prošli broj - arhiva - sledeći broj

SADRŽAJ

1. VEČERAS!!! - Strip Vesti
2. BILAL U BEOGRADU - štampa
3. A SAD AMERIKA! - Rajko Radovanović
4. CRNE IDEJE - Srđan Aćimović
5. PARISKI SPLEEN (7) - Franc
6. JUŽNJAČKA UTEHA No 20. - Marko Stojanović
7. QMOVA KOLUMNA (70) - Bojan M. Đukić
8. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (80) - Darko Macan
9. STRIP AUTOR: MIRKO ČOLAK - Strip vesti
10. VESTI IZ SVETA - Strip Vesti
    -USAMLJENI KAUBOJ...
11. POZIVI NA SARADNJU - mail
    
12. PISMA ČITALACA - mail
13. LINKOVI - Strip Vesti
14. DATUMI - Strip Vesti

Mirko Čolak sada ima svoju web stranicu, sa jednom svojom strip tablom, na sledećoj adrese:
www.zmcomics.co.yu/autori/mirkoc

1.

VEČERAS!!!

Strip Vesti

Predstavljanje strip izdavača Beopolis i Samizdat b92 dakle
Stripera i Grafičke zavere
u Centru za kulturnu dekontaminaciju,

Beograd, u petak u 20 časova.
Slobodan ulaz
strip-razgovori, predstavljanje izdanja, radionica, filmovi...

sadržaj

2.

BILAL U BEOGRADU

štampa

Povodom izložbe radova Enkija Bilala i povodom konkursa koji je organizovam tom prilikom dnevna štampa je to sve pravovremeno prenela te vam Strip vesti prenose par priloga koje smo našli na internetu...

* * *

BILAL U BEOGRADU

Nagrade za konkurs Muskarac, zena, grad Junak svog stripa

Enki Bilal je, kao predsednik zirija konkursa "Muskarac, zena, grad", primetio da je kvalitet radova koje je video u Rexu znatno superiorniji od radova na istu temu u Parizu.

- Ucesnici konkursa su pokazali mastovitost, humor i raznolikost tehnika, odgovarajuci na jednu od mojih omiljenih tema - rekao je Bilal.

Prvu nagradu, putovanje u Pariz, dobio je Ivica Stevanovic iz Novog Sada za digitalnu grafiku, dok su drugu i trecu nagradu, Bilalove stripove, dobili Sasa Mihajlovic i Milan Pavlovic. Glasove publike, koja je mogla da glasa od otvaranja izlozbe 16. jula, dobio je Nebojsa Dedic, iako je prema recima Zorana Penevskog, bilo jasno istaknuto da radovi ne treba da lice na Bilalove. Publika u Rexu, zbunjena izborom zirija, u kojem su osim Bilala bili Rastko Ciric - profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti i Jasmina Cubrilo - istoricar umetnosti, nije bila raspolozena za konverzaciju sa Bilalom i ostalim clanovima zirija.

Konkurs "Muskarac, zena, grad" je bio drugi deo projekta, pored Bilalove izlozbe, koji je organizovao Francuski kulturni centar, ciji je direktor najavio veliki strip dogadjaj u decembru. Tada bi trebalo da se beogradskoj publici predstavi francuska strip scena, koja je trenutno vodeca u Evropi.

Tokom svoje posete Beogradu, Enki Bilal je najavio svoj novi film, "Zena zamka" koji bi zbog velikih budzetskih problema trebalo da se pojavi za dve godine.

- Film je radjen sasvim novim postupkom, i predstavlja pocetak "novog" filma. To je susret glumaca i DVD tehnika - istice Bilal.

Radjen kao slobodna adaptacija istoimenog stripa i stripa "Sajam besmrtnih", film je stvoren na osnovu Bilalovih crteza, a u njemu se pojavljuju tri ziva glumca i oko 50 animiranih likova. Iza svakog 3D lika u filmu stajace glumac, sa svojim pokretima i glasom. Prema recima Enki Bilala, glumci su pokazali veliku radoznalost da ucestvuju u jednom takvom projektu.

Na izlozbi Enki Bilala, koja je prethodno prikazana u Sarajevu, Parizu i Briselu, vidi se promena u Bilalovoj likovnoj narativnosti. Napustio je klasicnu formu strip table i kao posledica njegovog filmskog rada nastale su nezavisne slike. Bilal, ipak, tvrdi da je slikarstvo za njega suvise zatvoreno i blokirano i da za sada nema namere da se njime bavi. "Crtam da bih ispricao neku pricu, sto mi samo slikarsvo ne omogucava".

Pored ljubavnih i politickih tema, u crtezima Enki Bilala su sve vise zastupljene transformacije tela i medicinski radnici koji terorisu ljude. Crtezi u kojima ima vise autobiografskog nego sto izgleda, prema Bilalovim recima dolaze iz njegove unutrasnjosti. - Tragove zamecem tako sto crtam neobicne likove koje stavljam u jos cudniji prostor i vreme, ali to je samo deo moje igre. Psiholoska slicnost izmedju mene i mojih likova je tako zamaskirana, dok je fizicka, koju su mnogi primetili, nesvesna.
A. Damnjanovic - "Danas" - ponedeljak, 23, jul 2001.

* * *

Enki Bilal: Zanimaju me nove tehnologije, ali veza čovekove ruke sa hartijom, olovkom i bojom mnogoje senzualnija. Umetnik treba da vlada njima, a ne da dozvoli da bude obratno. Vulgarno bi bilo ratne strahote pretočiti u slike

Plaši me kloniranje likova

Film i strip su za mene oduvek bile paralelne strasti. Crtež sam otkrio kad sam bio sasvim mali, u isto vreme kad i film. Film me podstiče na crtam. Kad sam počeo da se bavim stripom, želeo sam da kroz njega pričam, a to je u krajnjoj liniji i funkcija filma. Moja pripovedačka kultura istovremeno je filmska i romaneskna. Književnost je takođe uticala na razvoj mog crteža. Sanjam o filmu kad crtam strip i obrnuto. Ipak mislim da je film malo inferiorniji po pitanju slobode u odnosu na strip, jer je industrija, podrazumeva bezbroj dogovora i namenjen je široj publici. Uslovljavam da zadržim apsolutno stvaralačku slobodu kad radim film i to nije uvek lako - kaže Enki Bilal.

Sa Bilalom razgovaramo na francuskom, jer mu je tako lakše, u pauzi između dve klape svog novog filma, kada je skoknuo do Beograda da kaže glavnu reč u žiriju za konkurs strip radova na temu „Muškarac, žena, grad“ . Deluje ležerno opušteno, na pitanja odgovara bez rezerve, sa određenom dozom stvaralačke širine, iskrenosti i sumnje koju kao svaki pronicljivi autor povremeno proverava…

Da li držite do uticaja iz prošlosti?
- Ako mislite na moj strip, on nema nikakve veze sa francusko-belgijskom tradicijom. I to je dobro. I film bi trebalo da se oslobodi svoje prošlosti. Ako ostanemo u istom zatvorenom krugu, nikad nećemo ići napred. Oni koji se ne budu pomerili, pašće u zamku. Mnogima se to već desilo.

Da li u filmu trpite uticaj fantastike?
- Ne bavim se žanrovskih filmom. Niti je reč o fantastici, niti o naučnoj fantastici. Teško bi se dao klasifikovati. Recimo da poseduje određeno nasleđe imaginacije. To je omaž svemu što se igra sa imaginacijom.

Šta vas je nagnalo da radite i sa realnim i sa virtuelnim junacima?
- Izazov je bio da se u slici ne vidi ko je ko, ko je glumac a ko crtani lik.

Očigledno volite nove tehnologije?
- Ne vladam najbolje novim tehnologijama. Zanimaju me, ali smatram i dalje da je direktna veza čovekove ruke sa olovkom, hartijom , kredom i bojom, mnogo senzualnija. Zato nove tehnolgije prihvatam samo kao korisna sredstva. Umetnik treba da vlada sredstvom, a ne da dozvoli da bude obratno.

Da li vas nove tehnologije pomalo plaše?
- Da malo me plaši činjenica da se lik može klonirati. Američki režiser Džo Zemekis je numeričkim putem oživeo glumce koji su s njim radili. Na primer Toma Henksa. Ipak mislim da svim vizuelnim umetnostima nove tehnologije ne pomažu. Slikarstvu mogu da naškode jer je ono prevashodno psihološki čin, dok video-artu mogu biti desna ruka.

Da li se time gubi emotivnost, ljudskost, senzualnost?
- Rezultati su drugačiji. Uostalom, ja ne pričam storiju o Romeu i Juliji. Testirao sam glumce. Za mene je to delikatna uloga. Ko režiser imam utisak da glumcima predlažem nešto nedolično, jer iza svakog trodimenzionalno nacrtanog lika stoji glumac koji mu pozajmljuje glas i pokrete, čak i usana.

Da li je bilo teško pronaći glumce koji pristaju da se utope u crtani lik?
- Za sada sam kontaktirao nekoliko glumaca. Svi su bili veoma uzbuđeni i nisu pokazali nikakvu odbojnost prema mojoj ideji. Njihova otvorenost prema novim iksustvima i meni je pomogla da prevaziđem određenje strepnje. Šta više, Žan Luj Trentinjan, koji je igrao i u mom prvom filmu „Bunker palas hotel“, oberučke je prihvatio da ponovo radimo zajedno. Biće obrijane glave, u numeričkoj verziji, i sa petnaest godina manje.

O čemu je reč u filmu?
- Moje teme su otprilike uvek iste. Jedinke koje prevazilaze tehnologije koje su same izmislile. Ima i mitologije: egipatski bog Horus s ambicijom da bude oličenje humanosti. Ima i romanse: preuzete iz mog stripa „Žena zamka“, što će biti i naslov filma. U suštini u filmu će biti reč o genetičkoj diktaturi - transformaciji ljudskog tela. Mesto radnje je Njujork uzurpiran novim super snagama koje terorišu ostale.

Koliko ste predvideli da traje izrada filma?
- Dve godine. I naravno ubrzo nakon toga, što se mene tiče, može biti prikazan i u Beogradu.

Šta vas privlači u filmskoj umetnosti?
- Film je deo moje kulture. Strip i film mi omogućavaju da se slobodno izrazim. Svaki put je u pitanju nova avantura i to me uzbuđuje. Strip spaja reč i sliku. Nekad me ponese prvo tekst. Na primer, moj najnoviji album „Čudovište“ rodio se iz priče o nasilju na ovim prostorima. Reči su u ovom slučaju bile, za mene, dirljivije od slika. Rekao bih da bi bilo vulgarno strahote pretočiti u slike…

Posle vašeg drugog filma „Tycho moon“, navodno ste izjavili da više nećete raditi filmove…
- A to sam izjavio! Nisam znao.

Da li je tačno da ste svojevremeno takođe izjavili da je krajnje vreme da se pročisti vlast na ovim prostorima?
- Da to je tačno. A mislio sam i na Hrvatsku i na Bosnu i na Srbiju.

Kako vam se čine rezultati ovdašnje nove vlasti?
- Mislim da je previše mlaka, mada mi moje viđenje Balkana iz Pariza ne daje za pravo da izričem rigidne procene.

A da li je tačno da ste vi insistirali da prvo izlažete u Sarajevu, a tek potom u Beogradu?
- Nisam insistirao da prvo izlažem u Sarajevu. Samo zbog građevinskih radova u Francuskom kulturnom centru u Beogradu nije se dogodilo da moja izložba bude najpre ovde. Podsvesno, sada mi je drago zbog toga. Jer, Sarajevo je toliko propatilo u ratu i meni kao rođenom Beograđaninu, Dorćolcu, čini se da sam tim gestom njegovim stanovnicima ukazao poštovanje.

Kažete da će vaš novi film imati premijeru u Japanu. Da li je vaša saradnja sa japanskim producentom finansijski motivisana?
- Na ovo pitanje odgovoriću vam mnogo prizemnije. Samo su pare u pitanju. I činjenica da su Japanci smeliji od Evropljana. Više se zanimaju za inovacije.

Da li su vam postavljali određene komercijalne uslove?
- Ne. Da nemam potpunu slobodu, nikad ne bih prihvatio da zajedno radimo.

Ako nije tajna, koja je suma novca u pitanju?
- Reč je o kolosalnoj sumi. Ne znam je. Film će biti veoma skup, mada tri puta jeftiniji od sličnog u Americi. Trenutno postoje budžetski problemi, ali ja se njima ne bavim.

Milena Marjanović - "Blic" - ponedeljak, 23. jul 2001.

* * *

Završen „Reksov" konkurs za plakat

Enki Bilal uručio nagrade najboljima

U Kulturnom centru „Reks" dodeljene su nagrade učesnicima konkursa za plakat na temu „Muškarac, grad & žena". Prvu i dve ravnopravne druge nagrade proslavljeni strip crtač Enki Bilal lično je uručio Ivici Stevanoviću, Saši Mihajloviću i Mr. Stoka. Pobednički rad Ivice Stevanovića je digitalni foto-kolaž. Stevanović je kao prvu nagradu dobio sedmodnevni boravak na festivalu stripa u Angulemu, koji se održava početkom iduće godine. Nagradu publike je dobio Nebojša Dedić, kome je, kao i Mihajloviću i Mr. Stoki, uručen komplet Bilalovih stripova.

Na konkursu je učestvovalo 204 umetnika sa 298 radova. Obraćajući se publici, gospodin Bilal je rekao: „Prijatno sam iznenađen kvalitetom radova i zaista smo imali težak i nezahvalan posao da odaberemo najbolje. U svakom izbor uvek postoji doza subjektivnosti. Moram da konstatujem da je nivo kvaliteta radova daleko superiorniji od sličnih konkursa kojima sam prisustvovao u Parizu. Beogradski autori se otvaraju prema novim tehnologijama i to smatram velikim evolutivnim skokom."

U žiriju, kome je predsedavao Bilal, bili su Jasmina Čubrilo, istoričar umetnosti i Rastko Ćirić, prof. FPU u Beogradu. Izložba „Muškarac, žena & grad" je otvorena do 20. jula.
S. Đ. M. - "Glas Javnosti" - ponedeljak 23.. jul 2001.

sadržaj

3.

A SAD AMERIKA!

Rajko Radovanović

Intervju: Zoran Janjetov, strip-crtač

Sa publikom nikada nisi načisto

A sad Amerika!

Godina 2001. bi, kad je Zoran Janjetov, autor stripova iz Novog Sada, u pitanju, sasvim opravdano trebala biti pod tim sloganom. Francuski izdavač “Humanoidi”, za kojeg Janjetov radi punih 13 godina, počeo je da prevodi i objavljuje vlastite stripove u Americi.

“Humanoidi” su tako s početka ove godine objavili treći album iz serije “Tehnoočevi”, koju piše Alexandro Jodorowsky a crta Janjetov, a u aprilu ove godine počeli su, po prvi put u Americi, u obliku mjesečnih strip-sveski, da objavljuju i “Johna Difoola prije Inkala” istog autorskog tandema.

- “Humanoidi” su osnovali firmu u Americi i sada sami prevode i objavljuju svoje stripove tamo. Dok će celokupni “John Difool” da ide u sveskama, “Tehnoočeve” objavljuju u identičnim tvdokoričenim albumima kao i u Francuskoj i svugde u svetu. Što je dobro jer je “Difool” išao u različitim izdanjima u različitim zemljama, pa su se dešavale i krupne greške.

- Kojim ritmom će se pojavljivati nove epizode “Tehnoočeva”?
- Dosada su, od 1998, urađene tri, uglavnom jedna epizoda godišnje. Neko vreme sam prepravljao “Difoola” za američko tržište, a sada radim četvrtu epizodu “Tehnoočeva”. Pre nego što počne da piše novu epizodu, Jodorowsky me pita šta bih voleo da crtam. On uvek pita crtače šta vole, pa to onda stavi u priču, ali nikada ne bude onako kako sam ja hteo, što mi se i sviđa.

- Vaša serija “John Difool prije Inkala” je dugo čekala da se pojavi u Americi?
- “Inkal” su odlučili da objavljuju u comic books, poneseni uspehom “Metabarona” Jodorowskog i Gimeneza u Americi. Krenuće se od početka, od mojih epizoda, a onda se nastavljaju Moebiusove. Razlika ovog izdanja od prethodnih je u tome što ih je Fred Beltran digitalno obojio i što će da budu uklonjeni izvjesni delovi ljudskih tela. Morao sam takođe da za drugi deo prvog albuma, koji je bojen direktno, ponovo izvučem crni crtež, jer nisu mogli dovoljno dobro da skeniraju. Tako sam kopirao svoje strane koje sam radio pre 15 godina i dosta mi je prijalo, jer sam imao šansu da neke stvari malo popravim, a neke i pokvarim, pošto sam i tada, kao i sad, nešto znao da nacrtam a nešto nisam, kao i sad.

- “Difool” je cenzurisan za američko tržište?
- Cenzura znači tit & dick removal. Ona je prvenstveno pravno motivisana da prodavci ne bi imali problema. Može svašta da se radi, da ljudima eksplodiraju tela, glave da se otkidaju, da budu raskidani, razmazani, sve što im treba, ali nijedno spolovilo ne sme da se vidi.

- Kako je svojevremeno prošao Moebiusov “Difool” u Americi?
- Moebius nikada nije prodao više od 30 hiljada primeraka neke svoje knjige. To nije malo, ali nije ni mnogo za nekog ko je Moebiusovog ranga. Ovo je sada potpuno druga vrsta operacije. “Humanoidi” su u Americi otvorili izdavačku kuću “Humanoids Publishing”. “Humanoidi” su u poslednje vrijeme porasli kao firma, to je sada grupa od 26 manjih kompanija koje proizvode softver, animaciju za igrane filmove, role playing igre, CD ROM-ove sa igrama… Američki deo priče oni žele da urade na američki način, u američkom obliku, ali po evropskim standardima štampe i to je naišlo na dobar odjek preko “Metabarona”. Albumi se dobro prodaju, lepi su, luksuzni, a malo koštaju. “Tehnoočevi” u Americi koštaju 15 dolara, a oni za 15 dolara ne mogu da objave album sa takvom štampom i opremom.

- Šta za Vas lično znači američko izdanje?
- Ne znam tačno. Čini mi se da nisam dovoljno svestan oko svega toga. Cela ta moja priča sa stripom, radom za poznatog svetskog izdavača, kao da se nekom drugom dešava. Kad odem na neko potpisivanje u Pariz ili negde u Francuskoj, malo postanem svesniji: potpisujem knjige, dajem intervjue, konferencija za štampu, godišnji izveštaji o prodaji, isečci iz novina… Ali, sve to čitam kao neka čudna slova, nije mi ništa jasno. Jodorowsky mi je rekao da mi nikada neće biti jasno. On je Čileanac, i kad ode tamo njega dočekuju orkestri i minirstri, kao da je nacionalni heroj. I on kaže da ima utisak kao da se to njemu ne dešava.

- Vaša serija o Johnu Difoolu je imala šest albuma kao i prvobitna Moebiusova. Prošlo je nekoliko godina kako ste prestali da radite na njoj. Koliko ste, iz ove prespektive, zadovoljni kako je ona prošla i onim što ste vi na njoj uradili?
- Radio sam na njoj od 1988. do 1995. Ta serija je predstavljala mnogo mučenja i bola, jer nisam bio navikao da radim po tuđem scenariju. Na svu sreću, Jodorowsky je dovoljno dobar, fleksibilan i prijatan, da mi je to sasvim odgovaralo. Serija je dosta dobro prošla, zahvaljujući prethodnoj Moebiusovoj seriji koja je veoma dobro prošla. Ali, “John Difool pre Inkala” je još uvek ostala u domenu srednjih tiraža, srednje nižih tiraža. Malo je više počela da se prodaje otkako su se pojavili “Tehnoočevi”, pošto su oni postali bestseler u Francuskoj.

- Koji su tiraži strip-bestselera?
- Oni pod bestselerom podrazumijevaju knjigu koju brzo prodaju u velikom tiražu: kad za mesec dana prodaš 20 hiljada, tako nešto. Što se desilo prvom albumu “Tehnoočerva”, tako da je svaki sledeći izlazio u duplo većem početnom tiražu. Sad su se oni konačno setili da tu treba malo uložiti u reklamu, da treba napraviti malo pompe, zvati novinare… Tu je zaslužan i Fred Beltran sa svojim bojama, koje su, sviđale se nekom ili ne, ipak drugačije. Digitalne boje postoje hiljadu godina, ali niko nije sedeo i rukama ih islikavao kao poslednji manijak, što on radi. Digitalno, analogno, nema veze, sredstva su sredstva, alati su alati, ali rezultat se publici svideo.

- Koliko će epizoda da imaju “Tehnoočevi”?
- To ne zna još niko. Glavni junak na početku ima 100 godina i onda nam priča šta mu se dešavalo u detinjstvu. Na početku te priče on ima 12 godina, tri albuma je prošlo, on još uvek ima 12 godina, a treba nekako da ga dovučemo do tih 100. Jodorowsky je na jednoj pres-konferenciji rekao da ćemo imati bar 10 albuma.

- Šta su glavni crtački problemi u “Tehnoočevima”?
- Kad smo je počinjali, hteo sam da bude potpuno drugačija od onog što sam radio u “Johnu Difoolu”. I onda sam počeo nešto strahovito jednostavno, samo u konturama, vrlo bledo, vrlo tankih linija, potpuno drugačije od celog prethodnog pristupa. Onda su “Humanoidi” rekli da to neće, da je previše hladno i da se vratim se klasičnom načinu crtanja. Branio sam se da to treba lepo upeglati u boju, pa će biti dobro. Nisu imali ni vremena ni volje da eksperimentišu, ja sam se bunio, bilo je tu malo frke, a oni su odgovorili da je u pitanju biznis, ne umetnost, i da zaboravim na calu stvar. Onda sam odlučio da crtam na potpuno drgačiji način, da strahovito stanjim pero kojim radim, da uzmem najmanji mogući rapidograf koji se neće lomiti dok crtam i da pravim neku vrstu mikro Moebiusa. Rezoluciju sam strahovito povećao da bih mogao detaljnije i temeljnije da radim. To je, naravno, bila zamka pošto sam prvi album radio godinu i po dana. Dobro, ne punih godinu i po, ali toliko je trajalo sve zajedno s prekidima. Zakasnio sam sa isporukom, skoro izgubio celu stvar, kasnio je i broj B.D-a, časopisa u kojem je trebao da izađe pre albuma, morao sam da platim štampanje celog broja… Svašta se dešavalo, ali je na kraju sve ispalo dobro pošto su oni uzeli Beltrana da uradi te boje. Uradio sam jednu varijantu boja koje su bile previše klasične i loše odštampane u tom B.D-u, pa je to sve izgledalo katastrofalno. Onda su oni zvali Beltrana.

- Kakav je Vaš odnos sa njim?
- Kad sam video na koji je način Beltran obojio prvi album, podivljao sam, nije mi se svidelo, nije to bilo kako sam navikao, hteo sam celu stvar da zaustavim, da skinem ime, to je bilo strahovito, Ali, vremenom sam se navikao, stvar je izašla i počela jako dobro da se prodaje pa su me utešili pričom da to publika hoće. Tako je krenulo. Stvar je u tome što tad Beltrana uopšte nisam znao. Kad sam ga upoznao video sam da je divan čovek, blisko biće, kao da mi je brat, isti osećaj kakav imam prema Igoru Kordeju. Shvatio sam da je čovek sa potpuno istim korenima kao i ja, zavoleo sam ga jako. Dogovorili smo se da sarađujemo. Ostavljam mu malo više prostora gde smatram da treba da radi na svoj način, a on da malo više poštuje šta ja uradim i neke moje želje. Na nekim mestima ostavljam potpuno prazne slike gde su stvari koje ne mogu da nacrtam, a koje mogu samo da se generišu iz mašine, pa to prepuštam njemu. Problem mi je i standard koji sam sebi postavljam jer želim a svaki naredni album bude bar malo bolji od prethodnog. Zbog mene lično, publika to ne primećuje.

- Godinama si radio po svojim scenarijama, sada radite po tuđim, kako uspijevate da zarobite scenaristu u sebi?
- Teško je, užasno je teško. Najviše volim, kao što bi verovatno svako voleo, da radim tačno ono što mi se u tom trenutku radi. To sam u “Bernardu Panasoniku” mogao jer je bio totalno slobodan. Možda ću to uspeti, ako bude vremena da se ponovo bavim “Panasonikom”, i da se ponovo oslobodim. Mada mislim da će i to biti opterećeno ovim mojim novim načinom rada, komlikovanijim i dužim, tako da nisam siguran da ću ikada uspeti da povratim onu otkačenost, slobodu i prijatnost pri radu. Ovo je sad postalo uglavnom obaveza, gde je samo nekih 10 odsto pravo zadovoljstvo.

- Malo radite, jedan album godišnje, čak i manje. Kako “Humanoidi” gledaju na to?
- Efektivno, album napravim za četiri-pet meseci. Toliko traje rad na njemu, ali to obogatim raznim pauzama. “Humanoidi” me ne teraju da više radim, već da završavam na vreme, jer je to njima važno. Njima je bitnije da stvar izađe na vreme nego da bude dobra. I to me strašno boli.

- Šta radite mimo “Tehnoočeva”?
- Razne ilustracije, dizajne, neke za razlizaciju, neke za mene, sedim mnogo za kompjuterom i pravim muziku…Radim i druge projekte ovde kad imam vremena ili kad mi ponestane para. Moja porodica i ja, još uvek, imao bestseler ili ne, ne možemo da sastavimo da godinu dana stalno imamo para i da održavamo normalan život. Da bi se to dogodilo, treba da imaš puno sreće. To zavisi samo od, kako bi Joel Silver rekao, “dupeta u sedištima”. To je motivacija za pravljenje filmova, to je motivacija za pravljenje stripova gde god se to ozbiljno shvata. A publika je živo biće, pa kao takva i potpuno nepredvidiva.


Objavljeno u sarajevskom dvonedjeljniku “Walter”, broj 26, 13. jun 2001.

sadržaj

4.

CRNE IDEJE

Srđan Aćimović
achim@bitsyu.net

Kao prvo, izvinjavam se svima koji smatraju moju transkripciju imena Franquin pogrešnom, ali, pošto to nije ni malo jednostavan problem, rešio sam da se ne bavim pokušajima da odgonetnem koja je transkripcija pravilna, već sam koristio onu verziju koja meni lično najlepše zvuči. Dakle, sledi priča:

Krajem šezdesetih, Frenkvin je doživeo nervni slom, i posle toga ništa više nije bilo isto. Počeo je da pati od depresije, napustio je rad na "Spiruu" i okrenuo se uglavnom "Gastonu", čija je kratka forma više odgovarala njegovom stanju duha - mada je udela svakako imala činjenica da mu je Gaston, kao lično njegova kreacija, bio draži. Kasnije, po povratku na kolosek, Frenkvin je počeo seriju tabli pod nazivom "Crne ideje" ("Idees noires") ekstremno crnih, morbidnih, sa neimenovanim protagonistima obično u obliku zacrnjenih figura, pre senki nego silueta, koji biraju raznolike načine da okončaju svoj ili tuđI život. No, depresija, po svojoj prirodi, ostaje sa čovekom do smrti, i automatski se nameće zaključak da je Frenkvin ove crne table koristio kao svojevrsan ventil za svoje lične strahove i neuroze. Zatim se postavlja pitanje opravdanosti objavljivanja jednog ovakvog "terapijskog" albuma kod nas.

Ipak, imajmo na umu da je Frenkvin najveći crtač grotesknog stripa s ove strane atlantika - tako kažu ljubitelji realističnog crteža, a ljubitelji grotesknog crteža kažu da je najveći uopšte. On je majstor mimike i koreografije, najrazigranije linije na svetu. U "Gastonu", pozornica ove koreografije je kancelarija, između čija četri zida svakodnevni ljudi ekspresivno izražavaju tugu, veselje, no najčešće smeh i pospanost. U "Crnim idejama" Frenkvin jednostavno nalazi novo polje događaja za svoje crtačke bravuroze, tako da pod njegovom lupom, objekti kao što su kola koja sleću sa litice i prevrću se, rasipajući svoje delove, ljudi koji odleću uvis udareni kolima, giljotine, gladni čopori vukova, poseduju samo njemu svojstvenu eleganciju i estetiku, da ne govorimo o zastrašujućim mastodontskim čudovištima nalik na građevinske dizalice, ili o onim koja se kriju u mraku, iza pumpe za vodu.

Dakle, Frenkvin bio je bravurozan čak i onda kad nije bio pri sebi, a čini se da je u "Crnim idejama mnogo zavisilo od trenutka: ponekad su bile ublažene, ponekad zaista preterane, ponekad teraju na razmišljanje, a ponekad samo na povraćanje, ponekad u dnu table, gde se nalazi standardno duhovit Frenkvinov potpis, stoji čovečuljak koji njegovom potpisu, dakle njemu, Frenkvinu, poručuje kojiko je lud.

Tehnički, izdanje donosi sadržaj dva albuma "Crnih ideja", iz 81' I 84', uzgred budi rečeno odlično odštampano, sa predgovorima koji nam ne znače mnogo i natpisima iznad stranica koji, s razlogom, nisu prevedeni s francuskog - u pitanju su neprevodive igre reči. Između koncepta tabli iz prvog i drugog albuma nema veće razlike, međutim, u drugom je autor odustao od likova u vidu senki i koristio svoje standardne likove. To, donekle, kvari utisak koji je postignut u prvom albumu. Frenkvin je, inače, dobro predstavljen našoj publici kroz seriju tvrdo ukoričenih albuma, što "Gaše" što "Spirua", a bio je najavljivan i "Marsupilami", mada nemam podatke da li je to i učinjeno. Jedna tabla "Crnih ideja" bila je svojevremeno objavljena u "Tronu". Tamna strana Frenkvinova, koju vidimo u "Crnim idejama", poklonike njegovih drugih stripova može šokirati, ali, posle prvog šoka, svako će u ovim mračnim tablama prepoznati onu istu virtuoznost koja je nekada davno vodila Gašu i Spirua.

sadržaj

5.

PARISKI SPLEEN (7)

Franc
boris.lazic1@libertysurf.fr

DRAGAN BOSNIC, JEDNO IME, JEDNO DELO
(Dragan Bosnic, Prvih dvadeset godina, Monografija, Beogradske Novine, 2000, Beograd)

"Jer treba uciti, ne od majstora, vec od onih od kojih su oni ucili."
Dragan Bosnic

Na polju publikacija posvecenih stripu, ili strip autorima, svaka je nova knjiga, svako novo delo, objavljeno u Srbiji, veliki pomak, velik korak unapred uzme li se u obzir nepostojanje izdavackih i publicistickih struktura koje bi pratile i podrzale razvoj ovog medija u nas. Ne dajmo se zavarati : svaka publikacija, svaka novina, web sajt, objavljeni strip, svaki strip serijal (o redovnim ili povremenim fanzinima da ne govorim), dela su posvecenika, dela pojedinaca, stampanih i distribuiranih ad hoc, od ruke do ruke, van svake ozbiljnije izdavacke strukture, upravo usled nepostojanja izdavackih struktura, ditributivnih mreza, specijalizovanih knjizara, profesionalnih kriticara i promotera. Ove reci mogu delovati ostro, ali su bespogovorno tacne. A to sto, trenutno, dozivljavamo, ovde onde, mlako budjenje na polju stampanja casopisa ili stripova (pored postojanja par apokrifnih strip knjizara, poput one odlicne, sred zabiti novobeogradskih blokova), zasigurno ne znaci da stripu, u Srbiji, cvetaju ruze.

Odvajkada nas autor trazi potvrdu svojih darova u inostranstvu, jer u Otadzbini, naprosto, nema gde da objavi. Pogledajmo, recimo, koliko je kolega po peru, koliko je knjizevnika, podrzalo svoju likovnu sabracu : dve knjige, dvojice pisaca : Bogdana Tirnanica i Srbe Ignjatovica. Radovi iz dalekih sedamdesetih godina. Tu su i kriticke kolumne Fumetija, od koga, uskoro, ocekujemo knjigu sabranih kritika. I, od mladjih, najmladjih, tekstovi Vlade Palibrka, recimo, iz Panceva, objavljivani u "Sveskama".

Kad pogledamo, za poslednjih pedeset godina, samo tri znacajna knjizevna imena su se bavila fenomenom stripa u nas. Kap u moru.

Pominjem knjizevnike, ciji je medij opstenja jezik. Ciji glas se moze "cuti", nadaleko. I zato, sto sam pisac. I sto ne shvatam, svoje esnafske kolege, koji sa prezirom, s glupom nadmenoscu, gledaju na strip.

Htedoh reci: pored par imena, par studija, publikacija, svedenih na pojedinacni napor, na pojedinacno pregalastvo, za sada, u nas, nisu pokrenute institucije, nisu stvorene mreze. Imamo mladog ministra kulture. Pomisljam; koliko je njemu blizak svet ovog medija? ima li sluha za ovaj oblik umetnickog izrazavanja ? naposletku, da li je upucen, da li bi zeleo biti upoznat sa delovanjem Jacka Langa, nekadasnjeg francuskog ministra kulture, na polju promovisanja i afirmacije devete umetnost u Francuskoj? zna li gde su Francuzi, a gde mi, i na ovom polju?

Htedoh, dakle, reci: izdavacka kuca "Beogradske novine" je obelezila dvadeset godina stvaralackog rada jednog od najdoslednijih strip autora u Srbiji sa kraja veka. Kamo srece, da ovo nije bio rad posvecenika. Kamo srece, da su iza ovog vrednog rada stajale strukture, valjane strukture, razvijena svest o tome sta predstavlja umetnicku bastinu jedne date sredine, i njeno dosledno podrzavanje. I kamo srece, da su iza ovako vrednog rada stajale izgradjene izdavacke i distributerske strukture (ili, jednostavnije receno: gospodine Branislave Lecicu; voleo bih, voleli bismo svi, da se one vec jednom stvore !).

Prilikom svoje poslednje posete Beogradu, meseca marta, odrzao sam knjizevno vece u Djurinoj kuci, na Skadarliji. O mojoj knjizi "Beleske o Arkadiji", koja je lane uvrstena u siri "NINov" izbor za roman godine, govorilo je par kolega, pisaca i kriticara. Za mene je, medjutim, prava radost nastala kada sam, u publici, pored nekoliko meni dragih imena savremene srpske knjizevne scene, prepoznao i lik Dragana Bosnica. Dragan je na vece dosao posredstvom pesnika Milutina Djurickovica, kome sam neprestano punio glavu o njegovim radovima, a sa kojim je odrzavao visegodisnju poslovnu saradnju, u "Knjigoteci".

Kako da se izrazim? rec je o ostvarenju davnasnjeg sna; biti u prilici da se upoznam sa osobom, autorom, cijim se radovima divim. Proveli smo jedno odlicno, ali kratko, prekratko vece, u Djurinoj kuci. Razmenili smo nekoliko recenica, nakon promocije, o Parizu, o crtanju, o srpskom i francuskom stripu, o slovenskoj kulturi, njegovom radu o Vuku, itd… Tom prilikom mi je Dragan poklonio i svoju monografiju. To je bilo prvi puta da mi jedan autor, licno, poklanja svoj rad. Tu noc necu nikad zaboraviti.

Monografija "Prvih dvadeset godina" klasicno je zanrovsko delo, opredeljeno za sto sire informisanje citalaca o delu, radovima, realizacijama, projektima, idejama, mislima, formalnim ili estetskim shvatanjima i stajalistima jednog umetnika. U slucaju koji nas zanima, ova crtezom bogato opskrbljena knjiga, pruza siroki presek Draganovog likovnog rada, od kratkih, naucno-fantasticnih prica, iz poznih sedamdesetih godina, preko radova iz osamdesetih, odlomaka cuvenog stripa "Vuk za pocetnike", do kompletnog predstavljanja didakticno-humoristickog stripa "Cika zabavni", objavljenog u "Politikinom zabavniku" i poslednjih objavljenih radova po domacoj ili inostranoj stampi, u toku devedesetih godina. Pored iscrpnih odlomaka strip tabla, kaiseva, ilustracija, kompletnih kratkih storija, niza karikatura i pojedinacnih crteza, monografija je obogacena kritickim osvrtima ili ocenama, redom : Zike Bogdanovica, Milorada Rasica, Bojana Djukica, Zdravka Zupana, Askanija Popovica, Zorana Djukanovica, Mihaila Kurtovica, Lazara Odanovica, Dragana Lazarevica, Laze Lazica, Rase Popova, Caslava Ocica, Olivere Gavric-Pavic, kao i iscrpnim intervjuom koji je sa Draganom vodio Lazar Odanovic, pod naslovom " Sestarenje ". Rec je o pravom " krstarenju " po likovnom i pripovednom delu Dragana Bosnica na koje nas pozivaju bogato i znalacki opremljene stranice ove knjige. Razgovor sa Lazarom Odanovicem se, smisljeno, proteze kroz skoro celokupnu duzinu dela, prateci Draganove stripovne i druge likovne realizacije.

Najraniji radovi pokazuju zavidno kompozicijsko umece mladog umetnika na tragu svoga najpogodnijeg izraza. Bilo da je rec o radovima sa cistim linijama, bilo da je rec o istrazivanju na sencenjima ili o gradjenju kvadrata na skoro sasvim svetlo-tamnim povrsinama, svaki formalni prosede, koji je upotrebio Dragan, dao je izuzetno kvalitetne rezultate. Tamni, skroviti, nemusti prizori najranijih prica, prostori noci i muklih predela, preteci kadrovi ostavljenosti, prognanosti, samoce, odgovaraju, po svojoj atmosferi, politickoj naucnoj fantastici, politicko-fantasticnom trileru i njemu srodnim zanrovima i oni su, zapravo, prvorazredna ostvarenja na polju spekulativne fikcije. U ovim pricama (poput stripa "Poslednji put", "Dijalelon", "Posle cetvrte smrti"), skoro svaka tabla predstavlja uspeli graficki eksperiment. Slozenost i vizuelna slojevitost prve stranice "Posle cetvrte smrti" primer je izuzetno pomnog kompozicijskog umeca. Od prvog kadra, na levoj strani, pri vrhu table, do poslednjeg, ugaonog kadra, u dnu table, pogled klizi preko sredisnjeg motiva, motiva violentnog gubitka a zatim sporog povratka svesti junaka. Posebno je snazno izvedeno rastakanje kadrova (tacnije; kvadrata), koje prati rasprsavanje svesti pogodjenog vojnika; od prvotnog traga prsnule krvi, kroz raslojavanje, gubljenje, te povracanje svesti junaka, kadrovi se rasipaju i iznova grade: tako i sa kvadratima; sredisnji deo table preliven je iskidanim, rasprsenim, simbolicnim fluidom nesvesne magme koja se iznova zgusnjava, kadrira, u trenutku kada junak otvara oci, na bolnickoj posteljini, pri dnu table. To je, ujedno, izvanredan primer vladanja kodovima psihedelicnih motiva prethodne crtacke generacije.

Po svojoj osobenosti, istice se devetostrana prica "Straza", u kojoj je tama posvemasnja i gde su svi, vizuelni efekti, od kadriranja do prostornih obelezja i dramatizacije pripovednog toka price, radjeni tako sto od svetlosti razorenog grada, i plamena logorske vatre, stvari bivaju obasjane : samo svetlost razotkriva tamne slojeve i daje nagovestaj belih povrsi, u kojima prepoznajemo predmete i likove te price.

U Draganovim radovima, tisina je posvemasnja. Zoran Djukanovic je dobro zapazio da citanje "Poslednjeg puta", prici o opresiji i zatiranju ljudskosti "nije toliko prica o pogubljenju, o odmazdi nadmocnih snaga nad nama, koliko prica o intimnosti… Samotni trenutak udvoje, (koji) porice zabranu samoce". U slucaju ove price, bezglasnost je slika sveta u kome se coveku porice pravo na misao, na slobodni govor, na svaku rec. Ostaje samo intima, mogucnost da se, bar nakratko, bude udvoje. Mogucnost, koju jednako snazno, porice zbijenost zatvorenika u jednoj celiji, u logoru smrti. I sve biva tiho, besumno, bez ijedne izgovorene reci. Nemusto, a silno. Zoran Djukanovic pise : "Tisina vlada stripom "Poslednji put". Pokusao sam da lutam njegovim predelima uz muziku. Nije mi uspelo. Trazio je tisinu".

Citanje Draganovih radova, bespogovorno, zahteva pribranost, tisinu. Otuda se radja misao da se u delu Dragana Bosnica radi o delu jednog pesnika, tumaca i filozofa stvarnosti. O sasvim osobenom putu, sasvim individualizovanom grafickom opusu, temeljno izgradjenom svetonazoru i likovnoj i narativnoj poetici. Steta je, samo, sto celokupni fond Draganovih ranih, naucno-fantasticnih storija, nije objavljen u obliku albumâ. Tu bi se tek - na tako pregledan nacin - pokazalo koliko je Draganov genij parnjak Bilalovom, Moebuisovom stvaralackom geniju, istoimenog perioda.

Sklonost ka komparativnoj etidi neprestano me je vodila ka uocavanju odredjenih bliskosti sa crtacima te ili prethodne generacije. Za ovu priliku, od svih, pomenu bih zato jos samo jedno ime : ime Rosinskog. Gledajuci table "Skupljaca", uocavao sam graficku i poeticku srodnost sa likovnim i narativnim prosedeima Poljaka Rosinskog; i da nije rec o izravnom uticaju, rec je (barem za mene), sasvim izvesno, o odredjenoj vremenskoj i poetickoj bliskosti, o srodnosti perpepcije zadatog medija i probijanja i prosirivanja zanra naucne fantastike - dalje i mimo tada vladajuce Giraudovske struje. Srodnost sa Rosinskim pojacavaju i drugi crtezi ili slike na koje nailazimo u Monografiji, i koje nisu nuzno vezane za rad na jednom uskom zanru (poput prelepog crteza elfa ili patuljka koji sedi na krovu kuce-pecurke, zagledan u nocno nebo, dok se pod njim prostire pecurkasti grad, u kome citavu poeziju i toplinu intimnog prizora stvara svetlost polumeseca koja obasjava nocni pejsaz difuznim, skrovitim sjanjem - izvedeno tehnikom sencenja). Ili je to samo rec o slicnim prauzorima koje valja traziti u oba crtaca? Ili pak (prekrsih sada zadate komparativne okvire), sta reci za Draganove crnohumorne table i nehoticne asocijacije na Franquina ?

Jedna od prvih stvari koju nam Dragan otkriva o sebi, o svom razvitku kao umetniku, jeste da je trazio uzore - svojih uzora. Ugledajuci se na klasicne predstavnike stripa, koji su bili od presudnog znacaja u razvoju njegovog poimanja stripa kao umetnickog zanra, vremenom je poceo istrazivati i njihove uzore. Tako je dosao do bogatih skola cteza i ilustracije devetnaestog stoleca. Jer vredno je zapaziti, odmah, ono sto odlikuje razvojnu nit ovog umetnika: figuralno delo Dragana Bosnica karakterise prepoznatljiv razvoj koji je, u njegovom slucaju, vodio od realistickog ka karikaturalnom predstavljanju, kao i sve jace oslanjanje, u imaginarnom svetu njegovih junaka i predela kojima se krecu, na likovni i figuralni svet poznog devetneastog stoleca.

Danasnja teorija stripa korene ove umetnosti prepoznaje u narodnoj likovnoj figuraciji i karikaturi sedamnaestog i osamnaestog veka. Cuveni su pionirski radovi gravera osamnaestog stoleca, poput Hogartovih, u Engleskoj. Ilustracije i narativne sekvence, odnosno, sekvencijalne slike, delom nasledje strogih medijevalnih kanonskih obrazaca (upravo je imajuci to u vidu u Srbiji Sasa Rakezic za svoj nadimak uzeo ime Zografa), ali preinacenih za sekularne potrebe kritickog pogleda na drustvo i drustvena kretanja -, jesu likovni koordinati na kojima se izgradjuju devetnaestovekovna karikatura i strip. Pored rodonacelnika zanra, Rodolfa Töpfera ili Wilhelma Buscha - od kojih je prvi delovao u prvoj polovici stoleca i - prvi puta u povesti svih umetnosti - kao umetnik u odredjenom zanru postavio i prva teorijska stajalista zanra koja su i danas valjana u teoriji stripa -, devetnaesti vek karakterise ogroman i raznovrstan, bogat rad na ilustraciji i crtezu. Ilustruju se bajke, basne i price za decu (Gustave Doré, u Francuskoj, pored ilustracija "Svetog pisma", Danteove "Komedije" ili Lafontenovih "Basni", bavio se i radom na stripu ; u Srbiji Zmaj pokrece "Neven" i druge svoje casopise za decu, prateci upravo ovakva strujanja), sa naglaskom na pedagoskim i moralistickim ravnima delâ. Na grafickom polju, onovremena ilustracija naraciji pretpostavlja odvojen, zaseban crtez, ali umetnici vec tada rade na kompartimentaciji prostora i na podeli table.

Vredno je imati na umu ovakve podatke zelimo li sto jasnije sagledati stvaralacki opus Dragana Bosnica. Dragan je, kroz svoj likovni rad, kroz niz svojih storija, stripova i ilustracija, izveo siroku i slozenu likovnu mitologizaciju devetnaestog veka. Nebrojene su slike, izolovani crtezi, kaisevi ili citavi stripovi (napose i "Vuk za pocetnike" kao i vodeci lik stripa "Cika zabavni") ambijentalno uronjeni u devetnaesto stolece. Ovo delom moze biti i Draganov nesvesni, ikonografski hommage rodonacelnicima jednoga zanra i vremenu u kome je nastajalo. To je takodje jedan od elemenata koji cine Draganovo delo prepoznatljivo, i osobeno. Drzim da su pedagoski i didakticki elementi u Draganovom delu samo jedan od izraza njegove temeljne orijentisanosti na likovni rad za decu toga veka, kao i da je rec o orijentisanosti na vek svih otkrivalackih napona, stoleca koji umnogome predskazuje dojucerasnje, a najpre na polju naucnih otkrica i stvaranju modernih estetskih stajalista. Zato i jeste, kao svet u kome su naucna i estetska otkrica bila na samome pomolu, izrazito pogodan materijal za stvaranje i gradju modernih prica i mitova.

U svom daljem razvoju, Dragan Bosnic se sve vise utvrdjuje u karikaturalnom crtezu, sa jedne strane, kao i na pedagoskom radu, sa druge. Po misljenju ovog kriticara, svet njegove fantastike privlacniji je od njegovog (mozda prenaglasenog) didaktizma. Kada velim fantasticni svet, to svakako podrazumeva sire polje stripovnih ostvarenja od uzeg segmenta naucne ili politicke fantastike ranog Bosnica. Dragan Bosnic je u karikaturalnom i humoresknom, u tananom i setnom, u grafizmu povremeno protkanom i realistickim elementima, pronasao svoj najpodesniji izraz. Stripovi poput "Le secret de la bi-foret" ili "Covek koji je izmislio vreme" govore da bi Dragan Bosnic izvesno mogao, sa velikom lakocom i retkim likovnim i pripovedackim bogatstvom, da stvori snazan domaci serijal, ili, pak, odeljene albume, uronjene u njemu svojstven vanvremenski period, koji bi ujedno secao na Srbiju knjaza Milosa ili kulturni milje Srbije i Evrope toga doba, dok bi, crpeci svoju gradju iz mitoloskog sveta srpskih narodnih prica, basana i pesama, autor bio sasvim slobodan da svojoj masti i grafickoj fantaziji da svoj puni zamah. Sa prozimajucim elementima narodne fantastike ili prvotnih tehnoloskih otkrica devetnaestog stoleca - poput onoga sto, na drugaciji nacin, trenutno radi Alan Moore, u Engleskoj, ili slicno onome sto su u Francuskoj, nekada, radili Goscinny i Uderzo ili Goscinny i Tabary -, otvorili bi se novi putevi citanja i usloznjavcanje necega divno zacetog - a ostalog, mozda, na margini, do kraja neiskoristenog, i sto bi tek trebalo doci do svog punog izrazaja - u "Vuku za pocetnike" i kroz niz Draganovih ilustracija prica za decu savremenih srpskih pisaca, stvaranih za izdavaca "Knjigoteka". Ovo je, razume se, jedan pogled, licni pogled pisca ovih redova, na moguci dalji rad, na jednu od mogucnosti daljeg Draganovog rada na stripu.

Do tada, njegova publika, citalacka publika u celini, sa nestrpljenjem ocekuje stampanje njegovih "Biblijskih prica", odnosno, objavljivanje Draganove stripovne interpretacije "Svetog pisma".

Sa nadom da prvobitni ogled u ovome tekstu (onaj, o zalosnom polozaju stripa u nas, i izravno obracanje ministru), nece biti zalud utrosene reci ili jedan, u nizu drugih podsticaja, koji ce samo pasti u vodu.

sadržaj

6.

JUŽNJAČKA UTEHA No 20.

Marko Stojanović
misto83@ptt.yu

NAGRADE

U jednom svom intervjuu Frenk Miler (Nadam se da ne moram nikome da objasnjavam ko je doticni i od kakvog je znacaja za strip? U redu, samo proveravam.) na pitanje "Sta mislis o nagradama i ceremonijama dodela nagrada?" Frenk Miler odgovora "Obozavam ih. Uvek bi da ih dobijam, tu necu ni pokusati da vas lazem. Ako mi izmaknu, nisam okej, ako ih dobijem, osecam se kao kralj! Nagrade su potvrda da si dobro uradio posao. Nagrade su aplauz kolega. Uvek se desavaju iznenadjenja na dodeli Ajznera (Eisner's; prestizna nagrada Americke strip industrije), ali imate gomilu ljudi koji sede kod svojih kuca i glasaju za ono sto im se stvarno svidja. Eto, i sam sam imao velikih teskoca -i necu vam otkriti konacan ishod-kad sam u kategoriji graficke novele morao da se odlucim izmedju Ajznera ili Bekera. Jer obojica su obavili sjajan posao. Ali nije bila stvar u tome koga cu sresti na zabavi sledece nedelje, ili koji posao pokusavam da dobijem.

A Ajznerove nagrade su stvarno velika stvar, jer puno znace. On je nase zivo blago. Slican je slucaj sa Dzekom Kirbijem. Kad je on umro, mogli ste cuti kako zvona zvone, jer nije bio samo on u pitanju, vec cela njegova generacija, od kojih su mnogi jos uvek medju nama, Vil Ajzner, Stiv Ditko i Dzo Kjubert. Mislim, njih zaista morate postovati. A opet, dok iskazujem svoje postovanje velikanima, moram priznati da su moji napori pomalo sebicni, upravo zato sto mislim da je to jedini nacin da javno kazem "da je polje stripa (u kome i sam radim) vredno paznje"."

A na ove Milerove reci ja se setim jedne slike sa Dana stripa u Zajecaru 1997. godine. To je bilo poslednje leto u zivotu Nikole Mitrovica Kokana, koji je vec tada bio ozbiljno bolestan od raka, ali se Kokan tog leta zaputio za Zajecar. Bilo mu je tesko tokom citavog puta, vecinu vremena je provodio u svojoj hotelskoj sobi, trpeci strasne bolove, ali kada je procitano njegovo ime kao dobitnika Maksima za zivotno delo i doprinos Jugoslovenskom stripu, Kokan je ponosno, skoro nonsalantno izasao da primi zasluzenu nagradu. Usred burnih aplauza stajao sa statuom u rukama i tiho joj se obratio (tako da su ga samo njemu najblizi culi): "Toliko te dugo cekam." Skroman covek poput Kokana da izgovori tako nesto? Da.

Konacno je bio priznat od strane svojih kolega, i to priznanje je dobilo neki definitivan oblik u vidu cehovske nagrade, a to nije mala stvar, i puno znaci…Cak i jednom starom autoru kome u tom trenutku nije bilo mnogo toga preostalo u zivotu.

Ono sto pokusavam da kazem da niko od nas nije imun na nagrade koje dodeljuju nase kolege. Ma koliko da su doticne nagrade izvikane, lokalnog karaktera, subjektivne, i dalje su to priznanja, vrednovanje naseg rada, i ako takve nam puno znace. Maksim nije dugo potrajao, samo dve godine, sto je steta. Kokanova memorijalna nagrada (za ciju je dodelu ziriranje jutros obavljeno) traje vec cetiri godine, dodeljuju se mladim strip pregaocima, i nadam se, trajace jos dugo. Izgradice kroz vreme neko svoje ime i renome, isprofilisace se jer tako mora. Zarad nekih novih klinaca.

sadržaj

7.

QMOVA KOLUMNA (70)

Bojan M. Đukić
bonjy@comicartist.com

PASKVALE

sadržaj

8.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (80)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

NISAM DOBIO EISNERA ...

... a želio sam.

"Molitva Suncu", strip za kojeg smo Eddy i ja bili nominirani, bila je posljednja stvar koju smo napravili zajedno i - makar ja to kažem - mali strip filigran, dokaz kako su kolaboracije ponekad način da čovjek nadmaši sebe.

Želio sam dobiti tog Eisnera iz sebičnih razloga, da bi mi poslužio kao žeton u nekim pregovorima i uteg u nekim odlukama, ali sam ga želio dobiti i zbog Eddya koji je tako volio da ga vole.

Nagrade, a pogotovo ovakve poput Eisnera za koje ne glasa žiri već cijela industrija, barometar su popularnosti barem koliko i odraz kvalitete. Formulari se - znam, jer tako i sam radim - ponekad ispunjavaju po inerciji i iz prijateljstva, protiv stripova koje nisi ni čitao glasa se iz osobne netrpeljivosti ili kakvog trećeg razloga. Da smo Eisnera dobili moglo bi se sumnjati ili tvrditi kako su nam glasovi udijeljeni iz simpatije, Eddyu u spomen. Ali i takvog Eisnera sam želio, i takvoga bih primio, jer bi značio da se industrija Eddya makar sjeća, da nije onako bešćutna kao što o njoj redovito pišem. Želio sam tog Eisnera, barem malu potvrdu da ne postojimo i ne radimo uzalud, ali ga nisam, jebiga, dobio.

S druge strane, na konvenciji su mi prilazili znani i neznani te ničim izazvani govorili koliko su im Eddyevi i moji Grendeli značili. Sedam godina je prošlo od te knjige, a ljudi je i dalje čitaju, preporučuju i prevode (ove godine i talijansko izdanje), ona i dalje stvara valove. Ja ponekad to smetnem s uma, jer je teško pisati ako nisi uvjeren da je ono na čemu trenutačno radiš bolje od svega što mu je prethodilo, ali možda ne bih smio. Jest, Grendeli su teret kada me ljudi pitaju kada ću opet napraviti nešto takvo, ali teret saznanja da sam barem jednom nešto učinio kako spada ipak je slađi - kako me Tanja neprekidno podsjeća - od tereta kojeg nose oni kojima niti jedan pokušaj nije nadživio mjesec objavljivanja.

Želio sam dobiti tog Eisnera, jer sam bio preglup da shvatim da potvrda naše vrijednosti nije u komadu drva već u sedam godina zdravog života jedne kolaboracije kojom smo nadmašili sebe, u svim tim ljudima koji Grendele pamte te tako i Eddyu poručuju da ga nisu zaboravili i da ga vole.

sadržaj

9.

STRIP AUTOR: MIRKO ČOLAK

Strip Vesti

MIRKO ČOLAK
Zrenjanin, 1975.

Pozdrav svim čitaocima strip vesti (posebno Zlatku M.) ne bih puno da vas gušim, pa da počnem. Zovem se i prezivam Mirko Čolak. Živim u Zrenjaninu, a godište sam 1975. da vam ne pričam one klasične budalaštine: crtam od kad znam za sebe, rastao sam na Zagoru... itd. Kao okoreli žderač stripova imao sam svoje favorite(autore). Moebius, Manara, Hermann..., znaci klasični evropski strip. Kasnije su se tu pojavili i neki drugi autori. Od naših autora voleo sam: Zorana Janjetova (mog drugara), Baneta Kerca, Marinka Lebovića (hvala mu na svemu), Dejana Nenadova..., itd. Svi oni imali su uticaj na moj rad. Od nekog sam naučio ovo, od nekog ono. Za sve što sada znam, mogu pre svega da zahvalim: Marinku Leboviću, Zoranu Janjetovu i Banetu Kercu (koji me se više verovatno ni ne seća).

Izdavao sam (samo ono čega se sećam):
Ošišani jež: strip kaiševi, ilustracije, promocije... (1994-96) dobro plaćali
Ribolovački trofej: po dve kolor table mesečno (ovi su dobro plaćali) 1996-98
Ribolovačke novine: jedna strip tabla nedeljno1998-1999
Ribolov: svake dve nedelje po kaiš stripa o pecanju i po nekoliko ilustracija (1999-......)
...u nekih par zrenjaninskih novina ali ništa bitno.

E, onda se pojavio "Placebo". Videvši moj crtež, ljudi su mi ponudili da uradim strip od 15-ak tabli ali zbog manjka vremena, ispale su svega tri table. (moram da napomenem da sam sebi dao oduška, koristeći se takvim stilom jer takav kakav je, nije moj fah.)

Poziv za saradnju (radove ne honorarisemo):
no igrom slučaja desilo se i to da sam postao član redakcije. Da ja sam taj koji daje zeleno svetlo, šta hoće, a šta neće izaći u septembarsko broju. Pa, zato zapnite, radite i šaljite isključivo kvalitetne kopije.

Kontakt adresa
Sremska 35,
23000 Zrenjanin
telefon:063\748-040
bata@mgnet.co.yu

pozdrav
Mirko


Mirko Čolak sada ima svoju web stranicu, sa jednom svojom strip tablom, na sledećoj adrese:
www.zmcomics.co.yu/autori/mirkoc

sadržaj

10.

VESTI IZ SVETA

Strip Vesti

-USAMLJENI KAUBOJ...

Kreator jednog od najvećih Franc francuskih strip junaka, kauboja Taličnog Toma (Lucky Luke), umro je 20. jula, u 78 godini života. Maurice de Bevere, poznatiji po pseudonimu Morris, kreirao je "usamljenog kauboja" davne 1946. Reč je o 20 strana dugačkoj epizodi, Arizona 1880, koja se prvi put pojavila u francuskom magazinu Spirou.

Pored Asteriksa i Tin-Tina, Talični Tom je jedan od najznačajnijih likova francusko-belgijskog stripa. Kauboj brži od senke deo svoje popularnosti svakako duguje delom i činjenici da je prvi scenarista bio sam Rene Goscinny kreator Asteriksa. Morris je Taličnog kreirao punih 55 godina. Talični se pojavio u 87 knjiga, preveden je na 30 jezika i prodat, širom sveta, u više od 300 miliona primeraka. I urađena su tri dugometražna crtana filma kao i serija od 26 polučasovnik crtićasa ovim karakterom. Čak i jeda, dosta nesretni pokušaj, igrani film. Inače je i sam 20 godina radio u studiju za animirani film.

Dobitnik je specijalne Grand prix nagrade na festivalu u Angoulemu 1993. godine.

Morris (Maurice de Bevere) je rođen u Belgiji 1. decembra 1923. u Kortrijk-u.

sadržaj

11.

POZIVI NA SARADNJU

Mail

Cao!

Magazin BUKA iz Banja Luke priprema specijalno izdanje posveceno stripu.

Uslovi su slijedeci:
1-5 tabli, crno-bijelo, tema po izboru
najbolje da se postom salju kvalitetne crno bijele kopije
rok za slanje je 01.09.2001.
S tim ako neko i zakasni malo nema veze.

adresa:
Magazin Buka
Romanijska 4
78000 Banja Luka

sadržaj

12.

PISMA ČITALACA

mail

From: Nikola Vitković

Kad ste vec svi u fazonu pokojne Tuve Janson i nabrajanja Zabavnikovih stripova, reci cu da je strip MUMIN po prvi put kod nas poceo da izlazi u 752. broju Politikinog Zabavnika [subota, 28. maj 1966] - epizoda bese MUMIN NA PUSTOM OSTRVU, a od 771. broja [subota, 8. oktobar 1966] bese objavljivana epizoda MUMIN I VAMPIR. Da li su epizoda MUMIN ZIDA KUCU, NOVI ZIVOT i ZIVOT U DZUNGLI [koje su nedavno objavljene u prelepom izdanju grafickog ateljea DERETA] bile ranije kod nas objavljivane, nije mi poznato. znam samo da je Mumina, pored Zabavnika, objavljivala i Ilustrovana Politika.

A sad dve reci o muminu: remek delo.

Tuve Janson je bila finska fresko-slikarka koja je svako leto provodila crtajuci ovaj strip, na malom ostrvu Bredskar u finskom zalivu.

Pretpostavljam da bi ljubiteljima KRAZY KATa i segarovog POPAJa bilo nemoguce prepricati kvalitet ta dva stripa, bas kao sto je meni nemoguc zadatak prepricati Mumina, tim pre sto je u pitanju strip koji podseca na Popajevu i K. Katovu bezvremenost i bezbriznost. Tih i prostodusan zivot ovih stvorenjaca iz finske bajke je majstorski fragmentiran na kaiseve i slike od kojih svaka predstavlja jednu neverovatnu situaciju ili dijalog. Mumina zato mozete citati i unazad, jednako je caroban.

Za one koji su imali nesrecu da vide deciji crtani film Mumin, govorim da ga zaborave. Ekranizacija Mumina je na nivou "Caspera" ili holivudske Godzile.

Jako bih cenio ako bi mi neko dao bilo kakve informacije o jos nekim objavljivanjima Mumina na srpskom jeziku.

hvala.

p.s. Ne, ipak epizoda Zil Zurdana "Spiranje prljavstine" nije prvi put objavljena u Planeti strip, vec u Biser stripu br. 85. rekao bih da je to najbolja njegova avantura [od citave dve koje sam procitao].

sadržaj

13.

LINKOVI

Strip Vesti

Petar Pan #5, Loisel
http://www.granitassocies.com/exclu.htm

sadržaj

14.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od 28. jula do 3. avgusta

28. jula 2000. U Pančevu je održan koncert na otvorenom (ispred Studentskog Doma), kojim je promovisan strip fanzin Kuhinja.

1. avgusta 1999. U klubu FILI upriličen je prijem povodom svečanog izlaska iz štampe nultnog, pokusnog bukvara zadataka u stripu: MUTANAT!

Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad