti obećati da ću uvijek tako dobro izgledati...' Moja žena je recimo mrzila kada bih se obukao u crno, a onda na to stavio neke stare tenisice. Dakle, bacio sam tenisice na cestu i cijeli dan hodao bos. A onda sam joj rekao: 'Neki muškarci se ožene i svakim danom postaju sve ružniji. Ja već sada izgledam tako i mogu ti obećati da ću uvijek ostati takav!'

Čini se da je upalilo!
To i volim u toj ljubavnoj priči. Nije to ona klasična o ljepotici i zvijeri, već o tome kako ljepotica postaje zvijer!

A ako vas zanima kako meksički del Toro (onaj drugi, Benicio, je Portorikanac) izgleda ispred kamere, obratite pažnju na scenu u "Hellboyu" u kojoj demon Sammael napada grupu ljudi u kostimima. Unutar kostima zmaja je Guillermo del Toro (a u kostimu viteza je kreator stripa, Mike Mignola).


Objavljeno: Klik Online, 13.10.2004.godine

AKO JE WARREN BEATTY PREZAUZET, UZIMAJU MENE!

Ron Perlman (54) je super glumac, ali, ruku na srce baš i ne izgleda kao Brad Pitt. Hollywood mu se zahvalio s bizarnim sporednim ulogama. Tek s Hellboyem je dobio ono što je i zaslužio - glavnu ulogu i hvalospjeve kritičara.


Je li markantno lice prednost ili hendikep?
Nemam utjecaj na to kako izgledam, dakle, niti ne razmišljam o tome. Blagoslov je ako uopće uspijete dobiti ulogu, budući da postoji jako puno kolega koji su isto tako talentirani kao ja, možda čak i više i koji nikada ne rade. Imao sam sreću da su redatelji kao što je Jean-Jacques Annaud stalno htjeli raditi sa mnom. Ostali moji vršnjaci se sada zacijelo dosađuju u stolicama za ljuljanje u kojem staračkom domu.

Jeste li sada konačno došli na svoje?
Kvaka je u tome da me sada odbijaju kao nikada prije - naravno, zato što se sada radi o puno boljim ulogama. Ranije su mi konkurencija bili kojekakvi boksači, a sada gubim uloge od samih legendi kao što su Gary Oldman, Warren Beatty ili Morgan Freeman. Ako su oni prezauzeti, e onda uzmu mene.

Morate li još uvijek prihvatiti posao zbog novca?
Naravno, pa ja sam oženjen čovjek koji mora školovati dvoje djece. Ako nema dobrog posla, a nude mi neko sranje, naravno da ću ga uzeti.

S kojom isprikom su vaš najčešće otkantavali?
To da im ne odgovara moj izgled! To stalno čujem.

Nisu li karakterni glumci uvijek puno zanimljiviji od onih lijepih?
Meni govorite? Osobno ne volim na platnu gledati jednodimenzionalne plastične figurice? No, ajde vi sad odgovorite publiku od toga!

Zašto ste se onda bacili na glumu?
To je jedino zanimanje na svijetu u kojem se osjećam u skladu sa samim sobom. Ja sam još imao dodatnih problema jer sam bio predebeo. Kasnije sam taj osjećaj manje vrijednosti kompenzirao u kazalištu. Tek kas kasnije prihvatio sam sebe. Ista stvar je i u filmu 'Hellboy'. Glavni lik je čudovište, outsider koji se na kraju ipak prihvati i nađe neki put do čovječnosti.

Je li istina da su vam navodno ponudili kaskadera, a da ste ga vi odbili?
Istina je! Pravi muškarci ne trebaju kaskadere! Rezultat svega toga je da sam trebao skočiti na vlak koji je vozio brzinom 65 km/h. No, kako je on vozio nešto brže, udario me i slomio jedno rebro. Kako nisam htio zaustaviti snimanje, radio sam šest tjedana sa slomljenim rebrom i nosio tu bol časno kao da je neki orden.

Znači li to da ste bili u savršenoj formi?
I više od toga. Sve sam vratolomije izveo sam, no najviše sam se zakačio na skakanje s krova na krov.

Koliko vam je trebalo vremena da nanesete masku?
Jedno četiri sata, naravno samo kada sam igrao Hellboya. Kada imam slobodno i idem plesati, traje samo dva sata. No, ima još gore! Kada je Hellboy imao snimanje s golim torzom, nanošenje make-upa je trajalo po šest sati. Ok, u filmu su takve četiri scene, no polazim od toga da će se sve dame jako dobro prisjećati mog gornjeg tijela tijela. Skidanje šminke je trajalo samo jedan sat, dakle ne trebate me žaliti!

Je li vam redatelj davao savjete kako igrati?
Na početku sam nešto isprobavao sa svojim glasom, a onda je Guillermo rekao: 'Kvragu, prestani s tim glupostima! Ovu sam ulogu napisao za tebe, ti idiote! Budi ono što jesi!' Moram napomenuti da su ovo bile najnevjerojatnije redateljske upute ikada!

Pa to je ipak veliki kompliment?
Da, ali fora je u tome da u takve komplimente teško možeš povjerovati!

Što volite najviše na Hellboyu?
Njegov rep. Ne znam zašto. Užasno mi je sladak i potiče te na najčudnije misli. Što ja znam, možete na njemu vidjeti jesam li dobre ili loše volje.

Ajmo sada za ozbiljno?
Okej, okej, najviše me impresionirao njegov razum, smisao za humor i pogled na svijet. Otpočetka je svima jasno da se on u prvom redu brine samo za sebe i da će vas zajebati. A to je i razumljivo - ipak je proklet da živi jedan kilometar ispod zemlje, da taji identitet i da bude usamljen.

Sviđa li vam se ova nova vrsta slave?
Kako da ne. Sjedim za stolovima, bacam gluposti, a netko to bilježi. Dosada nitko nije htio čuti ni što govorim, a kamoli što pričam.


Objavljeno: Klik Online, 13.10.2004.godine

NEMAČKI GENI

Selma Blair je do sada spadala u srednji holivudski stalež. Hoće li tako ostati i nakon glavne ženske uloge Liz Sherman u filmu 'Hellboy' - nesrtpljivi smo!


Znate li puno glumica kojima na plakatu povećaju grudi, kao Selmi Blair za film Hellboy, a one bez vrludanja kažu: 'Ma nije istina da u stvarnosti izgledaju puno manje, ja ih zapravo niti nemam.' Što opet, s druge strane i nije neki problem, budući da ona voli plave, visoke glumice s malim grudima - Gwyneth Paltrow, Kirsten Dunst (to su ti njemački geni od tate). 'Svaka čast navedenima, no najljepša mi je ipak Grace Kelly', kaže. 'Nju bih tako rado poljubila'. Ponovo!

Tek što je svijet uspio zaboraviti onaj poljubac iz 1999. kada Selma ljubi Buffyicu (Sarah Michelle Gellar)! Ne bi li uvjerljivo odglumila naivnu Cecile koju zavode klinci iz visokog društva koji pak ne znaju što bi sa sobom od dosade, Selma je svaki dan s kolegicom vježbala poljupce u Central Parku. Jezikom! Pa naravno da je odmah pala i jedna MTV Movie nagradica!

E, sad, nije da je to Selma baš oduvijek željela, budući da je pola svog života htjela biti fotografkinja. I mama bi to više podržala nego naslikavanja na filmu. No, igrom slučaja Blair je negdje na obrazovnom programu skužila umjetnicu Cindy Sherman, koja je bila očarana filmskim divama pa je i Selma pozirala sama sebi pred foto-aparatom u filmskim kostimima. A onda joj je konačno sinulo da može puno više love dignuti na filmu nego u fotografiji. Iako je za Hollywood već bila stara koka, u sredini dvadesetih, nekako je ipak uspjela pronaći otvorena vratašca.

Početak karijere? Plavuša s Harvarda i oni superslatkisuperseksi filmovi? Jedan prijezirni osmjeh. Ne treba zaboraviti da na početku svake karijere moraš uzeti ono što ti se nudi. Inače, njena predodožba romantične komedije i nema previše veze s mainstreamom. Osobno, više volim one neugodne, ali zato jako realne trenutke, kao npr. u filmovima Todda Solondza s kojim sam prije tri godine snimala dramu 'Storytelling'.

Naravno da očekuje ponude i za koji mainstream film, ali samo zbog novaca. 'Nisam baš sigurna odgovara li to baš mom senzibilitetu. Jako rado radim sa strastvenim redateljima i ljudima s vizijom. Kao npr. s Guillermom del Torom, redateljem Hellboya. U prvom dijelu je bilo puno manje posla - više je to bilo - suzdržavanje. Pa kako ću to sad učiniti? Big deal! Pa to radim svaki dan!'

Naravno da sam pročitala mnogo stripova ne bi li udahnula malo te atmosfere, a onda sam otišla na set i zapalila gomilu stvari. Ne kužim ni ono pitanje dosadnih novinara - nisu li nacisti kao glavni zllikovci već pravi pravcati kliše? Protupitanje - 'A što bih ih sada trebali slaviti? Dovoljno su oni zla učinili za to! Na osnovi povijesti nacionalsocijalizma vrlo je jednostavno reducirati ih na čudovišta. Zato naravno i postoje neki pametni, mali filmovi koji će se pozabaviti s kompleksnošću naci-mentaliteta.

Uostalom, nacisti su bili vrlo upadljivi. Ne bih imala ništa protiv da izgledam kao Hitlerjugend cura. Čini mi se da su oni jako čeznuli za Hollywoodom. Pa izgledali su kao filmske zvijezde.'

Stanka. Pogled okolo.

'Imam paničan strah, da bi netko mogao objaviti ovaj citat!'


Objavljeno: Klik Online, 13.10.2004.godine

SELMA BLAIR O SEBI I "HELLBOYU 2"

Bilo joj je lijepo u koži Liz Sherman; toliko lijepo da je spremna privatni život odgoditi sve dok ne budu snimljena ni manje ni više nego dva nastavka.


Pored rada s del Torom, Johnom Watersom i mnogima drugima, Selma jedva ima vremena za privatni život: "Voljela bih roditi djecu, ali želim sačekati dok 'Hellboy' ne bude gotov, jer će to biti još jedno dugo, naporno snimanje u inozemstvu. Počet će vjerojatno za godinu i pol. Guillermo radi na nečem drugom, pa ću morati sačekati. A možda zatrudnim i rodim prije toga."

A ako "Hellboy" postane trilogija? "Da, ali se nadam da ću do tad zaraditi toliko novaca od 'Hellboya 2' da ću si moći priuštiti dadilju i nekog da se brine za mene, moje noge i da učini sve da izgledam bolje. Za sad spadam u obične ljude, pa ću pokušati sve to nekako rasporediti."

Da izgleda još bolje? Zar nije ona toliko kontrolirala svoj izgled u "Hellboyu" da je učestvovala i u kreiranju svoje obleke? "O da, izgledala sam jako dobro u tom prvom, to je dobro funkcioniralo. Obožavala sam taj film. Što se kostime tiče, nisam ih baš fizički izradila ali, da, suglasili smo se oko onog što ja želim. Želim da Liz bude malo kontroliranija i više seksi u dvojci, pa se nadam da će i njena garderoba tako izgledati."

Može li nešto reći o nastavku? "Pričala sam s Guillermom nedavno, bili smo u Španjolskoj, on je zbilja smršavio i sredio se. Izgleda sjajno. Ispričao mi je dio scenarija, ali sam se zaklela na šutnju. Jako je dobar, jako jako dobar, i uzbuđena sam zbog toga, bit će zabavno. Mislim da počinje tamo gdje je prvi dio završio."

Što očekuje da će biti u dodacima na DVD-u? "Mislim da će to biti samo scene koje su bile izbačene u montaži, poput prve scene koju sam uopće snimila. O Bože, ne mogu povjerovati da će je pokazati čak ni u proširenom izdanju. Sramota me! Prvi dan kad smo snimali, glumila sam Liz Sherman, kao, vrlo izmučenu, tmurnu, monotonu curu. Ona još nema želju za životom, a ja sam tu scenu u taksiju, prvu scenu nakon što napušta umobolnicu koju je raznijela i odlazi u BPRD, s agentom Myersom, odigrala smijući se i flertujući, škljocajući kamerom, uopće mi nije padalo na pamet odakle ona dolazi. Jako bizarno.

Snimili smo ostatak filma pa mi je Guillermo rekao: 'Što si uopće mislila?' Uloga je sasvim drugačija. Jasno shvaćate da ja nisam baš još dostigla Nicole Kidman kad vidite tu scenu, ona nema nikakvog smisla. Smijem se, flertujem - dok smo snimali potpuno sam zaboravila da sam upravo raznijela zgradu. A i imam ogromnu bertku na glavi, za koju je moj suprug rekao da izgledam kao gljiva s njom."

A je li zavoljela strip? "Da, obožavam ono što Mike Mignola radi. Mislim da su stripovi čudesna stvar, ima zbilja odličnih. Prolistala sam mnoge iz kolekcije mog muža i moram reći da je Hellboy zbilja jedan od najjačih."

M.F.


Objavljeno: Klik Online, 13.10.2004.godine

DISKRETNI ŠARM FRANCUSKE

Francuska je, organizacijom svoga štanda , još jednom pokazala da bez kompleksa ceni vrhunsko: od stripa do književnosti, filma, slikarstva

Kao počasni gost Beogradskog sajma knjiga, Francuska je mogla da se uveri da u našoj zemlji zaista postoji veliki broj poštovalaca njene kulture, tradicije, umetnosti i književnosti. Naime, ne pamtimo kada je bilo toliko ljudi na otvaranju ove manifestacije, kao preksinoć; a Francuska zaista ne bi bila to što jeste, i zbog čega je volimo, da nije na Sajam unela svoj „diskretni šarm” koji toliki u svetu pokušavaju bezuspešno da kopiraju.

Francuska je, organizacijom svoga štanda, još jednom pokazala da bez kompleksa ceni svaki kvalitetni iskorak iz tradicionalnog zabrana umetnosti: vešto je, naime, od prve do poslednje tačke na glavnim panoima na kojima predstavlja svoju kulturu i umetnost, sjedinila vrhunsko u stripu, književnosti, filmu i likovnom stvaralaštvu.

Tako, ako iz Hale 14 siđete u arenu, odmah vas sa desne strane, čekaju strip table Huga Prata, Malea i Tardija, Rajzera, Mebijusa, Enkija Bilala, a potom slede stihovi pesničkih idola mnogih generacija - Bodlera i Verlena (ko bi se od naših izdavača usudio da u strip pretoči, recimo, stihove Vaska Pope ili Miodraga Pavlovića?!). Francuska džentlmenski uzvraća Sajmu i izdavačima domaćinima, predstavljajući pod natpisom „Knjige počasnih gostiju” dela francuskih pisaca koja su prevedena na srpski jezik. Čitaocima su dobro poznati Singđijan, Kundera, Pjer Vidal-Nake, Antonen Arto, Moris Žoli, Sioran, Žak Derida, Amin Maluf, Mišel Fuše, Ameli Notomb, Ingrid Kaven, sabrana dela Joneska i romani i novele Žana-Pola Sartra, Markiza de Sada, Andreja Makina…

(...)


Objavljeno: POLITIKA, Beograd, 21.10.2004.godine

PROBLEMI SA CENZORIMA

Autori crtanog serijala “South Park” Met Stoun i Trej Parker izdejstvovali su izvesnu pobedu nad američkim filmskim cenzorima, ali su morali da izbace spornu scenu iz najnovijeg filma “Team America: World Police”.

Prema navodima Parkera, zvaničnike Američke filmske asocijacije (MPAA) najviše je uzbudila scena u kojoj dve lutke vode ljubav, dok treću, koja predstavlja inspektora UN za oružje za masovno uništenje Hansa Bliksa, rastržu morski psi severnokorejskog diktatora Kima Jong Ila.

“Team America: World Police” ipak neće moći da gledaju mlađi od 18 godina bez pratnje odraslih. Prvobitno je trebalo da bude zabranjen za mlađe od 17, što bi mu donelo velike gubitke na bioskopskim blagajnama, ali je ipak uspeo da se izbori za blažu oznaku R, prenele su svetske agencije.

Da bi izbegli zabranu gledanja filma za mlađe od 17 godina, autori su morali da izbace troipominutnu scenu seksa, čime je ta scena izgubila smisao.


Objavljeno: B92, Kultura, 16.10.2004.godine

ŠON PEN KRITIKUJE AUTORE "SAUT PARKA"

NJUJORK - Autori satiričnog crtanog filma za odrasle "Saut Park", Trej Parker i Met Stoun, koji će se svojim najnovijim ostvarenjem "Tim Amerika vorld polis" sigurno naći na udaru pristalica predsednika Buša, doživeli su ovih dana napad iz sasvim drugog pravca - iz umetničkih krugova.

Glumac Šon Pen napisao je ljutita pisma Parkeru i Stounu, pošto su se oni prethodno narugali muzičaru Pi Didiju zbog njegove kampanje "Glasaj ili umri", čiji je cilj da podstakne mlade ljude da izađu na izbore.

- Ukoliko ne znate o čemu govorite, nije sramota što ne glasate - rekao je Stoun u intervjuu časopisu "Rolingstoun", naglasivši potrebu za boljom informisanošću biračkog tela.

- Vi ste talentovani mladi momci, da naglasim reč "mladi" - kaže Pen u pismu autorima "Saut Parka".

- U redu je da se šalite sa mnom i sa bilo kim drugim ko vam padne napamet. Ipak, nije dobro da ohrabrujete neodgovornost koja će za krajnji cilj imati vađenje utroba, sakaćenje, izrabljivanje i smrt nevinih širom sveta - dodao je Pen.


Objavljeno: Kurir, Beograd, 14.10.2004.godine

KORAKSU ORDEN LEGIJA ČASTI

Predragu Koraksiću Koraksu je 15. oktobra uručen francuski orden Legije časti, jedno od najviših priznanja francuske države.

Koraksić se profesionalno bavi karikaturom od 1950. godine, najpre u “Ježu”, a potom 25 godina u “Večernjim novostima” iz kojih je izbačen 1993. godine. Od 1989. godine radio je u listu “Borba”, a posle preuzimanja tog dnevnika od režima Slobodana Miloševića, počeo je svakodnevno da objavljuje karikature u “Danasu”. Od 1990. godine radi i za nedeljnik “Vreme”, čiji je jedan od urednika. Poznati karikaturista dobitnik je više priznanja nevladinih organizacija, kao i nagrade “Stanislav Staša Marinković”.

Legija časti, priznanje, koje je uveo Napoleon Bonaparta u poslednjim godinama 18. veka - kako bi se zahvalio najhrabrijim vojnicima, preraslo je u nagradu za najistaknutije ličnosti iz celog sveta, pre svega u oblasti kulture. Jedan od poslednjih dobitnika je i čuveni americki režiser Stiven Spilberg. Za viteze Legije časti proglašeni su do sada i Borka Pavićević, Svetlana Velmar-Janković, Vojin Dimitrijević, Ivan Čolović i Radivoje Konstantinović.

Koraksov sajt, na kojem su predstavljene njegove karikature, kojima komentarise zbilju Srbije i Crne Gore, nalazi se na adresi www.corax.co.yu


Objavljeno: B92, Kultura, 16.10.2004.godine

NAGRADE

GREŠKA U BIOGRAFIJI

Jedan detalj prilikom svečanog uručenja ordena Legije časti, najvišeg francuskog priznanja karikaturisti Predragu Koraksiću Koraksu, u petak, najpre je zbunio, a zatim i nasmejao sve prisutne.

Predajući Orden, u ime predsednika Republike Žaka Širaka, francuski ambasador u Beogradu Ig Perne, rekao je, između ostalog:

- Gospodine Koraksiću, u Vašoj zemlji Vi predstavljate neku vrstu simbola slobode izražavanja. Vaše karikature se vezuju za sve nezavisne novine koje su se suprotstavile Miloševićevom režimu: Borbu, Našu Borbu, Danas, Vreme. Pozdravljam njihove predstavnike prisutne večeras ovde. Vaše protivljenje Miloševiću, rekao bih paru Milošević-Marković, svakako je bilo za Vas neiscrpni izvor inspiracije, ali vam je bilo i uzrok mnogih teškoća, pa ste čak i nekoliko dana proveli u zatvoru...

Zbunjeni Koraks odmah je reagovao:
- Ne, ne, nisam bio u zatvoru. To je neka greška...

I dodao, više za sebe:
- Mada je možda trebalo da me uhapse...

Ambasador se nije dao zbuniti Koraksovom upadicom (ili nisu stigli da mu je prevedu), pa je nastavio:
- Večeras odajemo priznaje upravo toj Vašoj hrabrosti u službi slobode štampe. Ne ulazeći u osnovanost različitih rasprava, ne štedite današnje političare, što je i znak žive demokratije...

Greška u ambasadorovom govoru bila je dodatni impuls za prijatnu i veselu atmosferu na prijemu. Naravno, ostaje diplomatska tajna, koliko je bilo "veselo" onom sužbeniku ambasade koji je njegovu ekselenciju "nahranio" ovom netačnom informacijom.

R. D.


Objavljeno: Danas, Beograd, 19.10.2004.godine

Koraks

NEKAD SAM CRTAO MILOŠEVIĆE, DANAS IMA PUNO PORODICA

- Radio sam onako kako sam mislio da je najbolje, uporno i bez kompromisa, a o nagradama i odlikovanjima nisam razmišljao - izjavio je Tanjugu karikaturista Predrag Koraksić Koraks, povodom dobijanja Ordena Legije časti, koji mu je u petak uručio ambasador Francuske u SCG Ig Perne.

Koraksić ističe da se posebno ponosi što je neko van granica naše zemlje primetio njegov rad i ocenio da ga treba nagraditi visokim priznanjem.

- Do sada nisam dobio nijednu zvaničnu državnu nagradu u našoj zemlji i mislim da je to dobro, jer kada bih takvu nagradu i dobio, posumnjao bih u ono što radim - kazao je Koraksić. U jednom periodu on se prevashodno bavio Slobodanom Miloševićem i članovima njegove porodice, a sada se bavi aktuelnom političkom scenom.

- Sada ima više porodica koje zaslužuju moje komentare - kaže Koraksić, koji trenutno radi za domaće listove "Danas" i "Međunarodni forum", nedeljnike "Vreme" i "Ekonomist", kao i za strane listove "Kurir" i "Internacional".


Objavljeno: Kurir, Beograd, 19.10.2004.godine

(P.S. Kraj poslenje rečenice u tekstu, nakon zapete, verovatno predstavlja redakcijsku šalu "Kurira", posto Koraks nikada nije radio ni za "Kurur" niti za "Internacional" - prim. Zoran Đukanović)

sadržaj

10.

POZIVI NA SARADNJU

Mail

Poštovani,

šaljem vam uslove novoraspisanog strip konkursa "Fumetto 2005" u Lucernu. Ove godine tema je "Domovina". Uz ovo pismo prilažem vam englesku verziju propozicija. Na sajtu www.fumetto.ch/ moguće je naći još i propozicije na nemačkom, talijanskom i francuskom.

Pozdrav iz Zrenjanina!

Aleksandar Pavković


Comix Competition

Fumetto - International Comix-Festival Lucerne holds a competition each year to give comic-creators the opportunity to compare their work, present it to a broader public, and exchange views with others. The competition's theme this year is "Heimat" which can't be translated with just "homeland". It's an extremely emotional term describing the place one grew up in, the surroundings in which one lives or the world in which one feels at home.

Conditions:
Deadline: 21st of January 2005 (date of postmark)
Format: A4 or A3 (other formats will be disqualified)
Number of pages: maximum 4 (only 1 comic)
Labeling: name, address, telephone number, e-mail and date of birth on the back of each page
Packaging: Sturdy envelope, no rolls
Return Postage: if the return postage is not enclosed or not sufficient, the works will not be sent back / For Swiss Nationals: Stamps, or money in the value of the stamps needed / For Foreigners: 5 Euro
Categories: Cat. 1: 18 years or older / Cat. 2: 13 to 17 years / Cat. 3: up to 12 years of age

Fumetto assumes no liability in case the work sent to us is lost or damaged. Unless the sender instructs otherwise, Fumetto is entitled to use the work for journalistic reports, to publicize Fumetto, to show a reprint in a touring exhibition, and/or to pass on the addresses of the comic creators.

The 2005 Jury
Anke Feuchtenberger, comic artist + professor (University of Applied Science in Hamburg/ design faculty) / Thomas Ott, comic artist (Zurich) / Andreas Platthaus, editor (Frankfurt am Main) / Emil Steinberger, ex-cabaret artist (Territet-Veytaux) / Outi Vanamo, comic bookseller (Helsinki/Lucerne).

Exhibition
Forty to fifty comics will be nominated by the jury for the exhibition during the festival. Those not nominated will be shown in folders. The winning comics (Cat. 1) will be shown at the comic festival in Sierre, from May 26th to May 29th 2005.

Awarding of prizes
The prizes will be awarded on Saturday the 23rd April 2005. All artists whose works are shown during the festival are invited to the ceremony, where the winners will be announced.

The Prizes
The jury will award three prizes in each age category. There will also be a prize for the best scenario, regardless of the categories. The festival's visitors will be able to vote for the peoples choice award/prize. The winners will receive cash prizes totaling 5000 CHF, and goods to the same value.

Category 1: Boesner-prize
Category 2: Data Quest-prize
Category 1: MIGROS-prize
Scenario prize: awarded by "STRAPAZIN"
Public's prize: by the "Neue Luzerner Zeitung", work published in this newspaper

Send to:
Fumetto Competition
PO Box 5163
CH - 6000 Luzern 5

Contacts:
Fon +41 41 412 11 22
Fax + 41 41 412 11 23
comix@fumetto.ch
http://www.fumetto.ch/

Damir Smith nam je prosledio sledeći poziv:

From: Vladimir Panika
Subject: POTREBNI UMETNICI za crtanje

KONKURS

Potrebni su umetnici za crtanje nacrta Zakona o savremenoj umetnosti. Nacrt ce biti predat Vladi Srbije na razmatranje.

Mogu konkurisati Svi. Potrebno je napisati motivaciono pismo u dve verzije i poslati na ovu email adresu Vladimir Panika.

U prvoj verziji morate koristiti termine poput: multidisciplinarno; postkomunisticko; profesionalno; javni prostori; kulturna elita; modeli ekskomunikacije; univerzalizacija; WiFi;

Kljucne reci za drugu verziju: Low Fi; malo po malo; elem; sopstveni izbor; just a looking; minus jedan; hokus-pokus; usta-lasati

Vas Vlada (Srbije

POZIV NA SUDJELOVANJE - URBAN FESTIVAL 2005
(Zagreb, 1. - 14. rujna 2005.)

KRAJNJI ROK ZA PREDAJU PRIJAVA:
15. prosinca 2004.
KRAJNJI ROK ZA OBAVIJEST O REZULTATIMA NATJECAJA:
15. veljace 2005.

VAZNO:
Ispunjene "Obrasce za prijavu" (vidjeti dolje) poslati ISKLJUCIVO na info@urbanfestival.hr.
Sav DODATAN MATERIJAL poslati na:
BLOK - MAMA
Preradoviceva 18
10 000 Zagreb
Hrvatska

OPCE INFORMACIJE
ORGANIZATOR: Lokalna baza za osvjezavanje kulture [BLOK], Zagreb
PARTNER: Platforma 9.81, Zagreb
OKVIR: "Nevidljivi Zagreb"
TEMA: preobrazba, adaptacija, prenamjena "zaboravljenih" prostora u prostore kulturne proizvodnje
PROSTOR: napusteni, neiskoristeni, neupotrebljeni prostori u eks-industrijskoj zoni istocnog Zagreba
KLJUCNE RIJECI:| stvaranje paralelnog grada | ozivljavanje napustenih prostora | kultura kao umjetnicka + socijalna + politicka praksa | interakcija, direktna komunikacija, sudjelovanje | lokalna zajednica | preobrazba, tranzicija, promjena | stvaranje "cultureplexa" |

ZANIMAJU NAS UMJETNICKI I KULTURNI PROJEKTI KOJI:
1. SE ODNOSE NA:
*mjesto/prostor/mjesto izvedbe - umjetnost/kultura u neposrednom okruzenju i/ili
*poziciju mjesta u gradskom urbanistickom planu - umjetnost/kultura u urbanom okruzenju i/ili
*druge (postojece ili zamisljene) kulturalne, umjetnicke i socijalne prakse
2. SU USMJERENI NA SLJEDECA CETIRI RAZLICITA TIPA SUDIONIKA/PUBLIKE:
*na posjetitelje koji dolaze radi umjetnosti/kulture, radi odredjenog kulturnog dogadjanja (uobicajena umjetnicka publika), i/ili
*na one privucene mogucnoscu da se zabave ili sudjeluju u osnovnoj socijalnoj interakciji i/ili
*na one koji zive u podrucjima koja okruzuju festivalske prostore (zatecena publika), i/ili
*na one koji na mjesta festivalskih izvedbi dolaze da nauce nesto novo, da sudjeluju i budu aktivno ukljuceni (sudionici)
3. SU OBLIKOVANI U FORMI KOJU MOZEMO OKARAKTERIZIRATI KAO FORMU SUVREMENE UMJETNOSTI/KULTURE, KAO STO SU:
*izvedbena umjetnost/kultura (teatar, ples, umjetnost performansa, hepeninga, akcija),
*vizualna umjetnost/kultura (prostorne intervencije, instalacije, umjetnost performansa)
*umjetnost/kultura novih medija i tehnologija (multimedija, intermedija, takticki mediji, hibridni mediji)
*druge, nove, hibridne ili formalno jos neuspostavljene forme

PREDNOST IMAJU UMJETNICKI/KULTURNI PROJEKTI KOJI:
*kombiniraju vise umjetnickih formi,
*su interdisciplinarno prepleteni s drugim podrucjima ljudskih aktivnosti (socijalnim, politickim, ekonomskim),
*su interaktivni / ovisni o interakciji sa i akciji od strane publike,
*se bave subjektima/temama novih kulturnih, politickih i drustvenih praksi i njihovim prostornim realizacijama.

OBJASNJENJE
Urban Festival (UF) je osnovan 2001. godine okupljanjem medjunarodnih i hrvatskih umjetnika razlicitih umjetnickih praksi (performans, vizualne i zvucne instalacije, ples, urbane intervencije, web projekti itd.) s onovnom tendencijom da "infiltrira" umjetnost u urbani zivot te da koristenjem gradske infrastrukture (ulica, trgova, zgrada, shopping centara, prometne i komunalne mreze...) promijeni urbani krajolik i obrasce ljudskog ponasanja u njemu. Tijekom cetiri godine postojanja UF se fokusirao na partikularitete pojedinih lokacija i, istovremeno, na opca pitanja javnosti i javnog gradskog prostora. Nakon rada na razlicitim nivoima, koristenja raznolikih metoda i propitivanja specificnih tema, ove smo godine odlucili zakljuciti jedan dio "istrazivanja" i usmjeriti program prema artikulaciji jasno uocljive potrebe da se ukaze na nove mogucnosti urbanog i kulturnog razvoja kroz reanimaciju podiskoristenih i praznih gradskih prostora, kroz njihovu preobrazbu u dinamicne urbane zone - koristenjem kulturnih dogadjanja kao katalizatora mogucih promjena. Stoga smo odlucili UF 2005 uciniti dijelom projekta "Nevidljivi Zagreb", pokrenutog od strane Platforme 9.81 s ciljem iznalazenja inovativnih postupaka stvaranja kulturnih programa i njihovih prostornih implementacija, fokusiravsi se uglavnom na vece eks-industrijske i /ili eks-gospodarske prostore, kao sto su tvornice, gradska transportna cvorista, skladista itd., ali i druge napustene objekte (bivse kino dvorane i slicni manji prostori). UF 2005 ce biti sredisnje i najvece dogadjanje u nizu privremenih naseljenja tih prostora koje ce, koristenjem prostornih resursa podiskoristene i neiskoristene istocne, eks-industrijske zagrebacke zone, smjestiti u srediste javnog interesa pitanje tranzicije i preobrazbe tih prostora, uz specifican naglasak na njihovu kulturalnu upotrebljivost. U dva festivalska tjedna pokusat cemo stvoriti novu kulturnu, umjetnicku i zabavisnu zonu, novo javno okupljaliste, prostor nove drustvene interakcije. Kroz ovu specificnu formu "privremene kolonizacije", bacit cemo jasno i jako svjetlo na potrebu za stvaranjem novog modela upotrebe zagrebacke industrijske arhitekture. Pokusat cemo iz gotovo zaboravljenog i u sebe urusenog istocnog "cityplexa" stvoriti novi "cultureplex".

OBRAZAC ZA PRIJAVU
Molimo da sto krace i preciznije odgovorite na SVA sljedeca pitanja:
1. IME PROJEKTA:
2. IME APLIKANTA:
3. OSOBA ZA KONTAKT:
4. POSTANSKA ADRESA:
5. E-MAIL ADRESA:
6. TELEFON:
7. FAX:
8. WEB:
9. KRATAK KONCEPTUALNI OPIS PROJEKTA:
10. PRECIZAN I JASAN OPIS REALIZACIJE PROJEKTA:
11. DETALJNA LISTA OPREME POTREBNE ZA REALIZACIJU PROJEKTA:
12. DETALJNA LISTA SVIH TROSKOVA I MOGUCIH IZVORA FINANCIRANJA:
13. KRATKA BIOGRAFIJA AUTORA PROJEKTA:
14. JE LI PROJEKT VEC BIO REALIZIRAN?
Ako JEST, molimo posaljite dokumentaciju projekta na gore spomenutu POSTANSKU adresu. Ako NIJE, molimo posaljite dokumentaciju JEDNOG od prethodno realiziranih projekata na gore spomenutu POSTANSKU adresu.

ZAHVALJUJEMO!

sadržaj

11.

LINKOVI

Strip Vesti

-ARTIKZONE #12, žete naći na sledećoj adresi:
www.artikzone.fr.st
ili direktno skinuti PDF fajl (copy-paste link u vasem download programu) sa sledeće adrese:
http://artikzone.tuxmania.org/pdf/Artikzone12.pdf


-VAMPIRELLA
zvanični strip sajt
http://www.vampirella.com
malo maskiranih manekenki...
http://www.vampifan.com/images/htmls/models.html

sadržaj

12.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od - do

. . .

Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad