prošli broj - arhiva - sledeći broj


SADRŽAJ

1. ČOVEK KOJI JE JEO SMRT - Mail
2. MAGISTRATURA I IZLOŽBA - Strip Vesti
3. COOL STRIP ART ANTHOLOGY #3 - Zlatko Krstevski
4. PINOCCHIO SIDEWALK - Lazić Mirko
5. ČLANAK O AKIRI U TREĆEM BROJU ZAREDOM - Srđan Aćimović
6. ROBERT CRUMB: NOVA IZDANJA - Saša Rakezić
7. JUŽNJAČKA UTEHA No 90. - Dejan Stojiljković
8. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (150) - Darko Macan
9. MOJ POGLED (37) - zmcomics
10. ŠTAMPA - štampa
11. LINKOVI - Strip Vesti
12. DATUMI - Strip Vesti

1.

ČOVEK KOJI JE JEO SMRT

Mail

Knjižara Alan Ford

promocija strip-album

"ČOVEK KOJI JE JEO SMRT"
autora Dragoslava Jovanovića i Predraga Gikića,
po istoimenoj noveli Borislava Pekića

u ponedeljak 23. decembra u 17 h.

Knjižara Alan Ford
Blok 24
Novi Beograd
Tel.: (011) 134-758

sadržaj

2.

MAGISTRATURA I IZLOŽBA

Zdravko Zupan

Dragan Bosnić je sa uspehom odbranio magistarski rad na Fakultetu primenjenih umetnosti, katedra oprema knjige, kod mentora profesora Jugoslava Vlahovića. Naslov rada je "Slikovno - tekstualni prikazi Novog zaveta" (432 strane stripa rađenog za Biblijsko društvo). Izložba je postavljena u rektoratu umetnosti, Kosančićev venac 29 i traje do kraja januara. Tekstualni deo rada zainteresovani mogu dobiti od autora ako se jave na e-mail: stribor@verat.net

sadržaj

3.

COOL STRIP ART ANTHOLOGY #3

Zlatko Krstevski

Postovana gospodo iz štampe prošle nedelje je izašao COOL STRIP ART ANTHOLOGY br 3, koji sadrži prvu ISTORISKU STRIP RADIONICu U MAKEDONIJi, a nadam se i ne poslednju, novi broj osim brze skice pocetnika ima i jednog profija Mico -Dimitar Mahajlovski, sadrži i radove Marija Kecman-Yu, R.Gosiencki i P.Kowalski-Poland, Roman Castenhooz-Germany, Daniela Kantor-Argentina, Seljak-Yu, Skanz-New Zealand, Jason Lyne-England, Miroslav Nemeth-Croatia, Juri Gruns-Ceska, Oliver Marceta-Austria, Milorad Vicanovic-Bosnia, Vuk Palibrk-Yu, Miho-Yu, Maja Veselinovic-Yu, Tomas Kucerovski-Ceska, Andrej Stular-Slovenija, Dejan Kovacevic-Yu, Lazar Jovanovic-Ju, Milivoj Kostic-Yu, Marek Turek-Poland, Zlatko Milenkovic-Yu, Zvonko Jacimovski-Yu, Iva Gasparic-Croatia, Vladimir Markovic-Yu, Kurt Beauleu-Canada, Burek-Yu, Askola Askishin-Russia, Zlatko Krstevski-Makedonia...

Uskoro će svi koje saradnici dobiti svoj primerak.

Broj 1. i 2.  još možete nabaviti u knižarama PLATO kao i u famoznom BEOPOLIS-u i to s balkansim popustom.

sadržaj

4.

PINOCCHIO SIDEWALK

Lazić Mirko

Strip Klub: "Andrija Maurović" Kotor
Srip Vijesti za 14.12.2002.

"Pinocchio Sidewalk" uz ovacije i aplauze !

Kolektivna izlozba Strip Kluba "A.M." Kotor odrzana u organizaciji "IRD Montenegro" protekla je uz veliki uspjeh!.

Osim Strip Kluba "A.M." Kotor na ovom izložbenom skupu od velikog znacaja za grad Kotor učestvovali su još i : "Klapa Karampana", "Klapa Alkima", "Udruženje za zaštitu života i životne sredine: "Fifi" Kotor" i "Centar za razvoj Stripa" S.Vučkovića od nedavno popularno nazvanom u Kotoru kao : "Udruženje Vjetrenjača".

Pored svog napora drugog udruženja da omalovažavaju ono što je stvoreno u kotoru uz veliki napor i zalaganje Strip Kluba "A.M." Kotor, proteklih godinu ipo dana , svaki njihov pokušaj je bio uzaludan! Kotorani kao narod od vjekovne tradicije i kulture su prepoznali prave vrijednosti i dodjenuli drugom udruženju naziv kakav su neslavno dobili.

Imaju ći u vidu i to da je Strip kao Deveta Umjetnost po redu grana koja bi trebalo da spaja ljude ka istom cilju a ne da ih razjedinjuje Strip Klub "A.M." Kotor je dio svog radnog materijala koji je dobio kao poklon i veliku zahvalnost organizacije "IRD Montenegro" dodjelio "Centru za razvoj Stripa".

Prezentacija Strip Kluba "A.M." Kotor nazvana "Ulicom Stripa" (Comics Street) u sklopu koje je na video bimu bio prikazan i trailer-insert budućeg animiranog filma Strip Kluba koji nosi naziv:"Pinocchio Sidewalk"(Pinokiev Trotoar) a koji će svijetlost dana ugledati u Novembru 2003.god. Na kraju prezentacije je propracen uz ovacije i gromoglasni aplauz publike koja se nalazila u sali te nezaboravne večeri 13. Decembra 2002. Sve ovo mi kao članovi ovog udruženja nismo ni očekivali jer se radi o jednoj mračnoj priči autora Zvonimira Petovića poznatom kao: "Pinocchio Psychodelia" a koja je svoje izdanje od šest poglavlja doživjela u Fancinu : "Panćof" , strlpografija: "Pinocchio The Psichl, Pinochio Versus....

Naravno ovaj trajler ce biti promvisan i na tv crne gore

Srecnu novu godinu i prestojece praznike zeli svima strip klub kotor

Za strip vesti Lazic Mirko

sadržaj

5.

ČLANAK O AKIRI
U TREĆEM BROJU ZAREDOM

Srđan Aćimović
achim@bitsyu.net

Specifičan crtački stil poreklom iz Japana, koji se van Japana zove manga, ili anime, zavisno od toga da li je primenjen u stripu ili animaciji (i od toga koji se korisniku termina -obično zaljubljeniku bez razloga u ovaj stil- više sviđa) u svojoj matičnoj zemlji ima naučnički precizna, gotovo kompulsivna pravila svrstavanja u žanrove i ciljne grupe publike, formata, i ritma izlaženja. Ova kultura, svojstvena pre svega japanskom mentalitetu, preneta je u Ameriku gde se degenerisala i generisala u razne oblike subkulture. Jedan od najuočljivijih je formiranje neke vrste zajednice ljubitelja mange. Naime, stil takav kakav je, ne toliko agresivan koliko agresivno nametnut, kod konzumenata je izazvao mahom ili osećanje simpatije ili osećanje antipatije. Ovi prvi osetivši se ugroženim, povlače se u tu zajednicu i zatvaraju sve ulaze za sobok. Rečima: "Manga je japanska reč za strip" ili "To je crtani film, to su anime" pokušavaju da dokažu da za manga-umetnost postoje potpuno drugačiji kritetijumi i da je to nešto do te mere novo da ga "smrtni" ne-ljubitelji mange ne mogu razumeti. Demagogija kao i svaka druga, počiva na poistovećivanju originalne mange koja na odstupa od japanskog izvornika i koja je plemenita koliko i svaka druga crtačka škola, sa njenim devijacijama koje su iznikle širom sveta. Pripadnici manga zajednice obožavaju japansku kulturu, koriste obilno nekih desetak izraza (koje znaju) iz japanskog jezika ignorišući činjenicu da prisutni najverovatnije ne znaju šta ti izrazi znače. Skup pravila opet se formuliše, na primer, ideal lepote postaje biti sladak, odnosno "cute", odnosno "kawai". U međuvremenu, jedna poznanica sa foruma iz Hong-Konga kaže mi kako joj je dosta mange koja zauzima svaki ćošak njenog grada, sve izloge, plakate i novinarnice.

Šta je onda u stvari manga? Izvorna, fundamentalna crtačka škola iz Japana? Ili upravo njeni naslednici, s obzirom na to da je ovaj izraz značenje koje ima u svim jezicima dobio tek pošto je stip napustio Japan. Govorimo, za sad, o ovom prvom: japanski strip odlikuje se preciznom podelom na žanrove koju autor ovog članka nikad nije uspeo da zapamti. Najveću zabunu svakako izaziva "bishonen", pravac čiji stripovi govore o ljubavnim pričama između parova homoseksualaca, pričemu su muški likovi prikazani isključivo feminizirano. Stripovi ove, neobično uske tematike, nose atmosferu koja kao da poručuje da je svaki muškarac pomalo gej. Uzroci nastanka ove bizarne forme mogli bi biti tema nekakve opsežne sociološko-psihološke rasprave gde bi bilo neophodno mnogo više poznavanja specifičnosti pshiologije japanskog podneblja. No, vratimo se na odlike samog pravca: najuočljivija odlika su krupne bademaste oči likova, mali nos i nepostojeća donja usna. Redukovane su crte lica tako da dolaze u ekstreman kontrast sa krupnim očima, nacrtanim detaljno i "zakićenim" refleksijama svetla. Crtež ne najčešce tehnički precizan i detaljan, kadriranje dinamično i izvedeno oštrim rakursima i prelomljenim kadrovima (tj. nepravilnim oblikom kadrova). Animirana manga obeležena je kvazidinamičnim kadrovima, u kojim se sugestira pokret bez animacije pokreta - samo pomeranjem jedne slike u prostoru i naglašenim linijama pokreta. Ovo može nenaviknutog gledaoca iritirati jer deluje kao ušteda na arimaciji (što ponekad i jeste).

Napustivši japan, stil se transformisao tako da izgubi odlike japanske preciznosti i prilagodi se američkom konzumerstvu. Pitanja kadriranja i tematike pala su u drugi plan, od stila su ostale samo ogromne oči a meke druge karakteristike "prilepile" su se kako bi simulirale izvornost: japanska imena i mesta radnje, obilje japanskih izraza, po mišljenju autora ovog članka, nisu osnovne odlike mange, te ih nije bilo neophodno preneti u ameriku zajedno sa stilom, naprotiv, deluje besmisleno i usiljeno.

Prva manga koje se sećam u Jugoslaviji bili su crtani filmovi tipa "Roboteka" ili "Sablje i zvezdanih šerifa". Radilo se, naravno, o dečijoj produkciji koja ni u kom slučaju ne predstavlja reprezentetivan primer japanske produkcije crtanih filmova. Ista stvar je i sa serijama koje su se posle duge pauze pojavile na našim televizijama u zadnjih godinui dana: "Digimon" i "Dragonbol". Serije ove vrste imaju veliku popularnost u svetu i predstavljaju možda oruđe srozavanja mange kao stila: armija poklonika ovie, mange iz druge ruke, proizvodi mangu iz treće ruke, bledu kopiju kopije koja nedostatkom kvaliteta narušava renome originalnog stila a kvantitetom izluđuje i one koji su u prvom trenutku bili ambivalentni.

Pri prvom susretu sa "Akirom" uočavamo malo od onih stvari koje smatramo odlikama mange (čak ni oči nisu toliko predimenzionirane). Razlog: te odlike "implementirane" su tek sa svetskom popularizacijom. Ekstremna, ponekad i zamarajuća dinamičnost je najupadljivija odlika "Akire". Dinamičnost, koja je postignuta pre svega kadriranjem i prelamanjem rakursa, u neskladu je sa sporim tempom radnje; Ponekad se veštačka napetost postiže razvlačenjem scene na otrcane i često repetitivne replike isprekidane nepotrebnim kadrovima "značajnih pogleda". Isto tako, svaki pokušaj uspostavljanja smislenog toka događaja prekinut akcionim sekvencama koje su same sebi svrha.

Iako ove sekvence iz osnova razaraju dramaturgiju dela, one su i njegov najjači segment: ono što nije postignuto u američkim akcionim filmovima (za razliku od hongkonških), stavljanje akcije u koreografski koncept, postignuto je ovde. S tim što je u "Akiri", za razliku od pomenutih hongkonških filmova, osnovni element te koreografije ne pokret lika, već eksplozija, zatim veliki masivi koji se ruše i pljuskovi rasutog slomljenog stakla, koji igraju preko stranica vešto konstruisanih do te mere do koje im dozvoljava kvantitet, koji se u "Akiri" oličava u vidu megalomanije. Dužina dela iritira, ne samo zbog škrtog sižea koji raznim sredstvima i "on-beži-oni-ga-ponovo-hvataju"-trikovima biva razvučen na tri hiljade strana, već i zbog količine akcionih scena koje postaju obesmišljene već posle prvih par stotina strana i postaju svojevrsno more u kome čitalac pliva od ostrva do ostrva.

Šteta, jer pokušaji da se izvrši profilizacija likova imali su potencijala i bili, u najmanju ruku, zanimljivi. Kaneda i njegovi drugovi pretstavljaju prototip retko korišćene vrste junaka, odnosno antijunaka; Oni su jednostavno mangupi koji i kad pokušavaju da se ponašaju časno ili pristojno, ne uspevaju; jer ne znaju (epizode sa profesorom ili medicinskom sestrom iz školske ambulante). Ovakav razvoj karaktera autoru ovog članka izgleda originalno i prirodno. Nažalost, karakterizacija za sad ostaje u formi epizoda; njoj je posvećen gotovo sav prostor između akcionih scena, pa opet ne pokazuje se dovoljnim.

U maniru mange, crtež je škrt na licima ali izrazito bogat na tehničkim objektima koji pokrivaju uglavnom ostatak kadra. linije pokreta su lajtmotiv koji se javlja bar po nekoliko puta na stranici, potrebne ili ne. To počinje ubrzo da iritira jer se stiče jasan utisak da autor ponekad konciznošću izrade ovih linija, bilo u praznom prostoru ili u vidu senčenja na kakvoj okolnoj zgradi, zamenjuje autorsku imaginaciju. Još jedna karakteristika mange ovde je prenaglašenost pokreta i reakcija junaka, koja s vremena na vreme distorzira njihovo inače proporcionalna lica. Interesantna je izvesna neočekivana kurtoaznost u dijalogu: "Čini mi se da bih trebao da ti se zahvalim!" "Nema potrebe. Dovoljno je da zapamtiš da si mi dužnik." Ovo tumačim donekle doslovnim prevodom sa japanskog jezika koji tu kurtoaznost poseduje ugrađenu u sebe, tako da se tvrdnje ne iznose direktno već pomoću konstrukcija tipa "Mislim da..." Može se reći da ova nijansa u dijalozima deluje šarmantno i približava nam donekle atmosferu tog podneblja i samim tim atmosferu stripa.

Kad se sve sabere, "Akira" se pokazuje ispodprosečnim kada se radi o većini karakteristika, a pogotovo kada se posmatra kao celina. Njegova inventivnost, neki kažu čak revolucionarnost, uočava se samo na nivou režijskog postupka i tehno-estetike, ali i oni bivaju ugušeni tonama nepotrebnog materijala. Preterano trošenje resursa možda i nije greh u Japanu ili Americi, ali ovde kod nas pada u prvi plan i ometa posmatranje "Akire" u bilo kakvom drugačijem svetlu. Još jedna žrtva loše procene odnosa između vizuelnog i narativnog elementa u stripu.

sadržaj

6.

ROBERT CRUMB: NOVA IZDANJA

Saša Rakez ić

Robert Crumb svakako spada medju najznačajnije strip autore koji su još uvek aktivni na svetskoj strip sceni. Iako objavljuje već decenijama, Crumb je široj publici pre svega poznat kao jedan od glavnih pokretača i inspiratora underground pokreta koji je buknuo na američkoj subkulturnoj sceni šezdesetih godina. Naša publika je, medjutim, sa njegovim radom upoznata uglavnom putem nekoliko izdanja koja je objavila beogradska izdavačka kuća L.O.M.

Za sve koji su radoznali u vezi trenutnih aktivnosti ovog autora, valja reći da Crumb, koji danas živi i radi u mirnom gradiću Sauve u Južnoj Francuskoj, redovno saradjuje na opremanju serijala vlastitih Sabranih dela ( The Complete Crumb) kojeg priredjuje izdavačka kuća Fantagraphics Books. Nedavno se pojavio šesnaesti tom posvećen reprintima radova objavljenih tokom sredine osamdesetih godina, uglavnom u časopisu Weirdo. Ova kolekcija dokumentuje konstantno zanimljiv opus Crumbov, koji pored stripa takodje uključuje rad na ilustraciji knjiga i ploča, naročito onih posvećenih najranijim bluz autorima.

Medjutim, Crumb povremeno izbacije izdanja koja sadrže potpuno nov materijal, kao što je strip sveska Mystic Funnies #3, koju su takodje objavili Fntagraphics Books. Ovaj serijal je uglavnom i u prethodna dva nastavka bio posvećen kolekcijama kraćih storija – za ovu priliku, Crumb je nakratko oživeo svoje stare likove, Gospodina Prirodnog (Mr Natural) , kao i ( tipičnog? ) američkog ljigavca čije je ime Stan Shnooter, i čija je uloga da bude uvodničar (u ovom slučaju, on pištoljem nagoni samog Crumba da se vrati crtanju).

Takodje, tu je i jedna zanimljiva autobiografska priča, pod nazivom “Ne izazivaj sudbinu”, u kojoj Crumb pripoveda o ozbiljnoj povredi zuba, nastaloj tokom jednog potpuno iracionalnog incidenta u detinjstvu. Centralna storija ovog izdanja je, medjutim, posvećena potpuno novom liku, po imenu Hipman, i koji je prikazan kao još jedan bizarni junak patuljastog rasta, koji sreće lepoticu ogromnih proporcija. Za poznavaoce Crumbovog dela, ovo svakakao neće biti iznenadjenje!

U svakom slučaju, do neke naredne kolekcije prevoda Crumbovih stripova u nas, ostaje da do njegovih izdanja dodjete ili putem porudžbe iz inostranstva, ili putem posete neke od inostranih prodavnica stripova…


(Tekst originalno objavljen u listu Kikindske br. 221)

sadržaj

7.

JUŽNJAČKA UTEHA No 90.

Dejan Stojiljković
pantelejac@yahoo.com

Epohalno otkriće našeg strip-umetnika Baneta Kerca:
KNEZ LAZAR JE BIO HEVI-METALAC!

Postoji jedna teorija koja kaže da svaki pravi umetnik kad-tad ostane bez ideja. Sad, s obzirom da nisam tvorac dotične teorije, već je ona čedo mog kolege Koste (a možda nije ni njegova, već ju je maznuo od negde) mogu samo da razmatram koliko je realna u praksi. Svi poklonici domaćeg rokenrola, naročito oni rođeni pre nego što se naše rosno sveće otisnulo u crveni raj da sa svojim ortacima Staljinom, Lenjinom i Tuđmanom svira harfu na nekom oblaku, znaju da je rokenrol u bivšoj Jugi bio nešto što se dešava samo jednom. Elem, pitam ja sada vas kako je biti obožavalac Riblje Čorbe kada se zna da oni posle albuma ''Ujed za dušu'' nisu snimili ništa iole vredno? Ili kako je, recimo, biti u koži nekog kome je Džoni B. Štulić bio idol a on mu sa falš postavkom Azre nakon godina i godina čekanja ponudi očajni ''Blase'' sa obradama narodnih pesama? Nije to ništa, pre nekih mesec dana verovatno najbolja srpska rok grupa Van Gogh nas je obradovala verovatno najgorim albumom godine sa verovatno najglupljim imenom u istoriji rokenrola - ''Dr. Under''. Eh, šta ćete... Ideja nema, inspiracije nema, ostalo je malo veštine i znata, a od nečega mora da se živi.

Isto to može da se kaže i za Baneta Kerca.

I to ne bi bilo toliko strašno da kojim slučajem isti nije moj omiljeni domaći strip crtač. I ne samo moj naravno. Generacije su odrasle uz ''Kobru'', ''Cat Clow'', ''Tarzana''... Znam mnoge dobre i uspešne strip-crtače koji to nikad ne bi bili da nije bilo Banetovih stripova. Znam, takođe, mnoge kolekcionare koji u svojim zbirkama Kerčeve stripove drže kao najvrednije.

E, sad...

U Nišu je prošle nedelje bio sajam knjiga. Na njemu, puno privlačnih stvari i naravno, puno novih uzdanja. Među njima sam zapazio i luksuznu knjižicu ''Junaci srpskih narodnih pesama'', formata A4, u tvrdom povezu, na masnom papiru u boji... Cijena? Sitnica - 15 eura iliti 900 dinara. Šta će te dobiti za te nemale pare? Sranje u boji, naravno...

I ne bi to bio nikakav problem da dotična neugledna stvarčica nije potpisana ni manje ni više nego od strane gorepomenutog majstora yu stripa. Listajući je, prosto nisam mogao sebe da ubedim da je očajne ilustracije u njoj uradio i još gore kompjuterski obojio moj omiljeni domaći autor. Da ne pominjem činjenicu da su naše junačke pesme odštampane u LATINICI što smatram pravim svetogrđem. Zamislite da neki vrli autor iz lijepe njihove Hrvatske (junak ''domoljubnog'' rata Igor Kordej, recimo...) uradi strip sa temom iz hrvatske istorije i titluje ga ĆIRILICOM. Ne ide, je l' tako? To je zato što Hrvati, baš kao i većina drugih naroda, vode računa o svojim nacionalnim interesima mnogo više nego mi Srbi, makar bila to i marginalizovana umetnost kakav je strip.

Na naslovnoj strani knjige vidimo nešto što bi trebalo da je srpski vitez, međutim, dotični lik više liči na begunca iz nekog jeftinog američkog SF ''spektakla'' (recimo ''Gorštak'' n-ti deo) u režiji Pričarda Van Der Spejslija sa veoma poznatim Džonom Smitom u glavnoj ulozi. Nije to ništa. Ono što sledi može 'ladno da se opiše onako kako je moj kolega A. Blagojević (inače jedan on najboljih niških novinara) opisao igru naše fudbalske reprezentacije na France '98, dakle: ''jadno, bedno i kukavno''. Ne treba biti akademik da bi se zaključilo da je ono što nam Kerac uvaljuje blisko našoj istoriji i tradiciji otprilike koliko i Klaudiji Šifer pljuvanje u dalj sa preponama. Imamo, recimo, original Princa Valijanta u ''civilnoj'' nošnji koga je Kerac potpisao kao jednog od braće Jugovića. Onda je tu gomila tipova u oklopima ala ''Ekskalibur'' i sa ogromnim mačevima uz koje su im samo falili laserski pištolji pa da ih zamenimo za Džedaje. Čista petica Banetu za istorijsku autentičnost. Pokojni Herold Foster je znao da sedne u avion i odleti za Evropu samo da bi uradio skice nekog srednjevekovnog zamka ili posetio neki muzej, Kercu je dovoljno da pusti maštu na volju... Koga je uopšte briga što onakvi oklopi i oružje uopšte nisu postojali u srednjem veku? Pa neće valjda neki tamo istoričari da guše umetničku slobodu? A šta tek reći za lik Despota Stefana Lazarevića Visokog? Njegov biograf Konstantin Filozof i plejada drugih istoričara tvrdila je kako je čovek bio plavokos, ali nemaju oni pojma... Bane nam je otkrio da je naš vladar bio u srdostvu sa Konanom Varvarinom i da je, shodno tome, bio kosmat, nenormalno mišićav, neobrijan i naravno, kose crne kao gavranovo krilo. To što su svi Srbi u to vreme bili smeđi ili plavi, Baneta ne interesuje. Ivan Kosančić je predstavljen kao Uter Pentragon ili kao Parsifal, birajte, Milan Toplica je ispao iz skečbuka nekog marvelovog crtača supeheroja a Mali Radojica je isti Crveni Gusar, da nije brade narasle u sužanjstvu i tamnovanju, bio bi isti Bert Lankester. E, ali tek dolazi ono pravo... Sveti Knez Lazar, kosovski junak i simbol srpske nepokornosti osvajaču, izgleda kao frontmen nekog trash-metal benda. Fali mu samo gitara i zaklano pile pa da zapeva ''Simpathy for the devil''.

Moram da priznam. Ovako skrnavljenje naše istorije nisam imao prilike da vidim još od kad je Zdravko Šotra za godišnjicu Boja na Kosovu snimio svoj genijalni superspektakl od filma.

Ali nije to suština svega. Listajući ovu preskupu knjigu iznenadio sam sebe pitanjem:

''Je li, bre, Kerac... Kome, bre, ti to prodaješ muda za bubrege, a?''

Ovde se opet vraćamo na početak ove priče i na teoriju o nedostatku ideja. Ova knjiga je definitivni dokaz da Kerac više nema šta novo da nam kaže. Sve što može jeste da reciklira već viđeno i već urađeno, ali on nije ni toliko pošten da bar, kao Goran Bregović, uradi to sa stilom, već nam plasira traljavo odrađene egzibicije u PhotoShop-u misleći da ćemo ih kupiti bez razmišljanja samo zbog toga što na korici piše ''Kerac''.

Sve u svemu, ovo je samo još jedan pokušaj da se fanovima otme lova na jeftinu foru. I sve bi bilo u redu da autor ove bruke nije Bake Kerac lično. Sve što nam ostaje jeste da sa setom prelistavamo ''Pustinjskog monstruma'' ili ''Papana'' i dignemo ruke od Kerca kao autora. Ionako je on odavno dig'o ruke od stripa.

I obrnuto.

Dejan Stojiljković

Sledeće nedelje:
Alternativni strip u Srbiji
TAŠTINA PRAZNINE

sadržaj

8.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (150)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

MANIFEST ZA NOVO TISUĆLJEĆE

Ne vjerujem u manifeste. Oni su izraz gnjevnog mladalačkog nestrpljenja, dobri za regrutiranje istomišljenika, ali slabo sposobni pokrenuti mase. Uz to im je i ton iritantan jer smrdi po želji za tuđom krvi ... Ne vjerujem u manifeste.

Vjerujem, zato, u tisućljeće.

Postoji li čovjek u vremenu ili vrijeme ne postoji izvan čovjeka, malo je bitno. Važnije je primijetiti nepobitan učinak kojeg vrijeme i njegovi ožiljci imaju na čovjeka i njegov rad. Ne ponašamo se jednako s petnaest i trideset pet; dekade i stoljeća imaju raspoznatljive okuse; iako je Nova godina dan kao i svaki drugi, nešto nam se u glavi svaki put pomakne i natjera nas da se zamislimo i ponadamo da možemo obrisati ploču te je ovoga puta ispisati krasopisom.

Kako je strip preživio pad cifre, kraj svog burnog stoljeća, ulazak u treći milenij? Pa ... preživio je. To je sve što se zaista može reći jer se bojim da ni strip sâm to nije očekivao pa se nije ni pripremio. Kao kad nakon potresa sve još trenutak bude tiho - jer pretpotopna životinja u nama još ne vjeruje da je opasnosti kraj i čeka novi udar, napetih mišića i zvjerajući očima lijevo i desno - tako i strip oprezno tek ponovo počinje disati, stiskati i opuštati šake. U glavi mu se, polako, javlja prva nova misao, pitanje "A što, jebiga, sad?"

Što, doista?

Strip više nije djetešce koje je svakome milo i koje svako tetoši; neki su drugi mediji preuzeli tu ulogu. Strip više nije ni tinejdžer pa da se pred svakim bahati, znajući da će večera uvijek biti u frižideru. Strip je sad već velik, u podstanarskom sobičku i potrazi za poslom; otriježnjen hladnoćom svijeta koji od njega naglo traži da zasluži svaki gram naklonosti. Strip odrasta.

Strip koji odrasta ne znači nužno strip za odrasle, ali znači svjestan strip. Strip čiji autori crtaju i pišu ono što žele, ma što žele, jer baš to žele. Strip koji će raditi za život, bez gunđanja, i živjeti kroz taj rad. Strip koji će znati davati i primati, živjeti za druge, a pri tom sebe ne izgubiti. Zreo strip. Svoj.

U novom mileniju, od kojeg smo tek koji promil potrošili, želim vam da budete svoji.

***
Evo i još jednog pisma pristiglog u sklopu akcije "Dobro je!" (koja još uvijek traje: Endem svakome tko pošalje adresu; katalog CRŠ-a svakome tko napiše što ga je u i oko stripa razveselilo); piše nam Vladimir Vukasinović (ili Vukašinović?, ah taj ascii standard...):

"Dve stvari 'u ili oko stripa' su me razveselile u poslednje vreme: film Ghost World i strip Tom Strong.

Ghost World je film koji mi je vratio nadu u filmove, odličan film, sa izvanrednom podelom uloga, sa potpuno blesavim izborom muzike, depresivan i veseo, tužan i radostan, smešan i ozbiljan (sve baš kao i u 'stvarnom' životu), a opet prilično različit od (naravno, izvanrednog) strip-predloška po kome je nastao (još jedna vrlina, ne omogućava da se zakera 'kako ova scena nije baš kao u stripu, kako je ovde dijalog slabiji'), itd, itd ...

Naravno, kao i većina ljubitelja stripova na ovim našim prostorima, kao klinac se nisam preterano palio na superheroje (ako tu ne računamo Zagora, Bleka...). Kad sam 'malo' odrastao i rešio da vidim da li nesto značajno propuštam, superheroji su, baš kao i ja, gurali kroz najmračnije godine svog bivstvovanja, i ma koliko dobro bili napisani i nacrtani, nisu bili pravljeni za mene. Odnosno, nisu bili ZABAVNI. A onda, gle, Alan Moore reši da stavi tačku na tu mračnu deceniju i reši da ih ponovo učini zabavnim. I, gle, nastade Liga džentlmena, i nastade Promethea, i nastade Tom Strong. Gomila lepo uobličenih ideja (koje za divno čudo već nisu nikome pale na pamet), jednostavne (bar meni kao običnom čitaocu tako deluju) pričice, šašave, lepo i efektno nacrtane, iznad svega ZABAVNE."

sadržaj

9.

MOJ POGLED (37)

zmcomics

KRITIKA?

Gorak mi je ukus ostao, nakon čitanja prošlonedeljne "kritike" Blaga Templa. Nakon izjave, sa kojom mogu svakako da se složim, da nema kritički nastrojenih tekstova u ovom našem malom stripovskom getu, sledilo je nešto što nema veze sa kritikom. Zato sam osetio da treba nešto da kažem o "kritici" uopšte. Nije ovo lov na pojedince već je samo spomenuti tekst bio kapisla da se nešto o tome napiše. Naravno, ne pišem ovo u svojstvu urednika SVesti već je to samo jedan moj pogled.

Ako se želi nešto kritikovati onda to ne znači da treba nešto pljuvati, vređati i gaziti do te mere da počne boleti i samog čitaoca. Ako se neko delo smatra smećem minorne vrednosti onda se baci gde mu je mesto i ignoriše. Lično nikad ne bih gubio vreme i energiju da pišem tekst o nekom stripu koji smatram potpunim promašajem. To ne koristi nikome, autori stripa bi imali puno pravo da mi se smeju shvativši me kao osobu iz pogrešnog filma, čitaoci bi se nakon takvog teksta prvo zapitali kakvih ja imam ličnih problema kada na takav način pišem i, čak štaviše, odjurili da pročitaju album koji je izazvao takvu reakciju. A dodatni šlag je što bi me, kao člana jedne redakcije, smatrali pljuvačem konkurencije. Radije bih napisao kritčki prikaz nekog dela za koje mislim da može biti bolje i da ima potencijala ako se neke stvari koriguju. To smatram kritikom.

Strip je kao umetnost, i kao medij, stvorio široko polje delovanja i široku lepezu pravaca kojim se kreće. Ako se neko ne snalazi u andergraundu tamo nema šta ni da traži, ako se neko gadi mejnstrima neka objasni zašto su njegovi favoriti bolji. Niko neće boljim pogledom čitati neki strip koji volim ako se bavim pljuvanjem onog što nevolim. Dobra kritika Blaga Templa je bila ona koju je napisao Vasa Pavković (SV-159), sa kojom i ne moram da se složim ali mogu da je uvažavam jer je pisana tako da istovremeno sačuva dostojanstvo stripa i njegovih autora kao i samog autora kritike. Dobra kritka Bone-a je bila ona od Srđana Aćimovića (SV-156), iako me je zabolelo to što je kritikovano delo koje smatram izuzetnim. Ako je za mene izuzetno ne znači da je savršeno. Srđan je i u ovom broju dao primer kritike Akire sa kojom će se opet neko složiti a neko neće.

Kao urednik neću izbacivati takve tekstove (SVesti su liberalne kad je reč o pisanju koje se bavi stripom) ali zato apelujem, kao neko ko se bavi stripom, da se nađe mera kod pisanja. Pljuvanje i ponižavanje nikom ne koriste ali pravilno odmerena kvalitetna kritika može pomoći svima.

sadržaj

10.

ŠTAMPA

štampa

Zoran Đukanović i Dušan Banjanin su se svojski potrudili da izbor iz štampe ovog puta bude ovakvog obima i zanimljivosti...

PRVI PREVOD ŠPIGELMANA: Holokaust kroz priču o mišu

STANOVNICI NOVEMBARSKE ZEMLJE

Art Špigelman, Maus I, Povest preživelog: moj otac krvari istoriju, Samoizdat B92, Edicija Reč, knjiga 18

Ako jednoga dana budete posetili Jevrejski muzej u Berlinu koji je projektovao poznati arhitekta Danijel Libeskind, od triju osa (kontinuiteta, egzila i holokausta) koje vode kroz lavirintske hodnike muzeja sačekaće vas mali hologram na stilizovanoj pozornici. Pred vama će se otvoriti nestali svet jevrejske kulture na tlu Evrope. Videćete putanju migracija od Španije preko Francuske, naseobine i tipove jevrejskih naselja u Srednjoj Evropi, a potom pravce novih kretanja, prema Rusiji i Sibiru ili ka Balkanu i Maloj Aziji. Glas naratora, međutim, neće vas obavestiti o pojedinačnim sudbinama, već će jednoličnim glasom nastojati da pokaže velika kretanja naroda, obeležena isprepletenim linijama, koja su tokom vekova napredovala na istok.

Na tom mestu, gde se hologramska prezentacija jevrejske sudbine odvaja od pojedinačnog, umešao se novi pripovedački glas. Sa njim se možete sresti tek na izlazu iz muzeja. Na jednoj polica muzejske knjižare videćete neizostavno dve knjige sa nesvakidašnjim ilustracijama na naslovnim stranama: stilizovanu glavu mačke sa hitlerovskim brkovima i dva prozebla miša u njenoj senci. Naravno, radi se o strip albumima Arta Špigelmana. Retko koji posetilac može da prođe mimo njih, a da ih bar ne prelista. Tada neizostavno biva ''ulovljen'' Špigelmanovom pričom.

Početkom novembra u Beogradu se pojavio prvi prevod Špigelmanovog Mausa na srpski i to u izdanju Samizdata B92, kao osamnaesta knjiga edicije Reč. Za razliku od hi-tech medija u Jevrejskom muzeju, priča o Mausu ispripovedana je u mediju koji bi možda mogao da predstavlja njegov opozit. Zaista, priča o holokaustu koja je ispričana u stripu sasvim je nepčekivana i deluje prilično subverzivno u odnosu ne medij, pa i na žanr. Pojava ovog stripa na svetskom (sub)kulutrnom tržištu izazvala je zaista intenzivnu recepciju. O Špigelmanovom Mausu već su napisane mnoge studije koje razmatraju modele reprezentacije ''šoah'' u mediju stripa.

Filozov Berel Lang, jedan od Špigelmanovih komentatora, istražujući načine na koji kultura čita i organizuje određene događaje, ukazao je na ''problematične (vruće) tačke'' istorije koje su tretirane u Mausu. Izloživši čitavu žanrovsku problematiku predstavljanja holokausta u umetnosti, on se založio za tradicionalne (roman, tragedija, poema, esej) ''visoke'' žanrove. Pojava stripa Maus nesumnjivo je izazvala ozbiljnu dehijerarhizaciju medija i žanrova, priznao je naposletku Lang, jer Špigelman je stripom kao tekstualnim medijem narušio ''tabu'' i ''ritualnu fiksiranost'' velike i ozbiljne teme holokausta.

Poglavlja Mausa su u nešto izmenjenom obliku izlazila tokom osamdesetih godina u Špigelmanovom magazinu avangardnog stripa RAW u Njujorku. (Zanimljivo je da početkom osamdesetih u Evropi izlazi jedan strip koji takođe tretira temu pogroma, ali u Sovjetskom Savezu. Radi se, naravno, o Bilalovom i Kristenovom albumu Partija lova.)

Strip tematizuje period pre, za vreme i posle Holokausta, prateći sudbinu dvoje poljskih Jevreja, Vladeka i Anje Špigelman, zapravo autorovih roditelja. Priča ima vremenski okvir i taj prvi nivo mogli bismo nazvati Vladekovim pričanjem u Rego parku. Svi ostali segmenti su zapravo priče/epizode koje Artur saznaje od oca i predstavljaju pokušaj rekonstrukcije života njegovih roditelja.

Odnos između oca i sina je ozbiljno narušen i čitava priča nastaje u dvostrukom naporu: naporu oca da se seti i reaktualizuje događaje iz prošlosti i naporu sina da razume očevu priču i uspostavi novi odnos (narativni savez) sa njim. Ovaj raskorak između Vladeka i Artura višestruko je posredovan u Mausu. Naime, Artur pripada drugoj generaciji jevrejskih iseljenika u Americi i njih dvojica, reklo bi se, kao da ne govore istim jezikom.

Ana Uzelac, prevodilac Mausa na srpski, objasnila je to u kratkom predgovoru, ukazujući na razloge jezičke diferencijacije. Vladeku je engleski več peti jezik (pre toga je govorio jidiš, hebrejski, poljski i nemački) i njegova sintaksa i u srpskom prevodu jasno pokazuje to jezičko mešanje na osi egzila. S druge strane, postoji još i dublji nivo nerazumevanja između oca i sina, kulturološki, koji Artur u jednom trenutku, dok mu otac priča o svojim logorskim danima, pokreće svojim nerazumevanjem značenja Parša Trume, odnosno dana kada je Vladek prvi put pušten iz logora.

Dakle Maus predstavlja redukovano i posredovano sećanje druge generacije jevrejskih emigranata na holokaust. Onoliko koliko je Artur udaljen od Vladekove priče, moglo bi se reći, udaljen je i medij koji nam prenosi priču od etičkih zahteva filozofa.

Neko će već reći, pa dobro, to je samo strip, ali Maus, ipak, nije samo to. Počev od teme i izbora junaka, preko ikonografije i načina pripovedanja, Maus se u mnogo čemu približava literaturi. Ono po čemu se ovo delo prepoznaje jeste pre svega zoomorfična alegorija koja se dosledno razvija na svim planovima (is)povesti preživelog. To što su jevreji predstavljeni kao miševi, Nemci kao mačke, Poljaci kao svinje, a Amerikanci kao psi, ne govori ni o kakvom karakteru koji ovaj autor želi ironično da sugeriše. Naprotiv, radi se o veoma finoj ''igri'' kulturološkim stereotipovima koje je plasirala nacistička propaganda.

Već ovaj postupak zoogeneze junaka predstavlja literarni postupak par exelence. Neko će se setiti nesrećnog Gregora Samse koji se jednog jutra probudio kao buba, ali valjalo bi se podsetiti porekla ovog postupka. On je pre svega dvadesetvekovni ''izum'' i predstavlja primer kako život utiče na literaturu i njene strategije preživljavanja i odbrane. On je duboko skopčan sa nastankom totalitarnih sistema na tlu Evrope. Naime, onog časa kada je V.I. Lenjin okarakterisao neprijatelje partije kao ''gamad'' koju bi trebalo ''istrebiti'' nešto se dogodilo u literaturi. Tada je počela čitava jedna serija zoomorfoza koju je najlakše pratiti u delima rumunskih avangardnih pisaca (Urmuz, Ilarie Voronka, Jon Vinea).

Isto tako je svet Špigelmanovih junaka pretrpeo transformaciju pod uticajem Hitlerovih rasnih (dis)kvalifikacija.

Trofička piramida, dakle, poslužila je kao model za oblikovanje Mausa. Po tom modelu kreiran je zatvoreni svet permanentnog progona odozgo-nadole, na silaznoj putanji koj uuspostavlja predator. Na dnu te piramide, na njenoj širokoj bazi, nalaze se ''vruće tačke'' istorije – koncentracioni logori kao ''prihvatni'' centri za one koji nisu uspeli da se spasu.

Špigelmanov junak Vladek predstavljen je pri tom kao izuzetna individua koja je uspevala da menja različite nivoe egzistencije u ikoničkim ravnima progonjenih. Tako su česta maskiranja Jevrejina u Poljaka u Špigelmanovom Mausu postala ne samo jedan od načina preživljavanja nego i ironični tretman identiteta u trofičkoj piramidi.

Maus je na srpskom jeziku objavljen u mesecu koji je simbolički obeležio Špigelmanovu temu. Novembar je mesec koji je u Nemačkoj postao prepoznatljivi sinonim za pogrome iz 1938. godine. Reč ''pogrom'' odjekuje kao zastrašujući eho u svetu Špigelmanovih junaka. Tu reč izgovaraju uplašeni Jevreji koji kroz prozor kupea gledaju nacističku zastavu. Ta reč se od slutnje pretvara u logorsku stvarnost.

Nemački politikolog Harald Šmit objavio je prošle godine zanimljivu knjigu pod nazivom Sećanje na ''Dan krivice'' u kojoj je, svakako podstaknut delom Gintera Grasa, pokušao da istraži novembarske sinonime, odnosno različita imenovanja pogroma: Kristalna noć, Krustalna noć Rajha, Kad su gorele sinagoge... Šmit je ovom prilikom istraživao nemački istorijski i politički diskurs.

Špigelmanov Maus, međutim, spada u onaj korpus literature koju su pisali oni koji su preživeli holokaust. Sećanje na pogrome je u Špigelmanovom stripu fiksirano već u samom naslovu. Ona je alegorijski i simbolički transformisano tako da reč ''Maus'' ne označava samo Jevrejina, već se spektar mogućih značenja širi vremenski i prostorno: s jedne strane označava doba redukcije ljudskih funkcija, dok s druge ''Maus'' označava bilo koju ''novembarsku zemlju'', u kojoj je stanovnik već u mišolovci.

Saša Ilić

Objavljeno: REPORTER br. 240, 26.11.2002. godine

O MATAKOVIĆU

Najveći Slavonac danas je zapravo jedan underground-umjetnik, künstler i rocker iz Vinkovaca - Dubravko Mataković. U Francuskoj bi mu, duboko vjerujem, već podigli spomenik. U jednom od zadnjih stripova je i mene zafrknuo; ide tamo netko po burek, a na radnji piše "McBourek". Moram mu vratiti istom mjerom...

Takvi ljudi naprosto predstavljaju nekakvu preostalu modernost naše siromašne zemlje. Matakovića odlikuje čudesna akribija, sposobnost viđenja svega najružnijeg, ali zato i najinteresantnijeg. Ne znam što sam danas navalio pričati o njemu... Slavni Crumbov "Fritz the Cat" je nula prema Matakovićevim stripovima. Ali, on ne želi u svijet, on ima svoj band u Vinkovcima, pa kolika god to bila šteta.

Zlatko Bourek (1929), poznati slikar i ilustrator, u monoviewu koji je dao za
Feral Tribune br. 900, Split, 13. prosinac/decembar 2002.

Enki Bilal, majstor stripa i filmski autor

LOŠA NAVIKA - SLOBODA

Prošlost me ne opterećuje. Kad stvaralac ostane u zatvorenom krugu referenci, ne napreduje. Stvaraoci koji se ne kreću neizbježno upadaju u zamku. Treba prihvatiti ukrštanja, susrete i prečice, inače ćemo ostati zabetonirani. A kad toga postanemo svjesni, bit će kasno. Kad ovo kažem, mislim na cijelu kulturu

Milena Marjanović


«Film i strip su za mene oduvijek bile paralelne strasti. Crtež sam otkrio kad sam bio sasvim mali, u isto vrijeme kad i film. Kad sam se počeo baviti stripom, želio sam pričati kroz njega, a to je u krajnjoj liniji i funkcija filma. Moja pripovjedačka kultura istodobno je filmska i romaneskna. Sanjam o filmu kad crtam strip i obrnuto. Ipak mislim da je film malo inferiorniji u vezi sa slobodom u odnosu na strip, jer je industrija, podrazumijeva bezbroj dogovora i namijenjen je široj publici. Uvjetujem zadržavanje apsolutne stvaralačke slobode kad radim film i to nije uvijek lako» – takvi stavovi, na rubu naučne-fantastike, baš kao što su i njegovi stripovi i filmovi, prevladavaju danas u razmišljanju Enkija Bilala, odavno zvijezde devete umjetnosti, a sa svojim novim ostvarenjem vjerojatno i sedme. Jedini je crtač, kažu, koji je postigao uspjeh, a nije radio serije – nema potrebu za junakom da bi se nametnuo. Stvaralac za koga je netko jednom rekao da je još kao mlad imao zakazan randez-vous s poviješću, na pomalo iščašen način ekspliciran u njegovu stripu Vašar Besmrtnih – u dijalogu dvojice izvanzemaljaca koji teleskopom iz svojih galaktičkih blatnih kupki gledaju kako Zemlja leti u zrak:

“Jesi li vidio, tata, neki planet, kao da je gljiva…

– Da, sinko. Rekao bih da čuda svemira nikad neće prestati da nas zadivljuju!”

S Bilalom razgovaramo na francuskom, jer mu je tako lakše. Nedostaju mu naše riječi. Usrdan je, ali suzdržan. Darovit nogometaš, ali ga prati glas da ne trči mnogo. Igra “mediteranski” – usporeno. Na pitanja odgovara brzo, kao da je svaki put trgnut iz sna. Svoj ritam i svoju ravnotežu pronašao je, kaže, u štrafurama koje su kao mačje ogrebotine po koži svijeta, u horizontima koje su izjele lavirane magle, u frotažima koji čine od njegovih zidova, njegovih boja, njegovih kula, njegovih tvrđava – sjajne mauzoleje oronule budućnosti. Ne uspijevam mu uhvatiti osmijeh na licu ni za jednu fotografiju. Za neke pozira – tada je još ozbiljniji.

Često prelazite s olovke na kameru…
– Film me stimulira na crtanje, a kako podrazumijeva storiju, ponovo me uvodi u strip i tako u nedogled. Pritom ne mislim da je film superioran. Naprotiv, mislim da je donekle inferioran, jer ne dopušta toliko stvaralačke slobode kao strip.

Vidite li film kao strip?
– Taman posla. Ne volim usporedbe, pogotovo ne s onim što sam već napravio. Ne volim ni kad me uspoređuju s francusko-belgijskom strip klasikom. Prošlost me ne opterećuje. Kad stvaralac ostane u zatvorenom krugu referenci, ne napreduje. Stvaraoci koji se ne kreću neizbježno upadaju u zamku. Treba prihvatiti ukrštanja, susrete i prečice, inače ćemo ostati zabetonirani. A kad toga postanemo svjesni, bit će kasno. Kad ovo kažem, mislim na cijelu kulturu.


Film traži kompromise

Ipak, je li tko imao utjecaj na Vas?
– Ako mislite na film, nije žanrovski. Nije ni fantastika, ni science-fiction. Teško ga je klasificirati iako posjeduje određeno naslijeđe imaginacije. Mojim filmovima činim hommage svima koji se igraju s imaginacijom.

Je li teško pomiriti imaginaciju s francuskim racionalizmom?
– Tomu niti ne težim. Ali, podsjećam, Georges Méličs – Francuz – krajem pretprošlog i početkom prošlog stoljeća više je nego bilo tko drugi uveo imaginaciju u film snimajući, na primer, Le Voyage dans la Lune/A Trip to the Moon (Putovanje na Mjesec). La Nouvelle Vague (Novi Val) koji je puno dao filmu u pogledu realizma, osiromašio ga je u pogledu imaginacije. Možda je trenutak za malo propuha da bismo jasnije vidjeli pojave. Svi više volimo okretati leđa stvarnosti. Zatvaramo oči pred njome, a kad se suočimo s diktaturama – onda je već kasno. Pa ipak, to gledanje u nebo koristi. I sam često gledam u nebo da bih kontemplirao zvijezde. To mi čini dobro. A kad sam na Mjesecu, simpatično mi je da gledam Zemlju i da joj se vraćam. A tek Ljubav! Tek je Ljubav kinematografska igra. Tek ona pruža mogućnost da čovjek odluta nekud!

Nekud između francuskog racionalizma i balkanske iracionalnosti?
– Ja sam samo napola Balkanac. Majka mi je Čehinja i taj gen temperira balkanski temperament. Teško je analizirati vlastiti rad. Pokušavam to izbjeći. Ali, eto, volim mješavinu vruće-hladno. Što se vidi i po naslovima mojih stripova Plava krv ili Hladan Ekvator.

Nakon Tykho Moona rekli ste da više nećete raditi filmove jer je produkcija previše rigidna. Niste izdržali?
– Strip me je prilično razmazio. Stekao sam “lošu” naviku apsolutne slobode. Radi nekog hipotetičkog uspjeha, po pravilu se traži malo soli tu, pa tamo. Ne znam poslovati s takvim manirima. A onda, počnem misliti na glumce. Oni su ti koji me inspiriraju. Neodoljivi su. Upao sam u zamku rada s njima.

A kako ste izbjegli zamku rigidnosti?
– Ne pokušavam raditi s budžetom. Jednostavno zato što veći budžet podrazumijeva veće koncesije, a sve to zarad veće dobiti. Moj izbor je manji budžet, ali umjetnički film. Moj cilj je da se bar donekle kao filmski stvaralac približim slobodi koju imam kao strip-majstor. Kao što je recimo cilj mog junaka Alsida Nikopola u Trilogiji da po povratku iz svemira Zemlju oslobodi od fašista.

Što Vas je nagnalo da radite i s realnim i s virtualnim junacima?
– Izazov je bio da se u slici ne vidi tko je tko, tko je glumac a tko crtani lik.

Volite nove tehnologije?
– Ne vladam najbolje novim tehnologijama. Zanimaju me, ali smatram i dalje da je direktna veza čovjekove ruke s olovkom, papirom, kredom i bojom, mnogo senzualnija. Zato nove tehnologije prihvaćam samo kao korisna sredstva. Umjetnik treba vladati sredstvom, a ne dopustiti da bude obratno.

Plaše li Vas pomalo nove tehnologije?
– Da, malo me plaši činjenica da se lik može klonirati. Američki režiser Robert Zemeckis je numeričkim putem oživio glumce koji su s njim radili. Na primjer, Toma Hanksa. Ipak mislim da svim vizualnim umjetnostima nove tehnologije ne pomažu. Slikarstvu mogu i naškoditi jer je ono prije svega psihološki čin, dok video-artu mogu biti desna ruka.

Je li lakše režirati film s pravim ili virtualnim glumcima?
– Ne znam. Svakako je delikatno: kao režiser imam dojam da glumcima predlažem nešto nedolično. Jer iza DVD-a, to jest svakog trodimenzionalno nacrtanog lika, stoji glumac koji mu posuđuje glas, pokrete, čak i usana, dakle gluma je iza crtanog junaka.

Nadomješta li se time emotivnost, ljudskost, senzualnost crtanim junacima?
– Rekao bih radije životnost. Ali, znajte, ne pripovijedam priču o Romeu i Juliji. Glumci će svakako biti više animirani, a virtualni likovi humaniji.


Nikopol je simpatična bitanga

Je li bilo teško pronaći glumce koji pristaju utopiti se u crtani lik?
– Ne. Svi su bili veoma uzbuđeni i nisu pokazali nikakvu odbojnost prema mojoj ideji. Njihova otvorenost prema novim iskustvima i meni je pomogla da prebrodim određene strepnje. Dapače, Jean-Louis Trentignan, koji je glumio i u mom prvom filmu Bunker Palace Hotel, objeručke je prihvatio da ponovo radimo zajedno. U numeričkoj verziji imat će obrijanu glavu i petnaest godina manje. Nikopola igra istočnonjemački glumac Tomas Krechman, poznat po ulozi u Pijanistu Romana Polanskog. Ženu zamku tumači Linda Hardy, ne baš poznata glumica, ali meni veoma zanimljiva. U filmu igra i Charlotte Rempling. Oni su glavni protagonisti. Ostali su egipatski bogovi, kao i moj barokni svijet iz Trilogije. Producent je francuski, isti koji je svojedobno pomogao da se završi moj film Bunker Palace. Moram reći da je producent tražio mene, a ne ja njega. Projekt je unaprijed prodan u više zemalja. Postprodukcija je japanska. Film je ambiciozan i na estetskom i na kinematografskom planu. Nešto što još nije viđeno ni u Evropi, ni u Americi, a ni u Japanu. Avantura u pravom smislu te riječi.

Hoće li biti viđen na prostoru bivše Jugoslavije?
– Trudit ću se obići Sarajevo, Beograd i Zagreb.

A budžet?
– Svakako manji nego da je rađen u Americi.

O čemu je riječ u filmu?
– Moje teme su otprilike uvijek iste. Jedinke koje prerastaju tehnologije koje su same izmislite. Ima i mitologije: egipatski bog Horus s ambicijom da bude najhumaniji lik. Ima i romanse: preuzete iz mog stripa Žena zamka. U biti u filmu će biti riječi o medicinskoj i genetskoj diktaturi – transformaciji ljudskog tijela. Nikopol, središnja ličnost, iskrcava se protiv svoje volje u gradu načičkanom bunkerima. Poslije trideset godina hibernacije spušta se u ulicu gdje ga masa odrpanih gleda kao čudnu zvijer. Zamrznut je, sleđen, prekriven injem. Bog-otpadnik Horus odabire ga da preuzme vlast. Dezerter iz 1993., kada se odbio boriti protiv kinesko-sovjetske koalicije, bio je osuđen na putovanje svemirom u neobičnom brodu, polufalusom, poluhladnjakom. Sada se totalitarizam, u fašističkoj estetici, pojavljuje u liku diktatora Choublanca. Nikopol, prije smeten nego istrajan, prije kolebljiv nego odlučan, uspet će se do vrha vlasti. Ali, on koji je već toliko propatio – patit će još. Preobražen u češko-sovjetskog hokejaša dobit će politički azil, postati upravitelj grada. Grad će biti oslobođen, a Nikopol će poludjeti…Nikopol je vrsta simpatične bitange koja stalno proklinje sebe. Voli dramatizirati da bi mogao prebroditi surov svijet.

Giles Bioskop ili žena-zamka sasvim je drukčija. Za razliku od dvoje likova koje ste spomenuli, a koji zrače humorom bliskom samoironiji, Giles je surova. Kažete da su Vam bliske osobine Vaših junaka. I surove Giles?
– Dok sam radio Sajam Besmrtnih još sam imao iluzija. Strasti prema velikim političkim događajima. Potom sam shvatio da je socijalizam velika avantura koja rijetko uspijeva. Nisam žena, ali sam htio naslikati ženu, nešto što nije ni karikatura ni vamp. Giles je čudna, poželjna, realna. Postoji veza između mene i nje. Postoji spoj između onog što može biti svakodnevno i čudno. Nokaut u prvoj rundi posle dvije minute meča! Giles probija ekran, radi s muškarcima ono što su oni sa ženama. Žene su danas snažne, gledaju tjeskobi u lice, dok su njihovi muškarci otupjeli, potonuli. Njima su potrebni samo nježni ljubavnici, ukrašeni osobinama koje nazivamo ženskim.

Što Vas potiče u umjetnosti?
– Sloboda izražavanja. Svaki put je u pitanju nova avantura i to me uzbuđuje. Strip spaja riječ i sliku. Nekad me ponese prvo tekst. Na primjer, moj najnoviji album Čudovište rodio se iz priče o nasilju na ovim prostorima. Riječi su u ovom slučaju bile, za mene, dirljivije od slika. Rekao bih da bi bilo vulgarno strahote pretočiti u slike…

Budući da je Trilogija naučno-fantastična bajka, tko na kraju pobjeđuje? Dobro ili zlo?
– Kraj je pomalo ciničan. Ali, ipak pobjeđuje dobro. Film je slika današnjeg svijeta prebačenog u budućnost, s neizbježnom ljubavnom pričom, ali u troje.

Ključna karakteristika i jednog i drugog medija kojim se bavite jest univerzalnost jezika i teme. Kako ste je dokučili?
– Sama činjenica da sam se u devetoj godini iz jedne zemlje – tada Jugoslavije, točnije Beograda gdje sam rođen – preselio u drugu – Francusku, gdje sam se školovao i gdje radim, omogućila mi je da shvatim veličinu zemaljske kugle, ali istodobno i njenu krhkost. Za razliku od mojih francuskih kolega, možda nosim u sebi balkansku specifičnost. Balkanski čovjek, naime, uvijek kroz povijest mijenja mjesto boravka. Stalno se negdje seli. Nisam od onih koji misle da ovo stoljeće počinje 2001. ili “11. rujna”, za mene novo stoljeće počinje padom komunizma, rušenjem Berlinskog zida i, nažalost, jugoslavenskom dramom. To su teme koje mi se nameću. Ja ih ne tražim – idu k meni.


Priča je važna, a žena neizbježna

Što je presudno u Vašem radu: tehnologija, odnosno crtež, ili tema, ukratko Žena zamka?
– Da budem iskren, priča mi je važnija, a žena – neizbježna. Crtež me nosi, ali činjenica da želim nešto ispričati, ipak je bit mog rada. Ovo, naravno, važi samo za početak rada, jer nikad ne znam kako ću ga završiti.

Predstavlja li Vam prelaženje s realnih glumaca na virtualne bilo kakav problem u radu?
– Premještanje jednog lika u drugi toliko je radikalno, toliko živo i novo da me ne opterećuje potreba za sličnošću. Htio-ne htio, rad na filmu se odražava u stripu. Ne znam hoće li odraz biti dobar ili loš, ali taj izazov je veoma uzbudljiv. Riječ je o upotrebi umjetnosti kao vektora apsolutnog zla. Jedino u umjetnosti zlo može biti savršeno. Besmrtnici su okrutni, ali okrutnost može biti lijepa, kao što je okrutan i smiješan kratki razgovor junaka koji sam vam spomenuo.

Možete li objasniti kako zlo koristi umjetnosti?
– Znači koristiti umjetnost u svrhu stvaranja što većeg zla. To je savršena umjetnost. Jer, veza sa zlom je u čovjeku. Ali, da se razumijemo, nije to moj stav. To je stav jednog mog junaka.

A koje je Vaše mišljenje, odnosno funkcija stripa?
– Sasvim suprotno, naravno.

Zašto ste onda u Drijemežu monstruma, stripu o ratu u Sarajevu, radnju smjestili u 2026. godinu?
– Osjećam se jako neugodno kad jednu brutalnu scenu smještam u sadašnjost. Kad je pomaknem unaprijed u vremenu, mogu uživati u stvaralačkom procesu. Užasne slike iz Čečenije koje nam stižu preko fotografije pripadaju jeziku prilično različitom od umjetnosti. Otud osjećaj osobne uznemirenosti i potreba da se udaljim i odvojim od stvarnosti. Iritira me kad za moje stripove kažu da su naučno-fantastični. Ne volim klasifikacije. Posjećujem budućnost da bih se vratio prošlosti i sadašnjosti.

Što Vas zabrinjava u sadašnjosti?
– Imam osjećaj užasne opustošenosti. Suviše smo toga izvadili iz Zemlje, ne vodeći računa trošili njena bogatstva, i nepopravljivo joj naškodili. Sve neumjerenosti su na stolu – čak i religiozni fanatizam. Prije dvadeset godina svijet je bio podijeljen na dva tabora: znalo se što je dobro a što zlo. Odjednom, sve je srušeno. Promjena je bila brza, a naša svijest nespremna za nju. To dokazuje i rat u Jugoslaviji.

– Je li zato u Drijemežu monstruma sekte predvode trojica samoproklamiranih karizmatskih vođa. Je li u pitanju skrivena aluzija na trojicu lidera koji su doveli do sloma Jugoslavije?
– Možete kao čitatelji tumačiti kako hoćete. Ništa ne sprječava da se rat poveže s trojicom lidera, jer ih je svijet tolerirao i prihvaćao. A nije morao. Da je htio, mogao je intervenirati čim se nacionalizam pojavio. Da se reklo: “Hej, Evropa se gradi, ne propuštajte brod”. U to vrijeme Jugoslavija je prije svih u Istočnoj Evropi bila spremna da se pridruži Evropskoj uniji.


Osveta vodozemaca

Stječe se dojam da ste raspad Jugoslavije doživjeli kao gubitak dijela svog identiteta?
– Nije me iznenadilo ono što se dogodilo, ali me pogodilo. Kad kažem da je opasno suviše se zagledati u sebe samog, u vlastitu prošlost, sjećanja, pamćenje, naciju, religiju, svoj teritorij – jest, to sagledavanje je opasno, ali ga smatram potrebnim, smatram važnim nositi ga sa sobom i kretati se vlastitim korijenima. To nasljeđe je u meni. Francuska i njena kultura nisu ga izbrisale. Ali se za njega ne bih tukao, za njega ne bih ubijao. Ponosan sam što s tim nasljeđem mogu ići svojim putem.

Govorite li to kao autor?
– Autor, to se ne može slijediti kao da je pruga. Treba prihvatiti krivine, skrivena mjesta, znakove na putu. Nasilje, ludilo, nježnost, humor – sve je to u mojoj umjetnosti jednako. Bez predrasuda i zadnjih misli. Bez opsesija.

A koje Vaše sjećanje izranja iz spomenara?
– Nisam bio okrutno dijete. Nisam kamenom gušterima odsijecao rep. Volio sam i uvijek ću voljeti vodozemce…. U svijetu odraslih, počeo sam graditi strašnu budućnost u kojoj su žabe konačno osveta…


Objavljeno: ZAREZ (dvotjednik za kulturna i društvena zbivanja) br. 92, Zagreb, 21.11.2002.
www.zarez.hr

DEVETA UMETNOST U AMERICI 21. VEKA - Zašto Vin Dizel nije ubio Brusa Vilisa?


TAMO GDE JOŠ UVEK IMA ŽIVOTA I SLOBODE

Holivud je zaista mrtav. A posle jedanaestog septembra, i dokrajčen. Ipak, poput ljudske, i filmska materija je neuništiva. Preživljava. Zato je film sišao sa platna, i postao strip

Aleksandar Radivojević


Otkako je Klintonova liberal-demokratska administracija proglasila fašističku diktaturu političke korektnosti nad popkulturnom holivudskom nacijom, i otkako je samozvana zagovornica slobode, a supruga tadašnjeg potpredsednika, Tiper Gor, izdejstvovala nalepnice roditeljske kontrole (parental advisory) za markiranje muzičkih diskova, industrija zabave se javno pretvorila u industriju kontrole zabave. Glavnina plemenitih kulturnih tekovina Zapada, u procvatu tokom predivno razuzdanih Reganovih osamdesetih, deformisala se u karikaturu sopstvene senke.

Kako je u centru mitosa Amerikane oduvek stajala herojska individua u večnom kontrastu sa svom ostalom bezličnom bagrom, nova vlast ju je svesno lišila svih sloboda zarad respekta prema šljamu koji je okružuje i time potpisala smrtnu presudu čitavoj američkoj kulturi. Tako je Švarceneger počeo da snima komedije, Istvud je dobio Oskara za režiju, a Brendon Li je poginuo. Nekad cinična herojska ruina Brusa Vilisa u zaboravljenom remek-delu Poslednji skaut Tonija Skota je na lagani šamar odgovarala: “Takni me još jednom, i ubiću te.” Pošto ga je ološ ipak taknuo, Vilis je odgovorio lakim udarcem u glavu od koga je nesrećnoj bitangi mozak pojurio na nos. Danas, patetični samoproklamovani akcioni heroj sutrašnjice, Vin Dizel, u amaterskoj ujdurmi zvanoj XXX, na pljuvanje i šutiranje odgovara mlakim “takni me još jednom i prebiću te”. I pošto ipak biva taknut, Dizela od ostvarenja svoje smešne pretnje spasava niz loše insceniranih eksplozija, a umesto smrti, plaćeničkoj fukari sledi prevaspitavanje i edukacija.

Holivud je zaista mrtav. A posle jedanaestog septembra, i dokrajčen. Ipak, poput ljudske, i filmska materija je neuništiva. Preživljava. Zato je film sišao sa platna, i postao strip. Paralelno sa propašću filma, američki strip se pretvorio u transmedijalni raj, kvalitativni epicentar popkulturnog sveta današnjice. Van inkvizitorskih radara, Gorovih urgencija za povećanje broja crnih karaktera u filmovima, ili zastrašujućeg Libermanovog mahanja Biblijom i kažiprstom da će očistiti holivudsku Sodomu i Gomoru, strip je nastavio da se razvija baš od one tačke na kojoj je film zaustavljen.

Rađanje: Sve je počelo kad je vodeći strip mogul DC Comics, podstaknut uspehom fentezi serijala Sandman Nila Gejmena, kreirao ogranak Vertigo, usmeren ka punoletnoj publici. Potencijalni filmski scenaristi, dramski pisci i serijske ubice su, potom, za ispoljavanje svojih divljih talenata, umesto filma, literature ili zločina odabrali strip-grafičku novelu, novu oazu kreativne slobode. Svi redom ponikli iz rasutog semena dvojice najvećih guru-genija - koji su dvojnim razbijanjem superherojskog mitosa ponovno stvorili medij - “tvrdokuvanog” Frenka Milera (seminalni epitaf i novo rođenje Betmena Povratak tamnog viteza, 1986) i “aristokratskog mistika i defetiste” Alana Mura (veličanstvena obdukcija nad superherojima Watchmen, 1985), novi autori kroz serijale koji slede iznova oblikuju umetnost prema svom nahođenju i trenutnoj erekciji. Krećemo.

Sandman - najizvikaniji, najnagrađivaniji, i najčitaniji Vertigo serijal danas poseduje više pionirski nego suštinski značaj. Glomazni, povremeno fascinantni gotik-pop ep o gospodaru snova Morfeusu i njegovoj porodici (Večna Čežnja, Očaj, Delirijum, Sudbina, Razaranje, Smrt) jeste poetsko igralište oživelih simbola. Oni se, u psihodeličnom maniru, bez ustezanja šetaju kroz istoriju, od pakla do suburbije, žonglirajući sa ustaljenim formama pripovedanja. Gejmen svojim ponosno snobovskim stilom zatvara ovaj vankarakterni esej o umetnosti uopšte, kao pripovedač se poistovetivši sa svojim junakom - Snom, kreatorom sve fikcije. Sandman je najznačajniji kao sonda koja je probila dotad nepremostive zidove između stripa, fentezi filma, visokoprofilne literature i poezije, savršeno sklopljenim fiktivnim univerzumom dokazavši da granice ne bi smele da postoje. Gejmen je, pre svega, umešni kompilator svih postojećih mitova i legendi koji, u postmodernističkom zanosu povremeno zaboravlja na naraciju, plutajući u svemiru koji je kreirao. Donekle unižen samo lošijom crtačkom ekipom, Sandman je i putokaz fentezi senzibiliteta za odrasle, koji će film verovatno usvojiti tek za nekih petnaestak godina.

Hellblazer (Pakleni Sejač): Džon Konstantin je, bez sumnje, jedan od najkompleksnijih, najzadivljujućih, najbizarnijih i najvećih likova koje su svetski film i literatura ikada proizveli. Kreiran od strane mecene Alana Mura, kao podrška umirućem serijalu Čudovište iz Močvare, ovaj urbani mag iz radničke klase je, zapravo, eksplozivni spoj Duška Dugouška, Prljavog Harija i Šerloka Holmsa. Konstantin je ultimativni individualac i usamljenik, otelotvorenje odavno mrtvog pank stava, hodajuća oda mizantropiji, cinizmu i ničeanstvu. Ovaj čovek je tri puta prodao dušu đavolu, motornom testerom isekao krila arhanđelu Gavrilu, ispišao se u usta najstarijem vampiru na Zemlji, žiletom isekao lice pedofilnom svešteniku i tri puta spasao svet od Apokalipse. I dok mu u žilama teče poludemonska krv, on još uvek obitava po prljavim ćumezima, u masnom barberi mantilu bez penija u džepu. Sigurno nešto najbolje što je horor žanr ikada video, Hellblazerov užas je užas iza ćoška, horor kome prisustvujete sedeći u kafiću, na putu do škole ili kancelarije. U njemu se bitke za spas čovečanstva odigravaju po uskim sokacima što zaudaraju na spermu i krek, poraz je neumitan, a pobeda uvek dvosekli mač. Tu je junak uvek samo jedan (Konstantin), suprotstavljen brojnim, nadmoćnim snagama nakaznog autoriteta (Gospod Bog, Sotona, Buda ili Margaret Tačer, svejedno) koje suzbija psovkama, sarkazmom i prljavim magijskim trikovima. Kao najstariji Vertigo serijal (oko 180 epizoda), Hellblazer gotovo da nema pogrešan momenat, i predstavlja sve ono što bi filmski horor mogao i trebalo da bude, a još uvek se ne usuđuje. Kada bi scenaristi ovog serijala krenuli da rade na filmu, bez cenzorskog uplitanja, svet bi bio mnogo lepše mesto.

Spisak scenarista je tehnički “ko je ko” današnje strip produkcije: Gart Enis (kasniji tvorac ubitačnog Preachera, stilski, vulgarni amalgam Vesa Krejvena i Serđa Leonea), Voren Elis (budući kreator sumanutog Transmetropolitena, čoveka čiji je sarkazam veći od života) i Brajan Azarelo (autor nagrađivanog 100 Bulletsa, tvrdokuvani pesnik ološa iz prikolice, koji cepa dijaloge na minimum i pravi bukvalni film na papiru). Vlade padaju, trgovački centri se ruše, ali Džon Konstantin opstaje.

Lucifer: Britanac Majk Keri, novi pisac Hellblazera i stožer retro prefinjenosti, u rangu Mura i Dilejna, angažovan je da održi Sandman mitos, pošto je Gejmen upokojio dotični serijal. Najharizmatičniji epizodista u Sandmanu - Lucifer, Sotona ili Mefisto tako dobija sopstveni serijal. Narativnije orijentisan od Gejmena, kao i skloniji bolesnijoj kombinatorici, Keri od Lucifera stvara najveću apologiju lučonoši ikada viđenu, koja Sendmenov univerzum koristi samo kao odskočnu dasku za umerenije konstantinovske avanture najciničnijeg među palim anđelima. Rezultat je trenutno najprodavaniji Vertigo artikal.

100 Bullets: Agent Grejvs je demonska džinhekmanovska figura koja iskrsava u životima raznih gubitnika nudeći im aktovku sa nepobitnim dokazima protiv osobe koja im je uništila život i sto neregistrovanih metaka za osvetu bez granica i kazne. Sve je to samo odblesak tajne organizacije zvane Trust (Poverenje) od trinaest porodica koje, zapravo, iz senke upravljaju Amerikom. Koja, opet, nije ništa drugo do tajanstveni eksperiment grupe euro-aristokrata. Scenarista Brajan Azarelo (Hellblazer) ovde stvara najvrtoglaviju teoriju zavere posle Morisonovih Invisiblesa (biće reči i o tome), koja ostavlja naivne Kris Karterove Dosije X koloplete daleko iza sebe. Ovo je, pre svega, vrhunska tvrdokuvana proza, nadfilmski ispolirana od strane crtača Eduarda Riza, što dodatno pokazuje koliko je novi američki kriminalistički film otišao do đavola. Zamislite susret Francuske veze i Dežurnih krivaca u paklu, i bićete blizu.

Transmetropoliten: U pitanju je najciničniji literarni divljak posle Embrouza Birsa, Voren Elis (Hellblazer), koji ovde kreira satirični futuristički metropolis u kome se neotransvestiti kaleme sa vanzemaljcima iz čistog egzibicionizma. Transmetropoliten Siti je tek poligon za Elisov alter ego, manijakalno ciničnog i patološki brutalnog neo-anti-hipi kolumnistu Spajder Džerusalema, američku varijantu Petra Lukovića na 356 različitih sintetičkih droga. Elisova satira je, naravno, prenaglašena Amerika, ali i realistička Srbija. Političke kampanje manipulantskog šljama u japi odelima i retardirajući TV brejnvošing kao da su prekopirani sa srpskih ekrana. Alanfordovske kreature izvanredno crtane od strane Derika Robertsona jesu ovdašnji predsednički kandidati, bez friziranja. Žuč koju Spajder obilato prosipa po svima jeste pravednički bes, a ne politički stav. Elis-Spajder ne bira reči i postupke, tvoreći ludački fest znoja, krvi, pljuvačke i sperme koji civilizaciju srozava na tehnološki zamaskirani srednji vek, nema milosti i ne traži milost. Zamislite Sirote male hrčke koje u paklu režira Džon Voters, i bićete blizu. Transmetropolitan je srpski dnevni žurnal.

Preacher (Propovednik): Strip Garta Enisa i Stiva Dilona (Hellblazer, naravno) bez sumnje je, poput izgubljene biblijske legende, jedna od najvećih priča ikada ispričanih. Bog napušta Nebo i skriva se na Zemlji pošto njegovo nesuđeno kopile, moćni bestelesni entitet zvani Genesis beži iz svog zatvora i ulazi u teksaškog sveštenika Džesija Kastera, koji se upravo odrekao Boga. Vođen Genesisom i sopstvenim gnevom, Kaster, u pratnji svoje psiho-devojke i irskog vampira ispičuture, kreće u osvetnički pohod na Boga. Za petama su mu vaskrsnuti revolveraš sa Divljeg zapada koji radi za Nebo kao Anđeo Osvete, i čitav Gral, tajna organizacija koja je sačuvala Hristovu krv i seme i upravlja celom planetom. Preacher je definitivni milenijumski mit, konačni vestern, horor i religiozno iskustvo u jednom. Enisov stilski jezik i slengoidni dijalozi spajaju psovačku inventivnost Tarantina sa drumskom poetičnošću Keruaka i crnohumornom rafalnošću Čaka Palanika. Ali, pre svega, ovo je otelotvorenje pravog bioskopa - film koji ste oduvek želeli da gledate, mislili ste da već postoji, ali niste bili u pravu. Preacher je najveći nepostojeći film - iscrpljujuća melodrama koja tek čeka da bude snimljena. U njegovih šezdeset i šest brutalnih epizoda vašom krvlju je ispisana nova Pesma nad pesmama za dvadeset prvi vek.

The Invisibles (Nevidljivi): Ako je Preacher izgubljeni, cenzurisani biblijski psalm, onda je The Invisibles Granta Morisona čitava nova Biblija, alternativna religija za novi milenijum. Našu realnost kreiraju odvratna vandimenzionalna bića čiji je cilj potpuna dominacija nad ljudima putem opšteg ubistva mašte i kreativnosti. Nevidljivi su subverzivni art-teroristi, umetnici sa oružjem, koji pokušavaju da vrate civilizaciju u ljudske ruke. Većina ljudi su agenti kontrole, ljigavi pioni koji rade na gušenju apstrakcije zarad uniformnosti. Kvalitetan koliko jeste, Matriks Vahovskih je tek besramni plagijat Morisonovih ideja, poput Kebine verzije Paint it black The Rolling Stonesa. Nevidljivi su eksplozivno napisan priručnik za revoluciju, neverovatan psihodelični amalgam Berouza, Klajva Barkera i Markiza de Sada u imaginarnoj režiji Dejvida Kronenberga. Nevidljivi su spomenik umetnosti uopšte, dokaz da jedini put spasa ljudske civilizacije leži u bekstvu od nje same. To je, ujedno, i lekcija koju film mora naučiti da bi preživeo trenutni juriš agenata kontrole. Zaboravite film, i pustite da vas vrtoglavica (vertigo) obuzme.


Objavljeno: REPORTER br. 231, 24.09.2002. godine

FENOMENI

Nil Gejmen, literatura, strip, nagrade i nova vizija "amerikane"

MREZA SAJBER CIVILIZACIJE

Britanac Nil Gejmen, jedna od zanrovski knjizevnosti, istovremeno i strip scenarista koji je napravio veliki presedan dobivsi literarnu nagradu World Fantasy Award za predlozak za epizodu stripa Sendmen, ponovo je predstavljen domacoj literarnoj publici. U pitanju je njegov najnoviji roman Americki bogovi koji je letos objavljen u izdanju Lagune.

Nakon Nikadodjije koju je napisao po sopstvenom scenariju za BBC TV seriju, i nakon koautorstva Dobrih predskazanja. Sa Terijem Pracetom, Nil Gejmen se pojavljuje sa zaista obimnim knjizevnim delom, Americkim bogovima, zanrovski odredjenim kao on the road fantastika sa elementima horora. Inace, za ovaj roman, Gejmen je vec ovencan dvema prestiznim nagradama - jedna je nagrada Asocijacije americkih horor pisaca Brem Stoker, a druga je Hugo nagrada u kategoriji za roman koja se dodeljuje najboljem delu naucne fantastike.

Mnoge elemente iz svog kultnog strip serijala Sendmen o gospodaru sna Sendmenu (Morfeusu, Oneirosu) Gejmen prenosi i u Bogove, viseslojnu pricu o koegzistenciji bogova germanskog, slovenskog, egipatskog i drugih panteona, i savremenih Amerikanaca, dajuci jednu sasvim novu viziju "amerikane". Davno zaboravljena bozanstva zbacena sa pijedestala u doba bogova Silicijumske doline referiraju na vagnerijanski Sumrak bogova, a glavni junak - Senka, onaj koji je odabran, zapocinje svoj inicijacijski put. Gejmen se, kao i u stripu, i u romanu poigrava mitoloskim, istorijskim i pop-kulturnim referencama, pletuci hipertekstualnu mrezu ikonickih znakova cije je ishodiste u savremenoj, sajber civilizaciji.

Ljubaznoscu ovog cetrdesetdvogodisnjeg autora, naturalizovanog Amerikanca koga odlikuje britki ostrvski humor, dobili smo ovaj intervju elektronskim putem.

Posto su Americki bogovi objavljeni, neki su pitali kako se Vi, buduci da ste Britanac, usudjujete da opisujete americku kulturu. Ali, da napravimo poredjenje izmedju Vas i Senke, Vaseg protagoniste: u finalnom delu svoje inicijacije Senka ide na Istok, zaustavlja se na Islandu, i mozemo ocekivati da ide i dalje, do Velike Britanije... Vi ste, pak, putovali iz Britanije na Zapad, u SAD, gde je Vase stalno boraviste. Da li je Amerika bila deo Vase sopstvene inicijacije, i kakvu Vam je perspektivu ona dala?
Nil Gejmen: Nisam siguran da ubrajam Ameriku u inicijaciju. To je vise kombinacija lokacija i opservacija. Ona je i medijski pejzaz isto kao bilo sta drugo, a ja sam postao fasciniran ponorom izmedju medijskih pejzaza i realnosti. I siguran sam da je Senka otisao i mnogo dalje od Velike Britanije.

Ljubitelji i posvecenici Sendmena ne mogu a da ne primete da se i saga o Gospodaru sna i Bogovi zavrsavaju na slican nacin - ulazenjem u novi ciklus kroz transformacije izvan smrti. Da li Vam je bilo tesko da napustite Sendmena, te ste mu dali ovaj ocigledan omaz kroz lik Senke?
NG: Pa, da, zato sam toliko i uzivao u pisanju The Dream Hunters i Endless Nights. Ali, Morfeus i Senka se toliko mnogo razlikuju u svakom smislu, i ne vidim ih kao analogiju jednog sa drugim. Sendmen na kraju The Kindly Ones nije Morfeus. Sto se Senke tice, on je solarno bozanstvo a njihove price prate izvestan obrazac, bilo da govorite o Ozirisu ili Isusu ili bilo kome drugom. Oni umiru, ali se iznova vracaju. To spada u opis njihove delatnosti. Morfeus nije solarno bozanstvo niti bilo koji vid bozanstva.

Senka nije obican tip, on je sin bozanstva u hickokijanskoj situaciji haosa, ubistava i potere. Da li je imao neki drugi izbor sem da ucestvuje u finalnom sudaru novih i starih bogova? I da li Vam je Vas junak stvarao teskoce i na kom putu svoje road - inicijacije?
NG: Stvarao mi je poteskoce sve vreme kroz knjigu, uglavnom zato sto je bio veoma pasivan. Bio je u soku, pretpostavljam. Ali, hteo sam da izadje iz svoje caure i poleti mnogo ranije pre nego sto je on sam pozeleo.

Jednom ste rekli da internet, iako se smatra velikim izvorom informacija, u stvari pokazuje da je ogranicen, na primer, kada neko pocne da trazi slovenska bozanstva. Sta je bio Vas izvor slovenske mitologije i da li su vam neki bogovi ili boginje bili posebno intrigantni?
NG: Na web sajt bibliografiji: "Ko je ko u neklasicnoj mitologiji" Egertona Sajkesa u izdanju "Oxford University Press" bila mi je zaista korisna knjiga, i mesto na kome sam prvi put naleteo i bio fasciniran slovenskim mitovima. Postoji citav uvod za to. Postoji i poduza bibliografija na kraju sa listom izvora za sve sem za slovenske mitove, sto je pomalo uznemirujuce. Proverio sam web i imao sam prijatelje koji su bibliotekari i koji su trazili informacije za mene.
Najvise su mi se svideli Cernobog i Zora, i zato sam ih i stavio u knjigu, a postoje i drugi bogovi kao Perun o kojima bih voleo da jos vise saznam. Nasao sam nekoliko izvora koji pominju citavo mnostvo slovenskih bogova, a test da li je neka knjiga iz mitologije dobra ili ne postao je taj da li se i koliko u njoj spominju slovenska bozanstva.

Zapravo, u Bogovima otvoreno stigmatizujete haj-tek civilizaciju, internet i nove medije, i cinite ih "losim momcima". Da li je slika zaista tako ekstremno crno/bela?
NG: Pa, u prvoj polovini knjige Senka je na strani "losih momaka". Da biste njih iscitavali kao lose, smatram da do kraja knjige morate zaista da se potrudite da odrzite crno/belu sliku posto je vec pocela da bude u boji.

Sigurno su citateljke uzivale u likovima kao sto su Lora ili Sem. Motiv mrtve zene evocira Orfeja i Euridiku, ali Vi zapravo pervertirate i demitologizujete ideju plemenite mrtve supruge - Lora je prevarila Senku. Da li smatrate da nasa civilizacija nije vise sposobna za plemenite i ciste emocionalne veze?
NG: O, smatram da je nasa civilizacija savrseno sposobna za plemenite i ciste veze. Ili bar jedinke jesu sposobne da imaju plemenite odnose kao sto su u stanju da imaju i komplikovane i haoticne. Mislim da se to ne menja ni kod mene.

Cesto govorite da Vase knjige i price imaju pol/rod. Da li to zavisi od iskustava kroz koja Vi prolazite provocirajuci sebe da emocionalno ocvrsnete ili omeksate? Zapravo, da li je moguce biti androgini pisac?
NG: Mislim da, kao pisac, mozete i da bi trebalo da transcendirate ono sto jeste - pol, nacionalnost, politiku i da postanete nesto mnogo vise i interesantnije, sadrzavajuci mnostva.

Veliki deo Vaseg dela tice se pripovedanja i pricanja prica, sto Vas, izmedju ostalog, cini postmodernim piscem. Dajete omaz Sekspiru, Morfeus je nazvan i "Princem prica", njegov bibiliotekar Lisjen vodi bioblioteku svih sanjanih knjiga, muza Kaliopa biva silovana zarad inspiracije, a Odin zna tajnu runa i zapravo mora biti obesen da bi dobio tajno znanje pricanja. Sta je najsvetija i ultimativna zrtva pisca i pripovedaca svaki put kada ona pocne da stvara novi univerzum? Da li Vi zrtvujete mnogo tokom pisanja?
NG: Da, zrtvujete neke stvari. Pretpostavljam da je poslednji deo Sendmena - Bura, bilo moj pokusaj da opisem sta dajete a sta dobijate kao pisac.

Jedan od nezaboravnih likova, pored naravno, Sendmena i Smrti jeste Lucifer, jedan od najhrabrijih i najdrskijih likova kome nijedna citateljka sigurno ne odoleva. Zahvaljujuci Majku Keriju uzivamo u spin off-u seriji Lucifera. Kako Vam se dopada inverzija dogme u kojoj je Lucifer "los momak"?
NG: Bilo je zabavno i dopada mi se kako je dobro Majk nastavio sa ovim likom.Uvek sam osecao da je Luciferu bilo smesteno, tako da je bilo zanimljivo stvarati lik koji to odrazava.

Pomalo ste se salili govoreci da je prazan list papira ono sto Vas najvise plasi. Sta Vas plasi vise od toga?
NG: Sta me vise plasi od pomisli da vise nikada necu imati nove ideje? Da nesto povredi moju decu. Da budem sam. Da nikada vise ne budem sam. Da dobri ljudi cine lose stvari, ponekad najgore stvari.

Serijal SENDMEN Vam je doneo svetsku slavu. Graficka novela je medij koji ste istrazivali sa velikim uspehom. Da li je smatrate mocnijim od, recimo, filma? (Jer, cesto u velikim filmskim produkcijama briljantnu ideju "iskasape" producenti)
NG: Filmovi jesu puni kompromisa - kolicina novca koja je u igri znaci da mnogi ljudi zele nesto svoje da kazu i njihovo misljenje se slusa. Film o Sendmenu koji bi odrazavao strip bi bio dug oko 6 sati i kostao bi milijarde... bilo je jednostavnije uciniti to u mediju stripa.

Kakav je Vas komentar na pozajmljivanje (cak kradju) ideje iz strip serijala Grant Morisona Invisibles i prebacivanje u globalni fenomen po imenu Matriks brace Vahovski?
NG: Mislim da su braca Vahovski zajmila sa raznih strana - to je jedna od stvari u vezi sa Matriksom - bio je to Filip K. Dik koji se susrece sa hongkongskim akcionim filmom. (Postoji intervju sa Lorensom Fisbernom u kome on govori o citanju SENDMENA da bi pripremao svoju rolu Morfeusa u Matriksu). Kao sto je slucaj sa mnogim idejama preuzetim iz pop kulture, nije u pitanju sta je to vec sta sa tim uradite.

Razmisljate li o pisanju scenarija prema romanu Americki bogovi i kog biste reditelja zeleli? Koga zamisljate u glavnoj ulozi?
NG: Ne bih zeleo da pisem scenario. Dopadalo mi se da pisem roman jer je veliki i nezgrapan da bi bio film. Sto se reditelja tice... Dejvid Linc ili Lars Fon Trir ili Mark Romanek ili braca Poljaci... Ostavio bih kasting njima.

Da li ste razmatrali turneju potpisivanja Vasih knjiga u jugoistocnoj Evropi? Fanovi iz Srbije bi voleli da Vas upoznaju?
NG: Voleo bih da dodjem. Jednog dana...

Vesna Peric


Objavljeno: Danas, VIKEND subota-nedelja, 14-15. decembar 2002.

sadržaj

11.

LINKOVI

Strip Vesti

-Lewis Trondheim, strip autor
http://www.lewistrondheim.com/

sadržaj

12.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od 21. do 27. decembra

24. decembra 2001. U klubu SKC-a održana je Beogradska promocija albuma Maks Debris: Ispovest pravog krivotvoritelja. Na promociji je govorio Vasa Pavković, a bili su prisutni autori albuma, Đorđe Milosavljević, Marko Stojanović i Toni Radev, kao i uredništvo Strip Pressinga.

25. decembra 2001. U rimskoj dvorani biblioteke grada Beograda održana je promocija stripa "Nebo puno zvezda". U čudnoj (ili čudesnoj?) kombinaciji fotografije i crteža, strip je uradio Goran Tomić, pozivajući u pomoć sjajnu glumačku ekipu, sastavljenu od čak 22 jugoslovenske glumice za potrebe ovog stripa; Sonja Kolačarić, Anita Mančić, Dina Prelević, Milica Milša, Bojana Zečević, Žiža Stojanović, Ana Radivojević, Elizabeta Đorevska, Valentina Čerškov- Pavličić, Lora Orlović, Ana Sakić, Ivana Žigon, Jelena Stupljanin, Anja Popović, Katarina Žutić, Mirjana Karanović, Ana Stefanović, Ana Sofrenović, Danica Maksimović, Paulina Manov, Anica Dobra i Vladica Milosavljević, pristale su da budu fotografisane, glumeći i zamišljajući svog partnera koji je tek trebao da bude nacrtan. Njihov partner i glavna ličnost stripa je Tomićev bezimeni strip junak ljudskog tela i životinjske glave.


Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad