prošli broj - arhiva - sledeći broj


SADRŽAJ

1. ŠTULAR U KRAGUJEVCU - Strip Core
2. RUKE UBICE - Ilija Bakić
3. PARISKI SPLEEN (52) - Franc
4. JUŽNJAČKA UTEHA No 107. - Marko Stojanović
5. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (167) - Darko Macan
6. MOJ POGLED (54) - zmcomics
7. ŠTAMPA - štampa
8. LINKOVI - Strip Vesti
9. DATUMI - Strip Vesti

1.

ŠTULAR U KRAGUJEVCU

Strip Core

Mednarodnega festivala Refract, ki poteka med 20. in 30. aprilom v Beogradu, Zrenjaninu, Kragujevcu in Pancevu se bosta udelezila tudi Andrej Stular in Petra Stare.

Andrej Stular, multimedijski ustvarjalec, clan avtorske skupine Strip Core, se bo jutri, v torek 29. aprila, predstavil v Kragujevcu z razstavo stripov in projekcijo kratkih eksperimentalnih filmov. Otvoritev razstave bo ob 20. uri v Kutiji Sibica v SKCju.

Naslednji dan bosta s Petro Satre v Kutiji Sibica nastopila z lutkovno predstavo Soba. Soba je lutkovna predstava za odrasle. Avtorica (oblikovanje lutk, animacija in rezija) predstave je Petra Stare, glasbo za predstavo je napisal Mare Zavrsnik, scenografija, luc in fotografija pa so delo Andreja Stularja.

Petra Stare je dolgoletna sodelavka Andreja Štularja. Skupaj sta realizirala vec kratkih filmov in na Festivalu neodvisnega slovenskega filma in videa prejela vec nagrad.

Lutkovna predstava z naslovom Soba je intimna zgodba o mladi zenski - v sobi - ki sanja o svojem zivljenju, idealih in medcloveskih odnosih. Car golih rok in pecene gline oblikujeta nelinearno zgodbo o prijateljstvu, ljubezni, pricakovanjih, samoti, otrostvu, neznosti in stratsti. Soba je dovolj velika le za to.

Lutkovna predstava za dve roki, deset prstov i devet glav.

Za predstavo su na Srecanju Sase Kumpa prejeli glavno nagrado, predstava pa je dozivela preko 40 uprizoritev.

sadržaj

2.

RUKE UBICE

Ilija Bakić

STRIP

RUKE UBICE

"Petar Pan - Crvene ruke" Loisel (Režis Loazel); izdavač: Marketprint, Novi Sad 2002.

Četvrti deo priče o 'pravom' Petru Panu otkriva kako je je ovaj vragolan, prgav i uobražen ali ispod tih oklopa tužan i nesiguran, počeo da odrasta na teški i bolni način. Naime, Petar je, voljan da spase ranjenog Pana, otišao u London po doktorov savet, vratio se i po uputstvima operisao druga a potom pao u dubok san. Nažalost, Pan umire a Petar shvata da je zaboravio da opere ruke pre operacije! U očajničkom činu samokažnjava on pokušava da osakati svoju ruku-ubicu a zatim tone u bunilo izazvano infekcijom. Indijanci ga, deliričnog, nalaze u šumi i odnose u logor gde ga Tigrica Lili leči. U međuvremenu, kapetan gusara želi da se osveti debeljuškastoj sireni zbog koje, smatra, nije uspeo da se domogne blaga stanovnika Nedođije. Dok se gusari iživljavaju na ranjenoj sireni, napadaju ih Indijanci i mitska bića Zemlje sna i bajki. Kapetan ostaje da visi na jarbolu dok posada pokušava da ga dočeka u čamcu. Uto doleće Petar i - odseca kapetanu levu šaku (posle stravičnog pitanja da li je kapetan levak ili dešnjak). Gusari spasavaju kapetana od čeljusti krokodila koji je progutao bačenu šaku i beže a pobednici se vesele. Petar, u trenu identifikacije dodaje svom imenu ime mrtvog Pana a zatim, dok se Tigrica Lili i Zvončica svađaju oko njegove naklonosti, odlazi u London, kojim hara Džek Trbosek, da ispuni ranije dato obećanje i dečake iz sirotišta odvede u svojevrsni dečački Raj. Dok leti noćnim nebom on je likom isti ali i promenjeni dečak-vođa.

Loazelova verzija bajke o Petru Panu definitivno prevazilazi literarni predložak Džejmsa Metju Barija, odnosno Diznijevog zašećerenog surogata, i izrasta u 'bildungs' priču tj. priču o odrastanju u kojoj su, rukom majstora, upleteni/crtani/kolorisani, putevi naivnosti i mržnje, lepote i podlosti, obaveza i odgovornosti, usuda i ništavost pojedinca pred njim.


Objavljeno: Dnevnik, Novi Sad

sadržaj

3.

PARISKI SPLEEN (52)

Franc
noanoabv@free.fr

STRIP CODE

DETINJSTVO (Herge), DECAŠTVO (Kirby), MLADOST (Magnus & Bunker);

III

(2)

Znatiželja: to je rec koja najplasticnije odaje priznanje otvorenom duhu Jugoslovena, nasuprot pukoj konzumeristickoj entropiji »gradana« Zapada. Radoznalost, želja za Saznanjem – trag decije otvorenosti tajni sveta (svih svetova), ta lepota Biti Sloven (Logos u korenu imena), biti u sprezi sa svima tajnama bica i stvarnosti, biti otvoren svemu, otvoren za sve, to je osnovna crta coveka Juga, coveka sa Dinare, coveka slovenskog. Preko Dobra i Zla, Duha palanke i bigotnog univerzalizma (danas multimultiovogonogizma): duh pregnatne otvorenosti svemu, duh istražiteljski, otkrivalacki, misticki. Duh misticki zato što izmiriteljski, mimo Istoka, Zapada: duh slovenski, koji miri stvari udaljene sa stvarima bliskim i širi se, u tajni bratimljenja, sa kulturama covecanstva Zapada i Istoka. Isto tako, Duh nepomirljiv, oštar, pronicljiv, kritican, mocan, pust i razigran: epski raspevan, epski vedar i taman, borben i nadmocan: duh Pesme (Srpske junacke pesme), duh Pevanja. Mimo ludosti konformizama, malogradanskih moralnih kodova, nihilizma tribalizma i okcidentalizma - duh deteta u ocima starca, bezbrižan hod Deteta-Hrista ka sebi samom, zarad sebe sama: duh otkrovenja, duh egzaktnog protivurecja, duh slovenstva.

Žubor maternjeg jezika presudno je uticao da se sa crtanja (i slikanja) okrenem pevanju: maternji jezik, sa pojavom prvih krupnih pitanja religije i filosofije, u gimnaziji, plenio je tajnovitom strasti. Nastojao sam da istovremeno ovladam jezickom materijom i putem iste izrazim svoje nevešte, prve slutnje. Šok otkrovenja bio je takav da se celokupna sklonost ka umetnosti namah podredila pesmi. Moji su prijatelji stvarali stihove na slovenackom, srpsko-hrvatskom. Ja sam se celog jednog leta lomio izmedu francuskog i srpskog jezika (stvarajuci, na francuskom, kakve-takve aleksandrince, po uzoru i vrlom energetskom obasjanju metafizickih, kozmogonijskih konstrukcija Lamartinea i Hugoa – citavi prvi period pevanje probdeven je nad zbirkama »Les meditations« i »Les contemplations« - tvoraca moderne poezije i modernog duha pesništva; iako tada nisam poznavao Blakea niti još imao, pred ocima, »Lucu mikrokozma«, put je bio dobar i te prve, stvorene pesme, nose izricit pecat religijskih i misticnih preokupacija preosetljivog pateticnog adolescenta), pre nego što sam, u doticaju sa Silvijem Strahimirom Krajnjcevicem i slobodnim stihom Antuna Branka Šimica, otkrio svoju meru, jezik i pravac.

Imali smo izuzetno dobre profesore: književnosti, povesti, sociologije, psihologije, filosofije i fizike. Citali smo i komentarisali dela Servantesa, Voltera, Rusoa, Monteskjea, Balzaka, Dikensa, Igoa, Flobera, Tolstoja, Dostojevskog, Ibn Kalduna, Nicea, Prusta, Žida, Mana, Hesea, Kamija, Sartra. Celokupno romaneskno naslede devetnaestog veka, strano i domace, komentarisano je, valorizovano, uceno, ispitivano: isto vredi za poeziju, kao i za poeziju i prozu domacih, južnoslovenskih pisaca. Slovene citah na srpskom, latinske pisce na francuskom – engleze sam polako otkrivao na izvornom jeziku. Jedan desetodnevni boravak u Redingu i Oksfordu više je vredeo nego godinu ucenja engleskog u školi. Moj prvi engleski pisac ostace Orvel. Za svega tri dana, u svojoj sedamnaestoj godini, grejah se, užasnut i fasciniran, termonuklearnom vatrom »1984«. Istina je pusliral, kao kvazar. Blud totalitarizma se raspršavala, umom, kao supernova.

Tako se izgradivao duh.

Veliki pisac adolescencije (»adolescencija« shvacena kao stanje duha, kao vecni princip psiholoških, društvenih, metafizickih preobražaja pojedinca u više razlicitih životnih doba i stepenova), velik pisac istrzane, svetlosti gladne adloscencije bio je Hesse. Na »Sidartu« sam naišao izmedu dvaju citanja, ispod klupe, »Hupera«, na zloduhom casu »Kemije« - i prvih, sjajnih, ispita iz Termodinamike. Za formulu benzena hajao sam koliko za Irak i Iran (»kokaju se – ja sam miran«, deklamovao je, loše nadahnut, tadašnji roker).

Naravno, Hesse je otvrao vrata za druge, možda složenije grade, koje su mu prethodile i na koje se pozivao: Gete, Hajne, Nice. Alternative lektire bile su »Sidarta«, »Demijan«, »Stepski vuk« (koga je, sa suzama u ocima, nocima citao naš sobni starešina, student teologije, jedna nemirna, iskrzana, natprosecno inteligentna duša umetnika ciji je otac bio volšebno umešan u svim polugama vlasti negdanje FNRJ/SFRJ, od organizovanja, u svojstvu mladog partijskog aktiviste, uklanjanja spomenika banu Jelacicu sa istoimenog trga u Zagrebu do stolovanja, u Beogradu, u samom vrhu uprave crkve Adventista); »Putovanja na Istok« i »Igri staklenih perli« (tada zamišljah rajske vrtove prosejane prozracnim jezerima, svetlosna bica šetahu se duž njihovih obala, duhovna-fotonska stvorenja, netvarne mislece luce humaniodnih oblika kretaše se med rujevinom i jedrim, zelenim mirom lugova, duša cistih, simernih poput deteta u krilu Avraama).

Osnovni princip, reka ponornica ovih lektira bilo je: velicanje prijateljstva. Osnovni princip organizovanja price kao alegorije o prijateljevanju, odnosno razumevanje prijateljstva kao nužne, subliminalne interakcije izmedu dvoje ljudi (ova ravan citanja dela Hessea tada je, za mene, bila kljucna); jednog ciji se um otvara za pojave i stvari i koji, razornom žestinom nadošlih cistih energija mladosti, krece putem otkrivanja svoga bica – i drugog, koji je vec prešao izvesni put, koji vec polaže pravo na izvesno, fragmentarno, no steceno iskustvo, i koji prepoznaje sebe u prvim trzajima inteligencije i duševnosti mladeg, i, kao istiniti prijatelj, na najbolji moguci nacin kanališe duhovna i duševna stremljenja prijateljeva.

To je bila osnovna lekcija stecena citanjem Hessea, i druženjem sa B., mojim Demijanom. Mimo drobra i zla, mimo ljubavnih, religijsko-mistickih stradanija, otkrivao se »Antihrist« Nicea: Zaratustra koji je bodrio duhove, u paramparcad razbijao uvrežena shvatanja, egalitaristicke principe crkava i društava i postavljao, visoko, ideal, tj. nužnu, neophodnu stvarnost samopregora, samosavladivanja, samooslobadanja, princip evolutivnog kruženja, princip visokog artizma i aristokratizma duha. Nice nije razbijao sliku Hrista (Nice je razbijao društvene matrice koje nisu bile dostojne Hrista i postavljao je princip Zahtevnosti kao prve i poslednje poluge samoizgradnje pojedinca – Nice, moderno lice Hrista?).

Naravno, Matavulj, Sremac, Stankovic, Andric, Krleža, Crnjanski, Desnica, Leskovar, Đalski stvarali su hijerarhiju nezaobilaznih naucnih i estetskih vrednosti: na njih se, zapravo, pozivam i danas. Više od sviju nametnuo se, istovremeno kada i Orwell, lik Meše Selimovica. Verovatno i stoga, što nije prezao da koristi citati uz kurana (sasvim slobodno, licno, emancipovano dogmatskih mreža citanja svoje veroispovesti) za potrebe svoga romana-alegorije, što je moralo osobito snažno delovati na mladica tada uronjena u versko okruženje. Pore toga, medutim, vredi zabeležiti i silu otkrovenja jedne Jugoslovenima inherentne, dakle izvorne, s njima intimno saživljenem islamske kulture. Ja sam, kao dete pariskih megalopolitanskih predgrada, izuzetno snažno reagovao na otkrice srpske muslimanske kulture. Islamska matrica, jedna od središnjih civilizacijskih ostvarenja covecanstva, bila je, otkrih, intimno vezano za srpski kulturni prostor, i to onako kako to nikad ne bi mogla biti u Francuskoj, gde su Arapo-Berberi i Crnci, nosioci islamskog svetonazora, bili iseljenici i stranci u procesu nikad ostvarenih integracija. Otkrih da, u mojoj zemlji, dah istoka nije bio samo figuracija, nego da je aktivno participirao u izgradnji onoga što je za mene bila kultura Srba, drugih Jugoslovena: Istok i Zapad, ujedno, i nešto, vrlo bitno, odredujuce - preko toga. Veoma intimno, veoma licno osecah delo Meše Selimovica.

Sustina discipline, kako je ja razumevam, jeste u postavljanju jasnih granica (cija je svrhovitost razlozno objasnjena), dok je sustina obrazovanja u postavljanju dovoljno visokih, dovoljno vrednih ciljeva saznanja da se, putem samoodricanja, putem samosavladjivanja, jedinka uspne do neophodnih, slucenih, novih sinteza. Razne zabrane eticke prirode imaju za cilj razvijanje odgovornosti, odgovornog pogleda na stvari. Tabui jesu tu i da bi se razbijali, ali samo onda kada se, najpre, dobro razume i svrha njihove prvobitne namere; tek tada mogu biti svojevrsni zabrani, na putu emancipacija licnosti od stega tradicija i kolektiva, ili njihova kriticna preispitivanja u svetlosti novog vremena i novih saznanja (dakle i iskustava). Sto je duh jaci, sto samostalniji, to se pravila zajednice (inercija tradicijâ, njihovo neumitno urušavanje u sebe same), otkrivaju kao vece smetnje ka kreativnom samostalnom razvoju pojedinca: iz tog razloga se bezmalo krse sva dicna pravila crkvenih, društvenih, naucnih institucija. Tabui kriju taj osnovni, drevni paradoks pedagogije; obrazujemo li adolescente u cilju stvaranja odgovornih, emancipovanih licnosti, ili je cilj obrazovnih sistema stvaranja lobotomizovanih, atrofiranih umova, subjekte lisene etickih, estetskih orudja i prepustene stihiji savremenosti i visoko kompetitivnom drustvu, bez neophodne unutrasnje potpore, borbenih sredstava stecenih upravo kroz suocavanje dara slobode izbora, misljenja, sa kritickim, odgovornim preispitivanjem smisla tabua? Da cilj pedagoga nije stvaranje subjekata dovoljno prilagodljivih za diskurse crkava, drustava, koncerna, multinacionalnih kompanija? Stvaramo li karaktere ili poslusnicke duhove? Nove generatore Smisla ili Licnosti-fantome?

Takvo je bilo i pitanje kalvinizma na delu u pedagoskim principima Srednje verske skole ciji sam tada bio djak. Komcini niz zabrana (u sustini stvari niz dobrih saveta za ljude dobre volje, ali spadaju li teen-ageri medju ovakve?), koji je vodio od prohibicije alkohola i duvana u sobama djaka, te nikad dovoljno kontrolisanog druzenja devojaka i mladica, preko redovnih sipanja fatvi sa propovednickih katedara na rok muziku (neprestano su deci govorili o Elvisu i Bitlsima; za koje je, po prilici, vecina znalo samo iz prica: slusao se metal, hard rock, cold i new wave – Pink Floyd i Vangelis), pozoriste i film, sve to smesano u kakvu rusku salatu fundamentalistickog protestantskog estetickog integrizma (u kasnijim godinama, u Beogradu, prepoznah istovetni, urnebesni »hriscanskih« integrizam, medju pravoslavnom sabracom, zdruzen, u pojedinim slucajevima, sa uzasavajucim antisemitskim uzletima), kada nije bilo reci o bezumlju bulaznjenja o rasipnickom, nemoralnom zivotu Getea, pokajnickim vapajima Voltera na predsmrtnom odru, ili do bola prežvakavane kic-floskule »Bog je mrtav – Nice«; »Nice je mrtav – Bog«; od strane komsomolskih crkvenih umova koji nisu bili dostojni ni slušanja stihova »Zaratustre«, a nekmoli da bi umeli razumeti tajne sprege Duha koje vezuju Istinu Boga sa Istinom jednog Nicea. Ah, taj pseuodointelektualni kic na delu po svima crkvama pesudohrišcanskog nazovikomonvelta!

Taj užasnuti, sitnicavo-džangrizavi napad sitnih, neobaveštenih, poluobrazovanih, zlovoljnih, osrednjih i neizgradjenih na lik i delo genijâ, ta stara prica; kao da su mogli nauditi njima, kao da su mogli nauditi istini Spasenja, koju otkrivasmo u njihovim delima. Suprotstavljah im, vec tad, knjigu »Propovednikovu«, »Joba«, ironicni duh Isusa Hrista. Ah, duh trulezi, dah ciftinskog farizejstva!

Više sam voleo Lutera.

sadržaj

4.

JUŽNJAČKA UTEHA No 107.

Marko Stojanović
misto83@ptt.yu

FAMA O PISCIMA

A ko ce sebe razumeti, cestiti aga?

Banovic Strahinja

Pisci pisu o sebi.

Ne znam da li vam je to palo napamet, ali istina je. Bez obzira da li pisu introspektivni psiholoski roman u formi toka svesti na petsto strana o otudjenosti modernog coveka od onih s kojima deli zivot i od sebe samog ili televizijsku reklamu za pospesivanje prodaje cokolade sa raspevanom kravom koja tera bickl u glavnoj ulozi... Bez obzira na to da li pisu za svoju dusu ili za slavu ili za kintu, bez obzira na to da li se njihova publika broji milionskim ciframa ili se moze prebrojati na prste jedne ruke... Bilo da su nevesti u tome sto rade pa su stranice teksta toliko prozirne da ih kroz njih sasvim lako naziremo ili su majstori stila, lordovi karakterizacije i zapleta pa vas po zavrsetku knjige ostave ubedjenima da ste citali o necemu sasvim desetom - njihove su storije o ni o cemu drugom do o njima samima.

Pisali ljubice, drame, epove, glavna je tema autor. U pricama o srednjim zemljama, zemljomorjima, kibernetickim sinapsama koje puckaju informacijama, bilo da im je vizija mracna ili svetla, podtekst optimistican ili pesimistican, pisci, prosto naprosto za temu imaju - sebe. Cak i kad pise splatere, gde iz samih, jos neotvorenih, devicanski knjiga na polici knizare lije krv neke anonimne, na ko zna kakav grozomoran nacin iskasapljene zrtve kakvog zemaljskog ili nezemaljskog ubice, pisac pise o sebi, svom besu, svojoj otudjenosti, najzad o svom strahu.

Pisci pisu o sebi. Zato sto bi o sebi najvise toga trebalo da znaju. Zato sto sa sobom zive godinama, upoznaju svoju licnost poput kaputa koji se haba i guzva godinama nosenja ali koji nam je jos uvek mio i drag zbog toga sto smo se na njega navikli; ne zato sto nam nabori ne smetaju vec zato sto znamo gde je svaka bora i pamtimo kako je nastala. Pisci pisu o sebi zato sto vole da rade gimanstiku sa svojom licnoscu na sebi, zato sto vole da vide koliko mogu u njoj da se protegnu, od kakvog je to materijala sastavljena.

Pisci pisu o sebi. Zato sto bi o sebi najvise toga trebali da znaju, a ne znaju. Zato sto sebe ne poznaju, ne dovoljno, a pisanje je nacin da sebe sto bezbolnije ispipaju. Zato sto je lakse prebirati po tudjim mukama nego po svojim. Zato sto je bezbolnije sebi i drugima reci da se prica o tudjim manama. Zato sto je nekako prirodno omedjati svoje ja tudjim. Zato sto je "covek mera sviju stvari", zato sve dozivljavamo preko sebe, zato sto svet sagledavamo, hteli ne hteli, kroz sopstvenu prizmu.

Pisci pisu o sebi. To je ono sto rade, i tu pomoci nema. S vremena na vreme neko od njih to shvati, i tada sve maske padaju - i tada nastaju price koje se pamte. Tada nastaju kolumne poput onih najboljih kojima su nas puno puta castili Bojan M. Djukic, Darko Macan i, zasto da ne, Boris Lazic. U pitanju su tekstovi preko kojih puno toga saznajemo o stripu, ali i o samim ljudima koje tekstove pisu. I jedno i drugo je meni licno podjednako fascinantno; prvo zato sto se radi o stripu koji neizmerno volim i zelim o njemu sve da znam, drugo zato sto me ljudi iza dobrog stiva po definicji interesuju i o njima hocu da znam makar nesto... Sve sto oni hoce da samnom podele.

sadržaj

5.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (167)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

ŠTO SMO NAUČILI OD FRANCUZA?

Kao prošle godine Beograd, tako su nedavno i Zagreb posjetili Csaba Kopeczky te Thomas Ragon, u svojstvu lovaca na talente. Vrijeme će pokazati jesu li što ulovili ili nisu, ali zbog barem je tri lekcije vrijedilo što su ovdje bili.

Prva je lekcija bila susret s pravim urednikom. Ma koliko neke iznervirale primjedbe koje je Thomas imao na njihove radove, mislim da je svakome neizmjerno korisno bilo suočiti se sa čovjekom koji točno zna što njegova kuća treba i kako to postići. Uz to, što naročito cijenim, Ragon je i s najizgubljenijim slučajevima (komercijalno govoreći) razgovarao petnaestak minuta, strpljivo odgovarajući na njihova pitanja i argumente, pokušavajući ih usmjeriti izdavačima koji bi im mogli odgovarati. Nakon ovih razgovora neće se svatko poželjeti prilagoditi stranom tržištu, ali oni koji to požele dobili su jasne smjernice, nešto što se od većine domaćih urednika ("Dobro je." "Ne valja.") ne može očekivati.

Druga je lekcija bila da zemlje razvijene strip industrije ne cijene iste kvalitete kao mi. Ovdje se, recimo, cijeni originalnost i raznovrsnost: nikad ne znaš hoćeš li sutra raditi udžbenike, pornografiju, stripove, storyboardove, logotipe ... pa svaštariš da bi svaki posao mogao prihvatiti. Razvijeno tržište traži specijalizaciju, prepoznatljivost branda, a originalnost - dok se ova ne nametne - prihvaća samo u prethodno poznatim parametrima. Iz naše vizure takvo je zauzdavanje "malo tužno", kako je sumirala Melina, ali znati za njega može biti itekako korisno.

Treća je lekcija, na koncu, bila najmanje očita i s poslovne strane nimalo važna. Primijetio sam je tek prepričavajući Milanu kako su na susretu sve frakcije domaće scene međusobno razgovarale, kako su se družili ljudi koji su jedne druge smatrali ideološkim strancima, ako već ne i neprijateljima. Prisutnost pravih stranaca s one strane stola ujedinila je, makar na kratko, hrvatsku scenu jače od bilo kakvih filantropskih Duletovih projekata. Ne bih se sad uznosio mišlju da će to jedinstvo bujati ili da bi se na njemu nešto moglo graditi, ali u tom smo trenutku svi malo bolje razumjeli jedni druge, molekulu smo se više voljeli.

Pa, otišli mi sa sastanka razočarani ili ljuti, ova su tri razloga - a naročito treći - ono zbog čega je na njemu vrijedilo biti. Haug.

***
PPP: Čujem da si postao izdavač?
O: Joj, ne spominji!

LEKTIRA:
Trondheimov L'accelerateur atomique je, mislim, deveti album njegove serije Lapinot i ovaj put je direktan hommage Franquinovu klasičnom Spirouu. Sve je tu: animacijom nadahnuti gegovi, Fantasiova putovanja i automobili, čak i Spip. Uz to, nalazimo i dekonstrukcije klišeja: kao kad negativac objašnjava da su mu prazne oči na majku, a da je ožiljak zaradio porezavši se u djetinjstvu. Trondheim ovih dana radi, možda, i previše pa to rezultira slabim nastavcima serija kao što je Petit Pere Noel, ali mi je drago vidjeti da si u svojoj izvornoj seriji nije dozvolio podbaciti. Nadam se samo da mu ovaj album neće potpiriti ambicije da postane, recimo, stalan scenarist Spiroua - i to bi bilo bolje od ledenjački sporog ritma Tomea & Janrya, ali bi, bojim se, Trondheima razvodnilo još i više.

GO SURF!
Kako se snaći među tisućama web-siteova posvećenih stripovima? Nikako. Ali na www.hoboes.com/html/Comics/ nalazi se lista linkova podijeljenih u grupe kao "Tools for Creators", "Recommended Reading" ili "Comics and Comic Strips on the Net". Ne znam kad je zadnji put apdejtano, ali danas je još bilo aktivno i za koji sat surfanja će biti materijala.

sadržaj

6.

MOJ POGLED (54)

zmcomics

KLANOVI

Puni smo TV Dnevnika i priča o Klanu, međutim, razočaraću vas, neće biti reči o tom Klanu. Doduše, jedan zemunac, nevezano za bilo kakav klan, zaslužuje da bude spomenut i da mu se čestita na nedavno potpisanom ugovoru za Dipi (Dupuis). Njegova skromnost ne želi halabuku oko toga pa nećemo puno o tome, samo ćemo mu poželeti što više ugovora i da što pre bude gotova dugoočekivana sveska Bete...:)

Nego, da se vratimo na klanove iz naslova...

Vezivanje u kojekakve klanove je za većinu mladih autora neka bitna stvar. Biti deo nečega, imati krug istomišljenika koji te podržavaju, koji te zadovoljnog tapšu po ramenu, brane od "neprijatelja" i vole kao "svog". Koji te tetoše, maze i paze i zovu vas,... kako vas već zovu. Klanovi se prave spram nekih zajedničkih afiniteta, bilo to zajednička umetnička vizija, bilo da ih vezuju trendovi, muzika, mesto življenja, mladost, ludost ili političko-nacionalna pripadnost.

Koliko ljubav drugara i saborca u tom periodu znači, zavisi od same osobe. Nekima prijaju pohvale i to im biva pokretač za rad, kao što je drugima inicijalna kapisla kritika suparničkog klana. Oni koji u klanu ostanu bivaju zapamćeni - prilikom nabrajanja - kao članovi klana. Oni koji odrastu shvate da je klan smrt za autorski potencijal, da je to samo odskočna daska za pojedine zvezde. I beže od njih kao od šuge.

Biti otvoren prema svima, znati da nađeš mrvu dobroga i u najlošijem, je način da se dođe do pravog puta. Svi autori, kao što možete i sami videti, koji postižu prave uspehe su znali da budu dobri sa svima. Da razumeju sve kreativne težnje, da pokušaju kroz svoje radove da budu deo svih a opet ponajviše da postanu i ostanu svoji. Uspeli su oni koji su znali da budu samokritični, koji su znali u moru pohvala da nađu koja je iskrena i prava a koja lažna ili samo prijateljska. Uspeli su oni koji su znali da prepoznaju i odbace kritiku koja se povodila ličnim ili "neprijateljskim" razlozima, oni koji su znali da prepoznaju i prihvate iskrenu - prijateljsku - kritiku.

Budite deo klana dok iz njega crpite pozitivnu energiju, pri prvom osećanju gušenja bežite glavom bez obzira.

Klan uvek na početku daje a na kraju ubija...

...kreativnost, naravno.

sadržaj

7.

ŠTAMPA

štampa

Zoran Đukanović i Dušan Banjanin

Strip-junak koji je srušio komunizam

Tomaž Lavrič: Diareja: 1988-2003., strip; izdavač: Mladina, Ljubljana

Negdje krajem osamdesetih, kad je život u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu pres-tao biti onako bezbrižan kako smo dotad bili navikli, jer je valjalo stalno gledati nekakve kongrese i sjednice u kojima se, kao, odlučivala naša sudbina, kao obavezan dio metalnog rama u kojem su - u "boljim" kućama - stajale novine, pojavila se i Mladina. List Saveza socijalističke omladine Slovenije okupio je, uz ekipu mladih intelektualaca iz Slovenije poput Ervina Hladnika Milharčiča, Marcela Štefaničiča jr., Roberta Botterija, pokojnog Ive Štandekera, i drugih, i neke od liberalnih novinara iz ostatka Jugoslavije i krenuo u dotad nezamisliv novinski projekt. Intervjui s tadašnjim disidentima te otvaranje tema koje su žuljale ondašnju Jugoslaviju naišli su, i pored jezičke barijere, na sjajan prijem među čitaocima, već pomalo umornim od socrealističkih stereotipa.

Zaštitni znak takve Mladine iz broja u broj bio je Diareja. Mali strip-junak, kojeg je u pričicama od dvije ili tri sličice, iz tjedna u tjedan, prateći političke događaje, crtao velemajstor Tomaž Lavrič, postao je nekom vrstom maskote naše generacije. Diareja (kojeg bi najlakše bilo objasniti kao kombinaciju mitskog Snoopyja Charlesa Shultza i junaka već pomalo zaboravljenog, ali genijalnog crtanog filma La Linea Osvalda Cavandolija), uvijek duhovito i jednostavno nacrtan, vodio nas je kroz sve nedaće raspada Jugoslavije i bio jedan od likova koji su smijehom (s)rušili komunizam.

I tako, Diareja je prošao kroz sve: morao je reći "ne" Slobi, ophrvati se utjecaju Crkve, potom ismijati generale JNA i mitinge podrške "ugroženima", stalno ukazivati na slovenačku ksenofobiju i strah od "južnjaka" te tajkunizaciju tog društva, potom pogledati u oči tamošnjoj desnici; ukratko - morao je "biti kadar stići i uteći i na bitnu mjestu postojati", što bi rekla narodna pjesma, i još nas sve ove godine tako nasmijavati. I podsjećati da je jedina stvar koja iskreno prkosi svakom režimu, svakoj podjeli i svemu neprirodnom - ismijavanje.

Diareja je, eto, doživio svojih 15 godina i sakupio ih u sjajno opremljenu knjigu objavljenu u Ljubljani. Te sličice su, vjerujte na riječ, ponajbolji dijelovi humora koji ovaj dio Evrope ima.

(A. Burić)


Karim o Diareji

U ovoj knjizi, inače posvećenoj Ivi Štandekeru, novinaru Mladine koji je poginuo 1992. u Sarajevu, sakupljeni su i tekstovi o stripu Diareja koji su objavljivani u exjugoslavenskim medijima, od čega i dva prikaza rahmetli Karima Zaimovića.

"(…) Diareja, ma kako će se to učiniti sumanuto netačnim i jeretičnim mnogima, djeluje sa pozicija jugoslavenstva. I zato ako u Diareji otkrijemo sebe, nemojmo odmah ući u vode paranoičnog osjećaja ugroženosti vlastite nacije, već razmislimo malo i o sebi i drugima i opet ćemo skontati staru priču o tome da - čuda li - i car i prosjak izgledaju isto bez odjeće. U ovom slučaju je odjeća zatvaranje u međunacionalne krugove i ograničenost i time prepreka zdravom razumu da iziđe malo na danje svjetlo. A Diareja kao svojevrstan medijski i kulturološki fenomen upravo šalje pozitivne impulse zdravom razumu."
Karim Zaimović
Naši dani, Sarajevo 1988


Objavljeno: DANI Broj 306, Sarajevo, 25.04.2003.

SLATKI STRIP

POSTATI KALIF NAMESTO KALIFA

Gošini moderatore priča kao i narativne modele pozajmljuje iz savremenog doba ili pak iz mita, književnosti i istorije, koristeći sa mnogo invencije stereotipove zapadne ali i istočne kulture

Piše: V. Fumeti

U trijadi Talični Tom, Asteriks, Iznogud, kreacijama mašte Rene Gošinija, ovom poslednjem stripu svakojako pripada treće mesto. I po vremenu nastanka i po popularnosti i po vrednosti. a vrednost tog stripa je, nesumnjivo, izuzetna i u mnogim performansama zna da nadmaši stripove koje su crtali Moris i Uderzo. Iznoguda je crtao Žan Tabari, počev od 1962, a i ovaj komički serijal, smešten u Bagdad kalifskih doba, je produžen posle smrti najvećeg komičkog scenariste u francuskom stripu.

Za razliku od Asteriksa i Taličnjaka, kao i mnogih drugih komičkih stripova, priče Iznoguda traju između 8 i 12 tabli, a nekolike duže nemaju vrednost kratkih. Početna situacija je vazda ista. Na dvoru Haruna el Pusaha, debelog, lenjog bezbrigovića, “živi i radi” njegova smrtonosna pretnja, vezir Iznogud, čija je jedina ambicija da postane “kalif namesto kalifa”. U tome mu pomaže i odmaže njegova desna ruka, Dilat Larat, koji, kako tvrde dva francuska strip majstora, nije tako glup kako bi se moglo pretpostaviti. U pričama o Iznogudovim pokušajima da svrgne Haruna, on najčešće upozorava gazdu na problematične situacije, rizike i sl. Bali bezuspšeno. Pri tome mu se najčešće prvom, Iznogudovi pokušaji obiju o glavu.

Ako je početna situacija identična i predvidljiva, isti je, globalno gledano, i tok događaja u pričama. U Bagdadu se obično pojavi nov lik - čarobnjak, vilenjak, menadžer, fakir, pelivan, magikus, hipnotizer, reklamokrata (ponekad i u ženskom rodu) i pošto Iznogud sazna za njegove natprirodne, ubilačke moći, pokušava da njihovom kupovinom, otimačinom i sl, pa zatim primenom sruši s trona u vidu debelih, mekih jastuka “najsvetlijeg među svetlima”.

Gošini moderatore priča kao i narativne modele, pozajmljuje iz savremenog doba ili pak iz mita, književnosti i istorije, koristeći sa mnogo invencije stereotipove zapadne ali i istočne kulture. Kako to izgleda kada se koristi model aktuelnog, savremenog doba u pričama o “bagdadskom pretendentu na presto”?

U epizodi “Magični katalog” (Stripoteka br. 509) indijski mag predaje Iznogudu i njegovom sluzi robni katalog u kojem mogu da odaberu tri želje. Gošini i Tabari faktički ironiziraju jezik aktuelne reklame, bilo da Harun treba da iščezne izgubišvi telesnu masu kućnim trenažerom ili eksplodira od zadovoljstva u mirisu i aromi sira kamamber. U “Tajanstvenom raznosaču plakata” (Stripoteka 390-1) Gošini i Tabari koriste ideju o rajskim horizontima sa turističkih plakata u kojima večno sunce sija. Zaplet nastaje kad tri glavna junaka upadnu u dvodimenzionalni prostor plakara, pa neki, pogodite koji, ne uspevaju da se vrate. Sličan model “kritike manipulatorskog jezika” francuski tandem koristi i u epizodi “Jača gorča” (Stripoteka 412), u kojoj se posle gutljaja neke kafe (kao pri aktuelnim reklamnim kampanjama u nas) zalebdi u vazduhu od zadovoljstva. Metafora postaje stvarnost, pa dobri kalif zalebdi i odlebdi iz opasne situacije u kojoj secikese skembaju Iznoguda za kojeg nije ostao ni gutljaj moćnog napitka!

Ne manje uspešne su priče u kojima scenario parazitira na nekom od mesta ili protagonista starih poznatih priča. U “Zloduhu Raskupusu” (Striptokea 392-3) koristi se priča o zlom duhu koji u tačnosti rastvara neprijatelje, a u “Vilinskoj priči” (posednji put reprizirana u “Politikinom zabavniku” broj 2668) pozajmljena je dobra vila iz Pepeljuge. Jedino što njena nespretnost suočava Iznoguda sa neadekvatnim preobražajima putem čarobnog štapića. To iskomplikuje život svima, a posebno njemu, na kraju pretvorenom u oslonce za kretanje beznogog prosjaka (kojem na početku priče nije udelio ni pijastera). U “Duhu iz ogledala” (objašnjenom u sledećem “Zabavniku”). Gošini i Tabari će otpremiti svoj dvojac promašenih atentarora preko magičnog ogledala iz Venecije u nestvarni iskrivljeni svet...

Postoje i priče u kojima se koriste likovi iz istorije, kao DŽingis Kan (Stripoteka 373-3), gde se igra rečima jogurt i jogurt maestralno upošljavaju u nizu gegova, a zamena mesta i uloga, Iznoguda i njegovog mongolskog pandama, pretvara u obostrani fijasko. Slično je u epizodi “Službeni put” (Stripoteka 368-9) koja karikira modele bilateralnih poseta vođa susednih država.

Ukratko, Iznogud je strip u kojem nas zabavlja inventivnost scenarija, stotine varijacija u okviru jedinstvenog sistema, ali i nadvremene aluzije na prirodu ljudi i političkih sistema. Takođe to je strip u kojem Gošini majstorski aktivizuje kritiku jezičkih i mentalitetnh stereotipova, a Tabori grotesknim, relativno neprivlačnim crtežom (posmatrano u okviru ikonike standardnih komičkih serija galske škole) realizuje upečatljiv niz duhovitih kratkih priča koje s uživanjem čitaju deca, ali još radije roditelji.


Objavljeno: Dnevnik, Novi Sad, 30. april, 1. i 2. maj 2003.godine

Koraks i Mrozek u Staroj kapetaniji

Izlozba karikatura Slavomira Mrozeka i Predraga Koraksica Koraksa, povodom ziriranja radova prispelih na 8. konkurs Zemunskog medjunarodnog salona karikature, bice otvorena veceras u 19 sati u zemunskoj Galeriji "Stara kapetanija". Zajednicki nastup dvojice "razlicitih" humorista, dolazi nakon memorijalne izlozbe Ive Kusanica, koja je mogla da se pogleda od 24. aprila. Za obe izlozbe Zemunski medjunarodni salon karikature pripremio je i prigodne kataloge. Koraks ce biti zastupljen sa 50 radova, koji su nastali tokom ove godine, ali koji dosad nisu izlagani. Medjutim, za nase podrucje, bice pravo iznenadjenje prikaz radova Slavomira Mrozeka, poljskog pisca i intelektualca, cuvenog disidenta iz vremena komunizma, koji je dosad bio poznat ovdasnjoj javnosti, kao tvorac satiricnih komada poput "Emigranata", "Policajaca", "Ambasadora" i drugih.

Njegove karikature, koje su objavljivane u casopisu Spilki, izuzetno su popularne u Poljskoj, ali i u zapadnoj Evropi, SAD i Meksiku, gde je svojevremeno kao politicki emigrant i ziveo. Mrozek je, zbog bolesti, sprecen da prisustvuje zemunskoj izlozbi. Prema Koraksovim recima, Mrozekovi crtezi nisu na nekom zavidnom nivou, ali su jako interesantni jer su sa dijalozima, sto je i normalno za jednogdramskog pisca. S obzirom na to da je Koraks poznat kao autor karikatura bez tekstova, bice interesantno videti spoj autora razlicitih pristupa karikaturi, od kojih je jedan profesionalac u tom poslu, dok se drugi karikaturom bavi iz hobija.

D.J.


Objavljeno: DANAS, 29.04.2003. godine

sadržaj

8.

LINKOVI

Strip Vesti

-Preporuka Baneta Kerca: Za sve nove klince da vide kako se to zaista radilo - a ja bih dodao i za nas matore jarce što uporno želimo drugačije...
intervju John Romita Sr.
www.twomorrows.com/comicbookartist/articles/06romita.html
Dobrovoljac prevodioc bi dobro došao pa da se lakše razumemo o čemu je reč...:)


-Preporuka Damira Smitha
"BLANKETS", graficka novela na skoro 600 strana, Craig Thompson-a
www.artbomb.net/preview.jsp?t=blankets

sadržaj

9.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od 3. do 9. maja

...

Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad