Straka nastavlja svoj strip "magazin" na Strip vestima tako da je postavljen još jedan broj Samoniklog korov stripa, 552. broj:
     www.stripvesti.com/samoniklikorovstrip/552

Đankarlo Berardi (1947), scenarista i Ivo Milaco (1949), crtač, zajedničkim su snagama stvorili strip junaka Kena Parkera koji se u magazinskom formatu pojavio 1974.g. a u knjiškom 1977.g. Dvojac je početnu, vestern priču korigovao pod uticajem filma „Džeremaja Džonson“ iz 1972.g. u kome glavnu ulogu - usamljenog, pravdoljubivog trapera - igra Robert Retford (pa Ken pomalo liči na njega) na šta su se nadovezala iskustva „špageti vesterna“ i američkog „antivesterna“. Serijal započinje posle Građanskog rata a na početku poslednjih velikih ratova vojske SAD i Indijanaca. Parker je obučen kao traper, naoružan dugom puškom kremenjačom (koju je nasledio od dede) i velikim nožem; njegovi životni stavovi kasne bar tri decenije za vremenom i on kao da živi u dobu Dejvija Kroketa, neistraženih teritorija, pravdoljubivosti i solidarnosti pionira-graničara. Ken je navikao na teškoće i odricanja, da pažljivo nišani i mirno puca jer je pitanje hoće li, ako promaši, imati vremena da ponovo napuni pušku. Njegovi protivnici su skloni hedonizmu, bahatom rasipanju, nepromišljenosti, lakim rešenjima i nekontrolisanom pucanju. Zbog ovako velikih razlika neminovno je da Ken bude u sukobu sa novim vremenom i ljudima koji prljaju sve kutke nekada čiste, nevine zemlje.

Četiri decenije od originalnog pojavljivanja u Italiji i posle nekoliko edicija koje su ovaj strip objavljivale na prostorima SFRJ i njenih naslednica (od legendarnog Dnevnikovog „Lunov magnus stripa“), agilni „Darkwood“ je započeo objavljivanje kompletnog serijala u knjigama koje sadrže po dve epizode. Treći tom otvara epizoda „Čemako“ (iz 1977.g) što na jeziku indijanskog plemena Hunkpapa znači „onaj koji se ne seća“. Ime Čemako dobija Ken Parker kada ga Indijanci prime u svoje pleme; on se ne seća svoje prošlosti pošto ga je (u prethodnoj epizodi „Ubistvo u Vašingtonu“) ubica Donald Velš pogodio u glavu. Priča nadalje paralelno prati Kenov život u plemenu odnosno život Bel Mekiver, žene vojnog hirurga, koju Indijanci otimaju. I dok Ken rado prihvata novu situaciju Bel isprva želi da pobegne ali kasnije shvata da su oni koje naziva divljacima mnogo plemenitiji od belaca.

Priče o belcima koji žive sa Indijancima česte su u vestern žanru a u njihovoj osnovi je sukob dva principa - Zapadne civilizacije koja pokorava Divljinu i iskustava „primitivnih“ naroda koji žive u skladu sa Prirodom. Poštu ovakve priče nastaju posle perioda „prosvetiteljsko-kolonijalne“ literature, belci ne „osvešćuju“ divljake (kako je to npr. radio Robinzon Kruso) već se, naprotiv, prilagođavaju pastoralnom životu (što je u tradiciji ideja o „plemenitom divljaku“). U vestern žanru najpoznatija dela ovog usmerenja su filmovi „Mali veliki čovek“ odnosno „Čovek zvani Konj“ i njegov nastavak „Povratak ćoveka zvanog Konj“. Kenov i Belin život među Indijancima prekinuće još jedan mirotvorni pokolj američke konjice (kao u filmu „Plavi vojnik“). Ipak, povratak civilizaciji omogućio je da Ken bude izlečen i da mu se vrati pamćenje pa on odlučuje da nađe Velša i s njim izravna račune; zbog toga mora da ostavi Bel (kojoj se brak raspao) i malog Indijanca-siroče.

Sledeća epizoda „Krv na zvezdama“ tipičana je žanrovska „šerifska priča“ u kojoj otresiti stranac prihvata da uvede red u varošicu koju teroriše neka obesna grupa; ubrzo se šerifove metode ne dopadnu ni nasilnicima ali ni meštanima, uplašenim za svoj biznis i gole živote. U konačni obračun sa lošim momcima šerif ulazi sam ali mu se, posle kolebanja, pridružuju časni i pošteni stanovnici. U ovoj epizodi Ken, koji i dalje traga za Velšom ali je i traper koji vozi kože na prodaju, stiže u Paradajz siti, biva opljačkan ali hvata lopovi. Zbog te akcije ga angažuju kao novog šerifa. Sve što nadalje sledi u skladu je sa obrascem uz minimalna odstupanja (jedan dečak biva ubijen odnosno žene isprva pomažu Kenu u konačnom obračunu). U svakom slučaju reč je „prolaznoj“ avanturi koja će biti zapamćena zbog toga što ju je nacrtao (na najspretnije) Đankarlo Alesandrini koji će se proslaviti crtanje Martija Misterije.

Berardijeve varijacije vestern obrazaca i dalje su efektne i uzbudljive (kao u epizodi „Čemako“) a njihovoj uverljivosti bitno doprinosi Milacov crtež koji, od početne tvrdoće i krutosti, klizi prema relaksiranoj, slobodnoj liniji koja je njegov „zaštitni znak“.  Treći tom „Kena Parkera“ potvrđuje ugled serijala kao „vesterna sa dušom“ koji, iz epizode u epizodu, napreduje u smeru usložnjavanja i višeznačnosti. Upravo zbog toga je „Ken Parker“ nezaobilazan za svakog ljubitelja „priča u slikama“.

Od 10-12. maja ove godine u Prištini organizovaće se prvi specijalizovani strip festival GRAN FEST

Specijalni gosti na ovom festivalu su:
• Tom Kaczynski USA
• Fumio Obata (Јapan)
• Frank Margerin (Fra)
• Aude Samama (Fra)
• Herman (Bel)
• Ville Ranta  (FIN)
• Marcello Quintanilha (Bra)

Na GRAN FESTU biće prisutni i autori sa Kosova
- Dardan Luta, koji je upravo izdao svoj prvi graficki roman, i
- Shpen Kada, koji trenutno radi na svojem.

Organizovanje GRAN FESTA je zasluga njegovog osnivaća i art direktora Gani Jakupija (inače profesionalnog strip autora i muzičara) koji zivi I radi u Spaniji.

Gani Jakupi je organizator i GRAPHIC NOVEL WORKSHOP-a 2019 (mart) gde se radilo sa pažjivo izabranim mladim talentima, koji treba da dobiju svoje mesto u svetu 9-te umetnosti.

Pisac ovih redova naglašava potrebu za saradnju i pomoć mladoj strip sceni na Kosovu, kao deo zajedničke Balkanske strip scene.

17. MEĐUNARODNI SALON STRIPA
SREĆNA GALERIJA SKC BEOGRAD, 26 - 29. 09. 2019.
KONKURS MEĐUNARODNOG SALONA STRIPA 2019.
ROK ZA SLANJE RADOVA: DO 15. AVGUSTA 2019.

Adresa za slanje radova:
SKC, Srećna Galerija
SALON STRIPA                                               
Kralja Milana 48
11000 Beograd, Srbija

Propozicije za učesnike:
•  Pravo učešća imaju autori svih uzrasta.
•  Kandidat šalje rad na konkurs poštom (rad će biti prihvaćen i u slučaju da ga kandidat lično donese)
•  Rad treba da bude u dobroj kopiji (ili originalu), obima od 1 do 4 table, A3 ili A4 formata.
•  Rad može biti delo više autora (crtač, scenarista, kolorista), s tim da crtač ne može podneti na konkurs više od jednog rada.
•  Rad može biti prethodno objavljivan.
•  Tema, žanr i autorski pristup nisu zadati konkursom.
•  Ne isključuje se mogućnost prihvatanja rada sa strip tematikom u drugim medijima (reljef, skulptura, instalacija, objekat...)
•  Tekst u stripu može biti na srpskom ili engleskom jeziku kao i na jezicima sa bivšeg srpskohrvatskog odnosno hrvatskosrpskog govornog područja.
•  Uz rad je obavezno poslati (na računaru ili čitko, štampanim slovima, popunjenu) PRIJAVU NA KONKURS MEĐUNARODNOG SALONA STRIPA 2018. koja se može preuzeti OVDE ili sa www.salonstripaskc.rs ili dobiti u SKC-u pri predavanju radova na konkurs.
•  Svaku tablu rada na poleđini označiti rednim brojem (primer: 1/4, 2/4, 3/4, 4/4)

• Radovi će biti žirirani za zvanične nagrade, nagrade prijatelja Salona i izložbu najuspelijih radova.
(radovi koji propagiraju rasnu, versku, nacionalnu, ličnu, kao i druge vidove netrpeljivosti; imaju za cilj propagandu delatnosti pravnih lica, organizacija, udruženja i pokreta; kao i radovi pornografske sadržine, neće se uzimati u razmatranje)

Nagrade:
•  GRAND PRIX SALONA (uključuje novčani iznos od 1000 evra)
•  Nagrada za najbolje ostvarenje u domenu klasičnog strip jezika
•  Nagrada za najbolje ostvarenje u domenu alternativnog strip jezika
•  Nagrada za najbolji scenario (ideju) 
•  Nagrada za najbolji  crtež 
•  Specijalna nagrada žirija za inovaciju

Takmičari do 15 godina starosti:
•  MLADI LAV (najbolji rad u kategoriji)
•  Specijalna nagrada žirija za najbolju ideju
•  Specijalna nagrada žirija za zreo i maštovit izraz
•  Specijalna nagrada žirija za najmlađeg autora 

   Nagrade prijatelja Salona

Dodatne informacije:
www.salonstripaskc.rs
http://www.facebook.com/comicsfest
e-mail: salonstripaskc@gmail.com
tel: 011/ 360 20 44

link za preuzimanje prijave:
PRIJAVA NA KONKURS
MEĐUNARODNOG SALONA STRIPA 2019

Žak Tardi (1946) jedan je od najcenjenijih francuskih strip autora starije generacije koji se u svom bogatom opusu kretao širokim prostranstvima od fantastičkih do realističkih priča uvek iscrtanih prepoznatljivim manirom koji spaja karikaturalne likove i gotovo fotografske enterijere i eksterijere.U svakom slučaju Tardijevo ime je bilo i ostalo garancija kvalitetnih stripova. I album „Ja, Rene Tardi, Ratni zarobljenik u Štalagu IIB“ potvrđuje ovu tradiciju. Reč je o koliko ličnom toliko i kulturološki važnom delu čiji je prvi tom objavio agilni beogradski izdavač „Darkwood“. U najkraćem, Rene Tardi, Žakov otac, rođen 1915.g, bio je jedan od 1.830.000 vojnika koje je zarobila vojska Trećeg rajha prilikom osvajanja Francuske 1940. godine; inače, album je deo serijala u tri knjige koji se bavi sudbinom još jednog zarobljenika, Žaka Granža, Reneovog posleratnog prijatelja.

Žak je od svog oca tražio da mu zapiše svoje uspomene što je 80 godišnji starac uradio koliko ga je sećanje služilo. Na osnovu tih zapisa i skica stvorio je ovaj strip; na svakoj tabli su tri crteža a prvi tom ima 180 strana. Na slikama otac priča sinu svoje doživljaje (obojica su nacrtana; otac kao 25-togodišnjak a Žak kao dečak), vodi sa njim dijalog, objašnjava mu neke termine i postupke a sin ponekad žali što, dok je otac bio živ, nije tražio da mu sve napisano razjasni pa neke pojmove i došavanja on ne ume da objasni čitaocima.

Rene Tardi (i njegov prijatelj Žak Granž) deo su istorijskog nasleđa koje su savremeni Francuzi zaboravili. Naime, kad se govori o II svetskom ratu govori se o porazu 1940.g, o kolaboracionistima i pokretu otpora te oslobođenju dok se o zarobljenicima koji su 1940. poslati u logore Trećeg rajha uglavnom ćuti kao da je njihovo stradanje sramotno. I sam Rene je svestan takvog statusa i o tome govori svom sinu. Njegova priča počinje neposredno pre rata: Rene je tenkista koji veruje u nadmoć francuske tehnike i sposobnost oficira ali ga  činjenice brzo demantuju. Njegova jedinica luta bez plana dok izbeglice beže pred nemačkom vojskom. Ipak, Rene će ući u borbu, uništiti bar jedan nemački tenk a onda 22. maja 1940. biva zarobljen. Slede dugi marševi, okupljanja zarobljenika, ukrcavanja u stočne vagone i teško putovanje. Rene ne zaboravlja da pomene sve muke gladi, proliva, kiše i hladnoće, zbijenosti mnoštva ljudi u vagonima, batinjanja i maltretiranja kao i sopstveni bes prema ratu, francuskoj vojsci i oficirima, Nemcima... Teško putovanje završava se u Pomeraniji, odnosno u Štalagu IIB na Baltičkom primorju. U prostoru ograđenom žicom otvara se novi krug stradanja. Iznad svih događaja - od upisivanja u knjige i dobijanja identifikacionih pločica, smeštaja u barake, svakodnevnih prozivki i na minus 20 stepeni i njihovog konstantnog sabotiranja, trpljenja svakojakih poniženja do odlaska na rad kod lokalnih seljaka - iznad svega toga lebdi avet svakodnevne, životinjske gladi koja muči zarobljenike i opseda njihove misli u potpunosti.

Pored Francuza u logoru ima i Poljaka, Jugoslovena a kasnije stižu i Rusi; te zarobljenike stražari tretiraju kao niža bića i muče bez prestanka a isti status imaju i crni zarobljenici koje je Francuska mobilisala u svojim kolonijama. Dolazak zarobljenih Amerikanaca znak je opadanja moći Trećeg rajha i buđenje nada da će se ipak doživeti oslobođenje. Do tada, međutim, život protiče u stalnom traženju hrane, sklanjanju od kundaka i pendreka, prisustvovanju besmislenim ubistvima kao i neočekivanoj blagosti ponekih čuvara. Ljudskost se doživljava kao izuzetak a surovost i britalnost kao normalna lica zarobljenika, stražara, vojske i rata.

Sudbina Renea Tardija mučna je i strašna; njegova ispovest je neposredna i puna detalja, bez preteranih pouka, zaključivanja i mudrovanja što je, sveukupno, čini još uverljivijom i potresnijom. Žak Tardi se potrudio - i u svojoj nameru uspeo - da ne umiva crtež, da ne izbegava mučne scene (od prizora leševa kraj puta, batinjanja, čeprkanja po smetlištu do vojničkih i zaroljeničkih klozeta) već je dozvolio da slike daju oblik rečima odnosno da budu njihova adekvatna dopuna. Rečju, „Ja, Rene Tardi, Ratni zarobljenik u Štalagu IIB“ je ispovest koju neizostavno treba pročitati i tako se sresti sa sudbinama ratnih zarobljenika koji, uprkos svemu što ih je snašlo, ipak nisu zaboravili da su ljudska bića.

izašlo je novo e-izdanje komikaza: komikaze.hr/issue/50/

novo komikaze izdanje donosi 96 stranice od 13 strip autora/ica iz hrvatske, francuske, italije, češke, belgije, sad i šire.

autori: jelle kindt, robert zant, bambi kramer, apolonija lučić, damir stojnić, smelly feet dog, agata lučić, sindy čolić, harukichi, štěpánka jislová, hrvoje šebić – gaz, nils bertho, mangelos strip, ivana armanini.

komikaze program 2019 je podržan od grada zagreba i ministarstva kulture republike hrvatske.

info o autorima: komikaze.hr/komikaze-webzine-50/

jelle kindt – rođen i živi u belgiji. završio je sint-lukas umjetničku školu u brisselu. fokus: strip, tisak jellekindt.blogspot.be/

apolonija lučić – r: 1995. živi u berlinu. završila je umjetničku akademiju u zagrebu. fokus: crtež, ilustracija, slikarstvo www.instagram.com/apolonija.lucic/

damir stojnić– r: 1972. živi u rijeci, hr. završio je umjetničku akademiju u zagrebu. stripove crta od 1990. ali ih do sada ne objavljuje. izlagao na preko sto grupnih i samostalnih izložbi u hrvatskoj i šire (atena, kairo, venecija, london). fokus: strip, ilustracija, konceptualna umjetnost, kuriranje www.facebook.com/damir.stojnic.79

smelly feet dog aka marin r. fokus: ilustracije, tetovaže, animacija www.instagram.com/smelly_feet/

agata lučić  – r: 1995. živi u zagrebu. završila je srednju školu za primjenjenu umjetnost i dizajn i studira grafiku na akademiji likovnih umjetnosti u zagrebu. fokus: crtež, strip www.behance.net/agatalucic

štěpánka jislová  – živi u češkoj republici. diplomirala je na fakultetu za dizajn i umjetnost. fokus: strip, ilustracija www.jislova.com

hrvoje šebić gaz – r. 1980. i živi u pakracu, hrvatska. diplomirao je na građevinskom fakultetetu. fokus: strip, streetart, ilustracija www.facebook.com/gmaz.gaz

harukichi – r: 1973. u hokaidu. živi u japanu. fokus: strip, skladanje, pisanje gosshie.blogspot.jp

bambi kramer– rođena & živi u italiji. umjetnost upotrebljava da bi slala slike iz paralelnog svijeta u kom stvarno živi u post-boschovskom krajoliku. fokus: strip, tisak www.bambikramer.ink

robert zant je sretan da je ovdje. nekad je u los angelesu, nekad u buenos airesu a ostalo vrijeme u chicagu. pozdrav! www.instagram.com/robertzant/

nils bertho – r: 1987. živi u francuskoj. fokus: crtanje, underground stripovi, punk, raw art, malo izdavaštvo, galerija le mat www.nilsbertho.com

sindy čolić  – r: 1993. živi u zagrebu, hr. fokus: politička znanost, crtež, mačke. www.instagram.com/peezdarije

mangelos strip – strip je sada u cjelosti objavljen u 4 komikaze webzina. crtež & dizajn: ivana armanini/ scenarij: marko golub / tisak: msu zagreb & komikaze

ivana armanini – živi u zagrebu i ljubljani, hr/slo. član je hzsu. završila je srednju školu za primjenjenu umjetnost i dizajn & akademiju likovnih umjetnosti u zagrebu, hrvatska. voditeljica komikaze projekta od 2002. fokus: strip, ilustracija ivanaarmanini.net

Stripovi i likovi
 
MJESTO: Gradska knjižnica Samobor, Miroslava Krleže 9, Samobor, 10430 

VRIJEME: Početak programa: 23.04.2019 u 20:00 • Kraj programa: 23.04.2019 u 22:00

RADNJA: Štef Bartolić, korisnik naše knjižnice i naš sugrađanin, bit će u ulozi domaćina. Vodit će razgovor s Goranom Sudžukom i Darkom Macanom te ih predstaviti samoborskoj publici. Razgovarat će o životu strip-crtača, o prednostima i manama života umjetnika - crtača te o nizu drugih zanimljivih stvari. Sva trojica umjetnika govorit će i o likovima koji su obilježili njihove živote i stvaralaštvo.

SUDJELUJU: Goran Sudžuka, Darko Macan, Štef Bartolić

Strip.art.nica Buch in Zavod Strip art vas vabita
na Strippasuljpiknik v torek, 23. aprila 2019.
Kraj dogodka: Murgle center,
Cesta v mestni log 55, Ljubljana

Program:
19:00 – 24:00 Strippasuljpiknik
19:00 – 20:00 podpisovali in risali vam bojo Zoran Smiljanić, Gorazd Vahen, Dušan Kastelic, Iztok Sitar, Marko Kociper, Matej de Cecco, Gašper Rus, David Krančan, Andrej Štular, Bernard Kolle, Izar Lunaček, Damijan Stepančič, Ciril Horjak, Igor Ribič, Boris Jukič, Grega Mastnak, Gašper Krajnc, Igor Šinkovec … in Tanja Komadina.
20:00 – 24:00 druženje in prepevanje domoljubnih pesmi

Spodbude k nakupu:
– ob nakupu knjige Uputstvo za pripremanje – kuvanje hrane i izradu suvih improvizovanih obroka u ratu (10 €) – darilo: porcija JLA pasulja
– 30% ob nakupu knjig založnika Buch (razen knjig Mikija Mustra), ki so izšle do 31.12.2018
– 20% popusta na srbske in hrvaške strip albume, ki so izšli do 31.12.2018
– ob nakupu stripov ostalih založnikov v znesku nad 100 € – darilo: porcija JLA pasulja + pivo
– kiosk stripi od 0,50 € dalje

Pravila pri podpisovanju – risanju:
– prednost imajo kupci, ki bojo kupili stripe ta dan v trgovini – v primeru vrste, so vedno prvi na vrsti
– avtor vsakemu nariše eno sliko, vse ostalo samo podpisuje

Srečno!
Aleksander Buh
www.stripi.si

Jednu repliku sam ponovio najmanje petnaest puta u poslednja tri dana – iskreno sam mislio da će me Laktaši ubiti. Prvo me je čačkao onaj pajkan kreten na hrvatskoj granici zbog pasoša, onda me je vozač autobusa bukvalno prevezao preko Laktaša i pičio do Banjaluke, te sam morao 40 minuta da čekam na stanici da me za iste vrati (i usput trpeo kišu i depresiju banjalučke stanice koja je prolazila kroz renoviranje), te sam to veče, zavlačenjem šake u novčanik, nabio ćošak od nokta levog palca u metal kopče, te sam sutradan zveknuo donji zglob desnog kažiprsta o metalni stalak za kese u supermarketu, te me je, dok sam sve ovo odozgo prepričavao autorima na Salonu dok smo se gegali do restorana, žestoko okupao jedan idiot u kamionu, potkačivši naravno i dotične autore, da bih na kraju to veče zveknuo lakat o dispenzer za šampon nakon što sam se istuširao (da, zvanično sam udario lakat u Laktašima). Uz to je kiša padala bukvalno do poslednjeg dana, kada je već trebalo da idem. Čovek bi pomislio da karma nije bila na mojoj strani i da možda nije trebalo da idem, iako sam obećavao i Mazi i momcima iz „Devete Dimenzije“ da ću jednom svratiti u BiH, to jest RS, da ću doći u Laktaše i da ćemo da razmenimo pokoje pivo.

Ali karma ne može da spreči tvrdoglave ljude poput mene, a bogami nije mogla ni da spreči ovaj 12. Salon stripa da bude nešto najlepše čemu sam imao prilike da prisustvujem u skorijem sećanju.

Da odmah smaknem tehnikalije s puta, pa da se bacimo na onaj masni deo posle. Salon je održan u petak i subotu, 12. i 13. aprila u galeriji JU „Centar za kulturu i obrazovanje“; Salon se inače vodi kao zvanična manifestacija ove kulturne ustanove, s obzirom da su suorganizatori. Drugi, ključni suorganizator i idejni tvorac je vazda vredni Milorad Vicanović Maza, „najbolji strip crtač na drugom spratu njegove zgrade“ kako voli da kaže (doduše voli da kaže i adresu iste, koju sam zaboravio). Čovek bi pomislio da je nemoguće održati salon stripa ako ste samo jedan čovek, uz ispomoć porodice i radnika u sklopu kulturnog centra. Ali je Maza uspeo u nameri, i to na više polja. No, da se vratimo na zvanične podatke. U sklopu manifestacije je bila otvorena berza stripa, gde su se prodavala izdanja iz zemlje i regiona. Mogli ste, da ste tamo bili, da nabavite stripove „Darkvuda“, „Komika“, „Besne kobile“, „Fibre“, „Lavirinta“, „System Comicsa“, „Ludensa“, „Publike“ i naravno „Devete Dimenzije“. Bilo je svakako još izdavača, kao i još indie izdanja, ali se iskreno ni ne sećam ko su. Izložba je bila tematska. Isprva, tu su bili radovi sa prošlogodišnjeg Salona, i to podjednako radovi profesionalnih strip crtača i omladinaca koji se tek uče crtanju. Ovakav karakter nije izostao ni na radionici, ali o tom ću ukratko. Drugi deo izložbe je otišao na table iz strip-izdanja „Stripovjetke“, adaptacije pisanih dela Petra Kočića. Autori ovog izdanja, Predrag Ikonić i Milan Mladić, su takođe gostovali.

No, kad smo već kod gostiju, treba progovoriti malo i o njima. Od autora, sem gorepomenutih u Laktašima su još prisustvovali i Filip Andronik, Borislav Maljenović, Midhat Kapetanović, Desimir Miljić, Ismet Erdić, Zdravko Knežević, Srđan Vranješ, Dejan Šijuk, Kenan Halilović, Armin Ozdić, Jovan Bratić i Milan Drča. Među gostima se našao i Piter Bolen, gost iz Belgije i organizator više festivala u toj zemlji, kao i dugogodišnji prijatelj Maze. Neko ko je, poput mene, konačno smognuo vremena da zapravo poseti Laktaše. Bili su prisutni i organizatori strip festivala u Mostaru kao novi-stari prijatelji Salona. Pominjem sve ove autore (i izostavljam sebe) jer je bilo ključno samo videti radionicu u akciji. Cela koncepcija iza Salona u Laktašima je „crtaj i pojaviće se“, i praksa je pokazala da je to tačno. Video sam jednu curicu kako je nanizala, ko od šale, pet radova zaredom samo zato što se rascrtala gledajući druge. A kad vidiš paralelno dete koje je drugi razred osnovne koje sedi pored, recimo, Filipa Andronika ili Bore Maljenovića i kako oboje crtaju strip-junake kao da je to najnormalnija i najsvakodnevnija stvar na svetu, prosto ti se razgali srce. I deca su, naravno, bila znatiželjna. Izlišno je reći da su bila prisutna deca ne samo iz Laktaša, već i iz Banjaluke i Gradiške.

Svakako treba ukratko pomenuti neke od autora individualno. Recimo, Jovan Bratić je relativno skoro izdao velelepan album „Ponori zla“ sa tematikom drugog svetskog rata. S obzirom na veličinu albuma, ni ne čudi što je davao izjave za lokalnu televiziju glede svog dotadašnjeg (i sadašnjeg) rada. Srđan Vranješ, pak, je bio na neki način „zvezda večeri“. Njegova manga „Last Hope“ je postala lokalna novina i raširila se vrlo brzo. Naravno, crtež u istoj je priča za sebe, o čemu sam naravno i pričao sa njim nadugačko, ali me je jedna stvar fascinirala. Naime, njemu su najviše prilazili ljudi za posvete i razgovore. Njemu, pa Mazi. A upamtimo, Maza je izgurao preko 35 albuma za Francuze. Deca su pitala Vranješa da im objasni kako se crta, na šta je on nesebično davao odgovore. Takav entuzijazam za domaći proizvod iskreno dugo nisam video i pribojavam se da dugo neću. Maza je, naravno, svima redom crtao posvete kada je stigao, jer mu vreme nije dozvoljavalo kao organizatoru da se mnogo zadržava. I naravno, Andronik nije zaostajao ni najmanje, te su njegovi crteži pljuštali uzduž i popreko.

Ali nije samo strip bujao u centru za kulturu. Za štandom stripa smo imali prilike da vidimo i ručno rađene statuice znamenitih Srba (potpisnik ovih redova je hteo cara Dušana, ali ga nije bilo pa se zadovoljio Karađorđem). Naravno, treba pomenuti i suprugu Midhata Kapetanovića, Adilu Hamzić, koja je izlagala i prodavala bedževe i ogrlice ručne izrade, sve u znaku pop-kulture (serije, filmovi, animacija, strip i sl.); od iste sam pribavio bedž jednog ksenomorfa za devojku, ka’ što je i red. Naposletku, tu je bio i maketarski klub „Kastel“ iz Banjaluke. Ako ste zaljubljenici u makete aviona, tenkova i drugih ratnih vozila, toplo preporučujem da istražite ove fine ljude i da im overite radove.

Laktaši su u 2019-toj godini imali tu čast da u dva dana uživaju u naizgled skromnom, ali suštinski bogatom programu. Tačno je, veći festivali imaju tribine, promocije, intervjue i konkurse, ali Salon nije takav. Salon dotiče u ono suštinsko kod stripa, u međupovezanost i saradnju kakva se samo spontano rađa. Primera radi, momci iz Mostara su već razgovarali sa budućim gostima njihovog festivala upravo ovde, Vranješ je privodio kraju drugi tom mange i razgovarao o potencijalnim daljim radovima, a ni ne smem da vam pričam koliko sam kontakata pokupio i novih projekata začeo na licu mesta. Negde iza se, takođe, već šuškalo o potencijalnoj saradnji nekih autora na pomolu i momaka iz „Devete Dimenzije“. Šta će biti, videćemo. Nije džabe naziv ovog teksta „izveštaj i poziv“. Iskreno bih pozvao svakog ko je u mogućnosti da poseti Laktaše sledeće godine i sam se uveri u ovo što pišem.

Za kraj, treba reći ovo. Ako je sijaset ljudi iz Banjaluke, Prnjavora, Gradiške, Mostara, Beograda, Sremske Mitrovice, Doboja, Sarajeva, Mostara, Budžima, Zenice, Nevesinja, pa čak i Belgije, sijaset među kome su i odrasli i deca, i autori i konzumenti, i stripari i maketari, došao u jedno malo mesto i ostalo u istom bez obzira na kišu i hladnjikavo vreme, onda o visokom kvalitetu Salona stripa u Laktašima ne treba polemisati ni reči dalje.

Četrnaesta godišnja izložba radionice stripa, ilustracije i koncept arta „Đorđe Lobačev“ sa prijatelјima
18. april – 7. maj 2019.
Dečji kulturni centar Beograd, Takovska 8, www.dkcb.rs

OTVARANјE
četvrtak, 18. aprila, 19 časova Galerija DKCB

Učesnici izložbe: Milica Mastelica, Miloš Slavković, Vid Todović, Jovan Ukropina, Ivana Lazić, Stevan Kovačević, Marko Šerer, Milan Mišić, David Širkoski, Darko Stojanović, Siniša Banović, Aleksandar Obradović, Milica Marković, Saša Arsenić, Andrijana Tomić, Iva Atoski, Darko Pajčin, Nevena Marković, Leonardo Barbi, Petar Savićević, Jakov Savićević, Una Mladenović, Ognjen Stojanović, Dušan Raković, Srđan Jerković, Miloš Đorđević, Katarina Mirčić, Ana Živković, Sara Živković, Milosav Ostojić, Ivan Savić, Bojan Glišić, Ana Nedelјković, Nikola Filipović, Luka Ducić, Mina Milenković, Aleksandar Milenković, Nemanja Simović, Svetlana Seferović, Saša Ćatić, Rastko Novičić, Jovan Borka.

U Niškom kulturnom centru se 19.04.2019. u 17 časova, otvara izložba "Fantastični svetovi Marka Stojanovića"... dok će u četvrtak 18.04. u Petrovcu na mlavi biti otvorena samostalna izložba strip crteža Sabahudina Muranovića Murana i održati promocija strip-albuma "Do pakla i nazad".

Aleksa Gajić naš renomirani strip crtač u Noći muzeja učestvovaće u Narodnom muzeju Veliko Gradište, i biće premijerno prikazan strip pomenutog autora pod nazivom "Od Hadrijana do ponizne Sofije". Strip će biti urađen u formi premotavanja u kutiji, kao klasičan strip album i u formi filma. Srdačan pozdrav, Narodni muzej Veliko Gradište

Koliko jedna sredina može da bude zavodljiva i fascinantna jeste primer dva artefakta iz fundusa muzeja Veliko Gradište, koji su poslužili kao inspiracija koja je zasnovana na tradiciji.

Hadrijanov novčić – kvadrans, kovan u današnjem Velikom Gradištu, koji na reversu ima ispisano ime Pincum koje označava reku Pek koja se uliva u Dunav kod Velikog Gradišta. Od Hadrijanovog novčića je predpostavljamo neki rimski legionar napravio privezak koji je nosio sa sobom kao primer ljubavi prema okruženju u kome živi.

Litografska razglednica Velikog Gradišta koja je putovala 1902. Godine iz Beograda za Veliko Gradište i na kojoj ćirilicom piše: NEMOJTE SE LJUTITI ŠTO SAM OTPUTOVALA JER JE MORALO BITI RADI MOJE BUDUĆNOSTI. U POTPISU PONIZNA SOFIJA, MODISTKINJA DO KOLARCA.

Između ova dva artefakta nastala je priča na nebu i zemlji u rasponu od 2000 godina na prosotru Dunava između Velikog Gradišta i Beograda.

Ova inspiracija tradicijom napraviće mnogo novih artefakata koji će jednog dana biti inspiracija u tradiciji.

Ova priča će u noći muzeja biti predstavljena na tri načina: u formi premotavanja stripa u kutiji, u formi klasičnog strip albuma i kao animirani film. Glavni autor je naš renomirani strip crtač Aleksa Gajić.

Paralelno biće predstavljena izložba gradištanskih dobrotvora braće Đoređević, bez kojih ovaj muzeja ne bi ni postojao.

Gaston odnosno Gaša Šeprtlja Andre Frankena (1924-1997) pojavio se kao glavni junak stripa 28. februara 1957. godine na stranicama “Le journal de Spirou” a do tada je “statirao” u  epizodama Frankenovog serijala “Spiru i Fantazio” – zapažana je njegova pojava u priči “Povratak u mezozoik” u kojoj kroz gust saobraćaj vozi bicikli i nonšalantno čita novine a par slika kasnije nosi polomljeni bicikl; u sledećoj epizodi Gašu zamalo da pregaze baš Spiru i Fantazio! Gaša je, i pošto se osamostalio, nastavio druženje sa dvojicom reportera i njihovim ljubimcem Marsupilamijem. S druge strane, ovi junaci će se povremeno pojavljivati (na plakatima ili kao lutke) u “Gaši Šeprtlji” da podsete čitaoce na sebe ali i da Franken podgreje nostalgiju prema starim junacima.

Početna postavka-pozornica stripa je brzo definisana: Gaša je administrator u redakciji strip magazina koji se zove “Spiru” (u ovdašnjem prevodu “Stripoteka”); izdavačka kuća zove se, saznajemo to u ovom tomu, “Bela šuma“. On se, koliko god može, ne meša u svoj posao - radije peče palačninke - pa ima problema sa gomilama nesređene pošte; svoju prirodnu lenjost pokušava da kompenzira pronalazačkim poduhvatima koji uglavnom neslavno završavaju. Kolege iz redakcije ga trpe sa manje ili više gunđanja ali ponekad i njima prekipi pa mu žestoko odgovore – osim gospođice Zorice koju Gaša oduševljava a on nju vodi na lude izlete i zamišlja u još luđim mačo-avanturama (kakve su jahanje ajkula ili borbe s ajkulama - turpijicom za nokte). Pored stalnih likova novi kolega od ovog toma je Brančilo, rođeni depresivac i baksuz kome baš ništa ne polazi od ruke. U redakciju povremeno dolazi gospodina Gužvić sa namerom da potpiše ugovor  ali to mu nikad ne uspe jer Gaša redovno, najčešće nenamerno, upropasti taj presudni trenutak. Redakciju povremeno poseti i provalnik Fredi “Čarobni prsti” koji, naravno, izvuče deblji kraj. Izvan redakcije Gaša redovno sreće svog drugara Žiću ali i nesretnog i nespretnog policajca Milkana koji najčešće izvuče deblji kraj iz susreta sa Gašom ili njegovim prastarim automobilom Fijatom 509. Kao što obožava svoj auto Gaša obožava i svoje ljubimce neobuzdanu mačku i namćorastog galeba koji terorišu svakoga u redakciji te ribicu Šaranka; generalno Gaša je ljubitelj prirode i živog sveta – tu se računa divlja puzavica i pomahnitali kaktus ali i druge biljke (neke su i mesožderke) koje čuva na poslu. Mada, nije uvek lako sa prirodom pa tako sova koja huče čitave noći ne dozvoljava Gaši da zaspi a on joj uzvraća celodnevnim sviranjem na gitari da i ona vidi kako je biti neispavan! A u netipičnoj epizodi u kojoj je Gaša reporter u poseti ZOO vrtu on otkriva svoje parnjake iz prirode - lenjivce. Lenjost se ponekad prepliče za genijalnim zamislima - tako Gaša “gradi” duboke tunele u arhivi i tamo blaženo drema! Ponekad, pak, od arhive pravi lavirinte za zabavu kolega ili mu, opet, na valšeban način uspeva da, kao rudar, pronađe traženu knjigu. Naravno, ti trenuci genijalnosti ne traju dugo a češći su oni u kojima on dekumentaciju i svakojake drangulije lopatom tovari u orman.

Gaša je oličenje prosečnog čoveka: ni po čemu izuzetan, ne preterano bistar i uredan, večito neispavan i spreman da to nadoknadi, sklon “hvatanju krivina”, s manjkom uvažavanja za šefove i umišljene bogataše. On ima žestoku potrebu da izmisli metode koje će olakšati rad u redakciji i svim ljudima na svetu (a njemu doneti slavu i novac); naravno, ovi pokušaji neslavno završavaju ali to njega ne koleba u dobroj nameri. Gaša zaslužuje odrednicu “šeprtlja” ali ga to ne diskvalifikuje u svesti čitaoca koji mora sebi da prizna da ni sam nije mnogo bolji.

Svaka Gašina dogodovština počinje i završava se na istoj tabli što je od Frankena osim izuzetnog crtačkog majstorstva tražilo posebnu disciplinu i način razmišljanja koji je razvio do savršenstva. Ovaj tom sadrži tri “obična” albuma (table od 709 do 847) i zanimljiv je i po tome što Franken povremeno razbija klasičnu tablu crtežima bez okvira ili njenim potpunim ukidanjem - izveštaj sa utakmice je novinski članak sa ilustracijama.

Zahvaljujući “Darkwoodu” i “Belom putu” konačno je na ovim prostorima moguće pročitati kompletan strip; za razliku od ranijih haotičnih objavljivanja ovog puta su table poređane hronološki, odštampane kvalitetno, u punom koloru i uvezane u tvrde korice. Čitav serijal (u šest tomova) nezaobilazno je štivo za ljubitelje 9. umetnosti ali i svekolike umetnosti jer je “Gaša Šeprtlja”, u izboru čitalaca lista “Mond”, svrstan među 100 najboljih knjiga XX veka!

Milan Bukovac je rođen 01.10.1947. godine u Futogu. Oženjen je i otac dvoje dece. Po završetku građevinske tehničke škole zaposlio se u novosadskom građevinskom gigantu Neimar, gde je radio ko gradjevinac narednih 36 godina. Dobitnik je mnogih domaćih i inostranih nagrada za strip i karikaturu. Živi u Futogu. Godine 1979. sa Nikolom Maslovarom i humoristom Vojislavom Ratkovićem osnovao je  grupu FONS. Milan Bukovac je jedan od prvi domaći autor na stranicama Stripoteke – strip Slonko debituje 1978. godine i izlazi do 1980. godine u ovoj reviji. Tokom 1979. godine u Yu stripu objavljuje Sunčicu i Zvezdana (za neke nastavke scenario je pisao Vojislav Ratković), strip koji je nagrađen trećom nagradom za humoristički strip. U istom časopisu tokom naredne dve godine objavljuje stripove Zoohumorijada i Ljutko, kao i Trapavzana prema scenariju Nikole Maslovare. U periodu 1985-1987. godina u Novom strip zabavniku i Mapet bebama objavljuje strip Gogo. Neke epizode kasnije su reprizirane u Horusovim izdanjima. Prema scenariju Nikole Maslovare radi na stripu Pink Panter za švedskog izdavača Semik. Među ostalim Bukovčevim stripovima su i Traponje (Politikin zabavnik), Ad Grizli (Dnevnik), Komšije (Futoške novine), Radiša (Osmeh), Ljupko i Cupko (Kekec), Pega (Denis). Kao uspešan karikaturista, Bukovac objavljuje svoje karikature od 1966. godine u Osmehu, Veselom svetu, Ježu, Pavlihi, Kerempuhu, a kasnije i u italijanskom Humor grafiku i francuskom Stoblažu. Prisutan je i na raznim domaćim i stranim festivalima.

Ko je Milan Bukovac?
Građevinac, karikaturista i pecaroš.

Rođeni ste u Futoga 1947. godine. Čega se najradije sećate iz detinjstva?
Kakvo može biti detinjstvo, nego predivno! Fudbal smo igrali do besvesti na našoj pijaci, a u letnje vreme su nas tražili oko Dunava.

Kada ste prvi put došli u kontakt sa stripom? Koje stripove ste posebno voleli?
Večernje novosti su imale tri stripa koji su objavljivani u kaiševima – čuveni Cisko Kid, akcioni Ben Bolt i humoristički Porodica Tarana čuvenog Džo Makmanusa. Mene je zainteresovala animacija, a posebno crtanje likova ove porodice. S ponosom sam te likove „skidao“ i crtao na školskoj tabli.

Kada ste počeli da crtate? Da li je u vašoj okolini bilo umetnika koji su uticali na vas i pomagali vam?
Zaista nisam imao privilegiju da mi neko daje savete, a likove sam stvarao po svom nahođenju. Oduševljavao sam se sa Alberom Dibuom, čuvenim francuskim karikaturistom.

Kada ste prvi put objavili strip i kako je do toga došlo?
U novosadskom humorističkom časopisu Osmeh objavljivao sam karikature. Jednom prilikom sam navratio u redakciju noseći strip Radiša, koji je rađen u kaišu i tako je moj prvenac zaživeo.

Kako ste došli na ideju za Sunčicu i Zvezdana?
Vrlo je teško uraditi nešto, a da ne podseca na neke materijale, tako i taj strip. Mi smo se trudili da oslikamo naše mentalitete i osobine. Nas trud je nagrađen prvom nagradom na Jugoslovenskom konkursu za strip u organizaciji Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca.

Kako je došlo do saradnje sa Vojislavom Ratkovićem?
Mnogima nije poznato da je Vojislav Ratković vrsni aforističar. Bili smo dobra i dobitna kombinacija.

Vaš strip Slonko jedan je od prvih domaćih stripova objavljenih u Stripoteci. Kako je došlo do ove saradnje?
Taj strip vuče poreklo iz moje čuvene faze „krompir“ stila. Znači, pojednostavljena stilizacija, tanka, beživotna linija. Ipak, ponosan sam jer je to jedan od prvih domaćih stripova objavljen u našem prestižnom strip magazinu Stripoteka.

Sa Dnevnikom ste sarađivali na stripu Gogo. Možete li nešto reći o ovoj saradnji?
Moj omiljeni lik! Kada sam ga stvarao, imao sam na umu legendarnog Šilju. Smotanog i trapavog, a nadasve simpatičnog i pozitivnog.

Kako je došlo do saradnje sa Semikom na Pink Panteru? Koliko tabli ste uradili i po čijim scenarijima?
Varijanta zvučeća i zvečeća. Prvo, to je svetski poznat lik, a sada nešto razmišljam, mislim da je i taj autor imao u vidu Šilju, kada je dizajnirao lik. Za ove epizode sam intenzivno koristio Diznijevu literaturu, naročito u iscrtavanju pozadina. Rekao sam – zvečeća varijanta. Da, bilo je para i to poprilično. Nikola Maslovara mi je nesebično pomagao da savladam gradivo.

Dosta ste sarađivali sa Nikolom Maslovarom. Možete li opisati sećanja na ovu saradnju?
Kompletan autor, crtač i scenarista. Bas vrhunski! Zahvaljujući Nikoli i Radiču Mijatoviću Miši ja sam od dugogodišnjeg karikaturiste postao strip crtač. Žrtve su bile poprilične jer sav moj rad, trud na stvaranju sopstvenog stila morao sam eliminisati i prihvatiti stripski način razmišljanja.

Možete li reći po nekoliko rečenica o svakom od vaših preostalih stripova – kako su nastali, koliko je tabli objavljeno, kakve su vam uspomene na ove stripove, sa kim ste sarađivali - scenaristi... (Traponje, Pega, Radiša, Ljupko i Čupko, Ad Grizli...)
Sve su to moja deca, ha, ha! Mislim da sam ostao nedorečen. Prosto sam se gubio. Sarađivao sam sa pomenutim autorima, tako da se ne ponavljam.

Da li ste nekada pokušali da se bavite realističkim stripom?
Ne bih ni pokušao. Mislim da nemam talenta za to.

    Otvaranje izložbe APOKALIPSA - BOR,
    četvrtak 11.4.2019, 19h, Galerija ARTGET,
    KCB, Knez Mihailova 6

    Emanuele Mašoni i Aleksandar Zograf,
    Apokalipsa – Bor, fotografija i strip
    Galerija ARTGET
    STETIKA APOKALIPSE
    Emanuele Mašoni  – Borska beležnica
    11. 04 – 2. 5. 2019.

    Duša i telo savremenog čoveka su raspolućeni. Prvo čezne za lepim i dobrim. Drugo vapi za samoodržanjem. U tom procepu počiva – da, počiva – Bor, bez stanovnika koji su isčezli u apokalipsi duhovne ispražnjenosti i egzistencijalne surovosti. Upravo takav Bor fotografiše Emanuele Mašoni. Nema u ovim Mašonijevim fotografijama ni decidnog siromaštva, ni beznađa  – što bi se očekivalo od dokumenatrne fotografije. Apokalipsa je kraj, a ne ožiljak na bolesnoj duši i izmučenom telu. Posle smaka dolazi novi početak. Kad je slikao prizore borske nedođije, Mašoni nije znao da je na pomolu rešenje za sunovrat basena. Međutim, kao da je naslućivao. Jer, njegovi snimci iz ciklusa koji je nazvao Borska beležnica dokumentuju gotovo do kraja apstraktnu estetiku apokalipse.
    Rad fotografa se uobičajeno smatra imitativnim. No, u osnovi toga je velika zabluda. Okolina ne može da se imitira jer bi onda fotograf bio u ulozi nekoga ko podražava dugotrajan proces. Ali, okolina može da se preslikava. Upravo to čini Mašoni, tako što preslikavanje proističe iz svesti da i propadanje može da ima svoju estetiku.
    Umetnik fotografijeEmanuele Mašoni viđeno (u Boru) prisvaja kao kapital slikovnih znakova za svoje likovne ciljeve, sapete između dve sfere interesovanja. Jedne – snimaka apokalipse (u savremenom značenju te reči) rudnika i rudarskog gradića. Druge – slika fantazmagorične lepote gotovo halucinantne okoline. I kao što izvorno reč apokalipsa ne označava katastrofu sudnjeg dana već podizanje vela/razotkrivanje/otkrovenje, tako i Mašonijeve fotografije emaniraju pretežno estetiku apstraktnog.
    Fotograf je u ulozi Tvorca. Njegov usud gordosti svakako nije vrlina u hrišćanskom smislu vizionarske najave kraja istorije i dolaska Božjeg izaslanika, ali je opravdan time što Umetnik svojom produktivnom snagom stvara Umetnost – onu koja se ne divi majci prirodi kao takvoj, već sebi daje pravo da u njenom sunovratu nalazi estetiku. Neutažen je čovekov krik, čak i iz zloslutne dubine jalovišta! Gerniku, prestonicu Baska, fašisti su sravnili sa zemljom, pa ipak, na njenoj katastrofi „nikla je“ jedna od najvrednijih i najlepših slika svih vremena!
    Milena Marjanović

    KAO ANĐEO KADA RAZMIŠLJA O APOKALIPSI
    Priča o Borskoj beležnici Aleksandra Zografa, sa svojih 14 tabli u boji i celokupnom strukturom, podseća na arheološko iskopavanje. Počinje dokazom prisustva rude u ovom regionu, prisustva bakra, teškog metala, blistave bezvremenosti. A ipak, to je samo privid, jer zahvaljujući njegovom arheološkom metodu, odmah ga prekriva ljudski vremenski okvir: otkriveni predmeti podsećaju nas da je evropska istorija metalurgije počela u Boru i da se nastavlja transformišući se u geo-istoriju ili geopolitiku do današnjih i budućih vremena. Priča se završava poslednjim iskopavanjem: ekshumacijom posmrtnih ostataka mađarskog pesnika Mikloša Radnotija (1909–1944), koji je za vreme nacističke okupacije deportovan na prisilni rad u rudnike bakra i na kraju ustreljen u vrat u jednom maršu smrti. Pesnikovi posmrtni ostaci: ono što je ostalo od njegovog tela, njegovi poslednji mali lični utisci i poslednje pesme – Borska beležnica.
    Zograf se ovde direktno suočava sa razornom materijalnom prolaznošću i odgovara na izazov biranjem najlaganije od svih umetnosti – stripa. To je umetnička forma koja se sastoji od vazduha – čak i u vizuelnom smislu, sa rečima koje lebde iznad slika, zatvorene ili nezatvorene u „oblačić“. Njegov sveden i precizan govor se, na kraju krajeva, izvanredno ogleda u pesnikovoj vizionarskoj beležnici: jedina šansa umetnosti da se suoči sa ponorom jeste da pronađe neki jednostavan znak – koren, mesečev zrak, opušak cigarete među usnama – nešto što može popraviti stvarno stanje stvari, nešto što može vratiti one jedinstvene, svakodnevne predmete koji nam omogućavaju da se ne prepustimo. Upornost da svedoči je najtipičnija odlika umetnosti koja pokušava da se bavi holokaustom, koja se usuđuje da opisuje neopisivo: baš takva odlučnost karakteriše slikarstvo Zografa, koji se hvata u koštac sa pravcem nazvanim strip-žurnalizam dovedenog do ivice ponora. Kao specijalni reporter s olovkom u ruci, primoran je da detaljno opiše događaj, sažeto, jednostavno i iscrpno. Pa ipak, njegovi brzi potezi pažljivo čuvaju jasnu završnicu svake linije; on ih zgušnjava unutar prostora moćnog živog znaka i digitalno boji svaku tablu – tehnika kojom savršeno vlada. „Kopanje“ koje Zograf vrši svojim stripovima razotkriva stvarnu stratigrafiju, jer otkriva isprepletanost onoga u što se čovečanstvo pretvorilo i onoga što čovečanstvu mora ostati, njegovo sećanje, njegova istorija nasilja za koje uvek postoji rizik da ih prekriju nove psihološke ili ideološke naslage i materijali.
    Ilari Valbonezi

    Emanuel Mašoni (Rim, 1967) od devedesetih godina prošlog veka radi u svetu modne fotografije. Od samog početka, pored produkcije, bavi se i istraživanjem drugih tema i situacija: mesta mikro-istorije, kako bi se fokusirao na „margine“ velikih istorijskih pokreta. Od 1994. do 1996. godine, Međunarodni komitet Crvenog krsta (ICRC) ga je slao u Bosnu, Srbiju, Kosovo, Jermeniju, Čečeniju, Dagestan, Azerbejdžan, Gruziju, Abhaziju, Irak i Avganistan sa zadatkom da dokumentuje rehabilitaciju ljudi koji su stradali od mina. Postepeno su se od njegovih istraživačkih fotografija formirale poetičnije i čvršće strukturisane serije koje nastoje da se približe lokacijama mikroistorije, gde događaji dobijaju nove dimenzije i nove nivoe značaja, ili motivima vezanim za trenutke, ličnosti i događaje koji su obeležili istoriju time što su uticali na kulturnu, socijalnu i političku savest.
    Godine 2017 je, u Zemaljskom muzeju i Historijskom muzeju Bosne i Hercegovine, otvorena njegova prva retrospektivna izložba pod nazivom Muzej je zatvoren (2013–2017). U januaru 2018. godine njegova serija Suvenir– devet fotografija postavljenih na lajt boks, koje prikazuju preparirane životinje iz kolekcije Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine u Sarajevu – izložena je kao javna instalacija, osvrt na opsadu Sarajeva, u Preradovićevoj 5 u Zagrebu. Serija fotografija pod nazivom Borska beležnica, koja je započeta u Srbiji 2017. godine, prikazana je na Budimpeštanskom festivalu fotografije 2018. godine i, u januaru 2019. godine, u Mađarskoj akademiji u Rimu, u saradnji sa Bibliotekom Akademije nauka. Katalog izložbe (u izdanju Balkanology), uvršten je u Izložbu foto knjiga u Muzeju Benaki, Atinski festival fotografije, 2018. godine.

    Saša Rakezić, alias Aleksandar Zograf (Pančevo, 1963), objavljuje stripove u jugoslovenskoj periodici od 1986. godine, a od ranih devedesetih aktivnije u inostrastvu, naročito u Americi, u časopisima kao što su The Comics Journal, Zero Zero, Weirdo, Rare Bit Fiends, Buzzard, Tantalizing Stories, The Stranger, New City. Fantagraphics Books publikuju više njegovih samostalnih naslova: Life Under Sanctions, Psychonaut #1 i Psychonaut #2. Počev od 2003. godine, redovno radi dve strane stripa u boji za beogradski nedeljnik Vreme. Samostalne izložbe je imao u Pančevu, Beogradu, Sijetlu, Parizu, San Francisku, Poatjeu, Rimu, Solunu, Beču. Samostalne naslove je objavio u Britaniji (Dream Watcher, Bulletins from Serbia), Italiji (Diario, Lettere dalla Serbia, Psiconauta, Salluti dalla Serbia, C’e vita nei Balcani, Appunti 1, Appunti 2, Storia, Segnali), Francuskoj (E-Mails de Pancevo, Bons Baisers de Serbie, Vestiges du monde), Španiji (Como Fui bombardeado por el mundo libre, Fin de siglo, Vida en los Balcanes), Srbiji (Okean iznenađenja, Mesec i ognjeno srce, Polovni svet, Osveta crvene veštice, Dvaput naopačke, Zlato na Mesecu, Mala otkrića), Hrvatskoj (Tušta i tma), Finskoj (Elamaa Saarroksissa), Nemačkoj (Psychonaut), Grčkoj (Hairetismata apo ti Servia), Mađarskoj (Pszichonauta, Elhasznalt vilag), Portugaliji (Mundos em segunda mao 1, 2), Japanu (Bakugeki-chi Serubia karano tegami), Poljskoj (Pozdrowienia z Serbii)

Petar Meseldžija (1965, Novi Sad) je izuzetna i pomalo paradoksalna figura stripskog pejsaža. S obzirom na celinu opusa, kratko se zadržao u stripu, a ostao uvek poštovan kao talentovani crtač, a potom i prerastao u crtačku figuru koju mnogi u regionu, a i u svetu, dižu na pijedestal velikog majstora figurativne ilustracije i narativnog slikarstva realističke fantasy stilizacije.

Zahvaljujući delu odrastanja koje je proveo u Krečedinu kod dede i babe, njegov ujak, strastveni čitalac stripova koji je ovu vrstu magičnog čitanja pretpostavio čitanju školskih udžbenika u kome se mnogo manje prepoznavao, doveo ga je u inicijalnu vezu s medijem. Meseldžija započinje svoju strip karijeru pocetkom osamdesetih radeci na karikaturalnom stripu (Krampi, po sopstvenim i scenarijima Dušana Dude Vukojeva za Stripoteku), da bi uskoro počeo da se pomera za mali korak bliže ka realizmu (dve epizode Kreker Kida u listu Neven), a kratak strip Čuvar istine bio je odlazak u svet realističke stilizacije. Takav je bio i strip na četiri table bez reči Lov (scenario Duda Vukojev; strip je nastao 1987; objavljen u Stripoteci br. 908) Kratki stripovi sabrani su u knjizi Esmeralda i druge priče (Rosencrantz, 2012), a potom Krampi i Kreker Kid  u zajedničkom albumu (Rosencrantz, 2014).

1991. godine, kad i potpisnik ovih redova, Meseldžija odlazi da živi u Holandiju. Nakon što je završio strip Kanu, u potpunosti se posvećuje ilustraciji i slikarstvu, postepeno osvajajući veliki broj fanova koji verno prate svako njegovo objavljivanje i izložbe, uključujući kupovinu originala koji postaju sve traženiji i nalaze se po privatnim kolekcijama u Srbiji, Holandiji, Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Belgiji, Švedskoj, Americi, Hong Kongu i Australiji.

Sve Meseldžijine publikacije, van pomenutih sabranih stripova, pripadaju vanstripskim medijima. Takve su knjige ilustracija Peter Enkorak, Kralja Artur i vitezovi okruglog stola, a među njima posebno se izdvaja Legenda o Baš Čeliku (Zmaj, 2008. godine u Srbiji, a u Americi pod naslovom The Legend of Steel Bashaw, Flesk Publications, 2010) za koju je napisao i tekst, inspirisan mitologijom i narodnim bajkama.  Slovarica (Rosencrantz, 2014) je knjiga za decu po stihovima Dude Vukojeva, za njim dolazi Knjiga o džinovima (napisana na engleskom za Flesk Publications, preveo Goran Skrobonja, System Comics, 2015) i potom, kao veliki poštovalac srpske tradicionalne književnosti, stvara knjigu sa osam ilustrovanih pesama Marko Kraljević i zmaj (Čarobna knjiga, 2017).

Kanu je nastao početkom devedesetih, na predlog Ervina Rustremagića da Meseldžija krene sa serijalom, no projekt kasnije nikad nije dobio takve razmere. Sinopsis je uradio Serhio Aragones, početni scenario Bojan Kovačević, a Meseldžija je tokom kreativnog procesa uneo niz temelnjih promena. Završio ga je tek kada je već živeo u Holandiji. Beogradski System Comics ga upravo sada, dvadeset pet godina kasnije, objavljuje na radost Meseldžijinih fanova. Jer fama o ogromnoj crtačkoj veštini zasluženo se širila upravo zahvaljujući njegovim ilustratorskim knjigama. 

Kanu ispreda arhetipsku priču o iskušenjima i herojstvu indijanskog dečaka otetog u vikinškom pohodu. Vikinzi su posećivali Ameriku i pre Kolumbovog otkrića i činili, naravno, ono što su inače činili, pljačkaške pohode. Već i tada, oružje i oklopljenost vikinga su superiorni nad indijanskim, što je Meseldžijin bolni memento kakva sudbina očekuje indijance u budućnosti, sa kasnijim posetiocima. Priča je pre metafora osvete nego konkretna priča koja bi psihološki kontekstualizovala razvoj karaktera junaka. Njegovo odrastanje nema konkretne razvojne faze, nego se odvija gotovo mitski u skokovima, kao u filmu Ekskalibur. Dečak pobeđuje strah isprva iznutra. Bojeći se bogova i duhova vikinga, on utočište i ohrabrenje nalazi unutrašnjem monologu s indijanskim bogovima i dušama svojih stradalih roditelja jer potpuno je sam, izuzev ove mitske povezanosti. On stalno vodi nemi dijalog s zavetom svog oca koji oseća i hrani u sebi.

Ono čime Kanu pleni nije toliko njegov scenario koliko njegova vizuelna snaga. Zadržao bih se samo na jednom kratkom momentu u priči koji traje kao mala večnost. To je tenutak boli na licu oca vikinga koji je poginuo u pohodu i to upravo od ruke dečaka. Zatvorene oči nesrećnog oca jesu pripovedačko zaustavljanje u vremenu. Staze priče u tom poslednjem prizoru na trinaestoj tabli se račvaju u različitim egzistencijalnim pravcima. Oproštaj i usvajanje. Zašto ne, dečak bi mogao da mu zameni izgubljenog sina? Ili osveta, brutalna i kratka? Život za život, krv za krv. No to je samo trenutak magnovenja, onoga što ispredamo kao čitalačke mogućnosti pre no što ćemo okrenuti stranicu. I, kada smo to učinili, staze pripovedačkih mogućnosti se zatvaraju, ostaje samo jedna. Ili možda dve? Da oca, izbezumljenog od bola, vikinški poglavar nije sprečio, preporučivši život koji će biti produžena patnja za dečaka, priča bi se ovde okončala dečakovom smrću. No, ne zaboravimo, ne postoji samo taj u suštini sadistički savet poglavara o produženoj agoniji, postoje i zahtevi strukture priče. Da se ovde okončala, bila bi štura, prekratka, nedovoljno motivisana završnica. Priča ima još da se razmahne krilima.

U Kanuu su opčinjavajući prikazi prirode, snage prirodnih elemenata i žestine ljudske borbe koju današnjim očima sagledavamo kao plemensko nasilje i destrukciju. Sve razlike u tom svetu se rešavaju mačem i sekirom.

Pojedini prizori u Kanuu su takvi da bi na njima Meseldžiji mogli pozavideti vodeći svetski crtači. Nije, međutim, podjednako režijski jak niti dosledan. Ne uspeva uvek da u potpunosti stripski orkestrira svoje inače neverovatne crtačke moći. „Neujednačenosti“ se javljaju pošto neki od prizora eksplodiraju od same snage, pa se prizori u njihovoj okolini učine statičnijim nego što jesu. Neki prizori su jednostavno crtački presnažni da bi dozvolili sekvenci da preuzme premoć nad individualnim prizorom. Srešćemo i briljantne hermanovske prizore granja na četrnaestoj i petnaestoj tabli, pa onda opet tri table kasnije, hermanovski prizor dečakovog odlaska u noć u poslednjem kvadratu.

Koja je najlepša tabla? Potpisniku ovih redova nesumnjivo dvanaesta. Taj trijumf odnosa crnih i belih površina istinski opčinjava. Kjaroskuro uz bogato senčenje. Odlazak vikinškog broda  u olujnu noć. Nezaboravno lice dečaka konfrontirano s licem vikinškog vođe i budućnošću koja obećava da će biti crna kao i sama noć.

Postoji raskršće između jezika stripičnosti i ilustratorskog jezika. U jednoj raspravi na Fejsbuku (ove rasprave postaju jednako legitimne baš kao i rasprave na forumima, naravno po uslovom da sadrže argumente koji su vredni pamćenja) zastupao sam stanovište da postoji velika razlika između stripskog idioma koji neguje Rajko Milošević Gera i onog fascinantnog, montažnog idioma koji je stvarao Serđo Topi, njegovih kolažnih tabli  fascinantne lepote i grafizma. Gerin idiom je stripski par excellence. Za njega je najvažnija sekvenca, protok pripovedanja. On ne dozvoljava pojedinačnom prizoru da nadvlada. Ostavimo sad Topija po strani, vratimo se Meseldžiji. U intervjuu iz 2011. godine, objavljenom u knjizi Predraga Đurića Zlatno doba vojvođansklog stripa (Rosencrantz, 2016), Meseldžija kaže: „Nemam (više) potrebu da svoju priču pričam u stripu, odnosno u nizu slika, već samo u u jednoj slici, bilo to u kombinaciji sa tekstom, ili bez njega.“

Na drugom mestu Meseldžija kaže: „Dok sam se bavio stripom, govorili su mi da razmišljam kao ilustrator. Kada sam radio ilustraciju, tvrdili su da joj prilazim kao slikar, a za moje slikarstvo kažu da je prenarativno, ilustratorsko po karakteru. Nikako mi nije polazilo za rukom da u potpunosti budem deo oblasti kojom sam se bavio. S vremenom sam shvatio da mi ništa drugo ne preostaje nego da budem svoj, odnosno ono što jedino ima smisla da se bude.“ (Baš-Čelik mi je promenio život, intervju iz 2016. u Novostima)

I Stiv Rud (Steve Rude), sjajni crtač stripa Nexus, i Petar Meseldžija pripadaju autorima s kojima sarađuje Flesk Pablikejšns (Flesk Publications) koji već četvrt veka predstavlja najbolje autore fantastične umetnosti. Obojica su se okušali u ilustraciji i stripu. Obojica su imali samosvest da prepoznaju snagu pravih, najboljih izbora u sebi. Stiv Rud je izabrao strip, Meseldžija svet ilustracije i slikarstva. Nijedan nije pogrešio u proceni gde je njegova najveća snaga. Meseldžija je osetio svoju najveću snagu i punoću izraza u pojedinačnom prizoru otelotvorenom slikarskom tehnikom.

Petar Meseldžija je artist’s artist, umetnik koga vole umetnici i van medija i žanrova u kojima sada deluje. Ostao je nepokolebljivo majstorski ilustrator koga strip crtači vole i duboko poštuju.

Odprtje razstave del udeležencev in podelitev nagrad,
predstavitev mini stripov i projekcija animiranih filmov.

petek, 12. aprila 2019, ob 17. uri v Trubarjevi hiši
literature v Ljubljani

Natečaj Živel strip! Živela animacija! je prišel h kraju!

Na natečaj je letos prispelo 324 stripovskih del, ki jih je ustvarilo 372 učencev in 33 dijakov iz Slovenije, sodelovalo pa je 34 osnovnih in 3 srednje šole ter 13 posameznikov. 53 osnovnošolcev in 1 srednješolec so ustvarili 17 kratkih animiranih filmov.

Vsi udeleženci prejmejo čisto svež mini strip, bodisi strip Knjiga od hudičalanskoletnega nagrajenca natečaja srednješolca Matevža Bervarja, bodisi stripPopotnikov pobeg osnovnošolca Marka K. Štembergerja, ki sta ga avtorja ustvarila prav za to priložnost.

Ob odprtju razstave del udeležencev in avtorjev mini stripov ter podelitvi nagradsi bomo poleg nagrajenih animacij ogledali tudi Slona, program animiranih, ki ga pripravlja mednarodni festival animiranega filma Animateka oz. društvo za oživljanje zgodbe 2 koluta.

NAGRAJENCI:

STRIP
GLAVNE NAGRADE: KNJIŽNI KUPONI V VREDNOSTI 100 eur in udeležba na izdelavi stripovske majice
1. VANJA FLIS: Skriti posli nečaka iz ozadja, SŠ za oblikovanje in fotografijo Ljubljana, 1. a
2. CLASS 3. A: Zanzarelax!, Scuola primaria G. Mazzini Udine, 8 let, mentor: Daniela Chialchia
3. HANA LOGAR: Limonada, OŠ Antona Žnideršiča, 7. a, Ilirska Bistrica, mentorica: Gabriela B. Blokar

POSEBNA NAGRADA: POČITNICE – 6-dnevno taborjenje Mini Gorindol na Kolpi(www.taborjenje.info) in udeležba na delavnici izdelave stripovske majice
1. KOSTA TATAR: Napad ubrisane radirke, OŠ Toneta Čufarja Ljubljana, 9 let, mentorica: Patricija Čičmir-Vestić

PRIZNANJA in udeležba na delavnici izdelave stripovske majice + Stripburgerjeve publikacije
RogLab zgoraj navedenim nagrajencem natečaja omogoča izdelavo lastne stripovske majice na brezplačni delavnici, ki bo potekala v soboto, 20. aprila 2019, med 10. in 15. uro.
1. DAN KARIŽ MEŠKO: Če se jeziš, se v pošast spremeniš!, Ljubljana, 11 let
2. in 3. ANA IN NEŽA ŠTULAR: Primer št. 105, Kranj, 12 in 8 let
4. KLARA MAVER: Vsiljivec na barju, OŠ Šmarje-Sap, 7. a, mentor: Aleksander Gube
5. NEŽA LIKOVIČ: Ki-Ki-Do in mravlje, OŠ Sostro, 6. c, mentorica: Lea Cebe Podržaj

POSEBNA OMEMBA
LIDIA NONINO: Le Ki-Ki-Do, Valussi Udine, 1. d, 11 let

ANIMACIJA
GLAVNE NAGRADE:
1. KAZIMIR PLESNIČAR: Under yours skin, 14 let, nagrada: 100 eur
2. Aleksander Cavazza: Fishy, 16 let, nagrada: udeležba na delavnici animacije Slon in akreditacija za Slon na Animateki
3. TJan Rozmarič + Luka Ž. Horvat: Parkour, OŠ Gornja Radgona, 6. a, 11 let, mentor: Damijan Sovec, nagrada: udeležba na delavnici animacije Slon in akreditacija za Slon na Animateki
4. Katja Koren, Vita Gazič, Brina Nanut, Neža Nanut: Trojanska vojna, Filmski krožek Zarja OŠ Vojke Šmuc, Izola, mentor: Vasja Nanut, nagrada: DVD z animacijami Slon in akreditacija za program Slon na Animateki

Biblioteka Županije Dolž „Aleksandar i Aristija Aman“, u Krajovi, Rumunija, u subotu 06.04.2019. godine, sa početkom u 11h po lokalnom vremenu,  u sali „Akademik Dinu Đuresku“, organizuje promociju prvog iz serije strip albuma scenariste Marka Stojanovića  „Vekovnici“ ( epizoda „Rekvijem“)  na rumunskom. 

Ovo je inače albumska premijera nove verzije prve epizode iz serijala koju je nacrtao Marko Nikolić i na kojem je uz nekoliko nacrtanih tabli svoj doprinos dao i Dejan Nenadov.

Album je objavljen u crno beloj varijanti a postoji i kolor varijanta, čiji je prvi deo već objavljen u najnovijem broju hrvatske „Strip revije“.

Dan Janoš je autor naslovne strane, a na albumu je sarađivao i ilustrator Tudor Popa. Album je sa srpskog preveo Dragan Predić.

Glavni organizator celog projekta je neumorni strip autor i promoter Marian Miresku iz Krajove, koji je već dobro poznat ljubiteljima stripa u Srbiji i regionu, a album je izdat pod etiketom AH BD!

Konačno sam složila svoju stranicu! Zavirite. https://ivanaarmanini.net

     Straka nastavlja svoj strip "magazin" na Strip vestima tako da je postavljen još jedan broj Samoniklog korov stripa, 551. broj:
     www.stripvesti.com/samoniklikorovstrip/551