prošli broj - arhiva - sledeći broj


SADRŽAJ

1. U POTRAZI ZA RIMOM - Aleksandar Manić
2. MIŠ - PRIČA KOJU PRIČA PREŽIVELI - Zoran Đukanović
3. KROZ DŽUNGLE I MORALNE DILEME - Ilija Bakić
4. JUŽNJAČKA UTEHA No 91. - Dejan Stojiljković
5. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (151) - Darko Macan
6. MOJ POGLED (38) - zmcomics
7. ŠTAMPA - štampa
8. PISMA ČITALACA - mail
9. LINKOVI - Strip Vesti
10. DATUMI - Strip Vesti

1.

U POTRAZI ZA RIMOM

Aleksandar Manić

Atila, hunski vodja, nastavlja svoje osvajanje rimske galakticcke imperije Orbisa. Cilj mu je da pronadje i unissti prestonicu Rim i da tako postane vladar ccitavog poznatog kosmosa. Istovremeno, Atila zzeli da privucce Kerku, boginju Haosa koja ga je napustila. Nesrechom, Flavija Aetija u kojoj se otelotvorila Kerka, nije Atili oprostila ubijanje porodice i unisstavanje njene rodne planete. Maskirajuchi se u ratnika, ona se lazzno predstavlja na mesto pokojnog oca i svoje usluge nudi imperatoru Orbisa.

"Urbi et Orbi" (Solej), trechi nastavak stripovske spejs opere "Bicc bogova" iz pera francuske scenaristkinje Valeri Manzzen i ccetkice srpskog crtacca Alekse Gajicha, pojavio se u knjizzarama oktobra meseca. Avanture kosmicckog varvarina Atile i osvetoljubive Flavije zapoccele su krajem 2000. godine i velikom brzinom su osvojile naklonost publike. Posle uspessnog prvog albuma, drugi se prodao u izvanrednom tirazzu od 60 hiljada primeraka, a ccitaoci su sa nestrpljenjem issccekivali trechi deo. Album "Gradu i Svetu" opravdao je issccekivanja u scenaristicckom i crtacckom pogledu. Valeri Manzzen uspela je da prevazidje scenaristiccki pad iz drugog toma, te su medjugalakticcke avanture na razmedji istorije i nauccne fantastike dobile ccvrsschu narativnu obradu. Mitska borba izmedju dobra i zla protkana je intrigama i paralelnim radnjama, ssto omoguchava cceste promene dekora i ritma, ccime se pripovest dinamizuje, a dogadjanja vuku unapred.

Na graficckom planu "Bicc bogova" poseduje kvalitete koji su se dali naslutiti u prva dva toma. Dobar crtacc, ali i poznavalac filma, Aleksa se vessto sluzzi kretanjem subjektivne kamere i pojaccava izrazzajnost crtezza kroz dobro organizovane planove i uglove. Graficcka neravnomernost prisutna u prva dva albuma bitno je smanjena, a kolor je joss visse zadobio znaccaj izrazzajnog sredstva kojim se pojaccava opssta atmosfera naracije. Najuoccljiviji napredak mladi zemunski crtacc ostvario je i likovnoj obradi protagonista i karakterizaciji koja do sada nije postojala. Medjutim, neki likovi nisu imali dublju graficcku razradu, te su se pretvorili u holivudske karikature pedesetih godina. Efikasno ressena naslovna strana sigurno che doprineti dobrom prodavanju albuma, a krajem januara na Medjunarodnom strip festivalu u Angulemu, Aleksi predstoji udarniccko potpisivanje stotina primeraka "Gradu i Svetu" kupljenim tokom ove zime.

sadržaj

2.

MIŠ - PRIČA KOJU PRIČA PREŽIVELI

Zoran Đukanović

Istorija je veliki vodenični kamen koji melje sve. Da li baš sve? Ne, ostaju sitni svakodnevni gestovi koji se opiru čak i bauku istorije. I u trenutku holokausta, istrebljivanja čitavih naroda, istrebljivanja smisla života, halapljivi dečak će i dalje tražiti višak kolača. Tog traženja dečak bi se stideo čak i u obilju. Ali, u oba slučaja, ipak će tražiti. Njegovo malo sebično htenje opire se istoriji. Opire se tragici, patetičnom oreolu žrtve.

Važnosti malog, onom što ostaje posle vodeničnog kamena istorije, posvetio je Art Spiegelman svoje dvotomno delo Miš - priča preživelog, grafički roman ili jednostavnije rečeno strip za koji mu je 1992. dodeljena Pulitzerova nagrada.

Priča je ogoljeno autobiografskog karaktera. Glavni junak stripa zove se Art Siegelman. On sluša očevu priču o njegovim ratnim stradanjima u koncentracionom logoru u Auschwitzu i onom što tome prethodilo. A prethodila su skrivanja u getu i, još pre toga, prve godine braka sa Artovom majkom koja je, nikad oporavljena od iskustva rata, kasnije izvršila samoubistvo. Sin odustaje od bilo kakvog pokušaja da kaže ocu šta misli o njegovoj ispovesti, ostaje prigušen izmedju retkih pitanja koja ne mnogo direktno vraćaju oca na ono što je pokušao da prećuti ili olako prešao u priči. Izmedju redova mi ga, medjutim, vidimo bez oreola žrtve. Otac je posesivan, autokrata, pun optužbi prema bližnjima, sklon svakodnevnim sitnim ucenjivanjima.

Miki Maus je bio Jevrejin. Te Goebbelsove reči mogle su poslužiti za povod Spiegelmanu da sebe, svoga oca, majku i sve Jevreje u stripu iscrta kao miševe. Nemci su u obličju mačaka. Crtački pristup nekako oprečan Disneyjevom odevanju ljudskih karaktera u više ili manje ljupke životinje.

Obično se kaže da pobednici pišu istoriju. Spiegelman dodaje, pišu je i preživeli stradalnici. Na najgroteskniji način žrtve su pocepane na dve oprečne grupe, preživele i one koji to nisu. Žrtvama se nanosi još jedna, naknadna nepravda: dojučerašnji sapatnici dovedeni su u istu suprotstavljenost kao i pobednici i poraženi. Jer, preživeli su izloženi istom izazovu kao i pobednici - da sami pišu istoriju i slobodno je iskrivljuju u skladu sa svojom lošom savešću. A loše savesti uvek ima na pretek. Spiegelman se poduhvatio mučnog i delikatnog zadatka da podseti: samom činjenicom da je neko preživeo, on ne mora biti veran glas svojih bližnjih koji su imali manje sreće, nepopravljivo manje.


Objavljeno: "Letopis Matice srpske", Novi Sad, oktobar 1994.

sadržaj

3.

KROZ DŽUNGLE I MORALNE DILEME

Ilija Bakić

STRIP

KROZ DŽUNGLE I MORALNE DILEME

Stripoteka br. 974; izdavač: Marketprint, Novi Sad 2002.g.

Dok ove krajeve sve češće pohodi hladni severac, na stranicama nove "Stripoteke" zatičemo Torgala, bližnje mu i neprijatelje u beskrajnom zelenilu tropske džungle čudesnog sveta (koji nije naš ali vrlo liči na njega). Epizoda "Oči Tanatloka" druga je u nizu onih posvećenih avanturi koja treba da pleme Ksinjina, na čijem čelu je Tanatlok, spase od terora plemena Šamsi tako što će ubiti njihovog vođu, zlog Ogotaia, boga bele kože. Međutim, po principima drugog zakona Artura Klarka, koji kaže da se razvijena nauka ne razlikuje od magije, ispostaviće se da su vođe-bogovi suprotstavljenih plemena putnici svemirskog broda koji je iz dubina Univerzuma doneo potomke zemljana; slučaj je hteo da se brod raspadne a da prežive samo Tanatlok, Ogotai i beba koju će spasiti i othraniti Vikinzi, nadenuvši joj ime Torgal Egirson. I dok se hrabra družina probija ka krvavom gradu Majaksatlu, bolesni Tanatlok spoznaje strašnu istinu: on je svog unuka Torgala poslao da ubije rođenog oca Ogatoia; istovremeno Tanatlok u zarobljeništvu drži svog praunuka, Torgalovog sina Jolana. Priča u trenu prerasta u tragediju antičkih razmera sa snažnom, lirskom scenom u kojoj dečak i starac na samrti, zajedničkim mentalnim snagama pokušavaju da izleče bolesnog Torgala. Tanatlok potom umire a malenog Jolana proglašavaju za njegovog naslednika. U međuvremenu, Torgal i verna mu supruga Arisija stižu nadomak cilja... Scenarista serijala, Van Hamme, zapleo je naučnu i epsku fantastiku nadogradivši akciju i moralnim dilemama (mada svaki put kada se otkriva neka istina strip gubi potrebnu dinamiku, što je poprilična manjkavost); čitalac nakon desetak albuma otkriva nove odnose likova a sa svakom kockicom mozaika menjaju se, dopunjuju ili relativizuju psihološki profili heroja. U ovom trenutku samo je Ogatoi "monolitno" zao dok pravda nosi u sebi tamne valere ali za očekivati je da i mračna strana ima svoju priču koja ublažava čitavu predstavu. Rosinski se, crtajući džunglu, našao na svom terenu i razmahao nudeći radoznalom oku dopadljive slike haotičnog rastinja i smene senki i svetla; upečatljivi su i crteži letećih brodova i njihovih bitaka kao još jednog egzotičnog specijaliteta. Nakon nekoliko padova serijal o Torgalu ponovo je u punom zamahu.

Alfonso Font autor je "Bluza za zbogom" iz serije "Privado" koja ispunjava preostale stranice Revije svetskih stripova. Reč je o pričici o privatnom detektivu-ciniku obolelom od opake bolesti koji rešava da svet napusti dostojanstveno; u njegovom slučaju to znači da policiji preda dokaze protiv poznatog kriminalca i spremno dočeka plaćene ubice. Finale "teke" pripada (ne)zgoda motoriste "Džoe bar tima" kome policija želi da iskontroliše bučnost mašine ne znajući da je u rezervoaru specijalna mešavina nitroglicerin-metanola koja izbacuje plamen iz auspuha. Sa svoje strane Hogar Strašni, dok oštri svoj mač, na sinovljevo pitanje šta bi, da nije viking, voleo da bude u životu, sasvim jasno i nedvosmislemo odgovara: "Viking!" Zaista, šta bi jedan čistokrvni ratnik ikada mogao da poželi osim da bude to što već jeste?


Objavljeno: Dnevnik - strip dodatak br. 3., Novi Sad, 16.10.2002.godine

sadržaj

4.

JUŽNJAČKA UTEHA No 91.

Dejan Stojiljković
pantelejac@yahoo.com

Alternativni strip u Srbiji

TAŠTINA PRAZNINE

Alternativa je čudna reč. Još od onda kada su krajem sedamdesetih i početkom osamdestih fanovi beogradskih novotalasnih bendova (za neupućene: Šarlo, Idoli, Orgazam...) ispisivali po zidovima grafit VIVA ALTERNATIVA gde je slovo ''A'' bilo u centu kruga i simbolizovalo pankersku pobunu protiv establišmenta. Ta zlatna vremena su daleko iza nas, a neki dragi ljudi (Milan, Margita, Vd, Čavke...) su otišli na neko lepše mesto. Alternativa danas znači nešto sasvim drugo. Rock'n'roll je postao alternativa turbo folku, filmovi Dragojevića i Zečevića alternativa TV dnevniku i ''Porodičnom blagu'', košarka alternativa fudbalu...

Pitate se, logično, čemu su alternativa ovi naši domaći strip autori?

Ničemu. Zato što je mejnstrim otišao u alternativu već početkom devedesetih. Čemu su oni protivteža? U odnosu na šta oni čine bolji izbor?

Puno interesantnih pitanja... Ali krenimo redom.

Postoji dosta nejasnoća u vezi takozvanog alternativnog stripa (namerno kažem ''takozvani'' jer je epitet ''alternativno'' nešto što nema veze sa dotičnim smećem).

Prvo imamo problem grafizma. Bilo je intersantno, zaista, gledati letos prilikom promocije u Francuskom kulturnom centru u Beogradu, polemiku između gospodina Dragana Bosnića i ekipe koja je sebe nazivala autorima fanzina ''Šlic''. Čovek koji ih je doveo, Miki Pješčević, jedan od urednika beogradskog SKC-a, bio je zaista stešnjen argumetnima gospodina Bosnića i na glavnu njegovu tvrdnju, a ona je da u ''Šlicu'' nema nijednog, u likovnom smislu, vrednog stripa, nije uspeo da pronađe protivargumenat. Ovo bi moglo da se kaže i za većinu ostalih ''alternativnih'' revija i fanzina. Na stranu to što u njima ima brljotina svakakvih vrsta među koje zaluta i poneki zaista vredan autor (kao npr. Geto ili Kiza u ''Grafičku zaveru''), vredno pažnje je i ono što nam autori ''govore'' u svojim likovnim onanijama. Upravo zbog toga većinu ''stripova'' možemo čitati i kao svojevrsne istorije bolesti gde usput možemo da pogađamo na kojim drogama su autori ili kog je od njih majka ispustila na glavu kad je bio beba. Kakvih sam se sve gadosti nagledao u alternativnim fanzinima i revijama... Za to je zaista trebalo imati jak stomak. Zapazio sam da je alternativcima veoma omiljena tema pljuvanje hrišćanstva, gde bih posebno izdvojio strip o Patrijarhu koji je nacrtan od strane jednog idiota a objavljen od strane ljudi koji su mislili da će na taj način steći političke poene. Mada, mislim da je ipak gori strip na temu ''Hristos vas kreše'' gde nam vispreni autor obznanjuje radosti Vaskrsa nacrtavši Sina Božjeg sa visoko uzdignutim falusom. To je ''istoričar umetnosti'' Miki Pješčević objavio u drugom broju ''Šlica''. Šta da kažem osim: ''Bravo majstori! Ne gine vam Ajzner ove godine! Novčani deo nagrade možete potrošiti na ekstazi i sado-mazo opremu...'' I disciplina ilustracije je zastupljena među alternativcima, izdvojio bi moju omiljenu: fetus u WC šolji iznad koje piše Snivilization (opet ''Šlic''). Ko je video ovakva sranja zaboravlja na grafizam, umetnost i ostalo... Jedino što može da se zapita jeste da li su njihovi autori uopšte normalni.

Još jedna interesantma stvar je da su ''autori'' ovih nazovi stripova veoma povezani u raznorazne grupice, kružoke, udruženja. Mislim da i kad bih upotrebio termin ''sekte'' ne bih bio daleko od istine. Ovako nešto za meinstrim autorima ide veoma teško, lično sam bio svedok kako su se završila druženja strip-autora u Nišu. Druga stvar je to što takozvanih alternativnih revija ima zaista puno, ovi grobari savremenog srpskog stripa okupljeni u redakcijama ''Grafičke zavere'', ''Stripera'', ''Šlica'' itd. zaista nemaju problema kod izdavanja svojih neuglednih fanzinčića i magazinčića. Zaista, čudno je to kako daleko komercijalniji meinstrim autori imaju problema da pronađu para za izdavanje svojih radova koji imaju prođu na tržištu i mogu potencijalno da bar vrate uložene pare a, s druge strane, totalno nekomercijalni ''alternativci'' sa svojim đubretom od radova izdaju silne magazine i albume. Ko to finansira? Odakle para za nešto što ne može da se proda a zasigurno nije od preteranog interesa za društvo? Kako to da razne Soroševe ekspoziture, Fondovi za ljudska prava i zaštitu puževa golaća, raznorazne ''srećne galerije'' i hašišarski kabineti ulažu toliki novac u nešto krajnje sumnjivog kvaliteta? Kao svaki paranoji sklon Srbin odmah sam pomislio da tu nisu čista posla. Pa zar idologija novog svetskog poretka nije zasnovana na brisanju čoveka kao pojedinca, individue koja živi, misli i dela zarad bezlične mase koja jede plastiku, gleda TV i radi ono što joj se kaže? Da, da... Interesantno je da upravo ljudi koji finansiraju masu ''alternativaca'' zagovaraju ideju brisanja razlika... Brisanja razlika između polova, nacija, vera, država... Zar nije indikativno da upravo alternativni strip služi da bi se izbrisala razlika između talentovanih i onih koji to nisu? Između onih koji su majstori crtanja i onih koji neznaju da nacrtaju ni Čiča Glišu. Između onih čija su dela rezulat tog magičnog spoja bogomdanog talenta i mukotrpnog rada i onih koji svoje ''stripove'' crtaju tek onda kad ispuše džoint ili posisaju kartonče?

Tema za razmišljanje.

Jadna je i bedna naša strip scena kada na njoj vršlja gomila nadrogiranih manijaka kojima se objavljuju albumi i priređuju izložbe dok, istovremeno, ono malo preživelog meinstrima tavori na margini. U nadi da će nadležni pojedicima koji se izdaju za ''stip autore'' uspeti da navuku one moderne košulje što se zakopčavaju na leđima, čekamo da stvari krenu sa mrtve tačke...

Čekamo, čekamo, čekamo...

sadržaj

5.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (151)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

O KRITICI I KRTICI

Zadnjih dana čitam, i baš me veseli, The Slings & Arrows Comic Guide, vodič kroz oko 2500 anglofonih strip izdanja napisan od hrpice ljudi kojima je zajedničko što strip čitaju, i to onako kako ga čitati treba - bez pardona. Dok čitam navedeni Guide osjećam se kao kad pričam s društvom: na pitanje "Kakav je strip?" sav ti odgovor daje gadljiva grimasa ili kimanje uz podignute obrve. Analiza i diskusija mogu uslijediti, ali ti već znaš je l' strip u banani ili "do jaja".

Prečesto, naime, pisana kritika zaboravi zašto postoji i ponese se vlastitom pameću ili kakvom zgodnom frazom. Zaljubi se kritika u ono što misli da je otkrila od autorovih intencija pa samo o tome gudi i gradi teorije, a nas ostavlja da se češkamo po glavi i pitamo što nam je, pobogu, rekla: je l' valja taj strip ili ne? Jer, nije strip dobar samo ako kritičaru daje povod da se razbacuje svojom erudicijom, dobar je kad se o njegovoj kvaliteti jednostavno ne može šutjeti.

Na našim je širinama problem strip-kritike dvojak: em svatko svakog zna te si ne želi stvarati probleme govoreći što misli, em nam je struktura cijelog strip-zdanja tako krhka da je se ljudi boje ma i krivo pogledati. U mom slučaju tu je i profesionalno bavljenje stripom zbog kojeg se svaka kritička riječ koju uputim smatra ideološkim napadom na one koji drukčije misle, a ne poštenom procjenom mog čitalačkog užitka, te zato sve češće primjenjujem Zlatkovu metodu i javno pričam samo o stvarima koje su mi se svidjele (Eudora!), dok o onima do kojih mi nije stalo (San monstruma, na čijem sam predstavljanju otklonio govoriti), jednostavno šutim. Što ne znači da me poneki iskreni ispad nezadovoljstva, kao kod trenutačnog Južnjačkog Tješitelja, ne razveseli.

Nastup Tješitelja Dejana sličan je ekipi iz Slings & Arrows - pročitao je strip pa popištoljio zbog straćenog novca (valjda) i vremena (sigurno) te nam krenuo o tome kazati. To ne čini fino, više osvetnički, ali je koristan iz bar dva razloga: autoru jasno pokazuje tko i kakva mu je publika, dok nama, drugim čitateljima, jasno govori čega da se klonimo. Što cijenim i podržavam ...

... barem dok se Dejan ne ostrvi na neki od mojih stripova, u kojem slučaju želim da ga podivljale krtice za doručak, ručak i večeru vascijelog izgrizu.

***
A evo i novog pisma stiglog u sklopu akcije "Dobro je!" koja još uvijek traje (besplatni Endemi i katalozi CRŠ-a za malo ili nimalo truda, vidi prošle brojeve) - piše Josip Mihalković iz Čakovca:
"Dobro je.
Dobro je, jer je izišao prvi album Enkija Bilala San monstruma. Naime, volim njegov crtačko-slikarski rukopis. Odskače.
Dobro je, jer je izašao novi album Danijela Žeželja Bolivijska crna. Volim stripove (crno-bijele) kod kojih crno ždere bijelo. Ili možda obrnuto? Zato, pored ostalog, volim Žeželja, Munoza, Pratta i Millera (Sin city).
I zato, dobro je. Ne da ne može biti bolje. Treba biti i s malim zadovoljan.
Ako će tako ići i dalje bit će dobro. Ili sve bolje."

sadržaj

6.

MOJ POGLED (38)

zmcomics

PROŠLA JE 2002.

Red je da se napravi neki račun za proteklu godinu. Neću nabrajati šta se sve izdogađalo. Kao što smo već navikli, bilo je toga poprilično ove godine, žilav je strip kod nas.

Iako je godina bila teška može se reći da je bila dobra. Oseti se da je izdavaštvo stalo na noge, sada već čvrste. Doduše, nedostaju izdanja koja nam se smeše sa kioska. Ostali su jedino Stripoteka i Akira, ali stabilni i sa sigurnošću u njihovu dugovečnost. Nedostatak bonelijevih stripova je osetan mada ima najava da će se nešto od toga obnoviti, a i danas baš videh na jednoj diskusiji da Systemcomics najavljuje Ken Parkera u mesečnim sveskam od trećeg meseca 2002.

Strip je imao popriličnu medijsku pažnju. Doduše kad su se političari klali nije bilo novinara, ali zato čim bude zatišje onda ti na vrata u nedelju dana zakuca deset novinarskih ekipa. Zbirno je to ipak odlično, kad već nije bolje...:)

Izdanja koja se mogu naći u knjižarama su bolja, češće se pojavljuju, ima sve više domaćih autora i sve manje piratskih izdanja. To samo po sebi govori da je situacija osetno bolja. Pogotovo je zanimljivo što se domaći radovi sve više štampaju u koloru i što novinare prvenstveno interesuju takva izdanja!

Sve je više autora koji rade za strane izdavače te su u mogućnosti da žive od stripa. Na kraju se ipak takvi radovi štampaju i kod nas. Kad nemože drugačije dobro je i tako.

Kada bi sakupili sve autore sa ex-yu područja koji rade u inostranstvu dobili bi jednu više nego sjajnu ekipu i shvatili da naš strip nikada nije bio tako jak u svetu. A kad na te autore dodamo i one koji još nisu napolju angažovani onda dobijamo nešto,... nešto stvarno veliko i vredno. Dobijamo ekipu koja bi napunivši jedan magazin mogla da se prodaje širom sveta bolje od nekih Heavy Metala i sličnih tričarija. Preterujem? Ne, samo to treba uraditi... ima li dobrovoljaca?...:)

Još jednom,

SREĆNA VAM NOVA 2003. STRIPOVSKA GODINA!!!

PS. Darko,... onako van konkurencije za tvoju akciju. Pre par dana sam išavši na posao posmatrao jednog oca što dva klinca od 5-6 godina vodi (vuče...:), verovatno, u vrtić i svaki od njih čvrsto drži u rukama svoj primerak Izzy stripa. Raduje me i to što mi je sin naučio čitati i to na stripovima, Izzy-ju i staroj sveščici Male sirene...:)
Strip možda kod nekog i umire ali zato ima i onih kod kojih se rađa.
Dobro je i biće dobro!!!

sadržaj

7.

ŠTAMPA

štampa

Dušan Banjanin je uredio ovu rubriku, ovog puta...:)

COVEK KOJI JE JEO SMRT

"Covek koji je jeo smrt", strip album dvojice autora, Dragoslava Jovanovica i Predraga Gikica, nastao po istoimenoj noveli Borislava Pekica, objavljen je u izdanju knjizare "Alan Ford", u biblioteci Akvarijus. Strip album (formata A4, 64 strane, tvrde korice) je realizovan po Pekicevoj prici koja se nalazi u zbirci "Novi Jerusalim", a Predrag Gikic je, objasnjavajuci takav izbor, rekao: "Kad sam pre vise godina procitao recenu pripovetku, odmah sam znao da to moze da bude strip. Video sam slike i znao sam da moram da pokusam da Pekica prenesem u sliku. Ime Borislava Pekica za mene je sinonim za fascinaciju i genijalnost. Pekic je meni uvek bio neka vrsta madjionicara, carobnjaka... Ovaj strip je, dakle, omaz Pekicevom delu. Sama prica je posebno interesantna, dok je cela zbirka "Novi Jerusalim" fascinantna. Rec je, inace, o sudbini jednog coveka...

Pekic u svojoj prici pokusava da pokaze jedan nevidljivi lik koji, ipak, moze da utice na dogadjaje koji slede. U toj prici dijaloga ima jako malo. Medjutim, on je tako upecatljiv da smo ga koristili kao neku vrstu citata.

J. S. J.

Objavljeno: DANAS, 25.12.2002. godine

sadržaj

8.

PISMA ČITALACA

mail

From: Bane Kerac
Subject: Laza je bio reper?

LAZA JE BIO REPER?

Bez namere da raspravljam o ukusima, nekome se nesto svidja, a nesto ne, zar ne?, neko to iskaze na jedan, a neko na drugi nacin... opet stvar ukusa i vaspitanja... Ipak, radi prave informacije:

Knjiga "Junaci narodnih pesama" je stampana CIRILICOM.

Igor Kordej se tokom ovih desetogodisnjih ratovanija, bar koliko ja znam, NIJE JAVNO izjasnjavao o tome ko je ko u svemu tome (kao ni vecina normalnih autora stripa sa ovih i ex prostora), dakle on NIJE domoljubni junak, nego je samo hrvatski autor stripa.

Strip NIJE marginalizovana umetnost.

Oklopi SLICNI onima u mojoj knjizi su u to vreme postojali, mada ne onako nakiceni - mora se priznati. A zasto su nakiceni i zasto su takvi kakvi su, moze se procitati u pogovoru knjige. Doduse, neko cita pogovore, a neko ne.
Bitka za Orlean je bila 1429. godine, svega 40 godina posle kosovske bitke. Usudjujem se da izrazim sumnju da su tehnologija i moda tog vremena u tako kratkom periodu bog zna kako izmenili oklope. Ako jesu, onda su se kostimografi oba filma o Jovanki gadno izpromasivali.

Prema jednoj slici iz Ulan Batora, Despot Stefan je bio crnokos i prosed. Indonezanski istoricari se zaklinju da je taj polaroid autentican.

Za luksuzno izdanje (tvrde korice sa zastitnim plastificiranim omotom, 150gramska hartija pun kolor, preko 100 strana), 15 eura je ipak, rekao bih, vise nego pristojna cena.

Uter se prezivao PENDRAGON.

SIMPATHY FOR THE DEVIL je pesma Roling Stounsa, a oni, koliko ja znam, i nisu bas neki metalci.

Da li bi g-din Stojiljkovic mozda vise voleo da sam Lazu nacrtao u bermudama, sa naopako okrenutom kapom i skejtbordom ispod pazuha?

Pozdrav citaocima SVesti,

Bane Kerac

From: dejan stojiljkovic <pantelejac@yahoo.com>
Subject: Kolumna i pismo

Kritika? Da, kritika!
MRTVO MORE

Uh, kako se oseća zadah ustojale vode, koja se ne miče!
Davi, guši. Vetra daj da krene nepomičnu trulu masu.
Nigde vetrića...

Radoje Domanović

Ljudi od kojih sam se učio novinarstvu uvek su mi govorili da postoje dve vrste novinara, oni bezlični i dosadni i oni sa stavom. Ovi prvi do kraja karijere pišu reportaže sa pijace gde je glavna senzacija poskupljenje krastavca a ovi drugi, uglavnom završavaju kao kolumnisti tiražnih novina ili kao savetnici predsednika. Naravno, nije lako doći do toga da nekog uopšte zanima vaš stav, da bi vam uopšte neki urednik dao da u tekstu napišete neko svoje mišljenje trebalo bi prvo da napišete stotinjak pomenutih izveštaja sa pijace, kratkih vesti, crtica, more i more onoga što se naziva bezličnom faktografijom. E, sad, znam puno analitičara koji bi želeli da sede na dve stolice, da se nikom ne zamere, da pišu prokleto anemične tekstove koje čitaoci preskaču. Njihovi komentari i analize vrve od fraza i opštih mesta i rečenica tipa: ''ja eventualno bih ako njega eliminišete'', takvi ljudi, razume se, neće nikad pisati u Vremenu i NIN-u. Naš poštovani urednik u prošlom broju SVesti napisa: ''Niko neće boljim pogledom (!?! prim. D.S..) čitati neki strip koji volim ako se bavim pljuvanjem onog što nevolim''. To je u novinarstvu tipičan primer rečenice u kojoj ništa nije rečeno. Prazna je i besmislena, kao da je napisano ''noć je tamnija od dana'' ili ''hleb se pravi od brašna'' ili recimo: ''za spremanje ribljeg paprikaša potrebna je velika koncentracija''. 'Ajde? Pa to stvarno nismo znali.

Još nešto sam naučio od svojih starijih kolega. Kad pišeš, ili pruži čitaocu neku informaciju koja mu je malo dostupna i koja će ga zanimati (faktografija) ili piši tako da tvoj lični stil i mišljenje koje plasiraš izazove interesovanje (analitika i beletristika). S obzirom da faktografskih tekstova SVestima ima napretek i pišu ih ljudi verzirani u devetu umetnost daleko bolje od mene (fenomenalni Vasa Pavković, naprimer), zašto bi se ja tu trpao i pokušavao da izigravam njihovu bledu kopiju? S druge strane, kritiku onih dobrih albuma i stripova bi, razume se, mogli da napišu isti ti ljudi i to daleko bolje od mene. Postoje tu, kao i svugde, i dozlaboga dosadni tekstovi koji ne izazivaju ničije interesovanje. A da bi se interesovanje izazvalo ne možeš čitaocu nuditi već odavno prežvakane fraze, jedne te iste rečenične konstrukcije i fond od 40 reči kojima samo menjaš redosled. Očigledan problem kod moje kritike ''Blaga Templa'' nije moje mišljenje o tom groznom albumu (jer su se svi manje-više složili da je strip bezvredan), već stil kojim je kritika napisana.

Tom stilu sam se pre svega naučio pišući rock'n'roll recenzije. Sad, ako se neko seća (a seća se) u našoj divnoj državici je svojevremno izlazio magazin Xzabava a u njemu je u svakom broju bio dotatak sa recenzijama. To je bio moj omiljeni deo lista. Unutra, naravno, pišu legende: Pera Janjatović, Ivan Ivačković, Aca Žikić i fenomenalni Petar Luković, inače, tadašnji glavni i odgovorni tog odličnog urbanog magazina. Tu ste pored recenzija Metallice i Stonesa mogli da nađete i recenzije albuma Moby Dicka, Dr. Iggija, Đogani Fantastika i sličnih pacijenata... Njih je uglavnom pisao Pera Luković i to na način koji je prosto oduševljavao čitaoce. Elem, zašto je jedan doajen srpskog r'n'r novinarstva gubio vreme na densare i turbo folkere? Zašto su prikazi njihovih albuma stajali odmah pored prikaza albuma velikih muzičara? Upravo zato što je u tim recenzijama Luković briljirao, zato što je u njima ukazivao šta ne valja i kako ne treba i to ne samo na nivou muzičkog stvaralaštva već i na opštem nivou, u tim kritikama nije bila sadržana samo reakcija na neukus i notorno zaglupljivanje naroda već i na opšte stanje u državi i u glavama odgovornih pojedinaca. Zato sam i ja, ugledajući se na mog uvaženog starijeg kolegu, želeo da napišem kritiku u kojoj se neće govoriti samo o stripu takvom kakav jeste, već i o stanju na našoj strip sceni, jer, priznaćete, da nije foliranja, da nije nedostatka prave kritike i pravih izdanja, da nije gledanja kroz prste neznalicama čisto da se ne bi zamerilo njihovim moćnim urednicima, mi nikad ne bi ni imali jedno ''Blago templa''. Ne bi imali ni ove poslednje Kerčeve radove za koje svi misle da su golo sranje ali o njima niko ne želi ništa da kaže i napiše da se kojim slučajem ne bi zamerio Kercu i njegovim izdavačima. Ne bi imali ni takozvani ''alternativni'' strip u kome sve vrvi od brljotina. Sve to su samo simptomi bolesti, a mi treba da se pravimo da oni ne postoje.

''Lično nikad ne bih gubio vreme i energiju da pišem tekst o nekom stripu koji smatram potpunim promašajem'' kaže naš cenjeni urednik. U redu, kažem ja, ali taj isti album je štampan u za naše uslove visokom tiražu, u odličnoj opremi, njegovi autori i izdavači ga smataraju izuzetnim itd... Zar ne mislite da je to luksuz koji naša scena ne može sebi da dozvoli? Pa nije ovo Amerika ili Italija gde se i đubre može štampati u velikim tiražima jer ima dovoljno budala koje će da ga kupe.

Što se pak tiče ''pljuvanja, gaženja i maženja'', koje, eto, neke čitaoce zabolelo (a neke i nije, pa su mi čestitali preko mail-a) mogu sebe da zapitam da li sam preterao? Naravno da jesam. Da li mi je žao zbog toga? Naravno da nije. Da li ću opet nekog tako da ''ispljujem'' i ''izgazim''? Naravno da hoću. To bi, doduše trebali da urade ljudi mnogo kompetentiji od mene ali oni zasad ćute... Ne bi želeli nikom da se zamere. Problem je, kao i uvek, u nedostatku STAVA, zato imamo MOJ POGLED ali nemamo STAV, ostajemo prokleto anemični, neopredeljeni, nedorečeni... Jebi ga, baš oni od kojih se očekuje da kažu nešto pametno, sklanjaju dupe u kraj... Baš oni koji bi trebali da budu autoriteti i razvežu bar jedan od Gordijevih čvorova, prave se fini, i govore: ''Ja nisam odavle...'', izigravaju primadone i pokušavaju da sede na dve stolice.

A što se tiče pisanja ''kritičkog prikaza nekog dela za koje mislim da može biti bolje i da ima potencijala ako se neke stvari koriguju'', pa sad... Hajde da napravimo jedno poređenje. Pomenuti Petar Luković pisao svojevremeno recenziju albuma niškog Prsslook Band-a (ovo ''niški'' treba shvatiti sasvim uslovno jer su Nikica i Sandro u Niš došli početkom devedesetih iz Splita gde su, kao cenjeni muzičari, prodavali mušmule na rivi) i pošteno ih je ''izgazio'' i ''ispljuvao''. E, sad, da je on kojim slučajem išao po principima našeg cenjenog urednika morao bi da napiše da je njihova muzika grozna, da kradu i obrađuju grčke i turske pesme, da je pevačev glas užasan itd. Ali, morao bi, takođe, na kraju da napiše, da, eto, iako su momci čista katastrofa, trebalo bi da se trude, da i dalje snimaju albume, pa će možda (kroz nekih 500 000 godina) i od njih biti muzičari i novi Rolling Stonesi. Razlika između ''Blaga Templa'' i recimo, Čelanovićeve ''Eudore'' je otprilike tolika, kao između Prsslook Banda i Stonesa. A mi bi smo, trebali da je smanjimo, ako ne, da po kvalitetu i izjednačimo ova dva albuma. To nije fer. Ne prema dvojici promašenih autora zalutalih u strip vode, već prema onima koji stvarno nešto vrede a koje se stavljaju u istu ravan sa amaterima.

I konačno, želim da kažem da su moji tekstovi takvi kakvi jesu, oštri i prejaki, upravo zato da bi se iz učmalosti trgli mnogi ljudi koji imaju šta da kažu a uporno ćute. Putujući po Srbiji na promocijama Strip Pressinga i posećujući neke druge strip manifestacije primetio sam da mnogi ljudi koji na našoj strip sceni važe za autoritete imaju dva mišljenja: ono koje govore javno i ono koje će vam reći u privatnom razgovoru gde ih neće čuti drugi. Neretko su ta dva mišljenja potpuno oprečna. To mi je mnogo zasmetalo. Zato moje kritike i treba shvatiti kao svojevrsno probijanje leda i talasanje mrtvog mora.

Ja samo govorim ono što i mislim i iskreno se nadam da će to još neko učiniti.

Kad skupi muda, naravno.

Dejan Stojiljković,
kritičar u pokušaju

----------------------

Dejane,
Kritika je jedno a pljuvanje drugo, razlika može biti vrlo mala ali je najbitnija ona u rečniku i načinu pisanje. Pljuvanje radi pljuvanja te dovede da te sada Bane Kerac sa par odgovora može učiniti smešnim i neozbiljnim novinarem. Novinar nemože sebi dozvoliti takve propuste!!! Najjači napad na latinicu koju je, po tebi, koristio Bane si pojačao primerom Kordeja ne znajući izgleda uopšte priču o tom čoveku. Pa si sebi dozvolio i druge nepreciznosti koje je Bane naveo. A bilo je takvih grešaka i po pitanju Blaga Templa a još gore je što, po pouzdanim informacijama, nisi mogao da vidiš novi album pa si postao među ljudima od stripa simpatična tema. Tako se prođe kada se pljuje radi pljuvanja. To je zabava za masu. Još u Džuboksu su postojali kritičari koji su obožavali da pljuju po muzičarima koje niko od rokera (čitolaca istog tog magazina) nebi nikad ni slušao i to je bila sitna zabava za čitaoce, melem za dušu, andol protiv smeća,... i ništa više. Takvi novinari ne dospeju da budu veliki novinari, ceo život samo pljuju. Stav svakako, kritika svakako, argumentovana naravno, činjenicama potkrepljena, bez improvizacije i bez namere da se žestinom kritike zadobije simpatije čitalaca istomišljenika.
Lično sam, i dalje, za ignorisanje loših stripova. Jedino tržište, tačnije čitaoci, mogu da budu filter za strip scenu. Ali, neka, to je moj stav.
Dozvoljavaš sebi da na neke stvari, alternativni strip, gledaš kroz lični politički stav zaboravljajući da kod nas stripa praktično i nebi bilo zadnjih deset godina da nije bilo Fondova za otvoreno društvo i Soroša koji su davali pare za sve strip projekte, sigurno bi i Pressing dobio novce da ste tražili. Uslov da izdanje nesme da ima komercijalni karakter su i drugi zanemarili postavivši svoja izdanja u knjižare.
Uostalom, i Čelanović, i Kiza i još popriličan broj autora se razvijao zahvaljujući izdanjima koja su finansirali Fondovi, kao što je i većina škola stripova dobijala pomoć od istih tih fondova. Čisto zlo za domaći strip...:)
Lično smatram da je bolje ići bez fondova, ali ne zbog slobine paranoje koju je, skoro hardverski, ugradio u u glave domaće populacije, već stoga jer mislim da izdanje, ponavljam se, može samo kroz komunikaciju sa čitaocima da se dokaže.
A koliko znam Banetova knjiga se sjajno prodaje onima kojima je namenjena, a mogu reći da je lošijih stripova od Blago Templa bilo i u nekim Heavy Metal-ima. Sve u svemu, sve je stvar ukusa i sopstvenog izbora šta ću-ćeš čitati, šta će se kritikovati... pljuvati je, za moje vaspitanje, ružno čak i na ulici...:(
Naravno, želim da i dalje sarađujemo i kad se Marko vrati - a obzirom da nisi dao najavu za sledeću kolumnu vraća se već iduće nedelje. Kritika treba da postoji. Meni kao uredniku ostaje nada da ćeš naći meru i da ćeš u SVestima izrasti u uspešnor novinara-kritičara. Ovo ti je izazov...:)

sadržaj

9.

LINKOVI

Strip Vesti

-Sedma, zimska doza rnr i strip stiva za dokone surfere je online!
www.ispodzemlje.com
(komikaze news)

sadržaj

10.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od 28. decembra do 3. januara

28. decembra 2001. U prostoru Doma omladine Pančevo je održana promocija trećeg broja strip časopisa Kuhinja.


Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad