prošli broj - arhiva - sledeći broj

SADRŽAJ

1. IZLOŽBE, PROMOCIJE & STRIPBURGER - Strip Vesti
2. MAX I LARS U MOČVARI - Ivana Armanini
3. MAUS I - mail
4. KROZ PLANETU KOCKARA - Ilija Bakić
5. HVALOSPEV BILALU - Srđan Aćimović
6. "TREĆA GENERACIJA" I POSLE - 2 - Zoran Đukanović
7. JUŽNJAČKA UTEHA No 87. - Marko Stojanović
8. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (147) - Darko Macan
9. MOJ POGLED (34) - zmcomics
10. ŠTAMPA - štampa
11. VESTI IZ SVETA - Strip Vesti
    -700 GODINA MIKI MAUSA...
    -ERŽE PA SPILBERG...
12. BERZA - mail
13. LINKOVI - Strip Vesti
14. DATUMI - Strip Vesti

1.

IZLOŽBE, PROMOCIJE & STRIPBURGER

Strip Vesti

Ekipa okupljena oko Stripburgera je za prvu polovinu decembra, a povodom desetogodišnjice svog bitisanja na strip sceni, najavila popriličan broj zanimljivih strip dešavanja u Sloveniji. Nabrojaću ih na početku kao najavu, a zatim ide integralni tekst o tim dešavanjima:

-UTORAK, 3. DEC. 2002 u 21.00
Galerija Alkatraz, Metelkova mesto, Ljubljana
Otvaranje izložbe - inštalacije Darovanje časa švedskog autora Maxa Andersson. Izloženi će biti originali stripa Bosnian Flat Dog, gde je Lars Sjunnesson koautor.

-PETAK, 6. DEC. 2002 od 12.00 do 16.00
klub SOT24 (stavba Lovci), Metelkova mesto, stripovski Jam session
od 18.00, Razgovor sa autorima - Max Andersson i Lars Sjunnesson; vodi Igor Prassel-, Mestna knjižnica Otona Župančiča, Središče za mlade, Ljubljana

-UTORAK, 10. DEC. 2002 od 21.00
KUD France Prešeren, Ljubljana
Otvoranje izložbe Safe Area Goražde - The War in Eastern Bosnia (1992-1995) američkog strip-reportera Joe Sacca.
Predstavljen će biti i 34. broj Stripburgera.

-SREDA, 11. DEC. 2002 od 22.00
Klub Gromka, Metelkova mesto, Ljubljana
Stripburgerparty

-SUBOTA., 14. i NEDELJA, 15. dec. 2002 12.00 - 20.00
Strip čitaonica
Stripburger / Forum Ljubljana, Metelkova 6, Ljubljana (zvonec Forum, desno, 1. nad.)

TOREK, 3. DEC. 2002 ob 21.00
Galerija Alkatraz, Metelkova mesto, Ljubljana
Otvoritev razstave - inštalacije Darovanje časa švedskega avtorja Maxa Andersson
Na ogled bo tudi del stripa Bosnian Flat Dog, katerega soavtor je Lars Sjunnesson.
Galerija je odprta vsak dan (razen ob nedeljah) med 19. in 24. uro. Razstava bo na ogled do 17. dec. 2002

Max Andersson: Darovanje časa
Max Andersson je švedski avtor, ki se ukvarja z oblikovanjem, kratkimi avtorskimi in animiranimi filmi, od osemdestih dalje pa predvsem s stripom. Njegovi stripi so bili objavljeni v številnih evropskih in ameriških revijah, samostojne albumi pa so izšli pri založbah: Tago Förlag (Švedska), Fantagraphics Books (ZDA), L' Association (Francija), Mot (Češka) in na Japonskem. Živi in ustvarja v Berlinu. Specifiki njegovih stripov sta nadrealistična, vendar jasna zgodba in originalni liki, z izdelanimi karakterji.

Projekt Darovanje časa, ki je bil prvič javno predstavljen leta 1997 na skupinski razstavi v prazni plesni dvorani sredi Reeperbahna v Hamburgu, je interaktivna inštalacija, ki jo sestavljata čakalnica in klinika za darovanje. Instalacija je sestavljena iz dveh glavnih delov, iz čakalnice in klinike za darovanje časa. Prostor je minimalno opremljen, toda dekoriran z anatomskimi posterji, osvetljeno omarico za ogled rentgenskih posnetkov in večjim številom še neprepoznanih mesenih bitij, konserviranih v steklenih posodah z alkoholom.

Obiskovalci ste vabljeni, da si kliniko ogledate in darujete svoj čas. Vležete se ali sedejo na bolniško posteljo in potem, ko se priključite na stroj za zbiranje časa, ki je postavljen na mizi ob postelji, lahko darujete čas v nedogled, pravzaprav v času, ko je odprta Galerija Alkatraz. Celoten proces je detaljno opisan na posterju z navodili, ki je nalepljen na zid za posteljo. Natančna količina časa, ki ga daruje vsaka oseba (po meritvi štoparice na stroju), je zapisana na posebnem formularju, ki ga posreduje klinika, lahko anonimno ali pa s polnim imenom darovalca. Pri projektu sodeluje tudi Helena Ahonen, avtorjeva partnerica, kostumografinja in scenografka.

Prva instalacija je stala en mesec in v tem času je klinika zbrala več kot šest ur čistega časa. Klinika Spende Zeit je bila do sedaj javno predstavljena še trikrat: v bivši prodajalni električnih aparatov v Berlin-Mitte (1999); v bivši mesnici v Oberschönewiede, Nemčija (1999); in v Mestni hiši v Lundu, Švedska (2001).

Poleg inštalacije Darovanje časa bo na ogled tudi stripovska zgodba Bosnian Flat Dog (Bosanski sploščeni pes), nadrealistična zgodba o potovanju Maxa, Helene in soavtorja stripa Larsa Sjunnesona iz stripovske zborovanja v Ljubljani v povojno Sarajevo. Dva dela te zgodbe sta bila že objavljena v reviji Stripburger.

V času razstave bosta na prodaj tudi albuma Maxa Anderssona Death & Candy #1 in #2, ki ju je izdala ameriška založba Fatagraphics Books.


PET, 6. dec. 2002
od 12.00 do 16.00, klub SOT24 (stavba Lovci), Metelkova mesto, stripovski Jam session
ob 18.00, Pogovor z avtorji (Max Andersson in Lars Sjunnesson; vodi Igor Prassel), Mestna knjižnica Otona Župančiča, Središče za mlade, Ljubljana


TOREK, 10. DEC. 2002 OB 21.00
KUD France Prešeren, Ljubljana
Otvoritev razstave Safe Area Goražde - The War in Eastern Bosnia (1992-1995) ameriškega stripovskega reporterja malteškega rodu Joe Sacca
Predstavitev 34. številke revije Stripburger
Galerija je odprta vsak delavnik ob 11. do 01.ure, ob nedeljah pa od 15. ure dalje. Razstava bo na ogled do konca meseca.

Joe Sacco: Safe Area Goražde
Joe Sacco je bil rojen na Malti in je končal študij novinarstva na Univerzi v Oregonu, je stripovski novinar. Svoje novinarsko poslanstvo, ki ga velikokrat popelje v vojne vihre, izpoveduje v obliki stripov. Njegova realistična risba še dodatno poudarja dokumentaristični moment njegovih zgodb. Za stripovski album Palestine (Palestina), ki ga je izdala ameriška založba Fantagraphics Books, je leta 1996 prejel American Book Award.

Medtem, ko so se mediji v poročanju o vojni v Bosni in Hercegovini osredotočili predvsem na Sarajevo, je Joe Sacco za svoje raziskovanje izbral izoliran kraj v Vzhodni Bosni s pretežno muslimanskim prebivalstvom, ki so ga ZN označili kot "safe area". Avtor je Goražde štirkrat obiskal v drugi polovici leta 1995 in na zečetku leta 1996. Njegov album Safe Area Goražde - The War in Eastern Bosnia (1992-1995) je pri Fantagraphics Books izšel leta 2000 in govori o grozodejstvih vojne ter prikazuje portrete/zgodbe tamkajšnjih prebivalce. Je zgodba o mestu na robu svoje smrti in o njegovih korakih v novo življenje.

Na razstavi, ki smo jo pripravili v sodelovanju z italijanskim kulturnim društvom Mirada iz Ravenne, bodo na ogled originalne table.

V času razstave bosta na prodaj tudi albuma Joe Sacca: Safe Area Goražde in Palestine, ki ju je izdala ameriška založba Fatagraphics Books.


SREDA, 11. DEC. 2002 ob 22.00
Klub Gromka, Metelkova mesto, Ljubljana
Stripburgerparty

Računalniške video projekcije in stripi skupine inguine.net:
- video: Joe Sacco (kolektivno delo), Per 24milaBaci (kolektivno delo za razstavo Stripburek-Comics from the Other Europe), Oracolo (Gianluca Costantini), Poppy Duck (Sandro Staffa), Macchina Suprema (Gianluca Costantini)
- stripovske table: Andrea Accardi, Angelo Mennillo, Alessandro Micheli (Paper Resistance),
- Claudio Parentela, Davide Reviati, Gianluca Costantini, Alberto Lavoradori, Leonardo
- Guardigli, Maicol&Mirco, Manuel Fior, Squaz...

Obstajajo različne bolezni in skrbi. Če v njih verjameš, lahko okužijo tvoje telo, možgane, dušo… Inguine.net je bolezen, ki je prizadela tiste, ki so se zaradi različnih razlogov okužili z medmrežnim virusom. Ker pa gre v tem primeru za spletno stran, lahko bolezen primerjamo z malignim tumorjem, ki se neprestano širi. Recenzenti in konzumenti Inguine.net definirajo kot organizem, ustvarjalci pa so ga poimenovali s terminom iz anatomije (inguine=dimlje). Inguine.net se trudi preseči nematerialnost virtualne mreže in delovati tudi v okolju mesa, krvi in žil.

+ Stripovsko kulinarični štant in glasbena zakuska


SOB., 14. in NED., 15. dec. 2002
12.00 - 20.00
Stripovska čitalnica
Stripburger / Forum Ljubljana, Metelkova 6, Ljubljana (zvonec Forum, desno, 1. nad.)
Odprli bomo svoje stripovske arhive oz. čitalnico v nastajanju in vam ob kavici ali vodi ponudili na ogled paleto avtorskih stripov iz mednarodnega področja. Ne zamudite te edinstvene priložnosti.

sadržaj

2.

MAX I LARS U MOČVARI

Ivana Armanini

MAX ANDERSSON I LARS SJUNNESSON
20:00, 4.12. u Mocvari
izlozba stripa i projekcija animiranih filmova
program realiziran kroz platformu CLUBTURE
donator:IOD-HRVATSKA

Svedski drzavljani iz Berlina Max Andersson i Lars Sjunesson predstavljaju skandinavski epicentar stripa.

Upravo su zavrsili drugi dio fiktivnog strip-dokumentarca sa putovanja “Bosnian flat dogs” -price o avanturi, koju su dozivjeli u Sarajevu.Ove dvije gotove epizode biti će izlozene u Galeriji Mocvara.Osim toga bit će odrzana projekcija 5 animiranih filmova Maxa Anderssona.

Konacno i u Zagrebu mozete sresti i zatraziti autogram od autora kao što su Max Andersson i Lars Sjunnesson.


Max Andersson

rodjen ljeta 1962 u Karesuandu na krajnjem sjeveru Svedske.

Zivi i radi u Berlinu.Zavrsio je studij Grafickog dizajna u Stockholmu.

Osamdesetih je godina snimio 5 animiranih filmova. Od kraja osamdesetih se potpuno posvecuje crtanju stripova za razne revije: Galago i ostale svedske revije, Suuri Kurpitsa (Finska), Strapazin (Svicarska), Lapin (Francuska), Nosotros Somos Los Muertos (Spanjolska), Babel (Grcka), S’Not for Kids (Kanada), Renate (Njemacka), Striper (Jugoslavija), The Narrative Corpse, Zero Zero in Last Gasp Comics & Stories (SAD) te Stripburger (Slovenija).

Njegovi stripovi, izdani u albumima Pixy, Container, Vakuumneger (prevedeni na engleski, njemacki, finski i francuski jezik), su puni crnog humora, grotesknih figura i ekstremnog nasilja, graficki izraz odskace po po likovnoj inovativnosti i upotrebi jakih crno-bijelih kontrasta.

Njegovi atipicni animirano/igrani filmovi su vecinom napravljeni mijesanom tehnikom piksilacije i animacije objekata.

Gledati cemo retrospektivu od 5 Anderssonovih filmova ukupne duzine od 50 minuta.

One Hundred Years
8 min, 35mm, color, 1984
Nagrade: Berlin 1985 (specijalna nagrada UNICEF-a), Melbourne 1985 (prva nagrada u kategoriji animiranih filmova), Los Angeles Animation Festival 1985 (druga nagrada).

Ingen Kommentar (Brez Komentarja)
5 min, 35mm, cinemascope/dolby stereo, c/b, 1987
Festivali: Riga 1988, Montreal 1989

Spik-Bebis
14 min, 16mm, color i c/b, 1987
Festivali: Bristol 1987, Montreal 1989.

Varför är det să Mycket Svart
7 min, 35mm, color, 1988
Festivali: Montreal 1989

Lolita Separerar
17 min, 16mm, c/b,1989
Festivali: Weiterstadt 1989, Montreal 1989


“Sjecam se prvog novinarsko/kritickog komentara moga djela. Kad je moj prvi film One Hundred Years prikazan u svedskim kinematografima, kao predfilm igranom filmu Roberta Bressona, neki kriticar je u casopisu recenzirao Bressonov film i na kraju dodao: ...i molim vas, da zakasnite 5 minuta da bi bili sigurni da ne morate gledati kratki animirani predfilm.” To je moja najdraza recenzija u zivotu.”

sadržaj

3.

MAUS I

mail

Zahvaljujući Radovanu Popoviću, dobili smo par tekstova koji se nalaze u knjizi Maus I: Moj otac krvari istoriju" Arta Špigelmana, a koji će vam, nadam se, malo približiti ovo sjajno delo.

MAUS I : Moj otac krvari istoriju

MAUS je priča o Vladeku Špigelmanu - poljskom Jevreju, jednom od malobrojnih koji su preživeli Holokaust. Istovremeno, MAUS je priča i o njegovom sinu, američkom strip-crtaču Arturu, koji beležeći očevu dramatičnu istoriju, raspliće klupko dugogodišnjih sukoba sa ocem i protivrečnih emocija koje ga za njega vežu.

Opisujući Vladekov životni put od uspešne trgovine tekstilom u poljskoj provinciji preko užasa nemačke okupacije, poniženja u getu do logoraškog pakla u Aušvicu, Špigelman nam približava ono razdoblje evropske istorije sa čijim se posledicama i danas suočavamo. Vladekova priča je pre svega duboko lična drama koju nemilosrdno osvetljava njegov sin zahtevajući od čitaoca onaj stepen emotivnog i intelektualnog angažmana koji pevazilazi granice žanra.

Špigelman ne daje odgovore i ne nudi zaključke. Veran svom velikom crtačkom talentu, on radi ono što najbolje zna - pažljivo i s dubokim poštovanjem za činjenice beleži svaku očevu reč, crtajući kadar po kadar zastrašujuću priču o ljudskoj izdržljivosti, zlu i humanosti.

Špigelmanov narativni, crtački postupak je jednostvavan. Razni evropski narodi predstavljeni su u skladu sa brutalnom zoološkom metaforikom zvanične nacističke propagande: Jevreji su glodari, miševi; Poljaci - svinje; Amerikanci - psi; Francuzi - žabe; a vojnici Vermahta, glavni predatori u ovom rasističkom lancu ishrane - besne mačke.

Da li je prikladno u stripu opisivati užase Holokausta? Da li je medij nastao u daleko drugačijim okolnostima izlazeći u susret sasvim različitim potrebama u stanju da predstavi stvarnost od čijih su se strahota zagrcnuli i mnogo "ozbiljniji" mediji?

MAUS je preveden na gotovo sve evropske jezike. Pre tačno deset godina knjiga je dobila Pulicerovu nagradu, najprestižniju američku nagradu i dokumentarnu prozu.

* * *

MAUS je knjiga koju je nemoguće ostaviti pre nego što je dočitate do kraja. Kad dva miša razgovaraju o ljubavi - to je dirljivo. Kad pate - plačeš. Dok čitamo ovu priču koja opisuje i stradanja i smešne događaje i svakodnevne životne situacije jedne istočnoevropske porodice, njen jezik nas sve više obuzima a ritam pripovedanja hipnotiše do te mere da kada završimo s čitanjem odlažemo knjigu nesrećni što napuštamo njen magični svet. I onda iščekujemo nastavak koji će nas vratiti u taj svet.

Umberto Eko

* * *

Napomena o prevodu

Čitajući nespretne, istumbane rečenice starog Vladeka Špigelmana čitalac će već posle prvih par slika imati utisak da je tekst prevodio neko ko je tek napola upoznat sa srpskim jezikom. Ali, ako za trenutak poverujete svom tumaču i produžite dalje, shvatićete da u grotesknom Vladekovom govoru postoji sistem, i da su te naopake rečenice zapravo putokaz kroz jedan tragični životni lavirint.

Vladek Špigelman je poljski Jevrej koji u trenutku kad njegov sin Artur beleži njegove uspomene živi u Americi već preko 30 godina. Engleski je peti po redu Vladekov jezik, koji je on usvojio kada je već duboko zagazio u srednje godine. I kao kod većine emigranata u poznim godinama, i engleski Vladeka Špigelmana sadrži tragove svih jezika koje je do tad govorio - jidiša, hebrejskog, poljskog i nemačkog.

U pismenim i usmenim izvorima - i, nažalost, u našem pamćenju - sačuvalo se malo tragova govora beogradskih Jevreja, te mi je taj, najlogičniji od svih puteva za prevođenje Vladekovog engleskog idioma američkih Jevreja bio nedostupan. Zato sam se u potrazi za odgovarajućim prevodom Vladekovog jezika poslužila najpribližnijom mogućom varijantom - znatno preuveličavajući, ali i dalje principijelno verno sledeći način na koji je moja majka, Poljakinja sa tridesetogodišnjim životnim stažom u Beogradu, gradila svoje srpske rečenice. Za to, i ne samo za to, beskrajno sam joj zahvalna.

Ovaj prevod se ne bi pojavio i da nije bilo mog oca i ćutljive, uporne ljubavi koju mi je ostavio u zaveštanje.

Ana Uzelac

sadržaj

4.

KROZ PLANETU KOCKARA

Ilija Bakić

"Stripoteka" br. 973; izdavač Marketprint, Novi Sad, 2002. godine

KROZ PLANETU KOCKARA

Poslednju ovoletnju "Stripoteku" otvara sećanje na nedavno preminulog velikana srpskog predratnog stripa, uvek vedrog i nasmejanog dragog čika Đorđa Lobačeva (1909-2002) čiji radovi ostaju trajna vrednost naše kulture. "Glavni" strip broja je 17-ti nastavak proslavljenog SF serijala Aster Blistok, koji crta Ribera a piše Godard. Epizoda nosi naslov "Dobitna kombinacija" i, u stvari, direktan je nastavak avanture na planeti Stardap, zvezdanoj kockarnici, "biseru Vinipega 7", jedinoj planeti svekolikih svemira na kojoj vlada sistem "ludokratije" - organizovanja društva u kome su sve aktivnosti i životi svih ljudi, od rođenja do smrti, uređeni prema pravilima igre na sreću tj. kocke. Ovaj sistem smislio je Blistokov ota Korijan, da bi potom netragom nestao; u stvari, ne baš potpuno jer je ostavio mnoštvo znakova po kojima ga sin može pratiti. No, opsesivna Asterova potraga za ocem, kome bi rado postavio mnoštvo pitanja, prekinuta je sumnjom predsednika-krupijea Stardapa, Zi Vinera, da sin zna "dobitnu kombinaciju" koja omogućava vlasniku da pobedi u svakoj igri. Otada su Aster i draga mu Maski proganjani uzduž i popreko planete, lišeni pomoći sa broda koji pluta u orbiti planete. Jedino je besprizornik Marti voljan da ih spase, naravno uz bogatu nadoknadu. Mala družina beži pred policijskim patrolama i kojekakvim bandama, provlači se kroz šume i poluavetinjske, poluraspadnute gradove u kojima borba za opstanak i kockanje nikad ne prekidaju. Moćnim protivnicima ipak nije moguće pobeći pa Blistok i ekipa stižu do okrugle kule, središta nacionalne TV kompanije u kojoj se odvija nadmetanje dvojice pretendenata za zvanje predsednika-krupijea. Zahvaljujući spretnosti naš junak izaziva zabunu te, umesto da ga eliminišu, biva proteran sa planete u nove avanture pošto njegov humanoidni sluga zna gde se traženi otac nalazi. Višedecenijski serijal o svemirskom pustolovu nije uvek bio na nivou kvaliteta koji ga je, u prvim epizodama, izdigao nad prosekom produkcije. Publika mu je ostala verna najčešće iz (puste) želje da nove epizode povrate stari sjaj. U tom kontekstu doživljaji na Stardapu ne spadaju u ponajbolje ali ni u najgore epizode. U njima nema starog žara ali ni isprazne rutine. Stoga će čitaocima podgrejati nadu da Aster Blistok nije za "staro gvožđe" i da će, možda već vrlo skoro, ponovo biti u punoj snazi.

U svoju punu snagu veruje i ne baš bistri pomoćnik Torpeda 1936 pa, dok je gazda odsutan, pokušava da ga odmeni. Ali, ispostavlja se, ni laki posao uterivanja straha konkurentskom bakalinu nije tako jednostavan jer da bi se bio Torpedo nije dovoljno obući njegov sako. Kraj Stripoteke već po tradiciji pripada redovnoj porciji humorističkih peripetija motorista iz "Džoe Bar Tima" u kojoj otkrivamo da se zavisno od izazova (u obliku oskudno odevene devojke u nevolji) od surovog ljubitelja brzine lako postaje najnežniji vozač. Sa svoje strane Hogar Strašni gorko konstatuje da je tužno i usamljeno biti vikinški šef jer je čovek na vrhu uvek sam. Helga će na to odgovoriti: "Dobro, dobro... iskukao si tvog mecu da ti pravi društvo na putu" ponovo dokazujući da ima dobru dušu i voli svog nezgrapnog supruga.


Objavljeno: Dnevnik - strip dodatak br. 1., Novi Sad, 2.10.2002.godine

sadržaj

5.

HVALOSPEV BILALU

Srđan Aćimović
achim@bitsyu.net

Inercija je na ovim prostorima preovlađujuća sila, tako da, da ne potiče sa ovih prostora, Enki Bilal možda ni do sad ne bi dobio respektabilno mesto kod ovdašnje javnosti. Ovako, nesvesno nam imponujući činjenicom da je jedan tako bitan umetnik nama - gotovo sunarodnik, Bilal je uspeo da se predstavi ovdašnjoj publici u najboljem svetlu. Ostaje nejasno zašto je krajem osamdesetih, pre početka krize na ovom području, našim čitaocima bio predstavljen samo albumom "Falange crnog reda". Inercija, ili možda loša prođa kod čitalaštva koje je Bonelijeve stripove učinilo kultnim. Već do tada, Bilal je uspeo evropsku publiku da fascinira "Partijom lova" i "Sajmom za besmrtnike", šokira "Ženom klopkom", i dokaže da je jedan od onih autora kojima je suđeno da promene istoriju stripa.

Teren je, može se reći, pripremilo piratsko izdanje "Partije lova", dobro poznato zaljubljenicima stripa. Izložba kojom je otvoren renovirani (možemo reći i: restaurirani) Francuski Kulturni Centar nije bila dostojno propraćena medijima, ali, po prvi put za u biti strip događaj, nije bila ni ignorisana. Tada se dala predvideti poplava Bilalovih dela na našem tržištu: više nego neoborivost značaja i kvaliteta njegovih dela, tome je moglo pomoći njegovo poreklo. Međutim, Bilalovi albumi u slikarskoj tehnici, sa bogatstvom boja, zahtevaju skup štamparski proces i kvalitetan repromaterijal. Zbog toga smo umesto albuma, prvo dobili specijalni broj čačanskog lista "Gradac", po treći put u celosti posvećen jednom strip-autoru. Ali slika govori više nego hiljadu reči, i u oktobru iz Sarajeva stiže "San monstruma", prvo izdanje albuma iz 98', prvog dela njegove nove trilogije, uz podršku mnogih Bosanskih kulturnih ustanova, kao i francuske diplomatije. Po drugi put likom i delom, Bilal je bio posetilac Beograda na ovogodišnjem sajmu knjiga. Entuzijazam i pozitivne vibracije obećavaju i nastavak projekta izdavanja Bilala na srpskom; ekonomske prilike i materijalna zahtevnost projekta, međutim, mogli bi imati poslednju reč.

Ovaj povratak, srećom, nije zakasneo. Bilal je autor koji još uvek aktivno stvara, njegov rad će ponuditi još preokreta i iznenađenja. Stvaranje istorije umetnosti je proces koji se ne prekida, međutim, da li ćemo sami prisustvovati stvaranju te istorije, pitanje je izbora, procene i mogućnosti. U ovom trenutku, Bilalova dela vrede više nego Fosterova ili Pratova; uticaj ovih autora prisutan je kod mlađih pokolenja, manje ili više posredno, prošavši kroz izvestan broj iteracija. Bilal ovom trenutku, oblikuje izraz budućih generacija autora, noseći sa sobom i iskustva prethodnih; pruča nam uvid u moderan strip, pokazuje da umetnost nije samo ono što vidimo u čitankama i enciklopedijama; u situaciji je da nam pretstavi samo vreme u kome živimo kroz umetničku vizuru, da nam da svoje viđenje stvari koje nas se najdirektnije tiču. U eri9 telekomunikacija, biti aktuelan - više nije ni luksuz ni hir.

Istina bez i naročite želje da pokušavam, ne mogu naći zamerku albumu "San monstruma", kako samom stripu, tako ni ovom Sarajevskom izdanju, tvrdih korica i kvalitetne štampe. Prvi utisak o stripu je, da se radi o kvalitetu van svake diskusije. Panoramu Sarajeva sa 56. strane autor teksta koristio je da ostavi bez reči razne skeptike; da li to znači novu eru u stripu? Veoma izvesno. Eru u kojoj će strip konačno postati umetnički izraz ravnopravan ostalim i diferenciran od njih? Vrlo moguće - to, naravno, zavisi i od drugih autora - od njihove volje da strip prestanu da posmatraju kao popodnevnu razbibrigu. Bilalov rad im može pomoći u tome.

Bilal ne voli oblačiće. Drži ih po ivicama slika, na marginama, kako bi ove ostavio netaknute, celovite. Oblačiće posmatra kao strane objekte, i oni se u njegovim stripovima zaista uklapaju samo u ravni kompozicije stranica. U ravni dešavanja na stranicama, oni, međutim, samo proviruju iza ivice prozora koji predstavlja okvir kadra. Kros-hečing iz "Falangi crnog reda" ovde je nasledio neupadljivi hečing kreonom ili običnom olovkom, koji pokriva veći deo kadra, da bi dao teksturu objektima. Po tri ili četri velika kadra koji su centralni objekti stranice, mogli su biti viđeni između ostalog na prošlogodišnjoj izložbi kao zasebne slike. Ipak, za razliku od slikara, Bilal potez svoje četkice ili olovke ostavlja do te mere otkriven, da je ovaj vidljiv i na reprodukciji - na odštampanoj stranici albuma (videti stranu 21); u pitanju je svest o karakteristikama medija - strip se pre svega čita u formi albuma, i autor stripa ne sme da dozvoli da njegova slika izgubi svoju snagu kada se skine sa zida i odštampa u nekoliko hiljada primeraka. Zbog toga je kvalitetan papir bio i jedini način da se Bilalov strip prikaže u punom sjaju.

Boja - osim neobičnih nijansi kose, kože i očiju junaka, najupadljivija je crvena, kojom bilal predstavlja krv, rđu i sećanje. Krv sa brutalnih prizora meša se sa rđom u uglovima zapuštenih gradova budućnosti, indukujući treće, sećanje glavnog junaka. To sećanje, ispisano u crnim kvadratima iza ivica kadrova, čini "San monstruma" velikim izvrnutim ogledalom - u njemu se celo vreme ogleda glavni tok radnje, čak i onda kad to nije očigledno, od uvodne sekvence pa do završetka, scene ponovnog susreta troje siročića iz sarajeva. Na taj način junaci, posle niza godina, punih rastakanja i ratova, harizmatičnih lidera i borbe za moć, dolaze na izvorište, na početak, koji će uslediti nekoliko stranica posle zadnje, 70. stranice, a koji je naslućen naslovnom stranicom albuma. Nekakav kružni tok života, pre svega nacija a zatim pojedinaca, obeležio je i Bilalov životni vek. Sama zadnja stranica, sa sjajnom replikom: "Muha 'Sacha' u zamenu za tunu 'Amir'", odisanje suptilnom simbolikom, političke igre, nasilje, redak ali prožimajući humor; Enki Bilal je bez sumnje najveći živi stvaralac stripa - omogućimo sebi da pomno pratimo njegov rad, jer to je prilika koja se ne pruža često.

sadržaj

6.

"TREĆA GENERACIJA" I POSLE - 2

Zoran Đukanović

Zoran Đukanović

"Treća generacija" i posle - 2

("Novi kvadrat" i ostali)

S obzirom da je svoju medijsku promociju "treća generacija" doživela na stranicama studentske i omladinske štampe, dužina stripova bila je saobražena prostoru koji im je pružan. Otud obilje stripova na samo jednoj ili svega nekoliko tabli. Ova činjenica uticala je na pooštreni stepen selekcije scenarističkih i grafičkih rešenja. Naglašeni grafizam, upotreba brze izmene rakursa, rezova i montaže, prikazivanje figura u neobičnim skraćenjima postali su zaštitni znak trećegeneracijskog izraza. No, ne treba zaboraviti da pojam "treća generacija" nije nužno vezan za kratku formu izražavanja u stripu. O tome svedoče ne samo spomenuti Deja Vu, Anno domini 1527. i Luna nego i mnoštvo potonjih stripova autora "treće generacije".

Po svemu sudeći najvažnije je da se kritika i prevrednovanje jugoslovenske strip produkcije iz sedamdesetih nije primarno dogodila na nivou mišljenja. Reč je naime o praktičnoj kritici, loša produkcija je kritikovana putem stvaranja boljeg stripa. Strip je prevrednovan stripovnim sredstvima. Istovremeno, bio je to period antagonističkog susretanja dvaju oprečnih stripovnih praksi. Učestalo parodiranje stripa stripom i uopšte osporavanje stripa stripom od strane "treće generacije" nije, međutim, značilo osporavanje stripa kao takvog nego ograničenosti stripa na neke od njegovih užabokrečenih vidova. Tu se upravo strip nadilazio novom, smelijom vrstom stripa. Otud su bili bespredmetni strasni prigovori o "pljuvanju, blaćenju nečega što je bilo".

Jedan od načina osporavanja "treće generacije" bilo je dovođenje u pitanje njene autentičnosti, recimo kroz tezu o pukom oponašanju "zvuka urlajućeg metala" koji je dopirao iz Francuske. Uticaj francuskog i uopšte evropskog novog stripa na "treću generaciju" je nesumnjiv. Priroda njihovog odnosa je, međutim, daleko od pukog oponašanja. Tipovi kulturne interakcije, akulturacija (grupni kontakt sa vrednostima druge kulture) i enkulturacija (individualni kontakt s vrednostima druge kulture) uopšte ne moraju biti svedeni na puko oponašanje. U slučaju "treće generacije" nije bila reč o pasivnom prijemu nego o procesu aktivne kulturne selekcije, prerade i reinterpretacije, odnosno obogaćivanju opaženih crtačkih stilova i tema sopstvenim vrednostima. Naime, nije došlo do pasivne akulturacije u smislu pukog epigonstva ili čak uprošćavanja usvojenih impulsa nego je usledilo njihovo usložnjavanje i nadgrađivanje. Sam intenzitet medijskog radikalizma "treće generacije" ne zaostaje za svojim evropskim uzorima. Jedan od razloga ksenofobije pred "stranim uticajima" je neshvatanje da je aktivna kulturna prerada istovremeno vid kulturne kreacije. Aktivna akulturacija moguća je na jednom ili više nivoa (crtački stil, izbor karakterističnih tema, specifičan sižejni tretman tih tema itd.).

Međutim, bitno je uočiti da se kod otpora protiv "stranih uticaja" kao sredstva dovođenja u sumnju autentičnosti i vrednosti "treće generacije" radilo o vrsti selektivne ksenofobije. Naime, uticaji jednog tipa (novog, radikalnijeg stripovnog senzibiliteta) nazivaju se "importom". Predratni strip je usvojio a posleratni prosledio i konzervirao nekada takođe "strane uticaje" (konvencije izražavanja potekle iz američkog avanturističkog i komičnog stripa) koji se sada smatraju striktno "domaćim stripom". Otud je isključivost teze da strip mora biti potpuno domaći vrlo pogodna za mistifikaciju i manipulaciju. Aporija između "apsolutno našeg" i "importa" je lažno zaoštravanje i prekidanje složenog procesa uspostavljanja kulturne komunikacije kao kreativnog čina. Kao takva, ona odgovara lokalpatriotskoj motivaciji koja pritom nije svesna predistorije sopstvene tradicije.

U slučaju "treće generacije" nije reč, dakle, o tome da jedna lokalna kultura preuzima uticaje iz druge lokalne kulture (npr, francuskog novog stripa) i time samo preuzima tuđu lokalnost, postajući "francuski rasad u balkanskoj šumi". U polemici sa Glavanom Mirko Ilić nije slučajno insistirao na procesu univerzalizacije kulture. Primer "treće generacije" pokazuje spontano i autentično interiorizovanje jednog novog i univerzalnog prevrednovanja mogućnosti medija stripa. Recimo, Moebius i ostali autori okupljeni oko "Metal Hurlanta" nisu bili autori lokalno francuskog kolorita. Oni su zajedno sa ostalim evropskim i američkim autorima bili začetnici novog planetarnog širenja prostora kreativnih sloboda u mediju stripa.

Konačno, "treća generacija" nije se iscrpljivala aktivnom akulturacijom. Prodorom nekih od autora "treće generacije" na svetsku strip scenu došlo je do transkulturacije, odnosno uspostavljanja uzajamnog dodira kultura, mogućnosti uticaja ovdašnjeg stripa na druge kulture.

Ne sme se prenebreći jedna bitna razlika između tadašnjeg evropskog novog stripa i "treće generacije". To je različitost tipa kanala kojim je "treća generacija" primarno dopirala do publike. Medijator uspostavljanja nove stvaralačke situacije u jugoslovenskom stripu nisu bili glavni kanali strip produkcije, strip revije ili albumi, pa ni privatno izdavaštvo. Specifičnost "treće generacije" je kulturološki krajnje zanimljiv susret studentske i omladinske štampe sa stripom. "Treću generaciju" nisu sačinjavali autori koji su se prethodno formirali u glavnoj matici izdavaštva, a, potom krenuli u traganje za alternativom. U tom smislu analogije sa "Metal Hurlantom" i Les Humanoides Associes otpadaju. Strip je prvi put bio oslobođen bilo kakvog komercijalnog zahteva. Dok se privatno izdavaštvo, makar bilo i alternativno, mora obazirati na reagovanje tržišta, a pogotovo o tome mora misliti kad je u situaciji da tek konstituiše svoju publiku - strip koji se pojavljivao na stranicama omladinske i studentske štampe bio je u tom smislu slobodan usled njenog specifičnog finansijskog položaja.

Kritički naboj studentske i omladinske štampe, koji je krajem sedamdesetih godina ponovo dostigao svoj zenit, svakako da je uticao na autorski talas "treće generacije". Međutim, upravo na ovom mestu često nastaju nesporazumi. Nije reč o pukoj transmisiji društvenog angažmana sa ove posebne vrste štampe na strip. U pitanju su dve različite vrste kulturnih tvorevina koje se nikako ne mogu svesti jedna na drugu. Otud "treću generaciju" nije mogao da zadovolji društveni angažman kao takav jer pravi i prvi egzistencijalni okvir "treće generacije" nije društvo već medij stripa. Prevashodni smisao "treće generacije" nije bio da se bavi društvom već da se bavi stripom. Ako je vitalni princip studentske i omladinske štampe bio društveni angažman, eros "treće generacije" sastojao se u medijskom radikalizmu. Upravo ova razlika između društvenog angažmana i medijskog radikalizma omogućila je stripu na stranicama omladinske i studentske štampe da ne bude puki transmitor njenog društvenog angažmana već da stupi u kulturološki dijalog sa njom. Ako je ova vrsta štampe stripu otkrivala kritiku kao tip senzibiliteta, strip je, uz fotografiju, vrlo aktivno učestvovao u vizuelnom osvešćenju ovog senzibiliteta i u razvijanju vizuelnog mišljenja kao takvog.

Povratna sprega omladinska štampa-strip može da bude produktivna sve dok redakcije ne počnu da zahtevaju neposredniji angažman koji će odražavati svest i stav same redakcije u vezi s praćenjem tekuće politike. Od tog trenutka strip počinje da gubi svoje uporište u sebi samom postajući sredstvo a ne kreativni cilj. To je i bio, pored sve slabije materijalne stimulacije, jedan od razloga oseke stripa u omladinskoj štampi početkom osamdesetih godina.

Budući da je Ljubomir Kljakić u svom inicijalnom tekstu Treća generacija? pojam "treća generacija" izveo tako što je prethodno izložio tročlano shvatanje periodizacije jugoslovenskog stripa, ta činjenica je zavela neke od naknadnih tumača da zanemare prisustvo navodnika u ovoj sintagmi. Upotreba navodnika, međutim, bitno određuje smisao ovog pojma. Izraz je upotrebljen metaforično, dakle nedoslovno. Osim toga, u sebi je sadržao jednu pomalo ironičnu asocijaciju u vezi sa trećom generacijom terorizma u Nemačkoj i Italiji s kraja sedamdesetih godina. "Teror" novog talasa u stripu sadržao se u pobuni u odnosu na okoštale kanone izražavanja, u agresivnosti svog medijskog nastupa.

U navedenom tekstu Kljakić je podelio istoriju jugoslovenskog stripa na predratni period, posleratni period sve do sedamdesetih godina i treći period od sedamdesetih na ovamo, činjenica relativno jasne razdvojenosti ovih perioda omogućila je da se govori o različitim generacijama autora stripa. O prvoj i drugoj generaciji može se govoriti kao o relativno posebnim i jedinstvenim populacijama. No i tu već dolazi do izvesne nesaglasnosti pojma perioda i pojma generacije. Na primer, u radu u "Plavom vjesniku" šezdesetih godina, dakle u drugom periodu, došlo je do prožimanja autora prve i druge generacije usled činjenice da pojedini autorski opusi obuhvataju oba perioda (Maurović i braća Neugebauer; slična je stvar sa radom Đorđa Lobačeva u "Politikinom zabavniku" šezdesetih godina).

Situacija vezana za treći period još je složenija. Fenomen koji je Kljakić označio kao "treću generaciju" predstavlja jedan segment ukupne populacije autora koja deluje u trećem periodu. "Treća generacija" je autorski talas, dakle uži, ekskluzivniji pojam od onoga koji bi se poklapao sa svim delatnicima u trećem periodu. Otuda prigovor o korišćenju obrasca hronološkog niza, odnosno linearne metodologije ne pogađa tezu o trećoj generaciji... Ovaj i slični nesporazumi naveli su Kljakića da 1984. godine napomene: "I tada kao i danas, bilo je ljudi iz iste generacije koji su radili stripove na sasvim drugačiji način. Linija diferenciranja autorskih orijentacija unutar pripadnosti nekoj starosnoj generaciji postojala je i tada, 'treća generacija' podrazumeva jedan specifičan način izražavanja u stripu a ne starost autora."

Na pitanjima angažmana i radikalizma "treće generacije" zadržao bih se malo podrobnije. Iz perspektive prvih godina medijskog nastupa "treće generacije", njihova angažovanost izgledala je nesumnjivom. U njihovim stripovima sagledavan je društveni angažman uopšte, uspostavljen na jedan integralan, totalan način. Pitanje je, ipak, da li se problematika angažovanosti može sintetizovati u pojam totalne angažovanosti ili je, pak, neophodno diferencirati različite aspekte i slojeve angažovanosti. Ovaj nas problem, hteli mi to ili ne, vraća problemu tendencije u umetnosti. Na tragu Krležinih uvida, čini se da se problem može raslojiti na tri oblika.

Jedan vid tendencije u umetnosti je odricanje bilo kakve samostalnosti umetničkoj tvorevini. Ona postaje ancila (sluškinja) politike, puko propagandističko sredstvo. Drugi vid je politički angažovana umetnost koja brani svoju samostalnost i odbija da se svede na sredstvo politike, ali u sebi sadrži i vanumetničku tendenciju. Takva umetnost želi da bude umetnost, ali istovremeno i da bude na visini idejne ili političke koncepcije koju prihvata. Treći oblik tendencije u umetničkom delu jeste unutarumetnička tendencija shvaćena kao osvešćena autorska poetika. U trećem obliku tendencije svaki referencijalni aspekt (politički, istorijski, filozofski itd.) biva potčinjen umetničkoj strukturi dela. Čini se neophodnim razlikovati treći oblik tendencije od drugoga, bez obzira što se oba suprotstavljaju prvom, najdrastičnijem obliku prisustva tendencije u umetnosti.

Usled neposredne blizine, štaviše medijskog okrilja omladinske i studentske štampe, ne mali broj stripova "treće generacije" interiorizovao je kritički naboj političkog angažmana. Ipak, teško da bi se bez teorijsko-sadržinskog ogrešenja politička angažovanost mogla promovisati u imanentnu odliku "treće generacije". Time bismo zapali u olaku grešku natpolitizacije ovog autorskog talasa. Uzmimo primer stripa Tao of Libido (1979) Emira Mešića. On bi se zaista teško mogao proglasiti angažovanim stripom. Međutim, radikalnost senzibiliteta ovog autora, kao i radikalnost njegovog medijskog opredmećenja je očita.

Medijski radikalizam u sebi sadrži kao moguću implikaciju, ali ne i kao nužnu posledicu opšte radikalistički stav prema stvarnosti. Medijski radikalizam u slučaju "treće generacije" je pre svega poetika osporavanja koju treba znati razdvajati, mada ne i izolovati od konteksta društvenih praksi. Medijsko ponašanje se ne sme svoditi na politički angažovano ponašanje, mada se ne treba ni isključiti aspekt moguće posredovanosti između njih. Postoje levica i desnica i u kulturi, ali se kultura ni iz daleka sa njima ne iscrpljuje. Štaviše, bit kulture, a još više bit umetnosti jeste s one strane političkih premisa i kriterijuma, barem onda kada od njih nisu direktno ugrožene ili instrumentalizovane.

Autori "treće generacije" bili su pre svega radikali u smislu novog stripovnog, dakle medijskog izraza, a tek neki od njih stvarali su i politički angažovane stripove. Unutar umetnički angažman, poetska samosvest i medijski radikalizam nisu isto što i društveni angažman. O vezama između njih se naravno itekako da govoriti. Stoga smatram opštim i najbitnijim obeležjima "treće generacije" medijski radikalizam i poetiku osporavanja.

Na ovom mestu čini se potrebnim ukazati na problem kome u dotadašnjem toku spora nije posvećena veća pažnja. Reč je o tekstu Nebojše Pajkića Slavko pazi metak iz avgusta 1981. Pajkić se dosta kasno uključio u spor oko etabliranosti i alternative u stripu. Pored stava polemičke isključivosti i niza epiteta za zastupnike "treće generacije" (mladolevičari, kvaziteoretičari, pseudointelektualci snobističkog cirkusa, postšezdesetosmaši itd.), njegov tekst, međutim, ukazuje na problem koji se do tada više implicitno provlačio u genealogiji spora oko "treće generacije". Naime, Kljakić je januara 1975. godine u tekstu Dobar bije rđavog, dakle pre promovisanja pojma "treće generacija", kritički vrednovao dotadašnje stripove o NOB-u. Pri tom je zastupao kriterijum stvarnosnog angažovanog stripa, zamerajući mnogim stripovima potpunu nerealističnost koncepta i socrealističku nestvarnost likova. Pajkić, pak, šest godina kasnije s razlogom insistira na razlikovanju stvarnosne, životne (dakle i istorijske) logike naspram stripovne iluzije koja predstavlja transponovanje životne logike u autentične zakone stilizacijskih obrazaca. Po Pajkiću replika "Slavko, pazi metak!" reafirmiše upravo ovu nesvodljivost fikcije na stvarnost.

Modifikaciju svog stava iz 1975. godine Kljakić je izneo u intervjuu Medijska kultura stripa, novembra 1984. godine, kada pravi razliku između istinitosti fakta i istinitosti umetničkog dela. Delo može sadržati estetske, intelektualne, etičke, istorijske i druge komponente koje unutar njega predstavljaju zaokružen svet sa vlastitom strukturom i logikom.

(nastaviće se)

sadržaj

7.

JUŽNJAČKA UTEHA No 87.

Marko Stojanović
misto83@ptt.yu

KO PISE TAJ I KRADE (1)
ILI
KOJA JE CIJA IDEJA BILA

Eliot S. Magin jedan je od veterana u scenaristickom poslu. Pre nekih dvadeset godina drmao je superheojskim stripom, dok danas uglavnom pise romane i to o Supermenu (vuk dlaku menja…). Ovde je deo njegovog predgovora stripu Marka Vaida i Aleksa Rosa Kingdom Come (koji bi zaista bio revolucionaran da jedan matori bradonja pod imenom Alan Mor nije napisao sinopsis za nesto sto se zove Twilight pre skoro petnaestak godina) u kome se on osvrce na svoju prvu kreativnu kradju, i navodi kako je sasvim nesvesno olaksao klinca od cetrnaest godina za mozda najvazniju pricu koju je napisao u zivotu (i po svom priznanju jednu od najdrazih). Maginovo iskustvo nije ni izolovano ni cudno - to je sindrom od koga pate pisci sirom sveta… Izmedju ostalih i ja sam. Ali rec trenutno ima Magin:

"Imam prijatelja koji se zove Dzef. Znate Dzefa (Dzef Loeb, scenarista stripova kao sto su Batman: Legends of the Dark Knight, Batman: The Long Halloween, Cable, X-Men, X-Force…prim. prev.). Imao sam mozda devetnaest ili dvadeset godina a on je imao mozda dvanaest ili trinaest i ja sam studirao na tom koledzu i Dzefov ocuh je bio velika zverka na pomenutom koledzu i ocuh i ja smo se sprijateljili. Otisao sam jednog dana kod ocuha na veceru, i tu smo se ja i Dzef raspricali o necemu sto nam je bilo zajednicko: o nasoj ljubavi prema superherojima i pricama o njima. Smislili smo zgodnu pricicu za majcinim i ocuhovim stolom. Vidite, ja sam bio upravo prodao svoj prvi scenario za strip, pricu o Grin Erouu pod nazivom "What can one man do?" i imao sam jedan problem. Problem je bilo to sto je trebalo da se uskoro sastanem sa Dzuliusom Svacom, Bardom Bardova, koji je trebalo da proceni da li sam konj za jednu trku, ili rasno kasacko grlo pred kojim stoje mnogi trofeji. Morao sam da dodjem do stvarno sjajne ideje za pricu o Supermenu ili da sledece tri godine provedem studirajuci prava. Mislim da sam Dzefu rekao par svojih ideja i mislim da je Dzef par svojih ideja rekao meni. Dzef je smislio tu koju je nazvao "Why Must There Be a Superman?" (Zasto mora da postoji Supermen?) Bila je to prica o Cuvarima svemira koji u glavu momka od celika usadjuju novu ideju. Ideja je bila da Supermen mozda, u svom naporu da ocuva zivot i olaksa put ljudske rase, sprecavao obicne, dobre ljude da sami napreduju. Mozda je ubijao leptira pomazuci mu da izadje iz caure. Ne zasigurno, samo mozda. To je bila Dzefova ideja.

I tako sam otisao u Gotam da vidim Barda i imao sam mozda tuce malih dragulja od ideja spakovanih ispod svog skalpa. Pokusacu sa ovom. Nabacicu mu onu. Neke od njih su mu se dopale, neke nisu. Neke od njih su inspirisale Bardove sopstvene ideje, na neke je odgovarao frktanjem ili zevanjem. Pri kraju kraju tih nekoliko sati - a bili su to glasni i naporni sati, kao sto ce i kasniji sati koje cu provesti sa Bardom uvek biti - bio sam emocionalno iscrpljen, a on je i dalje hteo da cuje jos. Odnekud sam izvukao tu ideju o tome sta bi se moglo desiti kad bi Cuvari svemira dosli Supermenu sa najblazom mogucom kritikom o tome kako obavlja svoj posao. Sad tek pricas o svezim stvarima, stavio mi je stari do znanja. Uzbudio se. Dovlacio je ljude iz hodnika i terao me da im ponavljam svoju ideju.

Pricu sam nazvao "Must There Be Superman?" (Mora li da postoji Supermen?) i Sveti Kurt i Marfi su je nacrtali i ucinili me srecnim i ja sam Supermenu stavljao reci u usta prilicno redovno sledecih petnaest godina i nikada nisam otisao na studije prava. Kunem se da nisam imao pojma odakle je ideja dosla. Ko uopse zna odakle ideje dolaze? Nisam se secao - jos uvek se ne secam, u stvari, ali verujem Dzefu - dok mi Dzef nije rekao o svom doprinosu godinama kasnije. Dvadesetak godina kasnije."


(Nastavice se)

sadržaj

8.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (147)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

PROBUDIO SE TOGA DANA, TRI GODINE STARIJI OD KRISTA ...

Brza provjera Internet Movie Database pokazala je da je istina ono što sam sinoć posumnjao, gledajući nekoliko minuta izvorne Star Trek serije: i kapetan Kirk i gospodin Spock su tada (obojica su rođena 1931; serija je iz 1966.) bili mlađi nego što sam danas ja!

Logički, to ne bi smjelo biti iznenađenje, ali emocionalno je gotovo šok. Kao kad desetljećima kasnije gledaš koncertne snimke nekog benda koji te svojom odraslošću puknuo kad ti je bilo četrnaest - Pink Floyd u mom slučaju - i shvatiš da su bili dripci. Jednako kao što ne volimo vidjeti naše junake kako stare, ne želimo ni da ostanu balavci jer kako da nam i dalje budu heroji, kad sami već stupamo stazama kojima oni još nisu kročili?

U stripu, koji je (ili je bar bio) kronično mlad medij, ovo se manifestira na nekoliko načina. Ili se jednog dana probudimo i zaključimo kako su svi stripovi glupi i kako ne znamo što smo do tada vidjeli u njima, ili se prihvatimo određene slike i tipa stripa te od tada tražimo samo one nove stvari koje će svojom istošću starima opravdati neumrlost naše ljubavi. Treća je mogućnost da se ne vežemo uz likove, već uz autore, koji će utješno stariti par godina ispred nas, ostavljajući nam privid da nas netko vodi, da nam netko krči pute (čitati od sebe mlađe autore zanimljivo je onoliko koliko govore o sebi; o nama nam malo što novoga imaju reći). Četvrta je mogućnost pripiti se uz strip kao medij, jedriti ga kao more, od bonace do oluje, smirenje nalazeći u nadi da će nas nadživjeti ...

No, sve to, prije ili kasnije, neće biti dovoljno. Prije ili kasnije, naći ćemo se u situaciji za koju nas niti jedan strip ili junak nisu dovoljno pripremili. Ne treba ih zbog toga kriviti - ta, ni našim roditeljima to nije uspjelo - niti ih zbog toga prezrijeti. Treba samo odložiti štake fikcije uza zid i preostali dio puta između ponora, svaku stopu, hodati sâm.

Što je strašno.

Uspije li nam, međutim, ustanovit ćemo da su naši junaci još tu, da nas čekaju, iako ne više da bi nas vodili, već da bi uz nas hodali, jednak s jednakime.

Što je divno.

sadržaj

9.

MOJ POGLED (34)

zmcomics

ZA KOGA RADIMO STRIPOVE?

Mesecima već imam gomile stripova koje sam dugo čekao da nabavim i koje žarko želim da pročitam, a ne uspevam u tome. U čemu je problem?

Kada ti beba vriskom privlači pažnju, kada ti šestogodišnji sin vuče rukav da mu nešto nacrtaš ili napraviš zamak od kocaka, kada žena želi da barem kafu sa njom popiješ bez buljenja u monitor i dalje od crtaćeg stola... onda u svoj toj frci i strci jednostavno nemožeš da imaš dovoljno koncentracije da čitaš neki željeni strip, poput Kuge Danijela Žeželja. Pročitao sam ga, doduše, ali onako kako se moglo, tek toliko pažljivo da shvatim da je strip genijalan, da ima sjajan ritam, odličan grafizam i... malu manu. Možeš u njemu potpuno uživati kad si momak bez previše obaveza ili "penzoš" što ima vremena na pretek kako bi se odvojio od ovog sveta oko nas u ušao u onaj Žeželjev.

Da li je ovo kritika Žeželjevog stripa? Ne, nikako. Vidim da je sjajan i da bi me obuzeo poput Sun City-ja kog sam čitao u nekim drugačijim danima. Da li opominjem da ne ulazite u brak? Ni slučajno, važno je da se čovek ostvari u svim segmentima života kako bi u istim, svim, tim segmentima dao najviše od sebe.

Jedino što želim da kažem je to da kada radite stripove treba dobro da se opredelite za koga ćete ga raditi. Da li želite široku publiku ili uzak krug fanova. Danijel Žeželj ima užu, mada ipak brojnu, publiku. Neki Art Špigelman je uspeo da uradi strip koji je ostao u artističkim vodama a da je opet lak za konzumiranje - uspeo sam ga lepo pročitati i pored sve frke. Opet ima autora, poput Katsuhira Otoma, čiji se stripovi mogu pratiti u svakoj situaci, čak i da imaš devetoro dece i tri žene...:) A da ne pričam kako se, za japance najnormalnije, može komotno čitati i u metrou na putu do posla.

Svaki od ovih stripova ima svoju specifičnu vrednost, svaki od njih je jedinstveno remek delo, a opet uspevaju da se obraćaju različitoj publici.

U svakoj formi strip može imati vrhunsku vrednost. Samo je potrebno da kao autor kompletno uđete u njega i date mu se. Najveći broj ljudi traži brz i lako razumljiv strip, bio on pametan ili glup. Fanovi traže strip koji će im neko vreme potpuno zaokupiti pažnju i uz koji će goreti. Strip koji je dobio pulicerovu nagradu će čitati ljudi iz obe grupe, jedni jer misle da će biti pametniji, drugi jer osećaju njegovu vrednost. Zato je sreća za Maus-a što je i pored sve svoje težine - tematske - ipak jednostavan za čitanje.

Na vama je da birate kakve ćete stripove raditi. Mada pre toga, radi bolje komunikacije, treba razmisliti za koga želite da ih radite!!!

sadržaj

10.

ŠTAMPA

štampa

Dušan Banjanin je obezbedio ovaj prilog za "štampu"...

U MOČVARI

Danijel Žeželj, Greiner i Kropilak

ZAGREB - "Bolivijski crna" naslov je najnovijega albuma stripova zagrebačkoga crtača stripova i slikara Danijela Žeželja koji živi u Americi, a u Klubu Močvara predstavio je taj album u jedinstvenom polusatnom perfomanceu zajedno s dizajnerima Greinerom i Kropilakom, te pratećim sviračima.

Prvi put je pred publikom Žeželj oslikavao uživo svoje veliko bijelo platno koje je slaganjem riječi "Tražiti, lutati, vraćati se" i drugih, ispisanih jednih preko drugih sve više zacrnjivao raspoloživo polje, do konačnoga mraka s bijelim okvirom. Ipak, nije Žeželj ostavio crni kvadrat na bijeloj podlozi poput Maljeviča, već je u tu postupno oblikovanu crninu ucrtao bijeloga trubača, savršeno dobro uklopljenoga u zadani kvadratić.

Velikom Žeželjevu finalu prethodio je isto tako majstorski grafički performance Greinera i Kropilaka koji su na svom tiskarskom stroju - vlastitom izumu nazvanom Human Weight Printer, koji koristi grafičku boju, valjak, energiju i tijela obojice autora umjesto tiskarske preše - proizveli jedan jedini letrički otisak, koji ima vrijednost ne samo originala nego unikata...

(D. J.)


Objavljeno: VECERNJI LIST, Zagreb, 24.11.2002. godine

sadržaj

11.

VESTI IZ SVETA

Strip Vesti

-700 GODINA MIKI MAUSA...
Svetskim medijima je prostrujala neobična vest. Nađen je crtež Miki Mausa, na jednoj fresci na Malti, star 700 (slovima:sedamstotina) godina. Gradski čelnici malog malteškog gradića su već poslali ponudu da se bratime sa Holivudom i krenuli sa turističkim projektima. Neki su čak počeli da tvrde kako bi Dizni mogao izgubiti kopirajt. Dok sa druge strane neki istoričari objašnjavaju da je reč o lasici koja je na pomenutoj fresci, imajući specifičnu simboliku, stilizovana tako da uistinu liči na Miki Mausa. Sliku starog Mikija možete videti (ako znate nemački, ponešto i pročitati) na sledećoj adresi:
http://derstandard.at/?id=1131746



-ERŽE PA SPILBERG...
Ne, neće Spilberg početi da crta stripove, a pogotovo ne Tintina. Međutim vrše se razgovori o pravima za ekranizaciju "nekog" Tintina, koji je poznati evropski strip junak...:)
Stiven Spilberg i Kathleen Kennedy će raditi igrani film po stripu Tintin za Universal Pictures i DreamWorks Pictures.

sadržaj

12.

BERZA

mail

From: Jovanovic <tihhi@InfoSky.Net>
Subject: oglas

Pozdrav!!!

Jako bih zeleo da kompletiram romane Asteriksa i Obeliksa. Nedostaju mi sledeci naslovi:
* Asteriks gladijator
* Cezrov poklon
* Asteriks u Britaniji
* Velika plovidba
* Preduzece "Obeliks"
* Asteriks i 12 podviga
* Pustinjska odiseja

U pitanju je izdanje POLITIKINOG ZABAVNIKA (od 1995/6 do 2001. otprilike) Ako imate ili mozete da mi nabavite bilo koji broj obavezno mi javite. Ja sam ozbiljan kupac. Hvala unapred!

Mozete da mi pisete na e-mail: tihhic@yahoo.com

sadržaj

13.

LINKOVI

Strip Vesti

Damir Smith je "krivac" za ovonedeljni izbor linkova:


-Ne bas iz pera nego iz flesa on-line stripovi Marty Spellerberg-a na Near Grown  koji cine web prostor lepsim mestom.
http://www.neargrown.com/ohio02.html


-Pixel literatura za vase handheld -e . Jos jedan od novijih formata i prostora za strip autore.
http://www.virusbooks.com/

sadržaj

14.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od 23. novembra do 6. decembra

27. novembra 2001. Otvorena je izložba originalnih strip tabli autora objavljenih u Stripbureku II "Stripovi iz drugačije evrope" u prostorijama KUD France Prešeren.

4. decembra 2001. U maloj sali Niškog Studentsko Kulturnog Centra održana je promocija strip albuma Maks Debris, Ispovest pravog krivotvoritelja - Đorđe Milosavljević, Marko Stojanović i Toni Radev.

6. decembra 2001. Organizovano je veče posvećeno stripu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, pod nazivom "SAVREMENA STRIP RASKRŠĆA". Gosti: Slavko Draginčić, Sibin Slavković, Branislav Kerac, Zoran Janjetov, Vlada Vesović, Aleksa Gajić i Svetozar Obradović.

-----
6. novembra 2001. Napustio nas je, u 67 godini života u centralnoj Pensilvaniji, velikan klasičnog američkog stripa Dvajt Grejdon Morou (Dwight Graydon Morrow). Radio je na stripovima: Tarzan, Bak Rodžers, Moćni Rendžeri, Rip Kirbi, kao i na mnogobrojnim hororima i avanturistickim stripovima.


Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad