prošli broj - arhiva - sledeći broj

SADRŽAJ

1. II ŠABAČKI FESTIVAL STRIPA - Željko Mijatović
2. IZLOŽBA ILUSTRACIJA - Zlatko Gall
3. SEZONA LOVA NA HUGA PRATA - Srđan Aćimović
4. POST SCRIPTUM (17) - Zoran Đukanović
5. JUŽNJAČKA UTEHA No 169. - Dejan Stojiljković
6. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (228) - Darko Macan
7. MOJ POGLED (116) - zmcomics
8. ŠTAMPA - štampa
9. PISMA ČITALACA - mail
10. LINKOVI - Strip Vesti
11. DATUMI - Strip Vesti

1.

II ŠABAČKI FESTIVAL STRIPA

Željko Mijatović

U okviru Šabačkog letnjeg festivala, od 06. do 08. avgusta 2004. u šabačkom Kulturnom centru, održaće se II Šabački festival stripa. Otvaranje festivala zakazano je za petak 06. avgust u 19 časova. Ove godine prateća izložba nosi naziv: Domaći strip u "Mikijevom carstvu" (1939-1941). "Mikijevo carstvo" je ostalo zapamćeno kao list koji je između dva svetska rata objavljivao veliki broj kvalitetnih domaćih stripova. Uostalom vlasnik Milutin S. Ignjačević uspeo je da okupi najvažnije autore "Beogradskog kruga".

Originalnim tablama biće predstavljeni sledeći stripovi: "Zigomar" (Nikola Navojev), "Dve sirotice" (Nikola Navojev), "Volga, Volga" (Ivan Šenšin), "Kraljević Marko" (Ivan Šenšin), "Princ Bialčo" (Sebastijan Lehner), "Novi Tarcan" (Radomir Perica), "Stari Mačak" (neidentifikovani domaći autor, plagijat Maurovića) i "Car Petar Veliki" (neidentifikovani domaći autor). Kao ekskluzivni dodatak ovoj izložbi biće izložena i prva tabla stripa "Uglomi gospodar pećina" Andrije Maurovića, prvobitno objavljenog u "Plavom vjesniku" 1961/62. Svi radovi sa izložbe deo su kolekcije Nenada Mitrovića učenika "Škole za umetničke zanate" u Šapcu.

Gosti festivala su: Zdravko Zupan, Dragan Bosnić, Vladimir Vesović, Zlatko Krstevski (Makedonija), Miroljub Milutinović-Brada, Saša Arsenić i Darko Pajčin. Lista još uvek nije konačna. Za sada detaljan program još nije objavljen ali se zna da će u subotu 07. avgusta u prepodnevnim časovima biti organizovana škola stripa (sav neophodan materijal je obezbeđen). Istog dana posle podne Zlatko Krstevski održaće promociju knjige Strip-URA (Vizant 2004.). Kao najava festivala od 03. do 05. avgusta u večernjim satima, na lokaciji Stari grad, pored Save na otvorenom, preko video-bima, biće prikazivane filmske ekranizacije poznatih stripova. U organizaciji festivala angažovani su članovi "Eona-Udruženja ljubitelja stripa i pisane reči".

Pozdrav iz Šapca ili
Vidimo se u Šapcu

Željko Mijatović

sadržaj

2.

IZLOŽBA ILUSTRACIJA

Zlatko Gall

u sklopu manifestacuje
FilmFestivalMotovun
26. - 30. 07. 2004.
Galerija hotela Kaštel, Motovun

izložba ilustracija
AlemaĆURINA

NJEŽNI BULDOŽER

ZLATKO GALL

Margina je bila i ostala legitimni Ćurinov prostor.

Živeći u Splitu pa na Hvaru a onda opet u Splitu, na vlastitoj je koži osjetio što znači biti “daleko od očiju” i kuratorima prestižnijih galerija i medijima. Oholost “centra” koji je drsko brkao geografiju i provincijalnost, nekoć ga je – unatoč fascinantnom stripovnom eksperimentu poput “kubističkog” stripa Eksperiment gospodina Kleina - smjestila na rub novokvadratne situacije a potom i transavangarde ili “nove slike”. Iako je Ćurinova hvarska izložba iz 1982. radovima poput heraldičke alegorije Dalmacija, Suvenira iz kolonije ili Tice na žici bila posve na tragu tadašnjih najuzbudljivijih radova njemačkih “novih divljih” ili Olivinih slikara “transavangarde”, nije uspjela probiti barijeru koja je dijelila unutarnji metropolitanski “krug” kritičara, venecijanskih selektora i kustosa od “loosera” iz provincije. No, sukladno poučku da će vas nedaće ili ubiti ili ojačati, Alem je svoje hendikepe pretvorio u svoje prednosti. Shvaćajući da je i “provincijalnost kao sudbina” možda u konačnici prije blagoslov nego li prokletstvu. Kao mogućnost da se doista bude svoj na svome; na margini, na prostoru ruba koji – pa ma kako se to činilo apsurdnim – pruža više nego li naizgled “široko polje” centra.

Rubnost odnosno marginalnost te perifernost – koju se ne smije brkati sa “denuncijantskim” i podrugljivim provincijalizmom kao plodom duhovne lijenosti, mizernog talenta i samodopadne izoliranosti – doveli su do iznimnih plodova.

Alem je naime pronašao “medij” novinske ilustracije koji mu je donio “publiku” bez prisilne promjene adrese ali i novinu – splitski Feral Tribune - koja pristaje na objavljivanje njegovih žestokih komentara iskazanih beskompromisnim crtačkim stilom i posve eksplicitnom ili “hard core” ilustracijom. No neka vas Ćurinova komunikacije na “nervnoj bazi” ne zavara jer riječ je o izuzetno senzibilnome autoru!

Naime, iako je uvijek a posebice u feralovskim ilustracijama prezirao kompromise koji bi ograničili njegovu autorsku slobodu, palio mostove za sobom i tvrdoglavo – suptilnošću buldožera kojemu je otkazala ručna - gurao vlastiti film, Alem Ćurin nije bešćutni mizantrop već suptilni komentator kojega – prije i poslije svega – zanima pojedinac. Čak i tamo gdje je najžešći ili naizgled najvulgarniji, gdje metaforom udara poput malja a preciznim realističkim crtežem – trajno nadahnutim magritteovskim jukstapozicijama i apsurdom – Ćurin je osjećajni čovjekoljubac. Istina, poseže za žestokim izražajnim sredstvima, za šokom i moćnim oružjem apsurda no uvijek zbog gotovo naivne vjere da baš svakoj “nevinosti” na ovome svijetu, valja pružiti zaštitu. I baš zato su se Feral Tribune – i njegovi beskompromisni stavovi – i Ćurinova ilustracija tako dobro sljubili. Potekavši iz stripa te paralelno s ilustracijom – koja mu osigurava svakodnevni “kruh i maslac” - radeći strip kada je god to moguće, Ćurin je razvio zapanjujuće originalan stil “stripolike” ilustracije s popratnim kratkim tekstom koji je integralni dio – gotovo kao piktogram – grafičke cjeline. Alemova novinska ilustracija je tako istovremeno “vizualizacija” osnovnih teza iz teksta - dakle u klasičnoj je vazalnoj funkciji vizualne “dogradnje” ili pratioca tekstu – ali je također i samosvojan “entitet”. Stoga baš svaka od ilustracija tako dobro funkcionira izvan svojega organskog (tekstualnog, novinskog) konteksta.

Jer, u Ćurinovom logotipu/brandu duhovito nazvanom Think ink akcent nije na tušu već na glagolu – misliti. Svojom glavom, dakako!

sadržaj

3.

SEZONA LOVA NA HUGA PRATA

Srđan Aćimović
achim@bitsyu.net

Sezona Huga Prata na policama Beogradskih knjižara?

U zadnjih godinu dana, navrat-nanos su izdati svi zaostali albumi koji se nisu pojavili u jednoj od dvaju serija čiji se albumi uglavnom mogu još naći (sem “Tanga” koji već važi za raritet). Lavina je nastala posle finog izdanja “Helvetskih priča”, odnosno “Švajcaraca”; Usledio je “Mu”, i, ma koliko želeli da pročitamo ovu avanturu (koja se, kako sam čuo, teško može naći igde čak i na engleskom jeziku), razočaranost zbog blede štampe i škrtost izdanja, neminovna je. Nema očekivanog uvoda u vidu brojnih skica i akvarela koje je Hugo Prat radio kao pripremu, niti teksta koji baca dodatno svetlo na teme i likove koji se javljaju u stripu. Bez njih, gledajući album Korta Maltezea, osećamo se uskraćeni.. Mada se radi o izdanjima entuzijasta (jer Korto Malteze poznat je kao ne preterano isplativa roba) od svih mana ovog izdanja, bleda štampa je ona neoprostiva.

Slede izdanja preostalih avantura Korta Maltezea, prateći istu politiku racionalisanja na mastilu za štampu i uopšte opremi albuma, a zatim, sasvim neočekivano, i neka druga ostvarenja Huga Prata, poput poznatog “Jezuite Džoa”. Svako izdanje lošije je od prethodnog, i neka se već primiču po ne-kvalitetu izdanju “Morgana” od pre nekoliko godina, štampanog u impresivnoj sivoj boji.

Pitanje koje pre svega muči ljubitelja je, vredi li izdvojiti pare za ovako jadno izdanje? Zadovoljstvo pri čitanju albuma ovakvom jadnom štampom prilično je narušeno, a pri ponovljenim čitanjima, mane su sve više i više primetne. Nije li bolje kupiti neko od stranih, luksuznih izdanja koja se tu i tamo mogu naći (poređenje između razlike u ceni i kvalitetu daje za pravo ovoj odluci)? Da li bi možda fan mogao da skenira ceo strip a zatim ga potamnjuje, stranicu po stranicu, u programu za obradu slika, a sve to radi uštede?

Najgore je ipak, što ovakva izdanja smanjuju na nulu verovatnoću da se u skorije vreme neki ozbiljniji izdavač (makar i piratski) pozabavi ovim albumima, te da se konačno pojave izdanja koja kvalitet ovog stripa zaslužuje i zahteva. Jer, ko bi razmišljao o izdavanju stripa koji je već nedavno izdat, u kakvom god obliku.

Pirati, molim, ostavite Huga Prata na miru. Ili se bar ozbiljno prihvatite posla. Dostojanstvo samog stripa je u pitanju.

sadržaj

4.

POST SCRIPTUM (17)

Zoran Đukanović

Medijska kultura stripa
– razgovori sa Ljubomirom Kljakićem (1)

Razgovaramo s Ljubomirom Kljakićem, tadašnjim direktorom beogradskog Studentskog kulturnog centra. Godina je 1984. (Ala godine lete) SKC ima dve likovne galerije. U njemu se održavaju koncerti, pozorišne predstave, projekcije filmova, naučne tribine, gostuju umetnici i teoretičari iz gotovo celog sveta. Tema našeg razgovora je, međutim, pre svega strip jer je Kljakić ostvario kontinuitet svojih kritičkih i teorijskih napisa o ovom mediju.


Kada si počeo da pišeš o stripu?
Prvo što sam objavio 1974. godine bio je tekst o Alanu Fordu u “Studentu”. Pre toga, na Fakultetu političkih nauka radio sam diplomski rad iz predmeta Istorija novinarstva, što je bio pokušaj da se obuhvati istorijat ovog medija u Jugoslaviji.


Kakva je atmosfera vladala tih godina oko stripa?
Bila je to jedna sasvim drugačija situacija nego što je danas. Sećam se da je ljudima u “Studentu”, kojima sam taj tekst dao, bilo čudno da se neko time bavi. Stripom se tada retko ko zanimao u smislu pisane reči. (“Strip vesti” bi, u to vreme, čak i samo distribuirane kao fotokopija, bile potpuno nezamislive – opaska Z. Đ.) Čitava izdavačka situacija je bila radikalno drugačija. U to vreme nije bila odmakla od nivoa pedesetih i šezdesetih godina u Jugoslaviji, odnosno onoga što se u svetu već tridesetih godina pravilo.


No, to je i vreme u kome počinju da se pojavljuju prvi brojevi “Pegaza” (revija za istoriju i teoriju stripa i drugih medija koji se izražavaju grafičkim putem). Međutim, tekstovi, bilo prevedeni bilo domaćih autora, nisu posebnije težili da se analiziraju društvene implikacije stripa.
Moji prvi tekstovi bili su neka vrsta vraćanja ličnog duga, a u velikoj meri je i danas tako. To je dug jednoj vrsti literature, jednoj vrsti medijskog i civilizacijskog uticaja koji je na mene ostavio dubok trag. Svom vrlo ranom kontaktu sa strip literaturom mogu da zahvalim takozvano vizuelno mišljenje koje mi koristi u raznim drugim delatnostima kojima se danas bavim. U kojoj meri sam uspevao da se bavim društvenim implikacijama stripa ne znam, ali da sam to imao kao ambiciju sasvim je izvesno. Činilo mi se da u ondašnjoj našoj kulturnoj situaciji, kada je reč o stripu, treba raspraviti prethodne i primarne stvari kako bi se onda ušlo u razmatranje onoga sa čime su “Pegaz” i Žika Bogdanović odmah startovali. Postojala je savršena protivrečnost između znanja i upućenosti u svet stripa pojedinaca kao što je Žika Bogdanović i, s druge strane, jedne perfektne neinformisanosti, nepoznavanja čitave materije u izdavačkoj delatnosti, među publikom i među ljudima koji bi po prirodi posla kojim se bave (kulturom u širem smislu, sociologijom kulture itd.) trebalo da tu oblast poznaju. Konačno, ako može Uberto Eko (Eco) da se bavi stripom, sasvim bi logično bilo da se naši istraživači kulture njome pozabave. Međutim, oni po pravilu, osim časnih izuzetaka, ne poznaju strip, pa ni film i savremenu literaturu.


I pored nesumnjive senzibilitetske snage koja se oseća u stripu, on je prilično zatvoren u nekakav oblik supkulturnog geta. Izgleda da se upravo u stripu ukrštaju veoma protivrečni elementi kulture.
Kao u ostalom i novinarstvo, film i drugi oblici kulturne proizvodnje karakteristične za dvadeseti vek i strip je u najužoj vezi s onim što sačinjava takozvani duh vremena u proteklim decenijama. Dovoljno je videti bilo koju knjigu koja se bavi istorijom, pa da se ta činjenica shvati. Tridesete godine, poznate kao zlatne godine za američki strip, nesumnjivo da su u tesnoj vezi s ambicijom tamošnjih izdavača da se prilagode događajima koji su se tih godina dešavali u SAD i u svetu. Pre svega problemima vezanim za veliku ekonomsku krizu. Najveći broj istoričara, teoretičara ili, pak, onih koji se tek publicistički bave stripom, saglasni su da je pojava Supermena u najtešnjoj vezi sa pokušajem da se pruži medijski odgovor posustalom optimizmu i razočaranju američke nacije. S druge strane, porodični strip koji je preovladavao u prvom talasu s početka dvadesetog veka, počev od Yellow Kida, sadržavao je ambiciju velikih magnata kao što su Herst (Hearst) i Pulicer (Pulitzer) da se jednoj socijalno, etnički i civilizacijski raznolikoj populaciji, koju su sačinjavali amerikanci s kraja devetnaestog i početkom dvadesetog veka, da neka vrsta zajedničkog, ujedinjavajućeg imenitelja. To je bio proces koji se estetski i etički dešavao upravo u mediju stripa. Evropa u to vreme ne doživljava strip i njegove potencijale ni blizu ovako intenzivno. To će se desiti znatno kasnije. U jugoslovenskim okvirima procvat popularnosti ovog medija će se desti tek u kasnim tridesetim godinama.
Period od 1945. godine do šezdesetih u Americi u sebi sadrži drugačije društvene implikacije. 1952. donešen je čuveni Comics Code Authority koji je trebalo da spreči razvojnu liniju s žanrom horora. Ovaj trend nije naišao na odobravanje kod tada važeće ideološke doktrine koja je bila matrica društvenog života zastupljena Makartijevim (McCarthy) komitetom. Svi ovi istorijski detalji potvrđuju da je strip u tesnoj vezi s globalnim društvenim tendencijama. Strip je dugo bio unificiran medij za masovnu čitalačku publiku. Razvojem popularne kulture kasnije dolazi do diferencijacije unutar te publike. Dolazi do uređivačkih i stvaralačkih ekskuzija koje pokušavaju da zadovolje pluralitet interesovanja koji se vremenom uspostavio. Danas imamo jednu sasvim dobru situaciju, rekao bih, u kojoj svaki ukus nalazi za sebe primeren sadržaj i u ovoj vrsti popularne kulture.


Počeci filma i stripa vremenski se podudaraju. Otkud to da je strip nešto sporije doživljavao unutrašnje raslojavanje?
I pored izrazite srodnosti filma i stripa, u velikom stepenu postoje i specifičnosti koje su preovladale u nekim periodima razvoja ovih medija. Strip je bio izrazito vezan za novinski medij. Otuda se razvijao logikom razvoja industrije štampe, a ne logikom nekih drugih, možda modernijih medija kao što je film. Logika tehnologije dnevne štampe je drugačija od logike industrije filma. Ako si izdavač novine s tiražom od milion primeraka dnevno i objavljuješ strip u dnevnim kaiševima i nedeljnim tablama, moraš računati na to da ne smeš jednu čitalačku naviku, koja se stiče godinama, remetiti onako brzo kao što to može tehnološki i civilizacijski moderniji medij, kakav je film. Film može svoje trendove i žanrove da uspostavlja, skida ili dopunjava svakih godinu-dve. To u stripu ide znatno sporije.


Ipak, mnogi strukturalistički orijentisani teoretičari stripa precenjivali su uticaj “koda novinske informacije” na strip. Neki su čak potpuno pogrešno pokušavali da strip svedu na novinski strip.
Pre petnaest, dvadeset godina bila je potpuno nezamisliva revija kao što je “Metal Hurlant” i njene mnogobrojne parafraze (“Heavy Metal”...), danas prisutne po svetu. Tada je preovladavao jedan sasvim drugačiji senzibilitet. Kada o svemu ovome govorimo, po pravilu mislimo na ljude koji se njime neposrednije bave, autore stripa, crtače i scenariste. Međutim, presudnu ulogu u artikulaciji jedne razvojne linije, jedne žanrovske orijentacije i konkretnog senzibiliteta imaju situacije u kojima dođe do sretnog spoja između ljudi koji se bave uređivačkom politikom i autora stripa. Uređivačku politiku ne treba precenjivati. Ona nije svemoćna. Međutim, neophodna je svest koja će nam pomoći da se uključimo u raznovrsne tokove svetske produkcije za kojom smo godinama toliko kasnili.


Čak i kada zanemarimo krupne doktrinarne nesporazume, koji su kod nas krajem četrdesetih i početkom pedesetih dovodili do osumnjičenosti pa i zabrana, i kasnije je bilo mnogo nerazumevanja kulturnih mogućnosti stripa. Da li si, s obzirom na takav preovladavajući kulturni kontekst, ikada dobio poriv da sakriješ od tuđih pogleda strip koji si kupio na kiosku?
Nisam. Prvi moj susret se zbio davno, s mojih četiri-pet godina kad su roditelji počeli da mi kupuju “Politikin zabavnik”. Od tada sam redovni pripadnik publike koja prati medij. Tu vrstu problema nisam imao, bar ne sam sa sobom. Istina je da su mi se mnogi moji prijatelji, kada sam već uveliko studirao, podsmevali zbog te moje “sitne ludosti” kojoj sam se izlagao. Međutim, istina je i to da danas, kada imam trideset i tri godine, to više nikome ne pada na pamet. To govori da je došlo do nešto dublje promene u odnosu prema stripu. Imam zadovoljstvo da sam kod nekih od svojih prijatelja, koji su prema ovoj stvari bili potpuno negativno određeni, najneposrednije uticao na njihovu pod starije dane stečenu naviku da ne propuštaju nijednu svesku “Stripoteke”, na primer. Jedan radoznali intelektualac, tridesetogodišnjak, koji je pre pet-šest godina imao prema stripu odnos potpune ignoracije, danas može vezu sa stripom da uspostavi jednostavno i brzo preko one vrste produkcije koja zadovoljava njegove opšte kulturne kriterijume, a takve produkcije poslednjih godina nesumnjivo ima. Za čitanje jedne epizode Pratovog (Pratt) Korta Maltezea čoveku ne treba ništa drugo osim jednog nivoa vlastitog intelektualnog razvoja i radoznalosti koja ga isto tako tera da čita dobre knjige, gleda dobre filmove ili pozorište.


(nastaviće se)

sadržaj

5.

JUŽNJAČKA UTEHA No169.

Dejan Stojiljković
amarok018@yahoo.com

The Crow - Lirika umiranja
TREĆI DEO: THIS CORROSION

I got nothing to say
I ain't said before I bled all I can, I won't bleed no more
I don't need no one to understand
Why the blood run hold
The hihered hand

Sisters Of Mercy - This Corrosion
(Floodland, 1987)

U prvo vreme poznati kao Bauhaus 1919, ovaj kvartet iz Nortemptonšajra činili su, između ostalih, Piter Marfi i Danijel Eš. Svoj debi imalu su u svojoj sada već klasičnoj devetominutnoj dark-gotik himni ''Bela Lugosi's Dead'', da bi vremenom postali institucija ovog pokreta. Njihov scenski nastup kao i sama pojava odisali su mračnom, morbidnom harizmom a jedno od svakako najupečatljivijih scenskih izvođenja bilo je ono u precenjenom filmu ''Hunger'' sa Dejvidom Bouvijem. Tokom svoje karijere izdavali su za razne nezavisne kuće, a sami naslovi albuma govore dovoljno za sebe: The Sky's Gone Out (1982), Mask (1981), Burning From The Inside (1983)... Način na koji se Marfi kretao na bini, na koji je pevao i gestikulirao, verovatno je ostavio jak utisak na O'Bara, tako da je deo svega toga podsvesno ili ne, ukomponovao u lik Erika Drejvena. Ovo je naročito uočljivo u prvom filmu o Vrani gde se pokojni Brendon Li, prema rečima Džona Šrilija, autora prve ruke scenarija za film, ''kreće gotovo kao u baletu, zbog čega izgleda kao strastven igrač...''

O' Bar je uspeo konačno da izda svoj strip 1989. za malog nezavisnog izdavača Caliber Press, usledilo je još tri izdanja pre nego što se serijal okončao zbog finansijskih problema. Za to vreme, on je radio kolore za naslovnice popularnog serijala Deadworld. Tundra Publishing je završio posao započet od strane Caliber-a, objavivši 1992. trilogiju (reprintujući pritom i izdanja koje je objavio prvi izdavač), a maja iste godine O'Bar je priveo serijal kraju u epizodi pod nazivom ''Death''.

Oduvek sam zamišljao Vranu kao pričom određen lik, on nije bio jedan od onih superheroja koji se pojavljuje iz epizode u epizodu i bori se sa različitim neprijateljima. Sa svakim čovekom koga ubije, Erik briše razlog za svoje postojanje...

Iako je stekao kultni status, zbog svoje hermetične prirode i morbidnosti strip nije došao do neke šire publike. A, i ako ćemo pošteno, sam O'Bar nije neki preterano dobar crtač. Zbog svega toga, desio se i jedan kuriozitet, jedinstven u svetu stripa. Naime, film ''Vrana'' je prema svim ocenama daleko ubedljiviji i bolji od svog stripovskog predloška, a to se, priznaćete, retko događa.

Pisac Džon Širli je adaptirao strip u scenario još 1990, ponudio je taj skript mladom TV producentu Džefu Mostu, koji je prihvatio projekat uz opasku: ''Ima tako mnogo akcionih heroja koji su samo naduvane seronje sa oružjem... Mi želimo nešto drugačije.'' Scenarista Dejvid Šou je doveden da prečisti i preradi Širlijevu prvu verziju a za režisera je izabran tada tridesetjednogodišnji Aleksi Projas koji do tad nije imao slična iskustva jer je uglavnom radio reklame i spotove. On je, između ostalog, bio školski drug Džejn Kempion, snimanjem spotova počeo je da se bavi još 1984. i za jedan od njih (''Don't Dream Is Over'' - Crowded House) je dobio više nagrada. Upravo ovaj posao ga je i doveo u Ameriku gde je radio spotove i za Fleetwood Mac, Yes i INXS. Most je tražio nekog ko ''ima dobro oko'' i ovaj izbor se pokazao ispravnim jer je Projas uspeo da kreira film retke vizuelne lepote.

S obzirom da im je za glavnog glumca bio potreban neko ko poseduje atletske sposobnosti, a u isto vreme može da iskaže osećajnost i liričnost O'Barovog lika, Brendon Li, sin kung-fu legende Brusa Lija, bio je idealan izbor. Njega su producent i scenarista zapazili u filmu ''Rapid Fire'' i složili se da je on to što im treba. Skupljen je budžet od 15 miliona dolara, ekipa veoma dobrih karakternih glumaca i snimanje filma počelo je početkom 1993. u studiju Dina De Laurentisa u Severnoj Karolini.

Od samog početka stvari nisu išle kako treba, dešavale su se razne nezgode koje su donele nenadane troškove, a s obzirom da je Projas insistirao da tokom filma neprestano pada kiša, u studiju je proizveden stravičan mikro-klimatski efekat koji je dodatno otežao stvari. Radilo se čak i po 16 sati dnevno, ekipa je bila iznurena psihički i fizički, izgledalo je da snimanju nema kraja...

A onda se desila tragedija.


Sledeće nedelje:
The Crow - Lirika umiranja
ČETVRTI DEO: A MEANS TO AN END

sadržaj

6.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (228)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

ODMOR

U trenutku kad ovo budete čitali, ja ću biti na dan-dva od povratka kući s mora. U trenutku dok ovo pišem, međutim, to je more još u budućnosti, udaljeno za jedan scenarij, jedno pakiranje, dvadeset e-mailova i jednu vožnju.

No, ova kolumna nije o relativnosti doživljaja vremena, već o odmoru.

Kao klincu mi je odmor bio najgora stvar na svijetu. Svakog ljeta bi me roditelji otrgli od svega što mi je bilo drago i poslali na četrdesetpetodnevno robijanje u Dubrovniku (gradu kojim bih, mislim, bio fasciniran da me uz njega ne vežu tako bolne uspomene). Tamo bih, ako sam bio posebno vrijedan, zadao sebi neki projekt: svaki dan napisati jedan geg ili nacrtati pasicu Jaspisa. Trebalo je nešto raditi, dovraga, inače bi me mogla ščepati fjaka, mogao bih samo ležati i ne raditi ništa.

Onda su došle moje profesionalne godine i na odmor se ponekad uopće nije išlo: trebalo je iskoristiti taj divan zagrebački ljetni mir i napraviti još nešto. Ako bi se i išlo na more, pakirao bi se laptop, lista rokova i omanja torba bilježaka, skica i papira za crtanje. To što se ide na odmor, nikad nije bilo opravdanje da se nešto i ne radi. Protiv fjake se trebalo boriti.

Ovih dana gubim tu bitku.

Približava se datum odlaska i ja skeniram i mailam sve te skice i stripove koje sam ostavio za posljednji čas, a brk mi se smiješi. Još samo ova kolumna te dijalozi za Dicka Longa i - 'đenja, buraz! Do jučer sam još mislio kako ću spakirati registrator s prvih devet godina Svebora i Plamene i na moru napisati završnu sezonu, ali je registrator, gle, ipak ostao na polici. Trebalo bi recenzirati neke knjige, možda pročitati neke rukopise, ali mislim da ću i njih zaboraviti. Ako Tanja nosi laptop, bit će to zbog filmova, ne posla.

Svijet, shvaćam što nekad nisam, neće stati ako ja stanem. Toga sam se nekad plašio (čak napisao priču: "Mnogo puta devet koraka"), dok me danas ista ta pomisao tješi. Možda starim, al' ne marim. Nije posao sve.

Dva tjedna ležanja i nerada. Fjaka. Odmor.

Aleluja!

sadržaj

7.

MOJ POGLED (116)

zmcomics
zmcomics@neobee.net

ŠTA SVE NISMO IMALI?!

Kao što svi već znamo strip ima dugu tradiciju na ovim prostorima. Strip kod nas broji praktično iste godine k'o što ih broji i BD kod francuza ili Comics kod amera.

Ponosni smo na našu tradiciju a nikada sa nismo zapitali "šta sve nismo imali?", u toj našoj tradiciji.

Nismo imali status stripa kao umetnosti, ali ruku na srce i drugi su sa time kuburili. Manje nego mi, ali i dalje je kod njih, kao i kod nas, vidna želja da se Strip dokazuje kao umetnička disciplina. Nisam hteo na to da skrenem pažnju tako da vas vraćam se na zamišljeni kolosek kartice.

Dakle...

Nismo imali dugačke serijale i junake velike popularnosti. Kada se priča o domaćim stripovima ljudi se, zavisno od godina, uglavnom sećaju Starog Mačka, Kobre ili Ket Klou. I još nekim junacima koji su jedva dogurali do 2. ili 3. epizode. Da li se ti stripovi mogu porediti sa francuskim serijalima koji su godinama dogurali do 50-60 albuma ili do par stotina epizoda italijanske, bonelijeve, produkcije. O USA sveščicama da ni ne pričamo.

Treba istaći činjenicu da se ljudi sećaju svih stripova koji su krenuli putem serijala, makar završili sa svega par nastavaka. Nije li taj nedostatak nešto što seče korenje našeg Strip stabla, i nešto što ga sprečava da se razgrana.

Nismo nikada imali naš domaći superherojski strip. Plodnog tla je bilo za više takvih serijala. Ket Klou je izolovani slučaj, a kada se sve sabere nije ni klasičan superherojski strip. Luxorovi "Borci sumraka" i "Generacija Tesla" mogli su da naprave krupnije korake, ali su propali usled "pogodnog" tržišnog okruženja, inflacije.

Bila bi to jedna jaka grana našeg drveta.

Nismo razvili ni jednu parodiju koja bi dugotrajno parirala Alan Fordu. Živeći u nekom alanfordovskom okruženju lako je bilo poistovetiti se sa takvim junacima. Kao što naš duhovit narod nikada nije dobio klasičnu humorističku TV seriju kakvih gledamo desetine na našim televizijama, u američkoj ili engleskoj izvedbi, tako se to nije dogodilo ni u našem stripu. Bilo je doduše nagoveštaja da će se raditi Maratonci, u alanfordovskom formatu, što je kod nas moglo proći, ali na kraju ne beše ništa od toga.

Našem duhovitom narodu takođe nije ponuđeni ništa dugotrajnije što bi bilo pandam Asteriksu ili Taličnom Tomu. Ni jedan autor nije pokušao da se suprotstavi Rip Kirbiju dobrim krimićem, kao što niko nije napravio ni jedan dečiji strip koji bi neko, poput Štrumpfova, eksploatisao u crtićima, bojankama,...

Međutim. Uvek smo imali vrsne autore, pojedince, veće od svojih dela, kojima serijali nisu ni bili potrebni ni zanimljivi.

sadržaj

8.

ŠTAMPA

štampa

Dušan Banjanin i Zoran Đukanović su obezbedili sledeće priloge:

BORCI ZA PRAVDU - IZ STRIPA NA FILM

Superman, Batman, pa i Spiderman najuspješniji su superjunaci koji su se pojavili na velikom ekranu / Adaptacije dvaju talijanskih stripova, »Zagora« i »Komandanta Marka«, dohvatili su se svojedobno turski filmaši i napravili trash filmove / Razvoj tehnologije danas omogućuje uz malo domišljatosti, filmski prikaz gotovo jednak onom u stripu

Filmske adaptacije stripova već odavno nisu nikakva novost, no iako je samo dio takvih ostvarenja tijekom filmske povijesti polučio željeni uspjeh, filmaši, uglavnom američki, ne odustaju od strip predložaka. Popis stripova i junaka koji su se preselili na filmsko platno vrlo je dugačak, no znatno je kraći ako se navedu samo oni najuspješniji, odnosno filmovi koji su podjednako zadovoljili strip-fanove (što je teško) i filmofile (što nije lako), a po mogućnosti i kritiku (što je najteže).

No, dogodi se da je uspjeh koji put potpun (izuzme li se kritika), a ni blagajna ne ostaje prazna. Tako je »Spiderman 2«, baš kao i svojedobno prvi dio, poharao američke kino dvorane, te je vrlo vjerojatno da će se u skorijoj budućnosti Čovjek-pauk (osmislio ga je Stan Lee, crtao Steave Ditko, a premijerno se pojavio 1962. godine) suočiti s nekim novim, još opasnijim zlikovcem koji želi zavladati svijetom. Za to vrijeme strip adaptacije nižu se jedna za drugom s više ili manje uspjeha.

Tako se pojavio i »Hellboy«, junak iz paklenih dubina, izgledom poput uvriježene verzije vraga s otpiljenim rogovima, no usprkos priči i liku fanovi su zaključili kako se baš i nije proslavio na platnu. Peter Hawitt »uhvatio se«, pak, jedne od najpoznatijih mačaka u svijetu stripa – Garfielda, koji je zahvaljujući osobitim, ali svima prihvatljivim humorom dosad izlazio u 2.600 novina i stekao brojne poklonike. Lijeni ljubitelj lazanja napravljen je kompjuterskom animacijom, a glas mu je posudio Bill Murray – zasigurno najbolji izbor.

Pitanje je vremena kada će se pojaviti i Silver Surfer, odnosno Srebrni letač, jedan od najtužnijih američkih superjunaka, koji zajedno sa svojim dvojbama daska zarobljen u Zemljinoj orbiti.

Pročešljamo li strip adaptacije neovisno o godini nastajanja, Superman, Batman, pa i Spiderman najuspješniji su superjunaci koji su se pojavili na velikom ekranu, a filmskim su uspjehom doprinijeli i popularnosti samog stripa. Podsjetimo kako se Superman prvi put pojavio davne 1933. godine, a osmislili su ga srednjoškolci Jerry Siegel i Joe Shuster, dok se kao strip pojavio pet godina kasnije. Batman je imao premijeru 1939. godine, a stvorio ga je Bill Finger.

Ne treba zaboraviti ni na »Flasha Gordona« nastalog prema istoimenom stripu Alexa Raymonda, koji nije požnjeo golemi uspjeh, no svakako je jedna od šarmantnijih strip adaptacija kojoj je dodatnu pitkost dala glazba grupe Queen. Prema stripu je napravljen i sad već kultni film »Vrana« (uključujući ne baš uspješne nastavke), »Blade« (uključujući uspješni nastavak), »X-Man« i »Hulk«. Iz stripa na film su se preselili i »Flash«, »Maska«, »Dick Tracy«, »Punisher«, »Dardevil«...

Najpoznatijem liku pisca Roberta E. Howarda upravo je strip otvorio vrata i uveo ga na filmsko platno. Riječ je o Conanu, kojeg je dva puta utjelovio Arnold Schwartzeneger, a prvi film »Conan Barbar«, koji je u međuvremenu stekao kultni status, svakako ulazi u sam vrh strip adaptacija.

Računajući na već stečeni uspjeh i popularnost koji pojedini strip junaci uživaju, mnogi se redatelji prihvaćaju tog ne baš lakog zadatka i nesvjesni te činjenice doživljavaju ponekad i potpuni neuspjeh. Ljubiteljima stripa, odnosno fanovima, osobito se nisu dopali »Judge Dredd«, »Spawn«, »Čudovište iz močvare«, »Kapetan Amerika«, a iako ne tako loš, ni »Fantom«, odnosno »Duh koji hoda« nije baš zaslužio neku pohvalu.

Iako ima iznimaka, poput u Cannesu prošle godine nagrađenog filma »Američki san«, adaptacije stripa Harveya Pekara, koji u Americi uživa kultni status, filmaši se ipak radije hvataju nabildanih junaka koji uokolo »lepršaju odjeveni u šarene kostime i tamane negativce«. Za razliku od nadljudi nadljudskih moći, Harvey Pekar u stripu »Američki san« bilježi svakodnevicu i životne situacije običnih ljudi, a film koji su potpisali redatelji Shari Springer Berman i Robert Pulcini je istodobno strip adaptacija i biografija autora.

No, uzima li se u adaptaciju takva vrst stripa, ne može se mnogo računati na sve ono što nude neumoljivi borci za pravdu, istinu ili pak neumorni i gnjevni antijunaci željni osvete. »Obični likovi« ne »prodaju« figurice svih vrsta, majice i kostime svih veličina, kape, privjeske za ključeve, šiljila, gumice, ručnike za plažu, lizalice, kompjuterske igrice i sve što se marketinškim trikovima može postići kako bi se namaknuo još koji dolar i pridružio cifri koja je daleko od zanemarive.

Većina adaptacija stripa dolazi iz Amerike i napravljena je po američkim stripovima, dok europski strip nije doživljavao brojnije ekranizacije – zapravo mogu se nabrojiti na prste. Najuspješnija europska adaptacija stripa zasigurno je »Asterix« (uključno s nastavkom), dok se »Lucky Luke«, kojeg je odigrao Terence Hill, nije baš proslavio.

Od adaptacija stripjunakinja važno je spomenuti »Modesty Blaise«. Novost na starom tlu su ekranizacije »Poručnika Blueberryja« i »Mitchela Vaillanta«, dok se o »Rahanu« govori. Adaptacije dvaju talijanskih stripova, »Zagora« i »Komandanta Marka«, dohvatili su se svojedobno turski filmaši i napravili trash filmove koje vrijedi pogledati iz jednog jednostavnog razloga – toliko su loši da jednostavno ne mogu razočarati.

Adaptacija stripova vrlo je zahtjevna forma, pa iako je nagrada za uspjeh velika i razočaranje može biti istih razmjera. Nekada je razlog neuspjeha većine takvih filmova ležao u nemogućnosti vjernog prenošenja na platno svih onih efekata koji se u stripovima pojavljuju. Jer dok ih crtači stvaraju s lakoćom, filmaši razbijaju glave kako ih izvesti. Razvoj tehnologije danas omogućuje filmski prikaz, uz malo domišljatosti i umješnosti, gotovo jednak onomu u stripu. Stoga je jedino što možemo očekivati još mnogo junaka i antijunaka na platnima kino dvorana.

Božidar Trkulja


Objavljeno: VJESNIK, Zagreb, 19. srpnja 2004. godine

BRAJAN SINGER (38) - reditelj filmova "X-Men" i "X2: X-Men United" čovek je koji će režirati i novog "Supermena" - projekat koji je više puta najavljivan, uvek sa novim rediteljima. Ipak, i dalje se ne zna ko će biti novi Čovek od čelika, pošto glavni glumac nije određen. Jedan od Singerovih omiljenih filmova, inače, originalni je "Supermen" sa Kristoferom Rivom. "Moje interesovanje za Supermena datira odavno. U stvari, to je bilo 1978. godine kada je Ričard Doner snimio klasik koji mi je i danas inspiracija, kao što je bilo u ‘X-Men’ univerzumu. Mislim da je Supermen malo zakasnio sa povratkom i da je krajnje vreme da ponovo poleti", izjavio je Singer, čiji će producent biti Jon Peters. Supermen je poslednji put leteo na filmskom platnu 1987. godine u filmu "Supermen IV: Potraga za mirom". U međuvremenu Čovek od čelika odlično prolazi na američkoj televiziji u seriji "Smallville" koja prati tinejdžerske godine Klarka Kenta i njegovo otkrivanje moći.

V. T.


Objavljeno: DANAS, Beograd, 21.07.2004. godine

IDEALNA KOMBINACIJA

SPAJDERMEN 2/Spider-Man 2"; SAD, 2004; scenarista: Alvin Sardžent na osnovu istoimenog stripa Stena Lija i Stivena Ditka; reditelj: Sem Rejmi; igraju: Tobi Magvajer, Kirsten Dunst, Džejms Franko, Alfred Molina, Rozmeri Heris, Dona Marfi, Elizabet Benks, Vilijem Dafo, Klif Robertson, Sten Li i drugi; distributer: Tak

Kada je pre dve godine superherojska fantazija "Spajdermen" svoj planetarni uspeh najzad preselila iz štampanih medija u bioskope, i kada je - bukvalno preko noći - i dežurnim skepticima postalo jasno da takve tržišne transformacije i kontaminacije i dalje imaju potencijal najvišeg reda, jedino preostalo otvoreno pitanje pred mogulima iz kompanije "Marvel" bilo je može li se taj trijumf tretirati i kao jemstvo njihove pametno razbuđene, novomilenijumske vitalnosti. Jer, iako su stripovski predlošci već više od dve decenije nezamenljiva topovska hrana komercijalne kinematografije s obe strane okeana, gigant poput "Marvela" je odveć dugo tavorio na samim marginama te kontinuirane produkcione utakmice, iskazujući začuđujuću nespremnost da se prilagodi izmenjenim zahtevima proizvođača i - pre svega - konzumenata.

"Spajdermen" je, međutim, trijumfalno i vrlo ubedljivo prevladao sve te probleme, dileme i zablude, suštinski samo ponavljajući i produbljujući formulu koju su sveže ustoličeni šefovi "Marvela" već patentirali i proverili 2000. godine na filmu "X-Men". Sem pune mobilnosti čitave kompanije, ta borbena doktrina nije ama baš ništa prepuštala slučaju i ogledala se u angažovanju vrhunskih saradnika i ogromnih budžeta, kao i podržavanju svakog sledećeg kreativnog koraka propagandnom ofanzivom bez presedana. Sa kalkulacijom koja je debelo probila 100 miliona dolara, spretnim ukrštanjem isluženih i dolazećih glumačkih zvezda, zbilja fascinantnim specijalnim efektima, rediteljem koji je put od vunderkinda do veterana prevalio volšebno zadržavši kultni status, ali i - što je svakako najvažnije - uz dugovečan mit o Čoveku-pauku usađen u iskustvo više generacija publike širom sveta, ovaj film je jednostavno bio osuđen na uspeh.

Međutim, i pored uzorne konstrukcije i golemog uspeha, taj bazični, bioskopski "Spajdermen" nije bio nikakvo bezgrešno remek-delo, uglavnom zato što je bio ozbiljno opterećen gomilom objektivnih (tegobna ekspozicija mita i uspostavljanje karaktera) i subjektivnih (istorijski prikladne moralno-ideološke poruke i parole) problema. Njegov naslednik, "Spajdermen 2" zadržao je gotovo isti izvođački tim i istog reditelja - Sema Rejmija, ali je na već utrti put zakoračio sa mnogo većom lakoćom i lepršavošću, razložno i očito principijelno se udaljivši od preprogramiranih ideoloških slogana i automatski skrenuvši u neku vrstu ugodne porodične zabave. Uz to, "Spajdermen 2" je možda i malčice neočekivano odustao od igre skrivanja identiteta svog naslovnog junaka, što je donekle umanjilo misterioznu podvojenost na relaciji student Piter Parker/svemoćni Čovek-pauk, dok je na drugoj strani dotična odluka oslobodila čitavu naraciju određenog grča, omogućivši i junacima filma i publici da znatno opuštenije urone u novu avanturu pred njima.

Ovakav "Spajdermen 2" verovatno razočarava poštovaoce nekadašnje Rejmijeve subverzivnosti suficitom pribranosti, a ljubitelje žestoke akcije manjkom adrenalinskih šokova, no u bioskopu se sada primenjeni recept pokazuje kao gotovo idealna kombinacija, popunjena uravnoteženim odnosom uverljivo iznijansiranih emocija i vratolomija kadrih da svakoga ostave bez daha. Time su već klasične dihotomije unutar superherojskog žanra kao što su odnos između stvarnosti i mašte, ili između prirode i nauke, neprimetno i glatko obogaćene novim slojevima u kojima se sučeljavaju ljubav i profesionalizam, ili odanost porodici i prijateljstvo, pa i žeđ za osvetom sa plemenitošću. Konačno, ukoliko se i može reći da su stremeći ka punokrvnom letnjem hitu Rejmi i ljudi iz "Marvela" svesno relativizovali zakleti fajterski duh svog čudesnog protagoniste, valja znati i da je ovo i ovakvo ostvarenje nesumnjivi garant vrlo unosne artističke i komercijalne budućnosti koja stoji pred kinematografskim serijalom "Spajdermen". U ovako mršavim bioskopskim vremenima i to je više nego dovoljno.

Aleksandar D. Kostić


Objavljeno: DANAS, Beograd, 15.07.2004. godine

PREMIJERA

LJUBAVNI JADI SUPERHEROJA

Nastavak ekranizacije Spajdermenovih avantura

Piše: Ana Tasić

Spajdermen 2, nastavak avantura još jednog lika iz Marvelovih serijala u stripu (pored Derdevila, Eks-mena, Panišera), kombinuje elemente akcionog, porodičnog, naučnofantastičnog i melodramskog žanra. Film na atipičan način tretira neuništive junake s natprirodnim moćima. Takođe, donekle je subverzivan, jer ne predstavlja samo unapred dobijenu borbu superheroja sa gigantskim neprijateljima ljudskog roda, već je fokusiran na njegovu ličnu dramu i ozbiljne emotivne dileme.

Spajdermenov alter-ego Piter Parker je neuspešan student fizike na ivici bankrota, otpušten sa posla i neodlučan u odnosu sa devojkom u koju je zaljubljen. On je praktično u hamletovskoj dilemi jer mora da se odluči između dva načina života. Pitanja junakovog identiteta, koja su u prvom delu filma bila samo usputno markirana, ovde su dominantna. Generalno vođen tezom da velika moć podrazumeva ogromnu odgovornost, Spajdermen 2 naglašava relevantnost sociološkog aspekta postojanja superheroja: ispituje problem izbora između ljubavi i dužnosti, emocija i racija, kao i pitanja odricanja i žrtve.

Paralelno sa Piterovom ličnom dramom razvija se Spajdermenov sukob sa glavnim negativcem, tehno-mutantnim doktorom Oktopusom (Alfred Molina), koji nije bezrezervno zao, već se neprestano i iskreno bori sa tamnom stranom svoje ličnosti. Gledaoci stoga razvijaju saosećanje i prema herojevom protivniku, što nije slučaj u konvencionalnim filmovima o superljudima. Sem Raimi, koji je svoj status inicijalno izgradio na snimanju manirističkih horora (serijal Zli mrtvaci), drugog Spajdermena režira odmereno i realistički, zbog čega se publika lako identifikuje s akterima.

Tobi Megvajer uverljivo oblikuje lik smušenog Parkera, dok Kirstin Danst igra Meri Džejn koja je u ovom delu uspešna brodvejska glumica, izložena mučnim nedoumicama oko izbora muškarca s kojim će provesti život. I epizodni likovi u filmu su veoma živi i autentični: nemoralan, netolerantan i koristoljubiv urednik novinske redakcije veoma je artificijelno i farsično prikazan; Parkerova tetka (Rozmeri Haris) pojačava celokupni emotivni učinak filma; ulična violinistkinja koja predstavlja vox populi (u prvom delu je to bio pevač na gitari)...

Spajdermen 2 donosi izvanredno redak spoj vizuelne i akcione impresivnosti, šarmantnog humora i dobro promišljene, psihološki utemeljene, ambivalentne postavke likova, zbog čega će ovo ostvarenje možda biti interesantno i onima koji nisu poštovaoci superheroja na filmu.


Objavljeno: Blic News, Beograd, 21. jul 2004.

sadržaj

9.

PISMA ČITALACA

mail

PISMO ZLATKU I ODGOVOR DEJANU STOJILJKOVICU

Dragi Zlatko,
Iznenadio sam se kad sam pismo upuceno licno tebi video u Vestima. Tim pre sto me nisi kontaktirao i pitao da li da ide u njima ili ne. Ali ne mari, ono je tvojom urednickom odlukom objavljeno na tom mestu, verujem kao dokaz tvoje urednicke otvorenosti i demokraticnosti. A ono sto sam mislio, kao obican citalac Vesti i ljubitelj stripa, i sada bih potpisao punim imenom i prezimenom.
Buduci da sam ti pisao privatno, kao reakciju citaoca, nisam argumentovao svoj stav, vec sam samo izneo gadjenje sto je moguce da neko najboljeg srpskog crtaca i njegov rad bagatelizuje bez ijednog jedinog argumenta, u tekstu kopji nije privatno pismo, nego autorski clanak.
Postujem tvoje urednicko pravo da objavljujes i lose i neargumentovane tekstove, ali ja sam, u medijima u kojima sam radio, uvek bio protiv takve @demokraticnosti@ i uvek trazio kvalitet i argumentaciju u kritickim reakcijama teksatopisaca.
Sto se tice reakcija na moje pismo, nesporazumi u njima su uglavnom plod uverenja njihovih autora da sam tekst namenio objavljivanju, pa nemam razloga da im objasnjavam ono sto je belodano bilo kom ko ima mozga.
Pozdrav i nastavi da radis tvoje super vesti, pravi prozor u svet lepe devete umetnosti. A ovo pismo, naravno, objavi.
----------
Postovani Vaso,
Duzan sam izvinjenje jer sam jednostavno pogresno protumacio mail. Zbog brzopletosti sam svu postu pamtio u folder za SVesti, i posle sklanjao samo one sa napomenom da "nisu za objavljivanje". Nije mi bas neko opravdanje, ali mi je nauk da drugi put vise pazim u svom urednikovanju. Zahvalan sam na razumevanju i jos jednom upucujem iskreno izvinjenje zbog pogreske i eventualne ucinjene stete.
Zlatko



Postovani Dejane,
Verujem da su Vam sada mnoge stvari jasnije.
Ukratko, buduci da sam citao neke Vase stripove, kao i vecinu tekstova kod Zlatka, smatram da zbog njihovog kvaliteta nemate apsolutno nikakvog prava da pisete o Banetu Kercu na nacin kako to cinite. Pri tome Vas vase priznanje da ste odraslei uz njegove stripove i da ih cenite, mislim na one rane epizode Kate olucarke, cini smesnim. Nemoguce je voleti onog a blamirati ovog Baneta, ponavljam najboljeg srpskog crtaca svih vremena! Sto se tice Vaseg stava prema mnogim alternativcima, gotovo da bih se slozio s Vama.
Vase ruzno pismo Zoranu Djukanovicu, pak, eliminise Vas kao sagovornika u bilokakvoj polemici.-Pa i u ovoj.
Mada moje prvo pismo nije bilo poslato da bi bilo objavljeno, ono je Zlatkovom odlukom odigralo dobru ulogu. Izgleda da ste trenutno u ostavci.
Dakle, ne savetujem Vam da stalno ostanete u njoj, vec razmislite malo, da li biste pisali za Bilju i njena ocekivanja, za ocekivanja nekog ko misli slicno meni i Zoranu, ili pak za samog sebe i svoje autorsko ime.
U nadi da cete znati da odaberete, pozdrav,
Vasa Pavkovic.

sadržaj

10.

LINKOVI

Strip Vesti

-"sajt trivijalno-eksplicitne sadrzine" kako kaže autor strane sadrži i rubriku sa stripovima:
http://www.trivialtribune.s5.com/
soul banatsky, vrsac

PS. Za yu karaktere je potrebno skinuti i instalirati fontove sa sajta.

sadržaj

11.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od 24. do 30. jula

. . .

Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad