...GOLIM RUKAMA!

Nekad se zvao Davide. Sad ga svi znaju kao Baticu.

Nekad je bio samo dečak. Sad je smrtonosna mašina.

Sudbina ga je izabrala i on sad, tragom krvi, trči ka svom poslednjem susretu. Kao i uvek, golih ruku.

Golim rukama je mučna priča o sazrevanju, priča o bolu i iskupljenju, koja će vas držati prikovane za knjigu sve do neverovatnog kraja.

Golim rukama je priča o sazrevanju, bolu i iskupljenju podeljena u tri poglavlja, a Paola Barbato ju je prilagodila iz svog istoimenog romana.

GOLIM RUKAMA - LETEĆI START

Četvrtu knjigu iz Riznice Bonelli možete kupiti na Letećem startu, od 28. februara do 3. marta, po ceni od 870 dinara u: striparnici „Čarobna knjiga” u Dečanskoj 5 u Beogradu, striparnici „Alan Ford” na Novom Beogradu, Klubu čitalaca Čarobne knjige „Bulevar books” u Novom Sadu i na našem sajtu!

PORUČITE ODMAH (LINK)

Tokom Letećeg starta od 28.2. do 3.3. knjigu možete kupiti po ceni od 870 RSD. Cena u klubu posle LS biće 1000 RSD a puna cena u knjižarama iznosiće 1299 RSD.

www.carobnaknjiga.rs

Prethodni naslovi iz edicije Riznica Boneli:

  ...Izložba radova • Svečano otvaranje: 28.02.2018 u 19 časova.

Jedna od nevinijih zabava - posveta 'Alanu Fordu'

  Tamna strana duge:
  povest sive tragičnosti u koloru - 3
  (Iztok Sitar, “Dnevnik Ane Tank”,
  Omnibus /Modesty strip/, Beograd, 2012)

Šta je Sitar učinio? Zauzeo je žensku psihološku poziciju, ulazio je u polnost vlastitog lika. Za Sitara to nije napor koji bi ostavio nezgrapne tragove artificijelnosti. Svako ulaženje u lik je s jedne strane krađa tuđe duše, a s druge poklanjanje liku nešto od iskre sopstvenosti, deo vlastite ličnosti koja će biti katapultirana u drugost. Ženski karakteri daju snažan pečat Sitarovim stripovima, oni su lajtmotiv i crvena nit koja povezuje različite žanrove u kojima se izražavao, kroz čitav period adolescencije i potonjeg odrastanja.

Kritike da je ovaj strip zaronjen duboko u sivilo (očigledno ne crtački nego psihološki) pogađaju ton i potpuno promašuju vrednost Sitarovog pristupa. Strip nije niti smešan niti je tužan? Pa da, ali se to ne može pripisati autorskoj neodlučnosti kako da prikaže sudbinu junakinje. U pripovesti izostaje prisnost koja bi budila empatiju? Da, upravo tako. To što Sitar pripoveda upravo jeste heroinska putanja. Putovanje u doboko sivo ili, ako baš hoćete, u smeđe. Tamna strana duge. Tako je nazvan još jedan strip o odrastanju, koji nisam pomenuo zato što, za razliku od ostalih Sitarovih stripova kojima je najsvetija stvar na svetu pripovest, ovaj pripada vaspitno-preventivnom žanru. Scenario za njega napisao je Iztok Lovrić, nacrtao ga je Sitar, dok je kolore uradila Jelena Bertoncelj.  Namenjen je osmoškolcima, govori o opasnostima zavisnosti od alkohola, cigareta, marihuane, sredstava za smirenje, heroina itd. Realizovan je na trideset dve table. Štampan je u fascinantnom tiražu od 40.000 primeraka i deljen je po školama, a sada je tražen kod kolekcionara stripa. Dnevnik Ane Tank se, međutim, bavi muklom pričom o jednom nedorečenom životu i njemu jeste najsvetija stvar na svetu pripovest, a ne nikakvo prosvećivanje ili obrazovanje. Neki kritičari su pobrkali nemušti unutrašnji svet junakinje s autorovom pripovedačkom moći. Očekivali su zanimljivi spektar likova kakav im je Sitar podario u Glavama, završnom sjajnom albumu iz ciklusa Slobodna Slovenija. E pa, Sitar je svesno izneverio ova očekivanja, jer to nije odgovaralo pustoši Aninog života u koga je odlučio da uđe. Takođe, poređenja sa, odnosno svođenja na referentne knjige o narkomaniji su zaludna. Sitar nije hteo da kreira nešto nalik stripskom Džanku Melvina Burgessa, a pogotovo ne da napravi džankijevsku crnu komediju à la Trainspotting.

Čitalac koji je uživao u Nabokovljevim knjigama, a Sitar pripada ovoj grupi, zna da Nabokov nije okrutan prema svojim likovima iz nadmenosti. Razlog tretmana likova je bitno drugačiji. Priča je gospodar sudbine lika. Da bi se ispričala pripovest o jednom liku koji gubi kontrolu nad svojim životom potrebna je veća disciplina i majstorstvo nego za ispričati jedan zanimljiv život po sebi. Sitar likove u Dnevniku Ane Tank čini nedovoljno razvijenim u svojim psihičkim moćima ne iz nemara ili neodlučnosti. Naprotiv. On priča jednu važnu priču o unutrašnjoj nemogućnosti. Oni kritičari koji se nisu (spo)razumeli sa ovim pristupom, uzaludno su tražili u Dnevniku Ane Tank Sitara iz drugih njegovih albuma.

                               Sitar

Sitar primenjuje jedan uzgredno šaljiv postupak, u dosluhu s vlastitim autoironičnim psihološkim sklopom. Kada čini neku vizuelnu referencu u Dnevniku Ane Tank, Sitar i doslovno napiše ime autora pored! Tako su se, između ostalih, našli „upisani“ među referencama Baudoin, Crepax, Bernet i Tomaž Lavrič, koga smatra najboljim crtačem u istoriji slovenačkog stripa, a njegov album Crveni alarm najboljim stripom, pored Magne purge Kostje Gatnika. Od književnih referenci, pored knjiga na temu zavisnosti, tu je i slovenački književni klasik Ivan Tavčar (1851-1923). I za njega je rezervisana ironična referenca. Ana - koja je ušla u fazu samoobmane da je postala zrelija od svoje okoline u školi - profesore i đake, njih sve redom, doživljava kao „smarače“. Tavčara ona u sebi naziva pedofilom, a njegov roman Cveće u jesen, koji je obavezna školska lektira u Sloveniji, „limunadom od jesenjeg cveća“. Tavčar je, međutim, veoma zanimljiv kao kulturološko-politička referenca u Sitarovom stripu, i nećemo ga se tek tako lako rastosiljati. Između katolicizma i progresivnosti u tadašnjem slovenačkom nacionalnom pokretu, Tavčar se opredelio za progesivnost, polemisao sa zagovornicima katolicizma i bio u suštini agnostik. Takođe, bio je istrajan pobornik ideje jugoslovenstva. Neka od Tavčarevih opredeljenja su izuzetno važna za Sitara. A ono s „limunadom“ je bacanje s kulturnog pijedestala Tavčareve drame o ljubavi pedesetogodišnjaka i sedamnaestogodišnje devojke. Knjiga i film Cveće u jesen ima po Sitaru pomalo patetični kultni status, pa je to vredno zajebancije.

Dnevnik Ane Tank nije scenografski i kostimografski bogat, ali je krajnje funkcionalan. Detalji izrastaju onako kako ih isprva dečije Anino oko zapaža. Njegove kompozicije neretko nastaju konfrontiranjem dvaju karaktera, ili ponekad bežanjem jednog od drugog. Ima puno i sedenja, ležanja i... vođenja ljubavi. Nema realističkog ambijenta u klasičnom smislu. Umesto toga, postoji psihološko objašnjenje zašto je struktura prostora organizovana tako kako jeste. Reč je o nalogu priče. Reč je o perspektivi junakinje koja pripoveda svoju povest sive tragičnosti u koloru. Da teren bude skliskiji, varljivost Sitarove stilizacije, koja je u dosluhu s tinejdžerskim idiomom, ostvaruje varljivost prelaza iz jednog detinjstva u tesnoj koži u noćnu moru narkomanske zavisnosti, dakle svet u kome nismo zaštićeni detinjstvom, a osećamo se izgubljeniji od deteta. Bili smo dete, a sada smo narkoman.

Seksualnost je jedan vid putovanja ka intimnosti

U albumu Matilda, recimo, Sitar slobodno čini varijacije u rasponu od realističkog prostora do potpunog izostanka pozadine, od realističke figuracije do „sveta Calvina i Hobbesa“. Za preveliku bliskost s ovim poslednjim, Sitar je spremno prihvatio kritike. Čudno. Ja bih se ponosio da sam se približio Wattersonovom svetu, i onda produžio punim jedrima dalje. U albumu Glave prostor je rešavan mnogo „gušće“ zbog altmanovske gužve – rojenja mnoštva karaktera. Reklo bi se da ne postoji Sitarovo doktrinarno stanovište što se tiče kompozicije i montaže. Ono što postoji, međutim, je evolucija rastućeg kvaliteta Sitarovog režijskog kvaliteta. Deo te režijske veštine, a govorio sam već o Sitarovom talentu za autentičnost trenutka, je da hvata momente, recimo misli svojih karaktera, koje će biti odbačene već u sledećem trenutku.

Jedan mali detalj. Da, Ana čita stripove, još pre nego što je srela mladog zavisnika Maja, opsednutog čitanjem i crtanjem stripova, čita recimo Sitarovog omiljenog Crepaxa. U neuspešnom traganju za objašnjenjem, od strane njenih roditelja, možda školskog psihologa, tetke, same Ane i nas čitalaca, Sitar kao da šaljivo dodaje još jednu „akrobatsku mogućnost tumačenja“ (à la Frederic Wertham), da li je svemu onome što se dogodilo, možda ipak uzrok loš uticaj stripova, he? Dejstvo gama zraka na sablasne nevene.

Upravo na protivrečnosti tvrde priče i polukarikaturalnog crteža Sitar stvara narativ koji može da prevari razne vrste pravolinijskih očekivanja. Spoj lakoće crtačke stilizacije sa sasvim drugačijim tonom njenog dnevnika odgovara samoosećanju Ane. Sitarov generalni smisao za humor se ne može crtački realizovati bez elemenata groteske. U Dnevniku Ane Tank ima ironije, distanciranosti od događaja, prigušene gorčine, i suve tragičnosti. Polukarikaturalni stil postao je Sitarov zaštitni znak još mnogo pre ovog albuma. U Dnevniku Ane Tank ima i univerzalne blesavoće odrastanja, samozadovoljstva glupkastosti, dirljive naivnosti. Sa druge strane, spram preglumljene ili loše odglumljene brutalnosti, na kojoj počiva mnoštvo stripske produkcije koja time pokušava žanrovski da se šepuri, u Sitarovima stripovima, kao kod retko kog autora, obitava sirovost i brutalnost života, ne žanrovski protumačenog nego kao takvog. Dnevnik Ane Tank tu nije izuzetak. Ljubavna priča s okusom heroina? U njoj ima veoma malo ljubavi. Ponajviše nasumičnog traganja za ispunjenjem nedostajućeg osećaja života i sebe.

Oni koji su Dnevnik Ane Tank bolje razumeli, nazvali su ga kombinacijom društvene ironije, sirovih činjenica i grotesknog realizma, hardcore bajkom za odrasle koji imaju decu. Ovo određenje mi se veoma dopada zbog preciznosti. Koji bi sinospis ovog grafičkog romana bio? Prvi poljubac, prva simpatija, prva ljubav, prva menstruacija, prvo pijanstvo, prvi seks (bila je, međutim, suviše pijana da sledećeg dana nije mogla da ga dozove u sećanje), prvi džoint, prvi trip, prvi ekstazi, i na kraju prvi heroin. A kraja nema, hoću reći Ani i nama nije poznat, i to je jedina izvesnost. Crno-beli epilog ne obećava ništa vedro na vidiku. Ana je prilično daleko od bilo čega što bi je ponukalo da prebrodi svoj cinizam i ravnodušnost prema životu. Da li će Ana ikada prevladati svoju infantilno narcisoidnu fazu u suočenju sa svetom? Grafički roman nas ostavlja bez odgovora svojim otvorenim krajem, jer to nije ni bio deo pripovedačkog zadatka koji je postavio sebi.

           Hoće li Ana prevladati infantilno narcisoidnu fazu u součenju sa svetom

Dnevnik Ane Tank radjen je najpre u tušu, da bi zatim bio kolorisan akvarelom (Schmincke, Winsor&Newton - podaci u zagradama potiču od autora). Svi crteži, uključujući crnobele segmente na početku i na kraju, radjeni su četkicom i tušem (četkica W&N 2 i 3) i suvom četkicom (br. 4) na akvarel papiru (Fabriano i Radeče papir) sa kojom je dobio  grafičke efekte, već karakteristične za novije Sitarove stripove.  Sitaru svojstvena debela, gruba linija postala je zaštitni znak albuma koji su nastali nakon Sperme i krvi.

Talentovanu ležernost njegovih konturnih linija, bluz poteza četkicom umočenom u tuš možemo tražiti kod nekoliko crtačkih uzora koje Sitar više puta pominje u intervjuima. Jedan od važnijih je svakako Edmond Baudoin. Njegov majstorski, emocionalni pristup stvaranju stripskih priča, korišćenje suve četke koja daje teksturu prizoru, grubi, slobodno improvizovani potezi, malo pozadine u prozorima. Senzualna, iskrzana debela linija je u direktnom kontrastu s fankofonskom tradicijom koja teži prečišćenosti, ustoličenoj stilizaciji čiste linije. Ako tome dodamo razbijanje represivnih socijalnih konvencija, lako ćemo prepoznati ono za čim Sitar traga u svojim stripovima. Naravno, ne zaboravimo ni, doduše indirektniji, uticaj Iva Milazza, njegovog majstorstva nedovršenog crteža, skicouznosti podignute na nivo poezije. Direktni crtački uticaj se, međutim, ne oseća, ali je snažno shvaćena poruka o majstorstvu koje se krije u opuštenosti.

            Iztok

Jedna čak dominantna struja stripskog stvaralaštva iz Slovenije je znatno drugačija od onoga što poznajemo kao strip u susednim zemljama. Slovenačka strip scena je mala, ali naseljena snažnim autorskim ličnostima. Lavrič, Smiljanić i Sitar su se izborili za svoje opuse vlastitom autorskom hrabrošću, beskompromisnošću i istrajnošću. U Srbiji ili Hrvatskoj znam ne mali broj talentovanih autora, ili makar talentovanih crtača, koji su se dobar deo svoje karijere „pogađali sa sudbinom“ - hoće li se ili neće baviti stripom. A takvo bavljenje je dugoprugaška disciplina. Darko Macan je jednom rekao da je Zoran Smiljanić verovatno najbolji scenarist za duge pripovesti na području bivše Jugoslavije. Rekao bih da su nekoliko autora iz Slovenije, Marjan Amalietti, Zoran Smiljanić, Tomaž Lavrič i Iztok Sitar svi rasni i žestoki pripovedači, da je svako od njih imao zvezdane pripovedačke trenutke koje ostale ex-YU sredine mogu poželeti da upoznaju, osete i usvoje u sopstvene koordinate stripskog sveta..

(Kraj)

(Neznatno dopunjen predgovor za grafički roman:
Iztok Sitar, Dnevnik Ane Tank,
Omnibus /Modesty strip/, Beograd, 2012)

  ...veljača/februar 2017.

    ONO ŠTO SE MORA NASTAVITI…!

    U jednom od svojih razgovora s prijateljem, vlasnikom prodajne galerije u Londonu, koji strastveno kupuje i sakuplja strip originale velikih majstora stripa sa svih strana svijeta, spomenuo mi je svoje oduševljenje i čuđenje brojem kvalitetnih autora koji dolaze iz Hrvatske i kontinuitetom tog kreativnog vrela kroz desetljeća.
    Naravno, njemu je hrvatska povijest stripa, uključujući i strip autore, do našeg susreta bila potpuno nepoznata i nije imao nikakvu predodžbu o stripovskoj baštini kojom se možemo dičiti. Htio sam podijeliti njegova iskustva u prezentiranju njegove kolekcije zainteresiranim prijateljima stripa sakupljajući mišljenja i poglede znalaca za svoj projekt s Gradom Zagrebom, pa sam mu pokazao dio svoje kolekcije. Razgledajući djela Maurovića, Radilovića, Kordeja, Ribića, Parlova, Bednjanca, Neugebauera, Dovnikovića, Matakovića, Pavlovića, Ćurina i mnogih drugih pokazao je iskreno oduševljenje, ali i vrlo pristojno pokazanu zavist što i sam ne posjeduje sjajna djela podrijetlom iz jednog malog zapostavljenog kutka globusa.
    Spomenuo je u razgovoru kontinuitet, misleći na poja-vljivanje talentiranih strip umjetnika u svim naraštajima do sadašnjeg vremena. Imamo li mi taj kontinuitet zaista i danas? To je pitanje svih pitanja suvremenog bavljenja stripom. Ima li strip i strip autorstvo budućnost kod nas?
    Iskreno, govoreći o STRIPFORUM-u i svojim preferen-cijama, nije nam bila namjera oživljavanja strip scene ili proizvodnje novih mladih stripovskih snaga i otvaranje stranica naših izdanja mladim, nedovoljno iskusnim ili zrelim autorima. Nismo željeli konkurirati profesionalnim izdavačima koji moraju prodavati stripove koji uz umjetničku imaju i komercijalnu komponentu. Željeli smo prvenstveno mlađim naraštajima čitatelja stripova pokazati stripove iz prošlosti koje su stvarali naši autori. Zbog toga su i u Strip reviji Večernjeg lista vrlo česte objave domaćih stripova iz prošlosti. To je i prihvaćeno jako dobro među čitateljima. Međutim, ipak smo povremeno pokušali animirati i mlađe ili malo poznate autore pozivima, ili čak natječajima uz nagrade, kako bi nam ponudili stripove i tražili smo način da ih objavimo.
    Svoja česta razočaranja s obzirom na kvalitetu ponuđenih radova smo redovito odšutjeli, da ne ubijemo motivaciju, ali ipak se pojavi poneko ime koje ima potencijal i koje želimo promovirati, izložiti čitateljima i izdavačima s nadom da će krenuti stopama već ostvarenih i uspjehom potvrđenih majstora stripa.
    U sljedećem broju objavit ćemo rad jednog od autora u čiji uspjeh vjerujemo, pobjednika našeg natječaja za strip po zadanom scenariju po priči Ivane Brlić-Mažuranić.

• ALOMA: Blago Neustrašivog • Autor: Alfonso Font
  Svjetska premijera uzbudljivog stripa u kojem ćemo krenuti u potragu za nestalim zlatom. Pradjed glavne junakinje je 1917. godine
  dopremio sadržaj jednog galijuna iz Paname u Barcelonu. Stotinu godina kasnije naoko bezvrijedan teret počinje zanimati
  razbojnike, pa Aloma unajmljuje privatnog istražitelja…
• Agent 327: Van Goghovo uho (2. dio) • Autor: Martin Lodewijk
  U drugome dijelu pustolovine agenata IJzerbroota i Lawine otkrivamo savršenog krivotvoritelja.
• LUPO NA DIVLJEM ZAPADU • Scenarij: Zvonimir Furtinger; Crtež: Julio Radilović – Jules
  Nastao davne 1955. godine, ovaj smo Julesov strip premjerno objavili u ‘klupskoj’ Strip reviji, a sada ga predstavljamo
  širem čitateljstvu.
• VJEKOVNICI: Vjera i nevjera • Scenarij: Marko Stojanović;·Crtež: Bernard Kolle
  Koja je cijena pobjede? Čast? Duša? Vjera?
• HIT SINGL • Autor: Paul Gillon
  Mlada novinarka otkriva tko su tajanstvene zvijezde koje haraju top listama.
• FUNTAZIJE • Autor: Stanko Bešlić
  Fotka mora biti savršena.
• TATICA • Autor: Nob
  Ono kad vas slučajan susret u samoposluzi potpuno izbaci iz takta…
• PEANUTS • Autor: Charles Schulz
  Zašto Charlieju Brownu povijest nije omiljeni predmet?

    Skrećem Vam pozornost i na naše Facebook stranice, na kojima možete pratiti vijesti vezane za Kuću stripa.
www.facebook.com/Stripforum

     Čitajte nas, pišite nam, posjetite na www.stripforum.hr i Facebooku.

     Mladen Novaković

  ...Davor Šunk!

Ne dižite teške stvari, može biti opasno. Ne promišljajte lake stvari, opasno je.

Možete se cijepiti ali hranjivost Striptokoka, te nasušne bakterije (i virusa doktore, i virusa...) opravdava svaku crtu, svako slovo. Mnogi su to imali prilike zaključiti još 2015. godine objavom prvog Striptokok fanzina, strip iznašašća par exellence. Na redu je cjeloviti strip album Striptokok u nakladi Kulturbunta koji sadrži niz uvjerljivih pasica nošenih istinitim pričama. Unutra smo svi.

Svjesno vas i s potpunom odgovornošću pozivam na jedinstvenu promociju ovog likovno literalnog fenomena 7. ožujka tekuće 2018. godine u ozračje sjajnog kluba Cotton+ (Zapruđe, Zagreb). Počinjemo u 19:00 sati s vrsnim bluesom Roberta Vnuka a potom kratki razgovor s dr. strp. Veljkom Krulčićem i prof. pisc. Robertom Mlinarcem.

Onda opet glazba i druženje. Naravno, bit ćete u prilici sretno tržiti svoj primjerak Striptokoka po popustljivoj cijeni a s potpisom autora.

dobronaišli!

schunx

  ...u organizaciji www.stripovi.com!

Još uvek imate vremena da iskoristite svoje pravo glasa...;)
www.stripovi.com/oscar/2017

www.stripovi.com od 2007. godine tradicionalno organizira godišnji izbor najboljih stripova iz protekle godine u dvije kategorije: najbolji strip album i najbolja strip sveska. Glasači mogu odabrati najviše 10 naslova u svakoj kategoriji, a svaki član stripovi.com ima pravo glasovati samo jednom!

Pripremili smo i bogat nagradni fond sa recentnim izdanjima domaćih izdavača (detalje ćemo objaviti na forumu, naknadno) kojima ćemo nagraditi najsretnije sudionike u izboru. Izbor, kao i svake godine, traje cijelu veljaču, od 1.2.2018 do 1.3.2018, kada će biti objavljeni rezultati glasovanja i dobitnici nagrada.

Hvala na sudjelovanju!

Branko Plavšić je rođen u Maloj Novskoj Rujiški u Bosni i Hercegovini 3. jula 1949. godine. Od 1955. godine živeo je u Malom Baču, gde je završio osnovnu školu. Srednju školu primenjenih umetnosti pohađao je u Novom Sadu, ali je zbog porodične situacije nije završio. Otac je troje dece.    Stripom je profesionalno počeo da se bavi još kao tinejdžer, kada je započeo i saradnju sa Dečjim novinama iz Gornjeg Milanovca, za koje najviše radi na stripovima Mirko i Slavko i Blažo i Jelica.    Sredinom 1970-ih godina otišao je u Nemačku, gde je za studio Rolfa Kauke radio na stripovima Fiks i Foksi i Pihelštajner.    Po povratku u domovinu zaposlio se u novosadskom Dnevniku, gde je radio na stripu Veliki Blek, kao i veliki broj naslovnica. Paralelno je tuširao i nekoliko epizoda serijala Nindža za Dečje novine, a radio je i stripove Kameleon i Tenk, po scenariju Dušana Vukojeva i Večernju akciju, po scenariju Petra Aladžića, koji su objavljeni u Stripoteci, Nevenu i YU stripu. Tuširao je i nekoliko vestern priča po scenarijima Svetozara Obradovića i Branislava Kerca. Tuširao je jednu epizodu Džeka Siborna po scenariju Svetozara Obradovića, koju je nacrtao Predrag Ivanović Peka.    Branko Plavšić je preminuo 9. novembra 2011. godine u Malom Baču.

  Intervju: Branko Plavšić

Ko je Branko Plavšić?
Čovek kome sve što se u životu dešavalo bilo je zahvaljujući talentu. Iako stripski nepismen, radio sam strip. Radio sam ga nagonski. Voleo sam crtež i izgradio svoj stil.

Kada je došlo da Vaših prvih kontakata sa stripom?
U školi smo dobijali sarajevske Male novine i Kekec. Tad sam se upoznao sa stripom Džeri Spring Žižea.
U školskim danima posebno sam voleo i Tarzana. Imao sam knjige sa ilustracijama Aleksandra Hecla, koje sam obožavao. Ovde u selu sam i tad bio, u detinjstvu, a i sad, poznat po tome kako umem da imitiram Tarzanov krik. I danas kad idem ulicom, deca znaju da mi kažu: „Hajde, Ćoka (tako me zovu jer sam u petoj godini ostao bez oka), može li onaj Tarzanov krik!“.
Uživao sam u Princu Valijantu Harolda Fostera i to u svakom detalju – u predelima, oružju, kostimima…
I dan-danas jako volim animirane filmove, kao što su Ledeno doba, Lepotica i zver i većina Diznijevih.

Kako je počela Vaša profesionalna strip-karijera?
Još od polaska u školu više od svega me je interesovalo crtanje. Gde god sam našao prazan papir – novine, pisma, sveske – ja sam nešto crtao. Ostalo me nije zanimalo.
U sedmom razredu poslao sam Malim novinama jednu ilustraciju, koja je bila objavljena, što me je učinilo veoma srećnim i dalje više nisam odustajao.
Jednog dana u školu je došla nova nastavnica likovnog. Dala nam je da radimo slobodnu temu. Ja sam radio jednog partizana i nastavnica, kad je to videla, rekla je: „Izgleda da ovde imamo jednog pravog crtača!“. To me je veoma ohrabrilo.
Posle osnovne škole sam krenuo u Srednju školu primenjene umetnosti Bogdan Šuput u Novom Sadu. Tri meseca sam se zadržao u toj školi i onda sam se ispisao zbog porodične situacije. Otac je sa jednom platom školovao nas četvoro dece. U školi su veoma žalili zbog toga, jer sam značajno odskakao od ostalih 180 učenika.
Dečje novine su tada davale šansu mladim talentima, pa sam im i ja poslao jednu ilustraciju, prilagođenu listu Zenit, koji su tada izdavali. Bila je to ilustracija u istom formatu kao i Zenit, odnosno jedna tabla stripa, koja je asocirala na Larigana Artura del Kastilja. Na osnovu te table dobio sam poziv od Dečjih novina da dođem na razgovor. Srećko Jovanović, urednik Dečjih novina, je posumnjao da sam to ja uradio, jer se dešavalo na nekim konkursima da neki rođak uradi crtež za onog ko konkuriše. Onda sam pred Srećkom Jovanovićem demonstrirao crtanje i bio je zadovoljan, pa mi je predložio da uradim jedan strip po svojoj ideji. Rekao sam mu da ja nemam šlifa za pisanje i da bi bilo bolje da to uradi neko drugi, ali kako je on na tome insistirao, uradio sam jedan strip sa temom iz narodnooslobodilačke borbe. Radilo se o nekom kuriru koji je nosio poruku i poginuo je u zasedi. Strip je imao 8 ili 10 tabli. Zatim mi je Srećko poslao scenario za strip o Blaži i Jelici, koji je prethodno radio Radivoje Bogičević. Bio je to strip iz naše istorije iz doba Turaka. Uradio sam nekoliko epizoda tog stripa, da bih potom počeo da radim na serijalu Mirko i Slavko. Bilo nas je puno crtača, koji smo radili na tom stripu. Desimir Žižović Buin je bio glavni crtač. On je nosio likove, svu kompletnu radnju. U međuvremenu sam uradio jedan vestern, objavljen u Malom zenitu. Na osnovu tog junaka vesterna, koji je otišao u zaborav, nastao je kasnije Keli Brando.
U Mirku i Slavku produkcija je bila enormna i tu nije bilo mesta za neke naročite umetničke kriterijume, ni za scenario, ni za crtež. Ipak, ja sam pokušavao na neki način da nadmašim Desimira Žižovića i ostale.
Dečje novine su tada objavljivale Tarzana, uglavnom epizode koje je radio Džon Selards. Uradio sam sijaset naslovnih stranica, od kojih sam neke i sačuvao. Radio sam naslovnice i za Džonija Pantera i druge stripove.
Uradio sam još i sijaset kratkih stripova u Tik-taku o Mirku i Slavku, koji su imali po dve table, a sarađivao sam i sa listom Pingvin.
Jedino sam kod Blaže i Jelice imao neke korekcije urednika i nikad više nakon toga.
Dečjenovine su 1970. godine održale jedan seminar u Vrnjačkoj Banji, kome je prisustvovalo nas 40-ak crtača. Seminar je trajao 15 dana. Pre podne smo radili neke crteže za potrebe Dečjih novina. I od svih prisutnih crtača, izabrali su samo mene i Stevicu Živanova, koji je završio Poljoprivrednu školu, pa potom i Akademiju umetnosti, da budemo primljeni u stalni radni odnos. Stevica je prihvatio posao, a ja nisam, jer bih imao manju zaradu nego kao spoljni saradnik, a ubrzo sam se i oženio i želeo sam da se vratim kući.
U to vreme se odlično zarađivalo. Koliko su svi radnici u društvenom preduzeću iz moje ulice zarađivali zajedno, toliko sam ja sam mogao da zaradim.

Dolazile su i ponude iz inostranstva. Jedna od takvih ponuda stigla je iz Minhena, iz preduzeća čiji je vlasnik bio Rolf Kauka, a umetnički direktor Valter Nojgebauer.  Do Valtera sam došao preko Jelka Peternelja, sa kojim sam bio blizak prijatelj u vreme kada sam sa Stevicom Živanovim stanovao u Novom Beogradu. Za Rolfa Kauku sam počeo da radim serijal Fiks i Foksi, nalik na Diznija, kao i Pihelštajner, jedan istorijski strip o pećinskim ljudima. Ipak sam se svega nekoliko meseci zadržao u Minhenu, jer nisam uspeo da dobijem boravišnu dozvolu za trajan boravak.
Jerka Peternelja sam upoznao još tokom saradnje sa Dečjim novinama. On je u vreme dok sam ja stanovao u Novom Beogradu tu služio vojsku. Bio je evropska klasa crtača. Jednom prilikom je dolazio u Novi Sad, kada je radio strip Crni Roko, po scenariju Ive Štivičića. Rekao mi je: „Plavša, tebi je ovde izdavačka kuća pred nosom. Traže crtača, evo ja dolazim iz Slovenije, a ti ništa!“. Jerko je bio izuzetan prijatelj i sjajan crtač. Umeo je da sa polomljenom rukom završi strip u zadatom roku!
Onda sam se upoznao sa Dušanom Dudom Vukojevim, sa kojim sam uradio strip Kameleon, što je izašlo u Nevenu. Duda Vukojev me je upoznao sa Sretenom Draškovićem i odmah je počela naša saradnja, prvo sa Svetozarom Tozom Obradovićem na Velikom Bleku, a zatim i sa Petrom Aladžićem na stripu Večernja akcija.
Rad na dve epizode Velikog Bleka (Gužva u Bostonu i Blago zelenih močvara) pružio mi je šansu da budem primljen u stalni radni odnos u Dnevniku. Naravno, sve je bilo legalno – bio je raspisan konkurs. Uglavnom su svi bili sa završenom akademijom, jedino ja sa osnovnom školom.

U jednoj epizodi Velikog Bleka pojavljuje se lik koji je rađen prema meni – sa povezom preko oka. Spoj tog lika i Keli Branda koga sam ja radio 1960-ih godina je onaj Keli Brando koga danas znamo. Za mene su govorili da ličim na Zagora, Bleka i Tarzana. Sajmon Šild rađen je prema Banetovom Oliveru, a Klint Kalahan prema Klintu Istvudu.. Glavni junaci moraju biti specifični i prepoznatljivi. Ideja je bila da ti stripovi budu dopuna Lunovom magnus stripu i Zlatnoj seriji. Sada smo doživeli da ti stripovi posle 30 godina budu objedinjeni u jednom izdanju Vestern kolekcija. Sad mi je želja da Balkan ekspres bude ponovo objavljen. Pored toga, radio sam za Dnevnik sijaset ilustracija, posebno naslovnih strana.
Iz Dnevnika smo Bane i ja juna 1983. godine sporazumno prešli u Forum ‒ Marketprint. Tamo su već bili Sibin Slavković i Slavko Draginčić. Još u Dnevniku se pokazalo da smo Bane i ja jedan srećan spoj. On bi uradio olovku, a ja tuš i to bi na kraju dobro ispalo. Mimo Banetovih postavki radio sam i sa Petrom Meseldžijom jednu epizodu Tarzana. Od svih urađenih epizoda, tu bih stavio na prvo mesto. Radio sam i sa Mikicom i ostalim crtačima.
Početkom 1990-ih počeo je haos. Dobijao sam neku platu, ali nisam radio ništa. Bio sam angažovan u civilnoj zaštiti. Nakon 2000. godine nastala je klinička smrt Marketprinta i otpušten sam kao tehnološki višak. Ja sam prešao u bački Ribnjak, gde sam radio četiri godine i tri meseca, pa sam otišao u invalidsku penziju. Poslednjih nekoliko godina polako sam počeo da se vraćam stripu, radeći uglavnom naslovnice ili ilustracije.

Da li ste sačuvali Vaše originalne table?
Većina originala nalazila se u zgradi novosadskog Radničkog univerziteta. Par puta sam posetio tu zgradu i neki momci koji su tamo radili govorili su mi da originale odatle odnosi i ko treba i ko ne treba. A onda se desilo to što se desilo – požar.

Kako je izgledala Vaša saradnja sa scenaristima?
Kad mi scenarista pošalje scenario, ja ga pročitam u celosti i stvorim sliku o stripu u celini. Nove likove sam morao vežbati. Onda sam išao od table do table. Bilo mi je dovoljno da za tablu imam samo dijalog i radnju. Sve ostalo u scenariju je za mene gnjavljenje.

Sa kim od scenarista ste najradije sarađivali?
Sa Tozom Obradović. Uglavnom smo radili licencne junake. Scenario dobijen od Toze bih pročitao i nikad nisam imao neke primedbe. Milica Korošec, jedna od urednica Redakcije zabavnih izdanja znala je da se hvata za glavu. Recimo, u stripu je trebalo da se junaci nađu kod Kamene stolice. A Milica bi znala da kaže: „Nemoj, to asocira na Stolice!“ (!). U jednom trenutku je Blek leđima okrenut jednom mundiru. A Blek ga oseti i ispod ruke ga ubija direktno. „E, pa, ne može to tako! Izmisli nešto da ga udari recimo nekim kamenom!“, govorila bi Milica. Kakav kamen u zgradi!

Koliko ste u to vreme čitali stripove? Posebno Lunov magnus strip i Zlatnu seriju…
Slabo. Gotovo ništa. Mene je interesovao crtež, kako je autor to uradio. Posebno sam obratio pažnju na epizodu stripa o Kenu Parkeru Duga puška. Iz stripova su o to vreme bile izbacivane određene stranice jer su sadržale, po proceni urednika, neprimerene scene. A u Dugoj pušci se pojavljuju baš takve scene, sa ubistvom dece i cenzura je izostala!
Zagor je za mene dosta naivan. Ali, Ken Parker je kao filmovi Serđa Leonea, koji je sa tri filma oslikao Divlji zapad. Kroz Kena Parkera je Divlji zapad obrađen bolje nego što je to uradio bilo koji Amerikanac. A ostalo je kao španske serije i kao Mirko i Slavko. O svemu je išlo objašnjenje, a sve vidiš. Prazan crtež, prazan scenario. Marti Misterija i Dilan Dog su mi se ipak dopali. Voleo sam mračne priče sa elementima fantastike. A Alana Forda nisam pročitao nijednu epizodu! Čak nisam ni prelistao! Nije me interesovalo! Ja neke stvari čim vidim, znam da to nije za mene. Ili, nedavno me je oduševio Bleksad Kanalesa i Gvarnida!

Kako ste se upoznali sa Banetom Kercem?
Ja sam od mladosti imao jako dobrog druga Radiča Mijatovića u Novom Sadu, a zatim sam upoznao i Peru Aladžića, a Pera me je upoznao sa Banetom i Tozom. Bilo je to vreme –krajem 1970-ih i 1980-ih, kada se oko Dnevnika okupio znatan broj strip-autora. Bili su tu još i Dejan Nenadov, Zoran Janjetov, Pera Meseldžija, Slavko Pejak… Bilo je i onih, koji su znali da pruže dobre partije, ali jednostavno se nisu zadržavali. Hteli su sebe da ispitaju, koliko mogu da postignu. Bilo je to zaista srećno vreme.

Kako ste upoznali Sibina Slavkovića?
U Dečjim novinama radio je Slaviša Ćirović. S njim sam sarađivao na jednom stripu sa tematikom NOB-a. Ja sam bio u to vreme kod brata u Bačkoj Palanci. Mislio sam da kontaktiram Slavišu, jer se pojavila potreba da neko preuzme rad na Velikom Bleku, ali se ispostavilo da sam greškom pozvao Sibina. Sibin je došao u Bačku Palanku, upoznali smo se i on je počeo da radi za Dnevnik, a Slaviša Ćirović je ostao u Dečjim novinama!

Ko su bili Vaši uzori?
Jules Radilović i Žarko Beker od domaćih autora, a Kastiljo od stranih. Crtani romani, koje je objavljivao novosadski Forum, uticali su u svakom slučaju na mene, kao i na celu moju generaciju. Kasnije mi se jako svideo serijal Otkriće sveta u stripu. I Hugo Prat je genijalan.
Preteča svih kod nas je bio Aleksandar Hecl i njegov Baf, vodič karavana. Da, na mene je još jako uticao Žižeov Džeri Spring, pa Gusar Riđobradi Šarlijea i Ibinona, Tangi i Laverdir Šarlijea i Uderca. Žiže je osnova, a Žiro je tu osnovu doveo do savršenstva. Svaki lik i svaki kadar su fantastični. Potezi četkicom… njegov crtež i nije za kolor.

Da li ste nekad radili kolorisanje?
Ne. Mirko i Slavko i Blažo i Jelica su izlazili po principu da je svaka druga stranica u koloru, ali ja sam samo označavao boje, a u štampariji su radili kolor. Jedino sam svoje naslovnice sam kolorisao.

Čime se bavite sad kad ste u penziji?
Uopšte mi nije dosadno. Ni ranije nije bilo posla kojeg bih se libio da radim – da kopam, orem, nosim džakove…, pa tako ni sad. U to vreme rekao sam sebi da više nikad neću povući nijednu liniju. Sad gledam na to sasvim drugačijim očima.
Nekih pet godina nije mi bilo uopšte do stripa. Ali, probudili su me neki momci iz Osijeka. Tražili su neke stripove i naslovnice i pozvali su me jednom prilikom u Osijek. Shvatio sam da ti momci, kojima ja mogu da budem otac ili deda zna više šta sam ja uradio, nego ja sam. Slično je bilo i u Makarskoj, Sloveniji…
Sad pomalo radim na Zabavi za celu porodicu, prema Banetovoj ili Kuzmanovljevoj (Vladimir Kuzmanov) olovci. Sa Pekom (Predrag Ivanović) sam nedavno radio i Džeka Siborna.

Koliko korigujete olovkare, kojima radite tuširanje?
Sa Mikicom Ivanovićem imam dosta mučenja. On je Marvelova škola – voli bežanje iz kadra, ali uvek pravi iste greške. Mora da konstruiše figuru, što on ne čini, već ide direktno. Za razliku od toga, enterijere radi odlično, s obzirom da je građevinski crtač. Bane i ja se odlično razumemo, pa korigujem ponekad samo neki detalj – pojačam neku liniju i slično. Sa Pajom Kozom je isto.

Koliko danas čitate stripove?
Slabo. Više ih gledam, nego što čitam. Trudim se da pratim crtače. Ako mi je odbojan crtež, neću ni da čitam strip. Volim da ono što sam pročitao čitam ponovo, ali da bih opet gustirao crtež. Priča mi nije toliko bitna. Poseban prilaz imam crtežu i analiziram svaki detalj. Ukoliko ja ne mogu da nešto pružim, mogu da vidim ono što je kvalitetno. A ima genijalnih autora. I mladi ljudi nadiru, a i stari su još prisutni.

S kim ste u kontaktu od strip-autora?
Ostao sam trajno vezan uz Baneta, Tozu i Sibina.

Interesantno je da ste se bavili i glumom…
Između 5.000 kandidata na audiciji za film Veljka Bulajića Bitka na Neretvi u Sarajevu u novembru 1968. godine odabrano je nas pet. Pavle Nik, Vesna Malohodžić, Luka Zec, Tomislav Kukić i ja. Imao sam priliku da upoznam mnoge naše vodeće glumce, pa i Sergeja Bondarčuka, Jula Brinera, Ričarda Bartona, Franka Nera. Ja sam glumio borca koji je bio lakše ranjen, a koji je branio centralnu bolnicu u Prozoru. Tu je i scena moje pogibije, prilikom odbrane bolnice.
Novine su tada pisale o devetnaestogodišnjem mladiću Branku Plavšiću, koji je kao mali dečak ostao bez oka i pitale se da li će taj mladić postati glumac. Prenošene su i moje reči kako ja to ne bih želeo, već kako bih želeo da postanem poznat crtač, koji će osnovati svoj list. Međutim, posle se nikad nisam vratio filmu. Te zime nije bilo snega, pa su morali da budu uvezeni topovi za veštački sneg. Prethodno probno snimanje bilo je u Domu omladine u Beogradu. To je bio prvi krug sa 3.000 kandidata, a sledeći, u Sarajevu, uključio je 2.000 kandidata. Film je za mene bio svet ponavljanja, a strip to nije.

Koliko je muzika uticala na Vas?
Pa, ja sam narodnjak! Ali, sve što se slušalo i meni je odgovaralo. Ipak, davno sam shvatio da bi nešto voleo, moraš to da razumeš. A mene, kad bi odveli na koncert klasične muzike i vezali lancima, ja bih te lance pokidao i pobegao! Ja volim izvornu narodnu muziku, kao što su bosanske sevdalinke. Od nove muzike koja je danas prisutna, teško da od sto pesama bi se našla jedna koju bih poželeo ponovo da čujem.

Šta očekujete od narednih godina kada je strip u pitanju?
Devedesetih godina došlo je do zamiranja stripa kod nas i mladi su uglavnom prešli na zabavljanje video igricama. Sad se javilo i čitanje elektronskih stripova. Ali, ostali su pravi ljubitelji, koji i dalje nalaze draž u prevrtanju časopisa, razmenjivanju… Kao što je nekad bilo popularno razmenjivanje stripova, sličica… Nedavno je formirano Udruženje stripskih umetnika Srbije, pa verujem da će i to doprineti razvoju stripa, ali i oživljavanju zaboravljenih junaka.

Koliko se u Malom Baču zna za Branka Plavšića?
Ljudi uglavnom nemaju predstavu o tome čime se bavim. Poneko, ko sazna za moj rad na stripu, kaže mi da je zbog mene bio loš učenik. Više sam poznat po tome što volim šalu i druženje, nego po stripu.

Pre nekoliko godina u Baču ste održali izložbu…
Da. Želeo sam da moji sugrađani vide šta sam radio. Od opštine sam dobio prostor i sponzorstvo. Imao sam sijaset različitih ilustracija, koje sam izložio. Izložba je bila relativno dobro posećena. Izložene su bile i ilustracije iskopina sa bačke tvrđave.

Šta Vam danas najviše nedostaje iz bivše zemlje?
Pa, nedostaje mi to što ta zemlja više ne postoji i vreme u kojem se lepo živelo. Sa pasošem bivše zemlje moglo se putovati svuda, za razliku od većine zemalja u okruženju. A sad smo daleko iza svih njih.

Šta Vam najviše smeta u savremenom društvu?
Ne smeta mi ništa, osim što loše živimo i što nam je loša politika. Desio se taj nepotreban rat i mnogo ljudi je stradalo. Rat je izbacio nacionalni ispljuvak, koji je rasparčao sve ono što je radnička klasa decenijama stvarala. I smeta mi što je nestalo strip-izdavaštvo kod nas. Onda, ljudi su se previše otuđili. Progres za čovekovo bolje sutra ljude je strašno odvojio. Mediji prikazuju previše nasilja i nemoralnih stvari.

(Objavljeno: Zlatno doba vojvođanskog stripa, 2016. - intervju rađen 2011)

  Betmen & Tarzan –
  Ron Marz, Igor Kordej

U kandžama Žene-mačke

Ne očekujem da vam mogu reći bilo šta što već ne znate o dva globalno poznata heroja.

No kako u svojim tekstovima naginjem edukativnoj formi valjalo bi da barem prođemo kroz istoriju kako junaka, tako i njihovih tvoraca.

Betmen – Njegov lik smišljaju u DC-ijevoj kuhinji Bob Kejn i Bil Finger 1939. godine, a prva sveska nosi simbolični naziv Mračni vitez. Ubrzo Betmen stiče veliku popularnost, delom zahvaljujući filmu iz 1943. godine gde zapravo i nije superheroj već vladin agent u lovu na Japanskog špijuna, što je i nekako logično s obzirom na vreme u kom je snimljen, ali i igranoj seriji iz 1966. godine gde je već malo više nalik na superheroja, no i tu je više atmosfera iz noar detektivskih priča uz povremenu prenaglašenu (čitaj ismevajuću) upotrebu kiča. Tek sa adaptacijama Tima Bartona i Kristofera Nolana, kao i sa TV ostvarenjem Bruna Helera, dobijamo pravog Betmena iz stripa. Konkretnije, mislim na futuristički megalopolis Gotam i Betmena koji je u takvom okruženju skoro pa anti-heroj što ga ne izdvaja iz gomile takvih. Ali ima nešto po čemu jeste drugačiji, on ne poseduje nikakve super moći, on se bori pomoću novca, svojih sprava koje je većinu sam i izumeo (betmobil, betkopter, betciklo i betgliser), i njegovo odelo od kelvera spada u to, baš kao i betsignal kojim ga Gotam zove u pomoć. Uz brilijantni um, on je i fantastičan u borbi jedan na jedan u čemu se može meriti sa najvećim borcima DC univerzuma kao što su Lejdi Šiva i Bronzani Tigar. Jedan je od osnivača dve grupe superheroja Lige pravde i Odmetnika, samim tim i sarađuje sa mnogima, navedimo Supermena, Munje (Fleša) i Čudesnu ženu. Što za sobom povlači i opake zločince kao što su Džoker, Zagonetač, Pingvin, Dvolični i najgori od svih Bejn koji jednom prilikom uspeva da mu slomi leđa. Postoje i oni koji igraju u sivoj zoni, a jedna od njih je i Žena-mačka. Na ovom heroju su radila neka od najvećih imena devete umetnosti, kao što su Alan Mur i Frenk Miler. Toliko o Brusu Vejnu, ups khm, Betmenu, zanemarite prvo.

Tarzan – pojavio se 1912. godine kao priča u časopisu, da bi vrlo brzo postao veoma popularan i nakon dve godine se pojavio u obliku knjige – njegova prva priča Tarzan među majmunima. Pošto popularnost raste, autor Edgar Rajs Barouz nastavlja da izbacuje nastavke (čak dvadeset tri još) i po nekom nepisanom pravilu takva popularnost biva primećena i eksploatisana i od strane drugih medija. Tako se već 1918. godine, našao na filmskom platnu, ali čekaće do 1932. godine da ga otelotvori olimpijski pobednik srpsko-nemačkog porekla Džoni Vajsmiler, pa da sa njegovih desetak filmova stekne besmrtnu slavu, što u kasnijim godinama obilato koriste svi od filmadžija do tvoraca video igrica. Ipak potrebno je reći nešto više o Tarzanu u stripu. Priču o dečaku koji biva odgojen od strane majmunice negde u džunglama Afrike, koji vremenom razvija svoju moć brzog učenja i nadljudsku snagu za strip prvi put adaptiraju Harold Foster i Bern Hogart 1929. godine i ta adaptacija je i danas najcenjenija iako su kasnije njemu radile i takve veličine kao što je Ras Mening. No postoji nešto zaista interesantno u vezi sa Tarzanom, naime novosadski izdavač „Marketprint“ je 80-tih posedovao originalnu licencu i taj strip je izlazio ne samo kod nas (stariji čitaoci se sećaju plavo belih naslovnica), a sve to u izvedbi domaćih autora, neki od njih su Branislav Kerac, Branko Plavšić, Slavko Draginčić. Svetozar Obradović, Dragana Stanković Vićanović, Dušan Vukojev, Miodrag Ivanović Marinko Lebović, Petar Meseldžija, Sibin Slavković i Dragan Stokić. Svi oni su svojim radom doprineli da ovaj junak ne padne u zaborav u našoj zemlji.

Većini će izgledati čudno spoj junaka iz džungle i megalopolisa, ali ako razmislite ovaj spoj ima savršenog smisla. Dvojica siročića koja se oslanjaju u početku samo na sebe, posle na nasleđeni novac i svoje mukom sticane veštine, ne poseduju moći kao mnogi drugi. Vidite obrazac? Pošto predstavim autore, bacićemo pogled šta su to smislili za nas ovim miksom.

Ron Marz najpoznatiji je upravo po radu na Betmenu, ali su poznati i njegovi radovi Srebrnog letača, Zelenog fenjeraša, Ratova zvezda i Vičblejda (Ubica veštica), a manje poznati su njegovi radovi na Supermenu, Toru i Kapetanu Americi.

Igor Kordej je jedan od najpoznatijih crtača bivše Jugoslavije, njegovi radovi u strip časopisima Stripoteka i Spunk još se pamte. Autorski stripovi Metro, Zvijezde i Stranac su ga lansirali i na svetsku strip scenu, gde su mu najpoznatiji radovi na Zvezdanim stazama, Crnoj udovici i Mutantima. Autor je mnogih žanrovskih naslovnica i dobitnik brojnih nagrada.

U kandžama Žene-mačke – Sve počinje banketom u čast toga što Brus otvara krilo muzeja sa eksponatima iz Afrike kao znak sećanja na roditelje. Tu ćemo videti dva interesantna razgovora, jedan sa Dentom arheologom koji po Africi sakuplja predmete za novootvoreno muzejsko krilo i drugi sa Lordom Grejstokom. Taj razgovor je pun nagoveštaja, ipak izdvajam rečenicu u kojoj su se našalili na račun Barouza. Sledeća noć donosi pljačkašku aktivnost u novom krilu. Pravo niotkuda  se pojavljuje Gotamski vitez, i počinje kratkotrajni obračun i jurnjava po krovovima grada. Baš kada se činilo da je jurnjavi kraj pojavljuje se treća osoba i nakon kraćeg objašnjavanja stvari dobijaju novu dimenziju i potpuno druge negativce. A Betmen za partnera u rešavanju problema dobija Tarzana. Odjednom su opkoljeni gomilom domorodaca, ali kao što znate naši junaci su fantastični borci i desetak ljudi nije prepreka za njih, te od zarobljenika saznaju da se onaj koji je izazvao probleme već zaputio u Afriku. Pošto oba naša heroja imaju sredstva, privatni avion ne predstavlja problem.

U džungli ih dočekuje Džejn sa dobrodošlicom i jedna mala maca, koja naše građane čini nervoznim. Pošto nemaju vremena za gubljenje naša dva junaka i njihova saputnica kreću za svojom lovinom. Na putu ih zaskače ogromni gorila i Tarzan u toj borbi pokazuje koliko su pravila džungle surovija od onih gradskih. A onda skoro na cilju… Lovac postaje lovina, ali kako to obično biva priroda će se sama pobrinuti da hijerarhija dođe na svoje mesto. Uz pomoć umiljate mace, naši heroji dobijaju šansu koju njima ne treba dvaput nuditi. Ipak, glavni zlikovac uspeva da umakne sa zarobljenicom i da omete naš tandem zaprečujući jedini prilaz gradu, to jest, da je imao posla sa običnim ljudima, ali… Pošto nema, onda se naš dvojac vrlo brzo našao pred gradom koji predstavlja veličanstven prizor. Uslediće opet borba, komplikacije, razrešenje i, naravno, rastanak, jer svi imaju dužnosti, baš kao što je naša da vam ne otkrijemo baš sve da biste mogli i sami da uživate u čitanju.

No, dužnost nam je i da vam saopštimo sve vrline i mane, pa ćemo to i učiniti. Dvoumim se da li je glavna ideja scenarija sjajna ili čist idiotizam kakav DC ima običaj da ispoljava u poslednje vreme u svom univerzumu. Naime, Selina Kejl je pretvorena u afričku princezu, a Harvi Dent iliti čuveni Dvolični u arheologa pljačkaša. Razumete, radi se o tome da nam se u ovoj noveli predstavljaju već izgrađeni likovi na potpuno nov način i van dotadašnjeg konteksta, ali sa nekim od karakteristika koje krase originalne likove, a druga imena su samo pokušaj da nam stavi do znanja da je ova priča u potpunosti izvan serijala. Ali čemu onda i nagoveštaj tj. očigledno korišćenje likova koje dobro znamo, mogli su se izgraditi sasvim novi karakteri. Smatram pokušaj legitimnim, ali zbrzanim i neubedljivim, što je pomalo i odlika američkog stripa. Navešću nekoliko stvari koje mi se nisu dopale, znate kako glasi podnaslov? E, to nema veze sa pričom niti u jednom trenutku nisu njeni zarobljenici. Onda Betmen koji se pojavljuje ničim izazvan u toku pljačke, ni traga alarmu ili slično, samo eto, nema pametnija posla u sred noći nego proveravati krade li ko arheološke nalaze. Potom scena na krovu gde žena-mačka ne progovara ni reči a naša dva heroja je u sred Gotama pitaju govori li engleski, bez ikakve naznake su pretpostavili da nije odatle, uz to prevodilac je ostavio u originalu to pitanje, što je isto kiks, jer ma kako prosta fraza bila i ma koliko je svi razumeli ona se prevodi. Ipak nije sve tako loše. Ono šta je primetno je da su ovim više dobili Dark Horse i Tarzan kojem autori uspevaju na uverljiv način podariti mračnu stranu i generalno uverljiviji lik. Što se crteža, tiče on je jedno pravo malo remek delo, pomalo nejasan u scenama borbi, ali verovatno zato što je izvorno izdanje u boji, a naše crno belo. Ako ništa, zbog crteža morate ovo nabaviti, a naravno System Comics je to upakovao u odličan papir i tvrdokoričeni uvez. Moj naklon za dame i pozdrav za gospodu do sledećeg stripa.

[Objavljeno: Autostoperski vodič kroz fantastiku, 09/01/2018]

  ...ponedeljak 19. februara u 19. časova.

Svet stripa u Domu omladine Kragujevca organizuje u ponedeljak 19. februara 2018 godine "Novi stripski trenutak" na kome će biti predstavljen deseti broj časopisa Kiša "Priče o Dilanu Dogu".

Uz veliku berzu stripa i objavu konkursa za strip KRAGUJEVAČKI POBEDNIK na manifestaciji će biti reči i o predstojećim događajima koje će organizovati Svet stripa: "Snežnom samitu stripadžija Srbije" i Međunarodnoj strip konferenciji "Kragujevac, godine osme" KragujevacComicCon 2018.

Škola devete umetnosti Svet stripa ulazi u četvrtu sezonu rada i na "Novom stripskom trenutku" biće predstavljen nastavni plan za 2018. godinu.

Program počinje u 19. časova, ulaz je slobodan, a časopis Kiša će se prodavati po promotivnoj ceni.

* Najava manifestacije na fejsbuku: www.facebook.com/events/187551375310529/
* "Novi stripski trenutak" je prvi put održan 2. novembra 2012. godine u Studentskom kulturnom centru Kragujevac
  www.skckg.com/wsw/index.php?&p=165&pismo=cirilica&ni=728&nd=1

Početak stigmatizacije i negativnog identiteta

  Tamna strana duge:
  povest sive tragičnosti u koloru - 2
  (Iztok Sitar, “Dnevnik Ane Tank”,
  Omnibus /Modesty strip/, Beograd, 2012)

Sitar, bez obzira na izvesna iskustva s legalnim (duvan i alkohol) i lakim drogama, nije imao nikakvo iskustvo sa heroinom. Za građenje priče morao je da se posluži iskustvom poznanice i čitanjem knjiga na tu temu, bilo fikcionih bilo naučnih. Dok sam i sam činio mali research pripremajući ovaj predgovor, pitao sam Iztoka, pošto u stripu pominje knjigu Junk Melvina Burgessa, u kojoj meri je ona poslužila kao inspiracija za strip? „Pošto nikad nisam bio na horsu, o tome nisam znao baš puno, osim onoga što mi je rekla prijateljica, s kojom smo bili neko vreme vrlo bliski i koju sam stavio i za glavnu junakinju stripa, pa sam stoga pročitao nekoliko knjiga o tome, medju ostalima i Burgessovog Džanka, koja mi se jako svidjala iako mi nije služila kao inspiracija za strip. Puno više o životu narkomana saznao sam iz dokumentarne knjige Vita Flakera Živeti s heroinom rađene s grupom studenata istraživača i koja temelji na istinitim ispovestima anonimnih narkomana na području Ljubljane. Ipak, najviše mi je pomoglo pričanje moje prijateljice, tako da je knjiga u većini biografska.“

Kao pisac predgovora, uvoda u Dnevnik Ane Tank, nemam ni ja iskustvo direktnog ličnog susreta s heroinom, niti zavisnosti od njega, zavisnosti koja zaista stiže nesravnjivo brže nego što je slučaj s većinom drugih droga, legalnih, lakih ili teških. Možda mi je zato bilo teško da napišem ovaj predgovor? Ili bi mi onda bilo još teže? Neću, međutim, upotrebiti narativni postupak Billa Clintona „probao sam marihuanu, ali nisam uvlačio“. Koliko otvoreniji pristup može koristiti, to nek zaključuju čitaoci, oni koji se nekim čudom nisu sreli ni sa jednom  zavisnošću (ni sa čokoladom?) i oni koji jesu, uključujući vorkoholike, i reportere koji zbog adrenalinske zavisnosti ne mogu da prestanu da idu sa ratišta na ratište. Nikome ne treba ničija iskrenost ako ona ne može da omogući prodor makar nešto bliže u svet o kome se piše. A ja u ovom trenu pišem o Dnevniku Ane Tank.  Da ponovim ono što sam jednom već napisao u eseju o Mauroviću. Slažem se s tvrdnjom Rolanda Barthesa da, ako želite pisati o ludilu, morate makar delimično zahvatiti u samo ludilo. Takođe, tekst o bilo čemu, pa i o zavisnosti, mora poprimiti deo svojstava života o kome govori.

I sve je bilo kao i pre, gotovo sve

Dakle, krenimo niz tobogan. Imam, više nego intenzivno, dvadeset osam godina dugo, iskustvo teške pušačke zavisnosti. Pušio sam i travu i šit, ali nikada, međutim, nisu uspeli da me ozbiljnije impresioniraju. Probao sam koku nekoliko puta na prijateljski podsticaj moje tadašnje devojke iz holandskog sveta fimske industrije. Uzletanja su za mene bila više nego neimpresivna u poređenju s očekivanjem. Možda je problem što sam u danima povoljnog bioritma imao mnogo bolje uzlete bez ičega? Međutim, kada je moja draga videla kako se spuštam s koke, rekla je, jaoj! Nikada nisam doživela da iz nekoga izlazi toliko crnila, ne agresije nego čiste crnoće raspoloženja, neću te više pitati da probaš. I nisam. Iskustvo deset godina pokušavanja da se skinem s „običnih“ cigareta bilo je više nego upečatljivo iskustvo patološke zavisnosti. Za alkohol sam znao da imam potencijal da postanem zavisnik, možda zato nikad nisam postao. Thomas Mann je, mislim u Loti u Vajmaru, napisao, ko ne spozna vlastiti potencijal da postane kradljivac, lakše će postati kradljivac nego neko ko se sa tim potencijalom suoči pre nego što počne transformacija iz larve u leptira. Uživeti se u mogućnost može biti važan oblik prevencije.

A kakav sam bio zavisnik od cigareta? Nije uopšte cigareta problem nego utopijski san koji prethodi njenom uzimanju - da će biti bolje (ili makar lakše, doći će rasterećenje) kada joj prinesete plamen. A u stvari, kad to učinite, sve što nestaje, spaljuje se i zaboravlja do sledeće cigarete, jeste sam utopijski san da će biti bolje. Prvih dvadesetak godina sam pušio u stvari tek pripremajući se za pravu zavisnost. Ona je strpljivo čekala. Tek u Holandiji nastupilo je njenih pet minuta koje su postali večnost. Finansijsko-zdravstveno-psihološki bilans pušačkog udisanja bio je katastrofalan. Kondiciju sam, uprkos silnom plivanju i bicikletanju, nesravnjivo unazadio, rizike svih pušačih oboljenja kao da sam prizivao. Enormnu količinu vremena poklonio sam samom božanskom činu pušenja. Kada god zapalite vi zastajete, pravite neku vrstu pauze ili polu-pauze u ostalom postojanju.

'Srećni dani' početaka poniranja, kad je pad još let

Kada “mi se pripuši”, u trenutku zaboravljam muku i gadjenje nad vlastitim problemom od sinoć ili od pre dva sata (kako ostaviti/smanjiti pušenje). Krivica i gadjenje koje se zatim vraćaju su odlična sredstva koja vam pomažu da još dublje potonete u problem, da ga u stvari tek time potvrdite kao zavisnost. Ako ste pravi, pravi zavisnik, postajete detinje bespomoćni. Problem pušenja je, i pored imidža odraslosti, nalik detinjem. Detinja je bespomoćnost u trenutnom zaboravu problema i isto tako trenutnoj obnovi utopijskog sna. Bespomoćnost je pravi opis zavisnosti (deteta od majke; odraslog od objekta zavisnosti). Oscilovanje između gađenja i žudnje vodi nas u sadomazohističku začaranost i u hrišćanski koncept krivice, koji sam uvek smatrao najneefikasnijim motivom promene koji je civilizacija do sada ustrojila.

Kći me je preklinjala da ostavim cigarete. Zaspivao sam i budio se s cigaretom u ustima. Noću, kada bih oko četiri ujutro ostao bez cigareta, skakao bih na bicikl vozeći kroz amsterdamsku noć, obilazeći benzinske pumpe, čekajući tokom vožnje da se neka od njih otvori. Kad sam pričao o tome svom poznaniku, on mi se poverio da je noću nekoliko puta išao i skupljao po trotoaru čikove da bi smotao cigaretu.

Bolest, iskustvo kancera, kroz koje sam pre petnaestak godina prošao, i deset godina prolazio kroz regularne kontrole, a one su svaki put podsećale na izlazak pred božji sud, sve to nije bilo dovoljno da bi prestao s uvlačenjem cigaretnog dima u sebe i onda pratio njegove krivudave, čarobne, zagonetne putanje. Rekao sam sebi, da vidim da li ću da preživim kancer, pa ću onda definitivno da se pozabavim odlukom da li da prestanem da pušim. Bio sam u stvari uveren da ću pre umreti nego biti u stanju da ih ostavim. Ostaviti njih, to je kao ostaviti neku osobu za koju si duboko vezan.

Kada sam se skidao s duvana, imao sam doslovno cold turkey iskustvo. Nervoza, napadi panike, agresivnost, nesnošljivost, osećaj da žudnja nikada neće prestati. Napravio sam listu rizičnih situacija kroz koje moram da prođem, neku vrstu čistilišta za agnostike, što jesam. Davor, moj prijatelj, dobar poznavalac teških zavisnoti, mi je, posmatrajući me tih dana, na moje zaprepašćenje, rekao da ono kroz što prolazim jeste proporcionalno mnogo bliže skidanju s heroina nego što sanjam. Na kraju sam sebi rekao, neću zapaliti makar agonija trajala večito, makar doživotno ostao nervozan i nesnošljiv. Prve dve nedelje je bilo katastrofalno. Sledeća četiri meseca pakleno rizično, s psihološkim usponima i padovima. Nakon godinu dana počeo sam da vraćam poverenje u sebe da zaista neću više pušiti.

Pitaju me zašto sam bio strasni pušač dvadeset osam godina? Pa zbog dima. Prvom polovinom devedesetih pušio sam četrdeseet do šezdeset dnevno. Kad takvu količinu pušiš desetak godina, počnu da ti trnu prsti šake kad se budiš. Neka vrsta anestezije. Telesne i emocionalne. Cigarete, te dve-tri pakle, bile su vrsta anestetika protiv ratova devedesetih, za mene ovde u Amsterdamu. Ritualski „sedativ“. Tek godinu dana nakon ostavljanja cigareta, dugo nakon što mi se vratio osećaj ukusa hrane, desilo se nešto čudesno, poćeo sam intenzivnije ne da vidim nego da doživljavam boje, da ih jače percepiram. To mi se jako dopalo. Možete zamisliti kako osobi opsednutoj s vizuelnim svetovima ova vrsta neočekivanog poklona može da znači.

                                  Krik dopadanja

Od popušenih 28 godina, deset sam pokušavao da se skinem s cigareta... Šta mi je na kraju pomoglo? Kad sam se sebi zakleo da ću nastaviti i dalje da budem fasciniran ritualom putovanja dima oko nas i kroz nas, ali da se nikada neću požaliti kad mi neko duva u facu pošto sam dovoljno dugo ja kontaminirao svet. Da uspostavim balans u kosmosu. To je kod mene nekom magijom proradilo, dalo mi snagu. Ne verujem da bi i kod drugih zavisnika. Neću nikada napisati bestseler Kako lako i brzo prestati s pušenjem.

Najstrašniju heroinsku priču (fikciju) koju sam uspeo da vidim je film Sedam Davida Finchera. Nakon prvog gledanja bio sam gotovo bolestan zbog utiska i pozvao mog prijatelja Davora da film još jednom zajedno pogledamo. Zašto? Zato što je Davor jedan od mojih retkih prijatelja koji ima podublja iskustva s više zavisnosti, alkoholom, travom, hašišom, kokainom..., a čija inteligencija još uvek fascinira i čiji etički kod nekim čudom, valjda neverovatnim kvalitetom i snagom karaktera pre početka zavisnosti, nije urušen. Otišli smo u bioskop zajedno. Nakon projekcije, Davor mi je rekao, pa i nije svet koji je Fincher sagradio toliko snažna metafora za heroinski svet. OK, pomislio sam, možda grešim. Davor mi je sutradan telefonirao žaleći se da je čitavu noć presanjao film Sedam kao noćnu moru. Da, to je čisti heroinski bad trip, rekao je. Tako sam ga negde zamišljao, odgovorih.

                       Sitarovo hvatanje nespretnosti gestova razmene među junacima je savršeno

Formiranje negativnog identiteta kod zavisnika je istinski magičan. Osećaj je potpuno isti kao kad postajemo zrelijom osobom od svoje okoline, što povlači za sobom osećaj različitosti i izostanka tema za identifikaciju. U tome je možda jedna od tajni zavisnosti, što ju je lako pomešati s individuacijom, i onda je braniti kao najličniju sopstvenost. Zavisnost se nastanjuje u nas kao najintimnije, najkrhkije ja. Kažu psiholozi da dobar deo života provodimo pod vlašću psiholoških mehanizama koji preuzimaju autonomiju od nas. Ipak, među svim mehanizmima, heroinska zavisnost je jedan od najperverznijih gospodara.

Heroinske spekulacije o raju

Ana preuzima jedan poseban ton grubosti koji uvek treba da bude grublji od vlastitog osećanja. Na taj način, grubost će postati štit pred vlastitom krhkošću. Kada počinju da joj se razvijaju grudi, kao većinu pubertetlija, nju to potpuno opseda. „Svako veče, pre nego što odem na spavanje, divila sam im se ispred ogledala.“ Izgleda da ovu promenu Ana doživljava kao afirmaciju života. No, stvari su, ipak, skliskije nego što izgledaju. „Hodala sam ponosito kao paun. A u stvari sve moje promene nisu zanimale nikog.“ Anu šamara ravnodušnost života koji je okružuje, pa mu ona uzvraća dvostruko jačom merom. Sitar tu ponire u preokretanje naših očekivanja u sprdnju, u autokarikaturu, zbog nesrazmera, visine očekivanog. Vraćanje projektovane slike života u Anino lice odvija se snagom bumeranga.

Sitarovo hvatanje nespretnosti gestova razmene među junacima je savršeno. Neznanje kako „to“ treba uraditi, kako recimo živeti prvi poljubac. Koliko se život sastoji iz oponašanja života? Naše nemoći da se opustimo i umesto toga se upuštamo u izveštačeno gestikulisanje još neodživljenog života.
„Nos mi smeta.“
„Koliko moram da otvorim usta?“
„Gde da stavim jezik?“
Sitar stvara ogledalsku simetriju ovih misli između Ane i i njenog prvog momka Jana. Kad god smo previše zauzeti svešću o onome što treba da uradimo, osetićemo se na kraju kao stonoga koja nije znala kojom nogom da krene, pa nije ni krenula, ostala je ukopana u mestu. Stonoga ne misli, ona hoda.

Dnevnik Ane Tank jeste pravolinijski narativ s nešto meandara. Treba, međutim, obratiti pažnju na strukturu, osluškivati promicanja u toj strukturi, pratiti ritam razvoja ove pravolinijske priče koja u sebi nosi tragičnu transformaciju iz sumorne larve u odajama vlastite individuacije. Transformacije u – šta? U zastrašujuće ravnodušnog leptira heroinske zavisnosti koji će zameniti punoću raspona krila ličnosti.

(Nastaviće se)

(Neznatno dopunjen predgovor za grafički roman:
Iztok Sitar, Dnevnik Ane Tank,
Omnibus /Modesty strip/, Beograd, 2012)

  ...ili komunikacijska moć stripa.

S revitalizacijom balkanske strip-scene, došlo je i do uskrsnuća stripske kritike. Za (još uvek mladu) devetu umetnost od izuzetnog je značaja aktivnost ljudi, koji nisu ni scenaristi, ni crtači, čak ni urednici, ali se svejedno bave njom; proučavaju je, objašnjavaju i približavaju čitaocima…

Revitalizacija balkanske strip-scene je, poslednjih godina, čitaocima vratila obožavane naslove iz vremena u kome su stripovi, tokom odrastanja, imali mesto koje danas pripada video-igrama. No, pored ugađanja nostalgiji, povezala nas je sa aktuelnim trendovima u svetu stripa, još čvršće nego što je to ranije bio slučaj, premostivši jaz nastao devedesetih. Ne samo da smo sustigli najjače svetske produkcije, već idemo u korak s njima i strip je danas prisutan u svoj svojoj raznolikosti. Publika se, zahvaljujući ambicioznosti izdavačkih kuća, što srpskih, što hrvatskih, pored dobro poznatih junaka tzv. industrijskog stripa, u XXI veku susrela s nizom nezavisnih grafičkih romana, čiji su pravi junaci zapravo oni koji iza njih stoje: njihovi autori. Svojevrsna revolucija u nezavisnom (autorskom) umetničkom izrazu, do koje je došlo tokom poslednje dve decenije, zahvaljujući internetu, nije, dakle, zaobišla ni strip.

Asterios Polip, Dejvid Macukeli

Takva promena je iznedrila neke nove klince – stripofile, ali i kritičare, koliko god strip-zajednica u nas bila relativno mala. (U to ime, valja na ovom mestu pozdraviti pionirski, ali najznačajniji i najkonkretniji, takođe, obuhvat stripske kritike na jednom mestu, a to je regionalni portal stripovi.com. Poznat je, pre svega, po stotinama recenzija, ali i drugim, ozbiljnijim esejima i analizama, kao i strip-enciklopediji.) Jedno takvo novo lice je Miroslav Cmuk, rođen 1983. godine, čija je zbirka tekstova, naslovljena Stripizam– poput kolumni, koje je pisao na stripovi.com – objavljena ove godine (izdavač je Ogranak Matice hrvatske u Bizovcu). Stripizam sadrži, pored odabranih tekstova iz istoimene serije, i druge, napisane za portal Zarez i Magazin Gradske knjižnice Rijeke, kao i dugovečni magazin Kvadrat, pod uredničkom palicom prekaljenog Vjekoslava Đaniša. Stripizam je ujedno i prvi naslov u novoj ediciji Kvadrat plus, a autor ilustracije na koricama je Danijel Žeželj.

Autor, u predgovoru, pojam stripizamopisuje kao „izraženu sklonost prema stripu“, iako veli i da „ne postoji stručno objašnjenje za tu reč“. Ovde ćemo, stoga, pokušati da sagledamo kakvo bi još značenje (ili značenja) ona mogla da ima. Najpre, stripizam izražava komunikacijsku moć stripa. Bilo da ga posmatramo kao umetnost ili medij – a nikad do kraja samo jedno ili drugo – strip ne možemo izolovati kako od uticaja onih, uočljivije srodnih, umetnosti/medija, književnosti i filma, tako i onih za koje nam je potrebno pažljivije posmatranje, da bismo ih izdvojili, slikarstva i fotografije, pa i vajarstva i muzike. Strip, kao stvaralačka sfera, sadrži elemente koji ga navedenim formama približavaju, ali i od njih udaljavaju. Na strip-autorima je često nezahvalan zadatak da, koristeći priču (od koje ipak sve počinje), kroz scenario i crtež, realizuju svoju zamisao; dodajmo da stripizam predstavlja i stanovište o raznovrsnosti scenarističkih i grafičkih izraza, koje autori koriste i po kojima se razlikuju. Cmuk, dakle, stripu prilazi sa posve različitih aspekata, u zavisnosti od toga šta od navedenog želi da istakne. U svom osvrtu na ovu knjigu, Nikola Dragomirović je to opisao na sledeći način: „Cmuk najčešće pribegava svojstvenom kritičkom pristupu, opisujući šire polje interesovanja, dok polako steže omču oko dela koje je cilj promatranja.”

Cmuk pritom ne krije svoje favorite, pa se tako nekim autorima i naslovima vraća nekoliko puta, ali posebno mesto pripada životnom putu večitog vagabunda, Kena Parkera. Stripizam, poput autorovog dnevnika, sadrži zanimljive detalje iz njegovog života, vezane, naravno, za stripove, kada objašnjava kako su oni uticali na njega, oblikovali ga kao ličnost i menjali. Tu, uz Kena, važno mesto zauzimaju serijali Mister No i Korto Malteze. Kroz sjajnu, anegdotsku priču o svom umešnom i snalažljivom sugrađaninu, Varaždincu zvanom Joža Filozof, koji je sakupljao i koričio posleratna izdanja Ripa Kirbija, objašnjava zašto većina ljudi stripofile gleda popreko, ali i podseća na važnost radoznalosti. Tu je i emotivan tekst o stripskoj adaptaciji Priča iz davnine Ivane Brlić-Mažuranić, od strane Krešimira Zimonića, još jednog Cmukovog favorita, čijoj je Zlatki on posvetio – pesmu, koja se takođe nalazi na stranama Stripizma.

"Strip se po drugi put marginalizira; doduše, ovaj put ga ne muči status šund literature, već sveprisutna i agresivna kultura nečitanja. Čitanje postaje aktivnost rezervisana za nepopuliste i nadrealiste, nadničari i oportunisti svih zemalja nemaju vremena za čitalačke užitke."

Bavi se i pojedinačnim delima, grafičkim romanima, koji se izdvajaju svojim neobičnostima. Bitno mesto zauzimaju i autobiografije, poput Persepolisa Marđan Satrapi ili strip-reportaže, kao Jednog proleća u Černobilu Emanuela Lepaža; izrazi kakvih je sve više u savremenom stripu. Dalje, upućuje čitaoce na intimnija dela, koja bismo, uslovno, mogli nazvati „stidljivim“, jer teško nalaze svoj put do šire publike, uprkos kvalitetu koji poseduju, kao Asterios Polip, Lepota tame, Nao Braun ili dela fenomenalne izraelske autorke, Rutu Modan… Ali ne zaboravlja ni fantastiku, kroz dela poput futurističkog Ronina Frenka Milera, postapokaliptičnog Hombrea Segure i Ortiza ili epskog Torgalavan Hama i Rosinskog.

Krešimir Zimonić, Zlatka

Ne zaboravlja ni najpopularniji strip na ovim prostorima, Alan Ford, koji objašnjava rečima: „Da bi bila kvalitetna, satira mora izazivati burne reakcije vladajućih, protresti malograđanske duše i izbaciti ih iz stanja drijemeža.“ Ukazuje na prisutnost veb-stripova, kroz osvrt na urnebesnu svakodnevicu naše Katarine Gaj i njenih kućnih ljubimaca… I sve vreme pravi strogu selekciju, svestan da je nemoguće obraditi baš sve naslove i teme koje bi želeo da predstavi.

Stripizam je, dakle, i Cmukov pokušaj da, kroz prizmu stripova, ukaže na bahatost i glupost, ali i jednoumlje, kojima smo okruženi, te važnost umetnosti, kao načina borbe protiv njih, jer strip-autori širom sveta ustaju i stvaraju, kako bi se čuo njihov glas, ne zaostajući za kolegama iz sveta muzike, filma ili književnosti. A opet, usput vešto referencira na dobru pesmu, dobar film ili dobar roman, dok analizira povezanost života autora i njihovog stvaralaštva. Stripizam je, svojevrsna hronika čitanja Miroslava Cmuka, u istoj meri knjiga namenjena stripofilima koji, poput Korta, vole da su „uvek malo dalje“ i ne mrzi ih da istražuju, kao i onima koji tek otkrivaju devetu umetnost i žele da saznaju nešto više o njoj. (U Srbiji je možete nabaviti ili naručiti u striparnici Alan Ford.)

  ...„Valerijan Ambasador senki i druge
  priče“ Mezijera i Kristina;
  izdavač „Darkwood“, Beograd, 2017.

Strip „Valerijan“ koga su 1967. godine stvorili scenarista Pjer Kristin (1938) i crtač Žan-Klod Mezijer (1938) spada u najpoznatije i najpopularnije naučnofantastične serijale svog vremena. Mezijer i Kristin deo su velikog strip talasa koji se, zahvaljući aktivnoj kulturnoj politici Francuske, koja je podsticala domaće stvaralašto (kako bi se izborila sa naletom američke popularne i jeftine zabave i izbegla da postane “kulturna kolonija”), digao posle II svetskog rata i udario temelje francusko-belgijskoj strip školi. Posle mnogo lutanja i traganja za identitetom Mezijer je, sarađujući sa drugom iz detinjstva, piscem Kristinom, osmislio „Valerijana“ koji je počeo da izlazio u prestižnom mesečnom strip magazinu „Pilot“ (tako je bilo sve do 1985. godine). Mada je nastao u vreme kada je naučnofantastični strip bio atraktivna i tražena, pa, stoga, i masovno štancana roba, „Valerijan“ ili, „Valerijan i Lorelina“ kako se u originalu zove, uspeva ne samo da se izdvoji i opstane već i da se stalno razvija i produbljuje. Početna postavka pozornice za strip priče je jednostavna i žanrovski prepoznatljiva: 2314. godine otkrivena je prostorno-vremenska teleportacija i stvoreno zemaljsko galaktičko carstvo kome je sedište ogromni Galaksiti. Ljudski rod se  konačno (!) odao svim (ne)zamislivim načinima uživanja. Red održava (ili to bar pokušava) Prostorno-vremenska služba kojom upravljaju tehnokrati. Njeni agenti patroliraju prostorom i vremenom i bore se sa svakojakim prestupnicima, odnosno istražuju daleke planete na kojima postoje potrebni resursi. Valerijan je jedan od najsposobnijih prostorno-vremenskih agenata koji dobija teške zadatke. Njegova saputnica je Lorelina, dovedena iz prošlosti, sa kojom je u (nedovoljno) određenim emotivnim odnosima. Tandem agenata u svakoj epizodi rešava neki problem ili razotkriva misterije na egzotičnim planetama (neretko odlaze i u prošlost Zemlje).

Drugi tom integralnog „Valerijana“, na 216 kolor stranica, sadrži dve epizode serijala - “Gospodareve ptice”, petu u redosledu, iz 1973.g. i “Ambasador senki”, šestu u redosledu, iz 1975.g. kao i album “Svemirskim stazama” objavljen 1997.g. u kome su sabrane kratke, samostalne epizode (ukupno 7, od 10-16 strana) ovog serijala koje su objavljivane u džepnom izdanju “Super Pocket Pilote”. Na kraju knjige je uporedni intervju stvaralaca stripa i režisera Besona sa nizom zanimljivih informacija – posebno o burnom (sa nesuglasicama i prepirkama) stvaranju stripa.

U “Gospodarevim pticama” tandem mladih agenata pada u more na čudnom asteriodu; iz vode ih vade robovi koji skupljaju alge za Gospodara. Iznad njih lete jata ptica ludila koje kažnjavaju sve koji govore protiv Gospodara ili su suviše lenji (“ispravni” robovi koji marljivo rade takođe kinje bundžije). Nemajući izbora Lorelina i Valerijan rade sa ostalima iz grupe. Kad brod pristane  transport ulova se nastavlja pešice; koloni se pridružuju druge i svi idu ka istom cilju, preko pustinja, močvara, snežnih planina... U koloni je, među mnogim vrstama, i grupa senzacija željnih turista kojima nije jasno da sve što im se dešava nije deo izletničkog aranžmana. Usput, ptice napadaju one koji su nedovoljno kooperativni. Ujedeni polude a masa “pravovernih” ih zatvara na zgodna mesta. Kad ptice ujedu i njihovog poznanika agenti kreću u akciju oslobađanja... U jednom trenutku začuje se antologijsko upozorenje “Uzbuna! Ludaci beže!” Naravno, tiranija će, na kraju, biti pobeđena i sve će biti kako i treba.

“Ambasador senki” će današnjim čitaocima biti posebno zanimljiva jer je jedan od predložaka za Besonov prošlogodišnji filmski hit. Filmski scenario je umnogome iskoristio originalnu priču (uz mnoga prekrajanja) ali je ona sačuvala  svežinu. Elem, Centralna tačka je, kako ime kaže, mesto gde se stiču mnogi svemirski putevi i civilizacije. Njime vladaju, periodično se smenjujući, predstavnici različitih rasa. Kada dođe red na Zemlju, agenti dobijaju zadatak da prate ambasadora koji, opet, ima svoje ideje o reorganizaciji vlasti. Međutim, i drugi imaju svoje planove i ambasador biva otet. Valerijan pojuri da ga spasi ali nestaje u odbeglom brodu. Lorelina, praćena ne mnogo bistrim šefom protokola, kreće u potragu... Sarađujući sa bizarnim saveznicima (među njima je i famozni trio prodavaca informacija - Šinguca), koristeći egzotična bića i mesta, boreći se protiv još čudnijih neprijatelja ona uspeva da spasi ambasadora i Valerijana i spreči dalje sukobe. Epizoda vrca od dosetki i domišljatih rešenja u najboljim manirima klasične naučne fantastike.

“Svemirskim stazama” lutaju, od ateroida do asteroida, Valerijan i Lorelina, rešavajući probleme i upoznajući nepoznatu floru i faunu. Reč je o 7 “stilskih vežbi” na teme klasičnih obrazaca naučne fantastike. Neke vežbe su vrlo uspele, druge manje ali je, generalno, reč o  storijama koje su mladim ljubiteljima stripa svakako bile zabavne a i danas su šarmantne.

„Valerijan“ se drži obrazaca ali ih i prevazilazi; to nije antropocentričan, mačoistički strip sa mnogo nasilja, niti je agresivno militantan. Lorelina nije bespomoćna plavuša koja upada u nevolje i vrišti već, kako priliči emancipovanoj dami, preduzima inicijativu kad treba. Nema ni poslovično ludih naučnika i zlobnih svemirskih čudovišta.  Rečju, avanture su osmišljene bez jeftinog senzacionalizma. U svakoj epizodi Mezijerov stilizovani crtež vidno napreduje, slike dobijaju na punoći, kadriranje i montaža kvadrata/tabli su dinamičniji. Karikaturalnost likova, isprva vrlo jaka, ublažena je i bliža realizmu. Rečju, „Valerijan“ je važna karika u razvoju evropskog i svetskog žanrovskog stripa a njegove epizode su i danas uzbudljive i zavodljive te zaslužuju punu čitalačku pažnju.

(„Dnevnik“, 2018)

  ...Linije fronta - knjiga 5 / knjiga 6.

Poštovani,

SREĆNA GALERIJA Studentskog kulturnog centra Beograd (SKC) ima čast da pozove Vas i Vaše prijatelјe na otvaranje izložbe radova iz najnovijih albuma strip serijala LINIJE FRONTA – Prvi svetski rat 1914-1918 / KNјIGA PETA I KNјIGA ŠESTA (System Comics, Beograd, 2017), u sredu, 14.02.2018. u 19:00 časova i nakon toga na promociju istoimenih albuma u Velikoj Sali SKC-a u 19:30 časova.

Izložba traje do 24. februara 2018. godine • RADNO VREME GALERIJE: Radnim danima: 11:00 -18:00, subotom: 11:00 -15:00

STUDENTSKI KULTURNI CENTAR BEOGRAD / SREĆNA GALERIJA
Izložba i promocija strip albuma: LINIJE FRONTA

SREDA,14. FEBRUAR  U  19:00, Srećna galerija SKC (traje do 24. februara)
Izložba radova iz najnovijih albuma strip serijala LINIJE FRONTA – Prvi svetski rat 1914-1918 / KNJIGA PETA I KNJIGA ŠESTA (System Comics, Beograd, 2017)
Autor postavke: Igor Marković, urednik izdanja

SREDA,14. FEBRUAR  U  19:30, Velika sala SKC:
Promocija najnovijih albuma iz strip serijala LINIJE FRONTA – Prvi svetski rat 1914-1918 / KNJIGA PETA I KNJIGA ŠESTA (System Comics, Beograd, 2017)

Izdavačka kuća System Comics, nastavlja sa izdavanjem albuma u serijalu Linije fronta koji u sebi sadrže kratke priče prvenstveno domaćih, autora ali i mnogih zvučnih imena evropskog stripa, na temu Prvog svetskog rata.

Ovaj serijal započet je još 2014. godine u okviru Programa obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata 1914-2014 u Srbiji i Misije za obeležavanje stogodišnjice Prvog svetskog rata 1914-2014 u Francuskoj. Reč je o jednom od najvažnijih poduhvata u srpskom stripu u ovoj deceniji, čiji su prvi tom sa razlogom podržali Francuski institut u Beogradu i Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.

Strip serijal Linije fronta se tematski bavi životom na frontu i svakodnevnim životom ljudi tokom Velikog rata. Edicija ima umetničke, kulturne, obrazovne i diplomatske vrednosti.

Po osam autorskih priča u obe knjige (u petoj na 56 strana i u šestoj na 52 strane) potpisuje 15 scenarista i 16 crtača a pored autora iz Srbije i regiona, kao kuriozitet, zastupljena su i četiri ruska autora: Askoljd Akišin, Aleksej Trošin, Varvara Pomodor i Eldar Karhaljov.

Autori čije su priče objavljene u ova dva izdanja serijala – scenaristi, crtači, koloristi, ilustratori naslovnica i pojedinih stranica u albumima su: Dejan Stojiljković, Jovan Sekuloski, Milan Jovanović, Aleksandar Zolotić, Slađan Rankić, Nenad Cvitičanin, Darko Stojanović, Milenko Mišić, Nebojša Pejić, Le Renard, Milosav Ostojić, Nebojša Vasilić - Nebeski, Danica Radović, Luka Cakić, Boban Savić – Geto, Svetozar Obradović - Toza, Goran Đukić – Gorski, Draško Roganović, V. M. Kuriljov, Predrag Stamenković, Vladimir Aleksić, Đorđe Milović, Velibor Stanojević, Ivančo Nikolov, Vujadin Radovanović - Vuja i Dragan De Lazare.

srecnagalerija@skc.rs
www.skc.rs

  ...predstavitev in podpisovanje.

Spoštovani!

Vabimo vas na predstavitev in podpisovanje dveh novih albumov stripa Zorana Smiljanića in Marijana Pušavca:
• Zadnji let Tonija Mrlaka; Cena: 12,90 eur
• Vojne Zgodbe; Vsebuje: 1943,1945,1991, Zadnja vojna, Zadnji let Tonija Mrlaka; Cena: 30,00 eur

Zoran in Marijan bosta z nami 15. februarja ob 19:00. • Strip.art.nica Buch • www.stripi.si

Dogodek je del kulturnega programa knjigarne, ki ga sofinancira Javna agencija za knjigo Republike Slovenije.

Iztok Sitar

  Tamna strana duge:
  povest sive tragičnosti u koloru - 1
  (Iztok Sitar, “Dnevnik Ane Tank”,
  Omnibus /Modesty strip/, Beograd, 2012)

voor Hanne

„Prvo što sam ugledala, bilo je užasno lice, ko ne bi zaurlao? Moja majka je bila ogromna žena. Bojala sam se nje još dok me je dojila... a inače sam bila prepuštena očevoj brizi.“ Otuđenost u ovoj pripovesti je sveopšta. Njen ironični ton savršeno pogađa nelagodnost jednog odrastanja. A mnoga odrastanja jesu tegobna, čak i ako imate lepu i nežnu majku. Većina nas  se odrastanja dobro seća, „sve jasnije i bolje, što vreme više prolazi“, kako bi rekao glavni junak Ciminovog filma Vrata raja. Kod Ane nelagodnost odrastanja rađa nepripadanje. Nepripadanje će kasnije poroditi buntovnost. Sasvim drugo pitanje je kakvoća te buntovnosti. Sitarova junakinja  živi jedno relativno obično, mada detinjstvo koje kao da nejasno dopire iz daljine za junakinju samu. No, za sada, na početku pripovesti, Sitar se bavi naivnošću odrastanja koje je – ipak znatiželja. Kad rastemo svi smo znatiželjni, zar ne? Anina znatiželja će kopati svoje puteve, tražiti prečice koje bi trebalo da premoste osećanje tuđosti spram života i sebe.

Prve table Dnevnika Ane Tank smišljeno ne sasvim razgovetnim znacima, ali neumitno uspostavljaju „mizanscen“ jedne disfunkcionalne porodice, način na koji će se odvijati psihofizičko učešće aktera u nastaloj dramskoj situaciji. Tlocrt pozornice je je nacrtan. Odnosi u porodici, ekonomska situacija, miskomunikacija, „usput doživljene“ laži, takođe usput gotovo previđena trauma neposredno doživljene prve smrti. Prve neadekvatne reakcije na frustracije kao Anin pokušaj manipulisanja drugima, odnosno pokušaj ovladavanja malim ali rastućim čudovištem koje se zove život. Sve u svemu, jedan ne posebno preteći početak odrastanja. Čitava prva polovina ovog grafičkog romana je polagano tempiranje eksplozivnog mehanizma koji će se osloboditi rušilačkom snagom u drugom delu. Genijalna školska psihološkinja postavlja genijalnu dijagnozu: jako je osetljiva... Eh da je samo došla ranije, „sve bi bilo u redu, naravno“. Koliko nekada precenjujemo mogućnosti prevencije.

Bojala sam se nje jos dok me je dojila

Ovo je hrabra i, što je posebno važno, nepatetična priča o patologiji zavisnosti. Smatram je autentičnim presedanom u stripskom medijskom pejsažu. A pronalaženje tona je ovde sve, jer pričati o jednoj od najtežih obika zavisnosti, heroinskoj, koju često izjednačavaju s putem ka smrti, je hodanje po ivici noža. Za tren se autor priče o heroinu može poklizati u medicinsko-propagandni plakat ili, pak, u romantiziranje heroinske priče, ili romantiziranje pada i fatuma kao takvog. Sitar bira ich formu pripovedanja, dakle pripovedam ja-zavisnik, ja pričam, a ne gradi se priča o zavisniku. Dakle, Ana.

Ona je osamnaest godina stara. Već dve godine je na metadonu. Posle enormne količine piva i trave, kada svi pozaspu, njih dvoje, Ana i narator kratkog prologa ovog stripa, razgovaraju pijući do duboko u noć. Ana mu poverava da piše dnevnik. Da li će mu ujutro poveriti i dnevnik, ili ga je jednostavno zaboravila? To nećemo saznati.

U maniru pseudoapokrifnih srednjovekovnih spisa, u ovom delu je zatvoren lavirint kojim bi trebalo da se provuče pitanje o „autoru“ (grafički roman sadrži „Prolog“, u kojem neimenovana osoba saopštava da je rukopis dnevnika ostao nakon noćnog razgovora, iza sagovornice koja je nestala), nego i više od toga: Ana je pseudonim, slučajno ime za priču čija svaka stranica širi uverenje u crnu nužnost.

Znate li čiji je ovo tek unekoliko promenjeni pasus? Napisao ga je Zoran Đinđić u vreme dok se još manje bavio praktičnom politikom. Deo je teksta objavljenog 1986. godine u NIN-u kao predlog za prevod romana M. Agejeva Roman sa kokainom. Godinu dana kasnije, izdavačka kuća Gradac objavila je ovaj kultni roman u prevodu Milivoja Jovanovića. 2012. godine Gradac je obnovio ovo izdanje, a 2014. reizdao Plato.

Pošto se Iztok Sitar prvi put albumski predstavlja čitaocima van Slovenije, nije zgorega reći nešto o autoru i njegovom stripskom opusu čiji je Dnevnik Ane Tank deo. Sitar je rođen 1962. u Ljubljani. Prvi strip objavio je 1984. u književnoj reviji Mentor. Prvi album erotsko-metafizičkog sadržaja Sperma i krv (s golim figurama u prostoru bez ikakve „scenografije“) samostalno je objavio 1990. Tri godine ga je radio i s njim gotovo bankrotirao, prodavši kola da bi platio troškove štampe, dok je prodaja bila više nego slaba, verovatno zbog egzistencijalno apstraktnog sadržaja koji je mnoge zbunio. Od tada Sitar radi uporedo komercijalnije i naglašeno autorske stripove. Pošto je, godinu dana nakon početka rada na dnevnim kaiševima Bučmana u „Dnevniku“, napustio mesto grafičkog dizajnera, može se reći da se od 1993. godine bavi profesionalno stripom. Njegova druga zbirka erotskih priča, Žena koja se voli s mačkom (1998) u prodaji je prošla drugačije, album je u kratkom roku bio rasporodan. Pored stripa, Sitar crta političke karikature, ilustruje dečje knjige i udžbenike i bavi se istorijom i kritikom stripa. Objavio je 2007. godine Istoriju slovenačkog stripa 1927- 2007, a četiri eseja iz ove važne knjige prevedena su tri godine kasnije u zagrebačkoj „Strip reviji“ br. 5, što pokazuje da interes za slovenački strip u regionu raste, a kvalitet ponude je odličan. Drugo izdanje Istorije slovenačkog stripa 1927- 2017 devedeset godina stripa u Sloveniji izašlo je 2017. Sitarova knjiga Ovo je oružje! Angažovani strip XX veka u Sloveniji objavljena je dvojezično, na slovenačkom i engleskom 2016. godine. Poslednju kritičku knjigu Kako je Paja Patak postao fašist: eseji o društvenoj kritici i političkoj (ne)korektnosti u stripu Sitar je objavio 2017.

I tako je proslo mojih prvih šest godina

Kritika, istoriografija i teorija stripa privlačile su ga još od srednje škole, kada je počeo da stvara svoju kolekciju tekstova, prikaza, autorskih biografija. Mnogo dirljiviji su sami počeci njegove ljubavi prema stripu: stripove nisam smeo da čitam kod kuće, roditelji su mi ih zabranili (pošto su, naravno, šund, a majka mi je bila nastavnica slovenačkog, zna se kako učitelji mrze stripove), pa sam svoju kolekciju imao kod bake, ona mi je dala jedan stari ormarić za cipele, u kojem sam čuvao svoje blago. Potpisnik ovog predgovora sakrivao je, pak, svoje stripsko blago u kaljavoj peći koja se nije ložila. Gaston Bachelard u Poetici prostora za ovakva skrivena mestakao što su ormar i njegove police, sekreter i njegove fioke, kovčeg i njegovo dvostruko dno kaže da su pravi „organi tajnog psihološkog života“. Da nije tih  „prostora“... našem bi životu nedostajao model intimnosti. Oni za nas predstavljaju intimnost, a takav pounutreni prostor je dubok. Reč je o čuvanju neke vrednosti koju smo osetili i prepoznali, materijalizovanju metafore „Sezame otvori se!“, otključavanju senzibilnosti onoga koji raste.

Stripove Sitar kreira za različite ciljne grupe čitalaca, za odrasle, decu i za tinejdžere. U tom pogledu je fascinatno da je uspeo motiv seksualnosti da rasloji u punom njenom rasponu, a u skladu s uzrastom i zrelošću čitalaca, od tema heteroseksulanosti, preko homoseksualnosti, sadomazohizma i fetišizma, pa do najdelikatnije obrade tematike dečije seksualnosti za osnovce. Njegov spektar kreće se od tvrde erotike do dečijih stripova, a ni u jednom trenutku ne možete biti u nedoumici da pripadaju jednom istom autoru. Kako je to uspeo? Punih deset godina (1992-2002) objavljivao je u dnevnom listu serijal za decu Bučmanovi. Do danas je objavio petnaest albuma koje grupiše u cikluse: zbirku Bučmanovi za dečiji uzrast (četiri albuma, 1996, 1997, 1998 i 1999), zbirku Teens (prvi album je Matilda, objavljen 1999, drugi pod nazivom Tamna strana duge, 2007. i Dnevnik Ane Tank, 2008, a u prevodu na srpski 2012),zatim zbirku stripova izrazito društveno-kritičkog sadržaja Slobodna Slovenija (pet albuma: Crni ljudi, bele kosti, 1999, 4000,2001, Priča o bogu,2004, Glave, 2006. i Striposlovice, 2010), te zbirku Erotika (dva albuma: Sperma i krv, 1990. i Žena koja voli mačku, 1998), kao i album koji zasad stoji samostalno, Čudaci vole drugačije, 2014. Koliko lica ima Sitarov opus? Na izgled mnogo, ali nešto je potpuno prepoznatljivo u njegovim stripovima. Bilo da pripoveda o odrastanju - a uvek je to i o ljubavi, spolnosti i intimnosti, bilo o dubokom poniranju u seks ili zavisnost, Sitarov osećaj za priču, za autentični trenutak, njegov „grubi“ potez četkicom, neuobičajen spoj karikaturalnog i egzistencijalno dubokog, eksplicitna ili prigušena ironija, kao i osećaj za apsurd i glupost, nikada nas ne napuštaju. Time hoću reći da su kod Sitara granice između žanrova mnogo zamagljenije nego što to obično biva. Opusom dominiraju teme koje on varira kroz pomenute žanrove. U tom smislu može se govoriti o jednom dominatnom „žanru“, žanru zvanom Iztok Sitar. Sitar je hedonista života (lepe devojke, hladno pivo, jagnjetina ispod sača... samo su neke „žanrovske“ koordinate kojima on naznačava kako se može uživati u životu). Kada ga pitaju, za svoje stripove kaže da uvek sadrže i autobiografske elemente: „Najlakše crtam stvari koje dobro poznajem. Zbog toga u strip unosim svoja iskustva i doživljaje mojih poznanika, koristim ih pri formiranju likova.“ Naravno, reč je uvek o fikciji s elementima autentično proživljenog.

Zakoni ljubezni - Bučmanovi • Matilda • Žena koja voli mačku (1998)

I u samoj Istoriji slovenačkog stripa 1927-2007 naćićemo za Sitara karakteristične ironične pasaže. Kad obrađuje vlastiti opus, nalazimo i sledeću rečenicu: „Generalno, Sitar je najbolje savladao crtanje figura, dok mu slabije polazi za rukom crtanje životinja i posebno automobila, od kojih beži kao đavo od krsta.“

Sitar je poznati balkanofil, energični je jugonostalgičar (nepopravljiv, kako kaže za sebe i dodaje „najviše od svega mrzim nacionalizam – zbog nacionalista svih nacionalnosti raspala se najbolja zemlja na svetu“), levih je političkih uverenja (otud i pseudonim Ninel, anagram od nadimka sovjetskog vođe Vladimira Iliča) i duboko emotivno vezan za partizanske ideale. „Najkontroverzniji slovenački kreator stripa“ nije samoodređenje, kako mnogi misle, pošto je tu definiciju uključio u poglavlje o samome sebi u Istoriji slovenačkog stripa 1927- 2007, nego taj opis potiče od Maxa Modrica, a vezan je za žestoke teme i socijalni angažman po kojima ga znaju. Za Zagora kaže da ga je naučio srpskohrvatski („Dnevnikova“ izdanja), ali se obrušava na Tintina optužujući ga za rasizam i šovinizam. Kolege iz regiona, sa kojima  se redovno druži na strip festivalima, smatraju ga izuzetno zanimljivim, duhovitim i pre svega dobrim drugarom, a on za sebe kaže, ma šta ti ja znam, kad ne pričam o politici i religiji,  onda sam verovatno sasvim normalan čovek, a možda nekome čak i simpatičan...

Kako je Jak Racman postal fašist (2017)

Vodeća autorska trojka iz Slovenije, Tomaž Lavrič, Zoran Smiljanić i Iztok Sitar, nije se kolebala da se uhvati bolnih društveno-političkih tema na autorski individualan način, što je u poetičkom sazrevanju krupan korak dalje od puko angažovanog stripa koji ne uspeva da se oslobodi parolaštva. Za ciklus Slobodna Slovenija Sitar kaže: „Slovenački pisac i kritičar iz prošlog veka Fran Levstik je mlađim kolegama savetovao da pišu ’tako da se Slovenac vidi u knjizi kao u ogledalu’. Ja se striktno držim njegovog saveta pa sam stoga u prvom albumu Crni ljudi, bele kosti pisao o putevima i stranputicama slovenačke katoličke crkve, u drugom, u 4000 (s podnaslovom Politička melodrama), secirao sam slovenačku desničarsko-nacionalističku politiku, u trećem sam albumu nacrtao biografiju Boga (Priča o Bogu: neautorizovana biografija), a u Glavama sam držao ogledalo slovenačkom društvu u celini.“ Na jednom drugom mestu Sitar je rekao „Pre sto deset godina slovenački pisac i liberalni političar Ivan Tavčar objavio je roman 4000 u kojem govori o Sloveniji kao potpuno klerikalnoj državi. Moj strip, koji nosi isti naslov, pre svega je kritika slovenačkog nacionalizma, kojeg otelovljuje Janez Janša. Svi nacionalizmi su mi odvratni, pa isto mislim i o srpskom, hrvatskom i slovenačkom.“ Eto, ni za koga „ljubazna“ reč, nema šlihtanja (pogledah u online Vukajlija rečnik, znači: najsluzaviji oblik ulizivačkog hvaljenja najbesmislenijih i najodvratnijih činjenica života). Problem je što društva ne vole da se gledaju u ogledalu, uvek tvrde da ih ogledalo iskrivljava.

U svakom slučaju, Sitar važi za jednog od najoštrijih kritičara institucionalne religije i sjajnog analitičara psihopatologije svakodnevnog života, ne samo među stripadžijama, i ne samo među Slovencima. To pritom ne čini u propagandnom nego autentičnom stripskom pripovedačkom tonu koji se ne zaboravlja. To se možda najbolje vidi u tour de force njegovog pripovedačkog umeća (pedeset međusobno isprepletenih priča od po jedne stranice), u Glavama, četvrtom albumu ciklusa Slobodna Slovenija u kome gotovo na altmanovski način orkestruje veliki broj likova baveći se „u prolazu“ temama nacionalizma, šovinizma, ksenofobije, homofobije, netrpeljivosti prema onima koji drugačije misle, manjinama, ženama..., a gde uspeva da ne sklizne iz pripovedanja u  propovedanje. O Dnevniku Ane Tank, Sitar je jednom ironično primetio: „Eto, dosadilo mi je raditi tmurne stripove s crkvenom i političkom tematikom kakve sam radio dosad, pa sam se prvi put okrenuo malo veselijoj temi i napravio strip o narkomanima“, a na drugom mestu je izrekao da se tema seksualnosti naravno može naći i u ciklusu Slobodna Slovenija, i da je to bio logičan korak, od erotike ka pornografiji politike.

(Nastaviće se)

(Neznatno dopunjen predgovor za grafički roman:
Iztok Sitar, Dnevnik Ane Tank,
Omnibus /Modesty strip/, Beograd, 2012)

  ...Teks – Ranč slobode, Teror u šumi

Da parafraziram pesmu Tonija Montana. Dvadeset i pet godina je prošlo, prošlo kao tren… Dvadeset i pet godina je prošlo, a ja nju i dalje volim… Koga? Naravno, u pitanju je ponovo pokrenuta Zlatna serija i ja je i dalje volim tj. ljubav se nastavlja možda ne gde smo stali, ali kauboj na zlatnoj traci koji je opet dostupan čini da tih dvadeset i pet godina koliko ga nije bilo na trafikama nestanu ko vetrom razvejane. Postoje mnogi koji su nostalgični baš kao i ja, ali pitanje je koliko se vas seća početka edicije, da, da Teks i Zagor, i ko još znate li?

Foto: Veseli četvrtak

Te 1968. godine edicija je počela baš kao i ova nova sa Teksom, ali da li i koliko znate neke od heroja koji su nosili ediciju do vremena kada kreće Komandant Mark i nešto kasnije Kapetan Miki sa svojim avanturama. Na samom početku su to bili čak i heroji samo za tu jednu svesku. No ta forma se nije dugo zadržala i heroji kao Tim i Dasti, Bil Adams te Met Meriot su u mnogome nosili ediciju uz nekoliko pojavljivanja Kita Telera (Malog rendžera) pre nego je prekomandovan u Lunov magnus strip. Priznaćete da ih se tek bledo sećate ili čak nikako. Zašto sve ovo pričam? Zato što sam video mnogo želja za kompletnim reprintom edicije, a barem polovina ni ne zna šta bi to značilo i koliko je to nepraktično sa izdavačke i čitalačke strane (posle ćemo reći više o tome). Sada da se vratim malo na razlog našeg slavlja: nova Zlatna serija kreće sa pet heroja (Teks Viler, Zagor, Dilan Dog, Marti Misterija i Mister No), kojima će se verovatno vremenom pridružiti još neki, baš kao u staroj. Sve to u dve verzije odnosno dve vrste naslovnice, jedna u modernom ruhu, druga u staroj dobro nam znanoj odori i te retro naslovne strane crtaju nam domaći autori, ovu pred nama Bane Kerac.

Kako sam već spomenuo sve je počelo sa Teksom, ali i završilo se sa Teksom 1993. godine, pa nije čudno da i novo poglavlje krene sa Teksom. Bacimo pogled kako to izgleda.

Ranč slobode – Autori ove priče su, kao pripovedač Antonio Camberleti poznat po radovima na Dampiru i Zagoru, a kao prikazivač Valter Venturi poznat po crtežima Zagora i svojoj grafičkoj noveli Veliki Belconi, kao i po tome što je više puta bio gost u našoj zemlji.

Pukovniku Nolanu, vojnik Lorens spašava život i ovaj mu postaje dužnik. Prošlo je nekoliko godina od tad, Teks i Karson prolaze kroz jedan od brojnih gradića koje je Karson posetio dok su bile samo dve straćare. Uznemireni prizorom nasilja priskaču u pomoć maltretiranim ljudima. Tu odmah saznaju da su nagazili lokalnog veleposednika i da je grad faktički njegov. Što njih dvojicu ni promil ne uznemirava, štaviše šerif je vidno uznemiren po saznanju ko su oni. Ljudi kojima su pomogli ih pozivaju na  obrok i koje pivo, što Karson nikad ne odbija. Za to vreme veliki gazda je nezadovoljan zaposlenikom koji se upinje da objasni koliko su naši heroji opasni. U to im stiže pojačanje. Dok naš dvojac sluša priču vlasnika ranča, koji je isti onaj Lorens (samo se pukovnik Nelson pretvorio u poručnika). Vreme ćaskanja neumitno prolazi, jer plan od strane onih koji žele ranč za sebe je već pokrenut. Kako našim junacima ovo nije prvi randevu plan se okreće protiv zlikovaca. A pošto Teks i Karson ne ostavljaju napola završene poslove imamo i obračun u pravom pravcatom maniru najboljih vestern ostvarenja, baš kakav je i Teks. Za kraj su naši junaci vizionarski nagovestili budućnost.

Teror u šumi – Vidimo da se i ovim propratnim stripom poštuje forma stare Zlatne serije i daje joj se svojevrstan omaž. Pripovedač ove priče je Čak Dikson koji je iznimno poznat po radu na Betmenu. Crtač je Mikele Rubini jedan od mojih omiljenih Bonelijevih stvaraoca, mogli smo ga sresti u Morganu Lostu i Zagoru. Ova priča je posebna i po tome što se Mali Soko otisnuo iz gnezda, odnosno po prvi put smo u prilici da čitamo samostalnu avanturu Kita Vilera.

Foto: Veseli četvrtak

Kit ima sreće dobija na kartama u vozu, ali sreća nije dugog veka šerif ga hapsi kao prevaranta i odvodi na prinudni rad. I dok ga Teks i Tiger Džek traže on ima svoje nevolje. Dolazi u sukob sa jednim drvosečom, ali i stiče prijatelje koji mu pomažu da pobegne iz kampa. Sledi potera i rasplet koji možete pročitati i sami.

Što se priča tiče nemam neku posebnu zamerku, sasvim su dobre. Prva čak i vodi borbu protiv rasizma. Crteži su sjajni, Venturi je pravi majstor, ali Rubinija više volim. Za dizajn nemam primedbe jako lepo odrađeno, ali imam za greške u tekstu, naime kako već rekoh pukovnik je postao poručnik i u tekstu piše Kit sedi u vozu, a na crtežu se lepo vidi da stoji.

Da se sada vratim na ono od gore. Ljudi moraju biti svesni da se programi kako samog Bonelija tako i Veselog četvrtka zasnivaju na publici od 15 do 25 godina, nikako na nama koji smo nostalgični za starim, zato im morate biti zahvalni što su i na nas mislili sa retro naslovnicom. Da produžim još malo na tu temu, baš kao što smo mi prerasli ili prevazišli avanture Bila Adamsa i Meta Merita, tako su od strane mlađih prevaziđeni Komandant Mark i Kapetan Miki, a pravi primer toga su promene u Alan Fordu to više nije strip koji smo čitali prilagođen je vremenu i publici. Svako vreme ima svoj ukus. Sa druge strane postoji i problem prava, šta ćemo sa Timom i Dastijem koje već izdaje Forma B kod nas. Sve to se razlozi da se ne pokrene reprint Dnevnikove Zlatne serije, već jedna nova edicija koja će čvrsto stajati na temeljima stare. Zbog svega toga ajde da ne gledamo više unazad na staro dobro, nego da stvorimo današnje dobro, sigurno nije lošije samo zato što je novo, razlozi se više kriju u tome što žalimo za onim kad smo mi bili ’ti’ mladi kojima su prilagođavani heroji i edicije. Srećno Veselom četvrtku sa ovim gigantskim poduhvatom uz moje iskrene želje da edicija potraje makar koliko i ona stara.

  ...„Parker Ričarda Starka - Pljačka“
  Darvina Kuka; izdavač „Darkwood“ 2017.

„Pljačka“ je treća strip adaptacija kriminalističkih romana o Parkeru koje je potpisivao Ričard Stark, što je bio jedan od pseudonima Donalda E. Vestlejka (1933-2008); adaptaciju i ilustrovanje je uradio talentovani, na žalost prerano preminuli, Darvin Kuk (1962-2016). Vestlejk-Stark je u nizu romana o Parkeru (čak 24, od „Lovca“ iz 1962. godine) „razrađivao“ iskustva „tvrde škole krimića“ nastale pre II svetskog rata, prilagođavajući ih modernim vremenima. Parker, čije su generalije nepoznate (Parker mu nije pravo prezime, u prvom romanu je bio Voker), kriminalac je bez straha i sentimentalnosti, bez dilema i griže savesti, velike snage i spretnosti, oprezan, promišljen i nemilosrdan; pre svega poštuje svoj kod časti i ponosa koji podrazumeva držanje date reči i isključuje izdaju i prevaru kolega u poslu. Parker je „slobodnjak“, nevezan za mafiju ili druge organizacije/sindikate kriminala; on nije gramziv, „radi“ da bi stekao novac koji, mada voli luksuz, umereno troši. Pragmatičan je i prilagodljiv te, sveukupno, vrlo zadovoljan sobom, svestan svog mesta u društvenom okruženju, bez nerealnih ambicija (ali, takođe, vrlo voljan da se bori za ono što smatra da mu pripada); u kriminalnim krugovima uživa visok ugled jer je pouzdan, ne zaleće se nego detaljno planira i uspešno izvodi akcije. Ipak, kad dobije krajnje neobičnu ponudu - pljačku čitavog grada - i to od čoveka koji je amater, dakle, nepouzdan, on, nakon početnog odbijanja (zasnovanog na iskustvu) ne odoleva iskušenju. Posle studiozne pripreme i razrade dejstava, sve u maniru vojne operacije, akcija počinje ali se ubrzo otrže kontroli...

„Pljačka“, rađena po istoimenom romanu iz 1964. godine, najvećim delom svog trajanja je tipična priča o dešavanjima „s one strane zakona“, iz vizure „loših momaka“;  Vestlejk-Stark je autor koji zna zanat i vlada zapletom pa, počev od žestokog početka (u kome Parker golim rukama ubija tipa koji ga prati) „vuče“ čitaoce sve dublje u knjigu. Istina, pozornica dešavanja možda je preterano nameštena ali je to deo svesnog poigravanja žanrovskim obrascima. Galerija živopisnih kriminalaca krajnje je funkcionalna pošto u akciji učestvuje čak 12 ljudi koji čitaocu moraju biti lako prepoznatljivi. Svi oni su obični „radni ljudi“ (u kriminalnom biznisu) sa vrlinama i slabostima; usput, nenametljivo ali i nedvosmisleno saznajemo da su neki od njih ratni veterani koji se nisu najbolje snašli u mirnodopskom svetu (a što u vreme pisanja romana nije bila preterano česta literarna tema jer su odjeci ratne pobede još bili glasni). U trenutku kada, usred akcije, pljačkaši saznaju da su namagarčeni i iskorišćeni za osvetu jednog čoveka prema celom gradu, priča izlazi iz šablona i traži dodatnu pažnju. I finale takođe odstupa od viđenog - Parker „nasleđuje“ devojku poginulog kriminalca (kao svojevrsnu „nagradu preživelom ratniku“), znajući sasvim sigurno šta plaća i šta će za to dobiti ali mu se po glavi mota i slika devojke koja je (želeći bolji život) iz opljačkanog i spaljenog gradića svojevoljno pobegla sa mladim kriminalcem - u trenutku cinične spoznaje Parkeru se čini mu da je momak bolje prošao od njega. Takve (krucijalne) dileme jednog okorelog ubice i pljačkaša stvarno se ne viđaju često!

Darvin Kuk se majstorski nadovezao na uzbudljivu priču. Njegov oštri, minimalistički crtež montiran je u sjajne, dinamične table koje plene brzinom smena slika i sugestivnim, efektnim rakursima. Pojedine table na kojima nema teksta već je sve ispričano sličicama odista su impresivne. Posebnu draž daje, još od prvog albuma, trobojnost stripa - ovog puta to je kombinacija crne, bele i bledo narandžaste - kojom se osim dobrodošlog oneobičavanja prizora postiže u utisak patiniranosti odnosno „umekšavanja“ prošlih vremena.

Sveukupno, serijal strip albuma „Parker Ričarda Starka“ Darvina Kuka izuzetno je uverljiva, zanimljiva i zabavna stilska vežba iz istorije ikonografije krimića (konkretno „tvrdo kuvanog krimića“) a „Pljačka“ u potpunosti potvrđuje valjanost i uspešnost tog poduhvata.

(„Dnevnik“, 2018)

  ...i molba za pomoć
  pri kompletiranju biografije.

Strigao nam je upit od Vladimira Topolovačkog i ekipe: Da li neko ima informacije o životu i radu Ozrena Bačića – ili da li zna potomke koji bi mogli dati informaciju o njemu?

I Vuk Marković (kad je objavljivao „Leteću viljušku“ u ediciji Zlatno doba ) je napisao da nema tačne podatke. U međuvremnu smo našli na internetu u istorijatu fakulteta primenjenih umetnosti da mu je do osnivanja 1948. prethodila srednja umetnička škola. Ima fotografija na kojoj su prikazani polaznici te škole i između ostalih naveden je i Ozren Bačić. Obzirom da je već sledeće godine škola podignuta na nivo fakulteta, njeni bivši učenici su sukcesivno završavali školu i prelazili na novoosnovanu akademiju primenjenih umetnosti. To je Generacija koju su završili jedan od retkih i danas živih, Miloš Ćirić, pa onda njegova kasnija supruga Ivanka Vučković, pa Ljubodrag Jamković - Jale, pa možda najpoznatiji među njima Radomir Stević - RAS… i drug.... da li i Bačić to ne znamo... to je sve što imamo.

Nadamo se da će ove informacije pomoći da kompletiramo biografiju ovog strip autora. Svaka pomoć, informacija, je dobrodošla. Kontakt, ako niste u redovnom kontaktu sa Vladimirom, možete ostvariti i preko Strip vesti, koje će sve što eventualno dobiju proslediti dalje.

Hvala…

  ...u organizaciji Kulturnog centra LAB.

Od nedelje 4. februara je krenula Škola Stripa @KCLab. Reč je dugoročnom planu i programu i već 11. februara je drugo predavanje i svi zainteresovani još uvek se mogu priključiti školi stripa. Kulturni Centar LAB; Dr Hempta 2, 21000 Novi Sad

U pitanju je kreativno druzenje sa akcentom na prenos znanja i učenje odnosno izučavanje i stvaranje stripske umetnosti.

Pratite nas na facebooku: www.facebook.com/events/414506545650508/

- ACT II - Prva praktična vežba: Linija kao glavno oružje!
Nakon uvodnog predavanja odmah idemo dalje. Drugo kreativno druženje u nizu i prva vežba koju ćemo obraditi i odraditi zajedno.
Ove nedelje ćemo pričati o priboru potrebnom za izradu, tehnici, upotrebi kao i liniji. Linija je osnovni crtački element kojim se možemo služiti na gotovo beskonačan broj načina. 
Pričaćemo o intenzitetu, dinamici, potezu, obliku, ograničenjima i kontroli linije i o tome koliko su svi ovi faktori bitni za samo stripsko crtanje.

Očekujemo vas na predavanju.
Uživamo, crtamo, učimo i napredujemo zajedno!
Ukoliko niste bili na uvodnom predavanju želimo da obavestimo sve zainteresovane da još uvek mogu da se priključe radionici i redovnoj ekipi.

Cena svake radionice pojedinačno iznosi 300 rsd, a održavaće se jedanput nedeljno, nedeljom od 15:00 do 17:00, a po potrebi i duže u prostorijama Kulturnog Centra LAB.

Predavači: Vojin Vuić i Danilo Andrić

  ...Naslovi koji su obeležili srpsku strip-scenu u 2017.

Naslovi koji su obeležili srpsku strip-scenu u 2017.

Još jedna lista kojom zaokružujemo pogled unazad - ovaj put, predstavljamo vam top 10 izdanja koji su obeležili srpsku strip-scenu u godini za nama, a koje smatramo nezaobilaznim za ljubitelje devete umetnosti.

Autor: Andrija Mihajlović

1. „Razjaren“, Baru (Komiko)
Baru je jedan od najboljih autora francuske produkcije. U svojim delima se, pored ostalog, bavi položajem manjina u ovoj zemlji, ali i životima ljudi „na margini“. Te manjine su mahom afričkog porekla i islamske veroispovesti, ali nisu jedine. Anton „Vitko“ Vitkovski je mladić poljskog porekla. On je tipično dete iz radničke klase: život na periferiji velikog grada, neizvesna budućnost i nikad dovoljno love… Lova! To je ono što pokreće Antona da odustane od škole i posveti se – boksu. Isprva će napredovati sporo, a onda se odvažiti da iskorači i postane najpe evropski, a potom i svetski prvak. Postaće slavan i bogat, ali pri tom ne shvata kakve se mutne igre kriju iza organizacije boks mečeva i da je to odavno mnogo više šou biznis, nego sport. Zabava, devojke, skupa garderoba i još skuplji automobili će dovesti do jedne tragedije, i tačke u kojoj je za Antona možda već kasno da se vrati sebi. Međutim, mesto u kome je odrastao, Blok ptica, nije ga zaboravilo i on je potpuno nesvestan da je za njegove žitelje postao heroj…

Dok su u filmskoj umetnosti prilično popularne priče inspirisane „plemenitom veštinom“, u stripskoj to nije slučaj. Stripove bokserske tematike možemo izbrojati na prste jedne ruke. Način na koji je Baru realizovao ovu coming of age storiju je naprosto veličanstven, što scenaristički, što crtački. Koji god aspekt oslikanog „Razjarenog“ da posmatramo – od besa, mirenja sa sudbinom ili zlobe na licima protagonista, preko izuzetnih scena u ringu, do simulacije novinskih i magazinskih naslovnih strana i vesti – svuda su prisutne razuzdana kreativna energija i nesputana strast ovog autora prema mediju u kojem stvara. Zbog toga smo ga i zavoleli. Autentično, osvežavajuće, beskompromisno i snažno delo, i stripski šampion za 2017. godinu.

2. „Korto Malteze: Balada o Slanom moru“, Hugo Prat (Darkwood)
U godini u kojoj se navršilo pola veka od pojavljivanja „Korta Maltezea“, Darkwood je „Baladom o Slanom moru“ započeo izdavanje ovog stripa, i to u boji. Time je dodatno obogaćena artistička crta jednog od najprepoznatljivijih i najčuvenijih grafičkih izraza u devetoj umetnosti. U početku je Prat više naginjao realističnom izrazu, inspirisan chiaroscuro potezima velikana Miltona Kanifa. No, blaga sklonost karikaturalnom je ono što je podvlači ležernost u njegovim pričama. Prat nas tako podseća da život nikada ne shvatamo preozbiljno, jer se okolnosti lako i čsto menjaju. A detaljni, gotovo dokumentaristički pristup crtanju ljudi iz različitih delova sveta, tu je da opominje kako smo različiti samo onoliko koliko smo i – isti. Prat je to znao, jer je bio svetski putnik – a Korto, Korto je Prat.

„Balada“ se svojom sadržajnošću unekoliko izdvaja od ostatka serijala i mogli bismo je okarakterisati i kao jedan od prvih grafičkih romana u istoriji; što zbog dužine, što zbog strukture. Radnja je mahom smeštena na jedno ostrvo ili oko njega, gde vreme samo bira svoj tok. Tako se autor poigrao karakterizacijom (pa i psihologizacijom) junaka, i dao mogući odgovor na pitanje kako i koliko ograničeni prostor utiče na ljudsko ponašanje i menja način na koji komuniciramo. Iz skupine nesvakidašnjih protagonista, svojom lucidnošću se izdvojio misteriozni pomorac, Korto Malteze… Ovo je prva u nizu od dvanaest knjiga, koje plene jednostavnim dizajnom, ali i bogatim sadržajem. Takvo je u nas bilo još samo Marketprintovo izdanje „Princa Valijanta“ i zato je ovo daleko najvažniji izdavački poduhvat u poslednje tri decenije: intergeneracijski.

3. „Dilan Dog: Majke i očevi“, grupa autora (Veseli četvrtak)
2017. je protekla i u znaku „Dilana Doga“. Navršilo se tri decenije njegovog objavljivanja u Srbiji, o čemu je nedavno bilo reči na Before After-u. Tim povodom je Veseli četvrtak objavio grandioznu knjigu „Majke i očevi“. U njoj su se našle tri pažljivo odabrane epizode, od kojih su dve, baš kao u originalu, objavljene u boji. Prva je maestralna „Priča o Dilanu Dogu“, jubilarna, stota epizoda serijala i kruna stvaralaštva Ticijana Sklavija. U jungovskoj „Priči“ se dogodio konačni obračun doktora Ksabarasa i Dilana, za koga se potom završila njegova najveća noćna mora: ona o njegovom poreklu. Sledi „Mater morbi“, priča kojom je serijal – ali i italijansku javnost, zbog osvrta na jednu delikatnu temu, eutanaziju – uzdrmao scenarista Roberto Rekioni. Rekioni je kasnije postao urednik serijala. Mnogi su se pitali da li će ponovo videti „majku svih bolesti“, Mater morbi, a Rekioni ju je vratio u trećoj priči sadržanoj u „Majkama i očevima“. To je „Mater dolorosa“, koja sjajno zaokružuje evoluciju serijala pod Rekionijevim uredništvom. „Dolorosa“ je svojevrstan prednastavak „Priče“, koju, prema strogim Sklavijevim uputima, niko ne sme da naruši, kao poslednju priču o Dilanu… I tu saznajemo pravu prirodu „bolesti“ istraživača noćnih mora.

4. „Supermen među zvezdama“, G. Morison/F. Kvajtli (Darkwood)
Glede „Supermena među zvezdama“, od kultnih „Nadzirača“ Alana Mura naovamo – a to se desilo još 2006. – nije objavljen važniji superherojski strip. Grant Morison je izvukao ideje iz šezdesetih, ali i drugih perioda ovog serijala, i ogrnuo ih u savremeno ruho. (Taj koncept je kasnije do kraja razvio s „Betmenom“.) Morisonu je, tako, uspelo da oslobodi superherojski strip „mračnih“ ideja, koje su osamdesetih utemeljili Mur i Frenk Miler („Povratak Mračnog viteza“), i koje su dugo potom bile prisutne. A oslobodio ga je i komplikovanih zapleta, takođe. Nije bitno ako do sada niste čitali stripove; ne samo o Supermenu ili superherojske generalno, nego i ako niste čitali stripove uopšte. Jer, sigurno pamtite predivne crtaće o njemu, one iz četrdesetih (nekada redovne na RTS-u!). Gledali ste filmove s Kristoferom Rivom u glavnoj ulozi… Ili makar „Smolvil“. I znate taman onoliko koliko je potrebno o Čoveku od čelika, da biste uživali u ovom naslovu. Supermen umire i preostalo mu je godinu dana života. Poput Herkula, tokom predstojećih dvanaest meseci je na njemu da učini dvanaest podviga. Da li se – i kako – poput mitskog poluboga, dokopao besmrtnosti, kao i kako Grant Morrison zamišlja besmrtnost, prosudite sami. Apsolutno rookies friendly naslov i odličan pokazatelj toga zašto su superheroji poput modernih božanstava.

5. „Okean ljubavi“, V. Lupano/G. Panačone (Besna kobila)
Vrlo je mali broj stripskih ostvarenja ispripovedanih samo crtežom. Otuda je izuzetno zanimljiv izbor Besne kobile da, u godini za nama, objavi dva „nema“ dela. To su „Malo drveta i gvožđa“, još jednog miljenika srpskih čitalaca, Kristofa Šabutea, gde je glavna rola poverena jednoj klupi (!), te „Okean ljubavi“ scenariste Vilfrida Lupana i crtača Gregorija Panačonea. Gotovo idilični život sredovečnog bračnog para, u neimenovanom primorskom mestašcetu, negde u Francuskoj, biva narušen neverovatnom nezgodom… Barka omalenog, kratkovidog ribara se zapetljala u mrežu gigantskog prekookeanskog broda, ali je njegov pomoćnik uspeo da se izvuče i prenese vest ribarevoj korpulentnoj supruzi. Čvrsto rešena da pronađe nestalog muž(ić)a, prostodušna domaćica najpre svedoči gatanju palačinkama (!), a onda brodom kreće put Kube! Usput postaje svetska senzacija, lansira trendove i osvaja čak i Fidela Kastra… Dok njena (kahm…) jača (?) polovina, izložena milosti i nemilosti okeana, u društvu jednog odanog, ali i džangrizavog galeba, pokušava da pronađe put kući. Besprekorno iskadriran, filmski dinamičan, urnebesno smešan, ali i dirljiv Panačoneov grafički izraz, neodoljivo podseća na, u nas svojevremeno vrlo popularan crtać Silvena Šomea, „Belvil randevu“…

6. „Irmina“, Barbara Jelin (Modesty stripovi/Komiko)
Modesty i Komiko su zajedničkim snagama predstavili „Irminu“, delo nemačke autorke Barbare Jelin. Već sama postavka privlači pažnju: radnja je smeštena u doba Trećeg rajha, a priča inspirisana dnevnicima i pismima autorkine bake. Irmina fon Behdinger pristiže u London, gde pokušava da postane daktilografkinja i osamostali se. Tamo upoznaje Hauarda, poreklom s Barbadosa, jednog od retkih oksfordskih studenata crne boje kože. Između njih se rađa zanimljiv i neobičan odnos. Pored ostalog, spaja ih nepripadanje vremenu i mestu u kojima se nalaze, ali i želja da se uklope, svako iz svojih razloga.
Događaji u Hitlerovoj Nemačkoj usloviće povratak glavne junakinje i utapanje u opštu situaciju, obeleženu represijom, kao i udaju za jednog SS-ovca. Irmina, koja je želela da bude nezavisna, odustaje od svojih ideala i ulazi u svet odraslih prihvatajući nacistički režim. Mnogo kasnije se, kroz ponovni susret sa Hauardom, suočava s posledicama svojih odluka… Barbara Jelin briljantno kombinuje mladalačke, ljubavne, praktične, političke i brojne druge motive u jednu od najboljih stripskih biografija (iako su imena junaka izmišljena). Strip-autorke širom sveta, baš kao i junakinje stripova, polako ali sigurno pronalaze svoje mesto u umetnosti koja je dugo bila pretežno muška.

7. „Dolazak Galaktusa!“, S. Li/Dž. Kirbi (Čarobna knjiga)
Bitan jubilej u 2017. je bilo i obeležavanje jednog veka od rođenja Džeka „Kralja“ Kirbija. Aktuelni bum superherojskih filmova i TV serija se nikada ne bi desio, da nije bilo ovog velikog crtača i čoveka-mašte. On nije samo osmislio brojne junake, već je bio arhitekta Marvelovog stripskog univerzuma. Jedan od tih junaka je Srebrni letač, koji širom vasione leti na dasci nalik surferskoj. Letač je, pre nego što je dobio sopstvenu seriju, bio gost „Fantastične četvorke“. „Dolazak Galaktusa!“ sadrži tri epizode „Četvorke“, u kojima ovaj mistični kosmički entitet, koji se hrani energijom planeta, pokušava da uništi Zemlju. Njegov glasnik je Srebrni letač, koji se jednom davno žrtvovao i svoj život stavio u službu Galaktusa, kako bi ovaj poštedeo Letačevu rodnu planetu… Sve dok ne dođe do Zemlje, kada će se, ganut postupcima prve superherojske porodice, suprotstaviti svom gospodaru. Kratka, ali legendarna priča, kojom je Čarobna knjiga simbolično obeležila Kirbijev stoti rođendan.

8. „Strpljenje“, Danijel Klauz (Komiko)
Jedan od najuticanijih indie autora, našim čitaocima je poznat po kultnom „Svetu duhova“, koji je doživeo i odličnu ekranizaciju u režiji Terija Zvigofa. Danijel Klauz se vratio još luđi nego pre. Radi se o čoveku koji stvara krajnje originalnim stilom, u „Strpljenju“ još eksperimentalnijem nego inače. Glavnom junaku, Džeku, je nastradala supruga, koja je bila trudna… On je glavni osumnjičeni, ali biva oslobođen, usled nedostatka dokaza. Godinama kasnije, progonjen tim događajem, putuje kroz vreme, kako bi pokušao da ispravi nepravdu… Autor briljira u vrcavim dijalozima i živopisnom crtežu. Međutim, posegnuvši za naučnom fantastikom, Klauz je unekoliko „oštetio“ čitaoce za onu prepoznatljivu atmosferu drskosti i podjebavanja, na koje smo navikli u njegovim anegdotskim interpretacijama stvarnog sveta. Svejedno, zanimljiv žanrovski zaokret, vredan pažnje, pa čak i neočekivan. Valja, s vremena na vreme, dopustiti sebi iznenađenje. U „Strpljenju“, krcatom duplim splash tablama, Klauz naprosto „gađa“ čitaoce iznenađenjima. Pronaći način za putovanje kroz vreme je jedno, a nešto sasvim drugo da li ćemo tamo naići na ono što pamtimo – baš onako kako pamtimo.

9. „Skalpirani, knjiga 1: Indijanska zemlja“, Dž. Eron/r.m. Gera (Darkwood)
Ljubiteljima stripa je poznato da srpski autori sa uspehom stvaraju za inostrana tržišta. U našim uslovima ne postoje mogućnosti da pišu i crtaju za srpske izdavače, i žive od toga. Realnost je takva da dela naših autora – uvozimo. Rajko Milošević Gera (poznatiji kao r.m. Guera) je godinama radio za evropsko tržište, da bi sa „Skalpiranima“ napravio proboj i na američko, gde je sarađivao i s velikim Tarantinom. Scenarista Džejson Eron i Gera grade priču oko života u fiktivnom indijanskom rezervatu, „zemlji Trećeg sveta u srcu Amerike“. To je Prerijska ruža (skraćeno „Rez“), smeštena u Južnu Dakotu. Ovo je jedan od onih stripova u kojima mesto radnje, Rez, ima ključnu ulogu i zapravo se izdvaja kao zaseban junak priče. Naime, odnos većine protagonista prema životu u tom „svetu razvejanih iluzija“, ispunjenom krvlju, kockanjem, drogom i alkoholom, je ono što pokreće točkove ovog serijala. A tim protagonistima, svojom posvećenošću detaljima, Gera urezuje bore na umorna i besna lica, cepa im prašnjavu odeću i tela „oslikava“ ožiljcima… Moderni vestern i moderni klasik, takođe, kojeg će Darkwood objaviti u pet knjiga.

10. „Bratstvo“, H. Dijaz Kanales/H. Munuera (Makondo)
Dijaz Kanales je srpskim stripofilima poznat po „Bleksadu“, a nedavno mu je povereno pisanje novog „Korta Maltezea“. U saradnji s crtačem Munuerom, osmislio je još jednu ezoteričnu priču, smeštenu u doba Građanskog rata u SAD, koja se zasniva na stvarnim istorijskim događajima. Utopistička ideja jednog bogatog vizionara, biva sprovedena kroz koloniju, koja sebe naziva Novo Bratstvo. Cilj njenog osnivanja je bila jednakost među žiteljima, ali i izolacija u odnosu na zaraćene Jug i Sever. No, protivrečnosti su tu od samog početka: žene se ne pitaju mnogo i nema pripadnika druge boje kože, osim bele. Jedini izuzetak je nemi dečak Emil, kojeg su pronašli u šumi… Emil će naići na dezertere crne boje kože, čiji će dolazak krhko Bratstvo dovesti do tragičnih događaja, koji prete da ugroze njegov opstanak. Kanales vešto referencira na mit o Minotauru, takođe, jer je kolonija okružena prirodnim kamenim lavirintom, a između Emila i jednog čudnog bića u šumi postoji veza… Pravo pitanje je, kao što to često biva, ko je zapravo najveće čudovište?

  ...Nova godina, novi brojevi 35 i 36/37.

Sa malim zakašnjenjem u striparnice i knjižare su konačno stigli novi brojevi časopisa Kvadrat. Naime, riječ je o redovnom broju 35 kojim se ujedno obilježava i 25 godina kontinuiranog izlaženja ovoga časopisa za strip. Uz ovaj redovni broj, krajem godine iz tiska je izašao i dugo očekivani tematski dvobroj 36/37 naslovljen „Avantura i povijest.“

U broju 35 objavljen je kao udarni prilog intervju s poznatim stripašem, jednim od osnivača strip grupe Novi kvadrat, Ninoslavom Kuncom. U velikom untervjuu na 20-ak stranica Kunc govori iz svoje pozicije o nastanku ove kultne grupe, svom dugogodišnjem i upornom radu na stripu te raznim problemima s kojima se sretao u svom dugogodišnjem radu. Tu je i niz drugih zanimljivih priloga kao što su: Lavanderman – dalmatinski otočki strip proizvod, prilog o triler serijalu Parker, Taj lijepi gad, Marcel Labrume o kojem piše poznati strip kritičar Tomislav Čegir, slijedi ga prilog Manu Larcenet: Put do crnila i nazad, briljantan portret iz pera Nikole Dragomirovića. O obljetnici Watchmen - 30 godina kasnije detaljno piše Ante Paro. Tu je i veliki i bogato ilustrirani prilog o nekada jednom od najpopularnijih stripova kod nas, serijalu Dan Dare. Od inozemnih autora, u ovom broju Kvadrat predstavlja izraelsku autoricu Rutu Modan, a o njenom popularnom albumu Imovina piše Miroslav Cmuk. U najdužem prilogu ovoga broja Ivan Nikolić predstavlja kultni američki serijala Sjena.

Dvobroj 36/37 u cijelosti je posvećen stripovima povijesne fikcije, a izašao je u povodu 80 godina od početka objavljivanja popularnog Princa Valianta. Broj otvara prijevod posljednjeg intervjua s genijalnim crtačem i ocem avanturističkog stripa Halom Fosterom. Slijedi ga veliki prilog o serijalu Princ Valiant o kojem iscrpno piše veliki znalac ovog kultnog stripa Andrija Mihajlović. O mapiranju mašte i snova Ili: Povijesnoj avanturi u stripu… piše strip autor Dušan Gačić. Prilog Maurovićevo iscrtavanje povijesti potpisuje Miroslav Cmuk, a o klasiku povijesno-avanturističkog hrvatskog stripa Kroz minula stoljeća govori Matko Vladanović. Tu su još i prilozi o popularnim stripovima s povijesnim predznakom hrvatskih stripaša kao što su Beker, Lordanić i Bednjanec. O nekada izuzetno popularnom Bijelom vitezu koji je kod nas izlazio u magazinu Kekec nadahnuto piše Vasa Pavković, a Danijel Kuzmić je zaslužan za odličan esej o kompleksnom povijesnom serijalu Ericha Shanowera Brončano doba koji na žalost još nije završen. O kod nas također vrlo popularnom dugovječnom serijalu pod naslovom Riđobradi Ili: Putovanje beskrajnim morima piše Tihomir Mraović. Tomislav Čegir u ovom broju zastupljen je briljantnim esejom Ramiro: Slika srednjovjekovlja u kojem govori o serijalu koji je osmislio poznati belgijski autor William Vance. Tridesetak posljednjih stranica ovog dvostrukog Kvadrata, odnosno dva završna eseja na posljednjih tridesetak stranica, popunio je sa dva odlična eseja Zoran Đukanović. Tako u eseju Hermannova avantura ispitivanja stripskog jezika govori o grafičkom i narativnom razvoju Hermana Hupenna s naglaskom na jedan od najboljih serijala povijesne fikcije Tornjevi Bois-Maury. U svom drugom, dugo i ambiciozno pripremanom, eseju Bourgeonov vjetar Ep o nasilju, okrutnosti i slobodi, Đukanović govori o izvanrednom avanturističkom serijalu s povijesnim predznakom Nošeni vjetrom genijalnog francuskog autora Françoisa Bourgeona.

Unazad nekoliko godina Kvadrat je uz redovne brojeve i čak tri maštovito i ambiciozno zamišljena tematska dvobroja uspio zadržati visok nivo realizacije te se i nadalje drži kao najbolji kritičko-teorijski časopis o devetoj umjetnosti na ovim prostorima.

  Uvodnik

Povratak ni manje ni više nego - Davora Radoje i njegove Savršene budućnosti! Uuuu!

I nešto starih znanaca. Onih koje se u uvodnicima ne spominje jer se ne "vraćaju" kao razmetni sinovi, nego su nezaustavljivo redoviti i kvalitetni.

Drugih novosti trenutno nemamo. Čitajte, uživajte!

Adresa: www.mojstrip.com