... sahrana

Dragi prijatelji i kolege,

Sa velikim žaljenjem obaveštavam vas da nas je naš voljeni i cenjeni Askanio Popović, strip autor, ilustrator i slikar, napustio u petak, 26. jula 2024. godine.

Sahrana će se održati u petak, 2. avgusta 2024. godine u 14:30 na Novom groblju u Beogradu.

Okupljanje je u 14:00 u kapeli na Novom groblju.

Hvala mu za sve

 

  ... Askanio Popović, 1949. – 2024.

   Askanio Popović, 24. novembar 1949. – 26. jul 2024.

   Nakon kraće bolesti, danas je u Beogradu preminuo Askanio Popović, strip autor, ilustrator i likovni umetnik.

   Rođen je 1949. godine u Beogradu. Na odseku grafičkog dizajna završio je Školu za industrijsko oblikovanje u Beogradu. Studirao je na beogradskoj Likovnoj akademiji – slikarski odsek.

   Prvi objavljeni strip mu je “Amon sa zvezda” (“YU strip”, 1979), a za njim su usledili “Mogli, dečak iz džungle” (“Kekec”, 1980), “Maja” (“Praktična žena”, 1979-1981), “Vremeplovac” (“YU strip”, 1981) i “Rambold” (“Naš strip”, 1984). Na licencnom serijalu “Tom i Džeri” radio je od 1984. do 1986. godine za zagrebački “Vjesnik”.

   Bio je član ULUPUDS-a od 1984. godine. Učestvovao je na grupnim izložbama stripa. Živeo je i radio u Beogradu kao slobodni umetnik.

   Osamdesetih godina bio je jedan od osnivača strip grupe „Beogradski krug 2“. Osim njega, pokretači te ideje bili su i Zdravko Zupan, Bojan Đukić i Dušan Reljić. Svoju grupu su nazvali „Beogradski krug 2“ kako bi održali kontinuitet sa predratnim beogradskim krugom strip autora (Lobačevu, Kuznjecovu, Solovjevu, Navojevu…). Sastajali su se jednom nedeljno u hotelu „Mažestik“, tu su se esnafski družili, razmenjivali iskustva, diskutovali, pokazivali radove, pravili planove o eventualnim saradnjama... Broj kolega se brzo proširivao, a dobrodošli su bili crtači svih generacija, kao i iskreni ljubitelji stripa. Dolazili su, redovno ili povremeno: Dragan Bosnić, Željko Pahek, Rajko Milošević Gera, Vlada Vesović, Vojislav Vasiljević, Dragan Savić, Sibin Slavković, strip grupa „Ano & Nep“, Zoran Kovačević, Slobodan Ivkov, Dragan Lazarević, Vujadin Radovanović, Darko Perović, Milan Ilić Laki, Ratomir Petrović Raca…

   U intervjuu datom za Strip blog, naveo je kako su mu uzori bili, osim Hecla i Maurovića i Aleks Rejmond, Harold Foster i Hose Luis Salinas. U istom intervjuu opisao je i kako je ušetao u svet crtanja i stripa:
   „Odrastao sam pored oca slikara uz, za mene predivne mirise terpentina, lanenog ulja i uljanih boja. Otac je bio odličan crtač i često sam tražio da mi crta razne prizore, vitezove, bitke i sl. U očevoj biblioteci naišao sam na knjige koje je ilustrovao Aleksandar Hecl, naš veliki ilustrator i crtač stripova. Bile su to knjige iz 1950. i 1951. godine u izdanju „Novog pokolenja“ i to „Knjiga o džungli“ Radjarda Kiplinga i „Borba za vatru“ i „Džinovski lav“ Ronija Starijeg. Mogu reći da je to bila prekretnica u mom životu. Ilustracije tih knjiga bile su, blago rečeno, fascinantne! Savršeno poznavanje anatomije čoveka i životinja, elegancija, vrhunska estetika, čitava raskošna orkestracija likovnih elemenata. Poželeo sam da osvojim, makar delić, tog umeća. Od dvanaeste do petnaeste godine života crtao sam sporadično, a od petnaeste fanatično. Rano sam ovladao crtačkim tehnikama (pero, četkica), ali bilo je još puno toga za učenje jer je to, ipak, jedna od najkompleksnijih oblasti. Hecla sam upoznao 1966. godine i prijateljevao s njim 25 godina, do njegove prerane smrti 1991. godine u 65-toj godini života. Iza sebe je ostavio ogroman opus, skoro 500 ilustrovanih knjiga i udžbenika, dvadesetak stripova, slika i sve to najvišeg mogućeg kvaliteta.“

   Poslednji pozdrav dragom Askaniu od njegovih kolega i prijatelja.

[Preuzeto: Stripofili]

  ... velikom stripašu i ilustratoru
  Askaniu Popoviću.

   Koji minut prije 15 h saznao sam (od Dušana Reljića) da je u "najbolja prisjećanja" otišao moj prijatelj i veliki, uistinu VELIKI majstor stripa i ilustracije (i dobra i draga osoba) Askanio Popović u 76. godini života.

   Da je Askanio u iznimno teškom stanju znao sam proteklih mjesec dana (bolovao je godinama, zbog čega se i povukao iz javnosti), ali tinjala je nada, uz njegovu "želju za životom" i "optimizmom" da će i ovog puta "pobijediti".

   Nažalost, sudbina je htjela drugačije... i jutros je otputovao u "nebeske visine" gdje se je primjerice pridružio Zdravku Zupanu i Bojanu Đukicu, s kojima je (uz Reljića) bio inicijator osnivanja "beogradskog kruga 2" na što je bio posebno ponosan.

   Duže od 20 godina Askanio je bio ilustrator "Politikinog zabavnika", skoro 40-ak godina dječjeg lista "Zmaj"... Po tome je ponajviše bio poznat u kulturnoj javnosti Srbije i nekadašnje Jugoslavije.

   Njegovi stripovi (od onih najranijih iz druge polovice 70-ih godina) visoke su crtačke kvalitete, pa je teško izdvojiti jednog ili nekoliko njih. No, spominjem "Rambolta", "Moglija", Vremeplovca"...

   Svoje crtačko majstorsko i umijeće strip-vizualizacije pokazao je i crtanjem karikaturalnog, licencnog stripa "Tom i Jerry" za zagrebački VPA sredinom 80-ih godina. Nema tu fušeraja, nema tu grešaka...

   Upoznali smo se u širem društvu 1983. u Beogradu na sajmu knjiga, nakon toga se susretali na raznim strip dogadanjima, pa i u redakciji "Našeg stripa", a zbližili i sprijateljili smo se u - Poreču!

   Naime, Askanio je još od 70-ih godina dolazio u Poreč preko ljeta da na rivi crta portrete turista. Kada smo se upoznali i kada sam mu rekao da sam iz Istre, to mi je spomenuo... pa sam nekoliko godina barem jednu ljetnu večer provodio s njime.

   Tada sam Askania upoznao i kao - šarmera.

   U ožujku ove godine posjetio sam ga u njegovom stanu-ateljeu u ulici Ivana Begova, bolest ga je nažalost i-te-kako bila "pritisnula", što se vidi i iz naše zajedničke fotografije.

   To su njegove vjerojatno posljednje fotografije.

   Dvosatno divanjenje s Askanijem je prebrzo prošlo, nažalost nije se moglo produžiti zbog jedne moje druge obaveze te večeri.

   S oduševljenjem se izražavao o mojoj knjizi "Maurovic: od Mula do Mula", koliko toga je novoga saznao.

   Kada sam u lipnju opet boravio u Beogradu, Asksnio je bio u bolnici.

   Bilo mu je drago što sam i njega uvrstio u postavku izložbe "SRPSKI STRIPAŠI U HRVATSKOJ", koja je ove godine postavljena u Nišu na tamošnjem strip-festivalu "Nifest".

   Maurović i Aleksandar Hecl su mu od domaćih autora bili "duhovni oci" i uzori. Od svjetskih - Raymond, Foster i ako se dobro sjećam naših ćakula - Salinas!

   Askanio, ostaješ u mojim najboljim mislima do kraja...

   I da ne zaboravim, mislim da nema člana strip-zajednice koji su te poznavali i koji te se neće sjecati na isti ili sličan način poput mene...

  ... kolorista

Vladimir Popov je vizuelni umetnik iz Srbije, u svetu stripa poznatiji kao kolorista koji je u poslednjih dvanaest + godina iskolorisao oko 8500 strana raznih formata od kojih je velika većina objavljena za izdavače kao što su Dark Horse, Image, Boom Studios, Dynamite, Vault Comics, Z2 Comics, Heavy Metal, Scout, Top Cow, IDW Publishing, Wired Magazine, Glénat, Le Feltrinelli i druge, radeći na naslovima poput Hellraiser, Robocop, Highlander, Maze Runner, Port of Earth, Fearscape, Where Monsters Lie, Deadbox, Starship Down, Machine Gun Kelly's Hotel Diablo, Ice Nine Kills i mnogim drugim. Pričamo sa njim o njegovoj karijeri i profesiji koloriste u stripu.

Znamo se, koliko, dvadeset i pet godina?
Mislim da je za nijansu više, oko dvadeset i sedam godina.

Ali crtao si i pre nego što smo se upoznali.
Jesam, nacrtao sam svoj prvi strip te davne 1991. :)

Kad si otkrio strip? Sećaš se možda prvog naslova, ili barem prvog koji je ostavio utisak?
Strip sam otkrio neposredno par godina nakon rođenja. Sećanje mi doseže do neke treće godine (bukvalno imam par slika u glavi), kada su mi roditelji puštali crtane filmove "Asteriks u Britaniji" i "Spajdermen". Nakon toga, počinju da mi kupuju Mikijev Zabavnik, uz pomoć koga učim da čitam, između četvrte i pete godine. Narednih par godina, Mikijev Zabavnik mi postaje glavno i jedino štivo za čitanje, sve dok nisam otkrio famoznog Alana Forda, epizodu broj 71, "Susret s Vampirom", koju mi je ujak poklonio za osmi rođendan. Nakon čitanja, bivam totalno fasciniran i pričom i crtežom i žanrom, te se upuštam u novu dečačku avanturu - lov na ostale epizode Alan Forda, kojih je do tada bilo izdato oko 200, ako se dobro sećam. Dečački stripolovi me u narednih desetak godina odvode do likova poput Srebrnog Letača, Konana, Tora, Fantoma, Mandraka, Fleša Gordona, Dilana Doga, Nika Rajdera, Martija Misterije, Natana Nevera, Tintina, Asteriksa, Taličnog Toma, Spiroua, Gaše, Krcka, Iznoguda i još nekoliko drugih.

Čekaj, a Mebijus?
U jednom trenutku, u dvanaestoj godini dok sam bio pod uticajem nekih od tih stripova, dolazim u priliku da prelistam specijalni broj Heavy Metala posvećen nikom drugom do Mebijusu. Tu kao klinac budem totalno u fazonu: "Ma šta je bre ovo, kakve su ovo crtice i crtež, ovo je totalno bezveze u poređenju sa Bušeminim Surferom." Tako, u tom buntu, blago razočarano prelistam taj ceo broj i ostavim ga sa strane jer mi se nije dopao u tom trenutku, a zapravo nisam bio spreman da koncipiram Mebijusa u toj dobi. Narednih par godina nastavljam da čitam sve što mi dopadne pod ruku.
U nekom trenutku, 1998. godine, u novinama vidim oglas za školu stripa koju je držao Branko Đukić, kasnije urednik Stripolisa. Nešto kasnije, priključujem se zrenjaninskom strip klubu koji je vodio Mišo Živanov, koji se danas bavi dizajnom. Tamo otkrivam još gomilu drugih naslova, stilova i tema vezanih za stripove.
Zatim, leta 2000. godine, odlazim u posetu kod tetke koja je tada živela u Italiji, i u jednoj maloj knjižari u Veneciji otkrivam "Inkala". Otvaram album, vidim drugu tablu i u tom momentu moj život više nije isti. Koliko sa dvanaest godina nisam bio spreman za Mebijusa, toliko sam sa sedamnaest itekako bio. Totalni Mindblow. Tu otvaram nove prostore za razvoj mojih ideja i crtačkog skila generalno. Iako me je dosta stripova inspirisalo tokom života, "Inkal" je definitivno bio jedna od većih stripovskih prekretnica po pitanju crtačkih uzora i generalno ideja do sada.

Jesi li po profesiji blizak stripu? Tvoj diplomski je iz oblasti kompjuterske grafike.
Studirao sam tehničke, odnosno prirodne nauke, preciznije IT, i u tom segmentu sam diplomirao u oblasti kompjuterske grafike. Informatika sama po sebi nije oblast bliska umetnosti, ali sam ja uspeo da je približim svojim ličnim afinitetima i time učinio studiranje za nijansu prijatnijim iskustvom. Ono što su mi prirodne nauke pomogle da razvijem je kritičko i logičko razmišljanje, što mi je olakšalo rešavanje raznoraznih poslovnih, umetničkih i ličnih izazova.

Kako je tekao put od tih nekih prvih radova do profesionalnog bavljenja stripom?
Čudnjikavo i interesantno. Kao što sam ispričao malo ranije, moje tinejdžerske godine uglavnom su bile ispunjene čitanjem stripova a malo kasnije i knjiga, uglavnom naučne fantastike. Crtao sam, ali sam za nijansu više čitao i učio o stripu. Jedan od super kul momenata u tom periodu bio je te famozne ‘99. kada sam objavio svoj prvi strip u zrenjaninskom strip časopisu Placebo. Bilo je tu još nekih dodatnih podstreka za moj umetnički razvoj, ali ovaj je bio jedan od značajnih u tom trenutku.
Dvadesete su bile manje-više iste, uz dodatak studiranja i raznih poslova i gejminga. Video igre su doživele procvat ranih dvehiljaditih i svaki dodatan slobodan momenat sam tih nekoliko godina gledao da posvetim nekoj novoj igri, svetu, virtuelnom iskustvu, jer me je to fasciniralo i privlačilo baš u tom trenutku. Tako da u periodu od 2000. do 2009. gotovo da nisam nijedan strip nacrtao. Mahom sam radio ilustracije i kojekave skice. Međutim, iako su mi iskustva drugih medija konstantno odvlačila pažnju i vreme, želja za bavljenjem stripom prosto ni u jednom momentu nije nestala.
Decembra 2009. upoznajem se sa jednim američkim scenaristom, pokazujem mu radove putem mejla i ubrzo zatim ostvarujemo saradnju, gde me on angažuje da crtam kratku priču od dvanaest strana. Završavam projekat krajem januara 2010. i on biva objavljen u njegovom small press časopisu u februaru.
I tu dolazim do još jednog ekstremno bitnog momenta u životu kada shvatam da je sve ono što sam ikada želeo zapravo i moguće. Nemam predstavu ni kako, ni zašto, samo znam da je moguće i da ne želim više da moram da radim bilo kakav posao samo da bih preživeo i platio račune (jer sam imao već tih iskustava do tada), već da se bavim onim što sam oduvek i želeo.
Tokom jeseni 2010. pravim portfolio, prvi promotivni web sajt, putem interneta i Fejsbuka istražujem izdavače i kontakte, apliciram za poslove i krećem u preduzetničko putešestvije. Nekoliko nedelja kasnije dobijam svoj prvi posao za mikro izdavačku kuću iz Ohaja, Broken Icon Comics i od tog trenutka počinje moj umetnički razvoj u Americi.

Posao koloriste se puno promenio u Americi prelaskom na digitalni kolor. Ranije je inker/tušer bio osoba od koje zavisi konačni izgled stripa, danas si to ti.
Jeste, i to dosta za prethodnih četrdeset godina. Gledano istorijski, u 20. veku crtači su bili dominanti, totalno zasluženo, jer je celo delo zavisilo prvenstveno od njih. Onda početkom dvehiljaditih dolazi do tektonskih promena i usled razvoja tehnologija, kapitalizma i globalizacije, a možemo reći i suptilnog neo-kolonijalizma, lokalni scenaristi postaju glavni akteri u produkciji stripa, dok crtači padaju na bolno drugo mesto dobijajući tretman nekakvih živih alata čija je svrha samo da izrenderuju to što izdavači traže i teraj dalje. Koloristi u tom istorijskom periodu i dalje su postojali u pozadini uglavnom kao dodatno tehničko osoblje, s obzirom da razvoj digitalnih tehnologija i alata nije još uvek uhvatio jak zamajac.
Zatim u periodu od 2007. do 2012. dolazi do ubrzanog razvoja digitalnih tableta i kompletna produkcija stripa doživljava prevrat i postaje ono što danas imamo u umetničko-produkcijskom sektoru. U tom razvojnom procesu otvara se i prostor koloristima i oni dobijaju više kreativnih mogućnosti i slobode za izražavanje, što dovodi do nove kreativne evolucije stripa generalno.
Ovaj tehnološki obrt učinio je to da osim što su poslednja kreativna karika u produkciji, koloristi su danas, gotovo podjednako kao i crtači, odgovorni za čitalačko iskustvo. U komercijalnom stripu (a to je danas velika većina izdatih naslova), pogotovo ako je u pitanju neka licenca ili franšiza ili žanr, kolor, ponekad čak i više od crteža, igra presudnu ulogu u recepciji stripa. Drugim rečima, spektar elemenata koje kolor u stripu pokriva generiše atmosferu, raspoloženje, dodantu emotivnu notu, pojačava kompoziciju ctreža, narativno vodi priču preko cele strane i generalno sjedinjuje scenario i crtež u jednu funkcionalnu celinu za čitaoce.
I na sve to, ako dodamo da mi kao ljudska bića svet vidimo u bojama i oblicima a ne u crno-belo slikama, kada se izuzmu ti eksterni činioci produkcione kategorizacije, vrlo je teško odrediti u praktičnom smislu koji vizuelni stvaralački segment stripa je primaran, i šta je zapravo stvarno presudno kod publike.

Konačno su počeli da navode ime koloriste kao koautora na naslovnoj.
Ima to već dobrih pola decenije, a možda i malo više. Izborili se ljudi za parče kreditacije na naslovnici, kao Dejvid protiv Golijata, hehe, ali kao što sam pomenuo u prethodnom pitanju, totalno zasluženo, jer su evoluirali iz tehničke u kreativnu sekciju. A s obzirom da je strip danas uglavnom delo kreativnog tima a ne pojedinca, smatram da svaki član tog istog kreativnog tima zaslužuje da njegovo ime bude na naslovnici.

Nahvalili su te u raznim recenzijama, ali dok jedan ističe da ti paleta savršeno odgovara sumornom tonu priče, drugi nije očekivao energiju koju si uneo u horor. Znači da se prilagođavaš svakom naslovu? Koliko imaš slobode?
Trudim se da se prilagodim svakom naslovu na koliko god mogu unikatan način. Nekad je to upotrebom nekih novih četkica i alata u Fotošopu, nekad je to limitiranom i specijalizovanom paletom boja, nekad renderingom, a nekad ničim od navedenog. Zavisi od projekta do projekta, žanra, art direkcije, franšize itd. Što se tiče umetničke slobode, imam je u zavisnosti od projekta. Ako je reč o radu na autorskom stripu, imam neograničenu autorsku/umetničku slobodu. Ako radim na licenciranom projektu i tu imam slobodu, ali u granicama pravila te licence i franšize. Licencirane projekte radim za fanove i publiku, a s obzirom da sam i sam fan nekih od franšiza na kojima sam radio, nije mi bio nikakav problem da se prilagodim potrebama franšize. Uglavnom kada sam pristupao takvim projektima sam postavljao sebi dva pitanja: šta ta franšiza znači generalno i šta ona znači za mene, i na osnovu tih odgovora adaptirao kolor.

Koliko ti crtač sugeriše šta želi? Koliko ti urednik traži izmena?
Zavisi od osobe do osobe. Uglavnom radim sa ljudima sa kojima sam već sarađivao i znamo se i poslovno i privatno, tako da znamo šta možemo da očekujemo jedni od drugih. Ali bez obzira na to, trudim se da se pripremimo za projekat maksimalno koliko možemo pre početka same produkcije, tako da sam dosta proaktivan na tom polju, u smislu da postavljam pitanja, organizujem sastanke i dajem predloge i ideje. A zanimljiv mi je  i taj momenat timbildinga kad se nadjemo svi online na video pozivu da prodiskutujemo o projektu, art direkciji itd. kada za to ima mogućnosti.
Kada su u pitanju izmene, nekad ih ima, nekad ih nema. Ponekad crtač ima neku ideju da promeni nešto na ranije završenim stranama kasnije u produkciji, pa onda radimo reviziju, nekad je u pitanju tehnička stvar, tipa licencirani element treba da se doradi da bi bio sinhronizovan sa nekim drugim elementom iz filma, video igre i slično. A nekad i ja sam to radim kada u toku produkcije dobijem neku bolju ideju. Uglavnom sve izmene koje sam sprovodio do sada su imale smisla.
Bilo je, doduše, par projekata gde scenaristi nisu imali čistu sliku šta žele, a nisu prihvatali tuđe ideje i sugestije, pa je atmosfera bila malo napetija za ceo tim, ne samo za mene. Ali ovakvih momenata sam stvarno imao da nabrojim na prste jedne ruke za prethodnih dvanaest godina. Ono što sam naučio iz tih situacija je da, ako više ljudi radi na projektu, to je timski rad, a ne individualni, i svaki član tima doprinosi jednako. Scenarista ili crtač ako žele potpunu kontrolu, uvek mogu da rade sve sami, i to je ono što sam govorio saradnicima kada sam se našao u ovakvim situacijama. Tako da sam te nezgodne situacije prevazišao time što jednostavno nisam više sarađivao sa ljudima sa kojima nisam bio kompatibilan. I to je sasvim u redu.
U američkom poslovanju postoji jedan nepisan set od tri pravila koja glase da strip umetnik treba da bude 1) pouzdan, 2) lak za saradnju i 3) talentovan. Prva dva pravila su ono što urednici očekuju, treće je bonus. Ovo je nešto što sam pročitao u nekom intervjuu još pre nego što sam mislio da ću ikada objaviti išta u Americi. Do sada su me ova pravila služila poprilično dobro.

Da, izreka kaže da moraš da budeš barem dva od ta tri. Kao autor, Na kom naslovu misliš da si najviše ostavio svoj pečat?
Na nekoliko :) Na Highlander, Fearscape, Port of Earth, Starship Down, Deadbox, Where Monsters Lie i projektu na kome sad trenutno radim.

Čini mi se da si najviše sarađivao sa Andreom Muttijem? Zbog čega su vam stilovi kompatibilni?
Da, da, Andrea i ja sarađujemo od 2013. godine i imamo zajedno preko 1000 urađenih strana. Pretpostavljam da je više faktora u pitanju. Jedan od njih je sigurno i taj da smo obojica odrasli na evropskoj školi sa primesama američke, jer je Italija imala sličan katalog izdanja kao i Jugoslavija u ono vreme, koliko mi se čini. Sa druge strane, njegov stil je takav da je poprilično organski u smislu da ne koristi puno prednosti digitalnih tehnologija, tj. poprilično ima old school, brick & mortar, papir i olovka pristup radu i dosta dobro kompoziciono balansira odnos četke i pera, što meni kao koloristi daje dovoljno kreativnog prostora. Takođe njegovi kadrovi i kompozicija su dobrim delom ambijentalnog karaktera, na momente pozamašno i bonelijevski, što se uklapa dosta dobro u američki stil, što zbog formata, što zbog umetničke ekspresije. Pomaže i to što ima ogromno iskustvo, zna jako dobro šta hoće, dok u isto vreme meni daje potpunu slobodu da interpretiram to na svoj način, i onda uz blage sugestije po potrebi, dođemo do željenog rezultata.

Kad je reč o koloru, šta inače voliš da vidiš kod crtača kad dobiješ crno-bele fajlove, a šta baš i ne?
Volim da vidim da crtač zna šta radi :) u smislu redeiteljskog senzibiliteta kadriranja, odnosa crne i bele i generalno upotrebe tehnologije, jer to dosta olakšava moj deo posla. Tehnički savršen crtež nije nešto što mene lično oduševljava da budem iskren, volim kada je stil slobodniji, podložan tim „estetskim nesavršenstvima“ (šta god ona bila), kada je crtež fluidniji. U principu volim da vidim malo više savremenog evropskog senzibiliteta, verovatno zato što sam na tim školama odrastao, pa mi je to nekako prirodno privlačno. A moguće i zato što je i moj crtež takav- nesavršen, krzav, pomalo divlji i blago poremećen, hah. Nešto slično kao što je Đuzepe Verdi više voleo da vidi kvalitetniji dramski teatralni performans od tehnički besprekornog pevanja u izvođenju svojih opera, na primer. Ono što mi nije previše estetski privlačno su rotoskopija, bitmapiranje, kruti hiperrealizam, kao i preterana upotreba fotoreferenci i foto manipulacije u komercijalnom superherojskom i francuskom stripu, jer mi nekako uvek čine crtež suvim i neživim. Ovo je, doduše, moja subjektivna impresija tih stilskih pristupa, ne znači da nužno i jesu takvi. Ako ništa drugo, interesantni su mi za analiziranje. Imao sam i par prilika da kolorišem takve strane i, da budem iskren, ni u jednom momentu se nisam snašao najbolje i nisam baš uspeo da uradim to što sam zamislio, tako da gledam, ako mogu, da izbegavam takve projekte.

Zamisli da naš čitalac ne zna puno o tome šta ti tačno radiš. Odaj nam neke tajne zanata: koje alatke koristiš, kako izgleda ceo proces, šta su ključne stvari o kojima vodiš računa?
Eh sad, mistike digitalne četkice, razne su, ali za potrebe ovoga intervjua, otklonićemo veo tajne malo, hehe. Šalu na stranu, što se tiče softvera koristim prvenstveno Photoshop i Clip Studio Paint. Digitalni kolor je danas standard svuda, tako da su to moji alatni izbori za rad. Tradicionalno kolorisanje, akvarelom, temperom, akrilima, dosta je retko i mahom to rade autori koji sami kolorišu svoj rad na autorskim projektima, naslovnicama, ilustracijama i komišnima. Međutim, za potrebe tržišta danas isključivo se traži digitalni kolor.
Proces mog kolorisanja strane odvija se u nekoliko koraka. Prva faza je priprema strane za kolorisanje. Ovo znači formatiranje strane za štampu po konkretnim dimenzijama izdavača, ukoliko crtač i izdavač to već nisu uradili za mene. Zatim ide faza fletovanja. To je proces gde izdvajam razne oblike, poput likova, delova pozadine, neba itd. na različite slojeve, dok postavljam kolornu kompoziciju. Poenta je da strana bude kompoziciono funkcionalna u osnovnom sloju boje. Sledeći korak je rendering, odnosno oslikavanje. Tu upisujem u kolor senke, svetla, igram se sa kompozijiom na tom dodatnom, da tako kažemo, naprednijem nivou. U ovom segmentu određujem koliko će izvora svetla biti, gde će se ona pozicionirati i kako će to sve uticati na pojedinačni kadar, celu stranu i celu epizodu. Zatim ide faza „specijalnih efekata“ gde specijalizovanim četkicama unosim dodatne elemente koji ne postoje u crtežu, poput vremenskih efekata, tekstura, dodatnih čestičnih osvetljenja i slično. Na kraju prelazim još jednom preko celokupne kompozicije i nijansiram kolorit dok ne dobijem zadovoljavajuću atmosferu na strani. Nakon toga eksportujem stranu za štampu i internet i šaljem urednicima i kreativnom timu na kontrolu.

Koji se tempo očekuje od koloriste, strana dnevno? Osećam da je bilo poslova „za juče”. Ne moraš nikog da imenuješ.
Bilo je projekata gde je i juče bilo prekasno, ali to je bilo baš davno. Organizacija rada igra veliku ulogu u pripremi projekata. Avaj, međutim, nekad prosto dođe do kašnjenja iz ovog ili onog razloga, i onda je cela produkcija pomerena. Jednom prilikom davne 2012. dok sam još bio na početku karijere, jedan urednik mi je tražio da uradim kompletnu epizodu za 48-72 sata. Rekao sam da ću uraditi za 24 i tako je i bilo. A cijena… Prava sitnica. Uradio sam celu epizodu za 22 sata i rekao sebi, sad si to uradio i više nikad. Nakon toga nisam imao više tih momenata da moram da radim „za juče“ duži vremenski period sve do marta 2019. Tad se zadesio jedan baš opak crunch time, gde sam radio u isto vreme na američkom, italijanskom i francuskom stripu, sa tri različite redakcije, sa tri tima asistenata na tri kontinenta, četiri vremenske zone i pet različitih jezika. Opcija za prolongiranje rokova nije postojala ni na jednom projektu, a njihov kvalitet je morao biti na nivou za potrebe tri različita tržišta. To je bilo ekstremno teško izorganizovati i dva meseca sam bukvalno samo radio i spavao jer su se sva tri roka poklopila u istoj nedelji. Naučio sam u tom periodu mnogo toga o globalnom poslovanju i samom sebi radeći na ovim projektima. U globalu, kada nema gužve, za kolorisanje jedne strane mi treba između jednog i četiri sata u proseku, u zavisnosti od kompleksnosti strane, a nekad (jako retko) radni dan i satnica zavisi i od toga kako se osećam taj dan.

Recimo da neki budući kolega čita ovo… Šta bi savetovao nekome ko tek počinje?
Umetnost je vrlo specifična delatnost generalno, a strip pogotovo. Moj savet je da mladi neafirmisani umetnici pokušaju da spoznaju zašto žele da se bave stripom, ako žele. Ja sam oduvek želeo da pričam priče i da se bavim umetnošću, na primer, i strip kao medij me je baš iz tog razloga i privukao. Usput sam bio i poprilično tvrdoglav (a i sad sam), i što je jedan američki crtač rekao, strip umetnik mora razviti otpornost radioaktivne kafkanaste bubašvabe iz Fallouta da bi uspeo da se izbori sa svim životnim blokovima i preprekama koje mu dolaze na put, a u mom slučaju ih je bilo baš dosta. Takođe, ja sam bavljenje stripom tretirao i tretiram i dalje kao posao, karijeru, životni poziv, životni stil, nauku, zabavu, kulturu, umetnost, turizam, život, i na kraju krajeva, deo sebe. I svaki od ovih nabrojanih segmenata zahtevao je pozamašno istraživanje, učenje, razvoj, eksperimentisanje, pronalaženje, grešenje i sumiranje u jednu funkcionalnu celinu zvanu autorski brend. Čak sam i osmislio izreku: Ne postoji život, postoje samo stripovi (ali to je jedan prokleto dobar život) koju volim u šali s vremena na vreme da pominjem, kao na primer sad, haha. Tako da moj savet nekome ko tek počinje jeste da ne očekuju rezultate preko noći, već da budu spremni na mnogo uspona i padova i da se trude iznova i iznova da budu bolji.Današnja strana je okej (jer je urađena), sutrašnja će biti bolja.

A networking u stripu? Kako to izgleda? Kako onlajn, a kako kad si bio na New York Comic Conu?
Networking je esencija svakog poslovanja. U mom konkretnom slučaju, internet tehnologije, globalizacija i možda još neki trendovi omogućili su da se povežem sa američkim izdavačkim kućama, urednicima, kolegama i polako krenem u pohod na osvajanje tog tržišta.
Prvih par godina posećivao sam regionalne konvencije i festivale dok sam se ujedno mrežio sa američkim tržištem online, a onda sam u nekom trenutku par godina kasnije, tačnije 2015. otišao prvi put za Ameriku i iskusio Njujorški komikon iz prve ruke. To je bilo od presudnog značaja za mene, jer uživo upoznavanje, potpisivanje, taj živi networking na iventovima doprineo je daljem rastu i razvoju mog poslovanja i umetničke karijere uopšteno. I naravno iskusiti srce popularne kulture i fandoma po prvi put, iskustvo je koje ću nositi sa sobom do kraja svog života, bez obzira na to što sam se vraćao još par puta na taj isti komikon u nadolazećim godinama.

Kakav je osećaj na kraju dana, kad dobiješ autorske primerke, kad vidiš svoje ime u nekoj biblioteci u Detroitu ili knjižari u Dubaiju?
Interesantan. Ispunjavajuć. Intrigantan. Mentalno stimulišući. Konceptualno otkrivajući. Sveobuhvatno neverovatan. Za američke prodavnice, knjižare, trgovinske lance i biblioteke mi nije bilo iznenađenje kada sam video neki od objavljenih stripova na rafovima i policama, jer ipak je to njihovo domaće tržište. No kada je u pitanju jedan potpuno drugi deo sveta, sama ta činjenica da kada sam otišao u Dubai na odmor 2022. i u nekom momentu bacio pogled u knjižari da vidim šta su uvezli i odakle, i pronašao svoj strip, bila mi je fascinantna. Nisam se nadao da ću od svih stripova na kojima sam do sada radio naći baš svoj autorski. Što bi teoretičar Rolan Bart rekao, autor je mrtav, a ja bih dodao da je takođe u svoj toj svojoj metaforičkoj smrti itekako i živ. Drugim rečima, umetnik u današnjem svetu nema gotovo nikakvu predstavu do kojih granica seže njegov rad, ali s vremena na vreme, ukoliko ima zrno sreće, može dobiti makar nekakav mali prividni uvid.

Pored kolora, baviš se i pisanjem i crtanjem, kao i akademskim radom. Tema tvog doktorata će takođe biti deveta umetnost.
Da, edukovao sam sebe u različitim oblicima pripovedanja, zato što su mi za razvoj određenih ideja i priča potrebni različiti alati, a i sam čin pripovedanja mi je oduvek bio interesantan. Crtam dobar deo života, a pisanje me je zainteresovalo u ranim tridesetim kao dodatni vid umetničkog pripovedanja i  ekspresije ideja. Što se tiče doktorskih studija, tema doktorata posvećena je stripu iz ugla društvenih nauka i savremene humanistike. Strip je i medij i medijum, i alat i poruka, i zabava i kultura, i umetnost i nauka, i individualno i kolektivno iskustvo. Kao takav jedan kulturalni fenomen može se reći da je na momente čak i univerzalni jezik čovečanstva, nešto poput galaktik bejzika iz Star Warsa, hehe. I upravo je to ono što mi je zanimljivo u  pisanju disertacije, da oblikujem i kanališem dosadašnje sakupljeno stvaralačko i kulturalno iskustvo u jednu konciznu, konkretnu naučnu knjigu i time produbim i proširim i svoje, a i znanje ljudi koji budu čitali moj rad jednog dana.

Za kraj, šta je sledeće, na čemu trenutno radiš?
Radim trenutno na jednoj izuzetnoj grafičkoj noveli za najveću naučno-fantastičnu franšizu na planeti. Iako ne mogu navesti ime franšize još uvek, ono što mogu reći, pored svemirskih brodova, čudnovate magije i megakul svetlećih sablji, je da je sila izuzetno jaka na ovom projektu.

Link ka predavanju o kolorisanju koje je Popov održao u Leskovcu (na engleskom).
Color Theory and Comic Book Coloring Process

  ... pre nego betmenovska

   Epizoda "U Senci slepog miša" predstavlja treće "ukrštanje" Bonelijevih i DC-ovih junaka u poslednje dve godine. Počelo je epizodom Zagora i Fleša (2022), nastavilo se Natanom Neverom i Ligom Pravde (2022), da bi konačno rezultiralo susretom Dilan Doga i Betmena (2023). Kod nas je objavljena početkom godine u luksuznom izdanju formata 200x265mm i prevodu Aleksandra Markovića na 208 strana.

   Struktura zapleta je slična kao u prethodnim ukrštanjima. Saradnja junaka iz dva različita sveta (pa čak i različitog vremenskog perioda) posledica je prethodno uspostavljene saradnje dva super-zlikovca iz istih tih svetova. Saradnja Zagora i Fleša počela je nakon saradnje Zagorovog arhi-neprijatelja Helingena i Flešovog - gorile Groda. Slično tome, Džoker (Betmenov arhi-neprijatelj) najpre traga za Ksabarasom (Dilanovim neprijateljem i ocem) u nameri da pronađe mrtvog serijskog ubicu kojeg je Ksabaras oživeo i omogućio mu da ponovo ubija. Tek nakon toga Betmen kreće iz Gotama u London da bi pronašao Dilana i uz njegovu pomoć sprečio zlo širih razmera.

   Crtački, epizoda je na visokom nivou. Crtež je poveren Verteru Del'Ederi (kod nas poznat po stripu „Nešto nam ubija decu“), Điđi Kavenađu (dugo crtao naslovne strane za regularnu seriju Dilan Doga) i Đovanu Niru (kolor).

   Iako se radi o ukrštanju, atmosfera epizode više vuče na Bonelijevski nego na DC Comics projekat. Struktura table više podseća na klasičan bonelijevski okvir, a ne na slobodniji američki stil. Glavna priča je u osnovi dilanovska pre nego betmenovska. Iako dolaskom u Gotam iz Londona, Betmen pokreće radnju, a Dilan tek treba da pomogne, jer poznaje glavne osumnjičene (Ksabarasa i Kileksa), na kraju ispada da je Betmen taj koji treba da pomogne, a da glavnu priču vodi Dilan.

   Ovo je posebno vidljivo u „sporednim pričama“ u kojima autor scenarija, Roberto Rekioni, uspeva da progura još nekoliko „subverzivnih“ priča kojima majstorski kombinuju super-herojski strip, kakav je Betmen, sa anti-herojskim, kakav je Dilan Dog. Dilan je neprekidno ironičan i sarkastičan na Betmenov račun, što može da bude posledica Rekionijeve želje da suptilno ismeva super-herojski strip. Betmen deluje kao strukturni lik koji nema slobodu volje, niti smisao za humor, i uvek mora da uradi ono što mu dužnost nalaže – da štiti grad od zločina. Kontrast između takvog stava i Dilanove slobode da prihvati ili odbije slučaj provlači se kroz celu epizodu kao sporedna tema, i možda predstavlja i neku vrstu glavne teme.

   A glavna tema je hvatanje serijskog ubice Kileksa (pojavio se premijerno u regularnoj epizodi Dilan Doga pod nazivom „Kileksov mozak“ daleke 1993. godine, kada je u bivšoj Jugoslaviji Dilan prestao da izlazi), kojeg je Ksabaras oživeo i doveo nazad iz pakla na zemlju. Kileks kroz svirepo ubijanje ljudi dođe do rešenja misterije života – ljudske duše. Iako je Dilan već pobedio Kileksa šaljući ga u pakao, ovoga razrešenje je malo drugačije – umesto da ga ostavi u paklu, Dilan Kileksa ostavlja u raju, koji je za njega pakao. Ovo je sada večna kazna iz koje nema izbavljenja.

   Ovakav efektan završetak kojim je Rekioni, iako je tada već bio smenjen sa mesta glavnog urednika serijala Dilan Dog, još jednom pokazao scenarističku genijalnost. Tokom cele završnice epizode Betmen stoji kao nemi posmatrač, kao ličnost koja nije u stanju da prodre u tanane razlike dobra i zla s kojima je Dilan upravo izašao na kraj. I sama činjenica da DC-univerzumu za ovu priliku nije bio sposoban da proizvede zločinca svetskih razmera, već je on morao da se pronađe u Bonelijevom svetu možda više nego bilo šta drugo govori o tome koliko je Rekioni bio inspirisan da ovom epizodom pokaže superiornost svog genija i anti-herojskog stripa.

(Objavljeno: Novi magazin, br. 686, 20.6.2024, str. 56)