prošli broj - arhiva - sledeći broj

SADRŽAJ

1. "KOS" NA NOVOJ ADRESI - Strip Vesti
2. s3PUNKtura - Shan-Doo
3. "BUMERANG", MAČKA I SLIKARI - Ilija Bakić
4. ZA SVE JE KRIVA POŠTA - Zoran Đukanović
5. TORGAL 7/8/9 - Srđan Aćimović
6. JUŽNJAČKA UTEHA No 2 - Marko Stojanović
7. QMOVA KOLUMNA (52) - Bojan M. Đukić
8. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (62) - Darko Macan
9. KAKO POSTATI SUPER-HEROJ - 15. deo
10. VESTI IZ SVETA - Strip Vesti
    -The Metabarons Roleplaying Game
    -William Hanna
    
11. POZIVI ZA SARADNJU -mail
12. LINKOVI - Strip Vesti
13. DATUMI - Strip Vesti

1.

"KOS" NA NOVOJ ADRESI

Strip Vesti

Klub Obožavalaca Stripa iz Novog Sada, koga kao što znate vodi Miloš Sekulić se ovih dana seli na novu lokaciju.

Od 1. aprila (nije šala) će KOS biti smešten u mnogo većem prostoru, koji će osim izdavanja i prodaje imati sada mogućnosti i za neke druge sadržaje kao što su Škola stripa, promocije izdanja, gostovanja, izložbe stripa,...

Nova adresa KOS-a je: Kralja Aleksandra br. 10 (dvorište, I sprat) što će reći u strogom centru grada.

sadržaj

2.

s3PUNKtura

Shan-Doo

Pre par dana sam iz Kraljeva dobio strip fanzin `s3PUNKtura` izvesne Kostic Gace.

Prijatno me je iznenadio vedar nacin obradjivanja tema.Od 6 ujutru preko ulice, radnog mesta, zgubidanjenja, slave i jos ponecega ovaj fanzin opisuje prilike u kojima se svakodnevno nalazimo.Postoji zanimljiv nacin vodjenja kroz pricu (dijalozi) dok je crtez jasan izuzetno jednostavan bez detalja i podseca na crteze iz cetvrtog razreda osnovne skole.

Radjen je na formatu A-5 na dvanest strana dobro kopiran sa uvodnikom autorke i muzickim upadicama nezavisnih izdavaca. Obzirom da nisam kriticar u moje ime mogu reci da mi se svidja a za zainteresovane postoji kontakt adresa:
Kostic Gaca
Naselje Mose Pijade 9/6
36000 Kraljevo

sadržaj

3.

"BUMERANG", MAČKA I SLIKARI

Ilija Bakić

STRIP

"BUMERANG", MAČKA I SLIKARI

Drugi deo stripa "Max Debris" scenarista Marka Stojanovića i Đorđa Milosavljevića i crtača Toni Radeva, nastavlja da zapliće razne prevarantske i nacističke mreže oko slikara Otona Muhe

Tri meseca kasnije no što je tebalo (broj 2 izašao je u septembru 2000) pojavio se "Bumerang" broj 3, ali će pravi stripoljupci lako oprostiti ovo kašnjenje zadovoljni što je broj ipak stigao na kioske, nadajući se da to znači da će sledećih brojeva takođe biti a ako budu i redovni - eto razloga za ovacije! Naravno, ne bi se olako trebao trošiti kredit kod čitalaca pošto svako strpljenje ima kraja a otežavajuća i ograničavajuća okolnost u ovom slučaju jesu stripovi u nastavcima jer, ako sledećeg dela predugo nema, može se izgubiti interes da se uopšte pročita. (ovo svakako podrazumeva i široku i blagovremenu distribuciju revije).

No, kako god (u budućnosti) bilo, novi "Bumerang", pod uredničkom palicom Saše Marijanušića, otvaraju, umesto njegove reči, zanimljive strip vesti o radu domaćih autora i dešavanjima u svetu stripa, koje priređuje Zlatko Milenković, pokretač i urednik istoimenih strip vesti dostupnih zainteresovanim putem elektronske pošte. Milenković je autor i serijala "Noćna smena", započetog u ovom broju, u kome upoznajemo policajca koji danju spava u ćeliji a noću dežura i čeka sveže uhapšenike da bi od njih čuo (ako je moguće) zanimljive priče i tako prekratio vreme, što sveukupno znači obećavajuće.

Pored uvoda "Noćne smene" dva serijala uveliko se razvijaju. Novih 10 tabli Kerčevog "Cat Claw", epizoda "Pacovdija u plavom", prati ženu mačku i inspektora Kameron Hila dok kroz kanalizaciju traže mutirane ljude-pacove i njihovog gazdu, dajući tako Kercu šansu da isporuči novu dozu vrcavih dijaloga i razigrane crtačke egzibicije u scenama tuča. Čitaoci će svakako nestrpljivo čekati rasplet događaja. Drugi deo stripa "Max Debris" scenarista Marka Stojanovića i Đorđa Milosavljevića i crtača Toni Radeva, nastavlja da zapliće razne prevarantske i nacističke mreže oko slikara Otona Muhe, posebno one pod imenom "Slovenska apoteoza". Reč je o humorističko-karikaturalnom stripu sa simpatičnim junacima,na tragu evropske, francusko-belgijske, tradicije.

Ostatak "Bumeranga" ispunjavaju kratki stripovi. WC-War Conflict" Ljube Filipovića je gorko sarkastična priča o borbi dve vojske oko jednog klozeta. Mladen Oljača zabaviće čitaoce posprdnim "All you need is love" s tim da se zadnja reč čita kao "money" što se "nežnijim dušama" i feministkinjama sigurno neće dopasti.

Broj zatvara geg "Pohod" Nebojše Bačića o tri Turčina, ne baš naročito spretna, i jednom prgavom medvedu, a sve to u koloru. Tako ističe 40 strana "Bumeranga", za koga se nadamo da će, kao izdanje koje donosi domaći strip, prebroditi porođajne muke i opstati na radost ljubitelja priča u slikama.

Objavljeno: "Dnevnik", Novi Sad, 25. februar 2001.godine.

sadržaj

4.

ZA SVE JE KRIVA POŠTA

Zoran Đukanović

ZA SVE JE KRIVA POŠTA

Lazar Stanojević - Intervju

Ovo je jedan od najdužih intervjua sa velikim majstorom Lazarom Stanojevićem. Kada sam iz e-mail poruke zajedničkog prijatelja Zdravka Zupana saznao da je Laza umro u Beogradu, mogao sam samo da se vratim čitanju njegovog jedinog objavljenog albuma i ovog intervjua. To je jedino što od mog tihog prijatelja štedljivog na rečima imam ovde u Amsterdamu. Shvatio sam da intervju, bez obzira na distancu, vreme nije "pojelo". Zato ga dajem STRIP VESTIMA neizmenjenog, izuzev par minimalnih editorskih ispravki. Jednu gotovo izgubljenu stvar sam prekucavanjem ovog intervjua ipak postigao; dok sam tekst kucao, sve vreme sam mogao opet da prizovem Lazarov stišani, od duvana promukli glas koji deset godina nisam bio u prilici da slušam.

Takozvane "objektivne koordinate":
- roden u Somboru 1931. godine
- studirao psihologiju i engleski jezik
- radi u Beogradu kao profesionalni prevodilac
- autor stripa Svemironi (pojavili su se prvi put 1975. u "Pegazu" br. 3 i br. 6, zatim izlazili u listu "Mladost" u periodu od januara 1976. do januara 1979, gde je izašlo preko 130 tabli)
- dobio nagradu ULUPUDIV-a za strip na Zlatnom peru 1981. godine
- član je ULUPUDS-a


Lazar Stanojević, neobičan čovek. Od prvih susreta zrači nenametljivošću. Povremeno stoičkog osmeha. Osmeh koji obezoružava i sprečava da se pokuša sa uobičajenim konvencionalnostima. Često ljudi grade oko sebe barijere zaštite, distance i izuzetnosti. Lazar ih odbacuje uz lagano odmahivanje rukom. Ne želi da se opšti posredstvom značajnosti. Usprkos svemu, ne rnogu da zanemarim reči nekoliko autoriteta svetskog stripa upućene Lazaru:

"Imate talent koji ste jedinstveno izrazili u stripu The Blots (Mrlje). Međutim, Blots prevazilaze naše svrhe. Deo vašeg humora je lako shvatijlv, ali su gegovi ponekad teže uhvatljivi, a kuiminacija je eterična. Novine imaju široku publiku i stoga moraju da se obraćaju svima. Hermetične šale slabije prolaze. Razgledajući vaše stripove zaključio sam da ml je bilo potrabno da ih pogledam više puta da bih ih doživeo."

Thomas Eestham, odgovorni urednik lista San Francisco Examiner
(odlomak iz pisma 20.3.1968.)

"Svakako mi pozdravi Stanojevića. Svemironi mi se dopadaju i mislim do bi mogil da imaju svetlu budućnost. Neka mi se obavezno javi kad dođe u New York. Želeo blh do mu pomognem na svaki način dok bude ovde."

Will Eisner, crtač stripa Spirit.
(Iz pisma Žiki Bogdanoviću 14.10.1975.)

"Stanojević je veoma telentovan autor koji, po mom mišljenju, pokušava da uradi nešto još uvek nedovoljno razrađeno osim možda na nekoliko mesta. Naime, u pitanju je uvođenje pravog filozofskog stanovišta u strip kakvo su posedovali Herriman, Kelly, Schulz, McKay, Outcault i kasnije još neki drugi."

Burne Hogart, crtač Tarzana
(iz pisma Žiki Bogdanoviću)

Lazar Stanojević sleže ramenima. Lazar je izgleda, relativista. Reči smatra vrlo uslovnim oblikom komunikacije. Uostalom, on je autor Svemirona...

Iznenađuje obilje skica za Svemirone. One nadmašuju broj skica koje bi uradio savestan crtač koji ima nameru da realistički obradi neku istorijsku temu. Većina skica su varijacije jedne početne teme.
Čudno je da kada mi jedna ideja padne na pamet, onda odjedanput me elementi te ideje vuku ka drugim varijantama. To nekako dođe samo po sebi. Nekad me element jedne sasvim jednostavne ideje povuče da ga razvijam i variram još ko zna koliko puta. To je pomalo teško objasniti van konkretnog primera.

Neke od varijacija su međusobno udaljene do neprepoznatljivosti. Da li ih sve iskoristiš za finalne verzije?
Nikada to ne činim. Tih skica ima puno. Mnoge od njih, kada izvesno vreme prođe, ostanu sa nedovoijno podataka da bih kasnije mogao da ih upotrebim. Neke su vrlo ovlaš urađene tako da je teško, a ponekad jednostavno nemoguće, ući u trag prvobitnoj asocijaciji.

Radiš kao prevodllac na engleski jezik u Tanjugu. Ipak je neobično da je na mnogim skicama za Svemirone izvorna verzija teksta na engleskom.
Svemirone sam i pravio u početku pišući isključivo na engleskom. Bili su i namenjeni za plasman na engleskom govornom području. No, i kasnije sam to činio. Nekako mi je lakše da se "uključim" u mišljenje na engleskom jeziku.

Misliš li da je strip u toj meri anglosaksonska tvorevina?
Ne. To nije vezano za opšti status stripa. To je lično osećanje pri radu.

Ne radiš crtež prvo olovkom, pa nakon toga tuširaš. Rad u olovci je zamenjen velikim brojem skica. A finalna verzija, opet, zadržava izgled sponatnosti i improvizacije.
Oduvek sam tako radio. Važno je unapred promišljati i predvideti sve detalje. Video si kako su skice išarane, tekst menjam bezbroj puta. S obzirom da Svemironi, što se tiče samog crteža, nemaju mnogo elemenata u okviru jodnog kvadrata, mislim da je kompozicija najvažnija. Zato u skici odredim tačno mesto svih elemenata. Trudim se da kroz skice što više ispitam moguće varijacije. Raduje me ako uspevam da konačna verzija ne izgubi spontanost.

Bogdan Tirnanić je Svemirone svojevremeno označio kao naučnofantastični strip. Da li je to zaista naučna fantastika?
Meni se uopšte taj pridev "naučna" u ovom kontekstu ne dopada. Fantastika je u stvari fantastika. Koliko je naučna ja ne znam. Možda se jedino Jules Verne stvarno trudio da bude naučna i, naravno, Arthur Clarke i još poneki.Inače, bolje je reći fiction u najširem smislu.

Otkud toliko naglašeno prisustvo svakodnevice u životima "bića vremena i prostora" (Space-Timers je originalni engleski naslov Svemirona)?
To mi izgleda normalno. Ne pada mi na pamet da bežim od običnih, svakodnevnih iskustava tih bića.

Svemir, "mikrokosmos" kroz koji se oni kreću mogao bi da sugeriše nekakvu neobičnost, izuzetnost. Svemironi se, međutim, ponašaju vrlo svakodnevno.
Da. To je njihova "kuća". Ne postoji nikakvo svemirsko naselje gde bi im bilo više svakodnevno.

Šta za tebe znači naziv "intelektualni strip"? Da li on odgovara Svemironima?
To je isto naziv koji mi se nikako ne dopada. Feiffer se uzima kao tvorac modernog intelektualnog stripa. Međutim, on je toliko puno "iskapitalisao" na Clare Briggsu. Briggs je u tom nekom maniru, koji je svakako kasnije unapredio Feiffer, govorio o najobičnijim svakodnevnim stvarima na jedan razumljiv način koji je publika još kako prihvatila.

Kako bi označio struju u stripu koju formiraju Krazy Kat Georgea Herrimana, Pogo Walta Kellya, B.C. (Prepotopko) Johnny Harta, Peanuts Charlesa Schulca?
Jednostavno kao vrhunske domete u karikaturalnom ili grotesknom stripu. Uopšte, čemu te stalne potrebe za nekom kvalifikacijom. Normalno je da se svako originalno delo opire kvalifikaciji.

Okružen si knjigama. Skoro polovina jednog zida su knjige stripova i knjige o stripu. Među njima vidim neke koje govore o počecima stripovnog izražavanja.
Sve što ima veze sa stripom me još kako zanima. Verujem da čovek mora, kada radi bilo koji posao, da pokuša da sazna što više o svemu što je prethodilo. Ne može se pobeći od tradicije. Treba uočavati različita stremljenja koja postoje. Razvijati ih. Ne treba se zanositi da čovek može da stvori nešto apsolutno novo. Za kreiranje Svemirona osećao sam potrebu da pokušam da idem u same izvore medija.

Od kada čitaš stripove? Koje su tvoje prve ljubavi u ovom mediju?
Negde od četvrte, pete godine. Prvi strip koji sam ikada video bio je Raymondov Flaš Gordon. Zatim, bogzna kako fascinirao me je Segarov Popaj. Tri ugursuza mi se takođe izuzetno dopadao. Baš zbog naizgled neveštog Fortonovog crteža koji je u stvari majstorski na svoj način. Uopšte, izgeda mi da su me stripovi koji u to vreme nisu pravljeni sa nekom velikom pretenzijom da budu savršeni u grafičkom smislu više inspirisali. Pomogli su mi da u šestoj-sedmoj godini i sam počnem da crtam. A počeo sam s ilustrovanjem narodnih priča. Verovatno je tu imao uticaja i Đorđe Lobačev.

Zašto je iz tvoje početne petočlane ekspozicije karaktera izronio Fakto i počeo da dominira kao lik?
Nekako se, valjda, određeni lik sam nametne. Ja to zaista ne umem da objasnim. Možda je Fakto najviše čovek.

Mist i Mistina kao da nisu imali prilike da iskuse svoje mogućnosti kao karakteri?
Početna ideja bila je da Mist i Mistina budu protivteža, neka vrsta onoga što se u pozorištu naziva "poverenikom". Verujem da su Svemironi još uvek nerazvijen strip. Tako da pretpostavljam da će Mist i Mistina moći verovatno da zadobiju razvijenije uloge. Fakto ima najviše trivijalne prirode. To je ono što se tiče humora koji proističe iz karaktera. Međutim, u Svemironima je, naravno, prisutan i humor situacije. I situacija i karakteri imaju svoje uloge. Burleska, po rečničkoj definiciji, pokušava da trivijalno putem komičnog uzdigne do opšteg, univerzalnog, pa čak i do uzvišenog. I suprotno, da se uzvišeno, opet kroz komično, spusti do trivijalnog. Što se tiče Simpa, on je stari filozof, totalno izgubljen u svojoj zbrci.

Jesu li Svemironi optimisti ili pesimisti? Koliko je na njih primenjiva ova podela?
Optimisti su. Mada je humor nekada s one strane optimizma i pesimizma.

Koja ti forma Svemirona više odgovara - kaiševi ili table?
Započeo sam sa kaiševima i prosto nisam verovao da ću ikada moći da radim table. Kasnije sam počeo da primećujem da većina dobrih kaiševa može da se razvije u tablu. Ta transformacija može da se kreće u oba pravca između kaiša i table.

Struktura Svemirona je otvorena: prvi kvadrat je uvek "probijen" njihovim dolaskom , a poslednji prizor je neomeđen linijom.
To nije neki posebno važan moment. Više je kao neki trade mark, recimo. Trudim se da sve u Svemironima bude funkcionalno, sa malo elemenata. To pokušavam ne samo u grafičkom pogledu nego i u tekstu. Izgledalo mi je da ovakav "ulaz" i "izlaz" iz Svemirona ima neko funkcionalno opravdanje. Svemironi uleću u strip iz naših prostora, iz naših ljudskih života. Ulaze u strip, prolaze kroz kvadrate i postoje samo u stripu. Na kraju se opet, time što je poslednji kvadrat neomeđen, na neki način vraćaju u ovaj naš svet gde su samo mašta.

Dramska tenzija u Svemironima je najjača u pretposlednjem prizoru koji izgleda kao pravi finale. Sledeći, poslednji prizor je neka vrsta produžetka čiji intenzitet ne dostiže prethodni.
To može da se primeti i u mnogim drugim stripovima. Recimo, kod Schulza je nešto slično. To, takođe, može da se poveže s nečim što je karakteristično za Amerikance. Kada dovedu paradoks do nečega što se publici učini da dalje ne može da ode, onda mu daju još jedan dodatak. Jođ u Pegazu sam, u tekstualnim fragmenztima o Svemironima, pisao o potrebi da se produži vreme posle kulminacije. Druga je stvar da li je moguće da čovek uvek to bogzna kako uspešno izvede, u šta ne verujem.

Još 1975. godine si nagovestio uvođenje ideje Nedođije u Svemirone. Ove godine si uradio za Vidike strip u kome Svemironi naziru naš svet i doživljavaju ga kao Nedođiju.
Da. Ideja o "svemirkim rupama" se nadovezuje na Nedođiju. To je razvijena ideja Nedođije koja je isprva nekoliko puta nagoveštena prisustvom nevidljivog bića Čvorugana. Svemironi kroz svemirske rupe mogu da posmatraju, tačnije naslućuju neki drugi svemir. Međutim, oni su bez mogućnosti uzajamnog komuniciranja sa tim svetom. Mogu da čuju i vide šta se negde drugde događa, ali ne mogu ni na koji način da utiču na drugi svet.

Taj si kratki strip naslovio "Kroz rupe svemirske". Nije li to još jedan pokazatelj da je kod tebe naučnofantastična terminologija metafora za ovostrane, ljudske situacije?
Jeste.

Interesantni su neki oblici komunikacije unutar sveta Svemirona. Još 1975. Bilo je kaiševa gde Fakto lebdeći na oblaku pokušava s oblakom da komunicira…
Drago mi je da si to pomenuo. Ja sam, ako hoćeš, opsednut nemogućnošću nekog pravog komuniciranja. Posmatrajući, vidim koliko ljudi u stvari ne komuniciraju među sobom. Neuspesi u komuniciranju su svakodnevna pojava. Neverovatno je koliko ljudi vole da skaču na zaključke, unapred da zaključuju i tako krnje komuniciraju. To mi je možda jedna od glavnih inspiracija za Svemirone.

Svojevremeno (1979-1981) pojavio si se u dodatku za decu četvrtkom u listu Polika sa modifikacijom tvoga stripa u Svemirončiće.
Događalo mi se da neki moji drugari za Svemirone kažu: "Ovo je suviše fino, ali ko će to da razume, shvati?". A posle, kada te iste zamisli prebacim u verziju za decu, u Svemirončiće, onda me ti isti ljudi pitaju: "Što ovako nešto ne praviš", potpuno zaboravljajući da su to već videli u onoj prvobitnoj "intelektualnoj" verziji.

Svemironi se kreću od igara sa prostornim odnosima do metaforičkih igara u kojima, često, glavnu ulogu imaju psihološki tipovi. Koliko ti je važno pretakanje vizuelne igre u metaforičku?
Ne bih razdvajao te dve stvari. Osećam da su one jedinstvo koje ne treba odvajati. Trudim se da stvarno ostavim utisak njihove povezanosti.

Ako pođemo od najčešće ponavljanog motiva - Faktovog zaglavljivanja u vulkane, nameće se pitanje koliko je to metafora ljudske stešnjenosti uopšte, psihološke teskobe?
Ljudi uleću u raznovrsne nevolje potpuno bez potrebe. Tako i Fakto. U stripu uopšte nije jasno zašto on u stvari upada u vulkane. Međutim, jasno je da se skoro uvek zaglavi.

Pojedine table Svemirona mogu biti doživljene kao metafora o politici. Ne treba zaboraviti prisustvo govora, govornika, publike, svemirskih demonstranata…
Zaista su u velikoj zabludi svi koji misle da mogu da se potpuno odvoje od političkog. I balkon i publika i govori mogu da asociraju na politiku u najnižem smislu reči. Međutim, oni mogu da imaju veze i sa najplemenitijim etičkim stvarima. Politika je vrlo pogodan teren za promašeno komuniciranje jer toliko zavisi od definicija koje svako od nas misli da ima.

Izleda da ti je "ukus parabole" mnogo bliži od doslovnosti alegorije. Ne voliš jednoznačna "skrivena" značenja?
Ne volim.

I kada Svemironi govore o osrednjosti i gluposti, u njima ostaje duh tolerancije.
Mislim da je tolerancija stvarno nešto što u prevelikoj meri zaboravljamo u našem svakodnevnom životu. Za Svemirone je ona vrhunski zakon. Upravo to stalno mešanje nemogućnosti da se komunicira i potrebe za tolerancijom može da donese dosta komičnog.

Koliko su Svemironi ti sam?
Verovatno je svaki od njih pomalo ja. To je neizbežno. Ne verujem u mogućnost da se oslobodimo sebe u svojim delima. Uvek ostaje nešto što je neizbežno naše. Naše na bilo koji način. I ono što želimo i ono što ne želimo. Čovek mnogo projektuje svoje osobine u okolinu i potom pokušava da je protumači po sopstvenom liku. To naravno uključuje i sopstvene mane, glupost i nesposobnost za komuniciranje. Kroz Svemirone ja u stvari praznim svoju sopstvenu glupost i uopšte osobine koje mi smetaju kod drugih, a koje su posigurno i kod mene prisutne.

Po pločama koje imaš, rekao bih da voliš džez.
Mnogo. I to neku glavnu struju koja očigledno živi, produžena, i dan-danas. Možda nema smisla da ne pomenem nekog od novijih, recimo Chick Coreu. On je jedan od neverovatnih nastavljača te glavne struje džeza. Da si mi slučajno postavio pitanje koje znam da mi nikada ne bi postavio: "Da se ponovo rodite da li biste izabrali da budete ono što ste sada?", slobodno bih ti odgovorio da bih radije bio džez violinista nego bilo šta drugo. Svirao sam godinama džez violinu. Jedno od najlepših iskustava uzajamne komunikacije je grupna džez improvizacija. Jezik džeza, muzički govor je oslobođen od mnogih nesporazuma u komunikaciji. To je pun doživljaj zajedničkog postojanja bez "koletivizma".

Stilovi u džezu - stilovi u stripu. Ima li nešto što ih veže?
Kada pogledamo na neke ekstremne stilove, nešto što se često smatra "zastranjivanjem" u bilo kojoj oblasti izražavanja, posle nekog vremena čovek vidi da, u stvari, rezultati tih eksperimenata koji su po strani od glavne struje još kako bivaju usvajani baš kod nastavljača glavne struje. Za to se može naći mnogo primera u raznim oblastima. Na žalost, umesto zajedništva često smo svedoci netrpeljivosti i u umetnosti. Ne znam. Sve ovo o čemu ti pričam čini mi se da bih mogao mnogo bolje kroz strip da kažem.

Šta misliš, da li je tvoja vezanost za džez uslovljena generacijski ili veruješ da bi ti džez isto toliko značio i da pripadaš nekoj drugoj generaciji?
Da, verujem. Izuzev, recimo da pripadam Neronovoj generaciji.

Oko nas je dosta tvojih slika. Neke su tematski vezane za Svemirone. Međutim, većina je znatno drugačija. Izleda da ti je blisko slikarstvo Paula Kleea?
Verujem da je Klee još uvek neobjašnjen, neispitan. Verujem da će se i kasnije istoričari umetnosti vraćati na njega.

Paul Klee i strip? U jednom tekstu sam se usudio da neke elemente stripovnog izražavanja Huga Pratta u poznijem Kortu Maltezeu dovedem u vezu sa Kleeom. Kakvo je tvoje iskustvo i doživljaj moguće relacije Klee i strip?
Ovaj primer mi se dopada. Ne mogu baš da kažem da sam isto što i ti osetio kod Pratta, ali verujem da stvarno mogu da se dovedu u nekakvu vezu. Uopšte, verujem da Klee sa svojim još uvek neobjašnjenim gledanjem pripada jednom metafizičkom domenu. To je domen kojim se ni nauka, ni religija, ni politička teorija ne bave. Od svojih drugara i kolega imao sam prilike da čujem: "Šta ti hoćeš? Hoćeš da slikaš kao Klee? To je nemoguće." I stvarno je nemoguće. Međutim, prihvatiti neke osnovne Kleeove postavke, prilagođene samom sebi, je ipak moguće. Moguće je kretati se i produžiti Kleeovim tragovima.

Radio si i neke stripove koji su prethodili Svemironima.
Da. Nisam ih objavljivao niti kasnije sačuvao. Ni većinu originala Svemirona nemam. Postepeno sam dolazio do stilizacije prisutne u Svemironima. Ljudi su sve manje ličili na ljude. Iamo sam neki stil koji sam nazvao "Lingergarten". Nemam ništa od toga sačuvano. To je trebalo da bude parafraza na kindergarten (dečiji vrtić). Radilo se o starcima. Samo brade s vrlo malo ostalih detalja. Posle toga sam radio strip The Blots (Mrlje). Brade su se transformisale u mrlje. Ipak, imali su još uvek neke elemente ljudskog obličja. Pozadina je tu već potpuno nestala. Dakle, kretao sam se u stripu uprošćavajući grafičke simbole. Što se tiče boje, to je posebna priča. Sa njom osećam da može svašta da se uradi. Specifičnu upotrebu boja sam koristio nekoliko puta u Svemironima.

Interesantna je dosadašnja sudbina inostranog plasmana Svemirona.
Posle pola godine istraživanja tržišta, Trans World News Service, sindikat za strip, sklopio je sa mnom ugovor za dnevni strip i nedeljne table za period od tri godine. Odmah potom dobio sam vest da je sindikat bankrotirao. Pošto nijedan od većih sindikata nije preuzeo njegove poslove, što je inače običaj, sve je ostalo na tome. Imam za uspomenu ugovor.

Jedno vreme si boravio u Americi?
1968. i 1969. godine. Tada sam u Bostonu video momka sa ogromnim transparentom na kome je pisalo da je za sve kriva Pošta. To mi se zaista dopalo.

(Intervju je izvorno objavljen u YU strip magazinu br. 69, septembra 1984)

sadržaj

5.

TORGAL 7/8/9

Srđan Aćimović

Piratski izdavači ne posustaju. Jedna od retkih strip-institucija kod nas koja ima kontinuitet, i čini se, održava nas ljubitelje stripa, deluje tako krhko, suprotno svim tržišnim pravilima, a opet opstaje i održava se. Čini se da će sposobnih entuzijasta, zaljubljenika uveh biti.

Jedno od poslednjih izdanja je i treći deo "Torgala", koji obuhvata epizode 7, 8 i 9. Posle mog teksta o prva dva dela, osećam se dužnim da napišem ponešto i o ovom, mada u suštini ništa novo i nema da se kaže. Serija napreduje, čini se da je, ako ne sve bolja, a ono svakako sve ujednačenijeg kvaliteta, oblikuju se obrisi fenomena u koji je "Torgal" izrastao do današnjih dana.

Sedma epizoda po hronološkom redu, "Pad Brek Zarita" je nastavak priče iz prethodnih dveju epizoda: "Crna galija" i "Zemlja senki". U predvidljivoj završnici "Zemlje senki", Šanija umire, i Torgal nastavlja sam svoj put, koji ga vodi ka kraljevstvu Šardara, koji drži Arisiju i Torgalovog tek rođenog sina u zatočeništvu. Ka istoj tački, u istom cilju, kreće horda vikinga sa Jorundom Bikom, likom ih prvih epizoda na čelu i Princ Galatorn, Šardarov rođak. Bliži se susret koji samo sluti na katastrofu i tragediju. Posle "Crne galije", mogao bi se steći utisak da Van Ham ima izvesnu fascinaciju prema masovnim pogibijama (doduše ne baš onolikih razmera kao Šarlije). Ipak, čini mi se da su ovakvi crni motivi primereni tematici i uspešno uvedeni, tako da čak insistiranje na srećnom završetku odskače od ukupnog utiska. Inače, epizoda se kreće u istim motivskim krugovima kao, na primer, "Stranci iz Arana", a to znači: pseudoistorijska, herojska epopeja sa povremenim uplivima fantastike, ne mnogo veštim, ali doslednim.

Žan Van Ham ostaje dosledan i u upornom, gotovo bestidnom vršljanju kroz žanrove, kombinujući one uobičajene sa onima s kojim se, blago rečeno, ne snalazi. Tako, sledeća epizoda, "Alinoe" predstavlja horor u najklasičnijem smislu reči. Umesto začarane kuće, ovde imamo ostrvo na kome se Torgal skrasio sa svojom porodicom, umesto duhova i vempira, nadmoćno dete inspirisano "čudovištem iz ida" iz legendarnog filma "Zabranjena planeta", a tu su i svi ostali neophodni horor-elementi.

Da li je ovo žanrovsko proputovanje dobro ili loše, pitanje je oko koga se mogu voditi višesatne rasprave. Autori time svakako postižu raznovrsnost, što su, doduše, mogli uz malo truda postići i u matičnom žanru, no onda nastaje pitanje: koji je matični žanr Torgala? Ako se, opet, žanrovska nedoslednost shvati kao osnovna ideja ovog stripa, dobijamo jedan svakako jedinstven koncept koji se, opet, nekima s pravom neće svideti. Tako, ostaviću pitanje s početka pasusa otvorenim, s mogućnošću da svaki čitalac dopiše odgovor prema svom ukusu.

Deveta epizoda, "Strelci", predstavlja, opet, dramu smeštenu u robinhudovski ambijent, ovaj put bez upliva fantastike (ako pod fantastikom ne podrazumevamo izmišljene zemlje i religije).

I u ovim epizodama, crtež Rosinskog je besprekoran: perfekcionistički, koncizan i detaljan. To bi svakako moglo da podrazumeva izvesnu tehničku hladnoću, no Rosinski uspeva da da crtežu jednu specifičnu toplinu i šarm. Van Ham opet, pokazuje zanatsko vladanje dramaturgijom, dok motivima ne barata baš tako dobro. Uglavnom je očigledno odakle "pozajmljuje" motive i kako ih kombinuje. Ipak, praksa je pokazala da i ovakav pristup daje dobre rezultate, no, Van Ham daleko ređe pogađa metu nego njegovi junaci iz epizode "Strelci". O eventualnim metaforičnim potencijalima stripa, naravno, nema ni govora.

Ovakvim tempom izlaženja, do kraja godine mogli bismo da 'kompletiramo' "Torgala", što je svakako dobra stvar. Čuo sam da su i sledeće epizode već pripremljene za štampu i već vrebam kad će se pojaviti u knjižarama. Istina, postoje neke stvari koje mi smetaju u dotičnom formatu izdanja: prvo, tu je mali format strane koji potiskuje crtež u drugi plan. A zatim, i nešto posebno uočljivo kod "Torgala": naime, "Torgal" je jedna epopeja, storija mitskih razmera koja se sporo razvija, i verovatno u tom postepenom razvoju sve one stvari koje mi sad smetaju, dođu na svoje mesto, a strip se pokaže u svoj onoj harizmi kojom je osvojio Francuze. Možda je "Torgal", u stvari, stvoren da se čita sporo.

Ako postoji krivica, ona pada na našu katastrofalnu situaciju. Izdavačima, pojedincima, entuzijastima sve pohvale. Na kraju, i torgal sa svojom malom porodicom, krećući se polako između tolikih mrtvih tela, izbije na svetlo dana.

sadržaj

6.

JUŽNJAČKA UTEHA No 2

Marko Stojanović

Na scenu s scenom

O cemu sad taj covek (ako je u pitanju uopste covek) prica? Odgovor je jasan, iako tuzan: Pricam o Jugoslovenskoj strip sceni, i o tome kako ona uopste ne postoji! Kako to? Lepo, odnosno ruzno, zavisno od toga kako sve sto se (ne) desava u nasem stripu posmatrate.

Mislim, stvari se odvijaju, stripovi se izdaju, skole stripa i drustva funkcionisu, stripadzije i ljubitelji se okupljaju, najvaznije od svega CRTA se, i to se muski crta, sad mozda vise nego ikad. U cemu je onda problem? U tome sto ne znamo jedni za druge, stvari radimo na lokalnom nivou (sto nije nimalo lose samo po sebi, sve sto se radi dobro je), nemamo kontakta, jos gore nemamo saradnju. A ima nas, u skoro svakom gradu postoje grupe ljudi koje nesto rade, muvaju, petljaju oko stripa.

Lako je bilo ranije, u takozvano zlatno doba stripa (dobro, bilo je lakse. Zadovoljni?). Izdavacki centri su bili u Novom Sadu i Gornjem Milanovcu, znalo se koja izdanja idu i u kojem tirazu, sa kojim izdavackim profilom, sta se gde objavljuje i sa kojom publikom se racuna, sa kojom se izdavackom politkom ide... Bilo je manje strip crtaca, uglavnom grupisanih u dve velike scene (pricamo o Srbiji, setite se, mada su ove podele nasilne, i stvari nikada nije bilo moguce hirurski podeliti na ovaj nacin), Beogradskoj i Novosadskoj (mada je i u Nisu radila odredjena grupa autora), tako da su se sva desavanja odigravala u veoma uskom krugu. Autori su se okupljali samo oko odredjenog izdavaca, ili projekta (s izuzetkom nekih strip drustava poput Beogradskog kruga 2), potrebe za drugim kontaktima (prijateljskim ili drugim) nije bilo. Ko je zeleo da se druzi, mogao je, ko nije zeleo, molim lepo, vazno je bilo profesionalno postovati obaveze i rokove. Sta se desilo?

Jugoslavija, a sa njom i strip je otisla u cabar, kako Darko voli tu i tamo da ponovi, cisto da ne zaboravimo u cemu plivamo, i iznad cega pokusavamo da drzimo glavu. Sa smanjenjem trzista, izdavaci su otisli u aut i preorjentisali se na profitabilnije stvari (Decije novine stampaju knjige i udzbenike, recimo, i prodate su u privatne ruke), publika je isparila u vidu magle. A crtaci, i druga stripska bagra? Ostali su da vise u vakumu, ni dole, ni gore, bez ikakvog oslonca da se za njega uhvate. Starije generacije su otisle na stranu, pametniji su ostali ovde a radili za one tamo, puno ljudi je sislo sa scene, sto stripovske sto zivotne. To je sto se starijih tice, sta je s mladima?

Mladi autori su nicali sa svih strana, i njihova trenutna populacija je obrnuto srazmerna teskom stanju u kojem se danasnja scena nalazi. Skole stripa, te strip radionice nicale su jedna za drugom, po provinciji bas kao i po vecim gradovima, andergraund scena dozivela je pravi procvat kroz fanzinsko izdavastvo, pojavljivali su se sporadicni pokusaji izdavastva glavnog toka, koji se, ma kako da su bili nemusti, pokazivali da se stvari gibaju i da od juniora treba puno ocekivati. Strip je neminovno ziveo kroz izlozbe, iako svi vec tako dobro znamo da je njegov pravi i jedini medij stampa, ali vremena su takva kakva jesu, pa...

U ovoj rubrici (a ne kolumni!) pisacu o strip scenama na jugu Srbije, o autorima, izdavacima, menadzerima, skolama, radionicama, izdanjima, izlozbama, manifestacijama, drustvima, pa bogami i piratima. Pozivam sve da svoje lokalne scene (ukoliko postoje, ukoliko nepostoje, brzo na posao, stvarajte ih) istim putem predstave.

Zasto? Zato sto je neophodno da se u ovakvim vremenima cvrsce povezemo, tesnje saradjujemo, da barem znamo jedni za druge. Zasto? Zato sto svako za sebe, uprkos svim naporima, necemo mnogo postici. Zasto? Uh...Ako ste ovo pitali znaci da treba da ponovo procitate tekst.

sadržaj

7.

QMOVA KOLUMNA (52)

Bojan M. Đukić
bonjy@guitar.com

DZONI 3 - ILI KOJE JE RASE NEPOSTOJECI LIK (IZ STRIPA)?

DOLAZAK JESENI ZAPAMTICU po dva dogadjaja - prvi je bila Davidova neizmerna visednevna tuga kada su se Dejan i Olja odselili na Fulam (Fulham) kako bi bili sto blize centru Londona i ‘zbivanjima’ (?). To mi nekako nije bilo najjasnije - uz londonski efikasan prevoz (ma sta razmazeni stanovnici ovog grada vazda zanovetali) lako se i brzo stizalo svuda. No, njih dvoje su zeleli da budu ‘u boljem kraju’ i blize potencijalnim Oljinim klijentima (agencijama za foto-modele), kao i studijima i muzickim kucama zbog Dejana i njegove karijere sa bendom koji je formirao sa nekoliko Engleza uspesno zavrsivsi skolovanje na gitarskom muzickom institutu.Ni Slavici ni meni nije bilo lako. Bese nam zao zbog odlaska komsija sa kojima smo se izvanredno slagali, a i tesko nam je padalo sto nas sin pati. Nekoliko dana je sedeo na stepenicama koje vode na gornji sprat kuce i plakao, pitajuci me: "Tatice, zasto uvek neko koga volimo mora da ode?". Tesio sam ga da nas Dejan i Olja i dalje vole kao i mi njih, da cemo nastaviti da se druzimo i posecujemo i da ce sve biti dobro. Stara kuca u Zapadnom Ilingu je postala neuobicajeno tiha, cak i kada se uskoro uselio mladi bracni par - visoka krupna Nemica Brigit i onizi suvonjavi irski [polu]Crnac Konrad.

Na rastanku Dejan mi je kao poklon dao trake sa snimcima genija instrumentalne gitarske muzike Dzoa Satrijanija, dokumentarni video o njemu i nekoliko trzalica za gitaru, kao i gajtan za elektricnu. Probao sam da ga odvratim govoreci da ce mu zatrebati, on je rekao da ima dovoljno ‘tih trica’ i kako ce MOZDA jednom meni ponovo zatrebati svirka - stoga eto mi necega ‘za pocetak’, tek da mi se nadje ako mi se prsti zazele zica. Zahvalio sam mu se, zagrlili smo se i on je otisao u neki bolji zivot.

Drugi jesenji dogadjaj za pamcenje bio je Mr Bartonov poziv da dodjem u redakciju na sastanak.

DAKLE, STIGAO SAM na zakazani susret sa Mr Bartonom u Flitvej i predstavljen sam novoj urednici Debi koja preuzima vodjenje magazina ‘Sonic The Comic’, mladoj dami koja mi je delovala poznato i koja je u startu imala hladan stav. Ma koliko da sam zapravo zeleo da sastanak bude u vezi mog povezivanja sa urednicima drugih edicija zarad sirenja mog saradnickog fronta, ispalo je da tako nece moci da bude i da ce moja dalja sudbina morati da krene drugacijim tokovima. Mr Barton se udubio u nesto na ekranu svog kompjutera dok sam ja pred Debi stavio izvadjene table najnovije epizode mog stripa ‘Wonderboy’, iskreno zacudjen njenim potpunim nedostatkom zainteresovanosti za to sta ja zelim da joj pokazem. Zagledala se u moju koznu jaknu.

Zasto jos nosis TO? - upitala me je. Zbunjeno pogledah u levu stranu grudi na mojoj jakni i spazih skoro zaboravljenu nalepnicu strip-kompanije TUNDRA, toliko dobro zalepljenu da se vise nije mogla skinuti bez struganja. Smesta sam se setio svega - i odakle mi nalepnica i odakle se nje secam! Bilo je to pre vise od godinu dana (u to vreme) kada sam u Alegzandra Palasu bio na konvenciji stripa koju sam svojevremeno detaljno opisao, kada sam upoznao Majka Mignolu, Dzima Lija, Moebiusa... Jedan od izlagaca bila je i kompanija Kevina Istmena (Kevin Eastman, ko-kreator Nindza Kornjaca), cija je [tada] poletna mlada saradnica saletala ljude deleci propagandne materijale i lepeci posetiocima na kapute nalepnice u nepravilnom obliku grubo naslikanog mamuta na pecinskom zidu. Ta mlada poletna saradnica [danas vise nepostojece Tundre koja je bankrotirala] mi je pljesnula na jaknu tu nalepnicu, kasnije me pozivajuci na vecernji ‘party’ koji je Istmen pravio za odabrane (setimo se, ja sam se na konvenciju ugurao kao dopisnik Comics Interview-a) sto sam ljubazno odbio, zureci kuci.

I evo, vise od godinu dana kasnije ponovo susrecem tu mladu zenu u cijem ponasanju vise nema ni veselosti ni poletnosti, samo odmerenog stava sa distancom. Rekoh joj kako sam Tundrinu nalepnicu zadrzao kao uspomenu na dva prijatna dana provedena na konvenciji, kojom prilikom sam imao zadovoljstvo da je prvi put sretnem. Nije upalilo kao pokusaj uspostavljanja prisnijeg odnosa niti je pokazala da se seca naseg tadasnjeg susreta. Dobro.

Upitah je da li je raspolozena da pregleda table koje sam doneo, ona je samo ovlas bacila pogled na njih i primetila kako joj se ne svidja boja Uonderbojeve koze.

Suvise taman ten, - rekla je mrzovoljno. - Ako zelis da se to objavi, mislim da bi trebalo da izvrsis korekcije.

Ako zelim?! Kakvo pitanje... Htedoh da pokusam da odbranim ‘svoju viziju’ no predosecanje me je zaustavilo u nameri i pristao sam da odnesem kuci table na korekciju. Mr Barton je i dalje bio udubljen u svoj posao sa ociglednim ciljem da izbegne komunikaciju sa mnom, Debi me uopste nije niti ponudila da sednem niti picem, redakcijskim primercima stripova... Ovo uopste nije mirisalo ni na sta dobro.

Pitala me je koliko je jos nastavaka stripa ostalo da se uradi. Rekoh joj. Pomocu kalendara na stolu sracunala je da finalnu epizodu treba da predam pocetkom januara sledece godine (vec je bila kasna jesen) i da ce to biti i kraj serijala o Cudesnom Decaku posto se strip UKIDA obustavljanjem produkcije video-igre na osnovu koje se strip i radi! Neprijatno iznenadjen izleteo sam se sa pitanjem na kom sledecem stripu bih mogao dalje da radim - odgovorila mi je ‘Ni na jednom. Na kraju krajeva, ti si crtac Uonderboja, zar ne?’. To je bilo tacno, kao sto je isto tako bilo tacno da sam sposoban da crtam i druge stvari, rekoh joj, ne samo Uonderboja. Slegnula je ramenima rekavsi da ce me imati u vidu ako se Segina video-igra ikada reaktivira adaptacijom za novu platformu - sto je znacilo, ukoliko se taj produkt za Sega Master Sistem konzolu (koja se povlaci sa trzista zarad savrsenijih i novijih modela masina) redizajnira za novi format, kao sto se igrice sa Sonikom stalno preradjuju za sve novije i savrsenije igracke sisteme.

TO JE DAKLE bilo to - gotovo je. Zavrsio sam sa svojim boravkom u ovoj redakciji. Odbijajuci da podlegnem eventualnoj panici ili ozbiljnijoj zabrinutosti, sto sam mogao mirnije podsetio sam Debi kako nije potrebno da se uvode ‘tipicni americki parametri’ u ovdasnje rezonovanje (aludirajuci na, po meni, glupu praksu da se crtac koji nudi usluge Marvelu, na primer, i pored prethodno uspesne saradnicke karijere u DC-u sada testira da li je sposoban da crta Marvelove likove uprkos pokazanim kvalitetima na DC-ovim karakterima i naslovima; dobro crtanje je - dobro crtanje, bez obzira da li je demonstrirano na Betmenu ili Uolverinu) sto je nju samo iritiralo, jer je ispalo ‘da joj se mesam u posao’. Mr Barton je prekinuo nas razgovor i kazao kako sam se pokazao i dokazao kao pouzdan saradnik, no sada je doslo vreme ‘da i drugi malo pokazu svoje kvalitete’, a ja da blagoizvolim rasiriti svoja kreativna krila negde drugde. Uopste mi se nije svidelo da podvijenog repa ovo prihvatim kao kraj diskusije. Bez ostrascenosti i uz osmeh sam ga podsetio (s namerom da se i Debi osvedoci) kako nikada niti jedan rok nisam promasio, kako sam, recimo, zbog autenticnosti najnovije serije Uonderboja isao na grandioznu dinosaursku izlozbu (inspirisanu Spilbergovim tadasnjim mega-hitom PARK JURE) gde sam foto-aparatom i skicen-blokom sakupljao dokumentaciju za izgled reptilskih neprijatelja glavnog junaka - sto pokazuje koliko marim za svoj posao, kako za moj rad nikada nije bilo zamerke...

Do danas! - pobedonosno me prekide Debi. Odmerih je i ne izdrzah da joj ne odgovorim.

Tacno, - rekoh - ali ja mislim na odnos sa PRAVIM urednikom, ne regrutom iz redova onih koji lepe mamute po ljudima u prolazu.

Los potez. Moja prokleta jezicina. Zanemela je streljajuci me pogledom svojih sivih ociju dok je Mr Barton pomirljivo objasnjavao kako nije potrebno da se na silu menjaju donesene odluke i da niko ne negira kvalitet mog doprinosa redakciji i magazinu... Sem sto je Uonderbojev ten stvarno tamniji od uobicajenog. Izvinuh se Debi i obecah da cu korekciju smesta kod kuce da uradim i sutradan donesem doterane strane. Debi je rekla da nije potrebno, da slobodno koristim usluge Kraljevske poste. Tu smo, znaci - nema labavo. Od sada ovde vise ne vazi ‘stara slava’ i ranije postignuto.

Vise im nisam bio potreban.

Potpuno shvatajuci sta znaci osecati se ‘kao popisano cvece’ - sto bi rekao Majstor Bora Corba - pokupio sam svoje papirne prnje, stavio ih nazad u portfolio-torbu i uz pozdrav izasao. Mr Barton je samo klimnuo glavom, Debi ne rece nista, zadubljena u neke hartije na svom stolu.

Prvo sto sam uradio kada sam stigao kuci bilo je da Slavici kazem sta se dogodilo. Pitala me je sta sam to ranije uradio, cime sam im se zamerio - ja nicega nisam mogao da se setim. Sve je od samog pocetka islo glatko, bez zastoja ili problema - do danas. Gledala je moje najnovije crteze Uonderboja, slozila se da glavni lik stvarno ima pomalo ‘res-pecen, induski ten’ ali je napomenula da veruje u mene i da za coveka mojih kvaliteta MORA da negde bude mesta u ovom poslu. Daj Boze...

Sledeci potez bio je telefonski poziv scenaristi Marku Ajlzu kojem sam se obratio i kao saradniku i kao coveku bliskom redakciji sa pitanjem da li on ista zna sto meni nije poznato; upoznao sam ga i sa danasnjim dogadjajem. Ne, nista nije znao; nije mislio da sam ista ranije uradio sto prouzrokuje sadasnji razvoj dogadjaja; nije verovao da je ista drugo po sredi sem namere da se obustavi strip-adaptacija na osnovu ukinute video-igre...

... i da ‘Sonic The Comic’ od sada objavljuje samo i jedino stripove sa avanturama plavog jeza Sonika, ciji ce glavni scenarista da bude on, zajedno sa crtacem Najdzelom Kicingom (Nigel Kitching) - sto znaci, svi ostali serijali po drugim video-igrama se nakon zavrsetka finalnih epizoda obustavljaju. Progutah ponos i sto sam mogao dostojanstvenije zapitao ga da li je u mogucnosti da kao glavni scenarista proturi svoju zelju da budem jedan od crtaca.

Ne. Zasto bih? - bio je njegov odgovor. - Takvu odluku donosi urednik, meni je svejedno za koga pisem.

Tako mi i treba. Jasno da jasnije ne moze biti. Sta sam drugo i mogao da ocekujem od coveka sa kojim nisam od ranije osecao neku zelju za bliskijim kontaktom ili druzenjem.

Kada je Dzoni te veceri svratio sa sinom Lorensom do nas, ispricao sam mu za najnovije dogadjaje i zamolio ga za pomoc u vezi Uonderbojeve ‘osuncanosti’. Uzeo je sa mog stola flasicu sa belim akrilicnim tusem, zatrazio cetkicu i paletu i sto je pazljivije mogao krenuo da razvodnjenim belilom prekriva lice i sake na strip-karakteru. I ja mu se pridruzih, te za manje od dva sata uspesmo da Uonderboja na svim tablama te epizode pretvorimo u belu ‘avetinju’ bez ociju, nosa, usta ili detalja na sakama poput noktiju i sl. Table sam ostavio da se suse, Slavica je zgotovila posluzenje za goste i vece smo proveli u relaksiranom uzivanju u Davidovoj i Lorensovoj ‘pozorisnoj predstavi’ koju su nam ‘ad hoc’ uprilicili. Nakon odlaska gostiju kuci i mog sina sa majkom na spavanje, cetkicom i crnim tusem sam na izbeljenoj utvari od Cudesnog Decaka pazljivo iscrtao detalje - definisao konture, nabore, oci, usta, nos... Zavrsivsi taj deo posla shvatio sam koliko mi se od zabrinutosti i straha pred buducnoscu ne spava, pa sam nesanicu iskoristio da u jednoj praznoj bocici zamutim malu kolicinu boje koze mog strip-junaka i jutro sam docekao kolorisuci iznova njegovo lice i sake. Osusene strane sam stavio u veci koverat, ubacio karton A3 formata i nakon adresiranja otisao na postu da to posaljem Flitveju. Iako je optimizam tog momenta figurirao kao prilicno dalek pojam i stanje duha, bivao sam svestan da uvek ima nesto gore i pogubnije sto se tog trenutka dogadja nekom drugom... Recimo, napacenom svetu kod kuce u ratnom uzasu, gde bi moje ‘stripovske trivijalije’ delovale u najmanju ruku neumesno i pateticno.

Sledeci dani i nedelje provedeni su u telefoniranju zarad trazenja novog posla i crtanju starog kao od bede. Sva motivacija i polet koji su se akumulirali nestali su kao da ih nikada nije bilo. Izgubivsi inspiraciju, motiv i brigu da mi rad ima raniji standard i nivo, batalio sam ‘dzonijevski pristup’ elaboriranom crtanju; olovkom sam nabacivao postavku na finalni karton i bez korekcije predloska prelazio perom na ‘prvu ruku’ tusa; sve vise flomasterima u boji, sve manje kolor-tusevima i akvarelom sam bojio table Uonderboja, dovrsavajuci drugi nanos tusa cetkicom. Slao sam table postom zajedno sa fakturom, cekovi su uredno stizali - ali vise nije bilo ni ponosa zbog obavljenog posla niti radosti...

KAKO SE BLIZILA Nova godina, tako se sve vise u srce useljavala sve trajnija zebnja. Moje ponude postom raznim izdavacima u Britaniji, Evropi i Americi ili su bivale ignorisane ili sam dobijao formalna pisma sa zahvaljivanjem sto se interesujem za njih i najlepsim zeljama za uspeh na nekom drugom mestu. Slucajno otkrice da Flitvej stampa magazin ‘Tom & Jerry’ donelo je kratkotrajnu nadu... Uprilicio sam sastanak sa urednikom Gil Pejdzom (Page - inace od ranije poznat britanski strip-scenarista) - procelavim nervoznim coveculjkom piskutavog glasa koji pljucka dok govori, kome su se svidele fotokopije tabli koje sam radio ranije za nemackog izdavaca, te mi je dao samo dva scenarija - za dve kratke epizode od po dve strane. Obnovljenog optimizma bacio sam se na posao, na marginama scenarija brzo otaljao prelom tabli i ‘tambnejlze’, na lejaut-listovima postavke a na pausu ciscenje markerom, potom preko svetleceg stola prenosenje plavom ‘non-print’ olovkom na najbolje kartone uvezene iz SAD - prave ‘comicbook’ table sa ustampanim bledoplavim formatom originala. Posao olovkiranja je zavrsen na svim tablama u predvecerje istog dana - ‘przio’ sam kao retko kada - i nisam imao strpljenja da cekam; smesta sam poceo da tusiram elasticnim Gillott 1290 perima koja briljantno imitiraju elegantan potez cetkicom, radeci sitnije detalje perom Hunt 102, a vece crne povrsine starom debljom cetkicom sa najlonskom dlakom i Winsor-Newton tusem. Nisam napravio nijednu gresku, ni kap belog korektora nije upotrebljena.

Zavrsio sam pred zoru, odspavao par sati i smesta ujutro bez najave otisao Gilu Pejdzu sa gotovim poslom, ponosan uradjenim stripovima. Nimalo nije bio impresioniran mojim dolaskom bez najave, samo blago zacudjen vec uradjenim crtezima. Pravdao sam se kako sam mislio da nece imati poverenja u kvalitet radova ako najavim telefonom da je sve gotovo, kako sam hteo da ga iznenadim... Rekao je da jeste iznenadjen, da je zadovoljan kako je sve ispalo... I da je to sve.

Sve..? Pitao sam ga kako moze da bude samo to - sve i kraj. Nestrpljivo je sa jedne od polica skinuo nekoliko originalnih tabli za Toma i Dzerija & Co. rekavsi da su to stvari koje za njega rade Spanci - bas kao i glavna ekipa za mog nemackog izdavaca (mada nisam prepoznao ni jednog od crtaca u tim ostvarenjima umerenog i rutinskog kvaliteta). Pokusao sam da ga odobrovoljim opaskom da bi mu sigurno dobro dosao crtac u Londonu koji radi bolje, koji mu je pri ruci i na koga uvek moze da se osloni, no on je smatrao da su vazniji njegovi spanski saradnici koji rade zajedno u studiju - i sa kojima vec ima dugorocni ugovor; meni je rekao da ce me zvati kada mu neko zatreba da popuni prostor u slucaju necijeg kasnjenja i kada bude imao scenarije. Pokusao sam da mu se ponudim i kao scenarista (za zagrebacki Vjesnik sam u vise navrata pisao scenarije, a za nemackog izdavaca stalno, svih godina saradnje), no odbio je, kazavsi kako vec ima svoje pisce. Snuzdio sam se, optimizma splasnulog naglo isto kao sto mi je juce nabujao.

Nisam nikome bio potreban ni za crtanje stripova o misu i macki, koje sam mogao da crtam prakticno zatvorenih ociju...

Istovetne rezultate dala je i potraga za poslom u redakciji sa kojom sam poceo saradnju sa Flitvejem pre Uonderboja, crtajuci Sutija; novi urednik bio je umorni stari gospodin koji mi je objasnio kako tirazi nisu sjajni i kako magazin prelazi iskljucivo na koriscenje starih materijala iz arhive za koje nije potrebno da placa honorare.

Baksuz i maler.

Poslednja epizoda Cudesnog Decaka bila je rutinski i nemastoviti odraz mog duhovnog stanja - otaljana je i ipak isporucena pre roka. Debina ‘strucnost’ i ‘estetski instikt’ su se odrazili jos u startu na odlukama da nalepljeni baloni sa dijalozima uvek nadju nacina da pokriju vitalne delove figura ili pokvare kompoziciju. Da, istina je - urednik-ca je osoba koja odlucuje gde se postavljaju blokovi teksta u strip; ne vise crtac ili upisivac slova. Honorar mi je isplacen na vreme i time je do daljnjeg bila zavrsena moja tadasnja faza imanja redovnog angazmana na nekom stalnom, serijskom poslu.

Tek nekako u to vreme sam saznao da su Dzoni i moj drugar iz Amblimejsn studija, storibordmen Dzef Kloz, komsije i vencani kumovi! Dzefu takodje nije dobro islo... Stanovao je odskora nedaleko od mene u stanu za koji je kiriju benevolentno placao Dzoni, posto je tamo prebacio svoj pribor, stafelaj i stolove, organizovavsi studio za crtanje stripova i slikanje. U stanu je bio i komplet bubnjeva, dve gitare, bas-gitara i sintisajzer. Druzenje je obogacivano zajednickim crtanjem, sviranjem i zurkama uz dobro vino ‘Klaret’ koje su unosile povremenu radost i opustanje u moj brigama sve optereceniji zivot.

Prezaposlenom Dzoniju je tada ponudjena saradnja sa izdavacem Quarto Publishing (ogranak Simon & Shuster-a) na izradi ilustracija za knjigu ‘Enciklopedija crtackih tehnika’, sto on nije mogao da prihvati - kao ni Dzef, iz ko zna kojih razloga.... Kasnije sam saznao da je Dzefovo samopouzdanje bilo palo na najnize moguce grane, bio je blokiran i u nemogucnosti da ista uradi. Secam se da je nedeljama uporno pokusavao da iznova nacrta jednu te istu tablu superherojskog stripa kao deo ponude redakciji Marvel UK koja je uskoro prestala sa svojim uspesnim delovanjem na zahtev njujorske centrale - a i zbog naglog pocetka kolapsa svetskog strip-trzista koji je i danas u toku...

UGLAVNOM, JA SAM oberucke prihvatio Dzonijevu ponudu da saradjujem sa Kvartom. Otisao sam na sastanak na vreme (kao i uvek), pokazao odabrane radove (gotove table, rad u progresu, studije i sl.) i impresionirao urednicu Kler i njene saradnike koji su mi odmah dali A3 listove sa obelezenim prostorima za blokove teksta - ostatak je trebalo da ja popunim studijama saka, muskog i zenskog lica u procesu starenja od detinjstva, primerima perspektive (sa jednom, dve i tri tacke nedogleda), crtanja glave iz vise uglova i muskim i zenskim aktovima u miru i pokretu uz konkretan primer - kako se to crta. Bacio sam se poletno u posao i u etapama isporucivao ‘dzonijevski’ izvedene detaljne studije markerom - sto na lejaut-listovima, sto na pausu (perspektiva realizovana rapidografima razlicitih debljina). Ni na sta nisu imali zamerke. Sve su brzo, uredno i na vreme platili. Pred kraj angazmana mi rekose kako je moj nekadasnji drugar Stiven Uiteker trebalo da ‘nosi’ ceo posao, no [po njegovom starom obicaju] ubrzo se neodgovorno izgubio ko zna gde nakon isporuke prvih crteza, nikada se vise ne javivsi svojim poslodavcima... Rekose mi takodje kako bi ceo posao poverili samo meni da su me ranije upoznali - ovako je ‘ceta kuvara’ u formi male armije ilustratorskih saradnika angazovana da zgotovi ‘knjisku corbu’ sto pre kako se ne bi promasio rok izlaska iz stampe. Knjiga je izasla na vreme, bogato opremljena i uglavnom prilicno amaterski ilustrovana smusenom mesavinom razlicitih pristupa i manira iz kojih mladi pocetnik zeljan da nauci Crtacke Tehnike tesko da bi ista mogao da nauci konkretno. Mene je najvise pogodila spoznaja da su mi sve priloge osim dela o perspektivi neuko preradili sa opravdanjem kako bi moji crtezi ‘isuvise odskakali’ od ostalih priloga!? I pored povredjene sujete, nisam se ‘zvanicno’ odrekao svog doprinosa ponistivsi ugovor i vrativsi uredno isplacen honorar. Otisao sam ‘obogacen’ jos jednim neprijatnim iskustvom.

Sledece je imalo sve sanse da bude prava stvar - studio ‘Red Rover’ je bio angazovan na nekoliko projekata storibordovanja i izrade koncept-ilustracija za igrane filmove i animirane TV-serije. Dzoni se povezao sa njima, dobio angazman na storibordovanju najnovijeg filma Frensisa Forda Kopole (Francis Ford Coppola) - igrane verzije Kolodijevog ‘Pinokija’! Kao drugog storibordmena ubacio je kuma Dzefa, a meni je obezbedio mesto koncept-crtaca i storibordmena za jednu animiranu seriju u nastanku. Iako sam se odlicno pokazao i dobio pohvale za svoje nacrtane predloske, iz ko zna kojih razloga - moja ‘legendarna sreca’! - projekat crtane serije je napusten i ja sam primio samo jedan honorar i srdacne zelje za puno srece i uspeha - naravno, na nekom drugom mestu. Dzonijevo nastojanje da mi nadje mesto u ekipi Kopolinog ‘Pinokija’ nije urodilo plodom i ponovo sam ostao bez ikakvog posla. Upornost sa kojom sam krenuo u licno, postansko i telefonsko ‘podsecanje’ raznih redakcija da postojim i da svasta znam i umem na zalost je urodilo suprotnim plodom - postao sam za nekolicinu tzv. ‘losa vest’, dosadni uporni ‘maser’ dobar samo za izbegavanje. Osecanje bezizlaza i iluzija ocaja ponekad znaju da anuliraju kriterijume i sposobnost valjane procene - a ja nisam mogao da se pomirim sa tim da mi prosto ne ide u ovom casu i po svaku cenu sam hteo da se negde udenem - bilo gde.

I naravno - opet nista bez dobrog starog Dzonija. Uspeo je da mi ‘smuva’ storibordovanje u ‘Roveru’ na par sekvenci i da mi zakaze sastanak u jednom drugom storibord-studiju sa mladom direktorkom neverovatne lepote i ‘holivudski agresivnog’ seksepilnog imidza sa sve kipecim oblinama, dugackom talasastom kestenjastom kosom, atraktivnom sminkom i garderobom, te vrtoglavo visokim tankim stiklama. Nisam ni pokusao da ‘budem sarmantan’ - pustio sam da crtezi iz mog portfolija govore za mene. Bila je zadovoljna, rekla mi je da me ima u planu za seriju reklama kao i neke akcione niskobudzetne filmove koji obecavaju redovni angazman i rad u timu, sa crtacima specijalizovanim za razne discipline: crtanje pozadine i arhitekture, vozila, ljudskih figura (za sta je mene blagoizvolela predvideti) itd. Zahvalio sam se i pitao kada se pocinje sa radom; odgovorila je - kada budem spreman, na sta sam ja - a sta bih drugo - kao iz topa rekao da sam spreman da spremniji ne mogu biti. To joj bi simpaticno, te me onako usput zapita da li znam Das Petrua. Ozarih se - ‘Kako da ne, znamo se iz Amblimejsn studija gde je radio kao lejaut-crtac!’ i tada, ponesen dobrim izgledima za nastupajuci period, kao i secanjima na lepo druzenje sa Dasom dok smo radili zajedno, rekoh da smo on i ja prijatelji i da obojica znamo Dzonija koji me je preporucio. Obavestila me je da cemo Das i ja raditi zajedno kao tim - on specijalista za pozadinu, ja crtac figura. Rastali smo se, ja sam joj teatralno poljubio ruku kao starovremski dzentlmen, sve je bilo ‘Oooh, aaah’ i sl. Presrecan sam otisao da podnesem izvestaj Dzoniju i da se pohvalim Slavici.

Telefonski poziv koji je usledio kroz nekoliko dana me je patosirao do krajnosti. Direktorka storibord-studija me je besno pitala kako sam se usudio DA JE LAZEM. Zbunjeno sam se izvinjavao da nemam pojma o cemu je rec, na sta mi ona rece kako je razgovarala sa Dasom Petruom i da joj je on rekao kako me se slabo seca I DA NIKADA NISMO BILI PRIJATELJI. Nisam imao pojma sta da kazem, ona je zavrsila razgovor s recima da nikada nije saradjivala sa ljudima koji je lazu, stoga nece ni sada.

To je vec bilo suvise, cak i za moju ‘legendarnu’ upornost i odbijanje da se predam. Bio sam - ne ophrvan svime uz najnoviji poraz, nego SMLAVLJEN.

Po prvi put od dolaska u London sam se kod Dzefa i Dzonija te iste veceri ‘unistio’ alkoholom, upivsi se gore nego ikada u zivotu...

sadržaj

8.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (62)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

VERTIGO

"Nikad mi se nije jako sviđao izvorni oblik Vertiga," rekao je u svježem intervjuu⁽¹⁾ Alan Moore na pitanje bi li radio za taj DC-ev kutić za odrasle. "Djelovao mi je izvedenim iz kapricioznog stila kojim sam pisao prije petnaest godina, pretvorenog u žanr za sebe. Činilo mi se da nad većinom njihovih izdanja visi nekakav 'pomodni pesimizam', u suštini loše raspoloženje u kojem sam bio prije petnaest godina i kojem se nemam nikakvu želju vraćati."

I to je, u pola tuceta redaka, skoro sve što o Vertigu treba znati.

Konceptualno svjež, stilski vrtoglav i tradicijom očaran, ali ne i ograničen, Mooreov je Swamp Thing 1982. uzdrmao publiku, njemu otvorio vrata, a izdavačima - sumnjičavim prema invenciji, ali odanim njezinoj muži - dao misliti. Hm, rekli su, Moore se prodaje, Moore je Britanac - dajte još Britanaca!

Takva je logika recept katastrofe, ali taj je put upalila. Zanata naučenog u teškoj školi suca Dredda, prvi britanski val (Grant Morrison, Peter Milligan, Jamie Delano) dobio je Moorea na čitanje i svaki svoju crkotinu iz DC-eve štale uz zapovijed da je oživi. DC nije imao što izgubiti - svaki lik u svojem vlasništvu i tako moraju, žele li zadržati copyright, objaviti barem jednom u 27 godina - a gladni su britanski dečki mogli samo dobiti. Odrasle teme, načitanost izvan superherojskog obora i povremena konzumacija halucinogena... Vertigo se počeo nazirati na obzorju, nedostajao mu je još samo... Neil Gaiman.

Na riječima vješt te ispreplićući konce mitologije, literature i pop kulture, dobri dečko Neil je postao veća medijska zvijezda i od šamana Moorea, a njegov Sandman pogodio je živac ne samo ljubitelja stripa već i čitave goth-subkulture. Vertigo je formiran, mislim 1993, da bi se kapitaliziralo na Sandmanovu uspjehu, svi ti čudni britanski naslovi stavljeni su pod istu zastavu u jurišu na istu publiku.

Danas se Vertigo gotovo može zvati Gaimanverzumom. Svaki lik nabačen u Sandmanu propisno je iscijeđen kroz pokoju malu seriju. Na papiru avangarda, Vertigo je najsretniji s Neilovim klonovima, hraneći prežvakanim "pomodnim pesimizmom" one što misle da su bolji i odrasliji od vječnih Batmanovih fanova.

I to je, na jednoj kartici, skoro sve što o Vertigu treba znati.

---------
⁽¹⁾http://www.fandom.com/comics/editorial.asp?action=page&obj_id=264417

*******
Sramota! Kad nudim Stripburger, kao da nudim klozet-patrolu, a za jedan pišljivi američki svezak toliko pisama! I nikog nije prevarilo ono "Mc" iz McCreainog prezimena, svi ste znali da su Garth i John Irci! Trojica najbržih, pak, bili su Vedran Jelenić, Dalibor Novak i Marko "Grebator" Stojanović (koji pola sveska treba dati Vuku, bez čijeg kompjutora...). Hitmani će na poštu idući tjedan, a novo nagradno pitanje... Hm, možda već idući puta.

sadržaj

9.

KAKO POSTATI SUPER-HEROJ - 15. deo

KAKO POSTATI SUPER-HEROJ
- spasite Univerzum za trideset dana ili vam vracamo novac! -
(c) Mark Leigh & Mike Lepine
Prevod i adaptacija: Anon Imusovich

PETNAESTI DEO

TRECE PRAVILO: obratite paznju na rane znake da vam Robotski Dvojnik prestaje sa normalnim radom. Opominjuci signali mogu da budu:
* potvrdjeni izvestaji da se krece niz glavnu ulicu odeven u klovna vicuci: "Stigao je Luna-Park!"
* vi pronadjete mrtvog kanarinca u frizideru, u kutiji za sir-kackavalj
* otkrivate u vasoj vitrini 34 pehara osvojena na takmicenjima u brejk-densu
* popa, otac Jerotije, pita vas zasto ste na poslednjem bogosluzenju uzviknuli 'OPTIMIZAM!' u crkvi 16.792 puta zaredom, tako reci sukcesivno
* senzacionalisticki nedeljni casopis koji izvestava o estradnim zbivanjima trazi od vas intervju zeleci da sazna jeste li ozbiljno zaljubljeni u benzinsku pumpu ili je to bila samo kratkotrajna afera
* saznajete da vam je sva ustedjevina iz banke potrosena na carape
* drugari zahtevaju da im kazete da li ste za vikend izvodili stoj na levoj ruci za opkladu ili u dobrotvorne svrhe
* vas pas vas nekako cudno zagleda
* cudne stvari se dogadjaju u vasoj kancelariji...

- - - - - -
JUNAK: Dobro jutro, G-dine Stankovicu.
DIREKTOR: Jao, NE! Stigao je Mile Beronja! Zovite obezbedjenje! Zovite policiju!
JUNAK: Zasto?!
DIREKTOR: Halo..? Halo! Je li to obezbedjenje na liniji..? VRATIO SE! Kako 'ko se vratio'? ON! Beronja! Covek koji je juce bacio fotokopir-masinu kroz prozor - ZATVORENI prozor, molicu fino, na Jankovicevu 'Dijanu' parkiranu ispod! Da, Mile koji je slao faks u poslovnicu u Rgotini preko naseg predstavnistva u Nikoziji pokusavajuci da u telefaks ugura gospodju Vojnovic, prethodno pocinivsi akt protiv-prirodnog bluda nastojeci da kopulira sa njenim levim uvetom, da... Tako je, isti onaj Mile koji je potom trcao nag po kancelariji urlajuci "ZVRRR.... Umrite-Svi-Bedna-Stvorenja-Od-Krvi-I-Mesa... ZVRRRR!" i onda istrcao na ulicu, nestajuci u nepoznatom pravcu posto je prethodno glavom probio barikade udruzenih snaga policije, vatrogasaca i vojnih specijalnih jedinica!!!
JUNAK: Cekajte, pobogu gospodine Stankovicu! Mogu da vam objasnim...
DIREKTOR: Znam sta - da ste zapravo bezumnik! Dalje od mene, Beronja!
JUNAK: Jao, ne! Ne! Vidite, to zapravo nisam bio ja vec moj tajni Robotski Dvojnik! Ja sam u stvari superjunak - Kapetan Mlaznjak - i bio sam opravdano odsutan zbog vitalne misije na Plutonu kako bih sprecio udruzenu armadu Zvezdanih Nemani Iz Svemirskih Dubina sastavljenu od Smrtonosnih Mandrila Sa Alfa Centaurija da krene na pohod ka nasoj Majcici Zemlji...
DIREKTOR: O, falim ti se Gospode Boze! Evo najzad i obezbedjenja..!
CUVAR: Polako, Beronja... S...Sa...Samo o-os...stani gde si pa da svi u miru sacekamo policiju da dodje...
JUNAK: Nemojte tako, ljudi, stvar je vrlo prosta... Evo da se raskopcam i pokazem vam moj ko...ZVRRRR! BUM-BANG!...kostim...moj kostim...moj kostim...ZVRRRRR...
- - - - - -

CETVRTO PRAVILO: kada ga ne koristite, ne ostavljajte Robotskog Dvojnika na glupavim mestima poput svog ormana... Ili, sto je jos gore, unutar zeninog ormana!

ONA: Da vidimo, hocu li da obucem nesto crveno, zuto ili pla... AAAAAAAA!
VI: Sta to bi..?
ONA: Ja...Ja... Ti... ti si unutra, u ormanu! Ali ja... ti... izgledas... on izgleda...MRTAV..!
VI: Ko bre..? A, on..! E vidis, ja sam... mislim, on je moj... Ovaj, tajni brat-blizanac, Krle. On je, znas, autista i nasa porodica ga se... Stidela, znas... Pa smo ga...M-da, na smenu uzimali i skrivali u ormanima... nasih zena! Eto, to ti je to.
ONA: Tvoj... Brat blizanac... Tajni?! U mom ormanu..? Sta si ti...
DVOJNIK: ZVRRRRR! Hej, zdravo lutkice! U, majkumu, koji dan na poslu. Smlavljen sam. Sta imamo za jelo? Jesi li govorila sa komsijom Brankom o opravci ostecene ograde u dvoristu? Gde je Ljubinka? Da li je opet otisla do trznog centra? Danasnja deca... Kad sam ja bio njenih godina...
VI: Joj, u majcinu... (siktavim sapatom) Robote-Dvojnice, deaktiviraj se!
DVOJNIK:... ja sam... M-M-MMRRRR...
ONA: Kosta... Tvoj autisticni brat-blizanac se odaziva na 'robotedvojnicedeaktivirajse', je li, Kole?
VI: On... Znas, Krle u stvari ima jako bogatu mastu i svoj unutrasnji svet fantazije...
ONA: Zatvaraj orman i za mnom u kujnu, da porazgovaramo.
- - -
Eto, samo postujte ova jednostavna pravila sa svakodnevnim primerima iz zivota i uvidecete kako je vas Robotski Dvojnik idealna mera za logicno pokrivanje vasih izostanaka!
- - -

* Nego, ovi super-herojski pojasevi deluju kao da su teski sto kila! Moram li da jurcam unaokolo i bijem se sa bagrom noseci nesto tako tesko oko struka?
- U bespostednim borbama morate da budete spremni na SVAKU eventualnost i tu vam dobro dodje dobro opremljen Tajni Pojas! Mozda deluje kabasto i nespretno u borbi, ali je bolji od svih ostalih opcija:
1. slozivih kamperskih porcija za hranu
2. bosce od maramice vezane na vrhu stapa
3. paketa sardina
4. prazne kartonske kutije
5. supljeg drvenog panja
6. ranca sa slikom Nindja-Kornjaca
7. piknik-termosa
8. plasticne korpe iz samoposluge
9. novcanika
10. marsupijalnog pojasa sa torbicom na stomaku (sem ako niste Kapetan Koala ili Neverovatni Skocko - Kengur Akrobata)

DOBRE STVARI ZA DRZANJE U TAJNOM POJASU:
bilo sta korisno za borbu protivu zla (znate vec, tanji ali zato izuzetno jak najlonski konopac, dvogled sa infra-crvenim nocnim tragacem, pribor za prvu pomoc i slicno)

RDJAVE STVARI ZA DRZANJE U TAJNOM POJASU:
jedina stvar u Univerzumu koja moze da vam naskodi
bela zastava
par lakovanih sandala sa jako visokim tankim stiklama koje su upravo vas broj
clanska karta kluba obozavalaca Doktora Grozote
cedulja na kojoj pise: "Ja sam se izgubio i mamicin broj na poslu je..."
bilo sta sto se lako detonira ma i najblazim drmanjem
50 kg betona
50 kg bilo cega drugog
pola istopljenog lilihipa
izguzvana umascena fotografija Robija Vilijemsa
grubo skicirana mapa sa spiskom svih javnih klozeta 'na losem glasu' u gradu

sadržaj

10.

VESTI IZ SVETA

Strip Vesti

 

-The Metabarons Roleplaying Game
Nova Roleplaying igra rađena po stripu Metabaron se ovih dana (od 21. marta) pojavljuje u američkim prodavnicama. The Metabarons Roleplaying Game će se prodavati pod markom the West End Games. Naslovnu stranu za rule book je uradio Travis Charest, dok su za unutrašnje ilustracije korišćene one koje je Juan Gimenez radio u stripovima kombinovane sa originalnim novim ilustracijama iz igre. Tvorci igre su bili podstaknuti da koriste metabarona u novoj igri činjenicom da je u Americi ogromna i narastajuća popularnost ovog stripa.



-William Hanna
The Hollywood Reporter javlja da je William Hanna, jedna polovina tima koji nas je decenijama obogaćivao crtićima pod imenom Hanna-Barbera, umro je 22. marta u 90. godini života. Prema rečima Sarah Carragher, direktora za javnost u Warner Brosu, koji je inače vlasnik Hanna-Barbera, Hanna je umro u svom domu North Hollywood, California.

sadržaj

11.

POZIVI ZA SARADNJU

mail

From: Strip Core <core@kud-fp.si>
Subject: no border jam festival - natecaj

NO BORDER JAM FESTIVAL RAZPISUJE NATECAJ ZA STRIPARJE
Underground festival No Border Jam ze od svojih zacetkov podpira in reprezentira tudi stripovsko ustvarjalnost.
Tudi letos k sodelovanju vabimo striparje, ki jih prosimo, da naj izdelajo motiv v treh barvah (crna, bela, plus ena po izbiri). Vsa prispela dela bodo razstavljena v okviru festivala, najprimernejsi motiv po izboru selektorjev bo denarno nagrajen in bo natisnjen na plakatih, letakih, razglednicah, na naslovnici CDja in na majicah. Svoje izdelke posljite na naslov MKC Maribor, Ljubljanska 4, 2000 Maribor, Slovenija s pripisom "Za No Border Jam festival". Rok za oddajo motivov je 20. april 2001. info: frontrock@iname.com

sadržaj

12.

LINKOVI

Strip Vesti

-The official web site for the Spider-Man movie will launch on Friday at www.spiderman.com from Columbia Pictures and Sony Pictures Digital Entertainment.


-povodom texta iz proslog broja koji me je zainteresovao saljem link za Danila Harmsa. (Shan-Doo)
http://www.geocities.com/Athens/8926/Kharms/index.html

sadržaj

13.

DATUMI

Strip Vesti

 

Datumi od 24. do 31. marta

25. marta 1999. Posle 46 godina rada i u 66. godini života, na inicijativu i po konceptu Slobodana Ivkova, a u okviru međunarodne manifestacije "Zlatno pero Beograda", otvorena je prva samostalna izložba jednog od najznačajnijih srpskih ilustratora realističke stilizacije, Branislava Jovanovića - Brane. Izložba je otvorena u galeriji "Kuća Đure Jakšića"

Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
http://members.tripod.com/~ZM97
http://www.unovomsadu.com/strip/zmcomics

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad