prošli broj - arhiva - sledeći broj


SADRŽAJ

1. OD NULE DO ZVIJEZDA - Dušan Gačić
2. STRIP CENTAR - Mizdalo Ozren
3. 10 ČITANJA KOJA SU ME UČINILA SREĆNIM U 2002! - R. Radovanović
4. VRAGOLIJE I MUDROLIJE - Ilija Bakić
5. SREĆNA VAM STARA 2002 GODINA - Srđan Aćimović
6. JUŽNJAČKA UTEHA No 92. - Marko Stojanović
7. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (152) - Darko Macan
8. MOJ POGLED (39) - Dejan Stojiljković
9. ŠTAMPA - štampa
10. PISMA ČITALACA - mail
11. LINKOVI - Strip Vesti
12. DATUMI - Strip Vesti

1.

OD NULE DO ZVIJEZDA

Dušan Gačić

Poštovani kolege, prijatelji, suradnici;

"e-FLIT" će uskoro dalje. Malo smo zapeli, jer smo pripremali ovaj "nulti" papirnati broj, koji će i na kioske. Usporile su nas i ostale obaveze, par putovanja i naravno, svi ovi blagdani i praznici (Joško mi je otišao u Kaštela...). No, stvar je pod kontrolom.

Papirnati, "nulti " broj bi se trebao pojaviti na kioscima prvih dana Nove godine.

Novi broj (dvobroj) "e-FLITa" na netu trebao bi osvanuti koji dan kasnije.

Želim vam sve najbolje u danima koji dolaze. Puno zdravlja prije svega.

Što se tiče stripa, zajedničke nam ljubavi, nadam se da ćemo još dugo na različite načine surađivati.

Iduće godine, krećemo i sa papirnatim "FLITom"; ne prečesto, ali redovito.

Sve najbolje,

Dule

sadržaj

2.

STRIP CENTAR

Mizdalo Ozren

Za pocetak , htio bih da svim ljubiteljima i poznavaocima devete umjetnosti pozelim srecne i uspjesne novogodisnje praznike u ime Centra za afirmaciju stripa iz Kotora.

Dakle , Strip Centar (skraceno od Centar za afirmaciju stripa ) ciji su clanovi Simon Vuckovic , Ilija Vuckovic , Drago Radimir, Mizdalo Ozren i Marin Zambata , uz podrsku Tihomira Celanovica koji vec vise od sedam godina ne zivi u Kotoru, bavi se raznim aktivnostima radi popularizacije stripa u samom Kotoru , pa i sire . Vec vise od mjesec dana, clanovi Strip Centra Mizdalo Ozren i Marin Zambata vode radio emisiju "Deveta Zona" uz pomoc ostalih clanova .Emisija govori o osnovnim stvarima o stripu , njegovoj istoriji , raznim autorima i najpopularnijim junacima , upoznavajuci tako mlade ljude sa svijetom stripa , i na taj nacin udahnuti bar dio ljubavi koju smo mi osjecali prema stripu , i da one starije podsjetimo na njihovu zaboravljenu strast . Poslije Nove godine izaci ce i strip fanzin "Deveta Zona" sa radovima Strip Centra.

Dakle , mi se ne mozemo pohvaliti nekim megalomanskim projektima , ali smo spremni za saradnju sa svim "normalnim" i drustvenim osobama , koje nas mogu kontaktirati na:

devetazona@hotmail.com

i jos jednom bi svima cestitao novogodisnje praznike.

sadržaj

3.

10 ČITANJA KOJA SU ME UČINILA
SREĆNIM U 2002!

Rajko Radovanović

Kad saberem svoja čitalačko-gledalačka iskustva, prošla godina je bila dobra za strip. Najkrupniji događaji su, svakako, dvije finansijski ekstremno uspješne filmske ekranizacije, jedna u SAD (“Spajdermen” Sema Raimija) i jedna u Francuskoj (“Asteriks i Obeliks: Misija Kleopatra” Alana Šabata), ali bilo je i drugih važnih događaja. I čitano je mnogo dobrih knjiga.

Ono što je mene činilo srećnim, a vezano je za strip, navedeno je ispod ovog uvoda. Napominjem da su tu povremeno nabrojani i knjige i stripovi koji nisu isključivo objavljeni tokom 2002, ali sam ih nabavljao i često čitao tokom te godine.

1. Američki stripovi Danijela Žeželja. Oduvijek sam volio crtež Danijela Žeželja i volim većinu njegovih stripova. Radovi za Amerikance imaju pročišćeniji crtež i dosljednije prate priču, što smatram unaprjeđenjem. Takođe, uzbudljivo je vidjeti njegove stripove u boji. Iako i dalje najviše volim “Congo Billa”, “Captain America: Dead Man Running”, “Batman: Gotham Knights #31” (junak za kojeg kao da je bilo predodređeno da ga Žeželj crta!) i “Call of Duty - The Wagon” bili su više nego uzbudljvi susreti. U iščekivanju: maksi-serija od 12 nastavaka “Supermen: Metropolis” čiji prvi nastavak DC najavljuje za februar 2003.

2. Džejson Lutes i Edrijen Tominej, dva prijatelja, dva izvrsna autora stripova. Tokom protekle dvije godine uživam u Lutesovim “Berlin 1: Grad kamenja”, “Jar of Fools” i sveski “The Fall”. Godina 2002. donijela je samo svesku “Berlin 9” - prava je šteta što Lutes zbog malih tiraža ne može da se profesionalno bavi samo stripom i što moramo dugo da čekamo nove sveske - ali je to divno kao i ono ranije. Tomini je u 2002. izašlo drugo mekokoričeno izdanje “Sleepwalk and Other Stories” i prvo izdanje druge knjige njegovog stripa “Optic Nerve” pod nazivom “Summer Blonde”, za sada samo u tvrdim koricama. Drugu knjigu još čekam da dobijem, ali mi je prva bila vrlo drago štivo.

3. Filmovi prema stripovima. “Spajdermen” je prije svih, jer je savršen, za njim “Ghost World” i “Road to Perdition”, pa “Blade 2” i “From Hell”. Ono što je dobro je da su ti filmovi uglavnom dobri jer su ih radili ljudi koji i sami vole stripove, te da su pozitivno skretali pažnju na stripove uopšte. U iščekivanju: “Dardevil” i “The Hulk”.

4. Izdanja “Humanoida” u Americi. Najveći problem koji imam u vezi sa stripm jeste činjenica da ne znam francuski jezik. Zbog toga je osnivanje sestrinske kompanije “Humanoida” u Americi i prevođenje njihovih najvažnijih naslova na engleski prilika da se upoznam sa nekim od, ispostavilo se, odličnih stripova. “Inkal” Zorana Janjetova i Aleksandra Žodorovskog mi je najvažniji među njima (i najduže sam ga čekao), zatim “Tehnoočevi” istog tandema, pa “Metabaroni” Himeneza i Žodorovskog, “From Cloud 99: Memories” Islera i Bilalovi albumi uzeli su mi dosta vremena tokom 2002.

5. Stripovi braće Ernandez. Prošla godina je donijela tri sveske nove serije “Love & Rockets”, petodijelni Gilbertov “The Grip”, jednu svesku “Lube” i knjigu “Luba in America”, te kratku Haimeovu priču za Morovu “Tom Strong Terrific Tales #1”. Izvanredno, baš kao i sve ove godine. U iščekivanju: tek izašla treća sveka “Luba's Comics & Stories: Ophelia”.

6. “The Dark Knight Strikes Again” Frenka Milera. Nije to ludilo i nije važno kao što je bio “The Dark Knight Returns”, ali je to i dalje Frenk Miler, jedan od ljudi koji najbolje pišu i najbolje poznaju medij, čovjek koji je dostigao zvjezdani status i koji radi što mu se hoće, bez mnogo brige za druge. Izuzev za svoje čitaoce.

7. Bone World Džefa Smita: 2002. godina je konačno donijela treću svesku “Rose”, koju je Smit pisao, a crtao Čarls Ves i koji je divan prekvel događaja koju znamo iz centralne serije, te osmu knjigu “Bouna” pod nazivom “Treasure Hunters”. Sreći nikad kraja.

8. “100 Bullets” Brajana Azarela i Eduarda Risa. Azarelo mi je i inače vrlo zanimljiv pisac, ali je Riso naprosto famozan crtač koji radi najmanje svesku mjesečno bez ikakvog pada kvaliteta. Ima nešto od Pratove izražajnosti u njegovom crtežu: jednostavno, moćno, savršeno stilizovano, odlična kompozicija table i crno-bijeli odnos (iako je strip u boji ostavlja utisak kao nije!). Prošla godina donijela je u pejperbeku i “Džonija Dabla”, mini-seriju koja je prvi put spojila Azarela i Risoa. U iščekivanju: peta knjiga “The Counterfifth Detective”, u kojoj će da budu objavljene sveske 31-36, najavljena je za 5. mart 2003.

9. “Marketprintovi”, “Strip-agentovi” i “Bookglobovi” albumi. Ova tri izdavača brojnošću i kvalitetom svojih izdanja pokazuju da strip može da se i ovdje objavljuje, uprkos svim problemima koje to podrazumijeva. Iako je najveći dio objavljenog već viđen na našem jeziku, naprosto volim da imam u albumima “Komanču”, “Bernanda Prinsa”, “Tornjeve Boa-Morija”, “Džeremaju” ili “Torpeda”, a uzbudljive premijere su “Petar Pan” i “Boun”. U iščekivanju: peti album briljantnog “Petra Pana” (najavljen za mart 2003) i 24-ta epizoda “Džeremaje” pod nazivom “Le Dernier Diamant” (najavljenu za maj 2003, a koju će “Strip-agent” da objavi istovremeno sa svjetskim izdavačima).

10. Američki stripovi Igora Kordeja i Darka Macana. Još dvojica autora stripova različitih generacija koji redovno rade za američke izdavače. Kordej je čak postao “Marvelov” ekskluzivac. Ne marim za lokalpatriotizam, ali mi je nekako drago vidjeti da najbolji iz ovih krajeva rade u normalnim uslovima i redovno objavljuju. Strašno me pogodilo ljetos u Americi kad nisam mogao da nađem prvu (od tri) svesku “Black Widow” koju je crtao Kordej (i koja crtački liči na crossover “Batman/Tarzan” - dakle, najbolji Kordej uopšte) pa nisam kupio nijednu. Nisam ljubitelj “X-Mena” pa preskačem “The New X-Men” koje Kordej radi (i koji su među najprodavanijim “Marvelovim” naslovima), ali su “Cable” (koje je poslije osme sveske od Davida Tišmana preuzeo Macan) i “Soldier” (piše Macan) meni bili vrlo zabavno štivo, naročito u knjigama (“Cable” je objavljen u dva pejperbeka), koje su štampane znatno boljem papiru i bez dosadnih reklama. Macan je takođe bio dobar i zabavan u saradnji za Žeželjem u stripovima “Captain America” i “The Corinthian: Death in Venice”

sadržaj

4.

VRAGOLIJE I MUDROLIJE

Ilija Bakić

STRIP

VRAGOLIJE I MUDROLIJE

Bill Watterson "Blago je svuda - Calvin i Hobbes kolekcija" izdavač: System Comics, Beograd 2002.g.

Od prve pojave, na ovdašnjim prostorima, avantura malog Kalvina, druga mu Hobsa i ostalih pripadajućih im likova prošla je gotovo puna decenija (a bilo je to u proleće inflacione 1993.g. u strip magazinu "Tron" br. 4). Do danas su nerazdvojni drugovi osvanuli u čak 5 manje-više piratskih knjižica-albuma, na radost sve većeg broja domaćih obožavalaca, koji su od ovog stripa stvorili čitav kult. Kolekcija "Blago je svuda" koju objavljuje agilni "System Comics", na impozantnih 175 strana, originalno se pojavila 1996.g. i na dnevnim kaiševima odnosno nedeljnim, kolor tablama, prati dogodovštine strarmalog dečaka i živog-plišanog tigra. Forma dnevnog novinskog stripa bitna je odrednica čitavog rada jer autora sili da priču sažme u ograničen broj sličica (najviše 4) s adekvatnom tekstualnom pratnjom; tabla, istina, pruža mogućnost za malo više razmahivanja ali je ta "sloboda" takođe limitirana. Voterson, kao i neki njegovi prethodnici, pre svih Čarls Šulc (tvorac Čarli Brauna i Snupija), ponekad "vara" i spaja više kaiševa u dužu epizodu ali uvek tako da svaki kaiš i dalje može da stoje zasebno. Kao što je to slučaj sa svim velikim umetnicima i Voterson je obrazac forme pretvorio u vrlinu svog rada te se čini da ona, u stvari, radi za njega. Ova lakoća u sažetosti, koju srećemo kod majstora kratkih priča ili haiku pesnika, omogućava da se svaki prizor otkrije u neponovljivom bogatstvu, da pojedine rečenice zazvuče u punoj snazi a ne da budu zatrpane gomilama glasova koji slede te da grimasa, pokret i položaji tela deluju prirodno, neusiljeno. Belina koja okružuje kaiš i deli ga od sledećeg podcrtava izuzetnost svakog prizora; kada se, pak, strip čita kontinuirano, prizori se slažu u ono što nam je bliže, u, filmu nalik, proticanje događaja, u iluziju "stvarnog života" sastavljenog iz dana i noći. Na čitaocu ostaje da se opredeli koji mu je pogled draži odnosno da kombinuje sve moguće smerove i brzine čitanja. Kako god (o)krenuo pred njim se prostire jedno detinjstvo, proživljeno u raznim stvarnostima: onoj kućevnoj i onoj školskoj, onoj usamljeničkoj i onoj socijalno-društvenoj, onoj svedenoj na vragolije i melike-male mudrolije, na suvu realnost činjenica i vrcavu maštu punu dinosaurusa i vanzemaljaca. Svi planovi i nivoi svoju žižu imaju u jednoj tački, u Kalvinovoj svesti koja, opet, ima svog parnjaka u liku tigra, punopravnog sagovornika, saučesnika u nestašlcima ali, ponekad, i ljutog protivnika. Jedino se u svetovima praistorije i budućnosti Hobs ne pojavljuje jer je on fantazam za "ovde i sada". Odnos dečaka i tigra vrluda od čiste igre do duboke zapitanosti nad principima koji drže svet odraslih na okupu (ma koliko bili besmisleni a i-te-kako jesu). Isti su rakursi uzročnici Kalvinovog ponašanja i pobune spram (blagih ili oštrih) terora socijalizacije u porodici i školi. U ovom segmentu strip ume da dođe na ivicu programskih deklamacija ali autor uspeva da izbegne klizak teren i izvuče se, ponekad "za dlaku". Ali, zato nikad ne omane kada je u pitanju čisti "homo ludens" - Kalvinova zaliha svežih, otkačenih, smehotresnih ideja neiscrpana je. U popunjavanju norme svesrdno mu pomažu i tiranosauruska odnosno Spifovska reinkarnacija. Kada se, konačno, one susretnu s onom tzv pravom stvarnošću efekti su urnebesni. Sve dogodovštine prati majstorska Votersonova linija. Njegov osećaj za likovno precizan je do poslednjeg senčenja, bez razmetanja i samodopadanja, sposoban da iznese priču bez reči i ne optereti onu u kojoj je poenta na poigravanju jezikom.

U konačnom svođenju utisaka "Kalvin i Hobs" se predstavljaju kao strip visokih kvaliteta koji ga svrstavaju u bisere kako devete tako i svekolike umetnosti, delo kome se valja vraćati i radovati mu se.


Objavljeno: Dnevnik - strip dodatak br. 3., Novi Sad, 23.10.2002.godine

sadržaj

5.

SREĆNA VAM STARA 2002 GODINA

Srđan Aćimović
achim@bitsyu.net

Ako me pitate šta je najkarakterističnije za 2002 godinu po pitanju stripa, posle prvog impulsa da pomenem premijerno izdavanje “Mausa” ili “Sna monstruma” na srpskom jeziku, a zatim dužeg razmišljanja, na kraju ću reći: Dečji stripovi. Osim dobrih i loših izdanja, lepih i ružnih iznenađenja, pokretanje dečjih strip-revija je nešto što gotovo da nismo imali prilike da vidimo još od 1992. Najsvežija od tih revija je “Izzy”, koja, pored opravdanosti komentara koje sam mogao da čujem: “Još jedan način da se narodu izvuče ono malo para iz džepa” – ima i svojih pozitivnih strana: pre svega domaću produkciju; zatim, minimum šarma koji njen prethodnik, odurni “Hugo” nije posedovao. Zatim, opet za razliku od svog prethodnika, čitava kampanja tretira decu sa poštovanjem, bez zaglupljujućeg podilaženja. Zbog toga imam osnova da verujem da je pomenuta revija (priznajem da je nisam držao u rukama) na nivou starijih dečijih revija. S druge strane, nametljiva kampanja prodaje svih mogućih proizvoda vezanih za “Izzy”-ja, ozloglašena tv-stanica na kojoj se emituje i sličnost sa njenim trolovskim prethodnikom, izazvali su negativne reakcije kod ljudi sa kojima sam imao prilike da pričam. Jedan od takvih komentara bio je doslovno: “Deci je najteže nešto odbiti. S druge strane, deca su najnekritičniji konzumenti. Njima se može skoro sve prodati, a roditelji će se odreći neke važnije kupovine da bi deci udovoljili!” Rezon koji, na žalost, ima pokriće. Jedina uteha je što se ovaj put deci za te pare nudi kvalitetniji materijal.

Drugo izdanje te vrste, pomalo ignorisano od strane StripVesti, je “Hobit”. Kad se ovaj namenski strip pojavio na kioscima, delovao je kao još jedan pokušaj komercijalizacije popularnog artikla koji neće odgurati dalje od prvog broja. No, usledila su još dva broja što je samo po sebi respektabilno. Na tome se verovatno neće završiti jer će izdanje doboto novi polet sa dolaskom drugog filma iz serije “Gospodar prstenova” u naše bioskope. Prihvatljivog zanatskog kvaliteta ali ništa više od toga, ovo izdanje je klasičan pokušaj korišćenja (da li da kažem zloupotrebe?) predloška kakvih je ranije bilo čak i kod nas (“Park iz doba jure”).

Treći, “Loony toons”, samo uslovno rečeno je strip-revija, jer najveći deo broja zauzima druga vrsta zabavnog materijala – razne igre za decu. Nisam siguran da li ova revija još izlazi, ali jedno vreme bila je dominantna na kioscima. Namerno preskačem “Vaninijev” pokušaj sa “Bonelijevim” stripovima jer sam ubeđen da je ovaj bio namenjen i zanimljiv pre svega poodraslim nostalgičarima, a neznatno deci.

Povodom toga, autor ovog članka došao je u konflikt sa samim sobom. Da li je tačno ono što sam tvrdio pre nekih godinu dana, da je dobar dečiji časopis bitan faktor izlaska iz krize stripa? Zapitao sam sebe: Da li strip treba vratiti deci? Deca danas imaju mnogo atraktivniju zabavu i pitanje je da li je to uopšte moguće. Da li je stripovanje popularnih artikala kao što je “Izzi” ili Duško Dugouško pravi način za to? Da li deca kupuju strip kao strip, ili kao samo još jedan proizvod sa poznatim likom? Da li će, pri eventualnom uspehu ovih, uslediti stripovi “Dragon ball”, “Pokemon”, i svaki aktuelni filmski hit za decu? Bitnije od toga, da li će deca izaći iz tog kruga i prihvatiti i neke druge, junake koji originalno pripadaju stripu? Znamo da u američkom stripu danas pristojne tiraže dostižu uglavnom stripovi rađeni po popularnim serijama; Nije li to tihi znak propadanja američkog stripa? Da li je dobra odluka slediti taj model?

Vreme će pokazati da li su domaći entuzijasti dovoljno istrajni kao i kakav će biti rezultat te istrajnosti. Po mom mišljenju, svaka aktivnost je vredna pažnje a promene se ne treba plašiti ;-) Takle, ipak jedan “+” za izdavače ovih časopisa.

* * *

Možda ne toliko upadljivo, lagani povratak stripa na televiziju u 2002 predstavlja jak kontrast pređašnjem dugogodišnjem ignorisanju od strane najjačeg medija. Tu i tamo mogli smo videti ponekog poznatog crtača kako gostuje u nekoj emisiji na trećem kanalu, ali pravo osveženje predstavljala je francuska dokumentarna serija “Oblačić” na TV B92 u kojoj su sistematično predstavljeni francuski autori stripa. Kao nastavak napora B92 u tom smeru prirodno se posmatra izdavanje prvog dela “Mausa”. Time je strip, opet po prvi put posle 1992 (ako me sećanje dobro služi) dobio marketinšku kampanju i reklamni prostor na televiziji. Još jedan korak koji se meni čini naročito važnim, s obzirom na medijsku moć koju poseduje televizija.

* * *

Dodajmo tome možda najbolje i najluksuznije izdanje zadnjih godina, “San monstruma”, te sabiranje “Popošaka i Cveća” u jednu knjigu, i naravno neprekinut rad “Marketinga”, za čiji najbitniji segment smatram predstavljanje kultnog “Akire” domaćim čitaocima, zatim sve entuzijaste širom zemlje čija je energija izgleda nepresušna, i naravno, još jednu godinu postojanja StripVesti; Čestitam svima srećnu novu 2003, ali pre svega staru 2002 godinu. Ovaj članak nije trebalo da bude rekapitulacija, ali, izgleda, svi putevi vode u Rim. 2002 godine, domaća strip-scena izgleda kao statistike posete na mom sajtu – nema naglih skokova ali svakog meseca sve više i više ;-)

sadržaj

6.

JUŽNJAČKA UTEHA No 92.

Marko Stojanović
misto83@ptt.yu

JE LI TO BIO ELEKTRICITET?

(MESOVITI, POTPUNO SASVIM POTPUNO ISTINIT DIJALOG U PAKLU)

Verbal Kint: And like that, he’s gone.
USUAL SUSPECTS

MARKO: Zdravo, Neso.

NESA: ‘De si brate napaceni! Sta ima novo?

MARKO: Sta da ti kazem, nista narocito… Osim sto mi je pre neki Elektrodistribucija sprzila hard disk samo tako. Promena napona, sta li…

MARJAN: U bre! Sta je, bilo ono: Je li to bio elektricitet?

MARKO: Mnogo smesno, evo sam se upiskio od smejanja! Nije bio elektricitet, bilo je to proslih cetri godine mog zivota. Scenarija, price i tekstovi, prepiska, sve ode u materinu!

CVELE: Nisi radio back up.

MARKO: Nisam.

IGOR: A da tuzis ti to, a?

MARKO: Koga bre da tuzim? Distribuciju? Bice, kako da nece. ‘De zivis ti, zajebali su oni i mnogo vece face od mene pa nikom nista!

ZLATKO: E, zato se lepo stalno radi back up pa se takve stvari ne desavaju.

MARKO: Od sad ce da se radi, za dosad smo se salili…

BRADA: Kako toliko mirno pricas o tome? Ja ne bi mogao tako, da izgubim sve sto sam radio pa da se posle zezam oko toga!

MARKO : Ne bi ni ja, al’ moram! Sta da radim sad, da placem i da udaram glavom u zid? Ne smem ni da pocnem da se nerviram oko toga, jer ako pocnem tesko da cu da prestanem! Znam ja dobro sta sam sve izgubio, ali necu, ama ne smem o tome tako da mislim. Radije cu da na stvari gledam kao da plagiram Milana i dobrovoljno spaljujem svoje originale. Njemu je izgleda pomoglo, nije kao da imam sta da izgubim, jel da? Ono kao, spaljujemo mostove iza sebe, okrecemo drugi list ispred sebe, sad cemo ozbiljnije, jace, promisljenije... Novi pocetak. Kao. Osim toga, u principu, sam sam kriv sto nisam do sada uradio jebeni back up, iako sam imao tonu teksta na hardu. A da se ljutim na sebe, tek za to nemam zivaca!

GORAN: Jebi ga. Vazno da si ti ziv i zdrav.

MARKO: Mda.

P.S. Ukoliko bi neko hteo da me sad minira u pokusaju da krenem od nule sad bi mu najbolje bilo da mi, ako je od mene nekada (ikada) primio neki primerak mog spisateljstva iz bilo kog razloga i ukoliko ga je sacuvao van Recycle bin-a, isti posalje. Sta cekate, sabotirajte vec jednom, znam da me mrzite k’o zlotvora!

sadržaj

7.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (152)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

BEZ POANTE

Bilo je to početkom devedesetih, u neodređeno godišnje doba ... Navratio sam kod Tahira Mujičića u redakciju Vjesnikove press agencije, koja se tada nalazila u prizemlju labirinta preko puta Velesajma, i doznao da se agencija gasi.

Korak unatrag: VPA i Tahir bili su prva redakcija koja mi je ponudila posao. Dvije godine crtao sam za njih Toma i Jerrya, a onda sam prešao drugdje, imao jedan napadaj bahaćenja, izmirio se potom s Tahirom i nastavio navraćati u VPA. Nije to bilo zbog posla (sedam maraka neto nije mi više izgledalo tako privlačno), već da bih mogao brstiti Tahirove ormare u kojima su se bez reda i principa gurali evropski albumi i rasuti sadržaj mjesečnih DC paketa.

Tahir mi je - a i drugima, znam za Štefa i Stiva - dozvoljavao da posudim hrpicu te da dobijem novu kad tu vratim. S vremenom sam se obezobrazio pa bih od dvadesetak stripova zadržao neki koji mi se naročito svidio, nadajući se da Tahir neće primijetiti. Nikad nije primijetio, što ne znači da nije znao. Možda bi se čak začudio da je znao koliko mi je dugo trebalo da se na potkradanje odlučim.

A sad se, dakle, agencija gasila i moje stanje najbolje bi bilo opisati panikom. Nema više ormara, albuma ni sveski! Blago mi izmiče! "Mogu li nešto posuditi?", upitao sam Tahira i on me pustio u sobu s ormarima. U pola sata, možda četrdeset minuta, prošao sam kroz valjda dvije tisuće svezaka, prstiju i uma koncentriranih samo na jedan zadatak: izdvojiti zlato. Nabio sam dvjestotinjak svezaka (u moju obranu: neke i za Štefa) u krhku, platnenu torbu koju sam za tri funte kupio u londonskoj Kineskoj četvrti i poput preplašene ovčice pokazao sam tu crnu, nabreklu mješinu Tahiru. Podigao je obrve na način na koji se uvijek čudi svijetu i samo mi mahnuo da izađem. Vani je sjalo sunce, zrak je bio hladan. Meni su se obrazi žarili. Tresao sam se.

Ova priča nema poantu. Možete je čitati kao dokaz moje nezdrave sluđenosti, jer tko bi normalan drhtao od uzbuđenja zbog desetak kilograma starog papira, da ne kažem smeća; ili je možete prihvatiti kao uspomenu na čas čiste, usredotočne sreće jednog dječaka koji je znao što voli.

Tko je razumio, pak, razumio je.

***
Uzvikivati "Dobro je!" nije zavaravanje pred crnom istinom, već poziv da se koncentriramo na ono što vrijedi, pa zato akcija "Dobro je!" još uvijek traje ... iako ne još dugo. Ovaj tjedan pa i slijedeći, jer su blagdanski, a onda ćemo stati. No, do tada još uvijek imate priliku osvojiti besplatan Endem broj 20 (samo pošaljite adresu) ili katalog CRŠ-a koji diljem svijeta skuplja uzdahe i komplimente (za njega mi morate napisati nešto što vas je u ili oko stripa razveselilo). Današnje, pak, pismo stiže nam od Dušana Banjanina koji također s nama želi podijeliti jednu anegdotu (doduše, s poantom):

"Pre neki dan bio sam na večeri kod nekih prijatelja i pričaju mi kako su bili na nekakvoj svadbi kod nekih rođaka. E sad, naravno, svadba ko svadba i šta da se priča, parada pijanstva i kiča i tako to ... Međutim, kažu da na toj svadbi u svom tom pirotehničkom ludilu i haosu od treštećih narodnjaka i pokvašenih palčeva beše neki klinac (nečiji bratanac od štatijaznamčijeg strica, tetke ili ujne) koji je samo mirno sedeo za stolom kao da ga sve to oko njega ne zanima i opušteno čitao Akiru sve dok mu u jednom trenutku njegova, je li, brižna mati (ponešena svadbarskom atmosferom i euforijom) nije zavrnula uši i opomenula ga kako ipak nije pristojno čitati u društvu, pa još i na svadbi, za vreme večere, pred tolikom rodbinom i bla, bla, bla ... i šta će svet reći, bla, bla, bla ... I klinac, šta će, teška srca pruža svojoj majci sveščicu sa šarenim sličicama a ova je odlaže u torbu ni ne sluteći da će njen prefrigani sinčić, čim mu to kritičan procenat alkohola u majčinoj krvi plus pomenuta atmosfera i euforija dozvole, ugrabiti prvu slobodnu priliku da je se ponovo dočepa.

E, onda sam se odjednom setio svih onih dugogodišnjih nesporazuma i svađa koje sam imao sa ćaletom svaki put kada je trebalo da idemo negde u porodičnom izdanju na kojekakva mesta na koja inače baš i nisam nešto voleo da idem (svadbe, proslave i druga rodbinska okupljanja, pa čak i fudbalske utakmice), a na kojima sam prisustvovao i pojavljivao se jedino pod uslovom ako mi se dozvoli da ponesem sa sobom i stripove. (Tada još nisam govorio ''stripovi'' već sam ih zvao ''nešto za čitanje''.) Ćaletu nikada nije bilo jasno (a verovatno mu nije ni danas) zašto sam to radio pošto sam sve te stripove koje sam nosio sa sobom uglavnom već pročitao i znao ih napamet i gotovo nikada ih nisam ni čitao u takvim prilikama jer sam, uprkos za njega poražavajućoj činjenici da obožavam stripove, bio relativno normalno i lepo vaspitano dete. A stvar je u tome da ih ja nisam nosio sa sobom da bi ih čitao; ne – nosio sam ih sa sobom samo zato da bi oni (dakle, stripovi) bili tamo sa mnom (!), jer sam se uz njih osećao mnogo bolje i sigurnije.

Pa tako verovatno i ovaj klinac sa svadbe: nije on poneo Akiru sa sobom da bi se razbio od čitanja za tamo nekim masnim kafanskim stolom u moru zvanica čiji se broj može izraziti u stotinama (jer, ako ćemo iskreno: 56 stranica Akire baš i nije neko čitanje, više je gledanje), njemu je jednostavno trebalo nekakvo utočište i sklonište od buke i od svih tih nepoznatih ljudi koji će se, kako vreme bude odmicalo, sve čudnije i čudnije ponašati a njemu će biti dosadno da ih gleda dok su takvi.

Dobro je znati da još uvek postoje klinci koji svoje prve pojmove o svetu stiču stripovima i koji u svom slatkom i naivnom dečačkom uverenju misle da se od tog istog sveta možeš nekako sakriti i odbraniti šarenim sličicama koje se rasprskavaju u vatrometu mašte pred tvojim velikim i radoznalim očima (pa neka su i malo mangaste) ..."

***

Svima sretna Nova!

sadržaj

8.

MOJ POGLED (39)

Dejan Stojiljković

Obzirom da je u rubrici Pisma čitalaca dominantan drugačiji pogled od onog koji zastupa Dejan Stojiljković. Pošto još uvek neko smatra da se bavim cenzurom, pošto je ovo pismo kritika upućena meni, preneo sam Dejanovo pismo kao svojevrsno gostovanje u mojoj kolumni. Na svu poštu ću odgovoriti na kraju rubrike Pisma čitalaca, a sada čitajte i uživajte...:)

From: dejan stojiljkovic <pantelejac@yahoo.com>
Subject: reakcija

Replika:
KO NAM RUŠI SNEŠKA?

Dragi Zlatko,

Evo da ti se javim iz Niša, mi smo ovde svi dobro i zdravo što i tebi želimo. Juče je sneg napadao sve do prozora pa smo napravili ovoliiiiiiiiikooooooog sneška. Mama nam je rekla da će da nas, ako budemo dobri, vodi na krempite...

Zaista, mir i tišinu malog stripovskog geta ume da, ponekad, poremeti neki Veliki Zli Vuk, to se očigledno ne dopada grupici malih praščića. Naročito ako dođe tamo neka budala sa Juga i zaurla: Srušiću vam kuću! Moje kratkotrajno gostovanje u SVestima desilo se silom prilika, zbog kvara na Markovom kompjuteru. Priznajem, da sam znao da je sve ovako zanimljivo, pisao bih ranije. Zaista je zabavno prekinuti krug skrojen od sujete i licemerja i gledati reakcije. Evo, sedim za kompjuterom, slušam ''Shaman'', novi album Karlosa Santane, pijem domaću rakiju i uživam u pisanju ovog pisma... Prava zimska idila...

Poštovani uredniče, kao prvo moram da kažem da nije fer što odgovore i komentare na moje tekstove pišeš onako, uz put, nedorečeno i konfuzno, o čemu svedoči hrpa grešaka u kucanju u svakom od njih. A imu tu i onih drugih grešaka: materijalnih, logičkih, gramatičkih... Predlažem ti da u SVestima zaposliš nekog lektora koji bi usput mogao i tebe malo da edukuje... Neki ljudi određene stvari nauče u drugom osnovne. Neki ne, pa ni krivi ni dužni postanu urednici... E, zemljo Srbijo...

Za početak, objasni mi, molim te, šta je to za tebe pljuvanje a šta kritika? I zašto je moj rečnik toliko strašan? Pa to je čist, nepatvoreni SRPSKI jezik. Osim toga, na stranicama ovog sajta pročitao sam mnogo gore stvari pa nikom ništa... Što samo ja da budem loš momak? Što se tiče tvoje izjave da sam neozbiljan i smešan, čime me je Kerac, jelte, učinio svojim neubedljivim odgovorom u prošlom broju, ja razumem da ste ti i on ortaci i tako to, al' nije fer dvojica na jednoga... Pa nisam ja Marko Kraljević. A nije ni Kerac institucija pod zaštitom države pa da ne sme da mu se kaže da je tu i tu uprskao stvari. Inače napad na latinicu nije bio najači, najjači napad je bio na crtež (to si prećutao jer, verovatno, deliš moje mišljenje).

A što se tiče Kordeja, zaista je sramota da jedan neozbiljni i smešni novinarčić zna više od vas ''ljudi od stripa''.

Svesku ''Kejbla'' br. 98. u kojoj se nalazi Kordejov domoljubni pamflet poseduje jedan kolekcionar iz Beograda, kontaktiraj ga i budi malo obavešteniji. Ljudi kao ti trebali bi da budu autoriteti ljudima kao ja.

Valjda...

A ''Blago Templa''....

Je li, bre... Znaš li ti da je album ''Čovek koji je jeo smrt'' štampan u istoj štampariji u Nišu gde se štampa STRIP PRESSING? Ja sam, ako si zaboravio, ko-urednik pomentuog magazina. Osim toga, kad su već ''nepreciznosti'' u pitanju, u svojoj recenziji sam precizno naveo kako izgleda ilustracija sa giljotinom. Šta misliš, gde sam je video? Ja zaista, eto, uspevam da dođem do nekih ''pouzdanih'' informacija. Gde ti nabavljaš svoje, 'leba ti? Gledaš u kristalnu kuglu i pasulj?

Alternativni strip nisam gledao kroz svoj politički stav, moje kritike su pre svega bile upućene na nedostatak grafizma i sadržaj koji prelazi granice normalnog i granice dobrog ukusa, to si PREĆUTAO, baš kao i istu stvar u vezi Kerčeve smešne knjige.

Inače, za tvoju informaciju, PRESSING, je tražio pomoć od NVO i to ne jednom. Uradili smo u toku 2002. predlog za dva projekta i oba puta smo bili odbijeni a pare su bile odobrene organizacijama koje kadrovski, stručno i po pitanju iskustva ne mogu da nam priđu. I nije u pitanju slobina paranoja, već pitanje političke PODOBNOSTI. A upravo su ''alternativci'' u strip uneli politiku. I to onu dnevnu. Doprinos vredan hvale, nema šta.

Osim toga, što toliko braniš otvorene srbomrsce kao što je Soroš, da nisi i ti na njegovim jaslama?

Lošijih stripova od ''Blaga templa'' bilo je u HM-u?
Gde i u kojim brojevima?
'Ajde, da te vidimo, ''čoveče od stripa''...

A kome je to namenjen onaj promašaj od Kerčeve knjige? Obožavaocima Šotrinog ''Boja na Kosovu''? Ili možda misliš da buduće generacije Srba treba učiti da su im preci bili kiborzi i džedaj-vitezovi?

Što se tiče dalje saradnje, imam nameru da povremeno gostujem kod Marka u rubrici i to možda sa onim što ti nazivaš ''pljuvanjem''. Nadam se da nemaš ništa protiv.

Radosti prvog snega ponovo su među nama...

I dok Zlatko i drugari nazdravljaju jedni drugima uz čašu soka od šaragarepe i dugo u noć pevaju ''Pršti, pršti, bela staza...'', veliki Sneško Belić u njihovom dvorištu je živ i zdrav...

Sutra ćemo da mu stavimo šerpu na glavu i da se grudvamo.

Dejan Stojiljković,
smešan i nadasve neozbiljan novinar

------------------------------------------------------------------------
HVALA DEJANE, NEK JE I TEBI SRETAN
200-TI BROJ STRIP PRESSINGA!!!...:)

sadržaj

9.

ŠTAMPA

štampa

Zoran Đukanović je ovog puta obezbedio kompletan sadržaj ove rubrike...

POSTPOP KULTURA

SANJARI I TRGOVCI

U današnjem svetu teško je sačuvati individualnost, ipak ne i nemoguće. - Jednostavno i iskreno

Brajan Ino, jedan od najuticajnijih muzičara, producenata i umetnika današnjice, pre nešto više od dvadeset godina napisao je da će posle svih teorija baziranih na snažnim impulsima i iznenađenju u budućnosti šok predstavljati nešto što je blago, iskreno i rafinirano. I doista, ono što preovladava današnjom scenom, bilo da se radi o muzici, filmu, literaturi, stripu, pozorištu ili umetnosti uopšte, ima izrazitu težnju da nas uzbudi snažnim impulsima i emocijama. I u visokoj i u popularnoj kulturi. Neko bi rekao - u skladu s vremenom prepunim kataklizmičnih vesti, masovnih ubistava i razaranja, ratova, genocida i ekoloških katastrofa. U takvoj klimi još uvek smo začuđeni u susretu s nečim što je jednostavno i iskreno.

Puno je razloga tome. Ceo sistem obrazovanja, vaspitanja i medijske težnje nisu upravljeni ka negovanju individualnosti. Naprotiv.

Kada je pre više od dvadeset godina ušao u redakciju "Džuboksa", šesnaestogodišnjak Saša Rakezić alijas Aleksandar Zograf znao je sve o opskurnim muzičkim pojavama kakve su Bonzo dog bend, Rezidents ili Džonatan Ričman, obožavao je Teksa Ejverija, braću Marks i Monti Pajtonov leteći cirkus, ali nije imao pojma o tome šta su rotkvice, na primer. I mnoge slične stvari.

Ekscentrik i sanjar od malih nogu, bio je uvek zainteresovaniji za male, sitne priče koje se većini čine nevažnim. A te "sitne" stvari su po pravilu bile one koje se nalaze između sna i jave, one koje određuju nečiji identitet i odnos prema životu. "Džuboks" je tada bio veoma uticajan pa je pišući za njega Rakezić od traljavog učenika i osvedočenog autsajdera izrastao u publicistu čije će tekstove citirati generacije posle. Kao i nekolicine njegovih nešto starijih kolega. Jednostavno, publiku ovog časopisa su najvećim delom činili slični dečaci i devojčice kojima je najmanji zajednički sadržalac bila vera i odnos prema muzici. A listom smatrali su je najvažnijom stvari u životu.

U drugoj polovini osamdesetih Rakezić se posvećuje stripu i krajem decenije stidljivo objavljuje prve radove u NON-u i Ritmu. Ratni vihori devedesetih promenili su i medijsku scenu, pa je od tada njegov rad češće nalazio put do štampe u nezavisnim svetskim izdanjima nego kod nas. Po ko zna koji put pokazalo se da je najteže biti prorok u svojoj ulici, pa su Rakezićeve kratke storije o čudnim snovima i osvrti na svakodnevicu prvo objavljivanje imali u svetu u izdanjima koja predstavljaju radove s druge strane komercijalnog sistema. To su izdanja koja zbog svedenog tiraža svoje čitaoce smatraju pre prijateljima nego konzumentima. I paradoksalno, to su izdanja koja obnavljaju duh i pružaju neophodnu svežinu već posustalom mediju obezbeđujući mu budućnost.

"Mesec i ognjeno srce" u izdanju beogradskog SKC-a je drugi strip album sa kojim se Rakezić pojavljuje kod nas. Ovde su sabrane stranice koje su do sada bile razasute po raznim novinama i časopisima. To je prilika da se uđe u svet viđen očima ljubopitljivog i začuđenog deteta kome pisanje i crtanje predstavljaju sredstvo da prijave kako su živi. Samosvojnost je nešto što je najteže sačuvati u današnjem svetu. Dirljivo je s kakvom lakoćom i sa koliko uverenja Saša Rakezić to postiže.

Momčilo Rajin


Objavljeno: Politika, Beograd, 29. decembar 2002.

Istorija kao inspiracija

HOLOKAUST U STRIPU

Art Špigelman "Maus"; izdavač "Samizdat B92", Beograd 2002, prevodilac sa engleskog Ana Uzelac

Jedan lepršavi starinski crtež dvoje zaljubljenih koji elegantnim korakom izvode okret igrajući tango dok ih osvetljava usamljeni zrak snažnog reflektora, uvod su u priču u kojoj će samo još poneka reč biti odjek te emotivne scene. Priču koja će svakome ko je pročita, preneti poruku o okrutnosti zakona zla, o sili koja čoveka pretvara u mučitelja i tera da do poništenja, i psihičkog i fizičkog, uništava sebi ravne.

Na sasvim neobični način, u kaiševima stripa oblikovao ju je i ispisao američki crtač Art Špigelman, nadenuvši joj ime "Maus". U svetu već poznata i nagrađivana, kod nas je stigla zahvaljujući izdavačkoj kući "Samizdat B92" i prevodiocu sa engleskog jezika Ani Uzelac. Reč je o prvom tomu već čuvene knjige stripa koja je autoru donela, pored drugih, i Pulicerovu nagradu, a koja govori o holokaustu prateći sudbinu bogate porodice poljskih Jevreja po prezimenu Špigelman.

Zakoni stripa i postmoderna

I kada zrak svetlosti na pozornici zgasne, a lepota trenutka tog koraka u tangu ostane da lebdi u kutku sećanja, u Špigelmanovom "Mausu" dirigentsku palicu sudbine preuzima suluda ideja koja je milione ljudi zavela, i još više miliona oterala u smrt. Nacizam, ne, više od toga, ledena Hitlerova rečenica da Jevreji jesu rasa, ali ne ljudska, u "Mausu" kao povesti jednog preživelog, tera ne samo Špigelmanovog oca kao jednog od junaka "Mausa", već celi jedan narod da "krvari istoriju".

Da nije strip, knjiga bi bila izvanredni psihološki roman u kojem jedan od likova, sin Art Špigelman, sluša ispovest oca, Vladeka, o životu u Poljskoj, od sredine tridesetih do zime 1944. godine. "Maus" je izuzetno složena priča koja je zadivljujućim talentom preneta u žanr stripa. Art Špigelman se strogo pridržava zakona, ali poput postmodernističkih pisaca metodom dokumenta unosi u radnju niz momenata koji osnovni tok radnje šire, obogaćujući je prevashodno u sferi definisanja psiholoških posledica postholokaust traume. Zbog toga se ova knjiga kao strip čita samo na prvom nivou, koji vrlo brzo ustupa mesto daleko složenijim pitanjima, izvan domena strip umetnosti. A ona su pažljivo iznijansirana u refleksima dubokih neuroza, gotovo psihoza čije postojanje iz mikrosveta tragedije jedne porodice izrastaju u moguću izukrštanu psihopatološku scenu društva čiji se pojedinci, neki lakše neki teže bore sa bolom.

Ko je glavni junak

U "Mausu" je zato vrlo teško odrediti ko je glavni junak. Da li je to Vladek Špigelman, nesrećni otac koji je uspeo da preživi Aušvic, i koji u poznim godinama svoga života priča sinu šta je sve preživeo? Priča kao da je to jedna od običnih priča, ravnim glasom ispod kojeg se, međutim, oseća očajnička potreba da se toj priči više ne vraća jer joj se vraćao toliko, i toliko puta.

Da li je, pak, glavni junak "Mausa" Art Špigelman, rođen u Americi, nad čijim detinjstvom visi senka starijeg brata koji je kao mališan bio žrtva nacističkog doba? Art, čije doba adolescencije protiče u psihološkoj neuravnoteženosti, u očaju zbog majke Anje koja izvršava samoubistvo jer ne može više da izdrži pritisak uspomena? Da li su glavni likovi svi Jevreji, nevino postradali u onim zemljama do kojih je ruka nacizma dosegnula, i koji su u Špigelmanovom stripu nacrtani kao miševi? Ili, pak, Nemci, kao mačke, i antijunaci?

Ko "Mausa" tumači, na svetu najneophodnijem i najpotrebnijem nivou, kao simbol nečega što se ne sme ponoviti, ko u nacističkim logorima prepoznaje sve logore čitavog 20. veka, i one najnovije, na prostorima bivše Jugoslavije u protekloj deceniji, verovatno neće ni smatrati bitnim ko je glavni lik. Takav čitalac će se, možda, jedino dvoumiti oko nečeg drugog: da li smo kao civilizacija došli do krajnje tačke u kojoj je čoveku trećeg milenijuma potrebno svaku važnu ideju predstaviti do te mere simplifikovano, pa i crtež izabrati za poruku da se zlo ne sme desiti kako bi bila što jasnija, i prijemčivija? Art Špigelman sigurno nije na to mislio kada je radio svog "Mausa". Želimo da verujemo da ipak ima lepše mišljenje o ljudima.

Anđelka CVIJIĆ


Objavljeno: Politika, Beograd, 28. decembar 2002.

Teofil Pančić

Dilbert - Dobro došli u kapitalizam:

DUH U SRCU MAŠINE

Sumanute dogodovštine u bezimenoj korporaciji koja proizvodi neku posve nedefinisanu robu, usluge ili šta već, smeštenoj negde u severnoj Kaliforniji, toliko su nadrealne da ponekad zaliče na žanrovske nonsens-prizore iz života "kardeljevskih samoupravljača"

"Ja sam kapitalista, ne pretvaram se da nisam."

Gornja izjava, koju je Skot Adams dao "Vašington postu", prilično je blasfemična za jednog strip-crtača, dakle za nekoga koga smo navikli da, govoreći u "uzvišenijem" registru, vidimo kao umetnika, a u "prozaičnijem" kao najamnog radnika industrije zabave. Adams, međutim, vrlo dobro zna šta priča: godinama je bio sitni, anonimni inženjerski šraf u Korporativnoj Mašini, a danas ne samo da je imućni i slavni umetnik nego, bogami, ima i prehrambenu kompaniju, kao i uspešan restoran u jednom kalifornijskom gradiću. Što se samih stripova tiče, i tu je Adams hladan kao špricer, ovako govoreći o svom svakodnevnom radu na Dilbertu: "Ovo je posao. Ne bih to radio da se ne plaća."

SIR ZA PARE: Ima li ovo nekakve veze s onom čuvenom veberovskom "protestantskom etikom i duhom kapitalizma"? Bogumi, joštekako. "Ljubav za ljubav, a sirenje za pare", govorahu Pirotjanci, ti zagubljeni dubokobalkanski luterani. No, priča o Dilbertu sve je samo ne apologija "američkog sna" ili liberalnog kapitalizma kao takvog. Zapravo, sumanute dogodovštine u bezimenoj korporaciji koja proizvodi neku posve nedefinisanu robu, usluge ili šta već, smeštenoj negde u severnoj Kaliforniji – što je sasvim nebitno i neprimetno, mogla bi biti locirana bilo gde u severnoj Americi, pa čak i u zapadnoj Evropi, sve više i u istočnoj – toliko su nadrealne da ponekad zaliče na žanrovske nonsens-prizore iz života "kardeljevskih samoupravljača", iz vremena kad su ovi čvrsto verovali da su globalna avangarda radnog sveta. Eto, recimo, Šef (The Boss) stilski bi se savršeno uklopio u lik tipičnog direktora nekog OOUR-a iz Vladičinog Hana, istaknutog pripadnika "jagnjećih brigada"... "Filozofija" Kompanije de facto ne postoji, ako pod ovim podrazumevamo išta produktivno i suvislo: jedini je cilj nekako preživeti, koristeći idiotske trikove za kupovanje vremena, traćeći resurse i proizvodeći magluštinu. Što se više uspinjete uz hijerarhiju Kompanije, nameštenici postaju sve pokvareniji i nesposobniji. Na samom (Dilbertu i čitaocima nevidljivom) Vrhu sedi, valjda, neko ko je s Đavolom na "jebi si mater". Kafkoidno, zar ne? Uostalom, to je u savršenom skladu s jednim od važnih "Dilbertovih principa": "Najgluplji ljudi se unapređuju u rukovodstvo jer su oni kompetentni potrebni da rade pravi posao"! Pa i tu obično bivaju sistematski saplitani.

GALERIJA LIKOVA: Dilbert, naslovni junak stripa, kako ga sam autor definiše na svom sajtu www.dilbert.com sa kojeg se mogu besplatno "skidati" kaiševi stripa u dnevnom ritmu (što je dolepotpisanom postalo svakodnevni ritual, ništa manje nego jutarnja kafa, i sa kojeg smo, ilustracije radi, probrali nekoliko svežih epizoda), "vrlo je inteligentan i saosećajan, što ga čini osobito nepodobnim za život na ovoj planeti". On je vrlo obrazovan i sposoban inženjer, s landaravom kravatom, večito zagnjuren u kompjuter, a okružen, s jedne strane, nadređenima s gorenavedenim ljupkim osobinama, a s druge dražesnim kolegama poput beskrajno flegmatičnog i lenjog Volija koji provodi dane ispijajući enormne količine kafe, šetkajući besposlen/besmislen okolo i bezuspešno se nabacujući vaskolikom mlađem ženskom osoblju svojim talentovano moronskim fazonima, te dremajući na ionako besmislenim sastancima, ispunjenim bezmernim prosipanjem budalaština i njihovim sizifovskim transportovanjem iz Šupljeg u Prazno; potom, tu je Kerol, sposobna i vredna, ali – kao i Dilbert – izložena stalnom šikaniranju od nadređenih idiota, uz to veoma tankih živaca, sklona da udari svojim Prstom Smrti... Ostatak galerije stalni(ji)h likova čine nadrndana i zlobna sekretarica Kerol ili tehnička crtačica Tina – oprostićete mi ako ime ovog ili nekog drugog od meni dalekih "tehničkih" poslova nisam dobro preveo – ubeđena kako svi nepravedno potcenjuju njen posao, njen pol i sve ostalo što je njeno. Tu je, kao Adamsov majstorski specijalitet, i sekcija nadrealnih zoomorfnih likova poput Dogberta, Catberta i Ratberta, plus razna fantazmagorična stvorenja koja u i oko Firme obavljaju svakakve simbolički indikativne poslove poput stražarenja nad nekom vrstom kompanijskog Pakla ili periodičnog ukazanja Smrti S Kosom (smrt =otpuštanje), te raznih drugih trolova, dinosaurusa... Adams, naime, s vremena na vreme sjajno uvodi raznorodne elemente fantastike u svoj strip, striktno u cilju potcrtavanja grotesknosti Kompanije i rada u njoj, vešto manipulišući "ugrađenim kodovima" kojima već predsvesno svaki čitalac odrastao u našoj, zapadnoj kulturi "dešifruje" pojedina neljudska bića, stvarna ili izmaštana. Posebna priča su Elbonijanci, bradati žitelji imaginarne zemlje "četvrtog sveta", odeveni u nekakve eklektički sklepane Narodne Nošnje, živeći u blatu do trbuha; Kompanija s njima stalno sklapa nekakve sumanute poslove (recimo, pokušava da im prodaje blato), uglavnom šaljući sirotog Dilberta na pregovore. Pa ga tu i tamo pojuri neki krokodil.

Skot Adams (rođ. 1957. u državi Njujork, živi u okolini San Franciska) počeo je da crta Dilberta 1989. i ubrzo uspeo da s njim postane "syndicated author", dakle onaj ko preko odgovarajuće branše prodaje svoj strip nizu novinskih redakcija; danas njegovo delo redovno objavljuje preko dve hiljade listova u 65 zemalja! Dilbert je, pak, prvi dnevni strip koji je osvanuo na Internetu, i ujedno i najposećeniji strip na Mreži. Ipak, sve do 1995. Adams je Dilberta crtao paralelno sa svojim redovnim korporacijskim zaposlenjem finansijske i tehničke naravi – on je završio University of California u Berkliju i nema crtačko obrazovanje – da bi tek onda, valjda, procenio da je dovoljno statusno i finansijski "porastao" da se odvaži na potpunu profesionalizaciju svoje stripovske avanture. Uostalom, na ideju o Dilbertu mogao je doći samo neko sa raskošnim dilbertovskim iskustvom, a Adams ne krije da je likove onomad zamišljao i crtkarao da prekrati vreme na dosadnim sastancima...

SUBVERZIVNI DRAGULJ: Japijevske, ekonomski neokonzervativne devedesete za Dilberta su, uostalom, bile kao stvorene; Adams i sam priznaje da veliki ekonomski uspon koji je usledio pomalo demotiviše čitaoce ovakvog štiva (manje frustracija – manje želje za čitanjem o njima!), ali "office humour" bilo koje vrste ipak je besmrtan i vanvremen. Osobito kada se ne radi o banalnim pošalicama sindikalnog jataganac-koka-giga moravac tipa, nego o vrhunskoj kreativnoj avanturi, što Dilbert nesumnjivo jeste: iako po svojim kvantitativnim "performansama" Dilbert nesumnjivo pripada stripovskom "mejnstrimu", njegova oštrica, beskrajna inteligencija i neumoljiva pronicljivost autora čine ga subverzivnim draguljem u samom srcu korporativnog Moloha, utoliko moćnijim što je uspeo tako dobro da se proda! Mada to nikada neće priznati ponosni Nosioci Kompleksa koji misle da je "nezavisno" sinonim za "neuspešno", "anonimno" i "nikome potrebno", dočim je sve drugo izdaja...

U osnovi, Dilbert nije ni pro- ni antikapitalistički, ni "levi" ni "desni" (to naročito), bar ne u nekom štreberskom smislu: pre bi se moglo reći da se u tom stripu radi o jednom fokusiranom segmentu Univerzalne Ljudske Gluposti, o stalnoj borbi Niščih, tih napornih i zloćkastih gnomova protiv svega Boljeg i svake Normalnosti. U "tranzicijskim" društvima poput ovog Dilbert bi trebalo da bude obavezno štivo za sve koji drže do sebe, i ne bi baš da dozvole da ih razni Žreci vodaju kao guske po magli; jer, Dilbert ima, na svoj ironično-rezignirani, ili pak sarkastični način, i saznajno i terapijsko svojstvo/dejstvo: halo, narode, ovo je taj Veoma Nesavršeni Svet u koji upravo stupate, pa vi sad vidite! O onom "savršenom svetu" u kojem ste odrasli već ionako sve znate. Bio je, naime, toliko savršen da je savršeno i propao.

Objavljeno: "Vreme" br.626, 2. januar 2003.

Vodeći beogradski animator, profesor Rastko Ćirić prisjeća se saradnje sa velikanom animacije - Dušanom Vukotićem Vudom

KAKO JE VUD ANIMIRAO KORTA MALTEZEA

Jednu od najduhovitijih definicija animacije dao je čuveni Kanađanin Maršal Mekluan, ističući da je to "onaj crni prostor između dvije slike filma", dakle, odnos između te dvije slike, a ne same slike. U animaciji je bitan odnos između crteža, kako se oni raspoređuju u vremenu - ovim riječima počinje razgovor za "Vijesti" profesor animacije Rastko Ćirić, jedan od najistaknutijih i u svijetu najpoznatijih autora animiranog filma sa ovih prostora još iz vremena stare slave Zagreb-filma.

U razgovoru sa profesorom Ćirićem, prilikom komentara nedavno snimljenog francuskog dugometražnog animiranog filma "Korto Malteze", isplivao je i jedan fantastičan podatak: naime, legendarni Dušan Vukotić Vud, jedini "oskarovac" iz SFRJ, svojevremeno je bio u igri da radi animiranu verziju legendarnog Pratovog strip-heroja Korta Maltezea.

- Krajem osamdesetih godina prošlog vijeka, Italijani su htjeli da urade animiranog Korta, i zatražili su od svih animatorskih kuća da naprave "probu hoda" Korta, da se on animatorski oživi. Zagreb-film je dobio zadatak da uradi pilot-projekat, Dušan Vukotić Vud je to radio, međutim, ta produkcija je stala, jer su se Italijani pokarabasili -otkriva Ćirić, navodeći da se sa Vukotićem viđao češće tokom 1987. i 1988, dok je za Zagreb-film radio crtani film "Lalilonska kula".

- Tokom jednog od tih razgovora, pomenuo mi je da je italijanska televizija RAI od njega naručila da vodi projekat animirane serije o Kortu Maltezeu. Vukotić je još tada izradio kratki animirani pilot u kome je animirao ciklus hoda Korta Maltezea. To je bio veliki animacijski izazov, jer je trebalo ući u psihologiju ovog junaka i pokretima izraziti njegovu ličnost. Vud je takođe bio i svjestan ogromnog napora i vremena potrebnog za takav projekt. Pregovori i pripreme za ovu seriju nastavili su se do početka devedesetih, kad je početak rata sve zaustavio. Žao mi je da nisam vidio taj materijal i za njegovo postojanje znam samo iz priče - kaže naš sagovornik. Zanimljivo je da je i sam Rastko Ćirić desetak godina kasnije došao pred isti izazov - da pokrene Korta Maltezea.

- Radi se o crtanom TV spotu koji je 1996. naručila Komuna iz Beograda, a koji je reklamirao strip albume Huga Prata. Spot je trajao 30 sekundi i naslov mu je bio "Korto u Beogradu". Na početku spota Korto Malteze pali cigaretu na Trgu Republike, prolazi Knez Mihailovom ulicom osvijetljenom uličnim lampama, dolazi na Kalemegdan i zaustavlja se ispod spomenika Pobjedniku.

Sunce izlazi i osvjetljava tro-pski predio sa džunkama i papagajima na Ušću. Dok sam radio na ovom spotu, mnogo puta sam pomislio na Vukotića i njegovog Korta - prisjeća se profesor Ćirić. U priči o Dušanu Vukotiću i njegovom uticaju na jugoslovensku školu animacije, Ćirić je istakao da sa legendarnim Vudom nikada nije sarađivao na nekom zajedničkom projektu.

- Igrom slučaja, redovno smo ljetovali u istom mjestu, Bolu na Braču. Volio sam da odem kod njega u posjetu gdje bi, sjedeći na njegovoj velikoj terasi, razgovarali najviše o animaciji. Od njega sam saznao mnoge zanimljive detalje o estetici i tehnologiji limitirane animacije po kojoj je Zagrebačka škola animiranog filma bila poznata širom svijeta. Predložio mi je jednom da pokušamo zajedno da osmislimo animirani film o Bolu, mjestu za koje smo obojica bili emotivno vezani. To je trebalo da bude film u kome se kombinuju živi turistički snimci sa docrtanim figurama i detaljima. Razmijenili smo mnogo ideja, ali nažalost, nikada nije došlo do realizacije tog projekta - ističe Ćirić, nazvavši Dušana Vukotića najvećim imenom jugoslovenskog animiranog filma.

- Namjerno ne kažem crtanog filma, jer je Vud eksperimentisao raznim tehnikama animacije, na primjer, u filmu "Ars gratia Artis" crtež kombinuje sa kolažom, u filmu "Igra" sa živim glumcima.

Ćirić, osoba nesvakidašnje, skoro renesansne autorske vokacije koja je svoj talenat iskazivala na mnogo kreativnih polja, ukazuje da "animacija kod nas još uvijek živi od starih kredita - sinonimi za Jugoslaviju u inostranstvu ostaju Tito, rat u Bosni i animacija jer je Zagreb-film bio svjetsko ime u ovoj branši". U Beogradu, kaže Ćirić, na ovom polju i pored negdašnjih rezultata i svjetskih nagrada situacija nije nimalo ružičasta:

- Animacija je u Srbiji, što se odnosa države tiče, u zapećku velikog brata - filma. Sada je Vera Vlajić dobila neki novac od Ministarstva kulture za jedan animirani film, i to je izuzetak. Karakteristika Beogradskog kruga animatora je u tome da su to sve individualci, svaki radi za sebe. Prvi pokušaj da se ustanovi atelje za animaciju ugašen je krajem osamdesetih. Danas animaciju još radi Dunav-film, a rasadnik budućih animatorskih kadrova je Fakultet primenjenih umetnosti (FPU), gdje je uveden odsjek animacije, postoje oprema i prostor za rad, ali fale kadrovi, odnosno da se za njih otvore nova radna mjesta na Fakultetu - ističe Ćirić koji je vanredni profesor na FPU za predmet Ilustracija, atelje, grafika, knjige, te profesor animacije u Filmskoj školi Dunav-filma.

Ćirić ukazuje da animacija obuhvata literaturu, film, grafiku, pa joj je "najlogičnija likovna baza, na Filmskoj akademiji su pokušali sa animacijom ali nijesu uspjeli, jer oni ipak nijesu likovnjaci". Glavna razlika u školovanju animatora u Dunav-filmu i na FPU je u dužini - pet godina na fakultetu, a dvije godine u Dunav -filmu "što je instant-model američkog koledža".

- Nedostatak ovakvog modela je u tome što student za tako kratko vrijeme ne može da razvije autorsku ličnost, na FPU se tek na četvrtoj godini razvija autorski pečat. Ono što je meni najvažnije - autorska animacija - ovdje u Dunav-filmu fizički nema vremena da se razvije, pa se onda "gnjavi" sa diplomskim radovima, ali, tom "zadrškom" studenti daju sebi vremena da iskristališu pogled na svijet, ličnu filozofiju-ističe sagovornik "Vijesti".

Rastko Ćirić je inače član ULUPUDS i ASIFA - Međunarodnog udruženja za animaciju. Uradio je preko 100 autorskih grafika, 70 ekslibrisa, 150 zaštitnih znakova i logotipa, 40 plakata. Prve ilustracije objavio je u "Poletarcu" Duška Radovića 1973, a od 1987. ilustruje za "Politikin zabavnik". Priredio je 18 samostalnih, i nastupio na preko 120 grupnih izložbi od Podgorice do Nju Orleansa. Autor je više animiranih filmova za koje je nagrađivan u Minhenu, Zagrebu, Otavi, Beogradu, Titogradu, Novom Sadu, Kijevu, Grčkoj... Autor je albuma "Rubber Soul Project" sa 15 kompozicija inspirisanih muzikom "Bitlsa", u izdanju PGP 1996.

R. PETRIĆ

-------------------------

Kompjuter je za animatore malo komplikovanija četkica

Na pitanje koliko kompjuteri pomažu animatorima, Ćirić je rekao da je PC nezaobilazan, međutim, "on ništa suštinski ne doprinosi, samo ubrzava i olakšava posao na fizičkom planu". - Tajna autorske animacije je u kombinaciji ruke i mašine, čak i kada je u pitanju 3D animacija, dakle, kada se sve radi unutar kompjutera i ništa ne dodaje rukom. Vrlo malo mistifikujem računare, oni su samo komplikovanija olovka i četkica - zaključio je Ćirić, izražavajući žaljenje što se u svijesti ljudi animacija srozava i proglašava manje vrijednom umjetnošću, baš kao i strip.

----------------------

Najuticajniji autor Zagrebačke škole

Oskar koji je Vukotić 1962. dobio za film "Surogat" ne samo da je učvrstio ugled njega kao autora i Zagrebačke škole već je postavio jugoslovenski animirani film u svjetske okvire. Ne umanjujući doprinos ostalih velikana Zagrebačke škole, kao što su Dovniković, Dragić, Grgić, Gašparović, Bourek, Kolar i mnogi drugi, mislim da je Vukotić najtipičniji predstavnik tog načina izražavanja i da se na njegovom primjeru najjasnije mogu objasniti i prikazati glavne odlike Škole. Vukotić je sigurno zbog toga i najuticajniji autor Zagrebačke škole animiranog filma - zaključuje Ćirić priču o velikanu animiranog filma poniklog u Crnoj Gori, koja nikako da ga se prisjeti.


Objavljeno: dnevni list "Vijesti", Podgorica, 31.12.2002.

DARKO RUNDEK I KORTO

MILENA: Jesi li ti bio u trećem svetu?

DARKO: Bio sam samo u Australiji i na Baliju, od tih egzotičnih zemalja...

MILENA: Senke na Trećem svijetu (album grupe Haustor) su duboke kao senke kod Korta Maltezea.

DARKO: Da, to su bili izvori inspiracije za Treći svijet – Korto Malteze, Asturijas... Korto inače nikada nije bio u Americi.

(Iz razgovora Darka Rundeka i dramske spisateljice Milene Marković,
Internacionala normalnih ljudi, “Vreme” br. 626, 2. januar 2003.)

sadržaj

10.

PISMA ČITALACA

mail

From: Srđan Aćimović <achim@bitsyu.net>
Subject: pismo citaoca

Uh, odakle da počnem?

Pa...

...Osećam se obaveznim da kažem svoj stav, s obzirom na to koliko sam puta pisao da ne postoji prava strip-kritika, kao i zbog toga što svoje reči nisam primenjivao dosledno te sam izbegavao da kritikujem ponešto, negde sam svoje stavove ublažavao i slično. Verujem da sam imao valjan razlog za to. Ubrzo ću reći i koji.

Strip kritika, kao i svaka druga kritika, mora da se pridržava izvesnih pravila. Ona strip-kritika o kojoj govorim, ima za uzor književnu ili filmsku kritiku, a, moram da napomenem, ni slučajno rok-kritiku, koja po meni pati od još gorih nedostataka nego strip-kritika. (Zašto? Lako je reći da Modi Dik i Bit Strit proizvode bezvrednu muziku, ali kada dođemo u domen malo suptilnije zakamufliranih varki, onda je teško reći da li je neka grupa najbolja srpska rok-grupa ili samo šarena laža u mističnom pakovanju.)

Šta je to što književnu, filmsku, likovnu kritiku čini ozbiljnijim i samim tim ove umetnosti opšte priznatim? Argumenti, brale. Doslednost u argumentovalju svojih stavova, misaoni (drugim rečima intelektualni) napor koji stoji iza tih stavova... a naravno i način da se ovi stavovi ubedljivo prezentuju - da uvere nekoga, a da ne iznerviraju onoga koga nisu uspele da ubede.

Uz to, smatram kvalitet do izvesne mere ipak relativnom kategorijom, u zavisnosti od vremena, mesta i okolnosti nastanka. Da bi shvatili o čemu govorim, dovoljno je otići u muzej (ili na sajt muzeja, dovoljno dobra alternativa) i uporediti pre-renesansne i post-renesansne slikare. Da li su srednjevekovni slikari izgubili na vrednosti zato što njihova anatomija ili perspektiva nije korektna? Slike iz ovog perioda izgledaju smešno - ukoliko niste svesni činjenice da su nastale u doba kada su nauke kao anatomija ili geometrija trpele strašne pritiske mračnog srednjeg veka. Dobar primer su i mnogi srpski pisci koji su bez nedoumica zasluženo deo naše lektire: Stevan Sremac, Janko Veselinović, Milovan Glišić, Radoje Domanović... Ovi pisci na svetskoj književnoj sceni samo su beznačajni pasusi u reci proze, u poređenju sa velikanima kao što su Tomas Man, Džems Džojs, Dostojevski, Borhes i da ne nabrajam dalje jer neću znati da se zaustavim. Elem, svega nekoliko naših pisaca zaslužilo je značajno masto u kakvom pregledu svetske književnosti. Zašto onda uopšte obraćamo pažnju na one ostale? Pa, zato što za nas oni svakako imaju veći značaj nego za ostatak sveta. Da li mi to pravimo kompromis sa svojim patriotizmom pa proučavamo dela manjeg kvaliteta? Ne, jer, kao što sam rekao, kvalitet je relativna kategorija, zavisna, u ovom slučaju, od puke geografije.

To je razlog zašto sam uvek više voleo da kritikujem Van Hama ili Vansa nego nekog domaćeg autora. Pjednostavljeno rečeno, njihovo mesto u stripu je značajnije pa je i odgovornost veća, a konkretni primeri ovde na primer, po mom mišljenju to mesto u stripu opravdavaju u daleko manjoj meri nego autori “Blaga templara” svoje. Zbog toga sam prema ovom stripu bio blagonakloniji nego što bih to bio da je do nas stigao, recimo, iz Francuske, zbog toga sam pojedina izdanja domaćeg stripa držao u rukama dugo vremena, dok nisam konačno rešio da ih preskočim, zbog toga, a to moram posebno da napomenem, zbog toga sam i “Strip pressing” gledao u mnogo pozitivnijem svetlu imajući u vidu trud uložen u njegovo izdavanje.

* * *

Sad moram da se okrenem i našoj trenutno najaktuelnijoj temi: Dejanu Stojiljkoviću. Njegovi tekstovi na mene su imali krajnje čudan efekat; naime, sa osnovnim premisama njegovih tekstova se slažem: “Blago templara” zaista jeste promašaj u izvesnom smislu; Nije mi se dopalo Kerčevo viđenje narodnih junaka mada na osnovu jednog njegovog ranijeg intervjua znam da do njega nije došao olako ili površno i to smatram dovoljnim razlogom da to viđenje poštujem; Autori alternativnog zaista ponekad umeju da odlutaju van granica ukusa i smisla, i da čitanje svojih stripova učine gotovo nemogućim bez ikakvog razloga i motivacije;

Uprkos podudarnbosti osnovnih teza, nisam ni u jednom trenutku uspeo da se identifikujem sa stavom Stojiljkovića, te sam u određenim trenutcima bio sklon i da potpuno promenim svoje mišljenje samo zbog agresivnosti kojom on kao da me je namerno odbijao od svoga stava. Već u prvom članku Stojiljković je ponudio par argumenata u prvih nekoliko pasusa a zatim ostatak članka potrošio na prazan sarkazam koji me je neodoljivo potsetio na scenu iz “Simpsonovih”: “Hej, da li ti to misliš ozbiljno ili si samo sarkastičan?”, “Više ne znam ni sam.” Naravno da je kontroverzni kolega znao da je sve vreme sarkastičan, ali u jednom momentu kao da više nije znao zašto – jednostavno je dosledno pratio princip iz jednog stripa: “Ako te budu saslušavali, sve što kažu ponovi sarkastičnim tonom.” On hvali “Blago” tim sarkastičnim tonom – primenite taj postupak na bilo koji drugi strip, i videćete da pali.

Tu moram napomenuti i par stvari sa kojim se ne slažem u Zlatkovom odgovoru. Ne smatram da je zaobilaženje dobar tretman čak ni za krajnje loše stripove, pre svega zato što i loše stripove treba nekako klasifikovati, postaviti na zasluženo mesto u celokupnoj strip-sceni, zatim zato što je svaka kritika neumitno korisna i konstruktivna, i na kraju zato što je autor, dobar ili loš, uložio izvesni trud, i zaslužuje bolji tretman od ignorisanja – a pod boljim tretmanom podrazumevam i kritiku. Naravno pod kritikom ne podrazumevam Stojiljkovićeve tekstove jer se u tome slažem sa Zlatkom: oni nisu više od običnog pljuvanja.

Moram da dodam da se ne slažem ni sa Zlatkovom politikom necenzure; četri godine trebalo je svim ovim entuzijastima i vrednim ljudima (a ponajviše samom Zlatku) da od StripVesti stvore ono što jesu, ali moć destrukcije ne treba potcenjivati i par ljudi bi moglo da ih sravni sa zemljom govorom mržnje, političkim i ideološkim zadevanjem, brzinom srazmernom onoj kojom se država može lošom politikom dovesti do ruba ekonomske provalije.

Drugi članak... pa, ne bih trošio reči... mislim da je Kercovo pismo :-) razotkrilo Stojiljkovića kao amatera u tolikoj meri da piše članak o izdanju koje je prelistao samo usput u nekoj knjižari (kako bih drugačije objasnio da ne zna čak ni kojim pismom je knjiga štampana) i ne trudi se da se obavesti čak ni o najosnovnijim stvarima vezanim za tu temu. Tu su još dodati i nacional-šovinistički elementi preuzeti direktno iz drugog dnevnika, koji su, kako je to i Zlatko rekao, “hardverski” uneti u glave dobrog dela našeg naroda – jedan od njih je i taj da je latinica hrvatsko a ćirilica srpsko pismo: ja kao Srbin po nacionalnosti u osnovnoj školi, u Bosni gde sam je pohađao, prvo sam naučio latinicu pa tek onda ćirilicu i latinicu osećam jednako bliskom kao i ćirilicu i ne želim da mi to drugo pismo iko oduzme (da izbegnem bilo kakvu zabunu i komentare koje mogu da naslutim, školski sistem u multietničkom gradu kakav je bio Zvornik, bio je: jedna generacija uči prvo latinicu pa ćirilicu, a naredna prvo ćirilicu pa latinicu, i tako naizmenično).

I konačno, treći članak kao da je zamišljen kao veliko finale, katarza; Komentari su: “Upravo zbog toga većinu ''stripova'' možemo čitati i kao svojevrsne istorije bolesti gde usput možemo da pogađamo na kojim drogama su autori ili kog je od njih majka ispustila na glavu kad je bio beba.” Gde su tu argumenti? Gde je tu bilo kakva logička osnova za tvrdnju da je neki autor ispušten na glavu kao beba? Gde je civilizovanost u komentaru “Šta da kažem osim: Bravo majstori! Ne gine vam Ajzner ove godine! Novčani deo nagrade možete potrošiti na ekstazi i sado-mazo opremu...''? Gde je tu konstruktivnost? Gde je tu uopšte realan pogled na svet? Šta je Stojiljković hteo postići ovim? Da li je njegov cilj zaista “...svojevrsno probijanje leda i talasanje mrtvog mora”? Teško. Kroz svega tri teksta uspeo sam da upoznam Dejana Stojiljkovića kao nacional-šovinistu, neobaveštenog a opet tako siguran u stav proizašao iz te neobaveštenosti... U stvari, znam ga od ranije. Srećem ga svakog dana na ulicama u različitim inkarnacijama, različitim starosnim dobima, kako besno brani svoju političku opciju bez obzira koja to bila, raspravu svodi na puko negiranje intelekta protivnika, i začudo, bez obzira na inkarnaciju, od njega uvek čujem iste argumente koje sam našao i u ovim člancima. Toj vrsti ljudi konstruktivnost nije cilj. Nije ni iznošenje mišljenja, čak ni puko privlačenje pažnje. Cilj je samo otvoriti ventil kroz koji će se ispustiti nervoza nakupljena tokom, recimo, čitanja nekog omraženog stripa, i ista ta nervoza preneti na okolne ljude, po mogućstvu na autora stripa. To je, dakle, svojevrsna relaksacija, transfer agresivnosti na druge osobe (učili smo o tom fenomenu iz psihologije u srednjoj školi, zar ne?) ali, kako mi se čini, i sa pritajenom dozom osvete. Da li je tome mesto u StripVestima? Ne, pre bih rekao u nekom ličnom dnevniku.

Stojiljković se žali da na alternativnoj sceni vršlja gomila ljudi bez crtačkog umeća i kako je sramota što bilo ko može da objavi strip. A nije li baš pank bio muzički pokret čija je osnovna osobina bila sloboda slabo muzički obrazovanih autora da sviraju zajedno sa veštijim muzičarima, a sa svešću da originalne i sveže ideje ne počivaju samo u glavama prevejanih tehničara? A nije li se Stojiljković baš na početku trećeg teksta referisao baš na pank sa blagonaklonošću i nostalgijom? Ima li onda smisla odbacivati alternativni strip kao mogući izvog svežih ideja, bez obzira na to što njegova ispoljavanja nisu uvek dobra i prijatna za gledanje?

Ne mogu da odolim da se još osvrnem na četvrti tekst Stojiljkovića, objavljan među “Pismima čitalaca”. Tu on govori o ljudima koji su ga učili novinarstvu na samo par centimetara od pasusa u kojima ga Kerac razotkriva kao vrhunskog amatera u novinarskom poslu, što naredne reči Stojiljkovića u kojima on govori o profesionalnom gledištu na novinarstvo čini u najmanju ruku smešnima (Zlatko, vraže, namerno si ih tako stavio). Dalje se Stojiljković pozitivno referiše na bivšeg novinara koji je, dok je u Srbiji novinarima bilo gusto, objavljivao u Bosni i pljuvao preko reke, sa sigurnog, a čim su stvari ovde postale bezbedne, pretrčao reku i uvalio se u fotelju političara. Pominje se tu i časopis koji prodaje svoje tiraže objavljujući snimke međunožja aktuelnih političarki. Ali sve je to jedna potpuno druga priča. Čudan izbor idola, ali nekako predvidljiv.

Pod utiskom razložnih komentara sa kraja o učmalosti strip-scene, moram reći svoja iskustva sa foruma posvećenih on-line stripu: Često se na njima pojavljuju novajlije, prezentuju svoje stripove i traže komentare. Ponekad ti stripovi znaju biti veoma, veoma loši. Komentari koji uslede od iskusnijih autora znaju biti razložni i ohrabrujući, znaju biti i veoma grubi – zavisi od sreće dotičnog novajlije. Svojim očima sam video kako oni argumentovani komentari rezultuju ili pomirljivim odnosom novajlije sa, ipak, izvesnom mogućnošću da njegov strip evoluira ili njegovim prihvatanjem kritika i naporom da se poboljša. Ovi drugi, opet, rezultuju bez izuzetka povlačenjem autora sa foruma i hermetičnim zatvaranjem stripa u trenutni oblik, kome ponekad prethodi beskonačno raspravljanje sa kritičarima o tome kako je njegov strip u stvari sjajan ali ga niko ne razume. Video sam (i još imam prilike da vidim, jer ta rasprava je u toku) kako jedna ista osoba spušta i diže odbrambeni gard u zavisnosti od toga kolikim intenzitetom je napadaju – odbija da primi agresivno iznesene kritike a upija one smirenije i uljudnije. U svetlu toga, da li Stijiljkovićeve kritike i dalje konstruktivne? Teško. Agresivnost nikad nije konstruktivna.

Žao mi je što negativni potsticaji na nas imaju bolji efekat nego pozitivni, žao mi je što je ovaj tekst duži nego što su obično moji članci. Biće mi žao ako ovaj tekst Stojiljković pročita tražeći samo komentare na koje bi mogao uspešno da replicira, bez volje da razmisli o opravdanosti mojih reči, kao što to obično biva u raspravama. Pozitivno je jedino to što će Zlatko verovatno imati prepun novogodišnji broj.

Moram se na kraju obratiti i Marku: Marko, znam koliko si se trudio da uspostaviš konzistentnost i stav u svojoj rubrici. Zašto da puštaš jednog besnog amatera da pod tvojim naslovom piše članke koji narušavaju renome tvoje kolumne? Zar nam treba još svađa i podela?

From: Zoran Đukanović
Subject: Zabe, babe i strip

Zoran Đukanović

Žabe, babe i strip

Zanimljivo je kako u Strip vestima s vremena na vreme nastaju polemike koje u sebi kao “strano telo” imaju natpolitizaciju glavne teme ovog elektronskog nedeljnika – kulture stripa. U martu 2002. je natpolitizovanje svega i svačega dovelo do uredničke odluke Zlatka Milenkovića da prespe ovakav kontaminirani sadržaj u jedan mrtvi rukavac glavnog sajta i time ga što više odstrani iz magazina. Za zainteresovane turiste, mrtvi rukavac još uvek postoji: http://www.zmcomics.co.yu/arhiva/sv-politicke.htm, mada nije ničim popularizovan na glavnom sajtu. Naslov rukavca je zanimljivo dvosmislen, POLITIKA IZ STRIP VESTI, što bi lako moglo da se protumači i kao: napolje s politikom, sprečimo da ona prevlada, zadržimo strip.

Delimično u tom kontekstu želim da posmatram pojavu tekstova novog kritičarskog jurišnika, Dejana Stojiljkovića (počevši od Strip vesti-197). Stojiljkovićevo pozivanje na Radoja Domanovića i Petra Lukovića nije nesuvislo kao isticanje vlastitih uzora, ali ni slučajno ne treba zaboraviti da su obojica pomenutih radikalni satiričari “glasa naroda”, da nisu imali milosti prema demagogiji, prema upotrebi floskula i stereotipa kojima se zločesti ili sumanuti vođe i političari služe za manipulisanje mentalnog stanja stanovništva. Zbrka, međutim, čini se da vlada u Stojiljkovićevom kritičarskom naumu. Poziva se na majstora provokativnog stila Petra Lukovića, borca protiv stereotipa političke i uopšte vrednosne regresije, a u svojim tekstovima koristi upravo te iste stereotipe, tačnije kao da ovi stereotipi koriste njega. Glas stereotipa je glas “mi”, a nikako glas “ja”. Stereotipi “mi” tipa zasnovani su na “brisanju čoveka kao pojedinca” i “individue koja misli”, koje Stojiljković drčno pominje. Da nije Stojiljković u nesporazumu sa svojim uzorom, pripadajući “hordama pogrešnih obožavalaca koje se kunu u pravog čoveka iz pogrešnih razloga“, da citiram jednog kritičara iz Vremena, Teofila Pančića?

Stojiljković izgleda da je pod dojmom pisanja kritika u Vremenu i NIN-u. Bio sam NIN-ov stalni kritičar tokom šest godina u predmiloševićevoj epohi, drugom polovinom osamdesetih, u doba kada je NIN mnogo više podsećao na današnje Vreme, pa ponešto znam o oštrim kritičarskim standardima za koje se Stojiljković makar verbalno zalaže. Takođe, moram Stojiljkovića razočarati, ni Vreme ni NIN ne bi mogli da prežive na Miloševićevom “tržištu” (kao u svojim državama ni Feral Tribune, Nacional, DANI, Reporter i mnogi, mnogi drugi) da nije bilo finansijske pomoći i to inostrane, one koja najviše hrani “paranoji sklone”, kako sam Stojiljković lepo formuliše. Ove činjenice znam, po prirodi svog drugog posla, iz prve, vlastite ruke. Od ovakve, strane pomoći preživljavaju Srbija, Bosna, Hrvatska i ostale, pokušavajući da iz krize zakorače u normalnost, a pomoći se ne bi odrekao čak ni “narodski čovek” tipa Velje Ilića. Toliko o cinizmu (ko želi više o cinizmu druge strane, nek pročita roman Nenada Veličkovića Sahib). Prema tome, hajde da se vratimo stripu, u njemu više uživam.

U eseju o Đorđu Lobačevu, koji sam napisao za monografiju koja tek treba da se pojavi, nalazi se rečenica: “Postoje dve vrste ljudi koji pišu o stripu, oni koji pišu samo o onome što vole i oni koji pišu o problemima voljenja i manjeg voljenja.” Za razliku od Darka Macana, sebe ubrajam u ove druge. Upravo zato slažem se u potpunosti s Macanovim sjajnim opisom onoga u čemu smo: “Strip više nije djetešce koje je svakome milo i koje svako tetoši … nije ni tinejdžer pa da se pred svakim bahati, znajući da će večera uvijek biti u frižideru. Strip je sad već velik, u podstanarskom sobičku i potrazi za poslom; otriježnjen hladnoćom svijeta koji od njega naglo traži da zasluži svaki gram naklonosti. Strip odrasta.” (Sv-158). Pošto se Macan uglavnom upušta samo u govor o stripovima koje voli, zadržava lagodnu poziciju prosvećenog ljubitelja bez nužde da obrazlaže svoje negativne sudove, pa ni da svoj odlični stil opterećuje bilo kakvim teorijskim stavom. Na taj način se od svojevremenog kritičara pomera ka sjajnom stilisti. Ovo dvoje ne isključuje nužno jedno drugo, ali u njegovom slučaju je izbor tako pao.

Stojiljković je krenuo ofanzivno u svojim “kasapljenjima” onoga što ne voli. Za tri nedelje isporučio je četiri teksta, stesnivši Milenkovića u defanzivnu uredničku poziciju iz koje on smatra da mora da pledira na učtivost. Mislim da nije toliko reč o “učtivosti”. Čitava istorija novinarstva i kulture pokazuje da kritičar ne mora da bude “učtiv” po formi. Formalni jezik, teoretisanje, esejiziranje, izleti u pripovedaštvo, provokativni stil, stil terminatora … sve su to košuljice koje oblačimo i svlačimo da bi se bavili onim do čega nam je stalo, a u našem malom slučaju stripom i vrednošću koju u njemu prepoznajeno. Žanr “pljuvanja, gaženja i maženja” legitiman je kao i svi ostali. On više boli i izaziva na neposredan način, ali toga smo se mogli nagledati i kod čuvene paradigme Igora Mandića kojom je “harao” medijskim prostorima makar tri decenije i izazivao nervozu onih o kojima piše. Pošto je pisao i o stripu, verujem da ga se čak i strip-lobotomičari (oni kojima je početak i kraj sveta strip geto) sećaju. Znate šta, pekar, da bi bio dobar pekar, mora da zna nešto više od pečenja hleba, dobar novinar mora da bude više od novinara, a stripadžija treba da je video i razumeo još ponešto pored stripa. Tada će bolje znati da poštuje upravo domen ovog medija i oblika kulture. A ne da maše svojim atrofiranim šapicama po nepoznatostima velikog sveta, i nešto toroče o tome kako treba da se očuvaju nepremostive razlike između država, nacija, vera i polova.

Ko hrani svoje pisanje glasom “mi“, glasom stereotipa i glasom političkih floskula doprineće da se kultura dokontaminira najprimitivnijom politikom. Nemudro je poigravati se s formulama netrpeljivosti, lako nam može svraka popiti mozak; ostaćemo bez gaća i lobotomisani na ledini banalnosti. I tu se pokazuje sva težina razlike naspram pomenutom Lukoviću koji te stereotipe parodira i ironizira, mlati novinom po njima kao po bubašvabama/žoharima. Podseća li vas to na čuvenu žanr-scenu iz Alana Forda?

U tekstu Taština praznine Stojiljković upotrebljava mnoštvo stereotipa iz miloševićevske epohe (“sekte”, “zavere”, “ko to finansira”, “novi svetski poredak”), čak ih arhaizuje do onog starog vica o crnogorskoj lepotici u vozu koja na kraju kaže “Sve, sve, samo mi ne diraj u obraz”. Možda je ipak korisno pipnuti se po obrazu, proveriti da li se prilepilo nešto od Obrazove netrpeljive retorike. U svim našim raspravama postoji jedna granica koja nije relativističkog tipa. To su fašizam, staljinizam, verski ili nacionalni fanatizam, ili tehnički preciznije rečeno - svi oblici totalitarne natpolitizacije. Nakon prelaženja tog praga, mi se jednostavno nalazimo u jednom drugom domenu, ne domenu “Strip vesti”, stripa, kulture i sličnih razdraganih oblasti. Ovaj drugi domen zove se twilight zone, zona sumraka.

Ako Stojiljković hoće da kaže da se samo zezao, ili, daj bože, parodirao stereotipe koje ispisuje, neka oprosti; nije, međutim, upalio crvenu lampicu koja bi trebala da signalizuje šta je hteo, pošto sami tekstovi svojim stilom to ne govore. Možda je reč o šali koja je toliko “vešta” da zahteva objašnjavanje posle ispričanog vica?

Neka Stojiljković, ili bilo ko drugi, udara svojim kritičarskim perom po stripovima koji mu se ne sviđaju, po Kercu, alternativnom stripu, ili ako hoće uostalom, po svemu što se meni sviđa u stripu ili po mojim tekstovima, neka se slobodno kritičarski ostrvi na Macana, uprkos podivljalim krticama koje ovoga brane… Sve dok se pri tome koristi svojim vlastitim glasom iza koga ne stoji nikakva ideologija i “mi” stereotipi, glas je dobrodošao kao vetrić koji razvejava zadah ustajale vode.

From: Dalibor Novak <vedrann@beotel.net>
Subject: PISMA CITALACA

Zar ljudi nisu nevjerovatni? Taman pomislis da te vise nista ne moze iznenaditi kad... procitas u svestima "novu" kolumnu (navodnike sam stavio ne aludirajuci na to da je u pitanju stara kolumna sa novim piscem, nego na kvazi nov pristup u pisanju, tj. kritici). Stvarno sam zadivljen energijom koju neki ljudi trose na potpuno pogresne stvari.

Ljudi nikako da shvate da nije stvar u tome da li je pogresno pljuvati neke stvari, stvar je u tome da to treba raditi sa stilom. (srecom sam uspeo da ne procitam taj doticni strip, pa ne mogu da se izjasnim po tom pitanju, posto ne bi bio, kako se ono kaze, objektivan, jelte).

Stilom koji tako ocigledno nedostaje... a da, Dejanu.

Koji je ocigledno klon nikad nam prezaljenog Bojana Djukica, kome su mnogi zamjerali sve i svasta, mjerili duzine kolumni ali mu se nije moglo osporiti IMANJE stila. Cak i kad je pljuvao (sto je bilo manje - vise stalno) on je to radio sa izvesnom dozom humora, mozda ne prihvatljivom svima, ali ipak dozom. Mislim, humora. Sto se takodje moze reci za Petra Lukovica. A nalazim kao odista bizarnu cinjenicu, da doticni Dejan sebe poredi sa P.L. i da sebi nalazi mesto u sazvezdju strip kritike ekvivalentno Lukovicu. U muzici Mars, u stripu Ares... Bizarnosti tu ni izdaleka nije kraj. Kako drugacije nazvati cinjenicu da jedan samoproklamovani veliki srbin, nalazi uzora u licnosti koja sebi dozvoljava da pise za one tamo?

Ako krenemo i jedan korak dalje, postavicemo sebi i pitanje, kako to da jedan samoproklamovani veliki srbin ima smelosti da pljuje tudje stripove a sam je odgovoran za kreiranje jednog od najvecih monstruoznosti u "domacem" stripu od pojave boraca tesla, a potom i uporno, kontinuirano ponavljanje zlocina iz epizode u epizodu? Ajde da kazemo, prvo je bilo iz nehata, nije decko znao, imao je saucesnika, navukli su ga, ipak se ne mogu zatvoriti oci nad daljim izgredima. Pa to je vec delinkvencija! Ako sam u pravu i mislim da su to iste osobe o kojima pisem. Srecom, nisam novinar pa ne moram da prolazim jos jednom kroz mucno provjeravanje cinjenica. Rizikovacu svoj ugled i dobar glas jednim nagadjanjem.

Ako se povedem i dalje tom rizicnom pretpostavkom, uvidjeli bi u tom delu cije ime necu da navedem jel mi se ne da kucat, vidjeli bi mucne trudove, bolne pokusaje da se izrodi nesto sto bi mogli nazvati strip pod velikim uticajem takodje velikog srbina Majka Minjole. A tek mogu samo da pretpostavim Dejanove muke sto svesti ne izlaze na cirilici, mada mozda on ima neki plug-in koji konvertuje svaki tekst sa latinice. A tek muke svaki put kad sjedne za tastaturu, pa krene da kuca po mrskim mu latinicnim slovima! Sada vec zalazim u duboko, opasno i prevrtljivo more pretpostavki, ali moguce je da on ima cirilicnu tastaturu (da ne kazem tipkovnicu)! Ili da je presarao slova flomasterom? Ili da kuca gumenim rukavicama? U suprotnom ili njegove tastature ne traju dugo, trpeci neduzne njegovo sadisticko izivljavanje nad nevinim slovima (evo ti ovo zlo R...TRAS! ovo ti je bilo poslednje, F - TRAS!) ili on sam trpi nesnosne muke kucajuci, kao Morgot dodirujuci silmarile, recimo.

Nego, koliko god ova teza bila interesantna i nudila siroke prostore za dalje rasprave, da se vratimo samoj temi ovog pisma. Na zalost, imao sam priliku vidjeti i Kercov sta god to bilo, a bio sam upoznat i sa alternativnom scenom. Dok ne zamjeram Kercu sto je nacrtao to sto je nacrtao, zamjeram onom koji mu je pokazao fotosop. Zamjeram onom koji je to izdao i primorao nas ostale da se mucimo zajedno sa njim (mada, mozda je to bila cista zloba izdavacka "nedavno sam se nesrecno zaljubio..." ili "sto samo ja da patim" tipa). Uglavnom, da je ovo pravna drzava svi bi mogli da zaradimo lepe parice tuzeci istog na ime pretrpljenog dusevnog bola. Sto se tice kvazi alternativnog stripa u Srbiji, a zasto se ogranicavati samo na Srbiju (eto ti sta je covek, voli da Srbi budu extra pa i neka su najgori), takvih uradaka nalazimo i u Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni, Makedoniji, takoreci SFRJ. Trositi rijeci i tastaturu na pisanje o tome bi bio cist sadomazohizam... hmmm, ma ne nije, necu da gresim dusu... Elem, posto nisam papranoicni Srbin (jesam paranoican, nisam Srbin), tesko mi je da se sa jednim takvim slozim i dam mu za pravo. Ja zato iznosim na vidjelo jednu cinjenicu, koja ce vas mozda i sokirati i zaprepastiti, ali kolonizacija je vec pocela! Oni su medju nama! Medju nama ima i domacih izdajnika koji leb zaradjuju tako sto su se, o sramote, prodali stranim placenicima i crtaju za strane izdavace a ne stripove o domacim junacima i herojima! A ima i gorih! Neki su se podmuklo odvazili da cak i stampaju domaci strip, kod domaceg izdavaca na, pazite sada ENGLESKOM jeziku! Da, znam da je to zaista gnusno i izvinjavam se sto ce te morati cistiti tastaturu posto zasigurno niste mogli da savladate iznenadni nalet mucnine i isprskate vasu tastaturu (na kojoj su nadam se, sva slova cirilicna) zelucanim sokovima. Sva sreca da smo mi ovde jedno civilizovano drustvo, u Hrvatskoj bi ih sigurno raspeli ili spalili na lomaci, ali ne i kod nas, jok batko! Mi smo iznad takvih primitivnih odmazdi, a pogotovo iznad takvih niskih pokusaja osvajanja nepostojeceg trzista. Takav podao pokusaj nije zasluzio cak ni kritiku, docekali smo ih zidom cutnje te mrske neprijatelje, ptuj, dusmani!

Da, da, tezak je zivot strip autora, kriticara ili vec svakog pregaoca koji je u nekoj vezi sa stripom. A sto da nekazemo i citaoca. Da, da, junak nase storije zasigurno je zasluzio benificirani staz i odlazak u invalidsku penziju, tako se svesno zrtvujuci zarad opsteg dobra, primajuci na sebe to tesko breme Don Kihota srpskog stripa.

No dobro. Neko ko je obracao paznju sigurno je primjetio da se moji "stavovi" ne razlikuju toliko mnogo od Dejanovih, stavise i zapitao se koja je poenta ovog pisma.

To mogu da zakljucite sami ukoliko tradicionalni "meek and mild mannerd" Zlatko "peace, love & happiness to all" Milenkovic ne dobije jos jedan od svojih napada cenzure i vi budete ovo citali, pa necu vam valjda sve ja reci.

From: Vladimir S. Markovic <looneybgd@yahoo.com>
Subject: daleko od utehe!

U SVestima #198 Zlatko Milenkovic je napisao:”Kao urednik neću izbacivati takve tekstove (SVesti su liberalne kad je reč o pisanju koje se bavi stripom) ali zato apelujem, kao neko ko se bavi stripom, da se nađe mera kod pisanja. Pljuvanje i ponižavanje nikom ne koriste ali pravilno odmerena kvalitetna kritika može pomoći svima.” E zato cenim SVesti I njihovog urednika!!!

Koliko god da mi se ne dopada “Blago templa” nikada ne bih prishao stripu na takav nachin na koji je prishao Dejan Stojiljkovic. Sramno je pristupati umetnosti (jer hteo to Dejan ili ne, pravljenje losheg stripa je umetnost takodje) na nachin na koji Petar Lukovic recenzira albume koji nisu pravljeni da bi zadivili nego da bi se prodali. Cela “fora” Petra Lukovica je upravo u zabavljanju urbane populacije pljuvanjem onoga shto nije urbano. I to nije radio samo sa Moby Dickom vec I sa Vampirima I Zabranjenim Pushenjem. Medjutim ono shto razlikuje tamo nekog Dejana I gospodina Lukovica je to shto gospodin Lukovic to svesno radi zbog veceg tirazha (I svako ko ga poznaje to zna) I ne samo da to radi namenski vec I sa sharmom. Ali eto u “kritici” nasheg juzhnjaka Dejana nema ni SH od sharma.

‘Ajde za ono “Blago templa” sam progutao niz negativnih emocija dok sam chitao pljuvachinu, ali napad na Baneta Kerca?!!! Svashta!!! Zashto bi digli ruke od jednog od najboljih srpskih strip crtacha?! Pa chovek je u proteklih mesec dana izdao dva strip albuma! I daleko od toga da su loshi… Prema tome nisam neshto siguran da je Kerac digao ruke od stripa crtajuci nove epizode Cat Claw I dizajnirajuci naslovnice mesechnicima kakvi su Stripoteka I Akira.

No sad ostavimo Kerca po strani jer se on u proshlom broju SVesti lepo sam objasnio sa Dejanom. Ono shto zaista nisam mogao da precutim je pominjanje Shlica u celoj prichi. Prvo da se zahvalim na reklami. There’s no such thing as bad publicity. Medjutim ni u bunilu moja malenkost ne bi rekla za tudj strip neshto shto znachi “Ja brishem bulju njihovim trudom”. Ja ipak imam malo vishe morala. Maja Veselinovic me je zamolila da ovom prilikom kazhem samo kako smo se ludo zabavljali chitajuci o izdanju nashe strip radionice iako ju je sve to zabolelo koliko I mene. Ali ja se stvarno nisam zabavljao I bez obzira shto imam XY godina manje od Dragona I Gillesa nashao sam se ponizhen I u predinfarktnom stanju.

Prvo malo o alternativi. U rokenrolu alternativa je podzhanr. To nema nikakve veze sa turbo folkom. Turbo folk jenjava I odlazi u zaborav. Bar u Beogradu. Kao student filma mogu slobodno da kazhem da Zechevic sa svojim novim filmom nikako nije alternativa Porodichnom Blagu. Shlic jeste alternativa vashem mainstream chudu, Vilajetu I nizu mainstream strip albuma koji se sve cheshce objavljuju. Dakle mainstream se lepo vraca u zhivot I alternativa (pravilniji naziv je “autorski strip”) smo mu upravo mi. Mladi autori kojima je sve dozvoljeno, jer papir sve trpi. Izgleda da I chitaoci trpe jer nam ponestaje primeraka. Smece? Voleo bi da vidim vashe radove chika Dejane!

Miki Pjeshchic (ne Pjeshchevic) je chovek koji nam je omogucio da funkcionishemo u okviru SKC-a I na tome smo mu zahvalni. Medjutim on nam nije predvodnik vec chovek koji nas drzhi na okupu. Predvodnik u manje grubom smislu te rechi je Sasha Tomasovic Bambi koji je nama organizovao vishe promocija I prodao vishe primeraka nego shto bi neko drugi na njegovom mestu to mogao. Dakle Miki je na onoj promociji u Francuskom Kulturnom Centru stao ne ispred nas vec ispred kuce SKC. On je zbog svog zanimanja morao da bude tu a inache ga se apsolutno ne tiche shta mi radimo jer smo MI autori I imamo (na tome mu hvala) odreshene ruke. Gospodin Bosnic je napao direktno njega I njegovo znanje a ne nashe izdanje. Medju nama “bolesnicima” (chitaj mladim I poluafirmisanim autorima) ima I onih koji se poigravaju religijom I svojim vidjenjem crkve a ima I mrachnih umova kojima (u danashnje vreme) fetus u wc sholji nije nishta neobichno. Shta je grafizam? Shta je umetnost? Da li smo do kraja ispitali granice. Vrlo dikutabilno Deki! Josh se u tom poganom I nichim izazvanom ataku na nash chasopis Dejan pita da li smo mi normalni. Pa dobro, ko je posle deset godina sadomazohizma, par meseci bombardovanja, silnih protesta, revolucije I perioda tranzicije danas normalan? Niko! Samo neki ljudi imaju komplexe pa ih leche pljuvajuci one druge koji se svojim trudom bore protiv realnosti. I tu se u pitanje dovode neke droge. Te Dragon I Gilles ko da su na LSD-ju, te stripovi u Shlicu kao da su crtani na dzointu I kartonchetu (za neupucene opet LSD). Da se razumemo, dzoinata u Beogradu ima ali manje nego heroina u Nishu gde se osnovci bodu u venu na nozi da ih keve ne provale. Za LSD mogu da kazhem sa sigurnoshcu da ga niko sa Shlica nije ni probao. Medjutim I da jeste to apsolutno nema nikakve veze jer su Bitlsi svoje najbolje pesme napisali upravo na toj drogi. Zashto uopshte brinuti o tome. Autori Shlica su punoletni I mogu da vode svoj zhivot kako god im drago. Pored toga niko nam ne garantuje da I nash dragi Dejan ne pishe svoju kolumnu na spidu (brzo I agresivno!!!)...

Voleo bih da znam iz koje smo mi to sekte (sa dokazima) I kakvi su to kruzhoci, grupice I udruzhenja? Ja sam chlan strip radionice Shlic koja radi svake nedelje od 20h u SKC-u. Bio sam pet godina uchenik strip shkole Vlade Vesovica “Djordje Lobachev” koja takodje sada radi u SKC-u… Shta je tu sektashko? Shta je sektashko kod Studio Stripa I Kosmoplovaca? Zezanje na rachun patrijarha? Pa ako je neko ateista I veruje u ljude sa druge planete a ne u Boga, pravoslavnu ili katolichku crkvu iIi muslimaniju, zashto je sektash? Svako ima prava da se krece. Ovo je odskora slobodna zemlja… Inache u nas se ne ulazhe veliki novac. I taj novac se vraca. Jel ja to chitam ljubomoru izmedju nechijih redova? O talentu necu da govorim mnogo. Fascinantno je da neko ko ne ume da nacrta ni chicha-glishu (odnosi se verovatno na Seljaka) ume da ispricha prichu mnogo bolje nego neki wannabe mainstream autori. Zashto trazhiti umetnost u perfekciji? Naravno treba imati talenat I za prepoznavanje umetnosti…

Mi “nadrogirani manijaci” (chitaj vrlo ambiciozni I sve popularniji mladi strip autori) josh nismo pocheli da objavljujemo albume ali to je samo pitanje vremena. A to shto smo organizovaniji po pitanju izlaganja od mainstream autora za to smo zaista krivi. Mainstream autori u poslednje vreme imaju sve vishe uspeha (Aleksa Gajic & Co. – RESPECT!!!) a na margini tavore samo oni kojima nedostaje duha, talenta I ambicije.

Josh bih samo da pomenem da su ljudi koji izdaju Striper I Grafichku Zaveru veliki entuzijasti koji zaista veruju u strip koji nije mainstream ali u istom I odrzhavaju nivo (za razliku od Shlica koji to radi od 3. broja). Njihovi magazini su chesto ocenjivani u inostranstvu veoma dobrim kritikama. A mogu da kazhem I to da jedan Striper ima vishe kvalitetnih radova nego Stripburger (Si) ili Bruh (Cro). Takodje bih da napomenem da Grafichka Zavera (ili Cool Strip Art Anthology ili Shlic ili shtagod) ima vishe kvalitetnih radova od nishkog ultimativnog mainstream remek dela koga ne cene ni narod ni strip autori. Dzabe vam gladak papir. Daleko od toga da ja ne poshtujem trud autora koji su tu objavljeni… Poshtujem I podrzhavam jer njima kao I meni (kao I svim mladim autorima) treba podrshka.

“Moderne” koshulje shto se zakopchavaju sa ledja smo odbacili pre 3 godine. Dejane, ovo su vremena tranzicije. Sve se menja. Vreme je da se uklopish. Ludachke koshulje su démodé kao I tvoj nachin obracanja chitaocima.

Zdravo ostaj! Shto zhelim I drugim chitaocima SVesti.

Vladimir S. Markovic LoOney

p.s. izvinjavam se shto nisam napisao krace pismo!

From: Goran Vasic <burekdesmerdes@yahoo.com>
Subject: Odgovor debilu (pismo chitaoca)

Evo javljam se povodom onog teksta vasheg uvazhenog kolumniste D. S.-a (ime mu nije vredno pomena) vezanog za alternativnu srtip scenu u Srbiji. Dotichni je, izgleda, veoma isfrustriran. Dobro, razumem ga, ne mozhe chovek da nadje ribu, pa svoje frustracije lechi pljuvanjem po alternativnom stripu u Srbiji, ali opet, bolje i to nego da pljuje po ulici.

D.S. je pomenuo nekakvog Mikija Pjeshchevicca, urednika beogradskog SKC-a. Taj chovek verovatno postoji, ali nije urednik beogradskog SKC-a, D.S. je pogreshno napisao ime i prezime dotichnog. Umesto Miki Pjeshchevicc je trebao da napishe Milosav Pjeshchicc. E tako, jednu greshku smo ispravili. Dakle, Miki Pjeshchevicc tj. Milosav Pjeshchicc nije imao "protivargumenat" (pravilno bi bilo: protivargument) na argumente gospodina Bosnicca u vezi "u likovnom smislu vrednog stripa" u Shlicu. Za M. Pjeshchicca me i nechudi, taj chovek nikad nema adekvatne protivargumente. Shto se "u likovnom smislu vrednog stripa" tiche, pa ni u Strip pressingu nisam primetio likovnu nadarenost srpskih autora, s obzirom da ljudi crtaju raznorazne deformacije na ljudskim telima.

Primetio sam da mu smetaju "aternativne" strip revije i to shto u njima ima "brljotina svakakvih vrsta" i "likovnih onanija" koje je D.S.-ov stomak zaista teshko podneo. Dobro, nekom se to svidja, nekom ne svidja, a i moj stomak je zaista teshko podneo Strip pressing i ono skrnavljenje slovenske i skandinavske mitologije, Albance koji prichaju "boshnjachki", Nemachkog vojnika koji pricha nemachki sa katastrofalnim gramatichkim greshkama i ljude od testa i sa dve leve noge. Smeta mu i to shto domacci meinstrim strip autori ne mogu da se probiju na sceni od gomile "alternativaca". Pa normalno da ne mogu da se probiju kad su im stripovi glupi (bolje je recci: sranje). Neka se malo vishe potrude, pa cce se probiti na sceni i zaraditi neke pare.

Bouraiqc des Merdes

From: dejan stojiljkovic <pantelejac@yahoo.com>
Subject: reakcija


KNEZ LAZAR JE BIO SRBIN

Moram da priznam, nisam uopšte da će moja kritika Kerčeve promašene knjige izazvati ovakve reakcije, zaista, dobiti odgovor od čoveka koji vam je svojevremeno bio idol i koga smatrate jednim od najboljih srpskih strip crtača svih vremena jeste za mene izuzetna čast. No, s obzirom da je po mišljenju kompetentnih ''ljudi od stripa'' Bane mene u svom pismenom odgovoru ''ispreskakao'', moraću da budem bezobrazan i odgovorim mu. Ako ništa, bar je čovek pokušao da me pobije argumentima, za razliku od pojedinaca koji to čine frazama i opštim mestima...

Dakle...

Narodne pesme u knjizi jesu štampane u ćirilici ali, za svaki slučaj, idite na sledeći link: http://bkerac.tripod.com/heroes/index.html i vidite malo latinice.

Igor Kordej se JESTE izjašnjavao o ratu u bivšoj SFRJ. I to itekako JAVNO. To što g-din Kerac to ne zna, pa... Niko mu nije kriv što je Rip Kirbi zadnji strip iz američke produkcije sa kojim je bio u kontaktu. U svesci ''Kejbl''-a broj 98. štampana je fotografija Igora Kordeja sa slavonskog ratišta, na njoj ga vidimo u uniformi i sa maramom ''ala Rambo'' na glavi. Propratni tekst je još interesantniji... Naš junak je u nastupu domoljubnog nagona, ostavio crtanje ''Tarzana'' i otišao da brani lijepu svoju od, kako piše, ''srpskih agresora''. Dalje imamo ''srpske konc-logore'', ''nevine žrtve masakara u Vukovaru, Sarajevu'' itd... itd... Uglavnom isto ono što su nam godinama servirali iz zapadnjačkih antisrpskih propagandih kuhinja. Inače, koliko se sećam, u dotičnoj epizodi Kejbl se tuče sa nekakvim teroristima pa je tekst, izgleda, nastao kao propratna informacija o tome kako se naš vrli crtač takođe borio protiv ''terorista'' i to onih srpskih... Da se razumemo, smatram da nema ničeg lošeg u tome što je neko patriota, jenostavno mislim da fanove ''Kejbl''-a ne treba da interesuje na koga je to pucao Kordej u svom vojevanju protiv ''terorista''. Ja, recimo, pre čitanja dotične sveske nisam imao ništa protiv crtača, niti me je zanimalo da li je on Hrvat, Turčin ili Pigmej, presudan je uvek bio kvalitet, ali ako neko u svesku stripa (dakle tamo gde mu nije mesto) ubaci propagandni letak bilo koje vrste, to jednostavno smatram neprikladnim i ružnim. Bez namere da se bavim ustaškom propagandom kojoj nije mesto u stripu koji sa njom nema blage veze, zanima me kakvo mišljenje g-din Kerac sad ima o svom kolegi Kordeju jer je napisao citiram: ''da se (bar koliko on zna) nije javno izjašanjavao ko je ko u svemu tome kao ni većina NORMALNIH autora...'' Sledeći ovu logiku, Kordej nije baš normalan, je l'? Ali to nisam rekao ja, već g-din Kerac.

To da li je strip marginalizovana umetnost može biti tema jedne šire rasprave. Lično smatram da kod nas jeste, ali to je samo moj lični stav, ništa više.

Oklopi nalik onima u knjizi g. Kerca (naročito oni kojima je ''ukrasio'' Ivana, Kosančića, Despota Stefana i Toplicu Milana) možda jesu postojali u Lik Besonovim filmovima i stripovima o Konanu i Crvenoj Sonji, što se tiče srednjevekovne Srbije, nema šanse... Ali lepo je što nam je otkrio nešto o svom stvaralačkom procesu. Nije ni čudo što je knjiga ispala onakvo sranje kad se ima u obzir da je za nju autor inspiraciju tražio u indonežanskim polaroidima i francusko-holivudskim blokbasterima.

Da je kojim slučajem g-din Kerac posetio neki od naših srednjevekovnih manastira koji su prepuni slika iz srednjevekovnog života kao i scena borbi i portreta ratnika, video bi da na freskama NI JEDAN od likova (bilo da je to neki sveti ratnik koga su ikonopisci slikali u opremi iz onog vremena ili običan srpski vojnik) ne nosi onakvu ratnu opremu kakvu je on podario ''junacima narodnih pesama''. Što se tiče oklopa, Srbija je svo znanje o ratu i ratovanju ''uvezla'' iz Vizantije (Kakav, bre, Orlean? Kakva, bre, Jovanka?) koja je imala viševekovno iskustvo ratovanja sa Osmanlijama i prema tome, razvila adekvatnu vojnu tehnologiju. Vojnici sa onako teškim i masivnim oklopima ne bi mogli da pariraju lakoj turskoj pešadiji i konjici i bili bi, čim bi ih oborili sa konja, bukvalno nepokretni i za vrlo kratko vreme - mrtvi. Dakle, OKLOP koji se nosio u srednjevekovnoj Srbiji je bio napravljen od pravougaonih pločica postavljenih kao crepovi na krovu i često presvučen tkaninom u boji što ga je činilo veoma lepim. A kakva je bila puna ratna oprema jasno se vidi na freskama, naš vrli autor mogao je da baci pogled na neke od njih: Sveti Dimitrije u Dečanima, Sveti Georgije iz Starog Nagoričana, Sveti Teodor Tiron koji poteže mač na zidu manastira Sveti Nikola, borba teške pešadije na zidu manastira u Lesnovu, Sveti Prokopije i Sveti Nikita sa zida u Kaleniću itd... Staviću još samo jednu napomenu, masivnih oklopa možda i jeste bilo u srpskoj vojsci ali: 1) nosili si su ih uglavom najamnici (dakle, oni koji nisu Srbi tj. pridošlice iz zapadnih kraljevstava) 2) nisu se nosili u vreme kosovske bitke, možda ih je nosila vojska Despota Stefana u nekoj prilici ali je u jednom takvom g-din. Kerac nacrtao i Ivana Kosančića koji je, prema predanju, poginuo u boju na Kosovu.

Neznam za Ulan Bator i indonežanske istoričare koji su se Kercu zakleli na vernost, ali ovdašnji istoričari daju prednost Konsantinu Filozofu koji je sa grupom monaha radio u Stefanovoj zadužbini Manasiji na prepisivanju starih knjiga po nalogu samog Despota. Taj isti čovek je napisao (a on je, razliku od Indonežana i Aboridžina i Liliputanaca, imao prilike da Despota vidi rođenim očima) da je Stefan bio visok, plav, neobično snažne građe, kao i da je rano stekao visoko obrazovanje na očinskom dvoru, divnu duhovnost i nemanjićku pobožnost uz lep pesnički talenat. Da li vam kosmati, nabildovani bilmez u limenoj konzervi nacrtan od strane g-dina Kerca liči na čoveka koji je napisao ''Slovo Ljubve''? Meni ne.

Kada je u pitanju cena, nije poenta da li čitalac plaća plastificirani omot, pun kolor i kunsdrukt od 150 grama, već ono što se nalazi između korica. Ako je to bezvredno, onda je 900 din. previše.

PENDRAGON ili PENTDRAGON, pitanje je sad... Naš narod bi rekao: ''nije šija, nego vrat''. Kao prvo PENTDRAGON nije prezime već nešto kao titula. PENT (pet) i DRAGON (zmaj) su pet zmajeva a Uter je bio šesti, tj. ''crveni zmaj'' kako ga je nazivao Merlin. Ovih petorica su: Konstantin, Aurelije Konan, Vortiporije, Malagon i Karetik. U pitanju su, naravno, rimski carevi. Pitate se, naravno, kakve oni veze imaju sa likom iz arturijanske mitologije? Po konceptu stvaralačkog akta keltskih predanja, stari Kelti (isto kao i Germani i ostali varvarski narodi na tlu sadašnje zapadne i srednje Evrope) su potomci Bruta (tj. Brita) jednog od sinova Eneje, osnivača i gospodara Rima. Sledeći tu logiku, Uter je imao pravo da ponese krunu gospodara, tj. careva zapadnog Rimskog carstva jer je bio naslednik prethodnih ''pet zmajeva''. Doduše, u istorijskoj hronici Galfrida Monmutenzisa (ili Monmutenskog) ''Istorija Brita'', Uter jeste PENDRAGON, ali vredi konsultovati i neke druge izvore: hronike i stihove Roberta Glosterskog (oko 1300) i Džona Harbinga (1450), prozu Džona Rastela (1530), Ričarda Graftona (1568), Rafaela Holinšeda (1577) kao i Edmunda Spensera (1590). Eto. Ja, za razliku od nekih, znam o čemu pričam.

SIMPATHY FOR THE DEVIL je, naravno, pesma Stounsa ali je, a verujem da g-din Kerac to zna, s obzirom da je poklonik HM zvuka, obrađena od strane nekih heavy grupa. Očigledno je da koncept rečenice nije bio baš najsrećniji. Moja greška.

G-din Stojiljković bi više voleo da je Sveti Knez Lazar (ja, nažalost, nisam bio toliko intiman sa njim kao g-din Kerac da bi ga zvao ''Laza'') kao i svi ostali junaci SRPSKIH (zar vam se ne čini da ova reč nedostaje u naslovu?) epskih pesama nacrtan autentično i SA DUŠOM, ovako imamo gomilu Švarcenegerovih klonova u čeliku i crvenim helankama. Tako mu je to kada se crtanjem srpskih nacionalnih veličina bave panonski kosmopilite u pokušaju da iz svog presahlog talenta izvuču još koju kap a ljubiteljima stipa još koju kintu iz džepa na staru slavu...

S poštovanjem,

Dejan Stojiljković

From: Maja Veselinovic <maja_veselinovic@yahoo.com>
Subject: Pastina Traznine (pismo citateljke)


Zdravo svima.

O, kakva je pljuvačka pljuvačina tj. mama svih pljuvačkih pljuvačina tekst onog nesrećnog kolumnistenovinarakritičaraisfrustriranogkourednikastrippresinga, a uz to je i veselica, onako prava, narodska!

Paranoični Srbin razotkriva zavere i raskrinkava alternativnu strip scenu u Srbiji. E, vala, neka nas je raskrinkao. Bilo je krajnje vreme! Tako je! Neko ovom narodu treba da kaže šta mu se u državi radi. Dakle, mora da se zna ko "puši džoint", ko "sisa kartonče", a ko liže selotejp. Zatim, mora se znati koje su to bande koje se konspirativno udružuju sa ciljem da "pljuju hrišćanstvo". Ovamo, kao, Striper, Šlic, a ono - SEKTE. Pa evo, Grafička ZAVERA! Pazi! Pa oni se i ne kriju! Od Soroša, Borke Pavićević i Nataše Kandić mi svakog meseca dobijemo po hiljadu maraka, a mainstream autori se tiskaju ispred kopir aparata ne bi li umnožili svoja remek dela, talentom potpisana.

Zato, braćo Srbi i sestre Srpkinje, zakukajte bolno nad zlehudom sudbinom sirotih mainstream autora.

Eto prijatelji, od mene toliko. Možda bih mogla da napišem još koju, ali nemam vremena. Moram da CRTAM. Šta? Strip. Kakav? Alternativni, naravno!

Pozdrav

Maja Veselinović
strip autorka i članica strip radionice Šlic
maja@m-a-j-a.com

p.s.U pauzi ću pozvati roditelje. Ko zna, možda će mi sada, posle četvrt veka, priznati da su me kao bebu ispustili na glavu.

From: Zlatko Milenković <zmcomics@neobee.net>
Subject: MOJ POGLED U PISMA ČITALACA...

Srđane...
-Ignorisanje loših stripova je moj princip i sreća je da smo svi različiti pa postoje i drugačiji pristupi. Moj nekritički pristup je povezan i sa činjenicom da kao urednik Svesti moram biti što je moguće neutralniji kao i sa time da sam član redakcije jedne izdavačke kuće te smatram da je nekorektno čekati konkurentska izdanja na penal...
-Pisma čitalaca sam ipak objavio onim redom kako su pristigla, što je slučaj i ovog puta...:)
-Kao što sam u Uvodniku napisao, ubuduće će urednički posao biti ozbiljnije i odgovornije shvaćen tako da će početi, nadam se minimalna, selekcija priloga.

Zorane...
-prvenstveno osećam dužnost što sam tvoj prilog, pisan kao članak a ne pismo čitalaca, stavio u ovu rubriku. To je zbog moje bolesne opsesije da budem što demokratičniji te da sve komentare stavim u istu ravan...

Dalibore...
-Do sada nikad nisam ništa cenzurisao. Jedino sam bio slab urednik i dozvoljavao da se svašta provlači kroz Strip vesti. Čak i ono što smatraš cenzurisanim i dan danas možeš pročitati na sajtu Svesti i pored toga što takvim tekstovima uglavnom nije bilo mesto na stranicama posvećenim stripu i pored toga što iz svog džepa plaćam prostor koji zauzima na disku. Kod Zorana Đukanovića u tekstu imaš link ka toj stranici...

Dejane...
-Nepismeni urednik? Nema to veze sa zemljom Srbijom. To su Amerikanci u okviru svoje svetske zavere smislili internet i email časopise... Da, svetska zavera... BU!!
-Radim puno, možda je istinita ona narodna “Ko radi taj i greši”. Najlakše je biti bezgrešan, poput Viteza Trueblooda (Jules-Lilley)...
-Ti si sigurno bolji crtač od Baneta pa ti je lako da ga po tom pitanju kritikuješ. Ja ću ga, kao strip autor, rasturiti sa kritikom čim budem sve to bolje uradio od njega. Mada nisam u tvom tekstu našao deo gde kritikuješ crtež???
-Nisam stao na njegovu stranu već sam odgovorio na tvoje pismo. Ili si mislio da moram demokratski da odćutim na tvoje pismo?
-Kada je Kordej bio mobilisan bio si klinac te tada sigurno nisi ništa čuo o tome pa ti ostaje da veruješ u američku propagandu koju si video... Ili da verujem da si sa Kordejom u redovnom telefonskom kontaktu pa ti je svoje stavove izneo, te ih prenosiš...:)
-Ups... izvini, nisam znao da urednički posao podrazumeva odlazak u štampariju i špijuniranje konkurencije. Nisam obavešten da se to tako radi, mene je jadnog informisao izdavač albuma i potreban mi je primerak odštampan u sve četiri boje i ukoričen kako bih znao koliko strip vredi...:(
-Izgleda sam jedini primetio da na stripove gledaš kroz svoj politički stav?!...:)
-Ako si ovakvim rečnikom i proturanjem politike tražio novac od fondacija, baš me čudi što ga nisi dobio...:)
-Heavy Metal ne kupujem ni kada objavljuje sjajne stripove (iz tehničko-finansijskih razloga) a kad je objavljivao smeće nisam hteo ni da ga ozbiljnije prelistavam. A bilo je svakakvih perioda u izdavanju HM-a, nije niko savršen pogotovo što kvalitet ima veze i sa ličnim ukusom...
-Bane je u pogovoru objasnio kome je namenjena knjiga a ja nisam njegov advokat da ti objašnjavam, ili pitaj njega ili pročitaj pogovor iz knjige, nemaš frke štampan je ćirilicom.

Moram komentarisati i tvoje pismo Banetu, ne zbog njega već zbog tvog pisanja:
-Ti si kritikovao “latinicu” u banetovoj knjizi a ne na sajtu?!
-Zadnji put je nekome dozvoljeno da Hrvate izjednačava sa ustašama (...ustaška propaganda...) kao što niko neće smeti ni Srbe ni bilo koga drugog na sličan način da generalizuje. To sam, ovog puta, pustio isključivo kao sliku tebe, tvojih kulturnih i intelektualnih vrednosti.
-Stvarno si poverovao Banetu da je video polaroid star više stotina godina???

Maja...
-Ako su te roditelji kao bebu ispustili na glavu reci im hvala, jer možda baš zato radiš sjajne stripove,..:)

sadržaj

11.

LINKOVI

Strip Vesti

-BORDERLINE #17, i dalje mora da se plati! Zna li neko način da se do broja dođe i odavde gde je to plaćanje neizvodljivo?
http://borderlinemagazine.co.uk/

sadržaj

12.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od 4. do 10. januara

8. januara 2002. U galeriji VN, Zagreb, otvorena je izložba radova strip grupe "Divlje oko".


Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad