prošli broj - arhiva - sledeći broj


SADRŽAJ

1. STRIP RADIONICA U CELJU - Strip Core
2. LJUBAZNI LEŠEVI - Borislav Stanojevic
3. DAN DARE I UMJETNIČKI CRTEŽ
   RANKA HAMPSONA (12) - Josip Mihalković
4. JUŽNJAČKA UTEHA No 158. - Dejan Stojiljković
5. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (217) - Darko Macan
6. MOJ POGLED (105) - zmcomics
7. ŠTAMPA - štampa
8. LINKOVI - Strip Vesti
9. DATUMI - Strip Vesti

1.

STRIP RADIONICA U CELJU

Strip Core

Dvodnevna stripovska delavnica

Likovni salon Celje:
Petek, 11. junij 2004 od 16.00 do 20.00
Sobota, 12. junij 2004 od 10.00 do14.00

Delavnico bosta vodila Ciril Horjak in Matej Kocjan.
Delavnica je brezplačna, potrebni materiali bodo na voljo v galeriji.
V soorganizaciji z revijo Stripburger.

Prijave sprejemamo do 3. junija:
icercnik@zkp-celje.si
03 4265156
03 4265158
040 753778

Na delavnici se bomo posvetili vsakemu posamezniku, vendar pa bo okviren potek delavnic naslednji:
1. spoznavanje razlicnih tehnik in stilov
2. poudarek na samostojnem razvijanju zgodbe - sporočila
3. pomen ritma v zgodbi - uravnotezeno dopolnjevanje teksta in slike, s katerimi oblikujemo vzdušje v zgodbi
4. jam session

CIRIL HORJAK je absolvent Akademije za likovno umetnost v Ljubljani. Objavljal je v Stripburgerju, publikacijah skupine Grejpfrut in koroškem študentskem časopisu Ibržnik. Na mednarodnem področju so bila njegova dela predstavljana večinoma v okviru dejavnosti revije Stripburger, leta 2000 je bil njegov strip Heroji uvrščen na stripovski festival Fumetto v Luzernu, Švici, objavljal je v francoski reviji Le Martien in portugalski stripovski antologiji Quadrado. Ukvarja se tudi z ilustracijo. Lanskega novembra je pri založbi Stripburger/Forum Ljubljana v zbirki Republika Strip ( zbirka je posvečena samostojnim publikacijam slovenskih strip avtorjev ) izšel njegov prvenec "RIDE". Album je samosvoj odgovor na aktualne dogodke na Koroškem.

MATEJ KOCJAN se s stripom ukvarja od leta 1989. Sodeloval je na številnih Stripburgerjevih skupinskih razstavah. Leta 2000 je izdal mini album v sitotisku DELIKATESSEN, leta 2001 je objavil strip "A Tale From The Face" v sitotiskani manufakturi DROZOPHILE. Je avtor risanke "Možgani na begu". Samostojni razstavi je imel leta 2002 v MKC v Kopru in v KUD France Prešeren v Ljubljani. Bil je član glasbene skupine DUO NE BLODI RAJE HODI. Je član uredništva Stripburgerja in umetniške skupine KAM? ter recenzent stripov na Radiu Študent (oddaja Stripofilija).

Oba vodita letne stripovske delavnice v Središču za mlade v KOŽ / Mestni knjižnici v Ljubljani.

Izbrana dela oz. rezulati delavnice bodo razstavljeni na avtobusih, oglasnih prostorih podjetja Avus.

Delavnico sofinancira MOL.

sadržaj

2.

LJUBAZNI LEŠEVI

Borislav Stanojevic

”Ljubazni leševi“
grafička novela Zorana Penevskog i Ivice Stefanovića,
izdanje SKC Novi Sad, 2004.

1. Etiketiranje:

Pre no što vas, ljubazni čitaoci, izgubim u sub-kriptičkim katakombama, u koje pozivaju Penevski i Stefanović (dalje P.S.), treba reći glasno i jasno: ”Ljubazni leševi“ su verovatno najznačajnija skretnica u istoriji srpskog stripa. Kolosek iza nje može ostati pust i zarasti u korov, ali ne zato što njime nije trebalo ići, već zato što za to nije bilo petlje i moći. Mnogi su/bi hteli tuda, ali P. i S. su prošli prvi. (I verovatno zato ”Leševe“, kao zadah zaborava, prati neprijatan kritički muk.)

Eventualni alibi može biti da su tu prugu drugi već istrasirali drugde, spomenimo samo, na primer, ovde uvek nedovoljno poznate, Morisona i Mekkina (Arkham Asylum) i Gejmena i Mekkina (Signal To Noise), ali i gotovo sasvim nepoznate ”stare“ miljokaze, kao što su bizarni časopis ”Skull“ (iz 80-tih, gde su sa nekrofilijom počinjali Korben i Veič) ili Paskala Durija sa njegovim morbidnim vizijama u ”Polu“ (iz 90-tih) – pa zato ”takvo lešinarenje ne može biti dobro jer je samo prvo gostovanje nekavih copy-catsova u vašem gradu“.

Ali, P.S. nisu ponavljači.

Oni imaju svoju priču, a njoj odlično služe osvojene i usvojene, i za ovaj slučaj uspešno odabrane tehnike (i tehnologije). To što je Kristofori izmislio klavir, ne čini ga autorom Šopenovih preludijuma.

Autori su stilski onoliko pismeni koliko uspešno prilagode formu (i tehne) sadržaju, pri čemu dramaturški bitna (i fizički izdvojena i, ponekad, misteriozno nedostajuća – žale mi se prijatelji koji znaju za moj kompletan primerak!) knjiga u knjizi, t.j. grafičkom romanu, nije najmanje značajna originalnost ovog estetskog predmeta.

Da podvučem: ako nikada niste nabavili ni jedan strip u životu, blago vama, jer vam ovaj može biti prvi. A, ako jeste, opet će vam biti kao prvi (put).

Jer od ovakvih stripova (trebalo bi da) počinje ”novi talas“, lavina, šta god hoćete.

”Leševima“ možete prebaciti svašta, ali ne i da nisu uspelo delo. Oni najzad daju našem mainstream-u tzv. alternativnog, eksperimentalnog, itd. stripa1 (što je samo po sebi paradoksalni ili naprosto apsurdni contradictio in adjecto srpske grafičke zavere iz predpenevskijanske ere) – dignitet ozbiljne umetnosti.

Otud ”Leševi“, (baš zahvaljujući tome što su jedan najzad(!) uspeli srpski strip-eksperiment) po taj isti ”mainst(r)eam“, otvaraju opasnost akademizma, pogubnu po svaku avangardu, ali to je već druga priča.


2. Disekcija:

U ”Leševima”, vaš duševni, gostoprimljivi komšija - mrtvozornik (što se nikako ne sme mešati sa nekim nevernim grobarom), patolog Dušan(!), istražuje (opasnu?, ali bez sumnje grafičku) zaveru Ministarstva smrti, potpomognut svom silesijom svojih bošovsko-brojgelovskih, kadaveroznih ”zemljaka-pacijenata“ i spomenutom knjigom u knjizi (”Preživeti autopsiju“ izvesnog Andreja Gramatika), koju dobija u opskurnoj antikvarnici od nametljivo-razmetljive prišipetlje (i zaista samo autor P. mora položiti račun kako neko takav može da radi na onakvom mestu); a prišipetlja ga, kad zaželi da se prikaže anarhistom (iako je, u stvari, samo mo-mentalni terorista), optereti i mudro-mučaljivom, a rečitom životinjkom, evoluciono apsurdne, jedinkovrste. U stvari, možda, zavere i nema, na kraju će nas smutiti ista (anti)kvarna prišipetlja, već se samo radi o Dušavnoj bolesti-na-smrt.

Jednom rečju, u ”Leševima“ su usta puna smrti i umiranja. A zaista, tu ni jednog ni drugog nema ”ni za lek“. No, njih se i ne treba bojati, naglašava P., treba se bojati dekonstrukcije. Otud strip (vizuelno) naseljavaju slike onih koji su preživeli autopsiju (leševi jesu pokrpljeni, ali kod njih erekcija, felacija i srodnog ima ”na pretek“) i onih koji to još (sasvim) nisu. Tegoba procesa pod-crtana je izvesnim brojem stalno prisutnih, raščepljenih kadavera, u (stalno) započetom stadijumu autopsije.Eh, ta dekonstrukcija! Niko je ne voli; to je prljav posao; neko mora da je radi... Zašto? E, na to odgovor nećemo dobiti ovde. Od autora treba tražiti dopunsku literaturu (nastavak?). Kao perfidan detektivski pisac, P. nam ni na samom kraju ne otkriva svoje anatomske karte (onoga što treba da se zna, t.j. ne daje nam dovoljno konopca kako bi se i sami mogli obesiti).

Verujte, sve to ima i dublji razlog. Radi se o tome da je grafička novela – eminentno super-herojski žanr. P. to odlično zna i adkvatno ga para(o)dira. On sam, kao uzorni kafkijanac, svestan je da teško da ima ičeg kafkijanskijeg od super-heroja.2

- Solipsizam super-heroja (P. to zove ”virtuelnošću“): mrtvozornik, prosektor ne može da umre (baš kao što Dušan ne može ni da pronađe/pokaže – dušu). Niti to može bilo ko drugi u ”Ljubaznim leševima“ (uključujući, videli smo, i samog čitaoca - usled nedostatka autorskog konopca, sećate se?).

- Prosektor samo sa sobom može umno da govori. Svi ostali lupetaju gluposti i/ili kasandrijeme3, ili muče. U jednoj kafkijanskoj atmosferi, to je ”legitimno“. Kao i to da sve mudre ili makar poetske floskule Prosektora nisu kadre da odvedu dalje od puta koji mu je sudbinski iscrtan po imaginarnoj isprekidanoj liniji reza/šavova disekcije po grudima.

- A čitaoci (ne manje i stvaraoci) stripa? Sve go super-heroj do super-heroja, gospodo moja! Ko bi još inače tako nešto ”virtuelisao“ u 21. veku? Njihove maske su korice i table strip-sveski, koje navlače preko očiju. Tvrde korice i mrki tonovi sepije samo menjaju orijentaciju i metod vigilanata. Svi mi, učesnici rituala stripa (kakav god predznak mu dali), podjednako smo virtuelni. A ako bismo hteli da budemo dosledno evolucionarni - razlika je (možda) u stepenu, ne u suštini.

- Filozofski strip? Zar je moguće vinuti strip do tako super-herojskih visina? A šta ako je filosofiji samo to preostalo? ”Dosetka postmodernista da deficit epohalnih ideja proglase za vrlinu“ (M. Božinović) naterala je filozofe da krepaju kako od smeha, tako i od sramote, a učinila i da se sve velike misli i misaoni sistemi još samo u stripu (i to samo vrlo solidno maskirani) mogu ozbiljno razmatrati. Ne zbog mudrosti. Već da bismo preživeli autopsiju koju mudrost nad nama vrši. I to je suština našeg straha od super-heroja: zato mi ne želimo da navučemo masku preko lica/glave (baš kao što to prosektor radi), mi hoćemo povez preko očiju.


3. Kajzeršnit:

- ”Scriptura“, t.j. scenario
P. je i kao pisac – (po)es(i)ejista, dakle, nešto između pesnika i esejiste (uz pridodatu dozu ”theorie“ grandomanije), kao i svaki veoma obrazovan čovek, a opterećen talentom i izvesnim moralnim udlagama. Već sam način na koji on misli hermetički je i blizak ”kripti“. Zato P. mora da uloži đavolski dramaturški napor kako bi okolnosti (koje samo sa mnogo muke i blagonaklonosti možemo nazvati ”pričom“) uredio tako da one daju iluziju ikakvog sleda događaja, a nekmoli još i ”istrage“. P. je gotovo van-helsinškim naporom uspeo da jedan gotovo ”vanzemaljski“ tekst u(s)pokoji, t.j. strip-dramatizuje, što ga, u očima potpisnika ovih redova, čini sjajnim scenaristom. Neki već prebacuju kako je i taj hermetički tekst ionako P.-ov, te da ga on nije morao odabrati, već uzeti/napisati neki ”comix-niji“, pa je otud i sva ta rabota – šizofrena. No, takve zaista treba prepustiti autopsiji. Bez vodiča za preživljavanje.
Dalje, da je P. super-herojski pisac dokazuje i njemu karakterističan nedostatak bilo koje osim unutrašnje, psihološke dijegeze – on neće da zna za priču. Samo za preživljavanje i proživljavanje. Ako se išta zaista ”dešava“, dešava se unutra, u biću ”heroja“, i ako i se nađe u spoljnoj stvarnosti, projektuje se iznutra. Pa kako je sve to obavezno vezano i za viši, duhovni plan, radi se i bukvalno o nečem tragičnom, nečem iznad heroja.
Osim toga, P. ne vredi da uhodite. Baš kao da je prosektor iz sopstvenog stripa, iako najavljuje da je (grafički) zaverenik, iako reklamira sjajnu borbu (definitivne definicije, simboličke funkcije tela, smrti, bivanje virtuelnim, etc.) sve za šta ćete moći da ga uhvatite je njegovo novo, vrlo hudinijevsko bekstvo. Hoću da kažem, tip je čudan fighter. ”Poanta“ njegovog stila je u radu nogu!
I, najzad, (kad su obrazovani i ”teški“ ljudi) scenaristi imaju perfidan uticaj na svoje crtače. Situacija je još pogubnija ako su scenaristi i (zatomljeni) crtači, kao P.

- ”Vizura“, t.j. iluminacija
S. je duhovit slikar i dizajner, rasan ilustrator. On je Mekkinovski ilustratorski iluzionizam prilagodio P. esejistici: stilski je pročistio prostor (retko je tu nešto više od klaustrofobične dvoplanske scenografije, gde ”draperije“ boja vise i padaju po likovima, zagušujući ih i prisiljavajući čitaoca da se vrati tekstu); izbacio je tipično Mekkinovske ready mades-e (sa kojima ni sam majstor ne zna uvek šta bi počeo, ali su mu, eto, postali obligatni ”brand“), što dosledno pojačava gustinu atmosfere metafizičkim implikacijama, radije nego likovnim sredstvima. Umesto ready mades, tu su naprosto sjajni, izuzetno elegantni dizajni posmrtnica, kovčega… I duhovito ”složena“ knjižica u knjizi, da ne zaboravimo!
Dosledna, srednjevekovna morbidnost vremena jedne ”crne smrti“ S., može biti i osveta ilustratorskom kulučenju za bukvare i ostalu umivenu dečiju propedevtiku.

- Intervencija kompjuterom u likovno delo:
Postoji, naravno, ali nas, ljubazni čitaoče, ne treba da je briga za to. Mi smo konzumenti iluzije. Ako je ona dobra, ne marimo za cilindar ili štapić ili samog mađioničara. Uostalom, kompjuter uvek ostavi ostavi otiske po likovnom delu, kao slon po zavejanoj šumi. U ovom slučaju, na sreću scenariste i ilustratora, zavejana šuma ostavila je tragove po slonu.
Dakle, kako? Pa, (svakog) Mekkina je lakše stići nego prestići. Dakle, manimo se Mekkina.
Ubuduće, dajte nam pravu Ivicu.

sadržaj

3.

DAN DARE I UMJETNIČKI
CRTEŽ FRANKA HAMPSONA (12)

Josip Mihalković

S Interneta skinuo i priredio Josip Mihalković.

Razvoj priče preuzeo je Eric Eden i osmišljeni planovi Franka Hampsona su propali. Trilogija završava s "Trip toTrouble" (Izlet u nevolju), što je bilo u okviru očekivanoga, ali daleko od onoga što je bilo planirano. Prosječna priča o Danu Dareu trajala je oko godinu dana, ali išlo se za tim da tako više ne bude. Tražile su se kratke, žestoke priče, osmišljavane neposredno pre nego su bile nacrtane. Ili tako, ili su priče već od početka bile prozirne. To se vidi u "Project Nimbusu": U trenutku kada se priča najljepše zahukta Dan slučajno pobije sve izvanzemaljce. Kraj priče. Antiklimaks. To je još veća šteta kada se u obzir uzme elaboriran pristup ranijim dijelovima priče.

"Čistunci "su se gnušali Bellamija jer je promjenio hardver stripa-odore, svemirska odijela, zrakoplove-sve je bilo iznova dizajnirano. To nije bila isključivo Bellamijeva zamisao, već zamisao novih izdavača i urednika. Ruku na srce, većina je promjena bilo promjena na bolje, ali je to uništilo jaki osječaj kontiunuiteta koji se provlačio kroz Hampsonovo viđenje Dana Darea.

Isto tako, "Project Nimbus" je pokazao što Frank Bellamy može. Neke od njegovih scenografija za priču su izuzetne. Neki crteži ("Nimbus 2-rendezvousing with Andromeda") lansiranje Nimbusa 2 sa Zemlje mogli bi se objaviti u bilo kojem stripu devedesetih godina i niti po čemu se ne bi moglo reći da su zastarjele.

To nažalost ne vrijedi i za Hampsonov hardver. Crteži zaleđenih Jupiterovih mjeseca Franka Bellamija novo su vrhunsko dostignuće "Eaglove"snažne umjetničke tradicije. Isto tako, izvanzemaljci Franka Bellamija izuzetno su uvjerljivi i jedini su uvjerljivi nečovjekoliki izvanzemaljci cijelog opusa. Ali, tu je opet nesrazmjer između Franka Bellamija i Dona Harleya. Njihovi se stilovi uopće ne slažu, a u istom stripu imate jednu stranu Harleyevu, a jednu Bellamijevu: potpuni vizuelni nesklad. A nakon svega toga, nakon isteka godine dana, Frank Bellamy napušta strip-produkciju i prebacuje se na sebi primjerenije poslove.

nastavlja se...

sadržaj

4.

JUŽNJAČKA UTEHA No158.

Dejan Stojiljković
amarok018@yahoo.com

Niški strip autori (5)

Boban Savić
GETO U ZMAJEVOJ SENCI (drugi deo intervjua)

Da li misliš da postoji nešto što bi se moglo nazvati "srpskom strip scenom"?
Na to pitanje ne bih mogao direktno da ti odgovorim iz prostog razloga što bi odgovor mogao da bude i "da" i "ne". Ako pojam scena vezuješ za autore onda je odgovor potvrdan jer imamo puno veoma kvalitetnih autora, koji su se potvrdili ne samo ovde nego i u inostranstvu. Eto, sama činjenica da su Pahek i Kerac uspešno radili za Amerikance sve govori. Dobrih autora, dakle ima, ali sasvim je druga stvar to kakva je bila situacija ovde zadnjih godina, sve to kroz šta smo prošli moralo je da odrazi i na strip stvaralaštvo, tu pre svega mislim na krizu strip revija. Autori, jednostvano nisu imali gde da izdaju, tako da, samim tim, i motiv za rad na stripu nije bio baš neki. Osim toga, ne zaboravimo i sam odnos ovdašnjih kulturnih i drugih institucija prema stripu. U Francuskoj, na primer, zakonom je regulisano, a i od strane Ministarstva kulture sprovedeno u delo, da na svaka tri inostrana strip-albuma mora da se izda jedan domaći. Tako se oživljava strip scena i motivišu autori. Naravno, u Francuskoj je strip odavno prerastao u industriju a mi smo još uvek daleko od toga. Ako si mislio na srpsku strip scenu kao nešto prepoznatljivo, nešto što ima svoj osobeni pečat i prepoznatljiv izraz kao, recimo, američka scena ili francuska scena, to je već nešto drugo. Mislim da naša scena, i pored svega što sam pomenuo, ne može da se pohvali time da ima svoju uatonomnu autorsku crtu.

Ko je tvoj omiljeni domaći autor?
Uh... Na to stvarno ne bi mogao da ti odgovorim. Ima ih puno i svi su mi dragi iz različitih razloga. Eto, jedan od njih je i Željko (tokom intervjua prelistavali smo mnoge albume, među kojima i Pahekov "Badi Kukavica i druge priče", prim D.S.) koji je sazreo u pravog majstora. Album koji gledaš je fantastično urađen i hvala Bogu da je konačno izašao s obzirom na to kakvi su ga sve pehovi pratili. Neke table su izgorele prilikom bombardovanja pa je morao da ih crta opet, a potom su, prilikom pripreme za štampu, pobrkani filmovi tako da su neke strane ispale u pogrešnim bojama...

Da li misliš da srpski strip ima budućnost?
Naravno. Mislim da se kriza strip revija koju sam pomenuo lagano bliži svom kraju jer vidim da izdavaštvo lagano oživljava. Puno znači to što su se na ove prostore vratili neki stari dobri stripovi, što su obnovljena neka stara izdanja i što se javljaju neka nova. To puno znači za sve ljude kojima je do stripa stalo. Ima, opet, puno mladih talenata za koje se samim tim otvara dosta prostora, na njima je samo da ga iskoriste.

Kako ti izgleda današnja svetska strip scena?
Mislim da hiperprodukcija guši današnji svetski strip. Da se razumemo, ima tu dosta kvalitetnih stripova i kvalitetnih autora ali sve je to preraslo u ogromnu industriju oko koje se vrti ogromna količina novca koji diktira pravila, tako da se crta i izdaje sve i svašta. Pored toga, u današnjem svetskom stripu prisutan je rastući trend agresivnosti koji, meni lično, itekako smeta. Sve je nekako prepuno eksplicitnih scena nasilja i seksa do te mere da to prelazi granice dobrog ukusa. Ali mislim da je to u trendu umetničkih u drugih kretanja na zapadu tako da i strip nije ostao imun na sve te negativne pojave.

Možeš li da nam kažeš nešto o odnosu stripa i filma?
Strip i film su vršnjaci i razvijali su se istovremeno samo idući u različitim pravcima. Mnoge stvari je film pokupio od stripa a s druge strane mnoge stvari su iz stripa prenete u film. Ipak, mislim da je strip u prednosti jer je ranije sazreo. Vidiš, ti i danas možeš prve stripove da čitaš bez problema i da ti budu u vizuelnom i bilo kom drugom smislu interesantni kao nekom koj ih je čitao pre sedamdeset ili osamdeset godina kada su nastajali. Sa filmom je stvar potpuno drugačija. Prvi filmovi u odnosu na ove današnje izgledaju smešno i amaterski, što zbog velikog tehnološkog razvoja koji je nastupio i uneo puno toga u film, što zbog samog duha vremena u kojem su ti filmovi nastajali. Eto, nedavno sam gledao neku staru verziju "Ane Karenjine" u kojoj je Vronski neki mali debeljuškasti tip sa brčićima, to je u to vreme bilo normalno, a danas izgleda smešno... Strip nema takvih problema i u tome je oličena njegova prednost. Jedna od osnovnih stvari u filmu jeste i dinamika, tj. slika je u filmu pokretna dok je u stripu zamrznuta ali zbog toga ti u stripu možeš do mile volje da razgledaš tu sliku i uživaš u detaljima. Ipak, film je nekako lakši za praćenje zbog same svoje prirode, i zbog tih sličnosti i zajedničkih momenata usudio bih se da kažem da se mi gledajući filmove obrazujemo da za čitanje stripova. Naravno, ima i puno stvari koje se iz stripa ne mogu preneti u film i obrnuto. Otud i toliko loših ekranizacija mnogih stripova. Doduše, tu su dosta krivi i mnogi filmadžije koji uopšte ne kapiraju poetiku i senzibilitet stripa pa prave karastrofalne filmove po njima, ipak, ima tu i izuzetnih dela, "Konan" Džona Milijusa i "Vrana" Aleksi Projasa su primeri za to.

Kako je bilo raditi ilistracije za Tolkina?
Ja sam radio ilustracije samo za jednu Tolkinovu knjigu ("Farmer Gil od Buta" u izdanju Manjana Pressa, prim D.S.) i prilično sam uživao u tome. Raditi Tolkina nije nimalo lako pre svega zbog toga što su njegovi fanovi prilično rigorozni i ako izneveriš poetiku samog dela pa čak i ako odstupiš i u najmanjim detaljima od Tolkinovih opisa koje je dao u knjizi, oni će te saseći svojim kritikama. Puno mi je u tom radu pomoglo ono što su ranije uradili neki ilustratori Tolkinovih knjiga, pre svega Džon Hou i Alan Li, za koje smatram da su ubedljivo najbolji u tom poslu, mada ni naš Igor Kordej nije loš.

Islustrovao si, i to izvanredno, jednu izdanje zbirke naših narodnih pesama. Kako si se tu snašao?
Ni to nije bilo baš lako, pre svega što su likovi naših junaka, od kojih su neki istorijske ličnosti a neki ne, itekako izgrađeni u kolektivnoj svesti srpskog naroda, tako da tu ne smeš mnogo da se igraš i praviš egzibicije. A i sami detalji vezani za duh vremena su zahtevni, počev od izgleda, odeće, oružja... Što se same knjige tiče, mislim da izdavač (Verzal Press iz Beograda, prim. D.S.) nije baš adekvatno upotrebio te moje ilustracije, ali šta da se radi.

Za kraj, kaži nam odakle ti nadimak ''Geto''?
Pa (smeh)... To je nešto što vučem iz srednje škole, jedna duga priča... I totalno nezanimljiva.


Sledeće nedelje:
Niški strip autori (6) - Tony Radev
FRANCUSKA VEZA

sadržaj

5.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (217)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

ISPOVIJEST DESETA: KATOLIK

Biti katolik ne znači nužno vjerovati. Biti katolik definitivno ne znači hodati napaćena lica, blažena osmijeha i s očima nebu okrenutim. Biti katolik, na stranu stav Crkve, znači biti odgojen kao katolik, u djetinjstvu upiti određeni sklop jasnih i nejasnih priča, određenu ikonografiju i određena pravila ponašanja.

Ja sam katolik, drugim rječima, jer su moji roditelji bili katolici. "They'll take you as soon as you're warm," pjevaju Monty Pythoni.

Sad, sretao sam katolike kojima je njihovo katoličanstvo važan dio identiteta, ponekad utjeha, ponekad izlika za posve nekršćansku netoleranciju prema nekatolicima. Također sam sretao one koji su, obično negdje oko puberteta, zaključili da je to sve bljuvotina i odrekli se katoličanstva, misleći da su time prestali biti katolici. Kao da operacija spola mijenja gene: ako su te odgajali kao katolika, tvoj je mozak užičen na taj način i šlus.

Postojalo je razdoblje u mome životu (rani pubertet, kada te nitko osim tvog plišanog medvjedića ne voli i ne razumije) kada su mi Bog i Crkva bili dosta važni. Došlo je, zatim, i doba kada mi je sve to bila bljuvotina. Konačno sam zaključio - za vlastitu upotrebu - kako mi religija treba. A ako mi već treba (kako bih imao s kime razgovarati kad mi je teško, a nije petak da pišem kolumnu), onda baš mogu i ostati katolikom. Manja je gnjavaža tako nego provesti dekade, poput nekih, iskušavajući ostale religije u potrazi za boljom. Daj katoličanstvo, kad je već tu, i pusti me da radim stripove.

Mislili ste da nikad neću do stripa doći, je li?... Istina, strip i religija se slabo prožimlju (hagiografije u stripu na stranu): strip je kao medij, naime, u perpetualnom mentalnom pubertetu i nesmrtan poput svojih junaka te izbjegava ijednu raspravu o Bogu dublju od najplićeg klinačkog antiautoritativnog stava (v. Preacher). A izbjegavati pitanje religije jest izbjegavati jedno od bitnih životnih pitanja (ako vam se ne čini bitnim, niste dovoljno o njemu promislili; ako vam se ne čini bitnim, a brijete na Sandmana - ju, al' se zavaravate!).

Kad radim stripove, pričam priče o krivnji, iskupljenju i smislu. Možda nisam prošle nedjelje bio na misi, ali treba biti glup pa ne vidjeti da sam katolik.

sadržaj

6.

MOJ POGLED (105)

zmcomics
zmcomics@neobee.net

BONELLI PO BONELLI...

...i eto punih kioska.

Da li to stripovi iz produkcije Sergio Bonelli-ja polako ponovo zauzimaju svoje, decenijama negovano, tržište?

Osim hrvatskog izdavača Ludens, koji se svojim višegodišnjim trudom angažuje na oživljavanju te produkcije, s vremena na vreme se pojave i drugi da okušaju sreću. Sećanje na ogromnu popularnost, i isto tako ogromne tiraže, svakog potencionalnog izdavača stripova zaintrigiraju i navode na pokušaj da povrati staro interesovanje publike. Ludens je pokazatelj da to i nije baš tako lako. Nije da ne funkcioniše, ali se neki junaci ređe pojavljuju, neki i ukidaju zbog slabe prodaje, dok, naravno, neki likovi poput Zagora idu odlično.

Pokušao je sa Bonellijevcima i Vanini, ali nije išlo. Valda su italijani, vlasnici, mislili da će za par meseci dostići nekadašnje dnevnikove tiraže te da će se obogatiti. I pored dobrih namera domaćeg dela redakcije to je propalo i, nažalost, napravilo medveđu uslugu svakom sledećem pokušaju. Još uvek su čitaoci skeptični kod svakog novog sličnog izdavačkog projekta.

Domaća vaninijeva ekipa okupljena oko System Comics-a je pokrenula, pre nekih godinu dana, Ken Parkera, a pre mesec dana i Magični Vetar (Magico Vento), kultne serijale u manjim tiražima sa većom cenom. Problem sa kašnjenjem izdanja i promenjivim kvalitetom stoji, ali i to će se nadajmo se, uskoro dovesti u red. Pogotovo što su za fanove i zreliju publiku ovo, uz Dilan Doga, najzanimljiviji likovi iz Bonellijeve produkcije. Reč je o serijalima gde su angažovani njihovi najbolji crtači kao i neki sa strane.

Konstantno se u taj segment strip tržišta gura i novosadski Horus sa sporadičnim brojevima znanih junaka. Neredovnost, najčešće očajna priprema i, da nepričamo, sumnjivi kopirajti?! Loše za scenu.

Na kraju, ovih dana se u SCG pojavio novi izdavač stripova Bonellijeve produkcije. Reč je o Abaton-u, po svemu sudeći maloj porodičnoj izdavačkoj kući. Naravno to samo po sebi nije loše i može dati rezultate. Mada, bojim se da će imati trnovit put dok ne steknu iskustvo i ne stabilizuju produkciju. Ako u tome uopšte i uspeju. Uzeli su najkomercijalnije likove Zagora i Dilan Dog-a. I krenuli sa izdanjima za širu publiku.

Kritike & pohvale:

Lična zamerka Ludensu je visoka cena. Ona jeste potkrepljena izuzetnim kvalitetom izdanja i jeste da ima podršku fanova ali lično na sve to imam jedan drugačiji pogled. Čitaoci su naučili da su Bonellijevi stripovi jeftini, i naučili su na skromnija izdanja. Pričam o onim hiljadama, možda i desetinama hiljada, čitalaca koji bi rado kupili takav strip da je jeftiniji, da se cenom može meriti sa paklom cigareta. Ovako reč je o ograničenoj publici, fanovima.

Abaton je tu krenuo logikom koju razumem, jeftina roto-štampa slična onoj iz prethodnog Dnevnikovog perioda. Problem je cena koja je ispala prevelika za "jeftino" izdanje. Osim cene je problem i lošeg poveza koji je Dnevnik uradio. Cena je drugim brojem otišla naniže. Pohvalno, ali još je iznad 60 dinara što lično smatram plafonom za ediciju upućenu ka široj čitalačkoj publici.

Nemojte misliti kako sada propagiram loš kvalitet strip izdanja. Propagiram nisku cenu i velike tiraže kako bi se publika u što većem broju setila stripa i vratila mu se. Stalno pričamo kako su čitaoci navikli na visoke standarde i da očekuju od štampanih izdanja visok kvalitet "pakovanja". Nije sretno poređenje ali neke edicije poput Svet-a i Zone sumraka su očajno, slobodno mogu reći neprofesionalno, odrađene, na roto hartiji, sa pripremom na pausu i tek od nedavno sa kolor stranama koje su najčešće loše pasovane u štampi. Međutim, sadržaj je taj koji presuđuje. Ponavljam, loša je uporedba ali stoji sledeće: ko želi senzaciju kupiće je i na roto hartiji, ko želi strip kupiće ga i na roto hartiji. Cilj je u oba slučaja jednak: Svet - što više senzacije to bolja prodaja. Strip - što više stripa to bolja prodaja. A poenta je u pristupačnoj ceni.

Eto, samo zato propagiram jeftina izdanja. Kada se ljudi sete stripa i vrate mu se, te zaraze novu decu njime, onda će biti sve veći broj onih koji su spremni da kupe i kvalitetnija izdanja!!!

A svi smo mi nekada čitali bonelijeve stripove, svi smo na njima odrasli i zahvaljujući njima postali to što jesmo. Ne smeta ni da novi klinci nađu sličan put do strip albuma...:)

sadržaj

7.

ŠTAMPA

štampa

Predrag Ikonić i Zoran Đukanović su obezbedili sledeće priloge:

"Zlatna kaciga" Veličkoviću

Leskovački karikaturista Miodrag Veličković dobitnik je nagrade "Zlatna kaciga" za najbolju karikaturu na 12. međunarodnom festivalu humora i satire u Kruševcu. Veličković je osvojio prvo mesto u konkurenciji od 103 autora i 234 prispela rada, a pored "Zlatne kacige" njemu će biti uručena i novčana nagrada od 1.000 evra. Žiri kojim je predsedavao prošlogodišnji laureat Jacek Frackijevič odlučio je da druga nagrada pripadne Miletu Kosanoviću iz Bajmoka, a treće Spiri Raduloviću iz Beograda. "Zlatnu kacigu" u kategoriji pisane forme dobili su Branislav Vučičević iz Beograda za pesmu "Dosije Kiks" i Slavoljub Jovanović iz Kruševca za priču "Moj drug Vlada". Drugu nagradu dobio je Aleksandar Babić iz Kragujevca za priču "Naš put", dok je trećenagrađeni Boris Anđelić iz Kanade, autor priče "Mister Evropa". Specijalne nagrade za najbolji strip i fotografiju biće dodeljene Goranu Ćeličaninu i Milanu Stamenoviću iz Kragujevca. Izabela Stoičesku iz Rumunije i Dragiša Pavlović Rasinski nagrađeni su specijalnim nagradama "Rade Brka" za priču "Vrata Evrope". Ova nagrada uručuje se u znak sećanja na jednog od osnivača festivala Radoslava Savića, koji je preminuo pre dve godine. U okviru 12. međunarodnog festivala humora i satire raspisan je i dečji konkurs na kojem je učestvovalo 456 autora iz Srbije i Crne Gore. Oni su na temu "Čokolada" poslali 349 karikatura. Među decom predškolskog uzrasta prvo mesto je pripalo Višnji Cvetković iz kruševačkog vrtića "Zvončić", a među osnovcima najbolji karikaturista bio je Nenad Vasić iz sela Donji Stepoš kod Kruševca. Beta

Kako vidim Balkan
Nagrade za najbolje karikature na temu "Kako vidim Balkan" uručene su 1. maja crtačima iz SCG na rumunskom brodu "Karpati" (Carpati) koji krstari Dunavom, a trenutno je usidren u beogradskom Savskom pristaništu. Pobednik međunarodnog konkursa karikature je Dušan Arsenić, druga nagrada pripala je Poljakinji Malgoržati Gnus, a treću nagradu dobio je Jugoslav Vlahović. Specijalne nagrade žiri je dodelio Pavelu Konstantinu iz Rumunije i Pjotru Kuliniču iz Rusije.
Na međunarodnom konkursku karikature "Moj pogled na svet", koji su organizovali časopis Ošišani jež, grad Beograd i "Kvoliti turs" (Quality Tours) iz Kopenhagena, učestvovala su 132 crtača iz 34 zemlje, sa više od 300 radova. Neke od izabranih karikatura, među kojima i nagrađene, bile su izložene na donjoj palubi broda "Karpati". Pedesetak karikatura sa međunarodnog konkursa publika će moći da tokom novembra vidu u Beogradu. Beta


Objavljeno: Danas, Beograd, 04.05.2004.godine

Politika
Prvi Grunfov zakon

Koštunica i Labus su zaboravili da pravilo ispisano na Grunfovoj majici - “Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti” - važi više u životu nego u stripu “Alan Ford” i da je istinito koliko i drugo Grunfovo pravilo: “Bolje je biti milijunaš čitavog života, nego bijednik sedam dana.”

(odlomak iz dužeg teksta)

Dragan Bujošević

Objavljeno: NIN, Beograd, 22.04.2004.godine

* * *

Odjeci
Bez Grunfa

(“Prvi Grunfov zakon”, NIN br. 2782)

Želim samo da ispravim novinara Bujoševića koji je u prošlom tekstu pisao o prvom i drugom Grunfovom pravilu. Naime, ne postoji drugo Grunfovo pravilo već je rečenicu kako je “bolje biti milijunaš ceo život nego bijednik sedam dana” izgovorio Bob Rok u epizodi kada je slučajno došao do nekog kofera punog dolara. Da se ne zbune ljubitelji ovog stripa. Sve najbolje!

Nikola Nikolić

Objavljeno: NIN, Beograd, 06.05.2004.godine

PROFIL: SRĐAN GOJKOVIĆ GILE

O STRIPU I KOLEKCIONARSTVU

O stripu i kolekcionarstvu Kao klinac sam manijakalno bio vezan sa stripove, pa su onda krenuli filmovi i, na kraju, rokenrol. Od dvanaeste godine počeo sam da se palim na muziku i da skupljam ploče. Moj ćale je radio u Radio Beogradu, pa je donosio dosta ploča kući. Imao sam ploče raznih izvođača, svih žanrova, od narodne do džez muzike, sve što je u to vreme objavljivao RTB i što se puštalo na radiju.

(odlomak iz intervjua "Kud svi, nemoj ti")

Danka Novović


Objavljeno: Blic News, Beograd, 28.04.2004.godine

sadržaj

8.

LINKOVI

Strip Vesti

-Ponovo ARTIK ZONE - Internet časopis posvećen stripu. Ali, ovog puta da napomenem da je izašao novi, sedmi, broj:
www.artikzone.fr.st

sadržaj

9.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od 8. do 14. maja

13. maja 2003. U Srećnoj galeriji Beogradskog SKC-a otvorena je izložba radova Alekse Gajića "Black White 'n' Green".


Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad