prošli broj - arhiva - sledeći broj


SADRŽAJ

1. SMETI: IZBOR - StripCore
2. RAMBO AMADEUS I MAK STRIPOVI - Zlatko Krstevski
3. HAUARD BLEJK - Marketprint
4. ŽIRU I BRADA – NOVI STRIP TANDEM - Aleksandar Manić
5. DOŽIVOTNO DOŽIVOTNI I OSTALA MENAŽERIJA - Ilija Bakić
6. 32. DECEMBAR - Srđan Aćimović
7. DAN DARE I UMJETNIČKI CRTEŽ
   RANKA HAMPSONA (8) - Josip Mihalković
8. POST SCRIPTUM (6) - Zoran Đukanović
9. JUŽNJAČKA UTEHA No 152. - Dejan Stojiljković
10. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (211) - Darko Macan
11. MOJ POGLED (99) - zmcomics
12. ŠTAMPA - štampa
13. POZIVI NA SARADNJU - mail
    
14. PISMA ČITALACA - mail
15. LINKOVI - Strip Vesti
16. DATUMI - Strip Vesti

1.

SMETI: IZBOR

StripCore

Andrej Štular: "Smeti: izbor"

razstava
Otvoritev: Bežigrajska galerija 1, Dunajska 31, Ljubljana,
31. marec 2004 ob 19.uri

Na Štularjevi razstavi "Smeti: izbor" bodo na ogled prostorska postavitev objektov (kipci, kletke), stripi in risbe, videi in filmi, umetniške knjige in fotografije, kar zajema le del opusa tega multimedijskega ustvarjalca, člana avtorske skupine Strip Core.

Andrej Štular je angažiran avtor, ki skozi svoje pripovedi, bodisi postavitve malih plastik, bodisi stripe, pripoveduje zgodbe o ljudjeh odrinjenih na obrobje. Glavni junaki njegovih del so marginalci. Tudi njegova mala plastika, ki jo sestavljajo figure kombinirane z najdenimi predmeti, vzbujajo vprašanja o socialnem položaju, poklicu in življenju njihovih bivših lastnikov. Z ambientalno postavitvijo avtor ustvarja ambient poln življenj – podob, ki s svojo satirično noto dražijo in vzbujajo nelagodje ob pogledu na minljivost, ki jo hote ali nehote skušamo izriniti iz svojih mislih.

Štularjeva tokratna razstava z večjim delom razstavljenih "ready-madeov", najdenih predmetov, ki jih Štular s svojim avtorskim posegom nadgrajuje, izpostavlja vprašanje statusa umetniškega dela.

"Smeti niso več smeti. Postanejo zgodba. Na nas je odločitev, ali bodo zopet postale smeti ali ne; ali jih bomo ohranili v spominu ali pozabili."

"V mnogovrstnem opusu Štularjevega ustvarjanja – od lutk, kiparskih del, avtorskega stripa, slik, fotografij, eksperimentalnih in animiranih filmov ter del na področju videa in novih medijev lahko izpostavimo skupno točko: avtorjevo iskanje zgodbe v drugačnem vrednotenju pojmov in stvari. Vsak pozabljeni predmet, ki ga je našel, je v očeh Štularja prepoznan kot del zgodbe. ... V nekoristnosti predmeta poskuša Štular prepoznati njegov namen in zgodbo, ki jo je nekoč imel. Najdenemu predmetu naredi novega lastnika – majhna figurica priča o možnem lastniku oz. uporabniku predmeta ..." V kletke pa postavi "najdene fotografije, pisma in druge objekte ter s tem združi vlogo lastnikov in lastnine. Namišljeni lastniki postanejo ujeti v lastne kletke – so tiha priča zgodb iz preteklosti."

Štular se ukvarja z različnimi vidiki realnosti in tudi njegov strip po mnenju mednarodno priznanega avtorja Aleksandra Zografa predstavlja skrajno nekonvencionalno obliko stripa.

Kot strip avor je razstavljal tako doma kot v tujini (mednarodni strip festivali v Švici, Nemčiji, Jugoslaviji, Belgiji, Grčiji, na Švedskem, Finskem, Kazahstanu...), njegova dela pa so objavljena v časopisih, revijah in različnih stripovskih publikacijah, leta 2000 pa je pri Forumu Ljubljana izdal samostojni album Lustri. Za strip Hitler – Štular je l. 1999 na festivalu Break21 prejel nagrado. Tudi za svoje kratke animirane oz. eksperimentalne filme je avtor na Festivalih neodvisnega filma in videa prejel več nagrad.

* * *

Več o avtorju na www.ljudmila.org/stripcore/andrej
Avtorjev dela za objavo v medijih so na voljo na www.ljudmila.org/stripcore/andrej/press
Novinarji lahko po e-mailu naročite recenzentski izvod kataloga.

Razstava bo na ogled do 28. aprila 2004
Bežigrajska galerija 1, Dunajska 31, Ljubljana
Galerija je odprta: delavniki: 10.00 - 18.00, sobote: 10.00 - 14.00, ponedeljki: zaprto
Za skupine je mogoč ogled razstave tudi ob drugih urah ob vnaprejšnjem dogovoru.
Kustos razstave je Miloš Bašin.

Organizacija razstave: Bežigrajska galerija (Mestna galerija Ljubljana) in Strip Core (Forum Ljubljana)
Projekt sta sofinancirala: MOL - Oddelek za kulturo, Ministrstvo za kulturo RS
Sponzor projekta: Alten d.o.o., Ljubljana

sadržaj

2.

RAMBO AMADEUS I MAK STRIPOVI

Zlatko Krstevski

17-31 IZLOZBA MAK STRIPA U SKC" HAPPY GALLERY". IZLOZBU JE POSETIO I CYBER GENERAL RAMBO AMADEUS I POZIRAO PORED MAK-STRIPOVA. DO 31 MARTA BICE VELIKA STRIP RASPRODAJA MAKEDONSKIH STRIPOVA KOJI SU NA SRPSKOM I ENGLESKOM MOZETE NABAVITI S POPUSTOM: COOL STRIP ART ANTHOLOGY-INTERNATIONAL, STRIP ARTVIZURA-URBAN STRIP, METAL CALENDAR 2004, U KNIZARI S.K.C., U "BEOPOLIS"-COMIC-SHOP, PLATO VELIKI, SREDNJI, MALI-do Filozofskog, COOL STRIP ART 1-3, POPUST DO 31 MARTA, Pozurite po FAMOUS COMIC ART BOOK-128-160 strana po ceni 100-150 dinara......NAVALI NARODE !!!

WWW.VIZANT.ORG.MK
SAJT MAKEDONSKIH STRIPPERA.

sadržaj

3.

HAUARD BLEJK

Marketprint

Već danas možete u svojoj omiljenoj knjižari kupiti najnoviji album Rajka Miloševića GERE "Hauard Blejk". Reč je, da se pohvalimo, o svetskoj premijeri gde je naš tiraž, zajedno sa tiražima za još četiri zemlje, istovremeno štampan u Francuskoj. Dakle, reč je o vrhunskoj štampi, istovetnog kvaliteta kao i francusko izdanje, o koloru i tvrdom povezu. Album je nešto većeg formata od standardnog., što će reći da se kvalitetom izborio za prestižni format.

Prvi album iz serijala Hauard Blejk nosi naziv "Pod svetlošću senke", u knjižarama mu je cena 620 dinara dok ga u Marketprintu možete kupiti za 500.
Šta još čekate? Čitaćete SVesti kasnije...:)

sadržaj

4.

ŽIRU I BRADA – NOVI STRIP TANDEM

Aleksandar Manić

Frank Zziru, pre nego ssto je postao jedan od najuglednijih francuskih scenarista, bio je profesor istorije. Iz starog zanimanja zadrzzao je metodiccan pristup temi, a potom je izgradio pripovedaccki stil koji se oslanja na atmosferu. Njegove pripovesti obiccno se zasnivaju ili na davno prosslim vremenima, ili na savremenim zbivanjima, a novi serijal "Ekspert" (Glena) upravo sadrzzi u sebi oba elementa. Posle uspessne saradnje sa slovenacckim majstorom Tomazzom Lavriccem, poznati scenarista se opredelio za beogradskog strip crtacca Miroljuba Milutinovicha Bradu. Prvi album serijala, "Trijumf Svetog Valdemara", postavlja intrigu oko platna flamanskog slikara Hansa Reglina, naslikanog 1477. godine, dok se prikazana scena dogodila tek dve godine kasnije. Takodje, platno najavljuje opasnosti, jer u kratkom roku bivaju ubijena dva potomka protagonista prikazanih na slici. Adam Robak, vlasnik platna i ekspert za srednjevekovno slikarstvo, kao trecha zzrtva prezzivljava atentat i pokreche sopstvenu istragu za tajanstvenim ubicom sa samostrelom. Pripovest se odvija istovremeno u 15. veku (uzrok) i danassnjici (posledice), vodechi avanturu kroz istoriju, umetnost, religiju i misteriju.

Pissuchi scenario, Zziru se za srednjevekovna dessavanja malo visse nadahnuo "Prokletim kraljevima", poznatom knjigom Morisa Driona, da bi je potom odveo u klasiccnu istorijsku avanturu. Presecanje prosslosti i sadassnjosti uradjeno je solidno, mada ponekad nedovoljno efikasno. Bradin grafizam takodje je podredjen paralelnoj naraciji – jednostavniji i ccistiji za dessavanja u sadassnosti, dok je srednji vek dat kroz stilizovaniji i masniji crtezz. Izrazzajnost Bradine stilizacije u "srednjevekovnim" zbivanjima nadmassuje prvi graficcki prilaz, medjutim, njegov dobar osechaj za figurativnu naraciju ponekad je narussen neujednaccenim kvalitetom u pokretima, stavovima i mimikama protagonista. Kolorisanje, povereno Polu (?), potpuni je promassaj zbog losse odabrane i bezizrazzajne palete, vrlo ccesto u neskladu sa naracijom. Album "Trijumf Svetog Valdemara" tek je prvi u serijalu, te che i Zziru i Brada imati prilike da usklade svoj rad, nadju novog koloristu, i povedu Adama u potragu za ubicom sa samostrelom.

sadržaj

5.

DOŽIVOTNO DOŽIVOTNI I OSTALA MENAŽERIJA

Ilija Bakić

Strip fenomen Arkas

DOŽIVOTNO DOŽIVOTNI I OSTALA MENAŽERIJA

Da strip 'uspeva' na raznim meridijanima znano je svakom fanu 9. umetnosti. Mada i na ovom polju postoji raspodela snaga, odnosno postoje veliki centri (a oni su u SAD, Japanu i, na prostorima Evrope, u Francuskoj), strip klija i razvija se i na drugim podnebljima, od Južne Amerike i čuvene 'Argentinske strip škole', do Kine, i nazad do brdovitog Balkana. Sve u svemu, priče u slikama ne poznaju granice (osim onih nametnutih državnim zabranama); ipak, negde će strip biti uobičajena pojava, drugde retka ali postojana a trećem mestu sasvim ekscesna. Takav je bio slučaj sa Grčkom koja je strip dugo doživljavala samo kao uvozni proizvod koga nema u kućnoj radinosti. Ova priča važila je do početka 1980-tih kada na scenu izlazi potpuno nepoznati domaći autor skriven iza pseudonima Arkas. Od septembra 1981.g. u strip magazinu "Verve" on objavljuje serijal "Pevac", o peripetijama veselog momka u kokošinjcu (sa pripadajućim drugarom svinjom, ofucanom, matorom kokom, ambicioznim crvom i piletom junošom); uspeh ovog stripa rezultirao je proširenjem Arkasove palete junaka na čak 13 serijala koje uporedo stvara. Među njima je više vrlo uspelih: "Kastrato" o uškopljenom mačoru i pohotnoj maci, mezimcima stare udovice jednog oficira, "Niski letovi" o doživljajima golubova i vrabaca te "Budiš životinju u meni" koji se bavi veštinama produženja vrste u svetu divljih životinja. Ipak, serijal koji je proslavio Arkasa u Grčkoj i širom Evrope (trenutno u njemu uživaju u Makedoniji) jeste "Doživotni", započet 1988.g. i priveden (u prvom navratu) kraju 1990.

Priča o političkom zatvoreniku koga je rođena majka ocinkarila a država osudila na 622 godine robije izdeljen je na dnevne kaiševe (sa 3-4 sličice) koji su zasebne celine ali se mogu čitati i kao kontinuirana saga kada se kaiševi saberu u albume, kojih u Grčkoj, ima 5 (za sada). Kratkovidi žgoljavko, kome je pupak jedini ožiljak na telu (što i nije neka preporuka u okruženju tvrdih momaka), zbunjen i izgubljen, kome su čitav život i svet zatvor, osuđen je na propast u nemilosrdnom kazamatu. Pošto ne uspeva da se ubije čak ni gutanjem naočara (jer ako ih skine s nosa neće moći da pogodi usta), osuđenik se teši da će, ako umre pre nego što mu istekne kazna barem pobediti one koji su mu razrezali robiju jer kazna neće biti sprovedena u celosti. Ipak, to je jadna uteha i ne uspeva da spreči narastajući užas u koji tone. U prelomnom trenu u ćeliju ušeta velika, debela pacovčina imena Montehristo i ponudi svoje dobre usluge: da bude prijatelj u razgovoru, rame za jadanje i plakanje 2 sata dnevno, 3 dana u nedelji u zamenu za osuđenikove obroke. Pogodba, groteskna i jadna, biva sklopljena i poslovno-drugarski odnos se uspostavlja a njegov prvi rezultat je da osuđenik, hteo-ne hteo, dobija ime – Doživotni. Pacovljeva 'pomoć' neprikosnovena je sve dok se ne pojavi vrabac Leposava koji pristaje da za mrvice izveštava Doživotnog o tekućem stanju u državi i svetu; ali sve vesti navode na zaključak da je napolju još veće ludnica nego unutra. No, netrpeljivost ptice (koja se jedno vreme švercovala u nečijem kavezu kao kanarinac, dok joj se nije oprala boja na perju) i glodara stalna je jer pacov ne želi da se odrekne monopola na uslude.

Zahvaljujući Montehristu svet-zatvor se potpuno otvara i u vidokrug ulaze nova lica. Najveći broj njih u dilovima je sa pacovom koji, kao pravi biznismen, 'valja' sve što je robijašima potrebno, od jeftinih radio aparata i preskupih baterija i porno časopisa do lutke za zadovoljenje seksualnih potreba. Pacovljeva uloga u zatvoru je i vrlo bitna jer on, kao profesionalni tešitelj, radi, iako skriven i nepriznat, paralelno sa društveno verifikovanim 'pomagačima u nevolji': popom, doktorom i advokatima. Njihove metode gotovo da se ne razlikuju: svi besprizorno koriste bedu svojih klijenata-pacijenata i ne kriju primarnost svojih interesa u svakoj situaciji; pop unekoliko kvari prosek mada se dešava da i on 'otkači' dok ispoveda osuđene na smrt a ovi se prave nevešti po pitanju svojih greha. Jedini ko uživa popust kod Montehrista je deda, stari, izlapeli robijaš; on se više ne seća ničega iz civilnog života, koji je 'napustio' sa 18 godina, zna da su ga zatvorili zbog nečeg važnog što je zaboravio, seća se da žene lepo mirišu mada ne zna čemu služe. Pacov mu donosi časopise da bi ga podsetio kako one izgledaju ali deda pomeša sliku kredenca sa slikom žene. Uostalom, njegove erotske fantazije, započete kao slika večere sa ženom u skupom restoranu sa šampanjcem i obilnom hranom, svele su se na fantazije o konobaru koji iznosi đakonije na sto. Ostatak klijentele nema nikakve privilegije i pacov ih neprestano kinji, podsećajući ih gde su, šta im se sprema a šta se dešava napolju. Posebna poslastica su mu oni koji očekuju egzekuciju; Montehristo ne može da ne odoli da im ne izvuče i poslednju paricu nekom besmislenom nabavkom (kakva je godišnja karta za bazen ili polisa osiguranja) ili da ih ne podseti na predstojeći događaj (jednog pacijenta će pohvaliti da mu je lep brod od šibica pošto mu one ne trebaju jer će mu poslednju cigaretu zapaliti - upaljačem).

Poseban segment serijala su kaiševi o egzekuciji, od njene pripreme (sa maestralno grotesknom sličicom na kojoj, u zoru, osuđenik leži pokriven preko glave i kaže policajcima i popu, na vratima ćelije, da sačekaju još minut) do samog čina izvođenja. Više puta se varira scena sa telefonom koji zvoni kraj vezanog robijaša ispred streljačkog stroja; naravno, umesto pomilovanja glas s druge strane žica pozdravlja policajca, sprovodi anketu o smrtnoj kazni ili obaveštava da je nema slanine na naručenoj pici. I dijalozi povodom poslednje želje vrcaju od uvrnutih spojeva kakvi su želja osuđenika da se požuri jer ima zakazano kod zubara, ili želi da spava sa ženom ili da umre u krevetu (pa mu za stub privežu postelju). Ali, ni policajci nisu bez duha pa umesto da pucaju jednom prilikom gromko uzviknu 'aprilili'.

Redovni heroji serije su i mrgudni čuvari koji vrlo liče na svoje 'štićenike' pa jedan zaključuje da će se stanje u zatvoru poboljati tek kada se počnu zatvarati bolji ljudi. Tu je i kuvar čija je umešnost spravljanja hrane malo oslabila (nekada su pobune zbog hrane izbijale češće) ali je i dalje zavidna (zatvorenici koriste pire da zapuše rupe u zidovima, kad su 'repete' oni redom vraćaju obrok u kazan); kuvar i pacov su prijatelji i saradnici pa se Montehristo redovno kupa u čaju. Na strani zakona je i lekar koji ima otvoren i odgovoran pristup pacijentima: ne može im obećati niti da će ozdraviti niti da će umreti; uostalom on spremno izjavljuje da je lekarska zakletva koju je položio rezultat one 'mladost – ludost'. Na robijaškoj strani sveta srećemo momka koji je ubio suprugu zbog pranja i spremanja po kući a sada to redovno radi širom zatvora. Drugom momku supruga je toliko verna da mu, kada angažuje detektiva da otkriju istinu ovi, kao spisak ženinih ljubavnika, šalju – telefonski imenik. Ipak, to ne može da pokoleba suprigine izjave da voli samo svog robijaša iako u pismima meša njegovo ime sa drugim ili mu šalje svoju golišavu sliku koju je snimio neki dobri prijatelj; i dete rođenu koju godinu posle muževljevog odlaska na robiju njegovo je, tvrdi ona. Svoju ulogu u zatvoru imaju i redovni stanari mračne samice i bolnice, koji Doživotnom daju korisne savete o pravilnom zatvorskom ponašanju. A duboko ispod zidova, dvojica begunaca traže put u slobodu: jedan kopa a drugi misli; tandem je toliko uspešan da ih na površini željno očekuju stražari i besni psi. Ipak, njihov neuspeh nije poslužio kao nauk Doživotnom i ovaj, u nastupu očajanja, beži sa Montehristom na ramenu. Ali, avantura se završava krajnje neslavno – begunci se, posle silnih peripetija, sakriju u kamionu koji vozi namirnice u zatvor! I tako se jedna staza zatvara, akteri stižu na početak i kreću u novi krug pakla.

Zatvor je u "Doživotnom" sočivo koje prelama sav jad običnog, primitivnog ljudskog nakota i baznađe intelektualca prinuđenog da se, zarad gole egzistencije, odrekne svih slojeva etike i ideala. No, Arkasov isečak 'opšte istorije beščašća' i beznađa oslobođen je zaludnih mudrovanja i prepun dinamične, gorke duhovitosti, sarkazma, groteske i apsurda iscrtanih u likovima robusnih telesina, golih lobanja i slomljenihnoseva. Zbog odsustva lažnog moralizovanja, duboke promišljenosti, visprenosti i vrcavosti ovaj strip izrasta u relevantno delo 9. umetnosti koga svakako treba poznavati. Zahvaljujući entuzijazmu Draganu Apostoloviću Arkasovi serijali "Doživotni", "Kastrato", "Niski letovi", pune dve godine imaju svoje mesto na stranicama "Glasa javnosti". Čini se da je sazrelo vreme da se "Doživotni" smesti u album (tzv specijalo izdanje koje je "Glas javnosti" objavio na novinskom papiru ne vredi pominjati) i predstavi u punom sjaju dostojnom kvalitetu koji nosi. Za one nestrpljivije, pak, evo i Arkasove veb adrese www.arkas.gr.

sadržaj

6.

32. DECEMBAR

Srđan Aćimović
achim@bitsyu.net

Kad neka grupa snimi veoma uspešan album, te kad slava ovoga prođe, pred grupu se stavlja težak zadatak da sledeći album dostigne i prestigne uspeh prethodnog, što obično nije slučaj jer, naravno, remek-dela nisu tako česta niti se mogu izraditi po porudžbini.

U sličnoj situaciji našao se Enki Bilal posle “Sna monstruma”. Šta može naslediti album koji je sam po sebi prilično zaokružen, inovativan, scenaristički promišljen i crtački ispoliran?

“San monstruma” je vrhunac jedne evolucije koja je od momka kog su primili u svet stripa kao još jednu kopiju Mebijusa, evoluirao u po mnogo čemu jedinstvenog heroja današnjeg stripa. Posle vrhunca sledi blago razočarenje, no to je normalna stvar, I ako je Bilalova burna autorska evolucija završena, od njega u budućnosti možemo očekivati dobre albume ujednačenog kvaliteta. Deo zasluge za ovu evoluciju ide Pjeru Kristinu koji je Bilala zarazio sklonošću ka političkom elementu stripa. Bilalov prvi samostalni projekat, “Vašar besmrtnika”, još je bio nalik na Kristinove totalitarističke vizije, ali obogaćen elementom nadrealističke uvrnutosti, izgleda karakterističnim za Bilala, koji je u priču uveo egipatske bogove čiji izgled ne ostavlja ravnodušnim nijednog čitaoca.

Prednost Bilala nad Kristinom kao scenaristom, je u tom elementu nadrealizma. Tamo gde Kristin nudi masovne scene ljudi u somotskim odelima, dijaloge sa kojima tek Bilal u crtežu treba montažerski da se izbori, dotle Bilal (očigledno razmišljajućI u osnovi vizuelnije od Kristina) nudi prizore koji su još u koncepciji, u scenariju, zanimljivi, privlače pažnju i bude asocijacije. Sledi “Žena zamka” uspešan eksperimenat na polju crteža (razrađivanje kombinovane slikarsko-tušerske tehnike koja je već sad Bilalov zaštitni znak) kao i scenarija (mnogo ličniji, subjektivniji prikaz dešavanja). Konačno, “Ekvatorska zima” je u mnogo čemu valjana najava “Sna monstruma”.

“San monstruma”, opet, ne nudi mnogo materijala za nastavak, jer su mnogi konci priče na kraju čvrsto svezani. Bilalu preostaje jedino da ih ponovo razveže; Ponavljanje starih inedostatak novih motive je uočljivo, a čak I novi motivi (poput monstruoznih ‘konceptualnih umetničkih dela’ Opusa Vorhola) u svetlu ranijih Bilalovih albuma, deluju već viđeno. Takođe, nedostatak čvrste dramaturgije, uočljiv je pri poređenju sa prethodnim albumom. Naime, osnovna struktura “Sna monstruma”, kombinujući Kristinove globalno-političke igre sa Bilalovim skoro-otkrivenih subjektivnim pogledom na događaje, kao rezultat je dala neku vrstu globalnog špijunskog trilera, bespoštednog i neopterećenog suvišnim, nepotrebnim objašnjenjima. Ovaj koncept je omogućio Bilalu da se, u okviru političkih događaja od globalnog značaja, koncentriše na pojedine ličnosti I njihove doživljaje sveta. Ovaj žanr, pak, zahtevao je veoma čvrstu osnovnu strukturu, a dodatno učvršćenje obezbedila je I dvostruka regresivna evolucija junaka kroz album, kroz sadašnjost I kroz prošlost.

“32 decembar” se u tom smislu vratio u Kristinovu eru, koncentrišućI se na okruženje, pojedinačne ideje I stavljajućI događaje u prvi plan, te je na neki način uskratio čitaoce priče. Ne obavezno loše, ali u poređenju sa “Snom monstruma”, u kome je to dalo tako dobre rezultate, razočaranje je na mestu.

Da bi se uvideli kvaliteti ovog albuma, on, pre svega, treba da se sagleda u okviru priče koja čeka svoj nastavak. “32 decembar”, prvenstveno, ostavlja mnoga polja otvorena za sledećI nastavak, i u naslućivanju događaja koji mogu da slede onima u albumu, nalazi se nova dimenzija stripa. Poput kratkih priča koje preferiraju nezaokruženu strukturu, kako bi podstakle čitaoca da razmišlja, pridoda svoju verziju budućih događaja, kao i svoje tumačenje dela, “32 decembar” ostavlja zemlju lišenu svetskih lidera, i nije toliko potsticajan za razmišljanje nedostatak objašnjenja događaja koji su se odvili (a čije objašnjenje je daleko od svakog mogućeg predviđanja čitalaca, budućI da za to rešenje nisu date nikakve naznake, nikakvi ključevi), koliko zastrašujuća vizija sveta bez vođa, političkih, duhovnih i religijskih, dok se jedna figura pomalja kao mogući objedinitelj svih vizija liderstva, sa izrazito totalitarnim i rušilačkim pretenzijama. Vredan je pomena ironični obrt sa samog kraja, kada glavnog junaka Nikea Hatzfelda, samo zarobljavanje od strane Vorhola, spašava od nestanka (možda smrti?). Tako je kraj, nezaokružen i u iščekivanju, podario smisao ovom albumu.

Treći nastavak? Mučan, svakako. Srećan ili ne srećan kraj – ne možemo da očekujemo, jer oboje smo već kod Bilala videli. U tome je možda i lepota iščekivanja novog albuma ovog majstora stripa.

sadržaj

7.

DAN DARE I UMJETNIČKI
CRTEŽ FRANKA HAMPSONA (8)

Josip Mihalković

S Interneta skinuo i priredio Josip Mihalković.

Frank Hampson polako uči kako razviti što manje zamjetljive "kuke" na koje se hvata zaplet budućih događaja. Digby, čiji se napori inače ismijavaju, zapaža kapsulu za spašavanje koja odljeće s Criptanske letjelice, a posljednja kućica epizode pokazuje zagonetnu, mrežom prekrivenu ruku prebačenu preko ruba kapsule negdje duboko u prašumi. Zatim, zadnja kućica epizode sljedećeg tjedna pokazuje stojeću figuru... ono što se događalo prikazuje se unatrag u nekoliko sljedećih epizoda sve dok, konačno, nakon tjedana napetosti, lice Cryptonjanina nije otkriveno.

Tu je i putovanje na Cryptos i rušenje letjelice pri dolasku (Hampson nije bio znanstvenik: njegova letjelica gori u vakumu, dim se kovitla iz raspadnute letjelice; letjelica manevrira onako kako bi mogao i mlazni zrakoplov...), postoje nekakvi skakači na gejzirima... ali ,sve je to prilično dobro. Kao i većine priča, kraj je pomalo "tanak" (Dan programira "Mystik Orak", divovsko računalo koje Phanti štuju poput božanstva, Dan ne govori phantski jezik, ali se žicama uspijeva povezati u govorni sustav...). Osim svega, postiže se ono što se u prethodnih deset godina nije, tj.putuje se brzinom većom od svjetlosti. Na kraju "Pobunjenog planeta" još je jedna dobra "kuka": letjelica se spušta, ali u prvom je planu kotač i vrlo zaposleni pauk koji svoju mrežu plete od gume...

nastavlja se...

sadržaj

8.

POST SCRIPTUM (6)

Zoran Đukanović

Eseji o Pratu (6)

PRIJATELJSTVO I PRIČA

Ni nakon pet eseja koje sam napisao, nije mi lako da pišem o Hugu Pratu. Svakako ne zato što su mnoge stvari kolokvirane. Naprotiv, analize nekih Pratovih tema i postupaka smatram tek započetim. Moja zbunjenost pred Pratovim delom proističe iz okolnosti koju čitalac u meni doživljava kao poklon hedonisti - u ponovnim čitanjima ne izostaju iznenađenja. O vrsti iznenađenja koja nam Prat priređuje pisao sam već ranije. Njegov opus počinje da mi se čini kao neprekidna pletisanka autoreferencijalnosti. Nije li ta autoreferencijalnost postala samo načelo opusa? Pauk nastavlja da ispreda mrežu iz svog trbuha iako je debeljuškasti trbuh zvaničnog autora nestao.

Biološka smrt autora, čije je ime postalo poznato i novinarima zalutalim u kulturne kolumne, je naravno događaj koji treba propratiti. Ali tu smo već na terenu gde se bratski susreću autentičnost i neautentičnost, vrednovanje dela i kič obrada nekoga kome još nisu postavili bistu na obližnji trg, ali ko zna, možda i hoće? Umesto posezanja za Filozofijom palanke Radomira Konstantinovića, koju pošteno rečeno ni nemadoh pri ruci ovde u Amsterdamu, citiraću jedno prebacivanje srednjoškolskog stila za pismene zadatke u novinske stupce. Umesto srećne profesorke i petice, dobijate ganute čitaoce novina:

Još jednom je uspeo da nas sve iznenadi nenadmašni umetnik Hugo Prat - nedavno je bez najave, putem tišine, ka neispitanim dimenzijama neznanih svetova tame otputovao zauvek. Posustaje izmučen opakom bolešću, ali zauvek nam je ostavio čitav niz fantazija, bajkovitih vizija, hiljade snova suočenih s javom... Kao i Korto Malteze, Hugo Prat je bio uvek nasmešen, ne bez sujete u očima, svestan mana sveta u kome je postojao, pa ipak u taj je svet bio zaljubljen. Zajedno su obadvoje šetali linijom koja deli san od jave, metafiziku od fizike (to je jedna prostorna dimenzija), iluziju od istine. Prata više nema (drugovi među nama), ali će ostati s nama zauvek u liku Korta Maltezea, iz dana u dan nudeći svoj optimizam, svoj večan osmeh.

Nije najbitnije da li je tekst iz gornjeg pasusa (ako isključimo zagrade) zaista napisan i objavljen, a jeste, ili ga je samo moguće napisati. Bitno je da je Prat postao “kulturna veličina” podložna svim vrstama interpretacija, pa i onima dirljive razdroćkanosti.

Iskreno rečeno, sama Pratova smrt nije me duboko potresla. Nisam ga lično poznavao. Nikada ga nisam sreo. Čak sam se pitao da li je možda ipak bolje da ga ne upoznam. Kažu da je bio veoma šarmantan čovek. Ali, kritičarskog demona u meni više je interesovao opredmećeni šarm opusa. Slično sam se osetio kad je 1991. umro Isak Baševis Singer, u mom ruksaku vrednosti jedan od najvećih pripovedača. Sa tek nešto sasvim pribrane tuge mirno sam se oprostio od čoveka koga nikada nisam upoznao i nastavio da iščitavam njegove knjige.

Nešto drugo je izazvalo čudno, drugačije uzbuđenje u meni. Kada sam dobio poziv od Aleksandra Nikolića, priređivača temata o Pratu za časopis “Reč”, pitao sam ga za imena ostalih kritičara i pisaca pozvanih da pošalju prilog. I tada sam shvatio da temat za mene ima emocionalni prizvuk okupljanja prijatelja sa kojima je deo druženja bio obeležen razgovorima o Pratu. Pomenuću i one koji neće ili ne mogu pisati tom prilikom.

Vladimir Pištalo, pisac, autor novele Korto Malteze. U jednom trenutku najčudniji “izbeglica u Las Vegasu”. Sada živi, piše i valjda doktorira u Americi. U celini sam mu posvetio esej Vavilonske niti Korta Maltezea, a u Kritičarskom tangu sam mu se lično obratio, nastavljajući u tekstu naše višesatne rasprave (uz jelo i piće) zašto manje volim Pratov Tango nego što ga voli Vladimir. Ako je elektronska pošta u kvaru ili nedovoljna za razmenu, čujemo se telefonom. Šaljem mu secesionističke razglednice, onakve kakvim je opremao Almanahe Beogradske Manufakture Snova.

Neposredno pošto smo počeli da se družimo, Radoslav Petković mi je poklonio primerak svog romana Senke na zidu i u posveti pomenuo Korta Maltezea. Radoslav je potom napisao roman Sudbina i komentari, poetičkog brata ideje iz Priče o Veneciji da, kada se umoriš od nečije vlasti, možeš otvoriti tajna vrata i otići u drugu priču. Primenio sam Pratov i Radoslavljev savet u vlastitom životu.

Vasa Pavković i njegov poznanik V. Fumeti. Sa tom dvojicom sam se sprijateljio učeći se mudrosti da naši temperamenti, intelektualni maniri i čitalačke strasti, čak i kada se ne podudare u dlaku, jesu prijateljstvo komplementarnosti. U našem prijateljstvu istog i različitog, Prat i “Nikad robom” pripadaju istom. Nikada nismo otišli utroje na pecanje. Pišemo jedni drugima šta je zanimljivo u Beogradu i Amsterdamu.

Dejan Anastasijević: Oblačić, strip i radio “B92”, predratni “Ritam”. U mučnim vremenima ne piše o stripu. Radi kao novinar u “Vremenu”. Pisao je svojevremeno kolumnu Lik i delo, ne o braći Dalton nego o nekim drugim Daltonima. Nismo se dopisivali. Umesto toga, naše prijateljstvo je bilo postalo prijateljstvo dugih telefonskih razgovora. Ja sam ga učio da prepozna šta je kritika u njegovom pisanju, Dejan me je učio da budem oprezniji prema onome što je stil u mom pisanju. Prvi je imao Pratove Švajcarce u Beogradu. Tačnije, s albumom se šepurila njegova sestra Duška.

Zdravko Zupan. Prat je u našem prijateljstvu bio najjači dokaz da postoji univerzalni jezik stripa koji prevazilazi podele na “klasiku” i “avangardu”, “zanat” i “poetičnost”. U započetom projektu enciklopedije stripa, na kome smo zajedno radili, Prat bi imao centralno mesto.

Karim Zaimović. Pored V. P. Fumetija, čovek sa kojim sam uspevao da se družim ne samo lično nego i kroz tekstove - dopisivali smo se pišući ih. Karim je ubijen u Sarajevu avgusta 1995. Imao je 24 godine. Ta vest, koja je do mene došla preko Hilehoma, jednog važnog sela u Holandiji, bila je najveći ujed za srce u tom sramnom govnu od ratova.

Nenad Mikalački Đango. Prat i Korto Malteze su, pored Kena Parkera, bili najača zajednička droga celonoćnih seansi druženja. Šta su trava i šit prema tome? Đango živi, kao i ja, u Amsterdamu. Bavi se ilustracijom, a ne stripom. Pričamo o stripu i dalje, prvo je to bilo izgovarajući, a potom više ne izgovarajući reči.

Toliko o različitim ljudima i druženjima koja objedinjuje Pratovo odsutno prisustvo.

A jeste li ikada razmišljali o mogućnosti prijateljstva s nepopravljivim ubicom? Ja, iskreno rečeno, nisam i srećan sam što se u ovim smutnim vremenima nisam našao u prilici još i za to. Verovatno nije ni Korto Malteze, sve dok mu Prat nije smestio zamku. Zamke života i zamke sižejnog oblikovanja likova, međutim, ne povlače istu odgovornost. Autor ima pravo u ime sižea da podari život, da ga uskrati ili izokrene njegovo značenje kao preokrenutu rukavicu - upravo ono što u životu ne može opravdati nikakav “viši istorijski smisao”.

Ono što je u Baladi o slanom moru izgledalo samo kao sticaj okolnosti, postalo je deo Kortove sudbine. Prijateljstvo sa Raspućinom uvek mi se činilo kao zagonetka vredna pažnje. Humani lik Korta Maltezea nerazdruživo vezan za Raspućina? Kako to može?

Pratu je pomogao 1905. godine Džek London da smesti Korta u stupicu druženja sa Raspućinom. Ugledavši kroz prozorsko okno zlu ali ozarenu fizionomiju Raspućinovu, Korto je upitao Londona: “Je l’ ti to prijatelj?”. Odgovor je glasio: “Da... a sada postaje i tvoj: Raspućin”. Korto nije znao u šta se upušta, a pogotovo ne šta ga sve čeka do hašišnih snova Zlatne kuće Samarkanda, 1921. godine. Šesnaest godina mlađi, Korto je ipak već znao da se prema stvarima mora odnositi s ironijom. Dakle, i prema Raspućinu: “Iskreno rečeno, ne shvatam šta Džek London u tebi vidi, ali obećao sam da ću ti pomoći”.

Skica za portret Raspućina mogla bi da se izgovori u nekoliko rečenica. On je patološka ličnost. On je anarhista. On je paranoidan. On je detinjast. On je okrutan. On žudi za prijateljstvom. On je Kortova polarnost.

Balada o slanom moru sadrži prve tragove koji svedoče o Raspućinovoj žudnji za prijateljstvom. Želeo bih da imam prijatelje, a to mi ne uspeva. Zar se toliko razlikujem od drugih? Da, Raspućine, prilično se razlikuješ od drugih. Ipak, Prat će ti dodeliti Korta, što ti, da si živ čovek, nikada ne bi zaslužio.

Ipak, nije sve tako jednostavno. Postoji nešto zajedničko između Raspućina, Korta, pa i samog Prata, barem onakvog kakvog ga znamo iz njegovog dela. U ratu oružjem i mecima, u ratu ideologija i pripadnosti, Prat pronalazi jedan vrlo specifičan međuprostor, pukotinu koja se ne može drugačije označiti nego kao radikalni individualizam. Pogledajmo za časak Fort Viling. U njemu susrećemo Sajmona Girtija koga Prat portretiše po sopstvenom liku. Ko je Girti? Otpadnik od bele rase. Kao savim malog su ga usvojili i odgajili Indijanci koji su mu ubili roditelje. Da li Girti, međutim, pripada Indijancima? Indijanski poglavica postavlja Girtiju pitanje koje će još mnogo puta biti upućeno likovima Pratovih stripova. “Na čijoj si ti strani?” Girtijev odgovor je - na strani Simona Girtija. Reakciju poglavice vredi zapisati: “Poznajem te dugo, ali te još uvek ne razumem. Ti nisi ni belac ni Indijanac, nisi ništa... Moj si prijatelj i prijatelj mojih neprijatelja”. Za poglavicu prostor između prijatelja i neprijatelja je jednostavno nedopustiv, ispunjen ništavilom. A taj isti poglavica menjaće mišljenje o tome ko mu je prijatelj a ko neprijatelj nekoliko puta. Nazdravlje, poglavice. Ako nisu dopuštene nijanse nego samo isključivosti, onda nas “obrti događaja” obrću kao zvečku, a naša čvrsta uverenja zveckaju kao semenje u praznoj tikvi.

Prat, međutim, nije toliko nadobudan ili narcisoidan da bi veličao Girtijev lik. Girti je isto tako ljubomoran na kapetana Džipsona zbog njegovih uspeha u trgovini i ima mišljenje o ženama kao nedovoljno važnom predmetu da bi se na njega trošilo puno priče. Girti će se kasnije, po sopstvenim rečima, opredeliti za onoga koji bolje plaća i koji ima više šanse da pobedi. Upravo neki elementi Girtijevog lika poslužiće Pratu za variranje radikalno individualističke pozicije u likovima Korta i Raspućina.

Ako nije dopustio nikakvu narcisoidnost Sajmonu Girtiju, Prat je sa Kortom imao drugačije planove. Znatnije pomeranje u tom smeru možemo pratiti u ciklusu Kelti, u kojem Korto živi Evropu 1917-1918. godine. Revolucionarni romantizam i česti zamišljeni pogled u oblake učinili su Korta manekenom istorije (termin je Pištalov). Iako Kelti jesu jedan od najboljih ciklusa kraćih pripovesti o Kortu Maltezeu, oni još uvek ne poseduju punoću autorefleksije likova kakvu ćemo sresti kasnije u Zlatnoj kući Samarkanda. Ljubitelji literarnih vrednosti Korta Maltezea ponekad previđaju koliko se glavni lik u njemu tesno približio klišeu. Sam Korto je u Keltima, na prvi pogled, imao dosta prilike za akciju - doktore što se to događa sa mnom, osjećam se čudno... što da radim bez akcije čitavi dan - uostalom, mitraljirao je i obarao avione, dizao u vazduh vojne štabove, potapao nemačke podmornice i hvatao izdajnike. Mornaru transformisanom u manekena istorije ipak kao da je nešto nedostajalo. Umesto keltskog slatkastog sna revolucije i Kortovog prepoznavanja vlastitog lika u oblacima koje tako uporno posmatra, više me privlači suvi etiopski pesak i Kuš kao anđeo smrti ili, pak, vlaga južnoameričkih močvara i razbijeni revolucionarni snovi turskih vođa koji ne mogu da izađu iz Ataturkove senke. Kelti nemaju baladno slanu suvoću morskog vetra, vilingovsku epičnost, a ni humornu metatekstualnost hašišnih snova. Prat je morao da vrati zlo u njegovom izvornom obliku nesporazuma sa sopstvenom prirodom - Raspućina.

No, Prat je bio sasvim svestan onoga što čini, svestan svojih dugova prema umirućem romantizmu epohe. U epilogu Kelta, priči o Crvenom Baronu, Manfredu fon Rihthofenu, Prat vraća svoje dugove. Jednog od poslednjih mitskih pilota-duelista on savršeno portretiše. Rihthofen nosi ruže poginulom pilotu koga je oborio. Pri tome maštari da je ubijeni možda u srodstvu sa D. H. Lorensom koji je svojevremeno zaveo njegovu tetku, navevši je da napusti muža i sina. Mrzi engleske pisce-zavodnike, ali se ipak autoritarno divi njihovoj literaturi. Uredno telefonom javlja mami o svojim podvizima. Kada ovaj kičer, romantičar rata, pogine, olupinu aviona Barona Rihthofena nadleće pilot sasvim drugog kova koji će doći do izražaja u sledećem ratu - Herman Gering.

Prepustimo Geringa udobnom letu u njegovom dvokrilcu. On odleće iz ovih redova, napušta i fikciju Kelta, ima puno posla, dug je let do Nirnberškog tribunala, trajaće godinama; prepustimo ga onome što ga čeka i onome što druge tek čeka s njim, na to ne možemo da utičemo. Vratimo se papirnatom liku Raspućina. Vratimo se neverovatnoj priči o prijateljstvu Korta Maltezea i Raspućina.

U Baladi o slanom moru Kranio kaže Raspućinu dok stoje na plaži: “Znaš li šta mi se kod tebe ne sviđa? Baš sve!”. Kranio je flegmatik i u potpunosti je u stanju da sagleda psihopatsku sklonost Raspućinove ličnosti. E, ovu sposobnost i rešenost da Raspućinu to saopšti platiće smesta smrću. Kranio ne spada u privilegovane, kao što su Prat i Korto, koji mogu da budu blizu Raspućinu i da to prežive. No, treba zabeležiti i šokantne Raspućinove reči, neposredno posle ubistva Kranija: “Rekao sam ti da ću te ubiti... Glupi ljudožder, da je bio pametniji mogli smo biti prijatelji”. Očigledno, siroti Raspa je i dalje u potrazi za prijateljstvom. Jedina osoba koja je u stanju da se nosi s njim je Korto. Mnogo puta, Raspućin mu je obećao da će ga ubiti, ali to se nikada neće desiti. Jeste li razmišljali o tome koliko lica zlog vezira Iznoguda i Raspućina liče jedno na drugo? Druga sličnost je u tome što Iznogud nikada, nikada neće ozlediti kalifa Al Prašida, bez obzira koliko se na to spremao! To jednostavno nisu propozicije priče. Priča ima druge tokove i likovi, dok borave u njoj, ne mogu o njima da odlučuju. Zato je potrebno preći u drugu priču, što katkad neko od nas i učini.

Tek nakon Korta Maltezea u Sibiru i Zlatne kuće Samarkanda, Raspućinove reči iz Balade o slanom moru zvuče manje nadrealno: “Ti mene imaš za najboljeg prijatelja... Ah! Korto, Korto, nemoj tako! Ne znaš šta gubiš ako odbiješ moje prijateljstvo!” Kortov odgovor je, opet, potpuno tipičan za Korta: “Počinješ da buncaš. Radije bih bio prijatelj otrovnom pauku.” Kasnije, međutim, u Zlatnoj kući Samarkanda Korto će Raspućina zvati svojim prijateljom.

O Kortovom radikalnom individualizmu pisao sam u eseju Zagonetni Korto Malteze, pre dvanaest godina. Kako stoji stvar sa Raspućinom? U Mladosti Korta Maltezea, kada se nađe u rusko-japanskom ratu, Raspućin ovako rezonuje. Ja ovaj rat nisam tražio. Nisam ni primirje potpisao. Niko nije pitao za moje mišljenje! Odlučio sam da mi je sve dopušteno. Nisam fatalista. Nisam tip da budem igračka sudbine. Ne sudimo samo o Raspućinu, dopustimo mu, makar i na trenutak, da on sudi o drugima. Nevolja je, međutim, sa Raspućinom i sa Jezuitom Džoom, jednim drugim Pratovim likom, ili pak sa Lu Vecelom iz Fort Vilinga, što oni ne sude o drugima, oni presuđuju. Otkud Pratova fascinacija ovakvom vrstom likova? Ne zbog toga što čine zlo nego zato što svojim gotovo neshvatljivim kodeksima, (a imaju ih sva trojica, uključujući Raspućina!) razaraju samo tkivo prihvaćenih društvenih kodeksa.

Monah u Baladi o slanom moru Korta naziva nedisciplinovanim individualistom, prevratnikom. Korto zaista jeste buntovnik, ali jedne sasvim posebne, ironične vrste. U svakom razgovoru o politici Korto ironijom sabotira sagovornikove ideološke sheme. Nakon razgovora sa Kraniom o nacionalizmu i patriotizmu, slede tri prizora koja govore više nego sve razmenjene reči. Korto ostaje sam, sedi na verandi i gleda direktno u sunce koje dodiruje ivicu mora. To nije sunce izlazećih ideologija.

Tvrdio sam da se pitanje “Na čijoj si ti strani?”, postavljeno Sajmonu Girtiju u Fort Vilingu 1962. godine, sistematski ponavlja kroz Pratov opus. U Frivolnim razgovorima u Molileu, posebnom albumu Pustinjskih škorpija, poručnik Koinski daje isti odgovor - na svojoj vlastitoj. Raspućin, naravno, na ovakvo pitanje odgovara “kompleksnije”: na strani sam novca, žena i lepih stvari, jako skupih stvari.

Da li je reč samo o fikcionom ustuknuću da se kaže sopstvena pripadnost ili je u pitanju nešto dublje što ima dalekosežne konsekvence po Pratovu poetiku? Radikalni individualizam likova ide do ostvarivanja njihovog prava da otškrinu vrata za prelazak u jednu drugu priču. Čitava stvar se začinje u Etiopljanima onog trenutka kad Korto kaže Kušu: “Ja sanjam. Šamael nema senku. Mislim da ću promeniti san.” Kuš: “Kuda sada nameravaš?” Korto: “Ne znam... Daleko.” Početak Korta Maltezea u Sibiru i kraj Priče o Veneciji vrata za odlazak otvaraju širom.

Kada sam već počeo da živim u Amsterdamu, došao mi je do ruku meni nepoznati esej o Kortu Maltezeu istoričara i pisca Stanka Andrića, objavljen u zagrebačkoj “Književnoj smotri” godinu dana pred početak rata (esej je kasnije objavljen u njegovoj knjizi Dnevnik iz JNA i druge glose i arabeske, “Durieux”, Zagreb, 2000). U tom tekstu je napisano nešto vredno pažnje. Reč je o statusu zla u poznijim epizodama ovog stripa: “Malteze je, u jednom dubljem smislu, ne etičkom nego morfološkom, zapravo anti-junak”, “zlo je uvek samo privid... daleko od toga da bude alternativno načelo, zlo je zapravo nestvarno, kao u doktrinarnoj teologiji”. Prat čini korak dalje u “fikcionalizaciji” svog dela. Gering je pušten da odleti u svoju realnost. Ostaju Raspućin i Korto. Oni sada zaista mogu da budu prijatelji.

U Kortu Maltezeu u Sibiru srešćemo Raspućina obučenog kao Deda Mraz koji nudi Kortu promenu datuma proslave Božića, jer nešto treba da se slavi u trenutku kada je čovek u raspoloženju za to. U Priči o Veneciji Raspućin se pojavljuje samo kao duh iz čarobne lampe, da bi se onda umnožio u nekoliko svojih pomoćnika, “crnih stražara”.

“Smrt prokletom Vizantincu!”, uzvikuju crni stražari.
Korto: “Hej... čekajte momci! Ja nisam prokleti Vizantinac. Vi se varate...”
Raspućin kao duh iz lampe: “Pokvareni Vizantinac ili spletkaroš Venecijanac, nama je to jedno isto i tebi nema spasa...”
Korto suočen sa pretećim kopljima: “Ali... Postoji samo jedan način da se izvučem... Evo... budim se i napuštam ovaj ludi san...”

Zlatna kuća Samarkanda je posvećena pozlaćenim snovima hašiša, derviškom plesu i oniričkom ornamentalizmu Istoka. Raspućin se druži sa Kortom u snovima, ali se pojavljuje i kao lutka u karađozu, lutkarskom pozorištu. Zlatna kuća Samarkanda je alhemijsko delo. Ona je alhemija “spravljanja” Korta Maltezea i njegovih likova. Prat je tu “ispsihoanalizirao” i Korta i Raspućina. Dobro i zlo, Korto i Raspućin, najmanje su psihološki udaljeni u časovima samotne instance pozlaćenih snova Zlatne kuće Samarkanda. Uostalom, Korto se već u Priči o Veneciji “ispovedio” umirućem Bepiju Falijeru da je rđav. U Zlatnoj kući Samarkanda Kortovo suočenje sa samim sobom nije samo susret sa svojim zlim dvojnikom Ševketom nego i priznanje prijateljstva sa Raspućinom, onakvim kakav on jeste. Sve se udvostručava, ogleda u svojoj drugačijoj mogućnosti. Raspućin kaže: “Za mene nema opasnosti. Ja nemam dvojnike da se motaju oko mene.” Vara se. Zlatna kuća Samarkanda je alhemijska klopka za realistički shvaćenu motivaciju likova. I Raspućin je udvojen.

Komandant Ševket: “Šta ti je Raspućine, postao si melanholičan?”
Raspućin: “Da... ponekad... Nikad mi nije bilo jasno zašto... ali ponekad zapadnem u ovakvo duševno stanje, mešavinu neopisive sete... Ima tu i zamora zbog životnih teškoća, slatke nostalgije... nežnosti... Sve u svemu, danas sebe mnogo volim.
” Ševket: “Ja bih rekao da si ti lud.”
Raspućin: “Pazi Korto... hoću reći Ševkete, zbog ovoga bih te mogao ubiti.”

I tako u Zlatnoj kući Samarkanda “san letnje noći” prerasta u san opusa, snenu refleksiju o svojim mogućnostima. Zla više nema. Dok sede uz vatricu i prijateljski ćaskaju, Korto, koji inače uvek uspešno skriva svoju ljubopitljivost i nesigurnost, pita Raspućina o svom dvojniku: “Kaži... da li je stvarno ličio na mene?”


(“Reč” br. 19, Beograd, mart 1996)

sadržaj

9.

JUŽNJAČKA UTEHA No152.

Dejan Stojiljković
amarok018@yahoo.com

GAJIĆ U ŠRAFOVIMA (šraf prvi)

Oni koji čitaju Svesti sećaju se mog teksta o autorima i autorstvu. Tj. o tome kako su pojedini ljudi u nas postali to što jesu i uspeli u inostranstvu zahvaljujući talentu + predanom radu na stripu. Pominjao sam, naravno i one likove koji su više kukumavčili i rapsredali priče nego što su radili, pa su završili tamo gde treba.

Na sreću, Aleksa Gajić spada u ovu prvu grupu. Zato i treba da posluži kao uzor i motivacija svim onim mladim autorima koji lako gube početni entuzijazam i veru u sebe.

Listajući nedavno katalog izložbe stripa u Nišu iz sada već davne 1997. naišao sam na jedan Gajićev strip za koji je dobio otkupnu nagradu (ne čudite se, prvu nagradu dobio je Boban Savić GETO). Još u to vreme videlo se da je Gajić autor posebne poetike i stila i da je vrhunski zanatlija. Njegov pristup stripu je od početka bio ozbiljan i profesionalan, bez obzira na to što je stvarao u mnogo gora vremena nego oni pre i oni posle njega. Ali nije gubio veru u sebe. Nije ni trebalo, jer je OPAKO DOBAR.

Gledajući njegove raskošne crteže čovek ne može a da se ne oduševi. Sve je tu graciozno, i rešenja, i kolori i atmosfera... Sad, mogao bi ''Bič Božji'' da ima i malo bolji scenario od ispraznog i neoriginalnog prebacivanja istorijskih događaja iz ranog srednjeg veka u budućnost. Ali to nije Gajićev problem, on je svoj posao odradio odlično.

Pred nama je, odnedavno, hvala Bogu, i nešto što bi se moglo nazvati Gajićevom praistorijom, zbirka njegovih kratkih priča upriličena od strane System cimics-a. Ono što prvo pada u oko jeste fenomanalno rešenje poveza. Jeftin papir na kome su odštampani Gajićevi stripovi bukvalno ušrafljeni jedan za drugi. Ništa povez, ništa heftanje, ništa lajmovanje, dovoljno je dva šrafa i dve matice. Sad, mnogi kolekcionar se žale da je teško za čuvanje, ali nema veze, upakujte ga u sunđer ili stiropor (!).

Ono što se nalazi unutra je posebna priča. Oni koje prate strip periodiku, znaju o čemu se radi (mnogi stripovi su bili ranije objavljivani) a oni koji nisu upoznati sa opusom ovog izuzetnog AUTORA, pa... Neka sačekaju da ušrafim drugi šraf sledeće nedelje. Ovo je bilo nešto kao uvod, mali podsećanje na to da među nama ima istinskih majstora.

Na kraju krajeva, Aleksa Gajić zaslužuje više od jednog, relativno kratkog teksta.


Sledeće nedelje:
GAJIĆ U ŠRAFOVIMA (šraf drugi)

sadržaj

10.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (211)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

ISPOVIJEST ŠESTA: AUTOR

U domaćoj nam se stripovskoj terminologiji riječ "autor" uvriježila za renesansnog stripovjedača: onog koji svoje stripove sam piše i crta i titluje i boji... Izrazu je, također, u procesu prikrpana i određena snobovština: "autor" bi automatski bio značajnija pojava od "crtača" ili, nedajbože, "zanatlije" pa su se mnogi od malih nogu počeli zvati "autorima" e ne bi li se ne morali truditi.

(Nekako mi se čini da bi termin "autor", kao i termin "phat" među DJ-ima, trebao biti dodijeljena čast: ne možes se njime sam krstiti, mora ti ga drugi dati. Ali, nisam o tome htio pisati...)

U ovoj mojoj generaciji, okrštenoj "izgubljenom", uobičajenim je tinejdžerskim refleksom "autor" od prestižne postala proskribiranom riječi. Novi smo kvadrat i voljeli i zavidjeli im jer smo znali da stripove niti možemo ni želimo raditi na njihov način. U traženju vlastitog identiteta (kao što su i oni svog našli pobunivši se formom protiv Andrije i Julesa), a slijedeći vlastite sklonosti, vratili smo se pripovjednom stripu i svoj ponos svrstali pod stijeg "zanatlija".

Mislim da sam se stripom počeo baviti (razloga je više, ali i ovaj figurira), jer je djelovao sigurnom zonom: sjediš doma, siguran u svom sobičku, a s ljudima komuniciraš zaštićen papirom. Ja, priznajem, ne volim ljude (straše me), a trebam ih (da me vole) i onda mi se strip učinio idealnim rješenjem: ljudi će voljeti moje čovječuljke, i preko njih mene, a da se ja osobno nikakvoj pogibelji neću izložiti.

(Zaribao sam se, naravno. 'Em što se ovaj posao sastoji od dvije trećine komunikacije i jedne trećine sobička, 'em što nisam računao da moje čovječuljke netko možda i neće voljeti te da će to boljeti. Ali ni o tome nisam htio pisati...)

Ostavljajući drugima da procijene omjer i dosege mog "autorstva", ponudio bih izmijenjenu definiciju "autora". Ako bi "zanatlija" bio onaj čija je osobnost podređena njegovom radu, onaj koji u radu nestaje, "autor" bi bio onaj čija se prisutnost uvijek opaža. Pisac kojeg smo iza teksta uvijek svjesni, crtač kojeg volimo zbog stila. Autor uvijek nešto želi reći, on nam svoje viđenje svijeta te svoj bol želi i mora priopćiti. Autora goni ambicija.

O čemu idući put.

(Nastavit će se ...)

sadržaj

11.

MOJ POGLED (99)

zmcomics
zmcomics@neobee.net

UMETNIČKA...

Ili bolje reći dizajnerska, ili primenjena, ili likovna ili... Ma svakako se, u zadnjih 20-tak godina zvala srednja, ipak je nazovimo, umetnička škola u Novom Sadu. Ne, neću vam pisati o njoj, niti o dogodovštinama iz srednjoškolskih dana. Pokušaću da odbranim stav da je ona mladom autoru potrebna. Mnogi, na žalost i iz korpusa strip autora, smatraju da im nije nužna. Dok "obični" ljudi deci radije preporučuju zanat koji donosi hleb u kuću, crtači stripa smatraju da u njoj ne mogu ništa naučiti.

Zavisi šta se želi naučiti?!

Crtanje?! Ne, crtanju vas niko neće naučiti ako se sami ne potrudite. Mogu vam profesori pomoći, usmeriti vas, "dati" malo zanata ali... to je samo pola crtanja. Ima i ona druga polovina koja je mnogo kompleksnija.

Druga polovina škole crtanja je životno iskustvo, sazrevanje. Taj deo zavisi od okruženja. A okruženje u umetničkoj je zdravo, šta god vam o njemu pričali. Drogiraši, najviše vole da kažu ljudi. Zaviti jedan džoint mesečno i podeliti na pola razreda, to je drogiranje? Ne, nema se za to u umetničkoj para. Pare su u kafanama gde se to stvarno konzumira. U umetničkoj se uglavnom samo proba, da se ne propusti i to iskustvo. Ne znam ni jednog narkomana iz umetničke ali se sećam mnogih iz šminkerskih škola. Uostalom, narkoman nastaje u porodici, a u društvu se samo manifestuje. To nema veze sa izborom škole.

U umetničkoj se samo uče život i sloboda punim plućima. Jeste oduvek u umetničkoj bila fantastična paleta likova. Na jednoj klupi si mogao videti kako pričaju likovi u rokabili fazonu sa nekim pankerima, metalcima i hipicima u isto vreme. Naučiš se pravoj toleranciji. Ne moraš naučiti da voliš ono što nećeš, ali barem naučiš da razumeš "drugačije".

Da se ne lažemo. I ja sam bio šokiran kada sam, završavajući osnovnu, otišao da se raspitam kakvi su uslovi za upis. Toliko šokiran da sam pristao na nagovaranje roditelja da idem 9. i 10. razred redovno, pa da onda odlučim da li ostajem pri želji da idem u umetničku. Te dve bačene godine nikad neću prežaliti. A onda, posle svega par meseci u umetničkoj i ja sam se "raspustio", potpuno zaboravio na glupe predrasude i rezone iz osnovne. Prva poseta Zagrebu, povodom izložbe kineske kulture, me pamti po kosi koju sam mogao upasati u farmerke. Naravno, prođe i to. Kada odeš na regrutaciju pa te dvesto ljudi gleda sa zgražavanjem zbog kose i pita u kojoj grupi sviraš, onda dođeš kući i kažeš seci. Sledeća poseta Zagrebu je došla sa pristojnijom dužinom kose, da bi se završilo glancanjem u maršalci na Novom Zagrebu.

U umetničkoj naučiš da tvoje poimanje umetnosti, crteža, vrednovanja kvaliteta... nije jedino. Naučiš, da ceniš one koje si nipodištavao, a koje na konkretnim zadacima ne možeš uvek da sustigneš kvalitetom ili originalnošću.

Naučiš se vizuelnoj kulturi. Ali, ne onoj iz udžbenika, ne onoj iz galerija. Već onoj koja izlazi iz spleta mladalačkih zanosa koji, zajedno sa tobom, pokušavaju da pomeraju, ili barem iskušavaju, granice. Zajedno stvarate novi vizuelni svet. Izašavši iz škole vi kreirate vizuelne standarde. Ne odmah, ali vremenom svakako. A tada unosite sebe kao i druge, kao i celu generaciju iz umetničke, u sve što stvarate.

Prvi dan u umetničkoj su mi obeležile dve rečenice profesora. Prva je govorila da smo upisavši se u umetničku položili dva ispita. Prvi, onaj koji nas je izdvojio iz gomile koja je konkurisala i drugi, isto toliko važan, koji je dokazao našu hrabrost i istrajnost da prevaziđemo predrasude roditelja.

Druga rečenica koja mi je ostala urezana je govorila o tome da nas u toj školi neće učiti da naučimo gradivo, već da će nas naučiti da lakše učimo tokom celog života.

Da, to je to.


DODATNI POGLED:
Ako vam se učini da sam baljezgao koješta u ovoj priči o, novosadskoj, umetničkoj pozovite neke druge da me isprave, kritikuju, ili podrže.
Pozovite Milana Pavlovića (Mr. Stocca), Leonida Pilipovića, Bucu Popovića, Aleksandra Botića, Vladana Nikolića, Dušana Pavlića, Zorana Janjetova,... i još ponekih sa ove liste kojih se možda ne sećam. Dobro, Zorana se ne sećam, ali znam za njega...:)

sadržaj

12.

ŠTAMPA

štampa

Zoran Đukanović i Dušan Banjanin su obezbedili sledeće priloge:

REDITELJ ROBERTO RODRIGEZ - priprema filmsku ekranizaciju grafičke novele Frenka Milera "Sin City" i za taj svoj projekat želi jaku glumačku postavu. Zasad se pregovara sa Brusom Vilisom, Ilajdžom Vudom, Leonardom Dikaprijom, Britani Marfi, Kejt Basvort, Mikijem Rurkom i Džejmijem Kingom. Na listi želja reditelja su i Marija Belo i Benisio del Toro, ali oni još nisu dobili zvanične ponude. "Sin City" film biće realizovan kao tri vinjete u kojima se predstavlja grupa mračnih likova u korumpiranom gradu. Snimanje filma treba da počne sledećeg meseca.
V. T.

Objavljeno: DANAS, Beograd, 20.03.2004.godine

Amazing Stories ponovo u junu
Najčuveniji SF magazin Amazing Stories, koji je prvi put objavljen 1926. godine, ponovo će od jula biti objavljivan mesečno - zahvaljujući izdavačkoj kući "Paizo Publishing". U njemu će biti objavljivana dela vrhunskih autora, a pokrivaće se teme od SF i fantezija, do superheroja i natprirodnog horora. Prvi broj magazina Amazing Stories u novom veku imaće 84 stranice i prodavaće se po ceni od 5.99 dolara. Dejv Gros, urednik magazina Star Wars Insider biće odgovoran i za ovo izdanje.
V. T.

Objavljeno: DANAS, Beograd, 22.03.2004. godine

SKUBI-DU 3 - Film "Scooby-Doo 2: Monsters Unleashed" stiže u američke bioskope 26. marta, a njegov reditelj Rađa Gosnel već sada razmišlja o trećem ostvarenju za koji može biti problema kada je u pitanju glumačka postava. Za treći nastavak ugovore su potpisali Linda Kardelini (Velma) i Metju Lilard (Šegi), ali ne i Sara Mišel Gelar (Dafne) i njen suprug Fredi Princ džunior (Fred). "Ako se oni ne vrate u postavu moraćemo da uradimo nešto u scenariju", izjavio je Gosnel koji bi voleo da snimi i treći film i već ima neke ideje po tom pitanju. Jedna od njih je i da bi film snimao negde u Evropi.
V. T.

KAKO ČITATI - ciklus u Narodnoj biblioteci Srbije, večeras u 19 sati: Kako čitati strip, govori Saša Rakezić - Zograf.

Objavljeno: DANAS, Beograd, 24.03.2004. godine

ROMEO I JULIJA U ZEMLJI MUTANATA

Jednog jutra u januaru 2000, neki tip ulazi u Bilalov atelje, na Monmartru. Deluje kao da je nečim opčinjen, kao da nije sam. Ima viziju: čini mu se da se crtani svet francusko-jugoslovenskog strip majstora pokrenuo.

Vidi kako Bog Horus leti nad Notre Dame, a njegova bronzana noga korača kejom duž Sene. Čudnovat svet nalik „Blade Runneru“ i „Nemou“. Čovek je upravo otkrio novi tehniku koja će dovesti do revolucije u informatičkoj grafici. Podstiče Bilala da zajedno preuzmu rizik. Enki je ipak skeptičan. Njegov prethodni film “Tiko Mun” je promašaj. Ne želi više ništa da čuje o velikom budžetu i velikoj publici. Svima govori da hoće iz toga da izađe. Hoće da se bavi umetničkim filmom, potpuno slobodno. Ali, čovek ga nagovara da vidi tehnološko otkriće. Nalazi se kod „Dirana“, u firmi specijalizovanoj za 3D animaciju. „Diran“ je veliki proizvođač video-spotova i tv-reklama.

Posetilac se zove Šarl Gaso. On je veliki producent i Bilalov fan. Nekoliko dana kasnije, prva “Diranova” ekipa je uposlena da napravi pet minuta filma koji bi mogao biti prikazan znalcima na festivalu u Kanu. I dešava se nešto čudno: film biva prodat pre nego što je snimljen. Budžet samo 25 miliona evra – pet puta manje od „Zvezdanih ratova“. Nema nazad. Bilal mora da radi, čak i na završteku scenarija, jer ni on nije bio gotov. Zajedno sa Seržom Lehmanom, poznatim autorom naučne fantastike. Rezultat je mešavina fantastike i ljubavne priče između čoveka tek izašlog iz hibernacije i vanzemaljke koja lije plavometalne suze. „Romeo i Julija u zemlji mutanata, sa Horusom kao guest starom“, naslućuju novinari.

„Hteo sam da prenesem moju staru priču o Nikopolu, rođenom u eri ideologija 20. veka u eru genetskih manipulacija, mutanata i himera, u kojoj mi zapravo već živimo“ izjavljuje Bilal, za „Blic“ na pretprošlom Sajmu knjiga u Beogradu.

Više od 200 kompjuterskih grafičara radilo je na animiranju 1600 vinjeta koje je Bilal prethodno nacrtao. Tokom pune četiri godine “Diran” se samo time bavi. Hoće da sačuva Bilal touch, dekor, estetiku majstora, ne želi da padne u japanski grafizam, ili voltdiznijevski. “Veliki rizik! Niko od nas ranije to nikad nije radio”, izjavljuje Seb Kodron, grafičar poznat po spotovima za Dženet Džekson, Stinga, saradnik Vima Vendersa i Petera Lindberga, priznajući da ga je više puta oblivao hladan znoj. Vedeta filma je Šarlota Rempling, kao Elma Tarner, misteriozna genetičarka, zatim tu je Linda Ardi, eks-mis Francuske, kao vanzemaljka Džil, Tomas Krečman je Nikopol. Glumci moraju da se kreću ispred totalno praznog platna. To im je kažu bilo najteže. A Bilalu – da skloni kule Trgovačkog centra, jer, naravno, radnja je uglavnom smeštena u neki grad nalik Njujorku. Smetale su mu da njegovi leteći automobili cirkulišu po nebu. Koje li vizije s predosećanjem!

Film „Besmrtni“ (L`Immortel) premijerno je prikazan preksinoć istovremeno u Parizu i Njujorku. Filmski kritičari koji prate Bilalov rad već tvrde da će biti kultni. Deluje magično, poetično, nema veze sa onim što radi Lik Beson, i što je najvažnije, nešto je dosad neviđeno na velikom ekranu. Film koji sedmu umetnost uvodi u treći milenijum.

M. Marjanović


Objavljeno: BLIC, Beograd, 25.03.2004.godine

ISTORIJA STRIPA

IZVAN GRANICA

Korak naprijed napravljen je u Francuskoj. Grupa izvanrednih autora udružila se pod imenom "Les Humanoides Associes" i pokrenula jedan od najznačajnijih strip magazina svih vremena – "Metal Hurlant".

Sedamdesete su bile prirodan nastavak onoga što se u stripu dešavalo šezdesetih. Amerika je nastavila sa ponavljanjem jedne te iste priče (superheroji). Underground je definitivno izborio svoje mjesto na tržištu, a njegovi predstavnici, Crumb, Shelton i ostala ekipa su se uvrstili među najpoznatija imena strip stvaralaštva. Prodaja im je, bez obzira da li se radilo o zvaničnoj ili prodaji po sistemu ruka ruci, toliko porasla, da su naziv "undergraund" mogli zadržati još jedino zbog načina na koji su radili stripove. To ima i svoju dobru stranu, jer su ovi autori ostali posljednji branioci američkog stripa kao umjetnosti.

S druge strane, na teritoriji starog kontinenta, strip je u potpunosti zadržao svoju umjetničku formu, a kvalitetom radova je obezbijeđeno i povećanje prodaje. U tom periodu u Evropi su se pojavili najznačajniji radovi iz oblasti devete umjetnosti. O španskim autorima je već bilo riječi, mada bi se o tome moglo pisati još. Iz Italije, u svijet su krenuli veličanstveni stripovi, kao što su Corto Maltese – Huga Pratta, Ken Parker – Maria Milazza, Click – Mila Manare i mnogi drugi, a negdje u to vrijeme se i na prostorima SFRJ pojavio izvjestan broj vrlo talentovanih stvaralaca.

Ipak, najznačajniji korak naprijed napravljen je u Francuskoj. Grupa izvanrednih autora – Phillipe Druillet, Jean Pierre Dionnet, Bernard Farkas i među njima najznačajniji Moebius (Jean Giraud, o kome je već bilo riječi i o kome će se u svijetu još mnogo govoriti. Sada je ponovo u centru pažnje, jer je po njegovom najčuvenijem stripu "Poručnik Blueberry" snimljen film, sa Vincent Cassel-om u glavnoj ulozi), udružila se pod imenom "Les Humanoides Associes" i pokrenula jedan od najznačajnijih strip magazina svih vremena – "Metal Hurlant". Magazin je bio namijenjen iključivo starijoj publici, a u sebi je sadržao fantaziju, naučnu fantastiku, acid tripove, mnoštvo golih tijela... a sve je to bilo savršeno umiksovano potpuno novim načinom pisanja scenarija, nevjerovatnim crtežima i upotrebom boje, kao i originalnim dizajniranjem tabli. Pojavom ovog magazina, te 1975, srušene su sve granice stripa, a strip je srušio sve granice umjetnosti. Tokom dvanaest godina, koliko je izlazio, Metal Hurlant je oko sebe okupljao najbolje strip autore na svijetu, a onda se, nažalost, avgusta 1987. ugasio.

Ipak, tu nije kraj priče. Sreća je htjela da se na samom početku izlaženja magazina u Francuskoj nađe čovjek po imenu Leonard Mogel, izdavač poznatog američkog časopisa "National Lampoon". Oduševljen onim što je vidio u Metal Hurlantu, potpisao je ugovor za licencno izdanje, za američko tržište. Prvi broj američke verzije magazina, pod nazivom "Heavy Metal" pojavio se na tržištu 1977. godine. U početku, Heavy Metal je izlazio mjesečno i objavljivao isključivo reprinte ranijih brojeva Metal Hurlanta. U sebi je sadržao stripove koji su izlazili u nastavcima, a za razliku od francuskog izdanja, u njemu su se mogli naći i tekstovi o popularnoj muzici, filmovima, igricama itd. U takvom obliku izlazio je sve do 1986. godine, kada su izbačeni tekstualni dodaci i povećan broj strana i kada je magazin postao tromjesečnjak. U tom periodu, Heavy metal je objavljivao kompletne epizode, sve do 1989. kada su vraćeni stripovi u nastavcima, a magazin počeo da izlazi svakog drugog mjeseca. Danas, Heavy Metal izdaje šest redovnih brojeva i tri vanredna izdanja godišnje.

Godine 1978. Universal Pictures i Heavy Metal su potpisali ugovor o kreiranju animirane verzije odabranih stripova iz ovog magazina. Producent je bio Ivan Reitman, a scenario je, po motivima iz stripova pisao Dan Goldberg. Muziku za film su radili mnogi poznati heavy metal bendovi (u to vrijeme, heavy metal je bio najpopularniji muzički pravac), među kojima i Black Sabbath. U stvaranju filma učestvovalo je preko 1000 animatora iz SAD, Kanade i Engleske. Film je 1981. godine preuzeo "Columbia Tri Star" i zaradio preko 20 000 000 dolara (za to vrijeme enormna cifra). Heavy Metal, dakle, izlazi i danas, mada muku muči sa konkurencijom i pritiscima odozgo jer nova kretanja u Americi lagano odbacuju sve što je ne-američko. I udruženje "Les Humanoides Associes" postoji još uvjek i okuplja nekoliko desetina fenomenalnih strip autora. Prije četiri godine je snimljen i drugi dio animiranog filma, pod nazivom "Heavy Metal 2000". Kao i prethodni, pokupio je grdne pare. Kod nas se nije još pojavio.

Nikola Ćurčin


Ovaj članak je prenesen sa sajta dnevnog lista POBJEDA, Podgorica, od 20.03.2004.godine. Sva prava zadržana.

sadržaj

13.

POZIVI NA SARADNJU

Mail

FIRST INTERNATIONAL CARTOON CONTEST "CASTLE".

Rules and Regulations:

Subject: CASTLE.

Time Table: - The competition announcement and publication – January 2004. Deadline for receiving works – 31 May 2004 - Jury – June 2004 - Results and competition EXHIBITION – September 2004.

Prizes: - GRAND PRIZE – 3.500 PLN (Zloty) and "Castellan Sabre" - 1-st PLACE – 2.500 PLN - 2-nd PLACE – 2.000 PLN - 3-rd PLACE – 1.5000 PLN.

The Organizers have the right to the final distribution of statutory prizes, change in their amount, or non-awarding of them or non-awarding of the Grand Prize. The Organizer's decisions are final. Jury: Works for the competition will be selected by the professional artists and organizers jury. Competition of

Participation: Participants may be professional or amateur artists. The objects of the competition are drawings, graphics and other works of fine arts using optional techniques.

The format of the works: min. A5 – max. A3. A maximum of three original works should be sent or delivered by May 31-st, 2004 in a protective cover to the following address: KOKiS "ZAMEK", Ul. Klasztorna 14, 67- 120 KOZUCHOW, Poland. Organizers are not responsible for damages during transportation!

The Authors of works who quality for the exhibition are given a presentation copy of the exhibition catalogue and a place free-of-charge in the catalogue. The organizers will provide the competition prize winners with free participation in the exhibitions event. Awards are subject to taxation according to current regulations. The conditions for paying the authors is their arrival at the opening of the exhibition, or indicating a bank account where the money should be transferred to. The works will become the property of the organizers and will be included in the collection of the "Crooked Mirror" gallery. Works should be accompanied by authors short biographical note and return address (plus e-mail). The organizers reserve the right to use the sent works fot the competition advertising purposes without any special fees paid to the authors; to be exhibited and reproduced in a variety of advertising leaflets, as well as prointed and circulated in catalogues. The exhibition organizers are the final judges in interpretation of the regulations. By sending his/her works the artists agrees to the above mentioned rules and regulations an agrees to the publishing of the author's profile in the post exhibitions catalogues!

sadržaj

14.

PISMA ČITALACA

mail

From: Aleksandar Manich
Subject: Gde je rodjen Jean Giraud Moebius

U tekstu Nikole Churchina o poruccniku Bluberiju, potkrala se jedna gressccica. Naime, Jean Giraud nije rodje u Nogent-sur-Marne, nego u Fontenay-sous-Bois i sa majkom je zziveo u ulici Jean-Jacques Rousseau, odmah iza posste. Detinjstvo je proveo izmedju roditeljskog stana i kuche babe i dede koja se nalazila na drugom kraju Fontenaya, prema opsstini Montreuil. Podatak je iz prve ruke, jer ja zzivim na 600 metara od Mebijusove rodne ulice, a o tome sam priccao i sa autorom.
Aleksandar Manic

sadržaj

15.

LINKOVI

Strip Vesti

Marcel Gotlib
http://www.marcelgotlib.com/

sadržaj

16.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od 27. maja do 2. aprila

. . .

Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad