prošli broj - arhiva - sledeći broj

SADRŽAJ

1. STRIP KAO INTIMNA ISPOVEST - StripCore
2. FOTON - Strip Vesti
3. STRIP U DNEVNIKU - Strip Vesti
4. MELANHOLIČNI MOREPLOVAC - Aleksandar Manić
5. PRIMERI IZ NESAVRŠENE PROŠLOSTI - Ilija Bakić
6. PARISKI SPLEEN (40) - Franc
7. JUŽNJAČKA UTEHA No 80. - Marko Stojanović
8. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (140) - Darko Macan
9. MOJ POGLED (27) - zmcomics
10. ŠTAMPA - štampa
11. LINKOVI - Strip Vesti
12. DATUMI - Strip Vesti

1.

STRIP KAO INTIMNA ISPOVEST

StripCore

Bila je vanredna situacija zbog upada virusa na email listu na kojoj sam i ja prijavljen te je postojala opasnost da se virus sirio preno neobee-a a mozda cak i moje email adrese tako da sam pola veceri proveo instalirajuci antivirusne programe i skidajuci nove apdejtove itd, itd,.. sve u svemu citaoci Strip Vesti su bezbedni kao i obicno, jer redovno azuriram antivirusne softvere ali sam radi sopstvenog mira i vase bezbednosti ipak radio provere.

Zbog toga nisam stigao da vam prevedem prilog iz Slovenije ali racunam da cete svi razumeti originalni tekst tako da vam nece predstavljati problem...

PONEDELJEK, 7. OKTOBRA OB 20.30

Strip kot intimna izpoved

Razstava / exhibition
Otvoritev / opening
Mednarodni grafični likovni center - MGLC, Pod turnom 3 (park Tivoli), Ljubljana.


Stripovski del letošnjega festival Mesto žensk predstavlja dela treh najbolj talentiranih in uspešnih sodobnih evropskih stripovskih avtoric. Caroline Sury iz Marseja, Dominique Goblet iz Bruslja in Anke Feuchtenberger iz Hamburga, se bodo soočile z razstavo svojih del, prek katerih izpovedujejo svoje avtobiografske ter intimistično fiktivne zgodbe. Ker bi si vsaka od njih zaslužila obširno predstavitev in poglobljeno analizo, za kaj takega pa v katalogu Mesta žensk ni prostora, si od bliže poglejmo njih skupne točke in specifike. Vse so akademsko izobražene, stripe so začele delati na začetku devetdesetih, ob stripu vse tudi ilustrirajo, s svojimi deli so stalne gostje festivalov in umetniških galerij, vodijo stripovske delavnice ter uspešno izdajajo svoje stripovske albume, katerim je skupna za strip neklasična (ženska) lirična naracija. V ospredje sodobnega avtorskega stripa, pa se je vsaka prebila predvsem zaradi originalnega grafičnega stila. Carolinin je najbolj divji in načrtno kaotičen, Dominique ima bolj nežno linijo, ki meji na avantgardno ekspresionistično slikarstvo, Ankina linija pa je najbolj čista in še bolj ekspresionistična od Dominiquine. Če se Caroline in Dominique vse bolj osredotočata na avtobiografske teme, Anke nepreklicno ostaja v svojem onirično simbolnem svetu. Prav tako kot v grafičnem stilu se razlikujejo tudi v rabi barv, čeprav so vse tudi mojstrice črno/bele estetike - Caroline je zaradi specifike sitotiska zopet najbolj živo kričeča, Anke mojstrsko nanaša tople plasti, Dominique pa se giblje v polju sivega z izbruhi rdeče. Tukaj bom zaključil svoj poskus komparativne analize in za konec poudaril najbolj pomembno dejstvo: Anke Feuchtenberger, Caroline Sury in Dominique Goblet so s svojimi eksperimenti v stripovskem izražanju, vsaka po svoje naredile ogromno za razvoj stripovskega jezika. Če komu še sedaj ni jasno, nam prihajajo v goste avtorice, ki so z velikimi črkami zapisane v zgodovino sodobne umetnosti. Ne zamudite enkratne priložnosti, za osebno soočenje z njihovimi deli in besedami!

Igor Prassel


Anke Feuchtenberger was born in the DDR part of Berlin, where she studied graphics at the Kunsthochschule. She makes illustrations and comics in a very recognizable style, drawing naked, mostly female childlike creatures (bitja) with huge heads, which usually wander through dream-like landscapes. Her fantastically haunting stories are a mixture of nightmare and fairytale. Her first book, Herzhaft - lebenslänglich, appeared in 1993, and since then, she has made a new book almost every year, of which Die Hure H (1996) and Die kleine Dame (1997) in collaboration with storyteller Katrin de Vries. Her other works are Mutterkuchen (1995), Somnambule (1998), Die Biographie der Frau Trockenthal (1999), Der Palast (1999) and Das Haus (2001). Most, has been published by the German publishers Jochen Enterprises and Reprodukt (with two French editions by L'Association and the only English edition W the Whore by the Belgian Bries). Recently she collaborated with the Izraeli collective Actus Tragicus, with a graphic novel The Crossing in the book Happy End and co-edited the female only comics anthology Echolot. Feuchtenbergerowa, as she likes to name herself, has had many exhibitions all over Europe and in New York. Once a month she is illustrating essays for the Frankfurter Allgemeinen Zeitung, and when she finds some spare time, away from her picture - stories, she is doing graphic art and working on her first animation film. Since 1997, she has been a professor of arts at the Fachhochschule für Gestaltung in Hamburg, where she also works and lives.

Caroline Sury is a wild graphic artist/illustrator, comic creator and musician from Marseilles, where she lives with Pakito Bolino and their son Oscar. Together they run a silk-screen workshop/publishing house/film studio called Le Dernier Cri. They produce wildly beautiful silk-screened publications (books, posters, the magazine Hopital Brut) and hard-core animated films filled with artwork by various known and unknown art-brut/visionary artists (Caroline also collaborated with sculptured puppet animation to all films). Caroline studied Beaux-Arts in Bordeaux. In the early nineties she made some silk-screened portfolios, like Dog Time, Scenes d'un Cirque and Bete Verte. Further, she worked on some "comics travel-notebooks", like Le stylo a streap-tease and Holidays in Blooby land. With Frida Gastro, an account of Caroline's gastro-intestinal infection in all its horrific detail, she started with the autobiographic genre. In Caroline et ses amis (2 books out), she is telling her life and portraying her friends, like in Cupidon Vinaigre, where she collected silk-screened portraits of love partners from the international comics community). Recently she started a new girls only collection called Vagina Mushroom, where she edits comic strips and illustrations by Female artists (since now 2 issues have been published and she is looking for new contributions!). Caroline is earning her life by doing illustrations (Libération, Le Monde, Beaux-Arts magazine, NY Press…). Her last published book (almost all are published by Le Dernier Cri) Couscous Sardine is a collection of watercolor illustrations about life in Marseilles, originally done for the local newspaper L'Hedbo.

Dominique Goblet was born in Brussels, where she studied Graphic Arts and specialized in illustration. Dominique presents her work in galleries and publishes her stories in magazines and books. In general, what she tries to pursue is an art of the multi-faceted narrative. Her exhibitions of paintings, is another way to tell - from frame to frame as well as in the whole gallery space - another form of fragmented stories. Her comics are questioning the deep or thin relations between the human beings. Dominique's work, sometimes, on the border of illustration, finds it's substance in painting and conversely, the paintings have something to do with the fragmented stories (commonly found in the comics). As author, she has taken part to almost all the Frigobox series published by Fréon (Brussels) and to several Lapin magazines, published by L'Association (Paris). Her silent comic is published in the gigantic Comix 2000 anthology (L'Association). Her work appeared also in the L'Association au Mexique - a new kind of travel sketch-book. Her first complete book Portraits crachés (Fréon édition) was published in 1997. In the beginning of 2002 her second book Souvenir d'une journée parfaite (A perfect day memories), a complex story that combine autobiographical facts and fiction, was publish by the same editor. Besides being busy with giving drawing courses and exhibiting her drawings, she is preparing 5 new projects, from which one will be a book of illustrations for children (with writer Corinne Bertrand), three comic books and the first edition of "project Nikita", named after her daughter, with whom they are making weekly portraits of each other from 1998.


Stripovske delavnice/Comics workshops

V Mednarodnem Grafičnem Likovnem Centru bosta poleg razstave potekali tudi dve stripovski delavnici (tokrat smo jih odprli tako za dekleta, kakor tudi za fante!). Caroline, Dominique in Anke bodo udeležencem delavnice predstavili strip kot medij za reportažo (poskušali bomo stripovsko dokumentirati vse dogodke letošnjega festivala!), na koncu pa bo Caroline vodila še enodnevno sitotiskarsko delavnico. Dan po otvoritvi stripovske razstave bomo v galeriji MGLC pripravili pogovor z avtoricami. Pogovor bosta vodila Ciril Horjak - stripovski avtor, diplomant ljubljanske ALU, strokovni sodelavec revij Stripburger, Likovne besede, Grejpfrut, in Cecile Perrin - svobodna organizatorica koncertov in razstav iz Francije. Ta pogovor še posebej ne smete zamuditi tiste in tisti, ki se boste prijavile/i na stripovsko delavnico.

Število udeleženk in udeležencev na delavnicah je omejno.
Udeležba je brezplačna, vendar je prijava obvezna!
Zadnji rok za prijavo je sobota, 6. Oktobra. Prijave sprejemamo v pisarni Mesta žensk, Kersnikova 4 ali po e-mailu: burger@kud-fp.si

Dela iz stripovske delavnice bodo razstavljena od 21. 10. do 4. 11. v galeriji Faronika pri Mestni knjižnici Otona Župančiča, Gosposka 1, Ljubljana.

Program:
7.10. ob 20.30 otvoritev razstave
8.10. ob 17.00 pogovor z avtoricami
9.10. od 15 od 19 strip kot medij za reportažo (s Caroline Sury, Dominique Goblet in Anke Feuchtenberger)
10.10. od 15 do 19 strip kot medij za reportažo (s Caroline Sury, Dominique Goblet)
11.10. od 11 do 14 delavnica sitotiska (vodi Caroline Sury)

Strip kot intimna izpoved / Comics as intimate confession
Anke Feuchtenberger, Caroline Sury, Dominique Goblet
Mednarodni grafični likovni center (MGLC), 7.10 - 19.10.2002
Tor..sob./Tue.-Sat.: 10.00 - 18.00
Nedelja/Sunday: 10.00 - 13.00

Organizacija/organised by:
Mesto žensk/City of Women
Koordinator projekta/project coordinator: Igor Prassel
V sodelovanju z/in cooperation with: Mednarodni grafični likovni center (MGLC),
Stripburger

sadržaj

2.

FOTON

Foton

Novi "Foton" !
Da,da ... posle dve godine pauze idemo ponovo. Tu je broj 5 (48 strana; format A5; c/b ) a u njemu: vremenska prognoza, teniski reket, nojeva barka, kisobran, paranoja, bogoslovija, dama u nevolji, cirkus,eskal6, skalpovi, kebajan, pasje popodne, video memory, pesnikinja i ostalih trista cuda sa sve fotonskom raketom na kraju ... show. Autori: Simon, Maja, Zograf, Srdjan Milic, Jakovljevic/Sretenovic, Kovacevic i Dujkovic.

Za one koji zele primerak ili zele da posalju radove:
da01@net022.co.yu
ili
Dujkovic Aleksandar
B.Radicevica 17/25
22000 Sremska Mitrovica

sadržaj

3.

STRIP U DNEVNIKU

Strip Vesti

Od srede, 2. oktobra 2002., u novosadskom dnevnom listu DNEVNIK kreće nedeljni strip dodatak na 16 strana. Ovog puta je u strip dodatku objavljen strip Kobra u epizodi "Ratna kraljica" (Obradović-Kerac) te geg tabla stripa "Mrka" (Nikola Maslovar). Osim stripa našlo se mesta i za dva teksta o stripu: "Strip i domaća ideologija" (V. Fumeti) i "Kroz planetu kockara" (Ilija Bakić).

Nije reklama za Dnevnik, ali... obavezno ga sredom kupujte pa da vidimo u kom se pravcu kreće taj njihov pokušaj!!!

sadržaj

4.

MELANHOLIČNI MOREPLOVAC

Aleksandar Manić

"Borhes me je nauccio kako da priccam lazzi kao da su istina i kako da kazzem istinu, a da ona nalikuje lazzima - kazao je jednom prilikom Hugo Prat, ccuveni italijanski strip autor. Tako je njegov junak Korto Malteze prolazio kroz neverovatne, ali moguche avanture i susretao istorijske liccnosti: Dzzeka Londona, Lorensa od Arabije, Staljina, barona Unger-Sternberga...

Sa baronom je ussao u veliku avanturu blindiranog ruskog voza koji je kroz Sibir prenosio zlato carske Rusije. "Korto Malteze u Sibiru", pod prvobitnim naslovom "Tajno dvorisste Arkana", francuskog reditelja Paskala Morelija, izassao je u sredu 24. septembra u biskopskim salama. Dugo occekivani crtani film, zapoccet pre tri godine, kosstao je pet miliona evra, kao proseccni evropski igrani film, a rezultat je iznenadjujuchi.

Moreli, inacce djak americckog i japanskog crtanog filma, u sibirskoj avanturi saccuvao je Pratovo pripovedanje i grafizam. Gledaoci koji su issccekivali akcioni film, bili su razoccarani. Naime, likovi u pricci o gibraltarskom mornaru, ne krechu se previsse, osim Rasputina, ne govore mnogo, tako da glasovi Rissara Berija, Patrika Bussiteja i Mari Trentinjan u poccetku izgledaju skoro sablasno. Tissine i kontemplativna strana filma na ccudan naccin asociraju na Pratovu poetiku. Moreli se od Kortovog uobiccajenog sveta udaljava kroz izuzetno razradjene dekore i koloritom zasnovanim na Pratovim akvarelima. Ujednaccenost i lep crtezz daju rafiniranost ne samo filmu, nego ccitavom Kortovom svetu, upravo kako ga je Prat sugerisao. Ljubitelji Pratovog crno belog izraza, redukovane linije, pojednostavljenih oblika i u belinama iskazanim akcijama, neche se slozziti sa filmskim bogatstvom detalja i paletom boja.

Prema poslednjim vestima, sibirskoj epopeji slede joss ccetiri televizijske epizode od 90 minuta i ssest od 26 minuta. Medjutim, nikakvi datumi nisu odredjeni. Prava na animiranje melanholiccnog mornara poseduje preduzeche Elipsanim, filijala francuske televizijske kompanije "Kanal +", a dobila ih je od samog Prata. Jedini uslov italijanskog majstora bio je da crtani film bude "napravljen bolje od "Tentena".

sadržaj

5.

PRIMERI IZ NESAVRŠENE PROŠLOSTI

Ilija Bakić

STRIP

PRIMERI IZ NESAVRŠENE PROŠLOSTI

"Stripoteka" br. 972; Marketprint, Novi Sad 2002

Kriminalci smišljaju svakojake načine da obavljaju svoje rabote i na taj način steknu bogatstvo. Policija, sa svoje strane, u ime društvene i državne dobrobiti pokušava da spreči pljačke, krijumčarenja droge, ubistva. Stalnom ratu ove dve sile prisustvuju i predstavnici "sedme sile", to jest štampe i ostalih medija javnog informisanja. Ponekad se desi da nepoznati doušnik obavesti novinare o nekoj sumnjivoj aktivnosti što bitno poveća tiraž novina i dovede u žižu pažnje javnosti hrabre policajce. Ponekad ti hrabri policajci i nisu toliko pošteni koliko se čini - ali, novinari jesu pa, posle velike borbe, svi nevaljalci bivaju raskrinkani a "pravda trijumfuje". Elem, kad su vrli, hrabri i bistri novinari gospođica Taksi i njen šef Nelson Tiljo iz Kontrol-presa, onda je sve jasno - čitaoci priča u slikama moći će da uživaju u još jednoj avanturi serijala "Taksi" koju piše i crta Alfonso Font, ovdašnjoj publici znan po mnoštvu stripova objavljivanih proteklih decenija. Svi ti radovi odlikovali su se solidnom pričom i uglavnom nisu prevazilazili taj nivo, mada, istini za volju, nisu bili ni izuzetno slabi. Crtež je, pak, uvek bio standardan, funkcionalan i prepoznatljiv po blagoj karikaturalnosti fizionomija i dobro odrađenim enterijerima i eksterijerima.

Font (1946, Barselona), jedan je od najpopularnijih strip autora Španije u 1980, što je zaslužio nekolikim serijalima kakvi su naučno fantastički "Priče o nesavršenoj budućnosti", "Klark&Kjubrik", "Zarobljenik zvezda". Tamo gde je autor uplitao humor i akciju rezultati su bili bolji nego u ozbiljnim stripovima u koje spada "Taksi" kome definitivno nedostaje iskorak iz klasične krimi šeme koji će ga učiniti "pamtljivim". Epizoda "Đavolja jama" koju donosi avgustovska "Stripoteka", zaršena je 1990. pa je možemo tretirati kao dobrodošlo upoznavanje sa Fontovim radom u prošloj deceniji s obzirom da su "Strip art" i "Stripoteka" revnosno pratili njegove stripove iz 1980. I drugi strip revije, "Povratak u prošlost" iz serijala "Skitnica Robni" Juana Boidža, pripada istoriji jer je nacrtan 1977. što je rezultiralo razbarušenijim tablama u kojima crteži, često likovno vrlo ambiciozni, beže iz okvira, prepliću se i poklapaju. Vizuelna atraktivnost takvog grafizma, potkrepljena kjaroskuro predelom crnih i belih površina, prati pomalo hipi priču o bekstvu od društvenih konvencija i hipokrizije u slobodu koja se plaća siromaštvom.

Standardna trojka "Redov Bili", "Džoe Bar tim" i "Hogar Strašni", svako sa svojim mukama, privode kraju ovomesečnu "Stripoteku". Dok Bilijev četni kuvar u depresiji traži pomoć od vojnog sveštenika a ovaj mu daje da pročita jednu dobru knjigu - kuvar, motorista Džo pokušava da impresionira saputnicu savetujući je da ga lupne po kacigi kad se uplaši od lude vožnje, što ova ne čini pa on koči tik pred preprekom uz prekor da ona želi da izginu, Hogar dobija izveštaj od stručnjaka za uništavanje gamadi po kome je dobra vest da u kući nema mrava ali ima poprilično gadnih zmajeva a jedan upravo izviruje iz podruma. Za to vreme njegova ćerka je ponovo u dilemi da li da se uda ili postane žena-ratnik na šta će je njena majka "posavetovati" naredbom: "Za početak, postavi sto za ručak." Što će reći, svako ima svoju muku koja mu je najteža.


Objavljeno: Dnevnik, Novi Sad, 12. avgusta 2002.godine.

sadržaj

6.

PARISKI SPLEEN (40)

Franc
bvlazic@EUnet.yu

O UPOTREBI JEZIKA UOPŠTE I POTREBI ZA ODNEGOVANIM,
JASNIM JEZIKOM U GOVORU STRIPA

I

Do dana današnjeg, najkvalitetniji stripovi bili su oni koji su sadržavali, pored graficko-narativnog majstorstva, i najcistiju, najprecizniju upotrebu jezika. Danas, medutim, jedan od osnovnih razloga zbog kojih nemali broj ljudi odstupa od citanja stripova jeste pitanje jezika, pitanje kvaliteta jezika u stripu (otuda, prevashodno, malog broja poštovalaca stripa medu književnicima i umetnicima uopšte).

Rdavi jezik scenarista obrazovani citalac doživljava kao nedopustivo, otužno krivotvorenje semanticke materije govora. Rdavi, mucavi, nemušti jezik komentara ili dijaloga neretko odvraca citaoca dok klincima, još u školama, služi kao uzor nepobitne nepismenosti i aljkavosti scenarista/crtaca. Ovo, sveukupno, ima za posledicu doživljavanje fenomena i umeca stripa kao drugoligašku pseudo-artisticnu tvorevinu, kao petoparacku robu samo dobru za ubijanja dugih letnjih casova dokolice.

U stripu visokog artizma (Topfer, MacCay, Herge, Jacobs, Martin, Goscinny) to nije slucaj. Isto tako, nije slucajno ni najprecizniji, najbolji, najnegovaniji jezik u stripu, jezik frankofonih stvaralaca. Herge, i sam vaspitan na klasicnim književnim i likovnim obrascima, postavio je visoku jezicku izražajnu meru ispod koje se retko, u francuskom stripu, ide a da se ne gubi na govornoj preciznosti i kvalitetu.

Pogrešno je smatrati da je tekstualni, jezicki sloj za strip tek izražajno sredstvo koje pokriva podrucja koja crtež, odeljen od teksta, ne bi mogao uciniti. Ovakav stav jeste stav nipodaštavanja materije od koje se oblikuje strip. Rdavi odnos prema orudu rada, prema jeziku, stvara rdavi strip. Na nesrecu, danas se može reci kako u velikoj meri ova slika stvari jeste slika stanja stripa u Srbiji: scenaristi su, u najbolju ruku, polupismeni, a njihovi stripovi, tek napola citljivi.

Nepotrebno je naglašavati koliko rec i slika cine organski cvrstu, nedeljivu tvorevinu. Kako bih jasnije predocio ono o cemu želim da govorim, vraticu se nakratko srpskoj stripovnoj tradiciji i iskustvima prvobitnih, meduratnih stripera i njihovom odnosu prema jeziku. U svetlu toga, podseticu da su prve velike likovne naracije nastajale na predlošcima dvetnaestostoletnih (pustolovnih) romana. Otuda, kao jedna od prvih reakcija na strip, kriticari su postavljali pitanje o prostituisanju književnosti, romana (tim pre što su prvi stripovi u Srbiji i najavljivani kao »Romani u slikama«). Kritika je tada prevashodno na strip gledala kao na americku medijsku tvorevinu srodnu bulevarskoj književnosti. Ozbiljno je uzimana teza po kojoj, kao posledica »kratkoce percipiranja stripa«, sleduje i svodenje citalacke percepcije na doživljaj slike bez dubljeg unošenja niti rada same citaoceve mašte. Povrh svega, neprestano se pogrešno isticalo (kako od strane izdavaštva, tako i kritike) da je strip, usled bržeg – americkog – tempa života, stvoren kako bi zamenio citanje proze (uporediti sa ovim postmodernu tezu o »Kratkoj prici« kao jedinoj podesnoj narativnoj formi za izražvanje sveta sadašnjice). Najveca potvrda toga nalazila se u stripovnoj adaptaciji srpskih narodnih pripovedaka ili romana (cuveni komentar povodom adaptacije Veselinovicevog »Hajduk Stanka« – »Iskasapili su pisca!«). Postavivši tako radikalno negativne premise, kritika nije mogla dublje da zahvati u problematiku stripovnog izraza niti da da nagoveštaj njegovih specificnosti.

Strip, odista, nije puka graficko-jezicka adaptacija literature. Da je kojim slucajem to istina, onda bi zaista moglo biti reci o stripu koji, kao medij, dovodi do postupnog i potpunog osiromašenja jezika. Teza, medutim, po kojoj strip, kao medij, dovodi do osiromašenja, do monstruoznog »novogovornog« obeživljavanja jezika i poetskih sokova inherentno prisutnih u njemu, danas ne drži vodu niti je cilj stripa – govor stripa – upravljen ka obesmišljavanju svega tananog i višeslojnog u jeziku.

Strip ne teži stvaranju nesuvislih adaptacija klasicnih literarnih tvorevina. On se njima hrani, iz njih crpe sadržaje, motive, narativne oblike. Za onoga koji ume uživati u slici (koji se ume uživljavati i prepuštati slici), takvom je crtacev pristup poetskoj ili pripovednoj gradi istovetan slikarevim. Medutim, dok slikar beleži trenutak, blesak, viziju, iskrenje u magnovenju i na platnu predocava otrgnuti, zbijeni momenat radnje, »sliku« dogadanja, crtac se krece širim poljem epsko-lirske gradacije: hraneci se crtacevom interpretacijom poznatog (ili njegovog, samorodnog) sižea, citalac uranja u njegovu likovnost i njome hrani svoj duh. Što je crtež izražajniji, sugestivniji, slojevitiji, što šire zahvata u podrucje vizuelnog kao tvarnog i kao simbolickog, to je graficka naracija bogatija i grana se kao višeznacna predstava sveta. Duh živi u slikama. Nije tacno da tuda (spolja nametnuta slika) onemogucava interaktivno radanje naših vlastitih. Nasuprot, koliko puta u mašti citalac stvara scene kojih u stripu nema, ili price koje crtac kao takve nije nikad stvarao.

Strip jeste samorodna, samobitna predstava sveta. U njemu prevagu, jasno, odnosi crtež. U njemu sve izvire i uvire u crtež, kroz crtež, za crtež. To je ta magija. Citalac je opcinjen. U toku citanja se deševa nešto carobno što ne sme biti poremeceno. Kada dete, ili odrastao covek – koji pamti nekadašnje citanje i sadašnjim citanjem se vraca sebi kao detetu koji je nekad bio -, kada taj covek cita, kada postaje plenom, saobražen liku sebe davnog – tada obavlja drevni obred cija je suština povratak sebi samom; tim povratkom, citajuci, stupa u saglasje sa tvoriteljem dela: nastaje nevidljiva razmena izmedu crtaca i citaoca, pisca i primaoca dela, dok ono samorodno, samobitno u delu umetnika postaje delom i njegovo, citaocevo, jedan novi, intimni posed, intimni pogled na stvari, ukoliko je uistinu došlo do razmene energija i razmene shvatanja. U ovome treba tražiti osnovni razlog stvaranja i citanja stripa. Osnovni razlog stvaranja i citanja umetnickog dela uopšte.

Istina je da bilo koja stilska omaška u tekstu, bilo koji stilisticki previd ili nemar, svesni nemar prema jeziku, kvari taj prvi utisak (staro je pitanje: citajuci strip, pratimo li najpre sliku ili tekst?) i remeti ustaljeni ritam citanja: ono upravo kvari samo citanje, kvari samu draž citanja stripa.

sadržaj

7.

JUŽNJAČKA UTEHA No 80.

Marko Stojanović
misto83@ptt.yu

SKOLA, STRIP I OSTALO

Diplomirao sam prosle nedelje, a zvanje Diplomiranog filologa za Engleski jezik i knjizevnost kostalo me je pet godina zivota.

Ne zalim se (previse), ja to vreme jesam ulozio u nesto sto volim i sto ce u (nadam se daljoj) buducnosti mene i moju porodicu hlebom hraniti, no cinjenica ostaje da mi je fakultet jako halapljivo pojeo jako mnogo jako dragocenog vremena. Vremena koje se uopste moglo potrositi na mnogo lepsi (ne kazem i bolji) nacin. To misljenje, na moju veliku zalost, nije nikada delio i moj otac, koji me je ceo zivot proganjao u vezi sa stripom. Upornoscu (povezanom, izgleda, sa poslovicnom porodicnom tvrdoglavoscu) vrednom divljenja (da nije bila uperena u tako promasenom smeru) pratio je svako moje angazovanje na polju stripa svojim cinicnim "Sta ce ti to, radi nesto korisno…" Tu recenicu (i njene brojne varijacije) cuo sam nebrojeno mnogo puta, bilo da me je video kako crtam, pisem ili citam stripove, bilo da su mi u gostima bili ljudi iz sveta stripa ili da sam otisao kod njih, bilo da spremam izlozbu ili da me telefonom zovu iz redakcije oko pripreme novog broja Strip Pressinga…

Nikada, do danasnjeg dana, nije prestao sa tim, ali to i nije tema mog danasnjeg izlaganja. Tema mog danasnjeg izlaganja je skola stripa, koja je meni nekih 5-6 godina unazad redova zanimacija, i koja je mom ocu isto toliko godina redovan povod za gundjanje. Ranije dvaput a sada jednom svake nedelje, moj otac ima priliku da mi nimalo suptilno prebaci kako od te skole nikada nisam video ni cvonjka (skola je i danas, kao i onda kad sam ja u nju posao kao ucenik, besplatna) niti cu, da to sto ja radim niko niti postuje niti ceni (a svakako niko ne vrednuje u zvececoj niti sustecoj moneti), i da mi to, naravno, oduzima suvise vremena koje bih mogao da utrosim na mnogo isplativiji nacin. Isprva sam pokusavao da mu objasnim ponesto o entuzijazmu, o zelji da deci omogucim nesto sto je meni bilo omoguceno, o duznosti, potrebi i zelji, ali mislim da jedino sto je do njega dospelo upravo sama esencija koja se krije izmedju redova, koju mislim da koliko toliko postuje (mada ga ne sprecava da nastavlja sa gundjanjem i nerviranjem (mene!)), a to je da ja stvarno volim da radim s decom.

Pre neki dan sam poceo da predajem u osnovnoj skoli koju sam nekada pohadjao. Vrlo bizarno iskustvo, ako mene pitate, setati opet hodnicima kojima niste jurili (pa ni hodali) skoro deset godina, videti kako se ceo svet zapravo skupio u vasem odsustvu kao da je sveze opran, nositi taj crveni, zastrasujuci i misticni dnevnik u rukama. Najteze mi je, da budem iskren, da udjem izjutra u zbornicu, da vidim sva ta stara i nova nastavnicka lica, nekako se bojim da ce neko odnekud da drekne na mene: "Sta ces ti tu Stojanovicu, mars napolje i da te nisam ovde vise video!" u kom slucaju bih zaista bio prisiljen da stuknem iz zbornice brzom brzinom! Sigurno, duga kosa i brada deluju prilicno cool kad ih setate glavnom ulicom zajedno sa curom mesto dnevnika pod miskom, ali probajte da sa njima udjete u nastavnu kancelariju i pozdravite srdacno svoju bivsu razrednu ili nastavnika matematike koji vam je ulivao strah svih onih godina. Iz njegovog pogleda brzo ce vam postati jasno da tu sposobnost, stecenu veteranskim stazom na prosvetnom frontu, jos nije izgubio…

Pokazalo se da ono cega se vecina mojih kolega sa fakulteta plase, od cega strepe, meni nije uopste problematicno. Naime, ima puno ljudi sa kojima sam studirao koji ni po koju cenu ne zele da rade u obrazovanju. Nece, smatraju da ne umeju da prenesu znanje, deca ih plase. Moj prvi susret sa klincima kojima predajem (treci razred) bio je neocekivani uspeh, a svaki sledeci sve bolji i bolji. Potvrdilo se ono sto sam zahvaljujuci radu u skoli stripa znao - ja zaista volim da radim sa decom, nekako mi uspeva da sa njima uspostavim pravi kontakt, da ih motivisem na rad i da ih relativno kontrolisem (ako vam nekada neki prosvetni radnik kaze da mu uspeva da u potpunosti kontrolise treci razred na njihovom petom casu, znajte da u najmanju ruku preteruje!). Sest godina rada u skoli stripa, ako nista drugo, bile su dovoljno dobar test toga mogu li, i u kojoj meri da radim sa decom, kao i toga zelim li ja to uopste.

Dugo sam ga spremao taj ispit, zato sam ga valjda i polozio iz prve.


P.S. Diplomirao sam, ljudi, pa sam se jos i zaposlio! Svima pice! Onima koji me simpatisu Jelen pivo, onima koji su indiferentni Beogradsko svetlo pivo, a vama ostalima Niski Superior (i Bog nek vam je napomoci)! Ajde, pa ziveli!

sadržaj

8.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (140)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

U PODRUM!

U stripu, a možda i u životu, postoje dvije vrste kukanja: kukanje onih koje ne rade i kukanje onih koji rade. Oni koji ne rade kukaju protiv svijeta koji im nije dao priliku i sudbine koja im je pod noge bacala klipove. Oni koji rade kukaju što ne znaju bolje.

Ovih dana Zlatko kuka što ne crta bolje. Radi se puno u firmi, Strip vesti traže svoje, familiju da i ne spominjem, a čovjek ima snage samo koliko ima i ne može raditi više nego što može. Pa crtanje pati, usprkos želji ostaje hobi, i Zlatko se malo osjeća krivim, izostanak napretka logično mu se čini kao nazadak i počinje vjerovati da je bolje crtao u srednjoj školi, po nekim bilježnicama davno zaključanim u podrumu.

Poznat mi je taj sindrom. O, kako mi je poznat! O, kako mi ugodne uspomene budi jedno srednjoškolsko nedjeljno poslijepodne kada sam nacrtao, otuširao i ofarbao tri stranice Timothy Spina, i još se stigao spustiti u prizemlje da glupim komentarima bratu i ocu kvarim drugo poluvrijeme neke od utakmica Svjetskog nogometnog prvenstva! O, kako bih volio da i danas mogu tako!

Usuđujem se pomisliti da je i kod tebe slično, Zlatko. Ne vjerujem da si zaista crtao bolje u srednjoj školi nego danas (ako ni zbog čega drugoga, onda zato što danas crtaš bolje nego prije tri godine; ružno, ali bolje). Vjerujem da u neopravdanom sjaju pamtiš neke proboje koje si onda učinio, neke korake koje si se bojao da nećeš znati izvesti, neke stepenice koje si naglo preskočio. Kao i meni, kao i Štefu, koji od svog zrelog rada više cijeni rane pjesme uz koje ga vežu sretne uspomene na doba kad je mogao biti blesav bez razmišljanja o posljedicama, i tebi današnje zadovoljstvo kvari ono staro, jače jer je bilo prvo.

Kad sam zadnji put gvirnuo u Timothy Spina malo sam se zgrozio - one tri strane nacrtane za jedno poslijepodne djeluju, pa, kao tri strane nacrtane za jedno poslijepodne - a malo mi je laknulo kad sam shvatio koliko danas ipak bolje crtam (ne dobro, ali bolje). I zato ti je, Zlatko, moj savjet: U podrum!

U podrum, jer tamo te ne čeka zlatan i nepobjediv zmaj, već samo neki hrđavi lanci koje treba raskinuti.

sadržaj

9.

MOJ POGLED (27)

zmcomics

VOLIŠ - NE VOLIŠ

Dok pokušavam da ugrejem ruke kako bih mogao otkucati ovu kolumnu (kažu kod nas u NS-u, na radiju, da gradsko grejanje počinje da greje stanove kad se led na zidovima popne na kritičnih pola metra do plafona) prisetih se, po ko zna koji put, zašto radim ove Strip Vesti.

Prisetih se kakvu draž su imale Strip Vesti kada sam krenuo sa njima, kakvu sada. Krenuo sam da bih, na sebičan način, došao do informacija i tekstova o stripu, koje sam hteo posle i nesebično da podelim sa drugima. Danas tekstove iz SVesti najčešće čitam sa zadrškom od par nedelja kako bih mogao uživati u njima, jer čitanje u toku prelamanja broja postaje "uredničko" i kvari užitak. Trenutno mi najveći užitak pričinjava vreme nakon slanja broja kao momenat, kao zadovoljstvo, kad sam nešto uspešno uradio.

Slično mi se dešava i sa Stripotekom. Misle ljudi, radiš u izdavačkoj kući i ubijaš se od čitanja stripova,... uživancija. Jeste ako ne radiš letering te strip ne pročitaš dok unosiš tekst i ispravljaš tipografske greške. Kad ti stigne Stripoteka na sto, pogledaš kako je odštampana te je skloniš i čitaš je tek nakon par meseci. A Bluberi, koji u jednom kadru ima i 13 balončića, će doći na red za čitanje za godinu-dve...:)

Popriličan broj crtača koji žive od rada na stripu se žali kako ih više ne interesuje mnogo da čitaju stripove. Za sada se ne mogu svrstati u tu grubaciju, nažalost.

Može li dugoročno profesionalno delovanje u stripu da stvori neku vrstu odbojnosti prema istom? Ne, siguran sam da nemože. Barem ne u potpunosti. Kad se zasitim tekstova o stripu čitaću same stripove, kad mi se neda čitati sopstveni letering uzeću da čitam izdanja konkurentskih izdavačkih kuća. A autori koji žive od stripa samo postaju rigorozniji po pitanju kvaliteta koji će ih zainteresovati.

Šta može da odbije čoveka od čitanja stripa? Brz tempo života, mnošto obaveza, besparica, nedostatak široke palete strip izdanja,...?! Pre će to, kod nas, biti boljke što odbijaju ljude koji se bave stripom da ih čitaju. Ali, činjenica je i ta da se svi autori žale da ide slabo prodaja stripova, a sami su ti koji ih retko kupuju?!?

sadržaj

10.

ŠTAMPA

štampa

Za štampu se i ovog puta pobrinuo Dušan Banjanin...:)

JANJETOV

MENTALNI KORENI NEMAJU VEZE SA TRADICIJOM

Svugde u svetu, pa i kod nas, najisplativije je baviti se kupoprodajom sirovina, oružja, droge, religije... Zabava, kultura i umetnost negde su duboko pri dnu liste, ali su korisni kao medijumi za pranje novca, kaže naš strip crtač svetskog renomea

Razgovarala: Angelina Arbutović

Zoran Janjetov, jedan od naših najpoznatijih strip crtača, odavno spada u mejnstrim ne samo u Evropi nego i u svetu. Ozbiljniji izlazak na svetsku scenu je počeo 1986. godine kada je na velikoj izložbi stripa u Francuskoj njegove radove zapazio Žan Žiro Mebijus i pozvao ga da radi nastavak stripa o Džonu Difulu, detektivu iz budućnosti, serijal "Detinjstvo Džona Difula". To je bio veliki početak. Dotle se našim strip fanovima predstavljao kao autor Bernarda Panasonika. I godinama gotovo ništa za domaću scenu. U svetu ga znaju po tome što je priču o Difulu razvio u serijalu "Tehnopopa", a mera uspeha je i što neke njegove originalne likove crtaju za velike izdavače drugi crtači.

l Nekada su, pre dvadesetak godina, deci u školi nastavnici zabranjivali da čitaju stripove, kao zbog toga što je u njima siromašan jezički fond. Gde je danas mesto stripa?
- Školski sistem, ne samo naš, vrlo je hermetičan i nesavitljiv. Škola je, po pravilu, za decu, nešto suprotno od zabave, pa je u njoj i strip, iako medijum ravan svim ostalima, zapravo strano telo. Gde mu je danas mesto? Tamo gde je oduvek i bio, vredan vremena onih koji ne dele načine komunikacije na vrednije i one manje vredne. Čak i u Francuskoj, gde se strip nekako najviše popeo na lestvici "dozvoljenih" disciplina, još uvek ga "učeni" krugovi posmatraju s visine.


DOBRO JE ZA STRIP ŠTO GA NE SHVATAJU OZBILJNO

l Zasigurno je da deca vole strip i da on na njih utiče. Ima li on tu moć da utiče i na ljude, društvo?
- Strip može da utiče na ljude jednako kao roman, pesma, predstava, film, TV emisija... Srećom, to što ga smatraju manje vrednim, doprinosi njegovoj prividnoj nevinosti i čini ga manje eksponiranim od ostalih vidova komunikacije, što smanjuje šanse da bude zloupotrebljen. LJubitelji stripa zapravo nisu svesni koliko je za njega dobro što još uvek nije ozbiljno shvaćen u širim krugovima.

l Ima li nade da će se nešto kod nas promeniti i da li je to možda sada i generacijsko pitanje?
- Naravno da će se stvari promeniti i to ovog puta nabolje. Ne bih to povezivao sa generacijama, jer u svakoj postoji kritična masa za stvaranje dobrih stvari.

l Ko su naši najbolji crtači danas, po vama, i koliko smo zastupljeni na evropskoj sceni?
- Ne pratim manijački šta se dešava na strip sceni, kod nas ili po svetu, žestoko sam selektivan, jer je ponuda ogromna, čak nepregledna. U poslednjih par godina, mnogo naših crtača počelo je da radi za evropske i američke izdavače, apsolutno zapanjene pruženim kvalitetom. Aleksa Gajić hara Evropom potpuno zasluženo, a on je samo jedno od imena na podužoj listi manijaka čiji bi talenat, kod nas i u ovakvim uslovima, ostao tajna.

l Vi ste mnogim mladim crtačima uzor. Ko su bili vaši uzori?
- Moj najočigledniji uzor je, naravno, Žan Žiro Mebijus, najmoćniji crtač i vizuelni komunikator na planeti, ali pravi koreni onoga što stvaram nisu samo u stripu. Čak mislim da su filmovi (pri tom mislim na Holivud) i američke TV serije vizuelno jače uticali na ono što radim, a kako moj posao, osim crtačkog zanata uključuje i pripovedački, knjige (od "Vini Pua", Beketa, Žila Verna, Artura Klarka, preko Zorana Stanojevića do Stivena Kinga) su bile moćna inspiracija. Takođe, slušam strahovito puno muzike (haus, Brazil, džez, saundtrek), što na neki način isplivava na čudnim mestima moje stripovske konstrukcije.
Stripovski uzori? Erže, Franken, Čarl Barks, Pol Muri...


UŽIVANJE U "NEPOTREBNOJ" MISTIFIKACIJI

l Neki naši domaći filmovi kao 'Ko to tamo peva' ili 'Maratonci trče počasni krug' postali su nešto kao nekada što su bile epske pesme. Zar vas ne vuče želja da tako i vi unesete novi dečiji lik u naše stripove kad ste već imali originalne likove koje ste dobro uklapali u našu književnu tradiciju?
- Moja veza sa našom književnom tradicijom ogleda se u tome što u stripovima koje crtam za domaće izdavače koristim srpski jezik. Ne volim da vezujem radnju za poznato mesto ili vreme.
Uživam u nepotrebnoj mistifikaciji koju proizvodi mešanje nespojivih elemenata. U mojim stripovima pominju se i Novi Sad i Osaka i Detroit, ali samo kao imena potpuno imaginarnih mesta. Svakako bih voleo da stvorim novi dečji lik koji bi svi obožavali, trudiću se uskoro da to i uradim, ali ga sigurno neću vezivati za bilo čiju tradiciju, mentalni koreni mi nisu vezani za teritoriju.


Objavljeno: Dnevnik, Novi Sad, 29. septembra 2002.godine

Retrospektiva crtaća Teksa Ejverija na "Kartun Netvorku"

Tata Patka Dače

Kanal "Kartun Netvork", vodeći satelitski program za crtane filmove, upriličio je tromesečnu retrospektivu Teksa Ejverija, tvorca patka Dače i jednog najgenijalnijih animatora u istoriji ove umetnosti. Još kao mladić, Ejveri je sanjao o karijeri karikaturiste, ali su svi novinski urednici smatrali da je potpuno netalentovan. Umesto kao karikaturista, zaposlio se kao animator i postao legenda.

Ejveri je rođen u malom gradiću Tejlor u Teksasu, 1908. godine. Tražeći posao u industriji crtanih filmova odlazi za Kaliforniju, ali nema puno uspeha sve dok se nekako nije dokopao Juniverzal studija. Počinje kao in-bitviner (asistent-animator koji radi sporedne kadrove) i vrlo brzo razvija svoj stil koji niko nije mogao imitirati. Nemoguće je čak ni pobrojati sve crtane filmove koje je uradio za Volta Diznija. Prvi put je angažovan kao reditelj kada je prešao u studio Leona Šlezingera, gde su se radili crtani filmovi za kompaniju Vorner braders.

Danas je ime Teksa Ejverija sinonim za zlatnu eru Holivuda četrdesetih i pedesetih, kada su crtani filmovi obilovali nadrealističkim humorom i tako brzom animacijom kojoj čak i današnji kompjuterski crtaći jedva pariraju. Pored Patka Dače, Ejveri je bio i ključna ličnost u razvoju likova kao što su Duško Dugouško, Ptica Trkačica, Gica Prasić i mnogi drugi.

Godine 1941. je postao režiser crtanih filmova za "Metro Goldvin Mejer", nastavljajući da kao iz rukava sipa karaktere koji su postali ikone 20. veka. Iste godine dobija i nagradu američke Akademije za film.

Uprkos svetskoj slavi koju je stekao, Ejveri je uvek imao problema sa autoritetima koji su smatrali njegov humor "suviše ekstremnim", "perverznim", čak i "opasnim po mase". Krajem pedesetih se potpuno povukao iz animacije jer nije želeo da pravi ikakve kompromise sa svojom umetnošću. Njegovu karijeru su zapečatile i stalne svađe sa Leonom Šlezingerom i Volterom Lancom, bogovima animiranog Holivuda. Tek u svojoj 71. godini ponovo se zapošljava kao animator u studijima Hane-Barbere. Tu je kreirao nezaboravni lik dinosaurusa Dina u seriji "Kremenko". Umro je 1980. u Los Anđelesu.

S. Đ. M.


Na Festivalu karikature u Niškoj Banji

Prva nagrada Juriju Kosobukinu

NIŠ - Ukrajinski karikturista Jurij Kosobukin dobitnik je prve nagrade na internacionalnom festivalu karikature "Karikaturizam" održanom u Niškoj Banji, a u okviru manifestacije "Biznis u turizmu". Žiri kojim je predsedavao Ranko Guzina, karikaturista, odlučio je da drugo mesto pripadne Dragutinu Ganetu Milinoviću, karikaturisti "Ježa" dok je treću nagradu dobio Leng Mu iz Kine. Specijalna priznanja dobili su Jugosloveni Goran Čeličanin i Nikola Otaš, kao i turski karikaturista Atila Herkul i Rus Vladimir Kazanevski.

Na festival koji se ove godine održava prvi put stiglo je 60 radova iz 15 zemalja.

D. K.


Objavljeno: GLAS JAVNOSTI, Nedelja, 29. septembar 2002.

Juce zavrseni Evopski knjizevni susreti u Sarajevu

Evropa - sarajevski vek

Od specijalnog izvestaca Danasa

Kisa nije uspela da "minira" poslednji dan ovogodisnjih, trecih po redu, Evropskih knjizevnih susreta, koji su se odvijali pod geslom "Evropa - sarajevski vek" i koji su jos jedanput spojili secanja, zelje i predvidjanja za buducnost "Druge Evrope" kako joj je u Sarajevu ovih dana "tepano".

Juce su, dakle, pred mnogobrojnu znatizeljnu publiku i ucesnike, "na megdan" izasli Latinka Perovic i prof. Olivera Milosavljevic, koautori istrazivanja i knjige "Srpska strana rata", koja se u Srbiji pojavila 1996. godine i koja jos uvek izaziva veliku paznju, kako u zemlji svog izlaska, tako i u "svojim prevodima". Za citaoce Danasa obezbedili smo uvodno izlaganje Latinke Perovic, pa se ovom prilikom necemo posebno baviti ovom temom. Spomenimo samo da se raciju dve zene koje su bile u "prvim redovima" borbe za demokratizaciju Srbije, "suprotstavio" impulsivni Petar Lukovic, sto je ovu tribinu pretvorilo u zanimljivo iskustvo za sve prisutne, odnosno, pomerilo je od dosadnih jednosmernih predavanja.

Zavrsetak Susreta - koji lagano postaju jedna od najprestiznijih manifestacija ovog tipa u Evropi - protekao je na najbolji nacin. Ali, da se vratimo najinteresantnijim detaljima koji su obelezili ovogodisnje Susrete. Ono sto ce svakoga obradovati, kolikogod da je jos "u pelenama", jeste konacni izlazak casopisa koji je pripreman unazad dve godine i definisan na proslogodisnjim Susretima, a tice se, kako je primeceno na promociji, "uspostavljanja knjizevne saradnje na prostorima bivse Jugoslavije". Nakon Balcanisa, pojavile su se, dakle, Sarajevske sveske, u cijem redakcijskom kolegijumu sede knjizevnici iz svih drzava koje su nekada cinile Jugoslaviju na celu sa Velimirom Viskovicem koji je imenovan za glavnog urednika. Casopis koji ce izlaziti cetiri puta godisnje, donosi eseje, kritike i, naravno, knjizevne priloge svih usmerenja.

Proslavljeno je i 70 godina zivota Predraga Matvejevica koji je jedan od onih koji su obelezili Evropske knjizevne sisrete, svih ovih godina. On je, izmedju ostalog, pojasnio svoju tezu o zivotu "izmedju azila i egzila" ("Nisam trazio azil, ali me niko nije ni oterao vec sam svojevoljno otisao, onog trenutka kad sam video da Tudjmanov ministar koristi, po zlu cuveni, ustaski pozdrav") koji traje vec 11 godina. Takodje je govorio o "ogledalu koje bi ovdasnji intelektualci trebalo da stave pred sebe i svoj narod, kao sto su to uradili namacki nakon Drugog svetskog rata", i dodao da bi Sarajevske sveske, upravo, morale biti na tom tragu. U razlicitim varijantama, tokom ovog vikenda, predstaili su se i Dzevad Karahasan, Aleksandar Adler (uvodnicar u pariskom Mondu), Horhe Semprun, Bernar Anri Levi, Peter Snajder...

Narocito je bio pozdravljen i polemican Elias Sanbar, palestinski pesnik i pisac. Predstavljene su mlade knjizevne snage sa prostora ex-Yu, prikazan je film "Ratni izvestaci" i tim povodom bio organizovan zanimljiv okrugli sto o ratnim reporterima, predstavljen je strip album Enkija Bilala koji je bio i gost Susreta i... u tri vrlo naporna dana, jos jedanput je dokazana potreba za ovakvim manifestacijama, za sta su, ponovimo, najzasluzniji ljudi iz Francuskog kulturnog centra "Andre Malro" u Sarajevu. Sledeci Susreti predvidjeni su za kraj aprila 2003. godine, sto je i novi termin ovog svojevrsnog intelektualnog festivala.

Dragan Stosic

Objavljeno: DANAS, 30.09.2002. godine

sadržaj

11.

LINKOVI

Strip Vesti

BORDERLINE 15, opet na novoj adresi:
http://borderlinemagazine.co.uk/

sadržaj

12.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od 4. do 10. avgusta

. . .

Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad