prošli broj - arhiva - sledeći broj

SADRŽAJ

1. STRIP KNJIŽARA U LJUBLJANI - Strip Core
2. SARAJEVSKA ŠKOLA STRIPA - Strip Vesti
3. KAMAMBER KAUBOJAC - Aleksandar Manić
4. KRITIČKI OSVRT - Srđan Aćimović
5. DAN DARE I UMJETNIČKI CRTEŽ
   RANKA HAMPSONA (4) - Josip Mihalković
6. POST SCRIPTUM (1) - Zoran Đukanović
7. JUŽNJAČKA UTEHA No 147. - Dejan Stojiljković
8. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (206) - Darko Macan
9. MOJ POGLED (94) - zmcomics
10. ŠTAMPA - štampa
11. POZIVI NA SARADNJU - mail
    
12. LINKOVI - Strip Vesti
13. DATUMI - Strip Vesti

1.

STRIP KNJIŽARA U LJUBLJANI

Strip Core

Sporocamo, da se v Ljubljani koncno odpira trgovinica specializirana za strip. Stripartnica Buch bo domovala v Ljubljani, tocneje v trgovskem centru (TPC) Murgle na Cesti v Mestni log 55 (tja se pride z avtobusom st. 1).

Otovritev bo 9. februarja, trgovinica pa bo odprta med 10.-13. ter 17. in 20. uro. Vodja striparnice, Sandi Buh (podjetje_buch@email.si, 041 681646), nas bo zalagal predvsem s stripi, ki izhajajo na podrocju bivse Jugoslavije (zalozbe: Marketprint, Bookglobe, Strip Agent, Systemcomics, Stripburger/Forum Ljubljana), na voljo pa bodo tudi stripi iz druge roke. Striparnica bo tudi prevzela tudi narocnistvo na srbsko revijo Stripoteka. S svojo prisotnostjo poskbite, da bo Stripartnica zazivela in nas s se bolj bogato ponudbo razveseljevala dolga leta.

informacije:
Sandi Buh, podjetje_buch@email.si, 041 681646

sadržaj

2.

SARAJEVSKA ŠKOLA STRIPA

Strip Vesti

Škola stripa u Sarajevu ima i svoju web stranicu!!!

http://skolastripa.csi.ba/
site je u razvoju i fali dosta info ali ima preko 100 strip tabli

Muhamed Kafedzic
koordinator Skole stripa @ CSI
Centar Studentske Inicijative
Hrasnicka cesta 12
71000 Sarajevo
tel. 033/761-830
http://skolastripa.csi.ba

sadržaj

3.

KAMAMBER KAUBOJAC

Aleksandar Manić

U poccetku besse Bufalo Bil ssou, potom su se pojavili holivudski kaubojski filmovi, a njih su zamenili italijanski sspageti vesterni. Najnovije otkriche, kamamber kaubojac, stvoren je nedavno, a izassao je u obliku filma "Bluberi". Reditelj Jan Kunen nadahnuo se, iz daljine, legendarnim strip serijalom stvorenim iz pera Zzan-Missela Ssarlijea i iz kista Zzana Zziroa. Medjutim, Kunenov film che razoccarati sve tvrde "bluberijevce", jer rediteljev cilj i nije bilo ekranizovanje stripa. Naime, osim u naslovu, prezime Bluberi se u filmu ne upotrebljava ni jedan put. Pricca dvoccasovnog filma staje na poledjinu autobuske karte. Majk (Vensen Kasel) je marssal mirnog gradicha na ivici indijanske teritorije. Najednom stizze Vali Blaunt (Majkl Medsen), trazzechi tajnu mapu blaga izgubljenog u planinama. Bluberi kreche za njim da ga zaustavi, a u poduhvatu koji je, koliko fiziccka, toliko i duhovna avantura, njemu pomazze Runi, indijanski ssaman. U srcu svetih planina on se sukobljava sa Blauntom i u borbi duhovnih sila, pobedjuje.

Scenario Kunenovog filma poseduje nekoliko elemenata vesterna – salun, sserifa, Indijance i zlato, medjutim sve ostalo je napravljeno kao hipi muchkalica Kastanede, Barouza, Vilijama Blejka, Jodorovskog i Pink Flojda. Istovremeno, prikaz Divljeg zapada je je hotimiccno ismejan kroz vidljivo lazzne brade, preterano prljavu odechu i smessne zvuke pucnjeva pussaka i revolvera. Kunen priccu gradi preko ccvorissta u obliku krupnih ikoniccnih planova – zmija, novccanice, kalumet, pesscane dine – prizivajuchi prizor-polja iz strip serijala, da bi na njih nakaccio neverovatne scenaristiccke elipse. Medjutim, manijeristiccki uradjena naracija kroz brza pretapanja i matriksovska kretanja kamere, ccine film smessnim. Tokom druge polovine filma, fiziccka akcija – jurnjave, tucce i dvoboji, zamenjena su pseudo-ssamanskim tripom u sserifovu svest.

Na Kastanedu za predsskolski uzrast okacceni su vizuelni efekti nalik Kubrikovoj "Odiseji", Raselovom "Tomiju" i vech navedenom "Matriksu". Reptili i bube gmizzu sa svih strana podsechajuchi na bolje raccunarske "screensavere", a misticcni dijalozi svode se na oponassanje matriksovskog duhovnog gulassa. "Prochichess crnilo sopstvene dusse i ako prihvatiss svoje strahove, znachess ko si – kazze ssaman Bluberiju. Neujednaccena glumaccka ekipa pogorssava utisak slabosti. Kasel oponassa Klint Istvuda, Dzzulijet Luis je lossa, Ernest Borgnin bez reljefa. Izdvaja se Majkl Medsen u ulozi umornog demona i Edi Izard kao savrsseni ljigavac. Film "Bluberi" ne pripoveda nikakvu priccu, nego se zaustavlja na naivnom i estetskom fantazmu autora. Medjutim, on za sobom vucce ogromnu legendu o osam neuspessnih pokussaja ekranizacije (jedan je bio Serdjo Leone), o dugotrajnoj montazzi i holivudskom budzzeta od 36 miliona evra. Dovoljno da postane kult film.

sadržaj

4.

KRITIČKI OSVRT

Srđan Aćimović
achim@bitsyu.net

Nedavno su mi konačno dopala u ruke neka izdanja domaćeg stripa koja sam u proteklih godinu-dve često viđao na policama knjižara ali sticajem okolnosti, obilazio. Radi se o raznim časopisima orijentisanim ka kratkom stripu, kako mainstream, tako i undergroung usmerenja. Čini mi se da ova izdanja pružaju fer uvid u produkciju obe scene našeg stripa, koje su se, izgleda, uspešno diferencirale i našle dovoljno razloga da se gnušaju jedna druge.

Ne mogu reći da su moja očekivanja pre čitanja ovih bila visoka, ali svejedno, izvesno razočaranje stoji. Tokom teških godina za domaći strip, izvesni kanoni formirali su se kao odbrambeni sistemi koji su pomogli sceni da se donekle oporavi (pre svega kreativno, ne finansijski), ali njihov uticaj na kreativnu stranu izgleda da se manifestuje u odlasku u razne krajnosti.

Čitanje časopisa sa mainstream stripovima, pre svega, ostavlja jak utisak homogenosti. Samim tim, dosade. Sa tehničke strane, kvalitet crteža varira, ali ponekad dostiže zapanjujući nivo. Sa ne-tehničke strane, jednostavno ne postoji dovoljno individualnosti i originalnosti.

Ovo tek dolazi do izražaja kad obratimo pažnju na scenarije: tematika je po pravilu epska ili meka naučna fantastika sa elementima horora; javljaju se svi već viđeni motivi: hrabri lutajući ratnici, čuvari, tajanstveni šumski bogovi, ratnice-amazonke, roboti sa osećanjima, svemirski brodovi napadnuti od kakvog osmog putnika, oklopljene vojske budućnosti... zaista, ništa što već mnogo puta nije viđeno. Dijalozi, mora se dodati, tek retko su dovoljno ubedljivi da ostave utisak razgovora koji se nekad negde stvarno odvijao (ili bi se mogao odvijati).

Velika olakšavajuća okolnost mladih autora je obim stripova koji se očekuju: kratki stripovi od najviše desetak strana ne ostavljaju autorima prostora, i, što je još važnije, motivacije da ozbiljnije razviju okruženje u kom se radnja odvija. Ipak, pitanje je, čemu homogenost u izboru žanra? Čemu tolika koncentrisanost na epsku fantastiku i SF, već toliko obrađivane, rabljene žanrove da svaki originalan doprinos mora, s tačke gledišta žanrovskih čistunaca, biti iskorak van granica žanra? Takvog iskoraka u pregledanom štivu, naravno, nema.

Zar više niko nema motivaciju za rađenje “slice-of-life” stripova, koji se bave realnim događajima i situacijama, čak i onim svakodnevnim? Gde su humoristički, politički, avanturistički, filozofski, dramski, ljubavni, špijunski, ratni stripovi, trileri, vesterni? Čak je i veoma popularni žanr detektivskih stripova potpuno zapostavljen. Kao da se teži ka što potpunijem i ekstremnijem bekstvu od realnog okruženja. To bekstvo se, nažalost, ne odvija u smeru individualne mašte, dakle, unutar glave autora, već, naprotiv, spolja, ka TV-ekranima, da završi među kulisama filmova B-produkcije i TV-serija.

Ono što me najviše šokira je težnja ovih mladih autora, realno nesputanih zahtevima tržišta ili izdavača, kakvom jurnjavom za parama, slavom, top-listama prodavanosti, dakle, težnja ovih autora da se što pre uklope u standarde komercijalnog stripa, onog komercijalnog stripa koji se fabrikuje po indirektnoj narudžbini čitalaca, inertnih, željnih samo novih varijacija već pročitanog štiva. Da li mladi domaći autori misle da se utapanje u melasu evropskog i američkog komercijalnog stripa, neumitno mora završiti komercijalnom satisfakcijom i za same autore? Da će ih približavanje neatraktivnosti stripova sa suvišnih strana “Stripoteke”, onih koje zaostanu iza nosećeg stripa, neumitno dovesti u poziciju autora tih stripova? Zašto mladi autori, na kraju krajeva, provode godine u usavršavanju tehničkih strana svog stripa da bi na kraju svega, ipak, proizvodili loše stripove?

Ipak, utoliko je lakše uočiti autore od kojih u budućnosti možemo očekivati kvalitetne, originalne stripove i individualan pristup (Čelanović, Pejić, Milijanović...); Takvi se u ovom okruženju izdvajaju i pri samom prelistavanju časopisa.

S druge strane, tu su underground časopisi gde se jedni do drugih, mogu naći etablirani autori i potpune novajlije. Ovde o nedostatku individualnosti nema ni reči, šarenilo, raznolikost stilova, pravo su osveženje. Underground, katkad namerno a katkad usled mogućnosti autora, zanemaruje tehničku stranu i usmerava se na ideje. U ovoj jednostavnoj definiciji ipak se nađe nekih manjkavosti koje dovode do toga da i pri listanju ovih doživim razočaranje.

Pre svega, dizanje njegovog veličanstva “ideje” na pijedestal, može dovesti do potpunog zanemarivanja ostalih segmenata priče. U tom smislu sklon sam da prihvatim tezu da “nema loše priče, već samo loših načina na koje ona može ispričati.” Dakako, underground izdanja ponekad postaju prave galerije načina na koje se dobre priče mogu loše ispričati. Veći problem nastaje onda kada se i sama ideja zaobiđe, scenariji se sklapaju “from scraps”, a zatim se bez ikakve dodatne razrade (ponekad, čini se, čak i bez ponovnog čitanja napisanog) pretaču u crtež.

Ponekad se za crtaći papir seda i bez scenarija, sa nadom da će ideja doći sama od sebe. Potreban je veliki talenat da se na ovaj način dobije smislen, koherentan strip. U suprotnom slučaju rezultat je nešto za šta se posle čitanja pitamo zašto je neko u uopšte imao potrebu da to stvori: svojevrsni “road-movies” u kojima se stvari dešavaju bez ikakve dramske motivacije, u smislu da kod čitaoca ne izazivaju nikakvu reakciju, emociju, intelektualni potsticaj.

Bitno pitanje kad se radi o underground stripovima je pitanje estetike. Estetiku ružnog, naravno, moderna umetnost stavila je u istu ravan sa uobičajenim poimanjem estetike, no underground autori previše često potežu za njom: konkretno, osmišljena estetika ružnog se često zamenjuje potpuno neosmišljenom estetikum: dekonstrukcija se zamenjuje destrukcijom. Ipak, svaka analiza zahteva prethodnu sintezu, svaka razgradnja predmeta prethodno poznavanje tog predmeta. Pa i Pikaso ne bi bio veliki slikar i najveći promoter estetike ružnog da prethodno nije proveo godine kao portretista u realističnom maniru. Razlika je, nasuprot onome što autori možda veruju, lako uočljiva.

Zaista, u underground časopisima se, jedni do drugim, mogu naći najbolji stripovi i najveće đubre.

Šta je na kraju, od pročitanih izdanja, ostavilo najbolji utisak? Jedna ne mnogo obimna sveščica, od četrdesetak strana, pod nazivom “Celulit” a sa podnaslovom “Zbirkastripovaraznih”. Na manjem prostoru nego kod ostalih izdanja, selektivnost kao da se nameće; Pažnju privlače “primordijalno” ilustrovani stripovi Ivane Armanini, Bodrožin strip sa Markom Kraljevićem zbog koga se još uvek smejem, I, pogotovo, “Tri priče” Maje Veselinović, doza intimnosti i literarnosti kakva se retko sreće u stripu.

Kao zaključak, moram reći da veoma cenim napor svakoga ko ulaže napor u izdavanje stripa bez ikakve nade za novčanom satisfakcijom, kao i svakoga ko provodi vreme stvarajući iste; Kad se posmatra cela slika, i uzimajući u obzir napor potreban za održavanje strip scene, svaki loš strip barem malo je zaslužan za svaki dobar strip. No, ta zasluga ipak ne znači da loše stripove moramo posmatrati sa lažnom naklonošću i bez kritičkog osvrta.

Hvala, ali može i bolje.

sadržaj

5.

DAN DARE I UMJETNIČKI
CRTEŽ FRANKA HAMPSONA (4)

Josip Mihalković

S Interneta skinuo i priredio Josip Mihalković.

Umjetnički gledano, strip je u prvim epizodama bio primitivan. Frank Hampson je još tražio svoj stil i veliki dio posla odradio je tim "Eaglea", - Harold Johns, Bruce Cornwell, Eric Eden, Greta Toomlinson,Jocelyn Thomas - a u kasnijim danima i Don Harley i Keit Watson, koji su nacrtali brojne kadrove stripova na osnovu Frankovih detaljiziranih "skica".

Pritisak zahtijeva rada se mogao vidjeti - dvije strane umjetničkog stripa u boji tjedno, svakoga tjedna, a to su bili i ostali stripovi koje je valjalo izraditi. Uza sve to, bilo je stripova koji su izlazili godišnje. Najbolji stripovi nisu baš uvijek ispadali najbolje. Međutim, s druge strane, počeli su se pojavljivati i neki zapanjujuće suptilni i realistični kadrovi - dijamanti među bezličnim svjetovnim slikama oko njih. Kako se poboljšavala Hampsonova tehnika, tako se poboljšavao i opći izgled stripa. Broj 15 prikazuje Mekontu, glavni grad Treensa na Veneri kao zračnu panoramu na cijeloj stranici na način koji prije toga nije viđen u britanskom stripu (a najvjerojatnije je time postavljen i standard koji niti nakon toga nije viđen. Priča s Venerom bila je po svim standardima nevjerojatno dugačka -77 epizoda, u svakoj od kojih je "zapakirano" više nego ikada prijei poslije toga. Priča se zapliće pomalo nasumično, jer, kao što je rečeno, Frank je započeo prvu epizodu bez jasnih zamisli što će biti u drugoj. No, ipak su razvijeni dugi nerativni dijelovi velike snage, kao što su npr. Danova ekspedicija u Mekontu kako bi spasio Sir Huberta, profesoricu i Digbyja i njihov bijeg u telezero letjelici. U tom je slučaju Frank očito sasvim ponesen pričom, a najvažniji je element u tom činjenica da se Dan u sljedećih nekoliko tjedana ne mora niti pojaviti: radnja se mogla posvetiti drugoj skupini junaka.

Kvalitete koje jednostavno isijavaju kroz takvu priču pokazuje zašto je Frank Hampson razvio takav slijed događaja i zašto danas ljudi četrdesetih i pedesetih godina života šalju e-mail poruke i u "Eagleu" kupuju djela Franka Hampsona za debele novce (konkretno, izvorni rad potpisan rukom Franka Hampsona odnosno prva stranica drugog izdanja 19. nastavka, stajala je 400 USD). Hampson je bio opsjednut detaljima, tako da su odore, oprema i likovi u potpunosti dokumentirani i vrlo često postoje i stvarni predlošci po kojima je crtao. Priču s Venerom započinje šest neustrašivih svemirskih putnika: Dan i Digby, Sir Hubert i profesorica Peabody, Hank i Pierre; njima su pridodati Treensi - Mekon i Sondar - i Theronsi - Volstar i Kalon, a tu su još i Digbyjeva teta Anastasia, pukovnik O Reilly, predsjednik vlade Stonehill, načelnici UN-ove policije, generali, Atlantinesi Karghaz i Dapon te mnogobrojni sporedni likovi. Događaji u priči ne slijede naprosto Danov put svladavanja prepreka u maniri superčovjeka; priča ide od jedne do druge grupe likova i kada se Dan i društvo bore s nedaćama u prašumi na Veneri, to je prikazano kako jest- kao borba. Identifikacija s likovima na taj je način lagana.

nastavlja se...

sadržaj

6.

POST SCRIPTUM (1)

Zoran Đukanović

ESEJI O PRATU (1)

Beleška uz eseje o Pratu

“Znao sam.” Uvek sam mrzeo tu rečenicu naknadne pameti. Svaka zamlata iz prve kafane, ili angažovani intelektualac za govornicom na kongresu, sve su unapred dobro znali šta će se desiti, od dolaska Miloševića na vlast, preko ubistva Đinđića, pa do današnjeg pametovanja o jučerašnjem skoku cena. Ipak, oprostite, znam da boli (i mene), počeću ovu belešku baš tako. Znao sam da će moja fascinacija Pratovim delom potrajati decenijama. Otud dvadesetogodišnjica pisanja eseja o Pratu dole-ili-gore-potpisanog nije za mene nikakvo iznenađenje, mada je mnogo toga drugog bilo potpuno iznenađenje pri kročenju kroz životnu dolinu suza. Nisam ni sanjao da će mi se ostvariti detinji san, onaj još iz Zemuna, da se po ceo dan vozikam biciklom. San dosegoh tek kao četrdesetogodišnjak (vredelo je čekati) u Amsterdamu. Ovde svi to rade, i niko vas ne smatra ekscentričnom budalom nego vrlo praktičnom osobom, dok se prepuštate pedalskom hedonizmu. Vidite, za sve treba naći valjan izgovor, od vožnje biciklom do pisanja eseja o Pratu.

Prvi esej o Majstoru napisao sam 1984. godine, u vreme kad sam zamišljao da sam veliki znalac baš Prata, po nagovoru Aleksandra Tijanića za list “Intervju”, koji je on tada uređivao. Bio je perspektivan novinar taj Saša. Tekst sam naslovio Zagonetni Korto Malteze, naslov koji sam i danas sklon da zadržim. Potom je došlo Blago Samarkanda u “Stripoteci” 1986. Pravo, idealno mesto - pisati u tački kulturnog prostora gde se strip premijerno pojavljuje. Sibin Slavković je već bio prešao iz “YU stripa” (gde smo uspostavili odličan feedback), odnosno “Dečjih novina”, u “Forum Marketprint”. Tri godine tadašnjeg angažmana za “Forumova” izdanja bilo je dobra skela za ugrađivanje esejističkih cigala u arhitekturu moje knjige eseja o stripu Tomas Man ili Filip K. Dik, koja se pojavila u knjižarama poslednjih dana 1988. godine.

Vavilonske niti Korta Maltezea napisao sam 1989, opet po pozivu uredništva sjajnog zagrebačkog časopisa “Quoruma”, a tema je bila ugrađivanje Kortovog fenomena u širi kontekst kulture, konkretno novela Vladimira Pištala Korto Malteze. Vladimir mi je još tada bio ne samo odličan sagovornik nego i pravi prijatelj (to ne ide uvek nužno zajedno), ali ni on ni ja nismo pojma imali da ćemo završiti po “belosvetskim bespućima”, on Americi, ja Holandiji, i da ćemo, pored naših ljubavi i vokacija, književnosti i stripa, postati nekakvi specijalisti za druge stvari, on za američku istoriju i istoriju srpske dijaspore (“ma šta ćito, doktoriro”), a ja za razvoj medija u postkonfliktnim (tranzicionim) zemljama. Hebiga. Život, istorija i Slobodan Milošević ponekad pišu avanturističke romane. Kritičarski tango objavio sam u “NIN-u” 1990. Bila je to kruna šestogodišnjeg pisanja kritičarske kolumne u vodećem nedeljniku za politiku i kulturu u tadašnjoj zemlji velikog tržišta i velikih tiraža. Zaboravio sam kako se zvala.

Esej Balada i Korto izašao je takođe 1990, ali u “Momentu”, časopisu za vizuelne medije koji je uređivao Ješa Denegri, jedan od najvećih ex-YU istoričara umetnosti, ista osoba koja je bila recenzent i pisac predgovora za Tomasa Mana ili Filipa K. Dika. Esej Prijateljstvo i priča napisan je 1996. za književni časopis “Reč” (onaj koji je proistekao iz “Književne reči”, jednog od najboljih književnih listova predmiloševićevske epohe). Tu sam se, pored drugih stvari, pozabavio prijateljstvom u stripu i, pomalo, u našim životima.

O planiranom bonusu za “Strip vesti”, u kojima se pojavljuje ova retrospektiva, ne bih sada. O stvarima se govori tek pošto se napišu, toliko o naknadnoj pameti s početka ovog teksta. O vitalno važnom eseju Paradoksalni klasik iz 1987, koji se dodiruje suštinske povezanosti između Miltona Kanifa i Prata ovde takođe ne bih, pošto je tu Prat ipak sporedn(ij)a ličnost. Ovde takođe odustajem od rasprave o pogrešnoj transkripciji originalnog imena Hugo Pratt. Stilski, moj pristup pisanju se jeste menjao; sve se menja sem kamenja, a i njega izlizuju, čine oblijim talasi na morskome plavom žalu. Ipak, Kritičarski tango jeste neka vrsta prekretnice, ne samo zato što sam u njemu po prvi put dopustio da prividno distancirano “potpisnik ovih redova” pređe u “ja”. No, ne zavaravajmo se, reč je tek o stilizacijama kritičarskog govora. “Formalni jezik, teoretisanje, esejiziranje, izleti u pripovedaštvo, provokativni stil, stil terminatora … sve su to košuljice koje oblačimo i svlačimo”, napisao sam na jednom drugom mestu. Ove stilizacije su varljive ništa manje nego kad upotrebljavamo naizgled suprotstavljene reči “realizam“ i “redukcija” ili “klasično” i “moderno”.

* * *

ZAGONETNI KORTO MALTEZE

U vreme kada su kod nas neki urednici stripovnih izdanja odbijali objavljivanje stripova Huga Prata (Hugo Pratt) zbog "diletantskog i naivnog" crteža, u Južnoj Americi, Evropi i Africi Prat je smatran za jednog od najznačajnijih autora. U Italiji je po njegovom stripu bila nazvana čuvena revija "Sgt Kirk" (Narednik Kirk). Takođe, krajem sedamdesetih godina Prata je tadašnji predsednik Angole Agostinjo Neto pozvao u Luandu da osnuje institut za grafičku umetnost.

Hugo Prat (1927) pripada grupi autora koji su zaslužni za suštinske kulturne i artističke pomake nastale u svetu stripa. Ono što se pedesetih i šezdesetih godina dešavalo sa filmom, to se na prelazu iz šezdesetih u sedamdesete događalo u mediju stripa. U tim godinama, srazmerno onome što su već učinili filmski autori, tvorci stripova neposrednom su stvaralačkom praksom, a ne tek "anticipacijama", pokazali da je i u mediju stripa moguće uspostavljanje poetike, odnosno poetika. Nezaobilazan eho tih značajnih pomaka u istoriji stripa dopire i do naših izdavača početkom osamdesetih godina.

Pojava Pratove Balade o slanom moru (1967) koja će inicirati potonji serijal Korto Malteze (1970) predstavlja svakako jedan od krucijalnih događaja. Izlazak najvažnijih epizoda u novosadskoj "Stripoteci" (Balada o slanom moru, Korto u Sibiru, Korto u Veneciji i Blago Samarkanda) i izlaženje niza kraćih epizoda u sarajevskom "Strip artu" označili su ovdašnje uvažavanje Pratovog istorijskog pomaka stripovnog izražavanja. Korto Malteze je pojava koja na našim prostorima, nakon višegodišnje kumulacije (kontinuiranog izlaženja), poprima oblik grupne čitalačke fascinacije.

Šta je to tako fascinantno što nam nudi strip Korto Malteze?

Ako pokušamo geografski da lociramo ono što se događa u Kortu Maltezeu možemo imati izvesnih teškoća. Ponekad je zaista potrebno poslužiti se atlasom da bi se pratila sva putovanja avanturiste Korta. Afrika, Južna Amerika, Evropa, Azija, Tihi okean – tačnije Solomonska ostrva, Nova Pomeranja (Nova Britanija), sliv Orinoka, Novi Zeland, Venecija, Kina, sibirska pustoš ... To su uglavnom predeli koji bude asocijacije na burne stranice novije političke istorije, pogotovo u razdoblju prve polovine dvadesetog veka: buđenje nacionalne svesti u afričkim i južnoameričkim kolonijama, pojava fašizma, boljševička revolucija i njeni odjeci, masonerija, kultovi, paradoksalna ukrštanja različitih kultura... Upravo razdoblje u kome se Maltezeove avanture događaju.

Korto je kosmopolita avanture, a ona ga uvodi u kosmopolitizam ljudskih vrednosti. Mnoštvo ljudskih uverenja i množina društvenih konteksta sa kojima se Korto suočava dovoljni su da nametnu doživljaj ograničenosti raznih partikularističkih predstava i predrasuda o "prednostima i pravima" neke boje kože, nacionalne pripadnosti ili političkog uverenja. Korto, ma kojim prostorima se kretao, ne živi neko lokalno vreme. Njegove avanture su jedna univerzalnija metafora upoznavanja sebe kroz svet.

Posebno je zanimljivo da je jedna od prvih "socijalnih grupa" koju je fascinirao strip Korto Malteze u stvari politička grupa boraca Narodnog fronta za oslobođenje Angole (MPLA). Za angolske revolucionare ovaj junak stripa imao je ugled simbola sličnog Če Gevari. Ako su neki od ovih poklonika kasnije zauzimali ministarske položaje u vladi Angole, a među njima i mesto ministra kulture, onda je jasnija Netova odluka da uputi pomenuti poziv Pratu.

Paradoksalno je, međutim, to da je Korto Malteze sve pre samo ne sredstvo ideološke propagande. Ovaj strip se drastično razlikuje od propagandnih stripova u Americi i Evropi iz vremena drugog svetskog rata, kao i kasnijih kineskih "ideološko-poučnih" stripova.

Na pitanje šta su angolski revolucionari videli u Kortu Maltezeu da bi ga mogli osećati kao najrođenijeg heroja, odgovor koji je tadašnjoj jugoslovenskoj javnosti prvi preneo Dušan Miklja glasi: "U izgnanstvu, u ilegalnosti, u zatvoru, na bojištu, Korto Malteze nam je pomogao da sanjamo o slobodi." Njima je ovaj strip zaista mogao da pomogne "jedino" da sanjanju o slobodi. Nije imao političko propagandnu već pre psihološku vrednost, tačnije vrednost umetničke transpozicije. Pratov Korto Malteze nudi nam nešto bitno drugačije - strip kao samosvojan poetski čin.

Poznate su Pratove "leve" naklonjenosti. Međutim, njegov glavni junak nije politički opredeljen. Umesto toga, ponuđeno nam je njegovo lično doživljavanje svoga vremena i tadašnjih političkih realnosti. Pred nama je naglašeno individualan lik koji odbija da se svede na vladajuće "okolnosti" u svetu.

Ko je Korto Malteze? Podatak da je sin andaluzijske Ciganke i engleskog kolonijalnog oficira malo može reći o njegovom identitetu. Korto odbija da se objasni. Suviše je individualista da bi dopustio da to čine drugi. Pre će se izložiti riziku da bude ličnost u kovitlacima istorije nego da se odredi jednom jedinom pripadnošću. Otud njegova rečenica: "To ko sam tiče se samo mene." Ipak izvesno je da Korto ume da bude prijatelj bez obzira na opasnosti i žrtve. "Nikad lakoveran, a uvek spreman da odgovori zanosu svoga srca." Zanos Kortovog srca su avantura i prijateljstvo.

Korto Malteze je strip dosledne poetske stilizacije, oslobođene od zagušujućih detalja. Često je naglašeno redukovan, ali i tada sa izvanrednim odnosom tamnih i svetlih površina. Njegov strip-idiom, pogotovo u kasnijim epizodama, izgleda da je u sebe integrisao neka od iskustava Šagala ili, čak, Klea, pa i Mondriana. Njegova sposobnost apstraktnijeg vizuelnog mišljenja udaljava ga od klasično shvaćenog crtača stripova. U kontekstu ovakve stilizacije iznenađuje izuzetna istorijska i etnografska preciznost Pratovog crteža i teksta. To Korto Malteze nesumnjivo duguje činjenici da je Prat i doslovno građanin sveta jer je živeo u preko deset zemalja i "ne govori baš dobro francuski, engleski, italijanski, španski i portugalski".

Poseban razlog za popularnost Korta Maltezea je izvanredan spoj avanturističkog i hermetičnog sadržaja Ono avanturističko relaksira većinu čitalaca nenaviklih na svet frapantne slojevitosti, do tada nepoznat u stripu. Sam Prat naglašava da je strip čedo američke kulture, a "Evropljani su počeli da crtaju stripove kasnije, unevši u njih svoju kulturu, svoju ironiju". Prat pravi razliku između ironije i cinizma. Kreirao je lik Korta Maltezea kao antipod cinizmu. Korto u prvoj epizodi kaže jednom propalom profesoru: "Čuj stari ... plitka ironija ide mi na živce." Između cinizma i ironije postoji razlika kao između podrigivanja i uzdaha, da parafraziramo reči pomorskog oficira Rinalda Gruvsnora, lika iz Balade o slanom moru.

Popularnost Pratovog stripa prodire i do vanstripovne publike. On se čak približio mogućnosti da postane intelektualna moda. Nešto nalik situaciji kada su mnogi intelektualci smatrali da je strip manje-više besmislica, ali da obavezno na svojim policama moraju imati poneku knjižicu sa Čarli Braunom i Snupijem. Naravno, svaki rast popularnosti je višeznačan. Povećava broj kako autentičnih tako i neautentičnih susreta sa onim za čim vlada pojačano (masovnije) interesovanje. Razlika između fascinacije i mode nije niti može biti odsečna. Međutim, autentična fascinacija se nikada ne može svesti na modu bez ostatka.

Pojava Korta Maltezea kod nas imala je i tu kulturnu olakšicu da je objavljivan dobrim delom u "Stripoteci", a nije nepoznato da su je čitali i neki teoretičari umetnosti koji su sada već deo srednje generacije. U svakom slučaju, činjenica je da je ova strip revija već godinama opstajala kao kulturna institucija stripa u jugoslovenskim razmerama.

Na kraju je potrebno ukazati i na činjenicu da se dragocene "greške" dešavaju i drugim, za sada, tržišno tradicionalnijim izdavačima. "Lunov magnus strip" novosadske kuće "Dnevnik" preuzeo je od italijanskih izdavača smeo eksperiment (odavno već mnogo, mnogo više od eksperimenta) u vidu serije Ken Parker, uslovno žanrovski određene kao vestern. Strip u kome se ovaj traper i izviđač susreće i zbližava između ostalog i sa jednim transvestitom unutar izrazito poetične pripovesti, predstavlja događaj koji ne zaostaje znatno za fenomenom Korto Malteze. Činjenica je, međutim, da "Dnevniku" nedostaje kulturna institucija formata "Stripoteke" koja bi rezervisala pozitivnu pozornost naše kulturne javnosti. Stoga, za sada, Ken Parker ostaje rezervisan semo za uže krugove ljubitelja stripa. No, ko zna, možda je upravo Ken Parker fascinacija koja će sa zadrškom uslediti?


("Intervju" br. 77, Beograd, 11. 5. 1984; potom u knjizi: Zoran Đukanović, Tomas Man ili Filip K. Dik, Vidici, Beograd, 1988)

sadržaj

7.

JUŽNJAČKA UTEHA No147.

Dejan Stojiljković
siic_pressing@yahoo.com

Kako od strip scenariste postati književni klasik? (2)

ENTER GAIMAN

AMERIČKI BOGOVI je roman koji je doneo Gejmenu njegov ''big-time''. Iako je do tad već bio veoma čitan i popularan, iako su mu kritičari pisali hvalospeve i ljubavna pisma, ova knjiga ga je sa pravom ustoličila kao zrelog autora. U njoj Gejmen predstavlja sebe kao izgrađenog pisca, sa rafiniranim stilom, koji znalački vodi radnju, daje fine psihološke portrete likova i stavlja čitaocu do znanja da poseduje ogromnu erudiciju kada su u pitanju stvari o kojima piše. I zaista, dok čitate roman, prosto je zapanjujuće Gejmenovo poznavanje mitologije, ne samo one srodne mu (keltske, artrurijanske, nordijske...) već i one koja mu nije tako bliska, kao što je recimo naša slovenska plemenska religija. Ono što još više fascinira jeste Gejmenova upućenost u nešto što bi moglo da se nazove mitovima i legendama savremene Amerike, tj. sve ono što je strano nama Evropljanima a tiče se pseudo-istorijskih mesta i pseudo-istorijskih događaja sa pseudo-istorijskim značajem koji su Amerikancima ko zna zbog čega toliko važni (recimo, restoran u kome je Abraham Linkoln jednom pojeo pile). Nama iz Evrope, koji u komšiluku imamo rimske bazilike i arheološka nalazišta iz kamenog doba, dok nam je kuća možda sagrađena na temelju crkve iz vremena inkvizicije, jedno takvo tretiranje istorije je apsurdno i smešno. Stoga Gejmen, kao Englez i Evropljanin znalački zaključuje da Amerika nema istinsku istoriju, pa samim tim ni mitologiju i religiju. To mu, međutim, nije smetalo da prodre u srž onoga što se naziva američkim životom, da potpuno skapira jezive duhovne postulate na kojima je sagrađena savremena Amerika i potpuno ih demistifikuje. Jedan naš književni kritičar je lepo rekao da je Gejmen kao ne-amerikanac uspeo da napiše najbolju knjigu o Americi u zadnjih dvadeset godina, tako da su ''Američki bogovi'' ustvari road-roman, u maniru Keruaka, koji nas vodi amo-tamo po američkim državama i predstavlja nam njihovu istoriju, geografiju i njihove skrivene tajne. Jedan drugi kritičar, inače moj kolega, rekao mi je da su ''Bogovi'' najbolji horor-roman koji je pročitao još od Kingovog remek-dela ''To''. Gruba skica za nakazno lice SAD.

Radnja u početku deluje pomalo komplikovano, tako da vam ni posle pročitanih sto strana ništa neće biti jasno. Glavni junak po imenu Senka izlazi iz zatvora željan da se okane starog života koji ga je i koštao slobode i ostatak života provede u naručju svoje voljene žene kao obični šljaker. Međutim, saznaje da mu je žena poginula u saobraćajnoj nesreći zajedno sa njegovim najboljim prijateljem i to pod veoma čudnim okolnostima. U avionu, na putu kući, upoznaje misterioznog čoveka koji sebe naziva Gospodin Sreda. Pomalo nevoljno, Senka odlučuje da radi sa njim jer mu ovaj daje veoma primamljivu ponudu. Međutim, Sreda nije ono za šta se predstavlja i Senka veoma brzo biva u upleten u čudne događaje čiji su akteri još čudniji ljudi čiju pravu prirodu pokušava da nasluti. Ispresecan međuigrama i začinjenim mitološkim postavkama, ovaj roman se čita brzo i sa interesovanjem. Ali nemojte da mislite da se radi o lakom štivu, njegova dubina i slojevitost su nešto što prosto očarava. Zato Gejmen i jeste veliki pisac.

Ovaj roman je prošle godine dobio obe najprestižnije SF nagrade, Hugo i Nebula. Kod nas ga je izdala Laguna i još uvek ga ima u svim boljim knjižarama, košta oko 350-400 din. Nedavno je ista izdavačka kuća izbacila i novelu KORALINA, ali o tome i novim projektima gospodina Gejmena, sledeće nedelje.

Nastaviće se...

sadržaj

8.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (206)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

ISPOVIJEST DRUGA: PISAC

"Kako ste postali pisac?" jedno je od najčešćih pitanja koje čujem od školske djece na književnim susretima. Odgovor na njega je vrlo jednostavan - piscem se postaje pišući - a ujedno i vrlo složen. Jer pravo pitanje nije "kako" već "zašto" netko postaje piscem. A na to sam pitanje, odgovarajući klincima, dokontao tri dijela odgovora koji, ako već ne univerzalno, vrijede onda barem za mene.

Prvi razlog što sam postao piscem jest taj što sam morao pospremati sobu. Taman bih se, naime, lijepo zaigrao; baš bismo brat i ja posložili neku tvrđavu, imenovali figure i uspjeli se dogovoriti što ćemo se igrati, kad bi se spustila večer i sve je trebalo raspremiti. Priča za pričom tako je ostajala neispričana, a želja da se priča (odakle to? to je posebno pitanje ...) mutirala je prvo (ili usporedno) u glasno pričanje priča bratu pred spavanje (naši medvjedići uvijek u glavnim ulogama), a onda i u zapisivanje. I zapisane priče ostajale bi nedovršene (djetetu je nastaviti nešto jučer započeto kao nama sjetiti se što smo bili u ranijem životu), ali bi ostajale. Nitko ih ne bi pospremanjem izbrisao. To je bila važna pouka.

Druga je važna pouka, a prvoj je dijelom i morala prethoditi, bila ta da sam znao da priče pišu ljudi. Ima doista vrlo mnogo ljudi koji su u djetinjstvu (što na jendom nivou znači i - zauvijek) knjige i stripove uzimali zdravo za gotovo: to je nešto što postoji, a ne nešto što je netko napravio. Kako je moj otac (opet on) stalno nešto tipkao na pisaćem stroju te kako je bratu i meni jednom prilikom počeo pisati i crtati neku ilustriranu priču, meni je "oduvijek" bilo jasno da knjige rade ljudi. A ako to rade ljudi, Watsone moj dragi, elementaran je zaključak da mogu i ja.

I mogu bolje. To kritičko gledanje na stvari - za moj horoskopski znak, kažu, urođeno - vrlo mi je rano dalo samopouzdanje da se upustim u spisateljski zanat. Znao sam što mi se u pročitanom sviđa i znao sam što ne trpim. Kombinirajući samo dobre stvari, slijedilo je, moći ću pisati stvari u kojima neće biti ničega što ne trpim: najbolje, dakle, stvari na svijetu.

Pa sam tako, znajući da želim zadržati igru, pronašavši način kako je zadržati te razvivši je u natjecanje sa sobom i cijelim svijetom, postao pisac.

No ... Jesam li, doista?

(Nastavit će se...)

sadržaj

9.

MOJ POGLED (94)

zmcomics
zmcomics@neobee.net

CRVENI

Politička podela na "crvene" i one druge je prošlost za političare. Ali nije za ljude mnogih umetničkih disciplina. Dizajn socrealizma, njegova čvrstina i monumentalnost privlače neke ljude, koji nisu pod tim simbolima živeli. Dok mi od svega toga bežimo, kao žrtve takvih sistema. Neki neopterećeni našim sećanjem imaju snage da se sa svime time, na vrlo zanimljiv način igraju.

SUPERMAN: RED SON, je naziv mini serije od tri sveske po 48 strana. Nisam voleo da čitam Supermena jer je bio previše savršen. Poenta svih stripova o njemu je bila da negativac mora da smisli način da pobedi nepobedivog, te da Supermen ipak uspeva iz toga da se izvuče i dokaže svoju savršenost. Međutim, sama ideja da je Supermen "crveni sin", da umesto slova "S" u svom znaku ima srp i čekić. Da je spreman da pomaže i američkim građanima i ako ga vidimo da predvodi ruske borbene avione, i ako je redovni gost Kremlja. Zanimljivo je i da ameri prave, ružnjikavog, US Supermana kao protiv težu Crvenom sinu, zanimljivo je... Zanimljivo je da je, barem za mene, prvi put prilika da vidim strip o Supermenu gde nije poenta veličanja njegove savršenosti. Po prvi put vidim priču gde nema jasne podele dobrog i zla, gde je inače Supermen uvek bio neprikosnoveni dobrica. Dokaz je to da se i za tako "problematičan" lik može smisliti priča. Crtež je korektan, montaža dobra i sve u svemu, ako ste u prilici prelistajte ga i pročitajte. Neću pričati o kvalitetu priče i dijaloga jer nisam uspeo dovoljno da mu se posvetim. I ja sam ga samo "prelistao" i zaključio da je vredan pažnje.

RED STAR je još jedan strip, ovog puta novo kreirani serijal bez postojećih superherojskih ikona, koji se uhvatio komunističke ikonografije. Premalo sam svezaka video da bih mnogo pričao o stripu, mada je poprilično hvaljen. Ali zato uzimam sebi za pravo da vam ga preporučim zboj jedne druge specifičnosti. Naime, rađen je na računaru. Autori olovkom crtaju likove i na računaru ih obrađuju i ubacuju u 3D okruženje u kome se generiše kompletan enterijer i eksterijer stripa. Neke stvari mi se baš i ne sviđaju, ali impresivno izgledaju ogromne letelice koje srećemo u stripu. Svakako vredno pažnje.

Ne postizavam sve te stripove da pročitam, jer sam spor sa engleskim čitanjem, zato vam samo skrećem pažnju na naslove koji mi deluju zanimljivo. Na vama je da odlučite jesu li preporuke bile dobre... A naravno, ovo je i poziv onima koji te stripove poznaju bolje da ih predstave u Strip Vestim.


DODATNI POGLED:
Nakon par nedelja odlaganja, zahvaljujući prehladi i vezanosti za krevet, odgledah crtić Kaena. Francuska produkcija, kompjuterska 3D animacija, sjajan dizajn. Senzibilitet najboljih evropski SF stripova. Preporučujem. Ne deci, nije za njih rađen. Film ima i svoju web stranicu: http://www.kaena.lycos.fr

sadržaj

10.

ŠTAMPA

štampa

Dušan Banjanin i Zoran Đukanović su obezbedili sledeće priloge:

DEJVID KRONENBERG - složio se da režira "Istoriju nasilja", adaptaciju grafičke novele Džona Vagnera koji je stvorio "Sudiju Dreda" za "DC Comics". Priča se bavi Tomom Mekenom, vlasnikom malog restorana, koji sprečava pljačku ubijajući lopove u samoodbrani. Taj njegov akt dobija pažnju u javnosti, a potom se duhovi iz njegovog bivšeg života javljaju i kreću da proganjaju njegovu porodicu u sadašnjosti. Ovaj projekat počeo je da se razvija od septembra 2002. godine, a prošle godine je scenarista Džon Olson unajmljen da napiše adaptaciju grafičke novele.
V. T.

BIJONS NOULES U SUPERMENU - Gremi pobednica Bijons Noules potvrdila je dosadašnje glasine da je kandidatkinja za ulogu Luis Lejn u predstojećem filmu o Supermenu. "Nadam se, svi se mole da mi se to dogodi", izjavila je R&B pevačica. Zasad još niti jedan glumac nije dobio neku od rola u filmu, mada je već nagovešteno nekoliko mladih holivudskih zvezda.
V. T.


Objavljeno: DANAS, Beograd, 16.02.2004. godine

ISTORIJA STRIPA

NA LEĐIMA ZMAJA

Prvu priliku da spoji priču i crtež Sergelles dobija 1981, kada pokreće svoj prvijenac “Najamnik”, strip koji će ga proslaviti u četrnaest zemalja.

Jedno od najznačajnijih imena među onim autorima i autorkama koji su za svoj način izražavanja odabrali full color jeste Vincent (Vicente) Sergelles. Možda ne tako upečatljiv kao Corben, čiji su radovi bogati elementima nadrealizma, ili Liberatore, koji uvijek kroz svoj crtež provlači jednu tanku underground liniju, Sergelles, gaji crtež (ne temu) koji je u potpunosti realan, a na momente čak zalazi u hiperrealizam. Takvim načinom rada privukao je ogroman broj čitalaca i čitateljki, kako onih lijenih, koji ne razmišljaju mnogo o crtežu, tako i onih drugih, koji od crteža očekuju čudo. Sergellesov crtež nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Vicente Sergelles je rođen 9. septembra 1940. Njegov otac je volio slikarstvo i bio kolekcionar umjetničkih djela i pronalazaka. Stric Jose Sergelles, bio je jedan od vodećih svjetskih ilustratora i akvarelista. Odrastanje u takvoj atmosferi budilo je kod Sergellesa maštu i on je svaki svoj slobodni momenat provodio crtajući. Ipak, to vrijeme je bilo prilično nesigurno, naročito za one koji su svoju egzistenciju obezbjeđivali baveći se umjetnošću, pa Sergelles počinje da pohađa nastavu u ENASA, nekoj vrsti zanatske škole pri fabrici koja proizvodi kamionske motore. Nastava je između ostalog sadržala i tehničko crtanje i poznavanje materijala, koji će mu biti od koristi u njegovom budućem poslu. Sa sedamnaest godina prelazi u odjeljak za tehničku prezentaciju ENASA-e, koji je radio kataloge za rezervne djelove. Sergelles je uletio sa novim idejama, u to vrijeme potpuno revolucionarnim i potpuno promijenio umjetnički koncept prezentacije. Iako nije bio zadovoljan poslom, uskoro postaje glavni ilustrator i uči da se koristi perspektivom, linijskim crtežom i mnogim drugim stvarima koje će itekako koristiti u svom budućem radu. U slobodno vrijeme crta za svoj groš i eksperimentiše sa raznim tehnikama (akvarel, tuš, kinesko mastilo, tempera, ulje...), a 1960. za “Afha Editorial” ilustruje Homerovu “Odiseju”. To je bio njegov prvi profesionalni posao kao ilustrator.

Sa 23 godine napušta ENASA-u i zapošljava se u Ruescas McCann Erikson, reklamnu agenciju iz Barselone, u kojoj radi kao specijalista za figuraciju i kolor. Iduće godine prelazi u Zaragozu, gdje u jednoj reklamnoj agenciji radi kao art direktor. Kasnije prelazi za Editional Bruguera, gdje ilustruje knjige, a za Selečiones Ilustradas radi ilustracije o Divljem Zapadu, sa akcentom na oružje. Tada je Sergelles otkrio jedan, za njega sasvim novi svijet - svijet avanture.

Pošto se većina izdavačkih kuća nalazila u Barseloni, Sergelles je odlučio da se sa porodicom preseli u jedan mali gradić u blizini. Ponovo radi za Afha Editorial, ali ovoga puta i piše i ilustruje knjige. To je bio njegov prvi pokušaj kombinovanja slike i pisane riječi. Godine 1976/77. za INTERVIU radi crno-bijele ilustracije za oko 30 brojeva. U to vrijeme Sergelles-ova reputacija izuzetnog ilustratora se proširila i preko okeana i mnoge američke strip kompanije ga pozivaju da im radi ilustracije za naslovne strane. Privučen stripom, Sergelles konačno dobija pravu priliku da spoji priču i crtež na način koji mu odgovara i 1981. pokreće svoj prvijenac “The Mercenary” (Najamnik), strip koji će ga proslaviti u četrnaest zemalja.

Najamnik je fantastični strip, u kome je glavno oružje mač i koplje, a zmajevi imaju ulogu konja u vesternima. Sergelles se koristi tehnikom ulje na papiru, koja mu omogućava da kroz crtež ostvari sve tačno onako kako je u glavi zamislio. Crtež je više nego realan. Na njemu se vidi sve - od predivnih fantastičnih pejzaža, do najsitnijih ogrebotina na metalnim oklopima ratnika. Naročitu pažnju Sergelles posvećuje prikazivanju zmajeva i drugih nemani. Prikazuje ih toliko realno da čitalac pomisli da su stvarno takvi bili. Ipak, u svom tom savršenstvu, gubi se jedna za strip jako važna stvar, a to je pokret. Trudeći se oko detalja, Sergelles je ubio živost kod svojih likova, pa svi izgledaju vrlo statično. Još mu se može zamjeriti što tekst koji u stripu označava razne zvuke (aaargh, thup, grrrr...) ubacuje naknadno i jednobojno (bez nijansi), pa izgleda prilično izvještačeno. Ipak, njegov smisao za detalje održava pažnju publike do kraja, što uz zanimljivu priču Najamnika svrstava među najznačajnija ostvarenja devete umjetnosti, naročito među kolor stripovima.

Sergelles je 1991. odlučio da malo odmori od presporog rada uljem i pokreće humoristički strip “Sheriff Pat”. Ovaj strip kao osnovu ima karikaturu. Ko uzme u ruke Najamnika i šerifa Pata, nikada ne bi pomislio da ih je radio isti čovjek.

Da bi ubrzao proces, Sergelles počinje da se zanima za računere i digitalnu ilustraciju i u desetom tomu Najamnika (The Giants) su se mogli vidjeti prvi njegovi eksperimenti te vrste. Do trinaeste epizode, Najamnik je u potpunosti rađen uz pomoć računara. Boje i efekti koje omogućava računar dodali su Sergellesovim likovima upravo ono što im je nedostajalo u ranijim epizodama najamnika - živost i pokret.

Sergelles se trenutno bavi vajarstvom i modelarstvom, a priprema i novu epizodu Najamnika. Nama ostaje samo da čekamo.

Nikola Ćurčin


Ovaj članak je prenesen sa sajta dnevnog lista POBJEDA, Podgorica, od 14.02.2004.godine. Sva prava zadržana.

sadržaj

11.

POZIVI NA SARADNJU

Mail

From: Jorge Sayagués <museohumor@fundacionlolitarubial.org>
Subject: Peloduro 2004

Museo del Humor y la Historieta

Dear Sirs:
We are glad to inform you about the second edition of the Peloduro 2004 International Humour Cartoon contest.
You will find an attachment with the contest rules and the entry forms in PDF format.
(Pošto prikačeni fajl ne mogu da vam ovako saljem, a ne vredi ni da vam prenesem sve detalje o konkursu jer na kraju PDF-a se nalaze "nalepnice" koje morate stampati ako saljete radove, tako da vam dajem link gde su svi detaljni podaci o konkursu i gde mozete skinuti isti taj PDF fajl:
http://www.fundacionlolitarubial.org/pelo04be.html
Ako se bas ne snađete sa skidanjem fajla a zainteresovani ste za konkurs, javite se meni pa cu vam ga poslati. zmcomics)

Also the Peloduro contest (and Gaucher Salon) rules are online:
http://www.fundacionlolitarubial.org/cipelo.html

in spanish and in english
Deadline: april 30th, 2004.

Thank you and best regards

Jorge Sayagués

Museo del Humor y la Historieta Julio E. Suarez "Peloduro"
museohumor@fundacionlolitarubial.org

sadržaj

12.

LINKOVI

Strip Vesti

-ESENSJA - Poljski časopis posvećen stripu, filmu, literaturi, SF i fantasy,... sve u svemu skoro sve je interesantno za nekog ko voli i strip. Može da se skine svaki broj kompletno i to kad se otpakuje funkcionise kao web stranica. Puno tekstova o stripu, a jezik je relativno lako razumet!!!
http://www.esensja.pl/

sadržaj

13.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od 21. do 27. februara

24. februara 1935. U beogradskom ilustrovanom listu "Nedelja" objavljen je prvi srpski savremeno koncipirani strip "Avanture detektiva Hari Vilsa" Vlastimira - Vlaste Belkića, delo avanturističkog žanra i uslovne realističke likovne stilizacije tipične za pionirske "ozbiljne" avanturističke crtane priče iz tog najranijeg perioda razvoja modernog stripa. Belkićevo, po današnjim merilima, u svakom pogledu naivno ostvarenje, tada je bilo sasvim primereno ondašnjem prosečnom nivou i standardima realističkog stripa širom sveta. Malo je bilo zemalja u kojima je, ne samo kreativni nivo u ovom poslu bio mnogo viši, već i onih koje su uopšte marile za postojanje i kreiranje ove "zabave samo za decu", neobavezne zanimacije koja je upravo tada to prestala da bude. Osim toga, Belkićev napor je sasvim zadovoljio svoje savremene urednike i čitaoce, izazvao je ogromno interesovanje publike, te bio veliki podstrek i ohrabrenje za početak bavljenja stripom potonjim, mnogo kvalitetnijim srpskim autorima stripa u drugoj polovini tridesetih godina dvadesetog veka.

24. februara 1995. U velikoj subotičkoj galeriji "Likovni susret" otvorena je izložba "60 godina domaćeg stripa u Srbiji (1935 - 1995)" autora Slobodana Ivkova. Postavku, koja je od prethodno najavljenih 400 eksponata još u svim izložbenim prostorima monumentalne subotičke "Rajhlove palate" (zgrada u kojoj je smešten "Likovni susret") do otvaranja narasla na oko 600 radova (trajala u svih 11 prostorija od 24. februara do 3. maja), otvorila je lično tadašnja ministarka kulture Republike Srbije Nada Popović Perišić. I propratna knjiga (katalog/monografija) je od najavljenih 200 "narasla" na 316 stranica. U gotovo istom obimu celokupna postavka je potom preneta u Novi Sad, u "Galeriju savremene likovne umetnosti" u "SPENS"-u (27. jun - 27. jul), da bi zatim u manje ili više redukovanom obimu tokom 1995. i 1996. bila dalje predstavljana u Srbiji ("Galerija 34", Valjevo, avgust), Grčkoj ("Interbalkanski festival", Solun, 25. avgust - 3. septembar) i Mađarskoj (Gradska galerija u Kečkemetu, 2. februar - 3. mart 1996.). Marta 1996. Ivkov za ovaj projekat prima najznačajniju domaću nagradu "Pavle Vasić" koju žiri sastavljen od profesora Fakulteta primenjenih umetnosti iz Beograda i direktora Muzeja primenjene umetnosti jednom godišnje dodeljuje "za afirmaciju kritičko teorijske misli u oblasti primenjene umetnosti i dizajna u Srbiji". Izložba je svoje finale doživela u Beogradu (1 - 20. oktobar 1996), gde je u Muzeju primenjene umetnosti, posle poziva muzeja striparima, postavka povećana na oko 1000 dela, zauzimajući sve izložbene prostore na oba sprata, a tokom trajanja pratili su je različiti prigodni stripski programi (promocije, predavanja, tribine, uručivanje nagrade "Maksim" lično prisutnom Đorđu Lobačevu...). Postojanje projekta je okončano tačno 2 godine od njegove promocije, 24. februara 1997. godine, kada je na inicijativu autora Slobodana Ivkova u Muzeju primenjene umetnosti utemeljena i ustanovljena stalna zbirka stripova, potpuno ravnopravna po statusu sa već odavno postojećim zbirkama ostalih disciplina primenjene umetnosti (plakat, kostim, fotografija, karikatura, dizajn, keramika...).

4. februara 1969. Rođen je Branislav Hetcel, sin čuvenog Aleksandra Hetcela, ali i sam veoma uspešan stripar. Kraća dela štampao u "YU strip magazinu", "Vidicima", "Mladosti", "Tronu" i još ponegde. Album "Đubretar" objavljen mu je 1991. u Beogradu. Od tada je svoja dela štampao u Nemačkoj ("Bastai Ferlaf"), Japanu ("Morning magazin", časopis sa tiražem od 10.000.000 primeraka!) i SAD.

5. februara 1924. Rođen je Dušan Jovanović, zajedno sa Miloradom Dobrićem, Ferijem Pavlovićem i Ivom Kušanićem jedan od obnovitelja srpskog stripa posle Drugog svetskog rata, prvenstveno u beogradskim časopisima "Pioniri", "Jež" i drugima.


Ovog puta se posebno zahvaljujem Slobodanu Ivkovu koji je omogućio da datumi ovog puta izgledaju ovako!


Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad