....Princ Valijant 15 i 16.

Ne propustite nastavak avantura vašeg omiljenog junaka – Princa Valijanta!
Pred vama su naredna dva toma, a možete ih kupiti na Letećem startu, od 29. marta do 1. aprila, po ceni od 1.200 dinara po tomu, u striparnici „Čarobna knjiga“ u Dečanskoj 5 u Beogradu, striparnici „Alan Ford“ na Novom Beogradu, Klubu čitalaca Čarobne knjige „Bulevar Books“ u Novom Sadu i na našem sajtu.

Princ Valijant 15: 1965–1966. Putujući severom Atlantskog okeana, Arn preživljava brodolome i napade pirata na putu ka Novom svetu, gde će se pregovori o trgovini ubrzo pretvoriti u otmicu s taocima. Kad napadne neprijateljsko pleme, Arnova grupa vikinga udružuje se s plemenom Algonkina kako bi odbila napadače. Za to vreme, Mordred snuje osvetu i smišlja nov napad na Kamelot – u trenutku kad su Valijant i njegova porodica najranjiviji. O Aleti se šire glasine pošto su je slučajno pomešali sa sirenom, slavni Raspevani mač se opet pojavio i princ Valijant kreće u delikatnu misiju da pronađe svog nestalog naslednika. Poručite odmah

Princ Valijant 16: 1967–1968. Princ Valijant polazi u misiju da pronađe jednog nestalog, zaljubljenog naslednika, ali, pošto se s njim vraća prekasno, postaje mentor nesigurnom vođi. Na putu ka Kamelotu, sprijateljuje se sa ser Rejnoldom, veselim glumcem čije jahačko umeće privlači pažnju kralja Artura. Ser Rejnolda, osim toga, veština oponašanja drugih odvodi duboko u ljubavni trougao. U svečanoj dvorani se bore kako članovi porodice, tako i vitezovi, a za to vreme mladi Arn polako ludi pod činima divljih šumskih ljudi. Val predvodi pobunu robova, Aleta kuje planove protiv gramzivih upravitelja koji su Maglena ostrva gurnuli u opasno prepuštanje zadovoljstvima, dok kraljevska deca otkrivaju čari romanse. Poručite odmah

          www.carobnaknjiga.rs

  ...ožujak/mart 2018.

    OPET MANIFEST O DOBROJ ZABAVI…!

    Tijekom svog predavanja mladim studentima, Jules, živa legenda hrvatskog stripa, je poručio: „Ako želite uspjeti u svijetu stripa, strip ne možete crtati iz hobija, morate  mu se ozbiljno i potpuno posvetiti i možda uspijete, ako imate potrebnu kvalitetu.“ Ispričao je i o prihodima od crtanja koji su u određenim razdobljima njegove duge karijere dostizali deseterostruke iznose prosječnih plaća običnih smrtnika u bivšoj državi. Jules je prošao sve mijene u svom dinamičnom životu i autentičan je svjedok povijesti hrvatskog stripa. Običaji, ukusi, tehnologije, čitatelji, urednici, ideologije, pa čak i države su se mijenjale, a Jules je cijelo vrijeme radio i zarađivao do vrlo visokih godina zahvaljujući izvrsnosti svoga stvaralaštva i odanosti svom omiljenom mediju – stripu.
     I danas imamo naših uspješnih profesionalaca u stripu koje je rijetko čuti i još ih rjeđe vidimo u javnom prostoru jer od posla nemaju vremena ‘producirati se’ po različitim događanjima ili medijima.
     Puno su brojniji oni drugi, netalentirani, lijeni (ili oboje), samozvani strip autori, koji bi po svaku cijenu objavili neki svoj uradak, ali u pravilu ne vole ničije primjedbe i savjete, odbijanje shvaćaju kao uvredu, a crtanje uvjetuju obilnim honorarom i slično. E, ako to ignorirate, onda se internetski prostor napuni  bijesnim jadikovkama: te nema pravih izdavača, nitko ništa ne plaća ili malo plaća, nadležne kulturne institucije neće financirati, nema poticaja za strip i neshvaćene majstore, itd. Crtao bi, a strah ga je sudbine crtanja, htio bi biti uglednik pera i kista, a sline mu cure na novčanice. Vlastiti kreativni i karakterni deficiti naravno je posljednje što im je upitno.
     Tomislav Košta, kojeg smo već predstavili u Strip reviji Večernjeg lista, objavili smo mu već ranije i izvrstan album Sjećanja, je upravo suprotnost prije opisanim kandidatima sreće, vrijedan autor čiji nagrađeni strip na temu priče Ivane Brlić-Mažuranić objavljujemo u ovome broju.
     On nije prvi niti će biti posljednji novi autor čije radove s veseljem objavljujemo kada pokažu da to zaslužuju.
     Možda je to inzistiranje na određenoj razini darovitosti i kvalitete malo neprilično ako dolazi od urednika Strip revije kojem je strip samo hobi proizašao iz stripske strasti. Strip revija nije savršena, možda baš zbog želje i namjere da se u njoj popularizira medij cijelim spektrom stripova, kako bi svaki čitatelj pronašao nešto što mu se sviđa, bez isključivih pretenzija da su svi izvrsni. U takvoj koncepciji popularizacije i promicanja stripa kao zabave, ponekad se suočimo s ponešto neodobravanja tvrdih elitista i kritizera, ali oni i onako nisu naša ciljna skupina.
     Urednik i suradnici se zabavljaju uređujući Strip reviju, želeći svakim brojem svoj užitak podijeliti sa što više čitatelja. Među njima, vjerujemo, naći će se i oni zahtjevniji koji će posegnuti za albumom ili grafičkom novelom u, ipak, velikoj ponudi na stranom i  našem prostoru kako bi zadovoljili svoje potrebe.
     Uređivanje Strip revije neće mi nikad biti posao, uvijek će biti hobi, bez komercijalnog grča koji opterećuje profesionalne izdavače čija djelatnost prirodno mora biti profitabilna. Sve dok nam to bude veselje i dok imamo podršku značajnog broja čitatelja izlazit ćemo. Ipak, rado bismo dočekali dan kada će se pojaviti bolji, ljepši i kvalitetniji magazin pa da se nadmećemo ili se lijepo okrenemo novim izazovima.

• JAGLENAC I RUTVICA • Scenarij: Davor Špišić prema pripovjetki Ivane Brlić-Mažuranić;·Crtež: Tomislav Košta
  Strip koji je pobijedio na prošlogodišnjem natječaju za strip po zadanome scenariju.
• ALOMA: Blago Neustrašivog, 2. dio • Autor: Alfonso Font
  Nakon što smo upoznali nove junake, putujemo u Panamu kako bismo razotkrili mnoge tajne.
• LOGORSKA NEDJELJA • Scenarij: Rudi Aljinović: Julio Radilović – Jules
  Julesov strip o dogodovštinama izviđača Olivera i njegovih prijatelja.
• COMANCHE: Sjećaš li se, Kentucky? • Autor: Hermann
  Priča o neraskidivom prijateljstvu dvaju danas već legendarnih junaka.
• FUNTAZIJE • Autor: Stanko Bešlić
  Neki su roditelji baš nerazumni.
• TATICA • Autor: Nob
  Priča s kojom će se poistovjetiti svaki roditelj.
• PEANUTS • Autor: Charles Schulz
  Neki ljudi baš uvijek nazovu u krivo vrijeme.

    Skrećem Vam pozornost i na naše Facebook stranice, na kojima možete pratiti vijesti vezane za Kuću stripa.
www.facebook.com/Stripforum

     Čitajte nas, pišite nam, posjetite na www.stripforum.hr i Facebooku.

     Mladen Novaković

  ...u belim „špilhoznama“;
  „Štrumpfovi 11: Priče o
  Štrumpfovima“ Pejo i Delport;
  izdavač „Čarobna knjiga“ 2017.

Novi, čak 11. po redu album u seriji albuma koji sabiraju (ne)zgode Štrumpfova, malog, plavog šumskog naroda, u izdanju agilne „Čarobne knjige“, u potpunosti se razlikuje od prethodnih po tome što ga, umesto jedne ili dve epizode, čine čak 52 stripa, tačnije samostalnih strip tabli. Pejo, crtač i scenarista, i Delport, (samo) scenarista, i na ovim tablama neumorno prate doživljaje 100 Štrumpfova, jednoobraznih plavaca u belim „špilhoznama“ i sa belim kapicama (osim Velikog Štrumpfa koji je u crvenom). „Priče o Štrumpfovima“ nastajale su, to je sasvim očigledno iz njihovog sadržaja, iz raznih „potreba“, od onih prigodnih kakvi su praznici (Nova godina, Božić), kada je uobičajeno i poželjno da se u časopisima-magazinima željama i porukama čitaocima oglase omiljeni strip junaci, do onih iz vrlo praktičnih razloga: da se popune preostale prazne stranice u nekom broju časopisa. No, kakav god bio povod, zadata dužina - jedna tabla - stvaraoce stavlja na ozbiljne muke jer je potrebno biti duhovit, brz i koncizan. Geg table su zaista posebna kategorija i vrlo su slične vicevima - ukoliko nisu precizno „tempirani“ neće postići maksimalan efekat što je, opet, ravno promašaju. Pejo i Delport dokazuju ovim albumom da su uigran dvojac sposoban da vrlo disciplinovano „proizvede“ dobar strip bez većih kolebanja i padova kvaliteta iako ove table nisu rađene u kontinuitetu već po zahtevima, uz različitim vremenima.

Pošto jedna tabla, na kojoj uglavnom staje 8 do 10 sličica, ne dozvoljava raspričanost, autori su se opredelili za šaljivu „razradu“ odnosa između Štrumpfova (njihov najveći i najljući neprijatelj Gargamel ne pojavljuje se). Poneki čitalac bi pomislio da se na ovu temu nema mnogo šta reći posle onoliko već nacrtanih epizoda ali - vara se. „Priče o Štrumpfovima“ itekako su zabavne i duhovite i - poučne (mada ova linija nije previše potencirana). Album počinje filozofskim promišljanjem (upotrebljavanim više puta i u raznim knjigama): elem, mali Štrumpf se hvali da je izmislio mašinu koja od džaka lešnika pravi zlatnik a kad Veliki Štrumpf pita pronalazača šta će kupiti za taj zlatnik on spremno odgovara „Kupiću veliki, veliki džak lešnika...“ U čemu je onda poenta? Pa u zadovoljstvu invencije i rada koji se ne mogu kupiti. Varijacija na ovu temu je situacija u kojoj mali plavac odlazi na bunar želja ali ne uspeva da smisli ni jednu novu želju jer već živi kako želi. S druge strane, želje mogu i da bole - pošto hoće da upozna zvezde, Astroštrumpf se stalno udara u glavu pa se zvezde roje oko njega. Posvećenost pokazuje i Štrumpf koji pokušava da pripitomi - biljku ljudožderku (!) kao i dvojica koja zasade košticu breskve i strpljivo čekaju da izraste drvo.

Znano je da svaki Štrumpf ima drugačiji karakter i da zbog toga na ovim tablama zapada u razne nevolje. Mrgud je dežurni namćor koji ništa ne voli mada u trenutku slabosti priznaje da voli cveće ali da ne voli da to bilo ko zna. Svirko užasno falšira pa Štumpfovi više vole da na tocilu oštre i čekić samo da ga ne bi čuli; čak i muzička kutija u Svirkovim rukama svira pogrešno! Jedino se dovitljivi Štrumpf dosetio da ga Svirko rashlađuje tako što duva trubom u njega (ali mudri plavac nosi zaštitne slušalice). Gurko, majstor za neslane šale i eksplodirajuće poklone toliko je dosadio svima da niko neće da primi poklon tako da on sam otvara paket jer je šteta da mu sav trud propadne. Neki put šala izazove ljutu reakciju: kad Gurko umesto hrane na izlet ponese svoj poklon, njegovi gladni drugari ga (u „vaspitne“ svrhe) vežu za ražanj i spremaju se da upale vatru. Zimogrožljivko, kome se i baloni od sapunice smrzavaju, onesvestiće se, pak, usred zime zbog sunčanice - kao posledice delovanja sugestije da je vrućina. Agresivno poučni Kefalo takođe će imati probleme: poučiće nespretnog Štrumpfa da ne seče granu na kojoj sedi tako što će on sedeti na njoj. A kad za Novu godinu svima dosadi savetima Kefalo biva prisiljen da napiše kako neće gnjaviti druge, neće se ulizivati Velikom Štrumpfu i da će „začepiti svoju veliku...“ Svoje probleme ima i pesnik koga inspiracija ne sluša i koji ima muke da nađe prave rime. Lenji Štrumpf će simulirati da ga bole noge kako bi ga neko odvezao do sela a onda će neoprezno skočiti u bure s katranom. Drugi lenjivac se uzaludno sunča jer mu ne uspeva da pocrni. Ipak, svačiji talenat se može iskoristiti pa se proždrljivi Gricko na priredbi predstavlja kao „gutač plamena“ mada, kad se najede ljutog, on - izbacuje plamen. Vredni ali nemarni Štrumpf imaće problema da pozajmljene merdevine vrati u ispravnom stanju. Slasna torta „tera“ sve Štrumpfove da mesečare i dođu do nje - ali će ih Veliki Štrumpf raskrinkati. No, ni Veliki Štrumpf nije „cvećka“ jer, iako voli svoje „mališane“, ljubomorno samo za sebe čuva - malinovaču. Konačno, u ultimativnoj avanturi, Štrumpf slikar prikrada se drugu kome su, u balonu iznad glave, crne misli a koje on, sa par poteza četkom, obriše i umesto crnila nacrta lep buket cveća što će izmamiti osmeh do tada neraspoloženom mališanu.

Dogodovštinama Štrumpfova kraja nema kao ni ovom albumu koji se može čitati i prelistavati po redu, na preskok ili od kraja prema početku i uvek će, zbog svoje bezbrižne i infantilne duhovitosti, oraspoložiti i od srca nasmejati znatiželjnike.

(„Dnevnik“, 2018)

  ...kao obavezna lektira.

     Pretplatite se, potpuno je besplatno, na LetaQ Darka Macana. Odlaskom na priloženi link tinyletter.com/mcn, dovoljno je da upišete svoju email adresu i kliknete subscribe. Kada vam za koji minut, ili manje, stigne email samo kliknete na link koji vam nudi kako bi potvrdili autentičnost pretplatnika. Svakog 6. u mesecu će vam stizati LetaQ sa Darkovim tekstovima i stripovima… nešto kao dnevnik na mesečnoj bazi… imate i arhivu gde možete pročitati prethodne brojeve, ups, prethodna "pisma"…

     A prvi LetaQ je počeo ovako:
     "Za svaki slučaj, odgovorimo i što me nitko ne pita: tko sam, čemu letaQ i zašto danas?
     Zovem se Darko Macan. Ponekad me plaćaju da pišem, prevodim ili crtam, a ponekad to činim za dž. Usto sam opsjednut periodikom, pa je letaQ način da izdajem časopis koji me ne košta ništa (osim vremena i truda, ali to ionako nije na cijeni) i ne zauzima skladišni prostor, a pokrećem ga na tridesetu godišnjicu svog prvog objavljenog stripa.
     …"

     Ostatak u arhivi na adresi: tinyletter.com/mcn/archive

Saša Rakezić alias Aleksandar Zograf rođen je 1963. godine u Pančevu. U jugoslovenskoj periodici objavljuje stripove počev od 1986. godine, u časopisima kao NON, Ritam, Rock, Mladost, itd. Početkom devedesetih, Zograf počinje aktivnije da objavljuje u inostranstvu, naročito u Americi. Počev od 2003. godine, redovno objavljuje po dve strane stripa u boji u beogradskom nedeljniku Vreme. Učestvovao na više internacionalnih strip-festivala, konferencija i izložbi. Radovi objavljeni u domaćim časopisima: Reč, Košava, Naša borba, Vreme zabave i dr., kao i u brojnim evropskim časopisima. Značajnije nagrade: MAKS za strip autora godina, Zaječar (1997); Festival stripa u Luki specijalna nagrada (1998); Nagrada Scomese sul futuro Napulj (1999), nagrada Hector Osterheld Rim (1999), Oktobarska nagrada grada Pančeva (2000), Nagrada Desimir Tošić (2009), Nagrada Fonda Todor Manojlović (2012), itd.

  Intervju: Saša Rakezić

Ko je Saša Rakezić?
Iako zvuči paradoksalno, možda je veći problem da shvatimo sebe nego druge, čak – čitav život provedemo pokušavajući da dokučimo to što se odigrava upravo pred našim nosem,  tako da ću izbeći odgovor na to pitanje...

Kako je Saša Rakezić postao Aleksandar Zograf?
Često me ljudi pitaju u vezi sa tim, ali ne znam ni sam zašto sam odabrao da zakomplikujem sebi život smišljanjem pseudonima. Izvesno je da se to desilo sredinom osamdesetih, kada sam rešio da krenem da eksperimentišem sa bavljenjem stripom (pre toga sam bio ubeđen da će pisanje biti moja glavna vokacija). U vreme kad sam smislio pseudonim, nisam imao pojma da ću desetak godina kasnije pretežno objavljivati u inostranstvu, gde im je uglavnom lakše da izgovore Aleksandar Zograf nego Saša Rakezić, ali sve ostalo je bilo gnjavaža, mislim – već i to što uvek morate dvaput da se predstavljate. Sećam se da sam 1998. bio pozvan da gostujem na festivalu stripa u italijanskom gradu Luka (gde sam tom prilikom dobio specijalu nagradu). Tada je već počelo da se govori o bombardovanju Srbije, aerodromi su bili zatvoreni, a srpski autobusi nisu mogli da prolaze kroz Hrvatsku… Gordana i ja smo do Luke stigli klackajući se najpre vozom do Bara, zatim brodom preko Jadrana, pa železnicom s kraja na kraj Italije. Kad smo dospeli do Luke bio sam već prilično umoran i nekako sa pola uva sam slušao kako na recepciji hotela saopštavaju da ne postoji rezervacija na moje ime. Auh, šta sad, kud sad usred noći? Tek nakon nekog vremena uspeo sam da se „obsetim“ da je rezervacija verovatno upisana na „Zografa“. Nešto još gore usledilo je kada mi je malo kasnije neko ukazao na italijanskog crtača s kojim sam tada bio u prepisci ali se još nismo bili sreli – Đanluka Kostantini. Prišao sam mu da se predstavim i – znajući da treba da izgovorim neko ime drukčije od „onog pravog“, iz mene je izletelo „Zdravo! Ja sam Zagor“! Čovek me je zbunjeno gledao, a ja sam proklinjao što mi je ikada palo na pamet da smišljam pseudonim...

Rođeni ste u Pančevu 1963. godine. Kako je izgledalo detinjstvo u ovom gradu tokom 1970-ih? Čega se najradije sećate?
Do svoje osme godine živeo sam u jednoj od ulica u centralnom gradskom jezgru. Ipak, ulica je bila asfaltirana tek kada smo odatle odlazili. Pre toga se između dve strane ulice nalazio samo trotoar i travnato polje kojim automobili skoro uopšte nisu ni prolazili. Bilo je to lepo detinjstvo, usred grada a ipak u nekom bezvremenom ambijentu koji je tada bio još nalik na početak dvadesetog veka… Sva deca su neprestano bila na ulici, ulazili smo u kuću samo kad ogladnimo. Ja se sećam vlastite opsesije knjigama i stripovima, koja me nije napustila nikada. Još u predškolskom periodu počeo sam da iscrtavam imaginarni svet koji sam zamišljao da je smešten na nekoj drugoj planeti. Čitave gomile iscrtanih svezaka, koje sam krio čak i od svojih roditelja… Ne umem da objasnim zašto sam to uopšte smatrao „tajnom“. Klinci pre imaju potrebu da svima unaokolo pokazuju svoje crteže.

Vaši prvi kontakti sa stripom?
U vreme mog odrastanja jugoslovenski kiosci su bili puni stripova. Moja mama (roditelji su imali svega dvadeset godina kada sam se rodio) bila je pasionirani čitalac  stripova, tako da je u svakom momentu bilo više nego dovoljno stripova unaokolo. Ja sam sa pravom opsesivnošću posmatrao crteže u kojima i danas vidim neku totemsku snagu. Čak i nevešto nacrtani stripovi zrače uzbudljivom grafičkom iskričavošću. Kao dete, to je ostavilo dubok utisak na mene.

Kada ste počeli i sami da se bavite stripom? Kako je to izgledalo?
Stripove sam crtao oduvek, ali po povratku iz vojske, 1984. godine, palo mi je na pamet da probam da crtam „profesionalno uobličene” strip-storije. U početku je to bio crtački duo – zajedno sa Slavoljubom Živanovićem, sa kojim sam se družio još u dizajnerskoj školi u Beogradu. Mi smo zajednički pisali scenarije i crtali crteže. Koristili smo nadrealistički princip „toka svesti” (iako to ni izbliza nismo tako ozbiljno shvatali; u stvari smo se zavitlavali), jedan započne priču, drugi nastavi, a kasnije korigujemo i prilagođavamo gde treba. Jednom je Slavoljub sanjao nekog lika nalik na skakavca, koji je postao glavni „negativni junak” naših stripova… I tako, sve dok nam se putevi nisu razišli kada je Slavoljub počeo da se bavi fotografijom, a zatim i filmskim studijama (kasnije je, pod imenom Zli, postao poznat kao režiser spotova turbo-folk zvezda, ha ha, čak i kao direktor srpske varijante Velikog brata i drugih rijaliti programa!).

U to vreme posebno su bili popularni Bonelijevi junaci. Da li ste ih i vi pratili? Ko od njih vam je bio omiljen?
He he, naravno da sam čitao Bonelijeve stripove. Svake sedmice je izlazila nova sveska,  i to prilično obimna, ko bi tome odoleo… Iz prethodno navedene anegdote, može se pretpostaviti da je jedan od omiljenih likova bio Zagor. Inače, sa odrastanjem, likovi poput Zagora postanu vam potpuno besmisleni – kao i superheroji, njihov nagon za činjenjem dobrih dela je u suprotnosti sa ljudskom prirodom. Hajd' da kažemo da u stvarnom životu „dobročinitelji” rade isključivo za pare, čik mi pokažite nekog policajca ili kriminologa koji će sa tim da se bakće samo iz ljubavi prema pravdi, a ne zato da bi od tog novca prehranio sebe ili porodicu… Pa svi ti „tajanstveni” kostimi, koji nikako ne deluju prirodno u normalnim okolnostima… Iz nekog razloga, ili bar u tom vremenu, većini klinaca koji su na lokalnoj trafici kupovali stripove poput Bonelijevih sve je to bilo vrlo zabavno. Možda će nekome biti zanimljivo da sam pisao predgovor za italijansko izdanje koje objavljuje reprinte originalnih storija iz sedamdesetih o Komandantu Marku.  Mislim da je za moju generaciju to bilo važno štivo, u vreme kada smo učili JEZIK stripa. Te neke osnove ste mogli da naučite i čitajući Zagora, a nadgradnja je zavisila od vašeg vlastitog senzibiliteta i talenta.

Koji autori i stripovi su na vas uticali tokom mladosti?
U mladosti sam čitao sve ono što je izlazilo u Stripoteci, Politikinom zabavniku i brojnim drugim listovima, ali takođe sam voleo Alana Forda. Inače, 2007. godine sam bio gost velike retrospektivne izložbe Magnusovih radova u Pinakoteci u Bolonji. Tamošnja Pinakoteka je institucija od nacionalnog značaja, gde se retko dešavaju izložbe posvećene stripu, ali je manifestacija trebalo da bude podsećanje na legendarnog umetnika koji je živeo u Bolonji. Katalog izložbe je bio obimna monografija u kojoj je našao mesto i moj članak koji se ticao uspeha kojeg je Alan Ford postigao u Jugoslaviji. Tako sam se nekako simbolično odužio jednom od velikih uzora iz detinjstva i rane mladosti.

Koliko ste uopšte tokom 1980-ih pratili domaću, tada veoma razvijenu, strip-scenu?
Razume se, pratio sam to što se u to vreme dešavalo, ali mi je takođe bilo zanimljivo da čitam časopise kao Pegaz, koji su se bavili istorijom stripa…

Sa 16 godina postajete deo redakcije kultnog lista Džuboks?
Bio sam saradnik lista, u vreme kada je to bila vrlo uticajna publikacija. Pokušavao sam da pišem o nekomercijalnim grupama, kao Rezidents, Pere Ubu, itd., ali sam radio i drugo šta, recimo ponekad uređivao pisma čitaoca, što je bilo vrlo zabavno. U to vreme prijatelj (i takođe saradnik lista) Predrag Popović i ja smo često odlazili do Novog Sada i družili se sa ekipom oko Lune, Peđom Vraneševićem, Kebrom i ostalim zanimljivim likovima. 

Tokom osamdesetih, počinjete da objavljujete, ali uglavnom u omladinskoj štampi. Koliko je omladinska štampa u to vreme bila značajna za neafirmisane strip-autore?
Bilo je sjajno da je postojala omladinska štampa, zato što ste mogli da eksperimentišete i da objavljujete pre nego što steknete izvesnu reputaciju. Poznajem dosta ljudi koji su tako isprobavali svoj senzibilitet, neki su nastavljali da se bave stripom, a neki su se okrenuli drugim vrstama kreativnih delatnosti. Među njima je recimo i  Dejan Vučetić Vuča, koji je mogao da završi i u taboru strip-crtača, da nije preovladalo njegovo delanje u muzici kroz grupu Darkvud Dab, grupi čiji se naziv takođe asocijativno vezuje za strip.

Da li je tada bilo pokušaja da uspostavite saradnju i sa nekim strip-revijama, kao što su YU strip, Stripoteka...?
Zahvaljujući zanimanju urednika Mome Rajina, ja sam zapravo i započeo svoj rad tako što je YU strip otkupio nekoliko storija koje sam kreirao zajedno sa Slavoljubom Živanovićem. Nažalost, bilo je to u finalnoj fazi postojanja ovog lista, tako da ti stripovi nikada nisu bili objavljeni. Crtanje stripa je proklet posao – često radite a da vam na kraju ne plate, a desilo se (kao u ovom slučaju) da su mi platili novac i otkupili strip, koji nikada nije bio objavljen…

Objavljivali ste i sopstveni fanzin i samizdate?
Dopada mi se da objavljujem sam svoje publikacije. Još davne 1979/1980. sam objavljivao fanzin pod nazivom Kreten, a i danas s vremena na vreme objavim poneko izdanje. Takođe, pisao sam članke u Džuboksu i listovima Student i NON o fanzinima drugih ljudi...

Tokom 1990-ih počinje vaša intenzivna saradnja sa stranim izdavačima. Kako je došlo do uspostavljanja te saradnje i kako se ona dalje razvijala?
Najpre sam razmenjivao vlastitu samizdat produkciju za produkciju stranih autora. Tako su moji stripovi doprli do urednika u nekim američkim listovima i u izdavačkim kućama. Za Fantagrafisk Buks sam objavio nekoliko naslova i, zajedno sa Bobom Katmenom, bio urednik antologije stripova na temu snova, koju su objavili Kičen Sink Pres.  Kako su se devedesete približavale svom kraju, sve više sam objaviljivao i u Evropi, pre svega u Francuskoj i Italiji. Mislim da je ovo vreme povoljno bar u tom smislu da možete lakše nego ranije da delate na internacionalnoj sceni, time stičete nova iskustva, a vlastita iskustva možete da poredite sa iskustvima drugih. U prošlosti je bilo potrebno da prođe vreme, pre nego što uopšte dođu do vas svetski trendovi, danas se to dešava gotovo instantno, iako su ljudi s druge strane postali nezainteresovani, možda čak više okrenuti nekoj vrsti sebične samodovoljnosti.

Od 2003. godine počinje vaša saradnja sa nedeljnikom Vreme. Kako je došlo do ove saradnje i, prema informacijama koje imate, kakva je percepcija vaših stripova kod čitalaca Vremena?
Ja sam objavljivao tekstove u listu Vreme već od ranih devedesetih, ali mi nikada nije padalo na pamet da im ponudim svoje stripove. Urednik kulturne rubrike Nebojša Grujičić je bio taj koji je predložio da u jednom broju izađe jedan moj strip, a Dragoljub Žarković je došao na ideju da to postane stalna rubrika. Do tog momenta stripova u „ozbiljnim“ nedeljnicima kod nas nije bilo. Sada već je to veoma veliki opus, pored toga ti stripovi bivaju prevođeni na više jezika, u kolekcijama mojih stripova i u časopisima kao što je italijanski Internacionale. Ali, bitno je da je na taj način otvoren jedan novi prostor za naš strip uopšte. U početku je bilo čak i negodovanja u vezi s tim, ali mislim da su se danas čitaoci jednostavno navikli da  u Vremenu pročitaju i strip.

Stiče se utisak da je banatska strip-scena (na prvom mestu vi, Zontag, Vostok, Grabovski, od skora i Boris Stanić, kao i mnogi drugi) po mnogo čemu specifična i da predstavlja najjaču alternativnu strip-scenu na Balkanu?
Ne znam, ja bih svakako izbegao bombastične kvalifikacije, ali činjenica je da – počev od devedesetih do danas – u Banatu postoji jedna vrlo živa scena, kada je autorski strip u pitanju. Jedan od faktora koji su tome doprineli možda je i prisutnost strip-autora iz raznih kreativaca iz sveta, koji se tu okupljaju na različitim događanjima. Recimo, američki strip-autor i ilustrator Pet Morijarti dolazi po drugi put na rezidencijalni program u Pančevo ovog septembra. Godine 2013. tu je bio Dejvid Laski  koji je, odmah nakon gostovanja u Pančevu, u San Dijegu primio nagradu Ajzner ‒ jedno od najvećih priznanja na američkoj sceni. To što takve autore viđate u svom komšiluku i što u svemu tome oni sami nalaze smisao (možda i zadovoljstvo), deluje vrlo emancipatorski na lokalnu sredinu. Možda je to deo procesa modernizacije – ne možete da imate savremenu scenu u bilo kojoj oblasti, ukoliko se sve dešava samo u velikim centrima.

Retko se možete videti na dešavanjima koja okupljaju strip-autore klasičnog izraza?
Uh, pa ja sam mislio da me ima svuda, i previše. Ja sam tih čovek, zanet svojim mislima, klonim se svake gužve. Inače mislim da razlike u izrazu nisu tako bitne – jedan od ljudi sa kojima sam najbolje sarađivao i družio se je Rik Vejč koji je radio za mnoge velike američke izdavačke kuće „klasičnog izraza”, kao DC, Marvel i dr. Često smo pričali o tim žanrovskim razlikama, koje obojici nisu same po sebi bile garancija da nešto valja ili ne valja. Osim toga, moj zaista drag prijatelj sa kojim već godinama radim na „oživljavanju” zaboravljenih klasika domaćeg stripa je Zdravko Zupan. Mislim da nismo nikada razmatrali kom taboru pripadamo.

Koliko su vam bliske ili su bile bliske francusko-belgijska škola stripa i američki strip?
Kao mlad bio sam inspirisan klasičnim franko-belgijskom školom stripa, a kada sam sam počeo da objavljujem u Francuskoj, to je bilo za izdavačku kuću Asosijasion, koji donose nova razmišljanja, novi stil na tamošnjoj sceni. Američka scena mi je takođe bliska, dopada mi se njihova ozbiljnost, posvećenost.  

Aktivno sarađujete sa autorima iz regiona, ali i iz Evrope. Mimo glavnog toka, kako biste opisali strip-scenu u Evropi i na Balkanu?
Granice se brišu – to je politička činjenica, ali je pre i posle toga bila itekako prisutna i u kreativnom izrazu, kao što je strip. Danas imate jednu veliku, globalnu scenu, u koju možete da se zagnjurite, uz malo truda (ja sam to radio mnogo pre nego što je proradio internet). To je nešto kao proces – dopadalo se to nekome ili ne.

Vaši stripovi često korespondiraju sa artefaktima nedavne prošlosti – predmetima pronađenim na buvljim pijacama, zaboravljenim književnim delima i ljudima... Koliko sve to čini otklon od stvarnosti?
Verujem da čovek treba da je usredsređen na sad i ovde. Ali takođe verujem da je neophodno poznavati i razumeti iskustvo onih koji su na ovom svetu boravili pre nas. Sa godinama, prošlost za mene dobija na važnosti i doživljavam je direktnije – poslednjih nekoliko godina vrlo sam zainteresovan za arheologiju, ali to je duga priča. U svakom slučaju, moji stripovi (naročito oni objavljeni u Vremenu) u velikoj meri su inspirisani traganjem za zaboravljenim, neosvetljenim bleskovima iz prošlosti.

Autobiografski strip u Srbiji danas?
Nije prisutan onoliko koliko bih ja želeo… Svega nekolicina autora uopšte imaju objavljene autobiografske storije.

Uređivali ste GRRR! festival i GRRR! program. S kojim ciljem su pokrenuta ova dešavanja i gde su ona danas, u odnosu na početak?
Grrr! je bio naziv internacionalnog festivala autorskog stripa, koji se odvijao na različitim lokacijama u gradu Pančevu između 2002. i 2007. godine. Nakon toga je usledio Grrr! program, koji je manje-više mesečno bio platforma za dešavanja na kojima se diskutovalo o stripu ili se predstavljao rad srodnih duša i kreativaca, u prostoru Elektrika. Nakon što je krajem 2014. taj prostor izgubljen zahvaljujući restituciji, Grrr! program će nastaviti da živi kao radionica, u Novoj elektrici, prostoru koji bi maja 2015. trebalo da bude ozvaničen. Bio je to prirodan proces, u kojem su ideje bile prilagođavane situaciji i prilikama.

Da li i koliko strip može i treba da bude politički angažovan? Kakvu snagu stip danas može da ima?
Strip danas ima mnoge i različite oblike ispoljavanja, a poznato je da već dugo postoji i kao politička satira. Strip koji na kritički način govori o socijalnoj ili društvenoj stvarnosti je više nego dobrodošao. Mislim da postoje mnogi oblici pričanja priče u slikama koje tek treba da otkrijemo, to nije mrtav i okamenjen medij.

Kakav je odnos vlasti u Srbiji prema strip-umetnosti?
Vlast čine činovnici; ne treba od njih mnogo očekivati. Dobro je da nam bar ne otežavaju situaciju, ako je moguće. Vlast može da bude i kreativna, ali umetnici treba u tome da im pomognu.

Srbija u 21. veku?
Ne znam, ja baš nisam neki talentovan politički pogađač, ako je to ono što se od mene očekuje… Uvek postoje neki dobri ljudi, koji delaju uprkos svim okolnostima. To je sve…

Da li pratite domaću strip-scenu i šta vam se poslednjih godina na njoj posebno dopalo?
Dopada mi se što postoji veliki broj izdanja strip-knjiga. Strip počinje da osvaja srpske knjižare, to je proces koji bih pozdravio.

Postoji inicijativa da se u Novom Sadu, bilo kao samostalan, bilo kao deo Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, osnuje i Muzej stripa. Kako vam se čini ova ideja?
Izvanredno. Pozdravio bih i pomogao kako god je moguće!

Kako izgleda vaš proces stvaranja stripa?
Shvatio sam da ideje izranjaju iz neke meditativne tišine. Obično ih zapisujem najpre kao tekst, a zatim crtam skice i sve po redu do završnog crteža…

Koliko su za vaš značajni muzika, film, književost? Koja dela su na vas imala poseban uticaj?
Čak i ne primećujem razliku između svih ovih kreativnih disciplina, uvek postoji nešto od toga što me pokrene, uzbudi. Spisak bi bio predugačak. Imam i prijatelje aktivne u svim tim oblastima, sa mnogima sam i sarađivao. Recimo, sa piscem Vladimirom Arsenijevićem sam radio na ilustrovanom romanu Išmail, koji je bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Pre neki dan sam se toga setio – koliko strip-crtača je uopšte bilo u takvoj prilici?!

Kako je došlo do saradnje sa Vladimirom Arsenijevićem i kako je tekla ta saradnja?
Vladimira Arsenijevića poznajem dugo, još od tinejdžerskih dana. On je u to vreme bio u punk grupi Urbana gerila, a ja sam kreirao fanzin po imenu Kreten... Mnogo godina kasnije, jedan francuski izdavač mi je predlozio da pronađem književnika sa kojim bih zajedno radio na kratkoj noar priči, a oni bi to objavili ‒ crna slova na crnoj pozadini! Pošto su slova i ilustracija naneseni sjajnom crnom bojom, moguće je pročitati ako stranice posmatrate pod određenim uglom... Princip je bio da strip-crtač treba da nacrta samo jednan crtež, po kojem pisac napiše kratku priču. Mislio sam da je prirodno da za ovaj projekat pozovem svog starog prijatelja, sada već afirmisanog pisca... Međutim, kada sam nacrtao crtež i to dao Vladimiru Arsenijeviću, on je na osnovu toga napisao čitav roman, tako da to nikada nije objavljeno u vidu kratke priče u Francuskoj, ali se pojavio roman Išmail,  objavljen u Srbiji u više izdanja, uz posebna izdanja u Hrvatskoj, Sloveniji i Makedoniji... Nakon one inicijalne ilustracije ja sam pridodao čitav niz novih ilustracija, tako da je knjiga bila nešto više od ilustrovanog romana, a nešto manje od grafičke novele... Zanimljiv eksperiment, drago mi je da sam učestvovao u stvaranju tako nečeg...

Da li imate kontakt sa vašim čitaocima? Na kakav prijem nalaze vaši radovi, posebno strip-albumi objavljeni u Srbiji?
Tek sporadično čujem o reakcijama. Ponekad se dešava da se jave potpuno nepoznati ljudi, što je uvek dobro i zanimljivo. Ne znam sta da kažem ‒ pretpostavljam da su ljudi začuđeni da neko uporno radi na tom, u stvari teškom, poslu crtanja stripa i da to traje već godinama... Ne mogu da zamislim svoj život bez crtanja, imao sam tu sreću da sam upoznao priličan broj strip-crtača iz različitih zemalja, njih osećam kao saborce u nekom zajedničkom poduhvatu kojeg više ne znam da definišem... U nekom smislu, to je kao sekta kojoj pripadate na neki potkožni način.

Vaš moto?
Moj moto je „mogućnosti postoje“. To sam bio ispisao i na nekim od svojih mini-stripova…

(Objavljeno: Zlatno doba vojvođanskog stripa, 2016. - intervju rađen 2015)

  ...opominjamo in vabimo.

Pomlad že trka na duri in z njo tudi novi stripovski podvigi! Še preden vam predstavimo letošnji šopek stripovskih izdaj, pa vas prijazno opominjamo in lepo vabimo na sledeče spomladanske stripovske dogodke!

ŽIVEL STRIP! ŽIVELA ANIMACIJA! 18
mednarodni mladinski natečaj za strip in animacijo
Rok za oddajo del: sreda, 21. marec 2018

Ne pozabite: bliža se rok za oddajo stripov in animacij na natečaj Živel strip! Živela animacija!, ki je namenjen  šolarjem in dijakom iz Slovenije in iz Furlanije – Julijske krajine. Vaše mojstrovine pričakujemo do srede, 21. marca 2018.
Več tukaj >>

NEDELCE: TA LJUDSKE V STRIPU
pripovedovanje in delavnica za otroke (6+)
nedelja, 25. marec 2018 ob 11.00, Vodnikova domačija, Ljubljana

Ne zamudite: prihodnjo nedeljo se družimo na Vodnikovi domačiji s Ta ljudskimi v stripu! Slišali bomo, kako ljudske pravljice v stripu Zakaj se psi vohajo?, Vsem ljudem nikoli ne ustrežeš in Prevzetna opica zvenijo na odru, se pogovarjali z njihovimi avtorji in na striparski delavnici še sami poskusili zgodbo pretvoriti v strip.
Zgodbe pripoveduje in muzicira Srečko Meh.
Delavnico vodi striparka in ilustratorka Tanja Komadina.
Število udeležencev delavnice je omejeno. Obvezne so predhodne prijave naspela.frlic@divjamisel.org.
Več tukaj >>

POGOVOR O STRIPU DEŽELA POTOMCEV
Sodelujejo: Zoran Smiljanić, Aljoša Harlamov, Bojan Albahari
četrtek, 29. marec 2018 ob 19.00, Knjigarna Azil, Ljubljana

Zabeležite si datum: v četrtek, 29. marca ob 19. uri, vas vabimo v Knjigarno Azil na pogovor o odmevnem stripovskem romanu Dežela potomcev priznanega italijanskega avtorja Gian Alfonsa Pacinottija – Gipija, ki je v slovenskem prevodu izšel konec lanskega leta. Distopična zgodba stripa načenja vprašanja obstoja družbe in vloge jezika in pisave pri tem.
Gosta pogovora bosta Zoran Smiljanić, prekaljeni starosta domačega stripa, ki je sozaslužen za prvi slovenski stripovski ep Meksikajnarji, in Aljoša Harlamov, ki je prav tako profesionalni pripovednik: kot urednik na več literarnih založbah, recenzent in avtor. Pogovor bo vodil stripovski prevajalec in urednik revije Stripburger Bojan Albahari.
Več tukaj >>

Program Foruma Ljubljana sofinancirata MOL-Oddelek za kulturo in Ministrstvo za kulturo. Založniški program revije Stripburger podpira Javna agencija za knjigo RS (JAK).
Izseki iz stripov: Tanja Komadina: Zakaj se psi vohajo?, Gipi: Dežela potomcev
Spremljajte nas na: www.stripburger.org, Facebook, Instagram

 

  ...obraz jezika.

Povodom izložbe Dejana Bogojevića „Samo strip spokoj“ u galeriji Narodne biblioteke u Osečini, 15. mart — 16. april 2018.

     Jezik i drama Bogojevićevih stripskih minijatura su od dve vrste. Prva je ovovremena — lična, istančana, eksperimentalna, pesnička do srži — „Muškarac u svetu“, „To nije smak sveta“, „Vid među stenama“… Lako se s njom poistovećujemo.

     Drugo govorenje je šamansko i arhajsko. Ono saobraća sa srpskim i čovečanskim narodnim genijem, vukovski prenoseći šta nam govori kolektivno nesvesno — ali opet odeveno u potpuno lični, neopterećeni, (slovo)likovni rukopis. Primer za to bi bile minijature „Ukrot“, „Snovokaz“ ili „Ogad“…

     Prikladno, Bogojevićevi likovi nam deluju kao maske, narodne grafike ili rezbarije, glinene lutke demona kako ih folklorni umetnik odvajkada predstavlja. Prisutni su kod Dejana i entoptički fenomeni — još u paleolitskom slikarstvu zabeleženi — oni koji čisto iz ćelijske strukture oka stvaraju kako apstraktne tako i figurativne slike.

     Umetnikov metod je istovremeno arhajski, animistički, dečji, podsvestan, brutalistički, naivan, neurotičan, transni, automatski, pop kulturni, lirizovan, eksperimentalan, (neo)avangardan, humoran… Svi ovi elementi su dobro poznati u antropologiji i psihologiji umetnosti, ali su u Bogojevićevoj recepturi drugačije i osobeno zamešeni, saglasno kolektivnom iskustvu našeg naraštaja.

     U ovome bi, slutimo, uživali Oto Bihalji Merin i Dragiša Vitošević, ali i Pablo Pikaso (koji je ceo život hteo da radi stripove, a da mu dato nije bilo!). Kada se tome doda i uvek lepa ćirilica, nešto najdublje u nama prepoznaje glasove i odziva se primalnim krikom koji nema zvuk.

     U ovim stripovima–pesmama, skriveno iza oporosti avangarde, ima i tihe katarze, lepog duševnog efekta za čitaoca–gledača.

     ***
     Pitanje valjevske moderne umetnosti nije dovoljno proučeno, a odavno je postalo značajno, i to šire od dometa akademske likovnosti i primenjenih umetnosti.
     Lokalni patriotizam je kod Valjevaca poslovično jak, ali izgleda ne i dovoljno da se usredsređeno prouči ono što se već sad ponegde shvata kao moderna klasika u stripu, književnosti, dramskim umetnostima…
     Recimo, kada se bude pisala naša kulturna istorija–ponornica, doći će se i do značaja izvornih veza koje umetničko Valjevo, uključujući i svojevremeno delovanje „Crnog kreča“, ima sa međunarodnim fenomenima kao što su vršačko umetničko podzemlje, beogradski Kosmoplovci, a nadasve s jednim od ključnih planetarnih neoavangardnih pokreta — signalizmom.
     Upravo je u signalizmu, koji je sada na vrhuncu svog trećeg talasa, vidljiv i osetan određeni kolubarski doprinos, i kroz Bogojevića i kroz druge.
     ***
     Dejan Bogojević je u ovom milenijumu priznat kao umetnik i kulturni aktivista, i u našim i u međunarodnim okvirima. On može i dalje da stvara po volji, i ne mora da se bavi pitanjima poput toga da li je go car naše akademske umetnosti i važeće oligarhijske estetike.
Mi ionako znamo da ideologija kinji dvomislima našu umetnost još od početaka 20. veka, a od 1945. to su jasni, na akademijama silom      nametani, estetsko–moralni konstrukti: militarizovani socrealizam, kurvinsko dolarizovano revidiranje ka apstrakciji (neko jeste platio gajdaša, dok je vođen hladni rat u kulturi…), te današnje pomodno ali tupo poigravanje konceptualnom umetnošću koje naravno nema duhovnu suštinu našeg i dalekog Istoka, ali bi na silu htelo da ima estetsku eleganciju i idejnu jedinstvenost.
     Srećom, kako to u blagoslovenim slučajevima biva, sve te kvalitete — kao plod igre neopterećene važnim pitanjima, ali pružajući važne odgovore — donose nam neočekivani izvori, recimo: Bogojevićeve stripske minijature. Taj kamen od ugla svoje umetničke niše, u prethodnom veku je bivao fotokopiran u samizdatima za posvećene, a sada je na izložbenim zidovima, kao lirski znak slobode koju stalno moramo osvajati kao ličnosti i zajednice. Osvajati svuda, a ne samo u lepoj Podgorini.

Zoran Stefanović
U Sremskom Beogradu, 14. marta 2018.

  ...Faustovski čin.

Izdavačka kuća DIBIDUS je na društvenim mrežama najavila izlazak stripa OPAKO+BOŽANSKO VOL.1 FAUSTOVSKI ČIN, koji je od utorka u pretprodaji na njihovom sajtu www.dibidus.com. U planu su i ostali trejdovi koji će izlaziti na svakih nekoliko meseci.

---

Na svakih devedeset godina, dvanaest bogova se reinkarnira u telima tinejdžera. Oni su talentovani i harizmatični. Opčinjavaju mase. Dovode ih do ekstaze. Glasine kažu da mogu da izvode čuda. Spašavaju živote, metaforički i stvarno. Vole ih. Mrze ih. Oni su fenomenalni.

Za manje od dve godine svi oni će umreti.

To se dešava danas i desiće se ponovo.

Kiron Gilen, Džejmi Makelvi i Metju Vilson (Phonogram, Young Avengers) ponovo su s nama s modernom fantazijom gde su bogovi najveće pop zvezde, a pop zvezde najveći bogovi.

---

Prevod Jelena Jokanović, lektura i korektura Mahačma, unos Boban Knežević, štampa DMD štamparija.

Meki povez, broširano, šiveno, 168 strana,
format 166x255mm.

www.dibidus.com/shop

 

  ...Milivoj Kostić Kole.

Otvaranje: Subota 17. mart, od 18h
StartIt Centar • Miroslava Antića 2, Novi Sad

Izložba "Dani imaginacije" sastoji se od izabranih originalnih crteža iz dva ciklusa - "Vigled" i "Prikaze"

Ciklus "Vigled"
Polazište za crteže je frotaž tehnika - otisak dobijen od prirodnih formi, koji se dalje, putem asocijacija, uobličava u motive na granici figurativnog i apstraktnog. Vigled je naziv za otvor na tavanici pećine kroz koju prolazi snop svetlosti. Simbolično, predstavlja protok svetlosti kroz tamu.
Reakcija na otudjenost, samoprogon čoveka u ličnu pećinu, koji se postepeno izolovao od svog istinskog prirodnog postojanja.
Crteži su praćeni QR kodovima, koji pružaju detaljnije informacije o izabranom delu i posmatrača upućuju na njihovo dalje istraživanje.

Ciklus "Prikaze"
Postoje najrazličitiji vidovi ekrana, koji obitavaju svuda oko nas. Savremeni čovek je postao prikaza koja luta od ekrana do ekrana, ali ostaje zarobljena u praznini izmedju njih. U prostoru u kome se meša virtuelno i realno i koji posmatrača magnetski privlači ka sledećem ekranu.
Na izložbi će biti predstavljeni crteži koji su nastali "negde izmedju ekrana" - spoj klasičnog crteža i stripolike forme, na slikarskom natronu, u maniru starih majstora.

Izložba će biti otvorena do 31. marta 2018.

  ..."Čovek bez straha" i "Elektra"!

Podigao ga je samohrani otac, ostareli bokser koji je dobio poslednju priliku da uspe – priliku koja ga je koštala života. Metu se život nepovratno promenio kad su ga oslepile radioaktivne supstance dok je spasavao život jednog starca. Šta je dobio zauzvrat? Nesalomivu volju i visprenost koje mu pomažu da usredsredi svoja superčula, koja je stekao u nesreći. Njegova priča je ispunjena ljubavlju, bolom, razočaranjem i snagom. Posvedočite i vi moćnom nastanku Čoveka bez Straha, koji su iznedrile legende stripa Frenk Miler i Džon Romita mlađi. Biblioteka The Best of Marvel. Format: 23,5 x 16,5 cm. Br. str.: 160. Derdevil će biti na Letećem startu od 14.3. do 17.3. po ceni od 1.000 dinara, u striparnici Čarobna knjiga u Dečanskoj 5 u Beogradu, striparnici Alan Ford na Novom Beogradu, Klubu čitalaca Čarobne knjige Bulevar Books u Novom Sadu i na našem sajtu. Posle Letećeg starta, cena u našim knjižarama i na sajtu će biti 1100 dinara a u ostalim knjižarama 1499 RSD.

U život Meta Merdoka, već dovoljno komplikovan borbom protiv kriminala pod maskom Derdevila i napornom advokatskom praksom, vraća se davno izgubljena prva ljubav, zanosna Elektra. Ali njihove uloge više nisu iste – Elektra je sad na drugoj strani zakona. U grad se vraća još jedan veliki igrač: Vilson Fisk, koji je svojevoljno napustio kriminal, ponovo zauzima svoje mesto kao Kingpin – kralj podzemlja. Elektra je prvi tom scenarističkog rada Frenka Milera na Derdevilu koji je dobio nov život u ključnom periodu od 1979. do 1983, kada su ga stvarali Miler, scenarista i crtač, i Klaus Janson, crtač i tušer. Biblioteka The Best of Marvel. Format: 23,5 x 16,5 cm. Br. str.: 240. Elektra će biti na Letećem startu od 14.3. do 17.3. po ceni od 1.340 dinara, u striparnici Čarobna knjiga u Dečanskoj 5 u Beogradu, striparnici Alan Ford na Novom Beogradu, Klubu čitalaca Čarobne knjige Bulevar Books u Novom Sadu i na našem sajtu. Posle Letećeg starta, cena u našim knjižarama i na sajtu će biti 1500 dinara a u ostalim knjižarama 1999 RSD.

          www.carobnaknjiga.rs

  ...uporedo sa svetskom premijerom.

Izdavačka kuća DIBIDUS iz Beograda vam s ponosom predstavlja svoje prvo stripsko izdanje - AMERIČKI BOGOVI: SENKE. A u čast dana žena, pogotovo onih koje čitaju stripove, Bogovi su na našem sajtu na specijalnom popustu sve do 20. marta.

Ovo kultno delo majstora urbane fantastike u stripski medij adaptirao je P. Krejg Rasel (Sendmen), a ilustrovao Skot Hempton (Knjige magije, Lucifer), kao i niz specijalnih gostujućih crtača.

Senka Mesec izlazi iz zatvora, ali saznaje da mu je poginula žena. Poražen, švorc i bez predstave kuda bi pošao, on upoznaje tajanstvenog gospodina Sredu, koji ga unajmljuje da mu bude telohranitelj i time uvlači Senku u smrtonosni svet u kojem se duhovi iz prošlosti vraćaju u život, a rat bogova deluje neumitno.

Roman Nila Gejmana – koji je osvojio nagrade Hjugo, Brem Stoker, Lokus, Nebjula i Vorld fentazi i adaptiran je u hit seriju – prvi put kao grafička novela! Ovaj tom sadrži prvih devet epizoda stripa Američki bogovi, kao i dodatke o samom procesu nastanka, skice likova i naslovnice Dejvida Meka, Glena Fabrija, Beki Klunan, Skotija Janga, Fabija Muna i Dejva Mekina!

Rekli su o delu:

„Ovo bi lako mogao postati vaš novi omiljeni naslov.”
– COMICS GRINDER

„Rasel je u stanju da svojim lirskim dizajnom tabli oživi Gejmanovu vizuelnu, živopisnu prozu bolje nego ijedan drugi crtač.”
– COMIC BOOK RESOURCES

„Ovo je savršena adaptacija.”
– GEEKS OF DOOM

Izdavačka kuća Dibidus je posvećena uživanju u dobroj knjizi: naučna fantastika, epska fantastika, fantazije, stripovi, ilustrovane biografije umetnika... Mi smo zaljubljenici u dobru ilustraciju, putnici kroz svetove mašte i obožavaoci iščašenog humora.

Meki povez sa klapnama, broširano, šiveno, 236 strana, format 166x255mm.

www.dibidus.com • www.facebook.com/dibidusbooks/ • instagram @dibidusfilmbooks

  ...ponedeljak, 12. mart 2018, 19:00h.

  ...9 MAR 2018 - 18H / NOVI SAD.

U okviru obeležavanja Meseca frankofonije, Galerija Matice srpske organizuje ciklus predavanja Tradicija i savremeno stvaralaštvo: Veze srpske i francuske kulture i umetnosti, kroz koji se preispituju uzajamni odnosi i uticaji u oblasti stripa, književnosti i muzike.

Učesnici: Jovan Gvero, urednik Novosadskog strip vikenda i Dejan Nenadov, slikar i strip autor

Razvoj stripa u Srbiji traje više od jednog veka. Strip je od ilustrativnih crteža u knjigama i novinama postao ravnopravna umetnička disciplina, koju često srećemo u galerijama i muzejima. Saradnja strip-autora iz Srbije i francuskih izdavača mogla bi se posmatrati u širem kontekstu kao integralni korpus evropskog stripa. Na našu veliku radost u tom korpusu učestvuje veliki broj autora iz Novog Sada, čiji se autorski rukopis odavno prepoznaje kao vrhunski domet strip-umetnosti.

Galerija Matice srpske • Trg galerija 1, Novi Sad • Ulaz slobodan.

  ...“Rokamboleska Vinsenta Van Goga -
  Linija fronta” Mani Larsenea;
  izdavač Darkwood, 2016.

Na početku teksta nužno je znatiželjnim čitaocima dati objašnjenje naslova strip albuma: osnova (kod nas manje znanog) termina “rokamboleska” je Rokambol - ime junaka serijala romana Pjera Ponsona di Teraja (1829-1871). Rokambol se prvi put pojavljuje u romanu “Tajanstveno nasledstvo” koji je u nastavcima objavljivan u francuskim novinama “Le patri” 1857. godine. Zahvaljujući ogromnom uspehu ove avanture, Rokambol je nastavio svoje avanture u nizu popularnih romana koji su postali primer lakog zabavnog štiva. Rokamboleska, kao izvedenica, označava preterane i neverovatne avanture koje nisu previše zasnovane na stvarnosti. Iako su Rokambol i njegov kreator pali u zaborav, termin rokamboleska i dalje je u svakodnevnom opticaju, barem u francuskom jeziku.

Emanuel (Mani) Larsene (1969), koga smatraju jednim od najzanimljivijih savremenih francuskih strip autora, stavio je “rokambolesku” kao okvirni naslov serijala albuma sa različitim istorijskim ličnostima kao glavnim junacima; od 2002. do 2010. godine, objavljeno je pet albuma ove serije a junaci su im Frojd, Van Gog, Atila, Robin Hud i Neznani junak. Nakon rada u časopisima “Le rever de rune” i “Fluid glasijal”, Larsene 1997. godine počinje da radi za čuveni “Spiru magazin”. Tu, zajedno sa Žanom Mišelom Tirijeom, kreira “La vie est courte”, zbirku urnebesnih gegova zasnovanih na njihovoj viziji nazovi modernog društva. Godine 2000. prelazi u uzdavačku kuću “Dargo” i sa Luisom Trondhajmom počinje rad na serijalu “Kosmonauti budućnosti”. Dve godine kasnije sa scenaristom Žan Iv Ferijeom radi na serijalu “Povratak zemlji”. Dobitnik je nagrade međunarodnog strip festivala u Angulemu, 2004. godine za strip “Svagdanja borba” a 2010. je nagrađen francuskom nagradom za strip za prvi tom serijala „Blast“.

Za razliku od prvog albuma u serijalu “Rokamboleska”, u kome zaplet ima kakve-takve veze sa istorijom (stripski Frojd odlazi u SAD što je onaj istorijski odista i uradio 1909.g.), u drugom tomu slikar Van Gog odlazi u Prvi svetski rat iako je, u “običnoj istoriji” izvršio samoubistvo 1890. godine. No, kako će prgavi slikar objasniti, njegova je smrt - lažirana zbog debakla operacije “Oluja nad modernom umetnošću” u kojoj je Van Gog, kao kaplar u “specijalnim umetničkim snagama” od samo predsednika dobio zadatak da “iskoreni kubizam”. On to nije učinio jer je, očaran, shvatio da ovi slikari “rekonstruišu prostor” i da “menjaju ovaj šugavi svet” pa im je, umesto da im “prosvira mozak”, pomogao ali je to povuklo njegovu medijsku smrt u režiji vojske. Ipak, slikar koji pokušava da svetu pokaže svu svoju teskobu a, po mišljenju ostalih, previše slika suncokrete i preterano koristi žutu, biva angažovan od predsednika da ode na front i tamo naslika “duh rata” što bi vođama razjasnilo zašto njihovi vojnici ne pokazuju dovoljno hrabrosti. Slikara-kaplara na tom putu prati general (Van Gog ga neprestano zove “dečko”, kinji pa i šamara) koji nikada stvarno nije bio na frontu (iako, teorijski, zna sve o ratu). Prva isporuka realističkih slika rata biva, od predsednika i njegove klike, ocenjena kao “užasno banalna” uz preteranu upotrebu žute boje; pošto na slikama nedostaje traženi “duh rata” general i kaplar bivaju poslati na prvu liniju fronta. Van Goga vređa kritika jer on odbija da slika ono što široke mase žele - “žene, gole žene” - pošto će on svetu podariti - teskobu. Ni sledeća isporuka slika na kojima su leševi vojnika ne zadovoljava predsednika: on ima primedbe na tehniku slikanja i upotrebu osnovnih boja! Zaključak je da se kaplar i general pošalju još bliže događanju – u juriš kako bi uhvatili “patriotski žar u oku redova”. Istovremeno, Van Gog sve češće umesto vojnika vidu kreature koje liče na životinje i ptice i upoznaje svakojaka rovovska sujeverja (onaj koga sanjaju kao pticu će poginuti, “majka granata” je gospodarica života i smrti). Tokom juriša Van Gog crta a general gubi živce dok gleda kako ljudi ginu oko njega ili se guše od bojnih otrova. U sveopštem rasulu ta dvojica, usred bojišta, sreću ljupku devojčicu za koju se ispostavlja da je strašna “majka granata”. Svojim moćima ona navede blato da svari generala a slikara odvodi do svoje majke i drveta sa čijih grana vise lični predmeti poginulih. Majka Van Gogu otkriva da njena ćerka “nasumično” ubija milione kao osvetu za smrt oca koji nije ni bio vojnik. Otac se, pak, vraća kao amorfna masa sastavljena od blata, leševa, oružja, bodljikave žice a njegova ćerka nestaje u njemu. Van Gog se predaje u ruke majke.

Sutradan na bojištu (gde mu nije “prirodna sredina”) nalaze šinjel sa generalskim širitima i hrpu slika. Na njima je drvo iskićeno predmetima, portret “majke granata” i njene mame. Razgledajući slike predsednik zaključuje da je “kaplar Van Gog potonuo u ludilo ili nadrealizam. Što mu dođe na isto.” i da je “rat očito suviše složena umetnost da bi se prepustio umetnicima…”.

Larseneova priča započinje kao neobuzdana, vrcava vragolija, sa mnogo dosetki i podsmeha kritičarskoj nadobudnosti i umetnikovim fiksacijama, da bi se, u kulminaciji, transformisala u gorko-apsurdni prikaz ratnog besmisla i (ne)moći umetnosti da menja svet. Gusti, robusni karikaturalni crtež lako prelazi u elegantno delikatan, znalački složen u razigrane, maestralne table. Rečju, “Linija fronta” je vanredno zanimljiv smešno-ozbiljni strip koji zaslužuje punu čitalačku pažnju i divljenje.

(„Dnevnik“, 2018)

  ...u petak 9.3.2018. u 19h.

Škola stripa „Nikola Mitrović Kokan“, koja radi pri Leskovačkom kulturnom centru, ima čast da vam uputi poziv povodom otvaranja izložbe "Leskovac i Herceg Novi u stripu" i stripovskog pobratimljenja Leskovca i Herceg Novog, u galeriji Leskovačkog kulturnog centra u petak 9.3.2018. u 19h.

Izložba "Leskovac i Herceg Novi u stripu" skup je plakata urađenih u dvedesetogodišnjoj istoriji Balkanskih smotri mladih strip autora, najstarijeg strip festivala u regionu, i desetogodišnjoj istoriji Hercegnovskog strip festivala, jedinog festivala u Crnoj Gori, koji prikazuju ova dva grada kroz prizmu devete umentnosti, stripa. Tako ulicama Leskovca i Herceg Novog prolaze poznati strip junaci poput Korta Maltezea, Zagora, Betmena, Dilana Doga, Vonder Vumen, Paje Patka, Dikana, Gokua, Bluberija, Helboja, Godzile, Toram , Adama Vajlda, Samuraj Džeka, Vekovnika i pozirajući kraj znamenitih građevina ili istorijskih spomenika tvore jedinstvene, unikatne razglednice. Iz pera nekih od najpoznatijih strip crtača sa prostora Balkana, ali i iz Velike Britanije, Italije, Danske, Španije, autora koji rade za najveće svetske strip izdavače, nastale su ilustracije koje dobro poznate lokacije pokazuju na jedan nov i neobičan način.

Takođe, tokom otvaranja same izložbe biće upriličeno i potpisivanje jedinstvenog protokola o pobratimljenju Leskovca i Herceg Novog po stripu, što je uz stripovsko pobratimljenje Leskovca i Sofije 2014. jedinstven primer u čitavoj Evropi. Protokol o pobratimljenju, koji saradnju i kulturnu razmenu između ova dva grada koji su centri strip stvaralaštva u Srbiji i Crnoj Gori podiže na viši nivo i institucionalizuje, potpisaće predstavnici Leskovačke škole stripa "Nikola Mitrović Kokan" i Udruženja "Hercegnovski strip festival", uz prisustvo gradonačelnika Leskovca Dr Gorana Cvetanovića i načelnika Društvenih delatnosti Herceg Novog Darka Klasića.

  ...i strip.

O Miroslavu Miki Antiću, tom najpopularnijem vojvođanskom posleratnom pesniku pisalo se mnogo. No, iznenađuje podatak da, uprkos slavi koju je još za života stekao, njegovo ime nosi svega pet škola i dve ulice u Srbiji. Nekako, napustio nas je baš u vreme kada su se carevi, kraljevi, kneževi i popovi spremali da se vrate u modu. No, ne mari... Čovek koji je znao da noći u Novom Sadu prespava u Dunavskom parku, najveći deo života podstanar, sve dok se, par godina pred smrt, nije naselio u ulici Mihala Babinke, na samoj periferiji Novog Sada, ne bi se mnogo bunio... Taj juniorski prvak Vojvodine u velter kategoriji...

Da, pisalo se o Miki, pišu se i danas o njemu knjige, neke u brzini, neke više sebe radi... Miku danas većina (većina preostale manjine kojoj je još uvek do ičega što ime veze sa umetnošću stalo) vezuje za njegovu poeziju, najviše onu dečju, a ljubavnu... Da li je još uvek u lektiri? A, zaboravilo se da je Mika bio i filmski i pozorišni reditelj i scenarista, dobitnik Sterijine nagrade. Zlatne arene u Puli, da je bio slikar... i još mnogo toga. A možda se najviše zaboravlja trag koji je Mika ostavio u stripu. Ovom prilikom podsetimo se na dve Mikine uloge koje je odigrao u istoriji stripa.

Odrastavši pred rat i tokom rata u Banatu - Mokrinu, Kikindi i Pančevu, nesumnjivo se sretao sa stripovima iz „zlatnog doba" s kraja četvrte decenije 20. veka. Tek vrativši se iz vojske (sa Korčule, gde je služio u mornarici), sa tek navršenom dvadeset i jednom godinom, zapošljava se u pančevačkom nedeljniku Pančevac, tek obnovljenom. S puno entuzijazma, u vreme kada se strip tek pomaljao, nakon nemilosti u koju je zapao po završetku rata, Mika objavljuje strip Bata iz Banata. U svakom broju Pančevca, iz nedelje u nedelju, tokom 1953. godine, objavljuje se najčešće po jedan kaiš, tek ponekad dva. Ah, da, u nabrajanju svega onoga što je Mika bio, zaboravili smo da spomenemo ono što mu je bilo najbliže, sa čim se identifikovao - Mika je bio novinar-reporter. Njegove lirske reportaže, objavljivane u Pančevcu i mnogo više i kasnije u novosadskom Dnevniku i danas ostavljaju bez daha. Tako je i Bata iz Banata zapravo reporterski, a šaljiv strip.

Svaki kaiš govori o nekom aktuelnom komunalnom problemu, a ljudskim naravima, sukobu tradicionalnog, zatucanog i modernog. Vode nas Mikini strip-prizori po banatskim selima, vuku nas po blatnjavim pančevačkim ulicama... Gorkom satirom prožeti, naizgled dobronamerni, ali po pravilu kritički...

Tako sve do naredne, 1954. godine, kada Batu iz Banata zemenjuje strip Doživljaji Lale reportera. Tek nekih petnaestak kaiševa ovog stripa je objavljeno, sa još oštrijom satirom nego prethodne godine. A onda... Kao i što je ceo Mikin život prepun, ispunjen do kraja, Mika napušta Pančevo i odlazi u Novi Sad. Iako se Pančevac pristojnim slovom oprostio od svog mladog novinara (tek je napunio 22 godine - prvu zbirku poezije objavio je sa 18 godina), razlozi za odlazak u Novi Sad bili su privatni - već godinu dana bio je u braku sa srednjoškolkom, ne po volji svoga oca... Odlaskom u Novi Sad, a zatim i u Beograd, gde će uređivati list Pioniri, završava se tako kratka, ali iskrena i strasna Mikina epizoda u stripu...

Dvadeset i pet godina kasnije Mika je već 47-godišnjak, poznat i uvažen, angažovan na radiju, pozorištu, televiziji, filmu, u svom slikarskom ateljeu i na brojnim izložbama (28 knjiga, 27 izložbi, 14 kratkometražnih i dva dugometražna filma), ali pre svega pesnik. A onda, te 1979. godine, Mikin nemirni duh, koji je uvek prigovarao o zanemarenosti čika Jove Zmaja, prihvata se da obnovi list za decu Neven (list za decu koga će čitati i odrasli, kako je govorio). U redakciji Nevena, u zgradi Dnevnika, ispod Titove slike, Mika uređuje prve brojeve. I već od samog starta Neven postaje prepoznatljiv po stripu, s jedne strane partizanskom, stripu iz Narodnooslobodilačke borbe, a sa druge po komičnom stripu. Spomenimo samo neke autore koji su obeležili Neven: Gradimir Smuđa, Zoran Janjetov, Branislav Kerac, Dušan Vukojev, Radić Mijatović, Branko Plavšić, Jelko Peternelj, Svetozar Obradović, Petar Aladžić, Petar Meseldžija, Slobodan Stanišić, Dušan Di- mitrov, Nikola Maslovara, Ahmet Muminović, Borislav Stanković Stabor...

Evo šta o saradnji sa Mikom kaže naš doajen strip-umetnosti, Novosađanin Branislav Kerac: „Mika je bio urednik starog kova, načitan, filantrop i spreman na rizik. Njegov Neven se prilično odlepio od odrednice 'informativno-političko glasilo za decu'. Naravno, bilo je tu dosta kompromisa i balansiranja, ali Mikino iskustvo kao filmadžije, književnika i kulturnog radnika uspelo je da se izbori sa dogmama i konjoglavima... Troje nesalomljivih nastali su kao direktna posledica razgovora sa Mikom da je Nevenu potreban strip. Pošto je u to vreme najlakše bilo 'proturiti' strip o Narodnooslobodilačkoj borbi (moglo je i nešto drugo, ali se ovako štedelo vreme na objašnjavanju i eventualnom pisanju obrazloženja), bilo je logično da u se u taj milje stave deca kao junaci. Mirko i Slavko su bili sigurna formula. Otpisani još sigurnija... Mika je odmah rekao da se on previše ne razume u stripove, ali da veruje Tozinoj i mojoj reputaciji. Kasniji izlazak Poručnika Tare i Partizana Gorana bila je inercija kasnijih urednika".

Jedan od autora čiji su radovi najduže bili prisutni na stranicama Nevena je Dušan Vukojev, strip-scenarista i crtač. 0 saradnji sa Mikom Duda kaže: „То u vezi Rundija je interesantna priča. Dakle, Rundi je počeo da se objavljuje u Politikinom zabavniku 1978. godine. Par godina kasnije Miroslav Antić primećuje Rundija u Zabavniku. Saznaje da je autor iz Novog Sada te mu se čini logičnim da objavljuje u Novom Sadu, a ne u Beogradu, pogotovo što su bili 'tanki' sa stripom za decu. Njegova sekretarica me kontaktira i ja odlazim na razgovor. Ulazim u njegovu kancelariju, on se brije (brijač na struju, da ne bude zabune). Odmah mi se svideo. Upoznajemo se. Nudi mi piće. Otvara orman. Pravi bife. Pošto se još uvek brije sipam i njemu i meni po votku. Nudi mi duplo veći honorar nego oni u Zabavniku i ne znam zašto - ja pristajem. I tako Rundi kreće da izlazi u Nevenu. Inače, tada se mnogo išlo po školama. Mika je uvek bio na čelu tih divnih susreta sa školarcima. Bio je to čovek koga moraš voleti. Takva lucidnost, duhovitost, mudrost, genijalnost. Družili smo se i van posla. Tek to je bilo druženje".

A nama, ljubiteljima Mike, njegovih dela, a među njima i stripova, ostaje da ga ponovo iščitavamo i spašavamo njegovo delo od zaborava.

  ...Čarobna knjiga slavi svoj
  SPEKTAKULARNI STOTI STRIP!

Dragi čitaoci i ljubitelji devete umetnosti, prijatelji Čarobne knjige i zaluđenici za slike sa oblačićima ispunjenim tekstom, imamo čast da vam najavimo dva velika razloga za slavlje: našim sledećim izdanjem, novim stripom slavnog scenariste Roberta Kirkmana (Okružen mrtvima), pod naslovom Pesma Zaborava, koji vam donosimo u okviru svetske premijere, ujedno slavimo i naše jubilarno, stoto stripsko izdanje!

Druženje sa stripovima je za čarobnjake počelo sad već davne 2012. godine, stripom Osvetnici, koji se pojavio u okviru tada započete edicije Marvel Essential, što, gledano unazad, predstavlja sudbinski potez, budući da je odredilo pravac u kojem ćemo se kretati: pomenuta edicija je doživela još mnogo izdanja, u kojima smo se družili sa svim najslavnijim Marvelovim junacima i upoznavali se s njihovim razvojnim putevima, a kasnije je edicija The Best of Marvel proširila i produbila to prijateljstvo, donoseći tvrdokoričena, kolorna izdanja u kojima vam predstavljamo najslavnije i najznačajnije priče iz Marvelovog univerzuma.

Čarobna knjiga je u svet stripa ušla iz iskrene ljubavi prema toj umetničkoj formi i želje da domaćoj publici pruži širok presek dela devete umetnosti, tako da će se, od 2012. do danas, u našem katalogu naći razna dela značajnih autora, kako evropskih, tako i američkih, onih aktuelnih, ali i onih koji se danas s razlogom smatraju klasicima. Tako smo, ubrzo nakon pomenutog superherojskog početka, krenuli i na dugogodišnji put po svetu s Princem Valijantom, dali se u rešavanje misterioznih zločina s Ripom Kirbijem, otisnuli se u svemir s Flašem Gordonom, pošli u lutanje postapokaliptičnom Amerikom uz Džeremaju i Kurdija. I ne samo to – širenju univerzuma Čarobne knjige uveliko je doprineo i ogroman, raskošan svemir DC-ja, prepun zanimljivih priča sa samih granica vremena, prostora i mašte, a kao izvesnu protivtežu tom razuzdanom svetu supermoćnih ljudi i nevolja kosmičkih razmera pokrenuli smo ediciju Riznica Bonelli, u kojoj uživamo u zanimljivim i veoma raznovrsnim pričama poteklim iz pera italijanskih autora.

Mnogo je iza nas, ali još je više ispred nas, i ovim, stotim izdanjem, Pesmom Zaborava, za koje nam je izuzetno drago što je ujedno i strip koji će kod nas doživeti svetsku premijeru, kratkim osvrtom na već urađeno, osvrtom koji nas ispunjava srećom i ponosom, zapravo samo želimo da pogledamo u budućnost i da se radujemo izdanjima koja će doći, avanturama koje nas čekaju i dvestotom, tristotom i svim narednim jubilarnim brojevima biblioteke OLOVKA, TUŠ I PERO.

Pošto znamo da su nam, dragi čitaoci, interesovanja zajednička, ovaj, stoti broj čestitamo i vama.

Uzdravlje!

Darko Tuševljaković

---

SVETSKA PREMIJERA
NOVOG KIRKMANOVOG STRIPA
PESMA ZABORAVA, PRVI TOM

Čarobna knjiga svojim vernim čitaocima i svim ljubiteljima stripa predstavlja izvanredno ostvarenje jednog od najslavnijih stripskih autora današnjice – Roberta Kirkamana. „Pesma Zaborava” će 7. marta doživeti svetsku premijeru baš u Srbiji, i to šest meseci pre američke, koja je zakazana za 18. septembar.

Ta nesvakidašnja privilegija ujedno je i najbolji način da proslavimo jubilarni, 100. strip u izdanju Čarobne knjige, ali o tome vam je malo više rekao i naš izvršni urednik Darko Tuševljaković.

Pre deset godina, deo Filadelfije, s 300.000 građana, iznenada je nestao u Zaboravu, neobjašnjivoj paralelnoj dimenziji. Haos je blaga reč za pokolj koji nastao onog dana kad se u centru Filadelfije stvorio deo Zaborava, ispunjen apokaliptičnom florom i faunom.

Nakon delimično uspešnog državnog programa spasilačkih misija u Zaboravu, deo nestalih je spasen. Za sve koji nisu imali dovoljno sreće da budu pronađeni podignut je memorijalni zid u znak sećanja i život se vratio svom toku – za sve osim za Nejtana, koji svakodnevno odlazi u zabranjeno područje i daje sve od sebe kako bi spasao one koji i dalje lutaju apokaliptičnim pejzažem Zaborava.

Da li Nejtan zaista traži nestale ili nešto sasvim drugo i zašto ne može da se otme zovu Pesme Zaborava? Te i druge tajne morate otkriti sami...

„Pesma Zaborava” će biti na Letećem startu od 7. 3. do 10. 3, po ceni od 1.000 dinara, u striparnici „Čarobna knjiga” u Dečanskoj 5 u Beogradu, striparnici „Alan Ford” na Novom Beogradu, Klubu čitalaca Čarobne knjige „Bulevar Books” u Novom Sadu i na našem sajtu.

OLOVKA, TUŠ I PERO #100 • www.carobnaknjiga.rs/pesma-zaborava-1

  ...i najava drugih događaja.

Francuski institut u Srbiji, distributerska kuća 2i Film i izdavačke kuće „Beli put“ i „Darkwood“ imaju čast da vas pozovu u galeriju Francuskog instituta u Beogradu (Knez Mihailova 31)  na otvaranje stripske izložbe Mabreee, izložba Gaše Šeprtlјe! u utorak, 6. marta 2018. godine sa početkom u 19 časova. Izložba se sastoji od stripskih tabli i ilustracija čuvenog junaka nastalog iz pera Andrea Frankena. Podsetite se gegova iz stripa koji zasmejava generacije u iščekivanju beogradske premijere filma početkom aprila, i pogledajte među prvima trejler filma koji će predstaviti distributer 2i Film!

L'Institut français de Serbie, le distributeur 2i Films et les maisons d'éditions Beli Put et Darkwood ont l'honneur de vous inviter au vernissage de l'exposition M'enfin, exposition de Gaston Lagaffe ! qui aura lieu le mardi 6 mars 2018 à 19h00 dans la galerie de l'Institut français (31, rue Knez Mihailova). L'exposition est composée de planches et d'illustrations de la fameuse série d'André Franquin. Rappelez-vous des gags qui ont fait rire des générations en attendant la première du film début avril, et soyez les premiers à voir la bande-annonce du film présentée par son distributeur, 2i Film!

INFO:
Izložba kao događaj na Fejsbuku OVDE
Pogledajte trejler filma "Gaša Šeprtlјa" OVDE
Informacije o filmu "Gaša Šeprtlјa" preuzmite OVDE.

Remek-delo humorističkog stripa objavlјeno na srpskom u knjigama, slede film i festival
Gaša Šeprtlјa: 61 godina sanjarenja uz izložbu, knjige i bioskop
Srbija nastavlјa da obeležava jubilej stripa genijalnog Andrea Frankena dvostrukom izložbom u Francuskom institutu 6. marta i promocijom edicije knjiga. • U aprilu je premijera igranog filma „Gaša Šeprtlјa“ i festival „Gašin sabor“

Gaša Šeprtlјa, na francuskom Gaston Lagaffe, humoristički je strip Andrea Frankena, koji se pojavio 28. februara 1957. u belgijskom magazinu Spiru. Po izboru francuske javnosti, Gaša je uvršćen u Mondov spisak „100 najbolјih knjiga 20. veka“, zajedno sa još jednim stripom — Kortom Maltežaninom.
Strip prati dogodovštine Gaše, „besposlenog junaka“ koji radi u redakciji magazina Spiru, a gegovi dolaze iz njegove lenjosti ili „korisnih“ izuma, što se često završava katastrofama: poplavom, požarom ili uništavanjem kancelarije.
Sabrane gašolomije na srpskom jeziku
„Gaša Šeprtlјa“ je kod nas jedan od najpopularnijih stripova. U Srbiji i Jugoslaviji premijerno je objavlјen 12. oktobra 1965. u novosadskom listu Panorama. Od tada je neprekidno objavlјivan u brojnim časopisima, kao i u osam kolornih albuma „Dečjih novina“ tokom 1980-ih. Najpopularniji je u prevodima Đorđa Dimitrijevića, koji je prevodio i stripove „Talični Tom“ i „Asteriks“.
Nedavno je dovršeno objavlјivanje celokupnog „Gaše“ na srpskom jeziku u šest knjiga, sa Dimitrijevićevim prevodom, na osnovu francuskog kanonskog izdanja, uklјučujući i table koje do sada nisu objavlјivane u Srbiji i regionu. Izdavač je beogradska izdavačka kuća „Beli put“, poznata po uvođenju koncepta integrala u naše izdavaštvo, u saradnji sa „Darkvudom“, izdavačem Frankenovih stripova „Spiru i Fantazio“ („Spira i Ćira“) i „Marsupilami“.
Premijerna izložba crteža
Izlazak sabrane edicije „Gaše Šeprtlјe“ i najava novog igranog filma biće obeleženi izložbom i promocijom u utorak, 6. marta, u Francuskom institutu u Beogradu. Izložba traje do 4. aprila i zamišlјena je u dve celine. Najveći deo su Gašine ilustracije i table, od kojih se mnoge prvi put pojavlјuju pred našom publikom, a koje je Andre Franken (1924-1997), genije evropskog stripa i humora, crtao po svojim i po scenarijima kolega kao što je to čuveni Ivan Delport.
Naporedo, Udruženje stripskih umetnika Srbije (USUS) predstavlјa radove stripara koji su bili vezani za Frankenovo okruženje ili su dali svoju posvetu majstoru — Božidar Milojković BAM, Radič Mijatović, Nikola Maslovara, Dragan Lazarević (de Lazare), Goran Trajković, Saša Arsenić, Uroš Begović i Siniša Banović. Izložbu prate eseji urednika edicije Milana Vuletića, umetnika Nikole Maslovare, pisaca Vase Pavkovića, Pavla Zelića i Zorana Stefanovića, koji je i redaktor edicije.
Stižu filmska komedija i veliki festival
Na izložbi u Francuskom institutu biće ekskluzivno predstavlјen i trejler novog francuskog igranog filma „Gaša Šeprtlјa“ u režiji Pjera-Fransoa Martina-Lavala, sa Teom Fernandezom u glavnoj ulozi. Premijera komedije biće 4. aprila, kod nas u distribuciji kuće „2I film“, koja je našoj publici sa uspehom predstavila animirani film “S lјubavlјu, Vinsent: Misterija Van Goga”.
Istog meseca, 26-28. aprila, u Dečjem kulturnom centru Beograda biće održan „Gašin sabor“ - prvi festival karikaturalno-humorističkog i porodičnog stripa, posvećen ove godine Andreu Frankenu. Publici svih naraštaja namenjene su ekskluzivne izložbe, promocije izdanja, umetničke radionice, stručni simpozijum, mali filmski festival i drugo, na manifestaciji koja je prva svoje vrste u Jugoistočnoj Evropi.
Projekcije, izložbe i promocije Gaše Šeprtlјe će zatim nastaviti put po Srbiji tokom čitave godine. •

www.usus.org.rs

  ...Miloš Miša Sekulić (1965-2018)

Dragi naši,

Sa tugom i iznenađenjem obaveštavamo vas da je u Novom Sadu u subotu 3. marta, posle kraće i teške bolesti preminuo naš prijatelј, kolega i član Udruženja stripskih umetnika Srbije  — Miloš Miša Sekulić.

Rođen 3. januara 1965, Miša je bio posvećenik u mnoge stvari, a nama-namernicima činilo nam se posebno — u strip, muziku, aikido i lјude. Na svoj skromni i diskretan način, bio je krajnje važan za srpsku i jugoslovensku stripsku zajednicu kao lјubitelј, aktivista, organizator, popularizator, kolekcionar, obavešteni knjižar... Naročito je bio važan kao stub jedne od klјučnih stripskih tačaka regiona — „Kluba obožavalaca stripa“ u Novom Sadu, u vremenima kada je naš strip bio pred posleratnim i tranzicionom iščeznućem. Zahvalјujući domaćinu Miši, mnoge su se snage nas drugih sabrale i pronašle, te zato kolege iz Beograda i drugih gradova i ceo USUS osećaju najdublјu zahvalnost za sve što je on lično tiho dao pa i trajnije utemelјio na našoj sceni. Iza Miše je ostalo troje dece na koje je bio ponosan: najstarija kćer Marija i blizanci Marko i Jelena.

Sahrana Miloša Miše Sekulića je u utorak, 6. marta, u 09:45 sati na Novom groblјu u Novom Sadu.

Neka mu je pokoj duši.

  PLAGIJAT – Krađa intelektualnog vlasništva
  (Iz povesti i sadašnjosti stripskih krađa)

Još osamdesetih, kada sam počeo ozbiljno da se bavim pisanjem, “dešavalo” se da poneko kraducne. To su bile sitne krađe koje uglavnom prolaze ispod radara. Nemam neko specijalno pamćenje, no ipak se sećam sadržaja svojih tekstova, rečenica i sintagmi u njima. Jednom sam pitao “kolegu, stripara” zašto je uzeo iz mog eseja Benjaminova naprslina, objavljenog u Književnoj reči, sintagmu “nasilje hipertrofirane sistematičnosti”, a da me nije citirao? On mi je punokrvno odgovorio, pa delovalo mi je toliko pametno da sam mislio da si i ti od nekoga uzeo… Nisam znao da li da mu odgovorim, jel se praviš malo blesav il’ da to uzmem kao kompliment? No, to su sitnice koje više govore o crtama karaktera, nego što su zabrinjavajuće i pre služe za podsmeh. Problemi, međutim nastaju kad se “krade lopatom”. Što bi rekao Velja Ilić, da kraduckate pomalo pa da vas tolerišemo…

Istorija umetnosti - strip ura (2004)   /   Iz sadržaja knjige 'Istorija umetnosti - strip ura'

Plagijat vodi poreklo od latinske reči (lat. Plagum; plagere = oteti) što doslovno znači „krađa ljudi“ inače u savremenom jeziku je to pojam za: tekstualnu krađu, prepisivanje tuđih dela. U novije vreme to se tumači kao kršenje autorskih prava ili krađa autorskih prava. Čovek koji je ukrao nečije umetničko delo prepisivanjem se naziva plagijator. Reč je o činu prisvajanja ili kopiranja tuđeg pisanog, umetničkog ili drugog kreativnog rada u svoj vlastiti, bilo delimično ili u celini, bez navođenja izvornog autorstva ili izvornika. Za razliku od krivotvorenja u kojemu je pod znakom pitanja autentičnost dela, kod plagijata je reč o nezakonitom i neetičkom prisivanju tuđeg dela, koje se prikazuje kao vlastito.

Prva ozbiljna krađa dogodila se 2004. godine. U knjizi Istorija umetnosti - strip ura koju je izdao Centar za vizuelne umetnosti Vizant – Prilep, finansirao je Fond za otvoreno društvo, a “priredio”& pokrao Zlatko Krstevski nalazi se pet nepotpisanih, a u celini preuzetih mojih eseja: Strategija opsene – Aster Blistok, Sommerova kolebanja (Manfred Sommer), Avantura, ali šaljiva – Alfonso Font, Paralelni životi Valerijana (Pierre Christin i Jean-Claude Mézières) i Kosmička melanholija (Kosmički putnici - Paul Gillon & Jean-Claude Forest). Jedino što je dični priređivač promenio jesu naslovi eseja. Sve ostalo je nepromenjeno. Da se ne trudim da pronađem svaku knjigu o stripu i pročitam je, ne bih ni saznao za ovaj drski lopovluk. Taj isti Zlatko Krstevski je 2015. na strip festivalu u Kragujevcu drčno kritikovao makedonsku strip scenu govoreći kako se neki strip projekti finansiraju od Fonda za otvoreno društvo, “to su neki fazoni gde uzimaju po dvadeset hiljada evra, to su projekti”, o čemu postoji video zapis na Jutjubu.

Plagijat je laž! On je nedopušteno prisvajanje tuđe duhovne svojine; objavljivanje tuđeg dela pod svojim imenom. Plagijat je dakle, etički problem, plagijat je nešto što računa s lažju potcenjujući procenu kritike, estetike, struke; dalje potcenjuje civilizovane običaje, na primer, pristojnost…, da prepričam reči Ljiljane Domić.

Druga, još bezočnija krađa dešava se u sadašnjosti. Ivan Nikolić je čerupajući moj prvi esej Zagonetni Corto Maltese, od sedam napisanih o Hugu Prattu, koji je izvorno štampan još 1984. i nakon toga objavljen u mojoj knjizi Tomas Man ili Filip K. Dik, odlučio da nešto pod svojim autorskim imenom objavi. Evo kako to u njegovoj „kreativnoj praksi“ izgleda:

'Vodič za život' br. 33, maj 2017.

Moje pismo redakciji „Vodič kroz život“

Poštovani,

U "Vodiču za život" br. 33, maja 2017. u tekstu "Korto Malteze - onaj koji sanja otvorenih očiju", čiji je potpisani autor Ivan Nikolić, izvršen je plagijat. Na stranicama 114, 116 i 117 čitavi pasusi su prepisani iz moje knjige "Tomas Man ili Filip K. Dik". Ukupno 7 velikih pasusa (530 reči; 3.640 karaktera) u potpunosti su prepisani i raspoređeni u Nikolićevom plagijatu po njegovom nahođenju. Tekst Ivana Nikolića koji ste objavili predstavlja očigledan plagijat, krađu tuđeg intelektualnog vlasništva.

Zahtevam da objavite ispravku i ovo moje saopštenje u potpunosti, kao i da mi dostavite dokaze da ste to učinili. U suprotnom, biću prinuđen da od vas i autora falsifikata zahtevam finansijsкu kompenzaciju sudskim putem.

S poštovanjem,
Zoran Đukanović

Uvažena redakcija Vodiča za život još nije odgovorila na moj mejl. No, ćeraćemo se još... Tu se Ivan Nikolić, međutim, nije „kreativno“ smirio, nego je potom isti plagijat objavio na vebsajtu najvećeg izdavača u Srbiji, Darkwooda: darkwood.co.rs/akcije/24-korto-malteze-... .

Hajde da sad detaljno pogledamo kako izgleda autorsko pisanje, „kreativni rukopis“ Ivana Nikolića. Ovo je „njegov“ tekst, a crvenim su obeleženi moji pasusi:

KORTO MALTEZE: ONAJ KOJI SANJA
OTVORENIH OČIJU

Da, ali on sanja otvorenih očiju, a takvi su opasni jer ne znaju gde im san prestaje. (MERLIN)

Hugo Prat, sin Rolanda Prata i Eveline Đenero, rodio se 15. juna 1927. u Italiji, u malom mestu kraj Riminija. Otac mu je bio britanskog porekla, čovek poretka i pristalica Musolinija, vojnik koji se bavio proučavanjem raznih tajnih društava i masonskih loža. Hugova majka je bila skroz drugačija, obuzeta ezoterijom, kabalom, misticizmom, kartomanijom. Prvih nekoliko godina svoga detinjstva (1927–1937) Hugo Prat provodi u Veneciji. Sa svojih sedam godina, posle preležane sunčanice, biva smešten u bolnicu za mentalno zaostalu decu, ali posle šest meseci iznenada postaje normalan i detinjstvo mu se nastavlja. Hugo u bolnici primećuje da je većina dece koja tamo boravi zapravo normalna i veoma inteligentna, da simuliraju zaostalost kako bi izbegli školske obaveze, i nekoliko drugara iz bolničkih dana ostaće mu prijatelji celog života. Bio je član grupe mangupa sa trga Santa Marija Formoza. Već kao klinac počinje da se zanima za knjige, tako da su prva dela koja je pročitao, i koja su ostavila veliki utisak na njega, bila adaptirane Homerove priče, keltske legende, američki avanturistički romani, a prvi strip koji mu je dospeo u ruke bio je “Tim Tejlor” Amerikanca Lajmana Janga (priča o dva dečaka i njihovim avanturama u Africi).

Godine 1936. Hugov otac dobija posao u Etiopiji, tadašnjoj italijanskoj koloniji, a godinu dana kasnije pridružuju mu se žena i sin. Boravak u toj afričkoj zemlji bio je veliko iskustvo za mladog Prata. Otac ga na silu ubacuje u kolonijalnu policiju, tako da je mladi Hugo sa svojih 14 godina bio ubedljivo najmlađi Musolinijev vojnik. Godine 1941. savezničke trupe oslobađaju Etiopiju i Hugo prisustvuje ulasku trupa cara Hajla Selasija i pukovnika Orda Vingejta u Adis Abebu. Posle određenog vremena provedenog u logoru, Hugo i njegova majka bivaju vraćeni u Italiju, dok njegov otac umire od infekcije kao zarobljenik francuskih snaga (Hugo će njegov grob naći tek 1969, dok će se s majkom redovno viđati sve do njene smrti 1986). Tokom godina provedenih u Etiopiji Prat se osećao duhovno bliži s domorodačkim stanovništvom i običnim ljudima nego s kolonizatorima. Sprijateljio se sa mnogo Abisinaca, naučio amharski jezik i doživeo prve avanture sa ženama (koje će u njegovom životu biti prisutne sve vreme).

Nastavlja da čita američke romane (Kejvuda, Greja…) i prvi put se su sreće sa stripom “Teri i pirati” američkog crtača Miltona Kanifa, koji mu je ujedno i probudio želju da se bavi stripom. Po povratku u Italiju, posle boravka u vojnoj školi, nemačke SS trupe ga optužuju da je južnoafrički špijun i biva prisiljen da stupi u službu pomorske policije. Posle nekoliko nedelja uspeva da pobegne i pređe na drugu stranu. U savezničkim trupa ma uglavnom je radio kao prevodilac. Po završetku Drugog svetskog rata napušta vojsku, ali nastavlja da se bavi prevodilaštvom još neko vreme u venecijanskoj luci. Prestanak sukoba bio je zapravo početak Hugove crtačke karijere. Međutim, na njega je rat ostavio dubok trag, tako da se skoro u svim njegovim autorskim delima pojavljuje njegova osuda rata i veći na njegovih dela je posvećena pojedi načnim ljudskim sudbinama, stradanjima ljudi u ratovima i samom besmislu rata.

Čergarski duh, koji je nasledio od majke, vodio ga je u njegovim be skrajnim lutanjima po svetu. Tokom Drugog svetskog rata nekoliko puta je menjao uniformu, početak rata dočekao je u Etiopiji, a kraj u Italiji. Nakon toga je otišao u Argentinu, gde je radio kao crtač stripova, igrao tango, živeo od sviranja na ulici… Poput Korta, stekao je prijatelje raznih rasa i nacionalnosti, i odbijao je da ih izneveri.

4. stranica 114

Godine 1967. upoznaje imućnog stripofila iz Đenove Florenca Ivaldija i zajedno pokreću mesečnik “Sgt. Kirk”, u kome je, pored svojih stripova, objavljivao i poznate američke. Pratov junak Narednik Kirk bio je specifičan, jer su u stripu Indijanci prikazivani sa simpatijama, a ne kao krvoločne zveri, što se tada prihvatalo teško i s velikom dozom skepse. Već tada se Hugo pokazao kao originalan, hrabar i nadasve slobodan autor. U julu 1967. objavljeno je prvih 10 tabli nove priče Huga Prata, “Balada o slanom moru”, a jedan od glavnih likova bio je i mornar sa čudnim sjajem u očima, gusar s minđušom, a zvao se Korto Malteze…

SIN HUGA PRATA

Korto je uvek bio Pratov neraskidivi deo, baš kao i Senka Petra Pana, koja je imala sopstveni život i karakter. Tako je i Korto rastao i sazrevao uz Huga, sve dok ga jednog dana nije prebacio u neku novu dimenziju, dimenziju stripa, od kada i drugi mo gu da prate avanture mornara bez lađe, s lažnom linijom sreće na dlanu. Ali ono što je podstaklo Prata da za voli južna mora je pisac Henri de Vir Stakpul (Henry De Vere Stacpoole), koji je 1908. napisao novelu “Plava laguna”. Prvi svoj album o Kortu Maltezeu “Balada o slanom moru” Prat posvećuje De Viru. Kada govorimo o Kortu Maltezeu kao fiktivnom karakteru, veoma je teško povući granicu između stvar nih činjenica i snolike postavke Huga Prata. Strip kaže da je Korto rođen na kraju XIX veka, na ostrvu vitezova hospitalaca – Malti. Tako je i do bio svoje prezime – Malteze. Otac mu je bio britanski mornar, a majka španska Ciganka. Još u ranom detinjstvu pokazao je svoj prkosni duh. Nakon što mu je jedna gatara rekla da ima kratku liniju života, mlađani Korto urezao je očevim brijačem na svom dlanu novu liniju života, kako bi dokazao da je samo on tvorac svoje sud bine. Podatak da je sin andaluzijske Ciganke i engleskog kolonijalnog oficira malo može reći o njegovom identitetu. Korto odbija da se objasni. Suviše je individualista da bi dopustio da to čine drugi. Pre će se izložiti riziku da bude ličnost u kovitlacima istorije nego da se odredi jednom jedinom pripadnošću. Otud njegova rečenica: “To ko sam, tiče se samo mene.” Ipak, izvesno je da Korto ume da bude prijatelj, bez obzira na opasnosti i žrtve. “Nikad lakoveran, a uvek spreman da odgovori zanosu svoga srca.” Zanos Kortovog srca su avantura i prijateljstvo. Kortova spoljašnjost i delovanje samo su maska i privid, jer na prvi pogled deluje kao hladan i flegmatičan tip koga ne do tiču nepravde koje se oko njega deša vaju, ali iznutra, u dubini duše, nagi nje plemenitom junaku klasičnog ti pa. On je junak u jungovskom smislu: “Jednostavno je nahođen višom silom i ne odbija poziv.”

Hugo ciljno kreira takav njegov karakter, jer smatra da ne mora svako da ima zacrtanu materijalističku agendu u svojoj duši i uobičajene ambicije koje materijalistički čovek smatra vrhunskom vrednošću. Za Korta je bogatstvo nematerijalne prirode. Za njega je ono avantura u kojoj se konzumira život, ideal za koji vredi umreti, on gradi mostove prijateljstva i ruši sve nacionalne, verske i političke predrasude, on žene poštuje I voli i kao ljubavnice, a ceni kao neprijatelje, on je čovek koji iskazuje samilost i prema najokrutnijem zločincu, on je onaj koji pomaže revolucionarima i razume njihove snove, a pri tom nikada neće biti revolucionar jer je njegova duša suviše široka za jednu doktrinu, on je nadasve romantik, čiji su putevi nedokučivi. On je u stalnoj potrazi za željom svoga srca za nedosanjanim snom. Međutim, Korto nije od onih koji će pronaći svoj san, svoje blago, on zna da se istinska sreća skriva u traganju, u avanturi, a ne u pukom pronalaženju objekta. Čak ga i Zlatousta, njegova prijateljica u albumu “Pod gusarskom zastavom”, kori sledećim rečima: “Pa, lepi mornaru, odlaziš? Ovde bi našao sve što tražiš, ali slep si kao krtica… Ono što tražiš ne postoji“, na šta Korto odgovara: „Sasvim moguće, Zlatousta… No, na meni je da to uvidim.“

Korto je kosmopolita avanture, a ona ga uvodi u kosmopolitizam ljudskih vrednosti. Mnoštvo ljudskih uverenja i množina društvenih konteksta s kojima se suočava dovoljni su da nametnu doživljaj ograničenosti raznih partikularističkih predstava i predrasuda o “prednostima i pravima” neke boje kože, nacionalne pripadnosti ili političkog uverenja. Korto, ma kojim prostorima se kretao, ne živi neko lokalno vreme. Njegove avanture su univerzalna metafora upoznavanja sebe kroz svet, one su refleksije suočavanja sa samim sobom, sa suštinskim i skrivenim “ja”.

5. stranica 116

STRIP KOJI NIJE KNJIGA I KNJIGA KOJA NIJE STRIP

Sam strip “Korto Malteze” i nije u stvari strip. U suštini, bliži je nekom književnom delu ili, preciznije govo reći, likovnoj književnosti, kombinacija je simboličkog grafizma i metaforične igre reči. Kao niko pre njega, Hugo Prat je napravio nešto sa svim novo u svetu stripa serijalom “Korto Malteze”. Sam Hugo Prat je rekao da je njegov crtež treba da bude pismo koje se nastavlja na ispisani tekst, da crtež i scenario treba da budu jedno. Posredi je pre svega roman, i u isto vreme vizija sveta, složena i organska, koja se razvija kroz raznolikost miljea, kulisa, situacija i događaja koji daleko nadmašuju pojedine crtane literarne mikrokosmose, zasnovane takođe na preplitanju imaginarnog i realnog, a to je ono što je kod Korta najprivlačnije. Sve te neobjašnjive misterije, igre poluistina, fikcija realnosti i realnosti fikcije, potreba za pustolovinom kao jednačinom života, rapsodija istorije koja uokviruje sve priče Huga Prata, magija žena, pojavljivanje legendarnih ličnosti, prisutnost koja omogućava da se uvek kaže zbogom, sumnja kao pribežiste mudrosti, geografija kao prostirka za snove. Korto nije običan strip. Komplikovan je. Filozofski je. Jednostavan je. Neobičan svakako. U tom stripu nikada nećemo znati gde prestaje san i dolazi java, gde počinje istina koju menja laž, ko je stvarniji – Prat ili Korto, ko koga sanja. Sam Prat demistifikuje sistem svoga rada slede ćim rečima: “Borhes je pokazao vrlo važnu stvar: kako ispričati laž kao da je istina. Od njega sam naučio da ispričam istinu kao da je laž.“

“Korto Malteze” je strip dosledne poetske stilizacije, oslobođene od zagušujućih detalja. Često je naglašeno redukovan, ali i tada sa izvanrednim odnosom tamnih i svetlih površina. Njegov strip-idiom, pogotovo u kasnijim epizodama, izgleda da je u sebe integrisao neka od iskustava Marka Šagala ili čak Paula Klea, pa i Pita Mondrijana. Njegova sposobnost apstraktnijeg vizuelnog mišljenja udaljava ga od klasično shvaćenog crtača stripova. U kontekstu ovakve stilizacije, iznenađuje izuzetna istorijska i etnografska preciznost Pratovog crteža i teksta. Ako pokušamo geografski da lociramo ono što se događa u “Kortu Maltezeu”, možemo imati izvesnih teškoća. Ponekad je zaista potrebno poslužiti se atlasom da bi se pratila sva putovanja avanturiste Korta. Afrika, Južna Amerika, Evropa, Azija, Tihi okean – tačnije Solomonska ostrva, Nova Pomeranija (Nova Britanija), sliv Orinoka, Novi Zeland, Venecija, Kina, sibirska pustoš… To su uglavnom predeli koji bude asocijacije na burne stranice novije političke istorije, pogotovo u razdoblju prve polovine dvadesetog veka: buđenje nacionalne svesti u afričkim i južnoameričkim kolonijama, pojava fašizma, boljševička revolucija i njeni odjeci, masonerija, kultovi, paradoksalna ukrštanja različitih kultura… Upravo razdoblje u kome se Maltezeove avanture događaju. Umberto Eko je rekao: “Kad želim da se opustim, čitam neki Engelsov esej, a kad želim da se umno angažujem, čitam `Korta Maltezea`”.

U Francuskoj je napisano oko 70 doktorskih disertacija o Kortu Maltezeu. Njime su se bavili istoričari umetnosti, sociolozi, estetičari i književnici. Korto je na mnoge ostavljao izuzetan utisak, tako je sedamdesetih godina prošlog veka Agostino Neto, predsednik Angole, pozvao Huga Prata da osnuje Institut za grafičku umetnost. Za bivše borce za oslobođenje Angole, koji su u međuvreme nu osvojili vlast, Korto Malteze je bio simbol borbe i slobode.

Danas se samo može konstatovati da ne postoji medij, habitat ili kulturna institucija u koju nije ušao lik Korta Maltezea. Korto je i sam postao kulturni fenomen, jer o njemu pišu mnogi intelektualci, pa i jedan Umberto Eko, a Francuzi su mu priredili izložbu u Gran Paleu. Njegov lik je postao zaštitni znak beogradske Akademije, čije zidove su BG studenti iscrtali Pratovim kadrovima, priznavši strip kao dugo osporavanu devetu umetnost. I lik i autor su tema mnogih univerzitetskih radova, a Korto je i zaštitni znak mnogih kafea, klubova i diskoteka. Nose se majice s kadrovima iz ovog stripa i neretko možete popiti koktel s njegovim imenom. Može se sa sigurnošću ustvrditi da je lik Korta Maltezea među grafitima najeksploatisaniji od Amsterdama do Sijetla, od hladnog Osla do Johanesburga. I ono najvažnije, Korto Malteze se ponovo vratio u Beograd! Izdavačka kuća “Darkwood” kreće sa izdavanjem kompletnog serijala. Dosad su izašla prva dva albuma iz serijala “Balada o slanom moru” i “U znaku Jarca”, u luksuznom tvrdokoričenom izdanju u boji i sa svim dodatnim materijalima i istorijskim faktima koje je sakupio Hugo Prat.

KORTO MALTEZE, REVOLUCIONAR KOJI TO NIJE

Zanimljivo je da je jedna od prvih “socijalnih grupa” koju je fascinirao strip “Korto Malteze” u stvari politička grupa boraca Narodnog fronta za oslobođenje Angole (MPLA). Za angolske revolucionare ovaj junak stripa uživao je ugled simbola kakav je imao Če Gevara. Ako su neki od ovih poklonika kasnije zauzimali ministarske položaje u vladi Angole, a među njima i mesto ministra kulture, onda je jasnija Netova odluka da uputi pomenuti poziv Pratu.

Paradoksalno je, međutim, to što je “Korto Malteze” sve samo ne sredstvo ideološke propagande. Ovaj strip se drastično razlikuje od propagand nih stripova u Americi i Evropi iz vre mena Drugog svetskog rata, kao i kasnijih kineskih “ideološko-poučnih” stripova.

6. stranica 117

Na pitanje šta su angolski revolucionari videli u Kortu Maltezeu da bi ga mogli osećati kao najrođenijeg heroja i zbog čega su ga prihvatili kao svoj simbol oslobođenja, odgovor, koji je tadašnjoj jugoslovenskoj javnosti prvi preneo Dušan Miklja, glasi: “U izgnanstvu, u ilegali, u zatvoru, na bojištu, Korto Malteze nam je pomogao da sanjamo o slobodi.” Njima je ovaj strip zaista mogao da pomogne jedino da sanjanju o slobodi [ovde sad sledi nevešto prepričavanje mojih reči:], da im da snage da izdrže u teškim uslovima, da im da nadu. Strip nije sadržavao političku propagandnu, već duhovnu vrednost i ideal kome težiti, poetiku koja im je skretala misli od tmurne svakodnevice. Pratov “Korto Malteze” nudi nam nešto bitno drugačije – strip kao samosvojan poetski čin. Strip koji ruši sve stereotipe i kanone, koji govori o istinskoj slobodi življenja.

MEĐ JAVOM I MEĐ SNOM

U svim Pratovim delima dolazi do mešanja realnosti i snoviđenja, stvar nih ličnosti i fiktivnih, sanjanja i buđenja. Prat je jednom prilikom izja vio da je pravi život san i – kao što je jedan drugi pisac, u jednom drugom vremenu, koji je takođe imao gavrana za prijatelja, i kao Hugo delio sličan pogled na snove i realnost, napisao divnu pesmu “San u snu” – tako je i Prat dao svoj pečat značajnosti snova u svojim delima, posebno u pustolovinama Korta Maltezea. Prat u razgovoru s Dominikom Ptifoom (Dominique Petitfaux), na njegovo pitanje: “Koji ćete od svojih života ispričati?”, odgovara sledećim rečima:

„Raspolažem sa trinaest načina da ispričam svoj život, ali ne znam da li je i jedan od njih onaj pravi, pa čak ni da li je jedan verodostojniji od drugog. Pesoa je govorio kako imamo dva života: onaj koji smatramo stvarnim i onaj iz naših snova, kojim bismo voleli da živimo i koji nam je možda prirođeniji. Poput portugalskog pesnika, poput Kalderona, i ja smatram da je pravi život san.“

Prošlo je već više od dvadeset godina od kada je svet stripa siromašniji za jednog genija, vizionara, sanjara. To je bio čovek koji je živeo svoje avanture, i ne možemo sa sigurnošću reći da li je Prat bio Korto ili je Korto bio Prat. Prat je, baš kao i Korto, imao prijatelje među mnogim narodima, za njega je čovek bio ono što nosi u duši, nije ljude odvajao po boji kože, veri ili nacionalnoj pripadnosti.

Cenili su ga kako intelektualci tako i ljudi sa margine, džentlmeni sreće. Zanimljiva je priča o čuvenoj venecijanskoj bandi koja je obila Pratovu vilu, ušla unutra i obila njegov sef, kako bi dokazali da i to mogu. Kad se Prat vratio kući, ništa nije nedostajalo, samo je našao kutiju sa sedam (mistični ezoterični broj) najskupljih šampanjaca i pismo na kome je pisalo “Mi ne krademo od Korta!”, a u potpisu je stajalo “Džentlmeni sreće”.

Poslednji album Korta Maltezea “Mu” ostavio je čitaoce s večitim pitanjem, s večitom enigmom – šta je dalje dešavalo s Kortom. Iako se još u prvom albumu „Balada o slanom moru“, pre početka stripa, nalazi pismo neodređenog datuma u kome vidimo da je Korto Malteze ostario, veliku zabunu je uneo Prat među čitaoce kad je njegov lik Kuš u albumu „Pustinjske škorpije“ rekao da je Korto nestao u Španskom građanskom ratu, zbog če ga su pomislili da je to bio njegov kraj. Ali nestati nije isto što i umreti. Korto je imao dom gde god da se nalazio, jer dom predstavljaju dragi ljudi, a ne puke građevine. Međutim, postojalo je jedno posebno mesto za Prata/Maltezea, a to je bila Venecija. Sam Korto/Hugo opisuje je sledećim rečima: „Ovaj grad je veoma lep i napokon bih podlegao njegovim čarima, olenjio se… Venecija bi mi bila kraj!“, možda predviđajući mesto svog konačnog odredišta. Dr P. H. Belefonds došao je do priče „Zlatna minđuša“, i to je poslednja priča o mornaru koji sanja otvorenih očiju, ili je pak to tek njegov san?

Ivan Nikolić

“Mi ne krademo od Korta!” To kažu venecijanski lopovi, ali Ivan Nikolić bogme krade od Zorana Đukanovića. I to bestidno. Nisam dalje istraživao da li je u ovom tekstu takođe krao i od drugih autora, pa „autorski“ upotrebio? Da Ivan, međutim, ne krade samo od mene, pokazalo se u njegovom pokušajima saradnje sa časopisom za teoriju stripa Kvadrat. Uredniku Kvadrata Vjeku Đanišu je, nakon izlaska tematskog dvobroja Kvadrata o Ken Parkeru, autor Teodor Cvitanović javio da je Nikolić prepisivao delove Cvitanovićevih tekstova objavljenih na internetu, nakon čega je urednik prekinuo saradnju s Nikolićem. Kontaktirao sam Cvitanovića tim povodom. Na direktno pitanje, Cvitanović mi je otpisao:

“Ne čudi me to za Nikolića. On očito ne shvaća da mu se to što radi može obiti o glavu. I drago mi je da hoće. Nadam se da će nakon Vašeg teksta časopisi prestati objavljivati njegove tekstove, a nadam se i portali… Dakle, u tom Kvadratu sam ja zamoljen napisati jedan tekst i kad sam čitao ostale tekstove nakon objavljivanja, iznenadio sam se da u tekstu Ivana Nikolića čitam svoje rečenice, pasuse, zaključke...”

Raspitujući se o Ivanu Nikoliću, saznao sam da izbegava socijalne mreže. Google pretraživač očigledno nimalo ne izbegava. Nažalost ga je pobrkao sa samoposlugom, pa se poduhvatio “kreativnog” potkradanja i obilatih krađa tuđeg intelektualnog vlasništva.

  ...za Internacionalni strip
  salon VELES 2018.

Propozicije

• Pravo učešća imaju svi autori iz celog sveta, nezavisno od pola i uzrasta;

• Dužina stripova treba da bude od 1 do 6 tabli, na A4 formatu (min 300 dpi ukoliko se šalje elektronskim putem). Ukoliko je strip od 1 strane treba da bude sa najmanje 5 sličica.

• Pristigli stripovi neće biti vraćeni. Samim prijemom od strane organizatora, oni daju pravo organizatoru da ih objavljuje i prezentira, zajedno sa autorima u sklopu promocije svojih aktivnosti.
Autori poslatih stripova ulaze u kombinaciju za obezbeđivanje puta, smeštaja i ishrane tokom 14 og Internacionalnog salona stripa VELES 2018 (sredinom septembra)

• Tema je slobodna. Svaki autor (crtač, tuš, kolor) može učestvovati samo sa jednim stripom. Izuzetak postoji samo za scenariste koji mogu da urade scenarija za više stripova.
Svaki autor i deo autorskog tima treba da bude potpisan na stripu sa naznakom ko je šta uradio.

• Zajedno sa stripovima treba poslati i ličnu biografiju, fotografiju, kontakt podatke i godina kada je strip nacrtan. Na svim stripovima trebaju biti navedeni svi autori kao i naslov stripa. Bez ovih informacija neće biti uzeti u obzir za nagrade.

• Svi pristigli stripovi biće uzeti u konkurenciju za nagrade:
- Prva nagrada ZLATAN STRIP, 200 EU, diploma.
- Druga nagrada, diploma.
- Treca nagrada, diploma.
- Nagrada za najbolji scenario, diploma.
- Nagrada za najboljeg autora do 18 g, diploma
- Nagrada za najmlađeg učesnika, diploma
- Ostale specijalne nagrade

• Rok za slanje radova je 20-og avgusta 2018. godine. Oni mogu da se šalju na:
a) Adresu Strip centar Makedonije-Veles (za konkurs); Ul VASIL GJORGOV br 78 1400 Veles
б) Ili na emailu: stripkonkurs@gmail.com

  Uvodnik

Kratki mjesec ne znači nužno kratki broj!

Samo je stripova nešto manje nego obično.

Međutim, broj stranica je i dalje zavidan i stripovi su kvalitetni.

Uživajte!

Adresa: www.mojstrip.com

  ...„Garfild: Ja, Džon, Odi i ja, najbolje
  priče drugi deo“ Džima Dejvisa;
  izdavač Čarobna knjiga, 2017.

Drugi deo najboljih priča o mačoru, narandžasto-prugastom, gojaznom, lenjivcu i „egomanijaku“, prežderavanju sklonom namćoru koji je, uprkos manama, svima drag - dakle o jednom i jedinstvenom Garfildu - donosi još 140 stranica smeha u koji su vispreno umešani životni apsurdi i mudrosti. Garfild je rođen ispod olovke Džima Dejvisa (1945) a svetlo belosvetskog dana ugledao je 19. juna 1978. godine i do danas dolazi do mali i velikih čitalaca zahvaljujući strip kaiševima i tablama koje štampaju dnevne novine - 2002.g. pojavljivao se u skoro 2.600 novina! Garfild je u ovdašnje stigao početkom smutnih 1990-tih na stranicama „Politikinog zabavnika“ a u ovoj knjizi sam Dejvis je napisao specijalne pozdrave čitaocima iz Srbije.

Knjiga „Garfild: Ja, Džon, Odi i ja“ nastavlja tamo gde je stala prva odnosno preštampava dogodovštine mačora prema niko nije ravnodušan. Tako će stari čitaoci moći da se podsete stripova koji su ih uveseljavali dok su bili mali a oni koji su sada mali upoznaće se sa dugom istorijom svog junaka koja je započela prvim kaišem na kome crtač stripova Džon Arbakl predstavlja svog mačka Garfilda koji misli: „Ja sam Garfild, mačak. A ovo je moj crtač stripova, Džon.“ Nadalje Džon glasno kaže: „Zanima nas samo to da vas zabavimo.“ a Garfild misli: „Nahrani me.“ Tim kaišem je skiciran osnovni zaplet: Džon je „šmušeni šmokljan“, „štreber“ i prirodna žrtva Garfilda; on je predmet zloupotreba jednog prugastog, lukavog hedoniste (tu silu je iskusio i sam Džim Dejvis jer je, u stvari, nameravao da stvori strip o doživljajima nespretnog Džona ali se Garfild nametnuo snagom svoje ličnosti pa je oteo i glavnu ulogu i naziv stripa).

Pored glavnog junaka i njegovog „gazde“ ostali akteri priča su pas Odi, dobroćudni, naivni, ne uvek najbistriji Garfildov suparnik i prijatelj (već prema situaciji na terenu); Arlin je maca koja bi želela da se Garfild zaljubi u nju (ali Garfild se najviše sviđa samom sebi i radije se obraća Arlininom sladoledu nego njoj); Nermal je mali sivi mačak koga Garfild doživljava kao suparnika; Puki je plišani meda koga Garfild obožava; s vremena na vreme u strip ušetaju i miševi ali Garfild s njima drugarski „kolo vodi“. Džon ima svoje okruženje: porodicu - majku, oca i bracu - na selu; tu je i veterinarka Liz, Džonova simpatija sa kojom posle 28 godina uspeva da ostvari vezu! Između pomenutih likova dešavaju se obične i bizarne situacije koje su nadogradnja temeljnih postavki: Garfildovog ekstremnog hedonizma po cenu sitnih i krupnih smicalica i podmetanja, njegove neverovatne lenjosti, praktične prevejanosti i zloupotrebe tuđih slabosti i mana. Garfildu ništa nije sveto i sve će žrtvovati za dobar zalogaj - posebno za lazanje - topao ležaj i dug san. No, ponekad Garfildova (ne)dela vodi ne nužda već čista zluradost i želja da se pokaže nadmoć. Obziri, samilost, pomoć drugome - sve to pada u vodu pred ultimatumom Garfildove proždrljivosti, udobnosti i samodopadljivosti. On bez griže savesti kaže-misli „Dom je tamo gde te razumeju“ i sanja „zemlju obilnih doručaka“. Iako je „cinik svetske klase“ koji zna da citira misli filozofa o (be)smislu života ostaće razoružan Odijevom infantilnošću - a pas će mu uzvratiti istom merom: kad Garfild ne uspe da ga gurne Odi će sam pasti i ugruvati se da bi zadovoljio mačkovu sujetu! Garfild ima visoko mišljenje o svojim sposobnosti - on je protiv trčanja pošto on troši svoj mozak pa ne mora i noge.  Tako propada Džonova ideja da vežbaju ali čak i kada je Garfild za odlazak na izlet dok Džon skupi sve što mu treba - pala je noć.

Ipak, Garfild se bavi sportom - takmiči se u maratonskom spavanju. Mada, ove njegove napore kvari saznanje da ga čeka toliko spavanja a „noći su tako kratke“. Ipak, tvrdoglavi mačak ne odustaje od treninga tako da se dešava da zakasni na večeru jer je „prepodnevna dremka izmakla kontroli“. Saznanje koje podstiče Garfilda da izdrži sve napore je da je posle spavanja - gladan a posle jela - pospan. „Život je lep“, zaključuje on na kraju čak i ako, jer ne može da dohvati daljinac, mora da uživao u bilo kakvom TV programu.

Garfild uspešno živi strip život (kasnije je prešao u crtane i igrane filmove) već 40 godina. Tajna njegove popularnosti, uprkos svim mana, očito je u fascinaciji „običnih ljudi“ mangupima koji ne poštuju norme konformizma i etikecije. Običan svet nema „petlju“ da bude neodgovoran i samoživ kao Garfild a voleo bi. Masa konzumenata želi da bude lenja, da spava bez ograničenja, da živi na tuđoj grbači i da se dosađuje bez osećaja krivice – rečju, da radi/ne radi sve što radi/ne radi Garfild. Publika bi to volela ali ne može jer je uhvaćena u klopku svakodnevnog mučnog obezbeđenja egzistencije i reklamama nametnutih životnih potreba. Publika (svi mi) jako dobro razume situaciju u kojoj je Garfildu svet crno-beo jer je ponedeljak a boje se vraćaju na saznanje da je ipak - nedelja. Sa ovim hororom suočava se zapadni čovek XX i XXI veka i nema mudre sentence koja bi ublažila tu stravu. U tom kontekstu debeli mačak Garfild je borac za odbranu elementarnog ljudskog (i mačijeg) konformizma/hedonizma kao nespornog ideala širokih masa.

(„Dnevnik“, 2018)

  ...Zvezdana prašina.

Ovo nije feministički tekst, ovo nije ni šovinistički tekst. Ovo je samo stanje stvari u strip mediju. Ovo je muški svet - zašto to kažem? Mislim da je bolje da ja vama postavim nekoliko pitanja. Koliko znate autorki, a da pritom nisu radile uz svoje muževe? Koliko znate ženskih heroja koji su glavni protagonisti, a da su pritom izvan superherojskih kostima koji se pripijaju uz telo i naglašavaju obline ili čak više otkrivaju no što pokrivaju (da, da sloboda izbora, ali zašto je izbor tako prokleto prijatan za muške oči?). Možda zato što je ovo muški svet? Nije vam dovoljno da se složite sa mnom. U redu, da pokušam sa odgovorima na pitanja koja sam postavio da vas približim mom stavu. Odgovor na prvo pitanje, bez da koristim Gugl, je da znam tri autorke koje se uklapaju u profil koji tražimo. Drugi odgovor, takođe, bez pomagala, ako izuzmemo američke superherojke i Geu iz istih razloga, te isključimo Drunu, Vampirelu i Legz Viver zato što, pa znate već… dolazimo do toga da je jedini ženski heroj koji se uklapa u traženi model bio Modesti Blejz, sve dok se Julija nije pojavila 1998. godine,  stvorena po uzoru na Odri Hepbern, prava mešavina ženstvenosti i stava. Uz to je i deo još jednog dela sveta koji je ’muški’, kriminolog je. A u almanasima Mladost pratimo njene slučajeve pre nego što je dobila zvanje. Dama u svetu gospode, i znate šta, ide joj sasvim dobro - treća je u Italiji po čitanosti od svih Bonelijevih serijala i bilo bi šteta da je i mi ne podržimo kad već imamo priliku.

Đankarlo Berardi, tvorac Julije isti onaj koji je stvorio i Kena Parkera, piše ovu epizodu uz asistenciju Lorenca Kalce.

Klaudio Pikoli je crtač, a pre naše heroine crtao je Martija Misteriju, Napoleona i Nika Rajdera.

Zvezdana prašina – Smrt Kurta Kobejna je mnogo potresla Julijinu sestru, neutešna je. Takav događaj mnogo utiče na mlade ljude, pa tako profesor naše junakinje ima i predavanje na tu temu. Neki mladi ljudi su posegli i za ekstremnim merama i postupili baš kao idol kog oplakuju. Porodični ručak se pretvara u raspravu jer Julija preterano brine za sestru. Te noći, radeći ono šta je baki obećala da neće, Julija nam kroz sećanje pokazuje koliko su dve sestre različite. Profesor nudi našoj heroini da mu asistira na slučaju procene roditelja momka koji se ubio. No to ne prolazi kako je zamislila, a i baka joj suptilno drži bukvicu. Na oproštajnom koncertu benda čiji je nesrećni momak bio osnivač dolazi do incidenta i Julija traži sestru da joj pomogne doći do još informacija. Ono šta saznaju to ih i zbližava, ali i omogućuje Juliji da ode kod profesora sa molbom da nastavi rad na slučaju, a pošto ima dobre argumente, daje joj šansu da i dokaže svoje sumnje. Prateći osećaj i dolazeći na taj način do saznanja o slučaju, Julija sklapa kockice te prenosi nadležnim šta misli da se desilo. Naravno, to treba i dokazati, pa ona i profesor idu na još jedan razgovor sa ožalošćenom porodicom. Svakako, ove priče ne bi ni bilo da je sve onako kako izgleda na prvi pogled, ostaviću da sami saznate šta se zaista desilo i obavezno uživajte u početku karijere jednog kriminologa.

Zanimljiv način da se u stripu upotrebi kulturološki šok kao što je smrt rok zvezde, ipak ono šta je meni interesantnije je to koliko su dobro autori preneli ponašanje mladih. Posebno mi je upečatljiv razgovor sa profesorom dok šetaju, svodi se na to da se ne menja ni vreme ni ljudi, jer u svakom vremenu postoji i ono šta mi mislimo da nije bilo. Berardi i Kalce su očigledno uigran tandem i sa lakoćom čine da nam jedna u suštini jednostavna priča bude zanimljiva do poslednje strane. Pikolo je crtež uskladio prema junakinji katkad sa malo detalja, katkad sa mnogo. Sada me ne čudi što je ovaj serijal toliko čitan, vrlo je, da kažem, pametno urađen, za muškarce je Julija verovatno sve ono što žele od jedne žene, a za žene sve ono šta žele biti (barem se nadam). Da rezimiram, čitajte ovaj serijal, vredi i pokušajte se ne zaljubiti u junakinju, nije stvarna, šteta.