...prosinac/decembar 2017.

• DUKE: Onaj koji ubija • Scenarij: Yves H. · Crtež i kolor: Hermann
  Hoće li sudjelovanje u potjeri za razbojnicima natjerati Dukea na kršenje zavjeta?
• NOSTALGIJA • Autor: Paul Gillon
  Ostavljen na astrosmetlištu, jedan robot sanja o povratku kući
• PRIVADO: Ispod nule • Autor: Alfonso Font
  Ubojica je isplanirao savršen zločin u kojem će mu pomoći oštra newyorška zima.
• STRIP JUNACI NA KAUČU DR. PLIŠKA: Balle & Bull • Autor: Dirick
  Velika dilema: odabrati kompleks Petra Pana ili Snoopyja?
• SAGA • Autor: Julio Radilović – Jules prema ideji Krešimira Zimonića
  Djevojka, strašna neman, leteći spasitelj i jedan crtaći blok ostavljen na plaži.
• SUNCE DJEVER I NEVA NEVIČICA • Autor: Igor Vilagoš · Scenarij: Davor Špišić prema bajci Ivane Brlić-Mažuranić
  Stripom po omiljenoj bajci Ivane Brlić-Mažuranić ispraćamo 2017. godinu…
• TATICA • Autor: Nob
  …no, ne prije priče za laku noć…
• PEANUTS • Autor: Charles Schulz
  Pilotski as iz Prvog svjetskog rata ponovo je oboren iza neprijateljskih crt.

    Skrećem Vam pozornost i na naše Facebook stranice, na kojima možete pratiti vijesti vezane za Kuću stripa.
www.facebook.com/Stripforum

     Čitajte nas, pišite nam, posjetite na www.stripforum.hr i Facebooku.

     Mladen Novaković

Zdenko Svirčić na fotografiji iz 1984. godine

  ...i njegov doprinos stripu.

U posljednjem tjednu došašća višesatno druženje s nekolicinom strastvenih zagrebačkih stripofila i kolekcionara, dakle s ljudima koji istinski vole strip i koji pažljivo  prate sve ono što se u njemu zbiva, druženje na kojem su se teme izmjenivale višestruko brže nego nove “runde” pića, po sistemu “riječ po riječ, rečenica po rečenica” dovelo me do skoro, pa iznenađujućeg otkrića – nitko od mojih sugovornika nije bio upoznat s podatkom da nas je godinu dana ranije, upravo negdje u ovo vrijeme, napustio jedan od nezaobilaznih autora iz povijesti hrvatskog klasičnog stripa 50-ih i 60-ih godina prošlog stoljeća Zdenko Svirčić!?

Preminuo je 23. prosinca 2016. u Zagrebu, a pokopan je šest dana kasnije na Mirogoju. Nepunih mjesec dana ranije navršio je 92 godine. Rođen je u znaku strijelca 26. studenog 1924. u Splitu, gdje je proveo dane djetinjstva i mladosti. Za vrijeme Drugoga svjetskoga rata priključio se partizanima.  U Zagreb je došao 1946. i upisao Likovnu akademiju, na kojoj je upoznao buduću usprugu i na kojoj će već četiri godine kasnije diplomirati kiparstvo u klasi prof. Frane Kršinića.

Doista, odlazak Zdenka Svirčića “u bolja sjećanja” medijski je ostao nezabilježen (o njemu nije izvijestila ni nacionalna novinska agencija HINA, niti npr. “Strip revija Večernjeg lista” – koja nekim preminulim stripašima zna posvetiti i po nekoliko svojih stranica), neovisno od činjenice da se radi o primjenjenom umjetniku koji je ne samo sa svojim stripovima (koji mu, istina, predstavljaju tek manji dio stvaralaštva), nego još više sa svojim ilustracijama obilježio zagrebačko novinarstvo i nakladništvo druge polovice XX stoljeća. Štoviše, u toj disciplini primjenjene umjetnosti Svirčiću pripada jedno od najviših mjesta – vidjeti, primjerice,  njegove ilustracije za “Arenu”, “Plavi vjesnik”, “ZOV”, “Globus”  (iz devedesetih godina) itd, itd.

Ili npr. za knjigu “Gusari jadranskog mora” Ive Košutića, koja je doživjela više izdanja I bila prevedena na slovenski jezik  (reklamiralo se “bogato ilustrirano izdanje”), odnosno za monografiju “Heroine Jugoslavije”.

Podsjetimo se, stoga, telegrafski strip-stvaralaštva Zdenka Svirčića, koji je isključivo crtao žanrovske stripove u realističkoj maniri, prilagođene objavljivanju u nastavcima, a čiji su scenaristi bila tri velemajstora profesije: Marcel Čukli, Zvonimir Furtinger i Rudi Aljinović.

Svoj debitantski strip ratne tematike (“Zasjeda na Mediteranu”) objavio je 1954. u “Miki stripu”, kojeg je uređivao upravo scenarist Svirčićevog stripa Marcel Čukli.

Ratne tematike je bio i slijedeće umjetnikovo ostvarenje, kojim će se nakon skoro jednog desetljeća vratiti stripu – “Obruč”, opet po Čuklijevom scenarističkom predlošku, za list “Naša smotra”.

"Roški buntovnici" - povijesni strip Zdenka Svirčića čija se radnja odvija početkom XVI. stoljeća

Godine 1963. Zdenko Svirčić započinje suradnju s “Plavim vjesnikom” za kojeg će nacrtati dva stripa – “Gusari na Atlantiku” i “U ledenoj pustinji”, oba po scenariju Zvonimira Furtingera, njegovog velikog prijatelja, s kojim je znao satima sjediti i pričati u Furtačevom stanu u najužem centru Zagreba.

Godine 1966. beogradski list “Strip magazin” objavio je dva stripa Zdenka Svirčića – “Počelo je na Čukur-česmi” i “Roški buntovnici”, čiji je scenarist bio Rudi Aljinović.

Sjajna Svirčićeva ilustracija, jedna u nizu, za tiražni tjednik "Arena" 60-ih godina

Isti tandem je realizirao još jedan zajednički strip “Pobuna okovanih”, koji je isto bio naručen od strane redakcije “Strip magazina”, ali strip nije tiskan jer je list u međuvremenu ugašen. Originali su, međutim, po svemu sudeći nepovratno izgubljeni.

Inače, kompletan strip-opus Zdenka Svirčića objavljen je u samostalnoj knjizi – u izdanju udruge “Strip forum” (Zagreb), urednik Mladen Novaković, 2013. godine. U istoj knjizi tiskan je i intervju kojeg je povjesničar Zdravko Zupan ranih 80-ih vodio sa Svirčićem, kada je i objavljen u “Yu stripu”. Izgleda da je to jedini razgovor za novine na temu stripa kojeg je za života dao naš veliki umjetnik.

Prije navedene knjige, koju je inače Ministarstvo kulture RH u mandate ministrice dr Andreje Zlatar Violić  odbilo sufinancirati, navedimo kako je Zdenko Svirčić bio zastupljen u monografiji “Hrvatski poslijeratni strip” Veljka Krulčića (“Istarska naklada”, Pula, 1984.), a zatim i u monografiji “Hrvatski antifašistički strip” (“Strip forum”, 2014.).

Predstavljen je i u kapitalnom leksikonu “Stripovi koje smo voleli” Zdravka Zupana, Zorana Stefanovića i Živojina Tamburića (“Omnibusstrip”, Beograd, 2011).

O Zdenku Svirčiću se nešto baš i nije pisalo, a ako se i pisalo, u pravilu se radilo o usputnom spominjanju.

Najbolji i najprecizniji opis Svirčića dao je Nenad Brixy, u svom testamentarnom tekstu “Tko to tamo crta u Plavcu?”, koji je objavljen kao pogovor u već spomenutoj monografiji “Hrvatski poslijeratni strip”:
„... Evo, opet sam skoro zaboravio Zdenka Svirčića. Možda je i vama manje poznat. ,,Svirac“ je i sam kriv što ga se ponekad zaboravlja ili ga se spominje na kraju spiska. Skroman, nenametljiv, tiho je ulazio u prostorije uredništva, bez riječi ostavljao crteže na uredničkom stolu i nestajao. Proslavio se ilustracijama na posljednjim stranicama ,,Arene“, ali su i njegovi stripovi bili na zavidnoj razini. Možda nije bio dovoljno ambiciozan?...“

I na kraju je zaključio:
“Drago mi je što se i on pojavljuje u ovoj knjizi. “Svirac” je to zaslužio!”

  ...„Saga, prvi tom“
  Brajana K. Vona i Fione Stejpls;
  izdavač „Čarobna knjiga“, 2017.

Savremena popularna kultura temelji svoje postojanje na mešavini nekoliko sastojaka: atraktivnosti sadržaja, korespondenciji sa određenim segmentima masa potencijalnih potrošača i njihovim (pretpostavljenim i sugerisanim) željama i, konačno, agresivnoj reklami. Na žalost vlasnika kompanija koje se bave proizvodnjom masovne zabave jedinstveni recept za pravu mešavinu sastojaka - ne postoji. Otuda na svetskoj sceni istovremeno postoje izuzetno popularni i traženi proizvodi, oni koji su umereno uspešni i (bez)brojni koji su „promašene investicije“. Tvorevina - knjiga, film, strip, muzika, kompjuterska igrica - može ostati nezapažena iako su se u fazi pripreme za izlazak na tržište sve „kockice“ lepo složile odnosno iako je njena tema uzbudljiva/akciona/romantična i u skladu sa modnim trendovima koji se trenutno dopadaju konzumentima, iako je u njenu promociju uloženo mnogo novca. Publiku, naravno, ne interesuje analitika kreatora već krajnji rezultat koji joj se, ko zna zašto, dopada ili ne. Strip „Saga“ stiže, zahvaljujuće vrednoj „Čarobnoj knjizi“, pred ovdašnje ljubitelje „priča u slikama“ sa oreolom jednog od najpopularnijih i najnagrađivanijih serijala današnjica - ovo današnjica upravo to i znači jer je strip startovao marta 2012. godine i još uvek traje (za sada u 48 poglavlja na već više od 1000 stranica!). „Saga“ je u SAD osvojila nacionalne godišnje strukovne nagrade „Ajzner“ i „Harvi“ za strip serijal 2013, 2014. i 2015. godine kao i nagrade za najbolji scenario, najbolji crtež, najbolje kolorisanje, najbolje naslovne strane; „Saga“ je 2013. dobija i žanrovsku nagradu „Hugo“ za najbolju naučnofantastičnu priču. Scenarista Brajan K. Von (1976) jedno je od „čuda od deteta“ američke strip scene koji iza sebe, pre „Sage“, ima uspešne serijale „Y poslednji čovek“, „Eks mašina“, „Ponos Bagdada“ a poznat je i kao scenarista tri sezone popularne TV serije „Izgubljeni“; „Saga“ je njegov izlet u svetove izvan korporacijskog stripa.

Osnovni zaplet priče prepoznatljiv je: momak i devojka se, uprkos zabranama, zaljubljuju, stupaju u brak i rađa im se čedo ljubavi. Ovim postupkom par se zamerio svojim gospodarima i mora bekstvom da spasava sebe i bebu. Vonova verzija stare priče kaže da dve rase, sa planeta Pristanište i Venac, „od kako je sveta i veka“ međusobno ratuju širom svemira besomučno uništavajući planete i domoroce. Vojnik Marko sa Venca, koji na glavi ima ovnovske rogove i uši i pripada rasi koja praktikuje magiju, biva zarobljen. Njegova tamničarka Alana sa Pristaništa, koja na leđima ima krila a njena rasa se oslanja na tehnologiju, uprkos razlikama zaljubljuje se u njega. Njihova devojčica Hejzel rađa se na planeti Rascep - scenom rođenja započinje „Saga“ - i nosi karakteristike oba roditelja (zametke krila i roščiće). Begunci pokušavaju da dođu do Šume raketa kako bi sa jednom takvom pobegli u duboki Svemir. Usput naleću na svakojake prepreke, čudovišta i bizarne pomagače - duhove u ratu ubijene dece domorodaca. Jedan od duhova, devojčica Izabela (koja je poginula u eksploziji mine koja joj je otkinula noge), pristaje da ih vodi, pod uslovom da se poveže sa dušom živog domoroca, bebe Hejzel, što će joj omogućiti beg sa Rascepa. U međuvremenu suprotstavljene vojske angažuju specijalce da eliminišu neposlušni par: slobodne strelce, Uhoditeljku (mnogooku devojku-bubu) i čoveka pod imenom Volja koga prati Lažimačka (koja zna kad neko laže); na drugoj strani je Princ Robot IV (čije ljudsko telo krasi glava u obliku monitora). Begunci će, uz mnogo muka i poneku bračnu trzavicu oko nepoznate prošlosti, stići do drveta-rakete i otisnuti se prema planeti Spokoj (i drugom tomu) praćeni tragačima ali i novopristiglim likovima.

U prvih šest poglavlja „Sage“ koja čine ovu knjigu, Von je postavio žanrovske temelje serijala: reč je o mešavini naučnofantastične „spejs opere“ sa prepoznatljivom ikonografijom epske fantastike. Egzotika svemirskih „širina“ sa bezbroj planeta i svakovrsnim žiteljima, romansa i akcija višestruko su prepleteni, s dobrim osećajem za „tajming“ raspoređivanja tenzija i s merom u pristupu (znači bez sociološko-filozofskih izleta ili stilskih egzibicija). I crtež je u istoj ravni: jednostavan ali doteran, dinamičan, vešto izrežiran i komponovan u table. Ono što je, čini se, začin koji je „Sagi“ doneo prednost nad drugim delima tekuće produkcije je preovlađujući ton aktuelnog fenomena-žanra poznatog kao „young adult fiction“ (u našoj verziji pomenuti bi bili „stariji maloletnici - mlađi punoletnici“) koji se poslednjih godina kristalizovao i postao izuzetno popularan - u romanesknim i filmskim serijalima kakvi su „Sumrak“ ili „Igre gladi“. Dela ovog usmerenja bave se dogodovštinama junaka koji su stariji od tinejdžera ali još nisu zakoračili u puno zrelost - serijal o Hariju Poteru primer je veze ali i razlike između literature za ove dve ciljne grupe. Naravno, glavni konzumenti takvih sadržaja upravo su mladi u uzrastu koji imaju i junaci takvih dela.

Rečju, u svom uvodnom tomu „Saga“ se otkriva kao precizno profilisan strip na zanatski visokom nivou koji svakako ima dovoljno potencijala da se razvije u atraktivan serijal.

(„Dnevnik“, 2017)

Slavko Pejak je rođen 21. decembra 1952. godine u Bečeju. Oženjen je i otac dvoje dece (sina i ćerke). Osnovnu školu je pohađao u Bačkom Petrovcu i Novom Sadu, a gimnaziju i Višu pedagošku školu – likovni smer u Novom Sadu, gde i živi od 1965. godine. Od 1975. godine radio je u Dnevniku, prvo na poslu korektora, a od 1983. i strip-crtača. Uradio je devet epizoda licencnog stripa Veliki Blek, od kojih je šest objavljeno, osam epizoda Luna kralja ponoći kao i tri epizode horor stripa za nemačkog izdavača Gešpenštner Gešihten. Ranih sedamdesetih bavio se i muzikom, svirajući bas u grupi Saguaro. Osamdesetih godina radio kao portretista na moru (Poreč, Vrsar, Biograd, Primošten). Trenutno radi kao dizajner.

  Intervju: Slavko Pejak

Ko je Slavko Pejak?
Crtač stripa u prošlom milenijumu, potencijalni penzioner.

Detinjstvo ste proveli u Bačkom Petrovcu?
Da. Igrom slučaja. Ja sam, inače, rođen u Bečeju. Moji roditelji su bili prosvetni radnici, otac profesor srpskog, a mati nastavnik geografije i biologije. U ono posleratno vreme rasporedili su ih u Bečej. Tu sam se rodio, ali kad sam imao tri godine, roditelji su dobili premeštaj u Bački Petrovac. Otac je u gimnaziji predavao srpski, a mati je dobila mesto upravnika internata. Taj internat je bio veoma zanimljivo mesto. Tu sam postao svestan sebe. Sećam se tog trenutka – sedeo sam na stepenicama i odjednom kao da sam se ja uselio u to svoje telo! Sećam se tih svoj misli – ja sedim na stepenicama!
Internat je bio mešovitog tipa, u kojem su stanovali školarci sa strane, koji su pohađali gimnaziju. To je meni ispalo bogomdano mesto. Tu sam se sreo i sa muzikom, koju nisam imao prilike ranije da čujem, kao što je Čabi Čeker, Čak Beri i Bitlsi... Nio je to kraj 1950-ih, početak 1960-ih. Međutim, 1966. godine prešao sam u Novi Sad, pošto su moji tu počeli da prave kuću. Tu sam bio upisan u školu Vasa Stajić, koju je pohađao i Bane Kerac. Bilo mi je vrlo zanimljivo njega videti – on sedi u školskoj klupi i crta strip u svesku! I to mnogo dobro, za moje tadašnje pojmove. I ja sam tad pokušavao da crtam, ali to nije bilo ni približno onom što je radio Bane. Počeli smo da se družimo, posećujemo. On je crtao, a ja sam gledao. Iskreno rečeno, nisam ni pokušavao. A Bane je bio čarobnjak! Sećam se, on je jednom preda mnom nacrtao pet tabli stripa i istuširao! Neki konkurs za strip je bio u pitanju i ja sam imao neku koncepciju i to ja pokažem Banetu. On je to uzeo, namrštio se i rekao: „Vidi ovako...“. I uzme pet tabli stripa i iscrta ih komplet! To bi danas 'ladno moglo da se objavi! Ja to imam negde... Bio je to neki maskirani vitez... Bilo je to mnogo dobro, onako ad hok urađeno. U to vreme počeli smo zajedno i da sviramo, imali smo bend. On je u Medicinskoj školi nekako izdejstvovao da se kupe instrumenti i da on bude taj koji će određivati ko će tu svirati. I mi tu napravimo bend... Nismo bili neki muzičari, ali smo održavali igranke subotom, s vremena na vreme, tu i tamo... Čak smo i održali par koncerata, u Kisaču, Bačkom Petrovcu... U Petrovcu im se nije baš svidelo, pa su nas čak i jurili... motorima smo bežali, ali je sve dobro prošlo, bez žrtava!

U tokom detinjstva u Bačkom Petrovcu da li ste imali prilike da dođete u kontakt sa stripom?
Da, u komšiluku u Kulpinskoj ulici, družio sam se sa vršnjakom Pavelom Dorčom. U njihovoj kući prvi put sam se susreo sa stripom. Naime, neposredno posle rata u njihovoj porodici živeo je Vilijam Bauderer, koji je bio strastveni ljubitelj stripa i kolekcionar i koji je skupljao i koričio gotovo sve što se pre rata i neposredno posle rata objavljivalo. To je za mene bilo veliko zadovoljstvo prelistavati. Nešto što nisam do tada video! Ukoričeni strip! Tu je bio Mandrak, Flaš Gordon, Princ Valijant! To me je oborilo s nogu! Tu sam, u stvari, otkrio čaroliju stripa! Onda sam posle u kioscima nailazio na Kekec, Plavi vjesnik, Strip- reviju... Sve sam to počeo da skupljam. Bilo je dosta fanova stripa u to vreme. Dešavalo se da zakasnim, da ne kupim nešto – a tačno se znalo koji dan šta izlazi, pa se to rasproda. Onda sam jurio da se sa nekim trampim. Uglavnom smo mi menjali te stripove, čitali ih, družili se. E, tu sam ja i počeo ponešto da crtam – nešto od toga sam i sačuvao. To je period kad sam imao devet-deset godina. Naravno, nisam znao da je za crtanje potreban određeni alat, format... Posle sam to sve video kod Baneta.
U gimnaziji se nisam bavio stripom. Kontakt sa Banetom sam održavao samo preko muzike, a ja sam dospeo u neke druge vode, pogotovo kad sam upisao Pedagošku i zanosio se da ću postati slikar. Međutim, nisam postao ni slikar, nekako sam se više usmerio na dizajn, više silom prilika, jer se od nečeg živeti mora. Da se nisu desile devedesete, verovatno bih uradio više. Početkom devedesetih se ukazala prilika da se rade tinejdžerski horori preko Ervina Rustemagića. Uradio sam nekoliko epizoda, ali je izdavač imao finansijskih problema, pa je to stalo. I  to je bilo to kada je strip u pitanju. Onda sam počeo da preživljavam držeći videoteku...

Kad ste završili Višu pedagošku, Bane se vratio iz Beograda...
Družili smo se intenzivno. Bane je crtao, crtao je svašta, nekoliko stripova uporedo. Ja tu energiju nisam imao, a nije mi ni padalo napamet da ulažem toliko vremena u šta nisam previše verovao. Mislim da se Bane 1980. godine zaposlio u Dnevniku, a ja sam već od 1975. godine radio u korekturi u štampariji. Onda mi je Bane stalno kroz druženje napominjao da je krajnje vreme da i ja nešto počnem da radim u stripu. Ali, sve je ostalo na priči, dok nisu počeli da se zapošljavaju crtači. Bane je onda izvršio malo jači pritisak na mene i sve je krenulo...

Pratio sam Stripoteku i druga Marketprintova izdanja. Nastavio sam da budem strip- kolekcionar. Od Dnevnikovih izdanja izdvojio bih jedino Otkrića sveta u stripu, kao jedino vredno pažnje. Jednostavno sam navikao na neke standarde... Iskreno rečeno i Bleka kad sam video, nisam bio preterano oduševljen. Ipak, shvatio sam to kao posao i radio koliko sam morao. Više sam to shvatao kao radnu obavezu, nego što sam to voleo da radim.

Kako je tekla Vaš strip-karijera?
Može se reći da sam dosta kasno krenuo sa stripom. Radio sam u Dnevniku korekturu. Tu sam sam uspeo nekako da se uglavim. Znao sam da se pokreće strip, da je krenuo Blek. Zahvaljujući mom kumu Banetu Kercu, sa kojim se znam još od osnovne škole – on je uspeo tu da me ubaci. Znači, nisam ja nešto zaslužan... Krenuli smo i ja sam uradio par probnih tabli. To je nekako prošlo. Uradio sam celu epizodu Bleka. Posle toga je raspisan konkurs.
Inače, prvi je primljen u Pan art studio Branko Plavšić, zatim Bane Kerac, Miša Mijatović, pa ja. Marinko Lebović je primljen u međuvremenu kao ilustrator. Radio je kao ilustrator, mada je radio i strip. Posle Bleka došlo je do tumbanja. Bane i Plavša prešli su u Marketprint, a Miša, Marinko i ja smo krenuli da radimo Luna, ali opet po Banetovoj viziji. Bane je osmislio celu koncepciju, od likova do kostima – napravio je kompletno novu postavku u odnosu na ono što je Mitar Milošević osmislio. Mitrov Lun je više ličio na Džejmsa Bonda, dok je Banetov Lun bio kostimirani heroj. Koliko je to bilo uspešno – pa, jeste, dobro se to prodavalo. Mislim da, kad je serijal krenuo, tiraž je bio barem 50.000, jer kad je Lun ugašen posle 30. broja, rekli su: „Pa, šta je to 30.000, to nije ništa – to ćemo mi ugasiti“. A Blek – on je išao u 100‒150.000 primeraka.

Krenuo sam s tim Blekom... Nije to bilo neko moje remek-delo. Više sam to otaljavao. Još odmalena bio sam veliki zaljubljenik u strip i nisam verovao da ću se ja jednog dana time i baviti. Završio sam inače gimnaziju i Višu pedagošku školu  ‒ likovni smer i nekako sam se već bio šaltovao da ću biti slikar ili nastavnik... Bane me povukao, stalno je crtao i napredovao. On je živeo za strip. Stvarno je bio fanatik stripa i postigao je zaista puno. Vredno je radio i verovao je u to. A ja sam se našao nekako zatečen u tome. No, nekako je to krenulo. E, onda sam ja počeo tu nekako da šaram... Bilo je to povoljno vreme. Odlazio sam na more, pošto mi nismo imali neko fiksno radno vreme, nego smo dobili scenario za epizodu i radili kod kuće, pa kad bi završili – predavali bi epizodu. I tako smo na šest meseci radili po jednu epizodu. E, onda sam ja otkrio more – da tu mogu da se rade portreti. Onda ja odem u junu na more, u Poreč, Vrsar... i ostanem do septembra. A onda se vratim kući i žurim da uradim što više Bleka, da onda sledeće godine mogu ponovo na more. Voleo sam ja da radim strip, ali nekako kao da se nisam našao u tome. Moglo je to bolje i drugačije. Uklapao sam se u zahteve i stil kojim je trebalo da radim, ali ipak je to bilo daleko od nečega što je dobro...

Kako je izgledao rad u Dnevniku?
Pa, to je nešto što se meni nije sviđalo. Za Sretena Draškovića mislim da je bio čovek na mestu. S njim nisam mnogo kontaktirao. Lazar Lukajić mi je bio neposredno nadređeni i on je stalno imao nekih primedbi kako se i šta se radi. On je voleo da se meša u sve, ali nije bio pravi čovek za tu stvar. On je bio marksista, koga su stavili da uređuje strip. Šteta je za Dnevnik što je Bane otišao tako brzo, a otišao je jer je procenio da u Marketprintu može mnogo više da postigne, jer bi u Dnevniku verovatno ostao na Bleku. Nekih pravih ideja nije bilo, već su se nekritički preuzimali Bonelijevi stripovi. Bilo je tu stvarno velikih gluposti, posebno onih dodataka nakon Bleka, nekih sačuvaj bože stripova! Zahvaljujući Bonelijevom sistemu, taj strip je vrlo dobro prodavan, ne zato što su naši bili sposobni, nego zato što su preuzeli nešto što ide, što se prodaje. U Forumu su ljudi razmišljali, poznavali strip i imali planove. Žao mi je što nisam ništa objavio u Spunku – imao sam nameru, ali nikad  nije došlo do realizacije. Inače, mi crtači smo se mnogo dobro slagali, prvo zato što nismo bili konkurencija jedni drugima. Ljudi su bili vrlo tolerantni, vrlo pozitivni, bilo je mnogo druženja.
Početak Luna je bio vrlo interesantan. Bane je postavio plot, onda sam ja to iscrtavao, Miša Mijatović je tuširao, a Marinko je radio automobile i oružja. Dok Marinko nije preuzeo na sebe crtanje tehničkih detalja, naš pištolj je bio isti i kod hajduka i kod kauboja. Automobili pogotovo – bitno da imaju četiri točka i šajbnu. A kod Marinka se tačno znalo i koji je model i koja je godina proizvodnje. To je bila srećna okolnost i mislim da je ta prva epizoda Luna uopšte bila i najbolje nacrtana. Svako od nas je dao nešto i to se sklopilo. Već sledeće epizode – vidi se da to nije bilo tako dobro, ali je prolazilo kod čitalaca. Tiraži su bili solidni i išlo je po inerciji. Onda se tu još desila neka intervencija sa strane, politička. Došao je novi direktor Vlada, koji je sve uradio da se to naše preduzeće upropasti što više. Napravio je neko spajanje sa Radničkim univerzitetom. Uvalili su nam nekih tridesetak ljudi, na konto toga da se mi proširimo na jedan sprat. Za to uopšte nije bilo nikakvog razloga, jer je u Dnevniku bilo dovoljno mesta. Ali, eto, nas su dislocirali. Tu smo bili jedno vreme, ali su nas onda raspustili kućama i ja sam vrlo retko dolazio u firmu, dva-tri puta godišnje ili kad nešto zapne. U principu smo bili pušteni da radimo kod kuće, jer je to bilo jeftinije. Meni je to odgovaralo, osećao sam se kao slobodnjak.

U vreme kada se Redakcija raspadala, pozvala me je sekretarica Olgica Kulišić da pokupim neke od svojih tabli. Uzeo sam jednu od neobjavljenih epizoda Bleka Lažni traper. Još dve moje epizode su bile tamo ostale, ali Olgica nije mogla da mi kaže gde su se one nalazile. Tada se u redakciji nalazila kolekcija cele Zlatne serije i Lunovog magnus stripa. Uzeo sam samo hrpu stripova koliko sam mogao da ponesem i razdelio klincima, koji su se tad našli oko mene. Nisam mogao da pretpostavim da će ta kolekcija jednog dana da vredi čitavo malo bogatstvo.
Svega nekih dve nedelje kasnije, zgrada Radničkog univerziteta, u kojem se nalazila Redakcija zabavnih izdanja je izgorela, a s njom i gomila dokumentacije, gomila originala, naslovnica...

Jedan ste od retkih novosadskih autora koji nije radio Tarzana?
Da, nisam imao prilike, jer sam bio okupiran Blekom i Lunom.

Kako je tekla Vaša muzička karijera?
Bane i ja smo se intenzivno družili 1967-68. i slušali muziku – Bitlse, Stonse, Kridense... Ja sam imao očevu  gitaru i polako krenuo da sviram. Kao duet, nazvali smo se Iksre.j Mada, grupu u pravom smislu smo osnovali kad je Bane krenuo u Medicinsku školu. Pridružio nam se jedan moj rođak Brana, gitarista, ali se on vrlo kratko zadržao, jer je otišao u vojsku. Onda je došao Stevan Korovljev, koji je danas vodeći gitarista u jednoj grupi u Adelaidi. On je bio zaista dobar gitarista. Zahvaljujući njemu smo mogli i da držimo koncerte. Znao je da „skida stvari“ i jako dobro je svirao solo gitaru, pevao je. Pevao je i Bane, a ja sam svirao bas. Bane još uvek čuva demo snimke. Zvali smo se Saguaro. Sećam se prve igranke na kojoj smo svirali u Medicinskoj školi. Ta prva trema, to je bilo jako zanimljivo! Stajali smo na improvizovanoj bini – Stevan i ja smo svirali gitare, a Bane bubnjeve. Noge su mi se odsekle! Nije to ni zvučalo tako loše... Steva je posle otišao u grupu Proces, a zatim i u Australiju...

Kako ste doživeli  raspad Jugoslavije?
Mislim da je to bio kraj, ali zaista kraj svega dobrog što je do tada bilo. Država uništena, narod prevaren, izmanipulisan... Prvo sam bio u šoku, kao i svi mi. Nisam mogao da verujem da će doći do rata... Na poslu su rekli da više ne moramo da dolazimo... 1991. smo još radili, a 1993. smo raspušteni i do 1996. smo bili na plaćenom odsustvu. Ja sam otvorio videoteku i od toga živeo, kao i Toza Obradović. Onda 1997. godine su krenule mnoge televizije, kompjuteri i to je ugušio video-produkciju. Kad se završilo plaćeno odsustvo, bio sam raspoređen u Štampariju, gde sam radio na mestu dizajnera u pripremi za štampu. Zapravo, uglavnom sam skenirao fotografije, čistio ih... Plata je bila nikakva, pa sam lovio tu i tamo poslove... Onda sam imao porodičnu dramu – supruga mi je obolela od kancera... Trenutno radim kao dizajner u jednom privatnom studiju, a razmišljam i o povratku stripu. Možda za početak nešto kraće...

Koliko danas pratite strip, posebno domaći?
Uglavnom ga i ne vidim! Ranije je strip bio u prvom planu. Vidim tu i tamo hrvatska izdanja. Ponekad pročitam da je neko od naših mladih autora uspeo u Francuskoj, Holandiji, Americi. Ono što je meni zanimljivo jeste to da se strip uvek probijao kad je nastala neka kriza, ali se to kod nas nije desilo. Biće da su za to zaslužni neki drugi mediji.

Kako biste uporedili Novi Sad iz vremena kad ste se u njega doselili i Novi Sad danas?
Novi Sad je tad bio jedna divna varošica, vrlo fina i prijatna za život, u kojoj sam se vrlo dobro osećao. Danas mi je Novi Sad prevelik, previše je novih ružnih zgrada, neki je haos u Novom Sadu, nekako mi je postao bezbojan...mada mi je još uvek suđeno da živim u njemu.

(Objavljeno: Zlatno doba vojvođanskog stripa, 2016. - intervju rađen 2013)

  ..vrlo opasno obrazovanje i vršnjačko
  nasilje; „Štrumpfovi 10: Štrumpf šegrt;
  Klopka za Štrumpfove“ Pejoa;
  izdavač „Čarobna knjiga“, 2017.

Serija strip albuma u kojima se sakupljene zgode i nezgode Štrumpfova, malog, plavog šumskog naroda nastavlja se, u izdanju vredne „Čarobne knjige“, desetim tomom koji sadrži dva stripa-epizode plus par „Štrumpfastičnih šala“. Pojoa, kao kompletni autor (dakle bez dosadašnjeg redovnog saradnika-scenariste Delporta) neumorno prati šta se dešava među 100 Štrumpfova, u njihovom selu i šumi računajući tu i glavnog neprijatelja jednoobraznih plavaca u belim „špilhoznama“ i sa belim kapicama (osim Velikog Štrumpfa koji je u crvenom). Elem, u čak 32 strane dugoj priči „Štrumpf šegrt“, kao i svaki vredni i posvećeni alhemičar-mag-naučnik Veliki Štrumpf radi dugo u noć i, sledeći uputstva iz knjige, spravlja čudotvorne napitke. Ono što on ne zna jeste da jedan „mali“ Štrumpf želi da nauči taj zanat. Pošto ne uspeva da tačno zapamti recept koji čuje prisluškujući pod prozorom (što će, naravno, izazvati eksploziju) „mali“ pošteno priznaje svom idolu šta želi ali ga ovaj odbija jer je - premlad. Naravno, ovaj pristup je pogrešan (kako li se Velikom Štrumpfu omakao taj nepedagoški propust?) pa „mali šegrt“ na svaki način pokušava da se domogne željene knjige sa tajnim receptima i, ne libeći se kriminalnih radnji, provali u laboratoriju Velikog Štrumpfa ali biva uhvaćen. No, tu njegovim mukama nije kraj – ostali Štrumpfovi reše da ga ismevaju pa mu poture lažni recept koji neće doneti željeni rezultat. Poniženi šegrt se odlučuje na očajnički hrabar i opasan poduhvat - upad u Gargamelovu kuću i krađu njegove knjige recepata. Prerani povratak vešca tera šegrta da iscepa list knjige i samo s njim pobegne. Problem je što na toj stranici ne piše čemu napitak služi. Pošto ne uspe da bilo koga ubedi da proba tečnost (ne mareći za njihovu dobrobit) šegrt je ispija sam i postaje - ružni gušter. Pokušaji Velikog Štrumpfa da ga vrati na staro ne uspevaju pa očajni šegrt ponovo odlazi Gargamelu „na rupu“ i upada u klopku. Požrtvovanost šegrta budi savet ostalih i oni mu pritiču u pomoć, spasavaju ga i vraćaju u pravi oblik. Na kraju su svi Štrumpfovi ponešto naučili iz ove avanture a to bi trebali i čitaoci, oni mali i oni malo odrasliji. Jer, obrazovanje traži strpljenje i opreznost od učenika ali i uviđavnost učitelja. S druge strane, ultimativne zabrane mogu imati suprotan efekat i „razdražiti“ odbijenog. Pejo je anticipirao ono što se ovde moderno zove „dualno školstvo“ a nekada je bilo „jedinstvo teorije i prakse“. Takođe je  jasno i precizno odslikao funkcionisanje „terora većine“ i „vršnjačkog nasilja“ koji imaju pogubne posledice na žrtvu, od njenog poniženja do navođenja na beg iz neprijateljske sredine sa fatalnim ishodom. Fenomen nasilja okruženja nije novijeg datuma a metode njegovog minimalizovanja svakako podrazumevaju i takozvano „senzibilisanje“ odnosno razvijanje svesti o pogrešnosti terora grupe nad jedinkom. Pejo vrlo delikatno otkriva mehanizme nasilja i njegove posledice a nudi i moguće rešenje u vidu homogenizovanja grupe. Naravno, prednost stripa je što nije naglašeno deklamatoran i deduktivan za razliku od rutinskih politikantskih referata ili senzacionalističkih vesti u medijima.

„Klopku za Štrumpfove“ na samo 8 strana postavlja - a ko bi drugi - Gargamel vešto koristeći vrline, mane i slabosti svakog od Štrumpfova: preteranu radoznalost, mrgodnost, obožavanje lepote, deklarativnu mudrost, sklonost prežderavanju, slabost „na ženski šarm“, spremnost na „neslane šale“ pa, konačno, i brzopletu želju da se pomogne onima u nevolji. Očito je da se sve osobine, i dobre i loše, ako neko ima zle namere mogu iskoristiti protiv potencijalne žrtve. Gagamelova je namera da Štrumpfove pretvori u svoje robove (sa sve bukagijama na njihovim nogama) što mu i uspeva, barem za kratko i za malo, jer Veliki Štrumpf beži iz klopke a onda krene u akciju spasavanja. Njegov „lek“ za Gargamela isti je kao i onaj koji je veštac primenio - korišćenje slabosti za postizanje cilja - što znači korišćenje Gargamelove ljubavi prema zlatu koja ga odvodi u zatvoreni kovčeg. Tako svako dobija ono što je želeo ali ne i kako bi želeo - baš tako veli i poslovica „Pazite šta želite jer vam se može ostvariti.“

Pejo lako i lepršavo, zahvaljujući svom talentu, pripovedačkoj i crtačkoj veštini, gradi priče na osetljivoj razmeđi između bezbrižne zabave i seriozne pouke. Šale, avanture, infantilnost uz poneku ne baš prijatnu scenu zapleteni su, nenametljivo a efikasno i efektno, u strip koji svakako zaslužuje pažnju.

(„Dnevnik“, 2017)

  ...Svet za sebe;
  „Reduktor“ Kristofa Blena;
  izdavač „Darkwood“, 2016.

Mora, brodovi i mornari, putovanja nepreglednim pučinama trajne su teme Umetnosti. Čini se da, ma koliko je o ovim temama rečeno, napisano, naslikano, snimljeno, uvek ima prostora za nove avanture. Francuski strip umetnik Kristof Blen (1970) jedan je od stvaralaca koji su vezani za svetove u centru kojih su mora/okeani. O tome piše/crta iz ličnog iskustva jer je, kako saznajemo iz pogovora ovog albuma, vojni rok služio u mornarici a svoje „upečatljive uspomene“ iz mornarskom života opisao u knjizi „Sveske jednog mornara“ objavljenoj 1994. godine (godinu dana posle služenja vojske). Fascinacije onim što je video, iskusio i doživeo - vojne brodove koji su ogromni, složeni mehanizmi, strogu disciplinu i specifičnu izolovanost koja čini da je brod svet za sebe - temelji su i albuma „Reduktor“ iz 1999. godine. Blen je i nadalje zatočenik mora što je potvrdio i neobičnom serijom „Isak pirat“ (1999-2005), o slikaru koji odlazi na brod i postaje pirat, koja je već dostupna domaćim čitaocima zahvaljujući agilnom „Darkwoodu“.

Priča „Reduktora“ započinje ispred Mornaričkog nastavnog centra na čijim stepenicama mornar Žorž Gilber, student okeanografije, očekujuće premeštaj dok mu dosađuje mornar iz kantine. Žorž biva raspoređen za kormilara na brodu zlokobnog imena „Ratobornik“ ukotvljenom u lucu Brest. Žorž upoznaje šaroliku posadu ogromnog broda, od mornara sa kojima deli spavaonu, preko manje ili više sposobnih oficira i živopisnog doktora-kozera do uštogljenog kapetana. Među kolegama-saborcima, naizgled tvrdim-prekaljenim momcima, izdvajaju se Nordiz, zabušant i muvator koji poznaje sve i svakoga i Luj Blino, pisac koji se prijavio u mornaricu kako bi pronašao priče za svoje knjige. Osim obrazovanja Blino i Gilber dele i vrlo neprijatnu muku - pošto brod isplovi obojica pate od konstantne morske bolesti što na njih navlači bes pretpostavljenih. Rutina plovidbe podrazumeva smene na brodskoj pasareli, vežbe spasavanja ljudi iz mora, kartanje i svađe u spavaoni, požar u kuhinji... Kad brod dobije zadatak da pronađe nepoznatu podmornicu koja je negde u teritorijalnim vodama nervoza među posadom raste, svako ima svoju verziju događaja, od pomirljivih do one o neminovnosti rata, a neslaganja u mišljenjima se rešavaju svađama i tučama. Nordiz bolesnim, izmučenim drugovima nudi, mada je to zabranjeno, da ih odvede ispod palube, među mašine jer se tamo ljuljanje broda manje oseća. Blino i Gilber pristaju i trojka ulazi u svet mraka i paklene vreline, beskrajnih hodnika, zlokobnih crvenih senki i čudovišnih, bučnih mašina. Gospodari podzemlja su mehaničari koji se ponašaju kao sekta posebnih, odabranih ljudi (koji ponekad liče na đavole).

Uskoro Nordiz, simpatično ali svima dosadno spadalo, poziva kormilare da ponovo siđu ispod palube kako bi im pokazao nešto izuzetno. Oni nevoljno kreću, opremaju se lampama kod elektičara i tri sata silaze u utrobu broda sve dok ne dođu do prostorije koju zauzima reduktor brzine, fantastični sklop zupčanika napravljenih izuzetno precizno pošto pokretljivost broda zavisi od njih. Oduševljen čuđenjem kolega Nordiz skače po nauljenim zupčanicima. Njegovo glupiranje fascinira pisca koji hoće da zapiše sve što vidi, vadi zarezač da naoštri olovku ali ovaj pada u reduktor! Brod staje. Sluteći da može biti optužena za sabotažu i streljana, prestrašena trojka pokušava da se vrati na palubu ali se gubi u lavirintu hodnika. Na površini komandant naređuje potragu za osumnjičenima što će izazvati i trzavice između raznih rodova koji služe na brodu. Pometnja povećava i bujanje novih glasina o podmornici koja, navodno, kruži oko broda...

Izgubljeni, na ivici živaca begunci lako padaju u vatru i međusobne obračune. Norviz beži od drugova, izlazi na palubu i baca se u more. Pisca hvata brodska policija a kormilara sakrivaju mehaničari. Gonjem grižom savesti pisac beži iz pritvora i silazi u reduktor da ispravi svoju grešku ali ostaje zaglavljen. Kormilara odvode u pritvor gde, izgubivši osećaj za vreme, čeka osudu ili oslobođenje. Kada mu saopšte da je slobodan on, zbunjen, u luci ugleda „Ratobornika“ i od mornara-prolaznika saznaje priču o nekom mornaru koji je izvučen iz reduktora tako što je ovaj potpuno demontiran. Sada se i brod rasklapa. Ali kraja toj priči nema jer sagovornici moraju da jure za poslednjim autobusom.

„Reduktor“ je uverljivo i ubedljivo delo sjajne atmosfere sa mnoštvom dopadljivih a životnih likova, vešto skicirnim odnosima u grupi, sa vrcavim dijalozima, začudnim zapletom i izuzetnim ukrasima kao što su fantazmagorijski snovi, bizarni doživljaji  (o pretrazi sadržaja utrobe mrtvog kita) i šizofrene anegdote (posebno ona o sudbini psa u podmornici). Brenov karikaturalno-primitivni likovni manir potpuno odgovara priči dok povremeni crteži većih dimenzija kao i vanredno ekspresivni kolorit uveravaju znatiželjnog čitaoca-gledaoca da pred sobom ima rad sofisticiranog crtača stiliste. Sveukupno gledano, ovo je delo na tragu najboljeg „autorskog stripa“ i „grafičkih novela“ - koji baštine formu 9. umetnosti ali ne poštuju obrasce klasičnog, sindikalno-korporacijskog stripa.

Rečju, Blenov „Reduktor“ je realistično-fantastična, gorko-humorna pripovest koja zaslužuje punu čitalačku pažnju, uvažavanje i divljenje.

(„Dnevnik“, 2017)

  – Duboki svemir (Dylan Dog #337)

Roberto Recchioni (scenario),
Nicola Mari (crtež),
Angelo Stano (naslovna strana)

Nalazimo se na stanici UK-Bekam, svemirskom graničnom isturenom položaju carstva Albion. Godina je 2427. Dilan Dog je umro u dvadeset prvom veku.

Zahvaljujući svojoj superiornosti, carstvo Albion osvojilo je vasionu... ali i dalje postoje stvari koje izmiču njihovoj kontroli. Stvari koje ne razumeju. Kao što su duhovi, na primer. Nakon mnogih bezuspešnih istraživanja, njihovi naučnici prihvatili su činjenično stanje: suočeni su s nečim što ne mogu da shvate niti da klasifikuju... Za hvatanje ukoštac s tim problemom bio je potreban stručnjak iz oblasti paranormalnog i okultnog... A, vidite, njihova je kultura odavno prestala da neguje praznoverje. Zato su pomno prionuli na pregledanje istorijskih arhiva i tako pronašli obilje materijala o izvesnom istraživaču noćnih mora, koji je živeo početkom dvadeset prvog veka...

  ...religija.

Dom omladine Beograda i Udruženje stripskih umetnika Srbije
pozivaju vas na 16. tribinu
iz ciklusa "SRED ČETKICA, BAJONETA":

"JUBILEJ 80 GODINA POSTOJANJA CENZURE
STRIPOVA U SRBIJI!!!" (1937-2017)

sreda, 13. decembar 2017. u 19:00
Dom omladine Beograda / Tribinska sala
Makedonska 22, I sprat

Moderator: Slobodan Ivkov, umetnik i istoričar umetnosti.

Za mnoga likovna ostvarenja sa religioznom tematikom koja su, u najmanju ruku vekovima, oblikovana u sekvencama prizora (freske, ikone, iluminacije...), slobodno se može konstatovati kako su svojevrsni prastripovi.

No, ovakvo tradicionalno prisutno baratanje vizuelnom naracijom, u odnosu sveštenstva i crkvenih institucija prema vernicima ipak nije bilo, a ni danas još uvek nije podjednako prihvaćeno od strane svih konfesija. Neke su u ovom pogledu i otvorenije i preduzimljivije.

I pored verovatno vremenski dužeg, svestranijeg, raznovrsnijeg i teritorijalno šire rasporostranjenog ovakvog likovnog pripovedanja i registrovanja stvarnih ili tematski sugerisanih likova, ličnosti i događaja iz religioznih narativa, pravoslavna crkva je kasnila za katoličkom i protestantskom crkvom sa svojom širom primenom modernih tehnika, pripovedačkih i likovnih izraza, a pogotovo za kanalima distribucije takvih specijalizovanih pripovesti i izdanja.

Ove dve druge crkve, kao i različite sekte ili kultovi, su i kod nas, pa i u celoj bivšoj SFRJ, veoma rano razumeli važnost savremenicima prihvatljivog dijaloga sa postojećim vernicima i u propagandnim poslovima oko pridobijanja novih, prvenstveno mlađih sledbenika.

Različite verzije Biblije samo su najočigledniji primeri, ali leci i drugi propagandni materijali nekih manje poznatih verskih zajednica sve su prisutniji u Srbiji.

O ciklusu: Strip se najčešće tretira kao društveno bezazlen, ali su ova umetnost i njeni stvaraoci u Srbiji često bili deo važnih istorijskih događaja — ponekad i u samom središtu. Neki umetnici su i sudbinski platili zbog svog društvenog delovanja ili prosto sklopa okolnosti u kojem su se našli. Ovo su priče o političkim angažmanima stripara, cenzurama, ideološkim sukobima, opredeljivanjima u Drugom svetskom i građanskim ratovima, učešću u propagandi, o smrtnim kaznama, robijama i izgnanstvima, kao i o drugim, nekada zabranjenim temama i neprijatnim tajnama srpskog i jugoslovenskog stripa. Na okruglim stolovima govore istoričari, učesnici događaja, svedoci i članovi porodica.

  Uvodnik

Vaš izvršni urednik počesto strepi zadnjih dana svakog mjeseca kako će morati umjesto novog broja staviti natpis "Nema novih stripova".

Ovoga mjeseca nije bilo baš tako jer je Sonječka svoj poslala odavna, ali s druge strane - nikad dosad se toliko autora nije samoinicijativno javilo da neće stići nacrtati novi strip. (Obično šute i nadaju se da bahati izvršni neće biti tako bezobrazan da ih nazove i pita imaju li štogod nova.)

Zato siroti izvršni mora pisati iznova svoj uvodnik u kojem je naricao zbog jako malo novih stripova i neizvjesne budućnosti čitavog projekta. Jer kad u broju imate ninje, slikare, narkomane i dvadesetak stranica privatnog istražitelja... hej! imate sve što trebate za uspjeh na tržištu VHS kazeta kasnih osamdesetih!

Nema boljeg...

Adresa: www.mojstrip.com

  ...i ledenih pustinja;
  “Flaš Gordon i Džim iz džungle 4,
  1939-1941” Aleksa Rejmonda;
  izdavači „Čarobna knjiga“, 2016.

Strip karijera Aleksa Rejmonda (1900-1956) započela je silovito: čak dva serijala -„Flaš Gordon“ i „Džim iz džungle“ - imala su premijeru 7. januara 1934.g. Dve nedelje kasnije, 22. januara, krenule su avanture „Tajnog agenta X-9“, po scenariju proslavljenog pisca Dešijela Hemeta; ipak, zbog Rejmondove prezauzetosti, ovaj junak je već sledeće godine predat na „staranje“ drugim autorima. Rejmond je nastavio rad na „Flašu“ i „Džimu“ u nedeljnom strip dodatku, na čitavoj stranici velikog formata, u koloru, i to sa tri kaiša „Džima“ na vrhu strane i četiri kaiša „Flaša“ ispod; izgled originalnih stranica zadržan je i u izdanju „Čarobne knjige“ koje u šest tomova prati Rejmondov rad na ovim stripovima od početaka do 1944.g. kada je Rejmond, zbog odlaska u rat, prekinuo da ih crta. Po povratku u civilstvo nije mogao da se vrati ovim stripovima jer je izdavač u međuvremenu za njih angažovao druge autore.

Objavljivanje stripova na jednoj stranici „tražilo“ je male slike, pretrpane detaljima, kako bi se ispričala nova „doza“ zapleta uz uzbudljivo-neizvesnu poslednju sličicu koja „tera“ čitaoce da potraže sledeći nastavak; tako je Rejmond iz nedelje u nedelju razvijao i usavršavao crtež u skučenim prostorima. Prelomni trenutak za njegovo napredovanje došao je sa promenom novinskog formata zbog koga je jedan strip zauzimao čitavu stranu (što je već forma strip table) i dozvolio crtaču da se razmaše. Mada su se stvari brzo vratile na staro tj. stari format, pomak je napravljen pa stripovi nadalje drugačije „dišu“ i formalno i tehnički: „Džim“ se pojavljuje u dva standardna kaiša a „Flaš“ u tri krupnija kaiša koje ume da „poremeti“ veća, ambicioznije zamišljena i realizovana slika. Trend smanjivanja prostora koji pripada doživljajima „Džima iz džungle“ a u korist „Flaša Gordona“ nastavljen je dok „Džimu“ nije ostao samo jedan kaiš dok je „Flaš“ dobio dva velika kaiša. Avanture plavokosog atlete, njegove devojke Dejl i profesora Zarkova bile su „adut“ za izdavača (Gordona je, u jednom periodu, redovno objavljivalo 150 novina!) tako i za autore, crtača Rejmonda i saradnika/scenaristu Dona Mura (čija uloga još uvek nije razjašnjena: nije jasno da li je Mur pomagao Rejmondu u stvaranju zapleta ili je bio kompletni scenarista). Iskušavanje Rejmondovih likovnih i montažerskih sposobnosti intenzivnije je u „Flašu“ mada se neka rešenja prenose i u „Džima“ tako da se neretko iste fizionomije pojavljuju na istoj strani, u gornjem i donjem stripu.

Četvrti tom “Flaša Gordon i Džima iz džungle” sadrži stranice objavljene od 11.3.1939. do 5.1.1941.g. Stripovima prethode zanimljivi tekstovi o autorima na koje se Rejmond ugledao - pre svega ilustratore braću Klark - i o saradnji sa Ostinom Brigsom.

U ovom tomu pustolov “Džim iz džungle” iliti Džim Bredli nastavlja svoje avanture po egzotičnoj južnoj Aziji u društvu fatalne crnke Lil (nekada znane kao Šangaj Lil, predvodnice bande kriminalaca) i vernog sluge urođenika Kolu. Uvod u novu Džimovu avanturu najčešće podrazumeva da neko traži njegovu pomoć i to uvek u nevreme: dok Džim i Lil uživaju u večeri u ekskluzivnom restoranu ili ga nego budi iz sna u luksuznom hotelu u gluvo doba noći. Tako se dešava da očajni muž plantažer moli Džima da pronađe njegovu ženu koja se “dala na urođeništvo”; Džim, pak, tvrdi da je žena podlegla “ludilu džungle”. Pošto se potraga uspešno okonča Džima angažuje bogati plantažer da raskrinka “nevaljalog” belca koji buni urođenike. Problem će biti rešen ali se Džimov ljubavni život komplikuje pošto vesela plavuša Kiti “baca oko” na njega pa ljubomorna Lil odlučuje da napusti Džima. Stvari se komplikuju kad Džim i Kiti dožive brodolom i dospeju na pusto ostrvo! Odatle će ih spasiti podmornica jedne od zemalja koja je u ratu - 1940.g. II svetski rat je već besneo u dobrom delu sveta iako su SAD još bile neutralne. Džim će, kao i mnogi strip junaci, krenuti u rat - država ga angažuje da spreči sabotažu u Panamskom kanalu (kraj ove avanture biće u sledećem tomu). Tako je Džim, pustolov sa izrazito kolonijalističkim šmekom, postao ponosni patriota koji izgovara zapaljive rečenice o slobodi!

Za to vreme, u svom univerzumu, na planeti Mong, Flaš Gordon, borac protiv tiranije, požrtvovana Dejl i mudri profesor Zarkov odlaze u neistražene predele večnog leda - veoma je zanimljivo na istoj stranici razgledati prizore plaža na toplim morima - u “Džimu iz džungle” - i snežnih pustinja - u “Flašu Gordonu”. Elem, pošto skrši još jednu raketu Flaš i njegova družina (sa njima je i princ Ronal, zaljubljen u Dejl) bore se za opstanak dok ih (u providnom termoizolacionom odelu) ne spase prelepa kraljica Frija iz zemlje Frigije. U narednih godinu dana čitaoci su pratili nadmetanje Frije i Dejl za Flašovu naklonost, pokušaje tradicionalista da spreče kraljičinu udaju za stranca, ekspedicije u nepoznato, borbe sa svakojakim čudovištima kao i džinovskim divljacima koji žive u pećinama. Čista radost istraživanja nepoznatog meša se sa ljubavnim mukama i jadima zbog kojih će Flaš naporno raditi (jer mu je to lakše nego da razume žensku ćud) ali i par puta biti smrznut i vraćen među žive; cena jednog oživljavanja biće i da se Dejl odrekne Flaša što će Frija pokušati da iskoristi želeći da se uda za Flaša makar i po cenu da se odrekne prestola! I taman kad se intrige, zavere i podmetanja razjašnjavaju na scenu stupa tajni agent Minga Nemilosrdnog koji otima Dejl i odvodi je u prestonicu Monga. Flaš i Zarkov hrle da je oslobode i tako se vraćaju svom primarnom zadatku - svrgavanju tirana. Na svom putu Flaš će sresti mnogo istomišljenika, od drumskih lopova do pripadnika esnafa Elektiričara, i sa tom vojskom krenuti u novu revolucionarno-oslobodilačku kampanju borbe protiv Minga. Uprkos vojnim operacijama Dejl neće biti mirna jer devojke jednostavno ne mogu da ostave Flaša na miru pa nasrću ne mareći za njene suze! Rat, ljubav i ljubomora konstantno pršte na strip stranicama Flašovog životopisa.

Znatiželjni čitalac i posle više od 70 godina može uživati u elegantnim crtačkim bravurama “barokne fantastike” odnosno ovozemaljskim i svemirskim vratolomnim pustolovinama koje vrve od prepoznatljivih situacija i originalnih, novouspostavljenih obrazaca koje su rado “eksploatisali” mnogi autori stasali posle Aleksa Rejmonda.

(„Dnevnik“, 2017)

  Časopis kao agens širenja stripske kulture -
  Strip Pressing

Strip periodika danas

Strip Pressing, s podnaslovom magazin za devetu umetnost, pojavio se 2001. godine, a izdavač je SIIC (Studentsko informativno-izdavački centar), Niš. Publikacija je nastala u pejsažu u kome je, za razliku od bujajuće epohe iz druge polovine dvadesetog veka (magazini, revije, časopisi i strip u dnevnim i, znatno ređe, nedeljnim novinama), hronično nedostajala strip periodika, koja jednako manjka i sada, deceniju i po kasnije. Ovaj nedostatak oseća se danas još više zato što je izvesnija, reklo bi se nepovratna, udaljenost od pola veka dominacije šarenih stripova u nastavcima. Prvi broj Strip Pressinga je imao šezdeset četiri stranice magazinskog formata. Broj stranica će se tokom izlaženja povećavati. Od četvrtog broja popeće se na sedamdesetak; osmi broj je osamdeset stranica; od devetog do petnaestog doseći će maksimum od sto stranica (s izuzetkom broja četrnaest koji se privremeno vraća na osamdeset).

Petnaest godina kontinuiteta prilika je za osvrtanje se na postignuto. U proseku, objavljivan je jedan broj godišnje. U pogledu učestalosti, ovaj časopis može se smatrati godišnjakom. Rezultat je timskog rada, ali spiritus movens čitavog projekta je nesumnjivo Marko Stojanović, urednik i pokretač svih akcija vezanih za časopis. Po rečima samog Stojanovića, u prvih pet brojeva Dejan Stojiljković je imao dosta aktivnu uređivačku ulogu, pomažući Stojanoviću da magazin koncepcijski uobliči i tehnički uhoda. Kompjutersku pripremu za prva dva broja radio je Miloš Milojević, a od tada Vladimir Vukašinović. Isprva je likovni urednik bio Andrija Milojković, da bi od trećeg broja tu ulogu preuzeo Zlatibor Stanković i oblikovao časopis u potonjim brojevima.

Objavljivanje u Strip Pressingu se ne honoriše. No, to nije neka posebnija specifičnost ovog časopisa nego zajednička karakteristika čitavog mnoštva projekata koji se zasnivaju na uzajamnom entuzijazmu svih uključenih strana u ekonomski oskudnim vremenima, sa ograničenom čitalačkom publikom i načinom distribucije. Primerci Strip Pressinga su besplatni, a troškovi štampe supsidirani kroz SIIC koga kao studentsku organizacija finansira Ministarstvo prosvete i od Saveta za kulturu grada Niša.  Ogroman uloženi rad oko prikupljanja materijala, stvaranja mreže saradnika, štampe, distribucije, ostvarivanja kontinuiteta jasno ukazuje na uzajamnost interesa, uloženih energija i vremena tokom šestine veka postojanja časopisa. I tu sve infantilne i jednostrane predstave da li se tu „neko“ koristi dok „neko“ radi bez nadoknade otpadaju. Uloženi rad, vreme i kreativnost učinile su ovaj projekt korisnim za sve stakehoders (aktere, sudionike, uključene – dakle one kojima je stalo i u interesu) i održivim u smislu mogućnosti da se kontinuirano nastavi sa izlaženjem. I tu su na okupu svi „oni“ koji inače sačinjavaju proizvodni ciklus života stripa: izdavač, urednik, crtači, scenaristi, grafički urednik, kritičari, novinari i čitaoci, često u višestrukim ulogama.

Strip Pressing je pronašao svoju nišu u medijskom pejsažu. Nije ciljao i, reklo bi se s dosta sigurnosti, nije ni mogao ostavariti eventualni tržišni cilj, finansijsku održivost kroz kombinaciju supsidija na lokalnom i državnom nivou, plus finansiranje kroz potragu za oglašivačima i prodaju.

Šta bi bila differentia specifica, specifična razlika koja karakteriše Strip Pressing, po čemu se njegovo postojanje i delovanje razlikuje od ostalih izdanja na strip sceni? Razlika svojstvena isključivo jednom predmetu ili pojavi, obeležje po kome se razlikuje od ostalih koji idu u isti pojmovni red? Šta je njegova dodatna vrednost sagledavana iz perspektive različitih kategorija čitalaca i stripske kulture u Srbiji i regionu? Ona se, delimično, mogu doživeti kao retorička pitanja ako fokusiramo svest na kardinalni izostanak strip perodike. U tekstu koji sledi pokušaću da pokažem da ih ne tretiram kao retorička.

Da li postoji strip scena?

Drugo, pomalo sholastičko pitanje je da li postoji strip scena? Mnogi su u svojoj rezigniranosti objavili: strip scena ne postoji! Sa ovom deklamacijom, patosom objave, se uopšte ne slažem. Naravno da postoji, ali je „krnja“ jer ne postoji jedan od ključnih elemenata - kontinuirana domaća produkcija koja se honoriše, od koje se može živeti i na taj način razvijati kao autor u zemlji u kojoj se živi. Gotovo i najpovršnija poređenja sa „zlatnim dobom“ iz osamdesetih pokazuju, međutim, da strip scena nikada, baš nikada nije bila harmonična. Uvek je nešto nedostajalo. Dinamika promena u stripskom pejsažu je donosila neke bitne pretpostavke za razvoj stripske kulture, dok su isto tako neke druge isčezavale. Nikada nije bilo više izdavača i izdanja nego što ih ima danas. Ne treba se zavaravati, u pomenutoj dinamici to, kao i sve drugo, može biti samo privremena faza. U prvoj polovini osamdesetih godina moglo se samo sanjati o albumima koji donose kompletno stripsko delo u dostojnoj štamparskoj reprodukciji. A kada su albumi počeli da osvajaju svoje mesto na stripskoj sceni, upravo je galopirala kriza strip revija. Strip nije bio ni blizu sadašnjem respektibilnom statusu kulturnog artefakta, bio je segment masovne kulture za čiji se legitimitet moralo dugotrajno boriti argumentima, što je rezultiralo karijerom potpisnika ovih redova. Prodor domaćih crtača na svetsko tržište bio je nesravnjivo manji nego što je danas. Situacija nikada nije bila harmonična, stabilna niti statična. U tome se i sastoji dinamika stripskog razvoja, koja uključuje plime i oseke, regresije i progresije.

Namera ovog teksta nije da u faktografskom i statističkom smislu da potpun pregled materijala objavljenih u magazinu, mada će povremeno neka od navođenja biti iscrpna. Čitaocu koji je opremljen navikom i sposobnošću da radvaja činjenice od vrednosnih sudova neće biti teško da tokom čitanja razdvaja ova dva sloja. Neke stvari je moguće meriti čisto kvantitativno, a ukupno dejstvo merljivo je i vrednosno, po onome što ostaje najupečatljivije nakon čitanja.

Specifična razlika

Da se vratim na specifičnu razliku, ono što po mom uverenju karakteriše Strip Pressing. To je podjednaka pažnja posvećena tekstu kao obliku stripske kulture i samim stripovima. Za razliku od časopisa posvećenih kulturi stripa s primarnim naglaskom na tekstualno, kao što su Pegaz i posebno Kvadrat, Strip Pressing se trudio da izgradi ravnotežu između objavljivanja stripova i razmišljanja o stripu. Još nešto je karakteristično za sva tri časopisa, bez obzira na široki izgrađeni saradnički krug, rezultat su pre svega fokusiranog i sistematskog napora jednog čoveka, Pegaz Žike Bogdanovića, Kvadrat Vjekoslava Đaniša, a Strip Pressing Marka Stojanovića.

Kada sam se prihvatio obaveze da napišem tekst o petnaestogodišnjici, dogovor je bio da stavim naglasak na tekstualni aspekt. Ovo ne znači da je prvobitni dogovor odredio pristup nego sam se odlučio za takav pristup na osnovu uvida koje sam posedovao pre nego što sam počeo rad na tekstu. Prava je šteta da Zdravko Zupan nije bio u mogućnosti da takođe napiše tekst za istu priliku iz vlastite perspektive istoričara. Razlog da se ne prihvati te obaveze je upravo obimnost posla koja bi ga čekala, s obzirom na skrupuloznost i minucioznost metoda koju Zdravko primenjuje.

Vizuelni sadržaji

Stoga ću početi prvo od stripova, tačnije od vizuelnog sadržaja. Prva i osnovna karakteristika stripova koje je objavio Strip Pressing je impozantna širina obuhvata - generacijski, kvalitetom koji se kreće od početničkog do majstorskog, geografsko pokrivanje gotovo čitavom područja bivše Jugoslavije, a zatim širenje saradničke mreže na Balkansku regiju, Rumuniju i Bugarsku, što zaista predstavlja zanimljiv iskorak. Među poznatim, etabliranim autorskim imenima zrele generacije našli su se tu Rajko Milošević Gera, Igor Kordej, Vladimir Krstić Laci, Tomaž Lavrič, Dejan Nenadov, Darko Perović, Adrian Barbu, Dragan Bosnić, Vlada Vesović...

Najzanimljivije je, naravno, pratiti generaciju koja dolazi zatim, bilo da je već internacionalno afirmisana, bilo da čini korake u tom pravcu in real time – Dražen Kovačević, Aleksa Gajić, Goran Sudžuka, Milan Jovanović, Dalibor Talajić, Toni Fejzula, Leonid Leo Pilipović, Tihomir Čelanović, Stevan Subić, Siniša Banović, Jovan Ukropina, Srđan Nikolić – Peka, Milorad Vicanović – Maza... Majstor networkinga Marko Stojanović povezao je projekt Strip Pressing sa Vekovnicima,  stripskim serijalom za koji piše scenarije okupivši šezdesetak autora iz, kako piše u Wikipediji, osam zemalja Jugoistočne Evrope, što je još jedan argument u prilog tvrdnji da strip scena postoji. Otud dvostruka motivacija za mnoge saradnike Strip Pressinga. U magazinu najobilnije su bili zastupljeni Zoran Tanev s devedesetak tabli po scenariju Olivera Romelskog, Toni Radev sa sedamdeset šest sa različitim scenaristima, kao i Vladimir Brajović i Nebojša Pejić sa po četrdesetak. Besmisleno je i nemoguće za svrhe ovog teksta pomenuti sva imena crtača i scenarista. Nasumično ostali u „memoriji pamćenja“ su Maksim Šimić, Filip Andronik, Iztok Sitar, Tihomir Tikulin – Tico, Robert Bob Solanović i Boban Savić – Geto, svakako ne po njihovoj proporcionalnoj zastupljenosti nego iz jednostavnog razloga kvaliteta, a i već postojeće senzibilisanosti za njihov rad od strane potpisnika ovih redova. Žena crtača, nažalost, ima izuzetno malo, ako se nisam prevario, jedino su prisutne Bojana Dimitrovski i Danijela Radosavljević.

To je letimični pregled što se tiče crno-belog stripa koji se izražava u tablama. Strip u boji, po prirodi tehničkih mogućnosti magazina, je kratke forme, jedna do maksimalno dve table. Za to je korišćena zadnja korica i, eventualno njena unutrašnja strana. Tu je briljirao, po svom običaju, Rajko Milošević Gera. U kolornom nastupu pridružili su mu se Aleksa Gajić, Milenko Tunjić, Jovan Ukropina, Milisav Banković, Nebojša Cvetković, Mihajlo Dimitrijevski The Mičo i Emir Durmišević.

Strip Pressing nije zanemario ni kratku formu kaiševa. Osvrćući se bez podrobnog prelistavanja, u sećanju ostaju kaiševi Tihomira Tikulina – Tice i Tihomira Čelanovića...

Od vizuelnog materijala tu su i crno-bele ilustracije. U tom domenu se vrednosno ističu Rajko Milošević Gera, Dragan Bosnić, Dražen Kovačević, Siniša Banović, Jovan Ukropina, Dušan Cvetković... Kako neki autori zriju tokom petnaestogodišnje časopisne istorije...! U radu Dražena Kovačevića to je evolutivni put koji će doživeti svoj krešendo van stranica magazina, u opčinjavajuće laviranom albumu Valkira i vizuelnoj perfekciji kondenzovanoj u kratkom stripu Ni na nebu ni na zemlji. Ovo rečeno za Kovačevića važi za čitavu grupu crtača: Jovanovića, Subića, Banovića, Ukropinu, Fejzulu... Što bi rekao Tito, „dok imamo ovakvu omladinu...“, i tako to...

Posebna pažnja je posvećena kolornim naslovnim stranama. Ne mali broj njih poseduju silovitost, što smatram odličnim nastupom u formiranju vizuelnog identiteta. Još prvih godina, dok nisam čitao Strip Pressing, već ga tek viđao po webu, naslovnice su prvo što me je privuklo magazinu. Sjajni coveri Dražena Kovačevića, Gere, Miroljuba Milutinovića – Brade, Tonija Fejzule, Alekse Gajića, Vladimira Krstića Lacija, Miloša Nicića, Nebojše Pejića... zaista praktično većine autora koji su bili angažovani u ove svrhe.

Tekstualni sadržaji

Tekstovi u Strip Pressingu mogu se podeliti na tri glavne grupe, kratke kritičke prikaze, duže obrade neke teme i intervjue. Počeću od recenzija uglavnom kraćih od pola časopisne stranice. Zanimljivo je da ovaj žanr postaje zastupljen negde od sedmog broja. Najviše ih je napisao Pavle Zelić, pet prikaza, Aleksandar Mičić četiri, Nikola Temkov i Dalibor Đorđević po tri, Dejan Stojiljković, Saša Stojanović, Uroš Smiljanić, Predrag Stanković i Aleksandar Teokarević po dve, od poznatijih imena po jednu Boris Lazić, Marko Stojanović, Predrag Ž. Vajagić, Dragan Predić... Naravno, granica između kratkih recenzija i tematskih tekstova počinje da se gubi, pošto se neki od prikaza prostiru na više od jedne časopisne stranice. U ovom segmentu pojavljuje se i izvestan konflikt interesa između uredničke uloge i objekta recenzije pošto jedan broj prikaza govori o stripovima kojima je scenarista Marko Stojanović.

Najzastupljeniji autori tematskih i kritičko-analitičkih tekstova su Uroš Smiljanić s osam tekstova od kojih su neki izrazitog kvaliteta, Dejan Stojiljković, Goran Marković, Boris Lazić, Toma Neverov, Marko Stojanović, Pavle Zelić, Zdravko Zupan, Zoran Stefanović, Dušan Banjanin, Zlatibor Stanković, Nikola Miličević i još gotovo desetak autora. I jedno žensko ime među autorima tekstiova – Danijela Petković. Strip Pressing donosi često i po dva analitička teksta po broju.

O stranih tema koje su obrađene tu su Dilan Dog, Helblejzer, Alan Ford, 100 Bullets, Hogar Strašni, Spajdermen, Sten Li, Sendmen, Transmetropolitan, Princ Valijant, Tintin, Frenk Belami, Sin City, Torpedo, Ratnici sa Akbara, Korto Malteze, Akira, The Walking Dead, Deadpool, Black Jack, Planetary, ĐoĐo, The Sixth Gun, Vagabond, Krcko – Mašero, Wolverine... Pišem ih na način kako su objavljene, neke u originalu, neke u transkripciji ili transliteraciji.

Od domaćih tema, tu su Max Debris Toni Radeva (scenario: Đorđe Milosavljević, Marko Stojanović), Bane Kerac - Kethetn (Cat Clow) i Kobra, Rajko Miložević Gera – Scalped, Egostriper Alema Ćurina, Dikan, Družina Dardaneli, Vekovnici, Bocko Miodraga Veličkovića, Branko Plavšić (in memoriam), Ivica Bednjanec (in memoriam), Miodrag Miša Marković (in memoriam), Južni Darkwood, Strip revija...

Intervjui

I sada dolazimo do najekstenzivnijeg tekstualnog segmenta magazina – intervjua. Ono što je tu fascinantno je nihov broj i – kvalitet. Marko Stojanović je uradio većinu intervjua. Objavljeno je oko četrdeset pet intervjua ili u proseku tri po broju. Oni zauzimaju sto osamdeset pet magazinskih stranica, odnosno u proseku dvadeset četiri po broju. Najduži iznose deset stranica, a prosečna dužina intervjua je četiri stranice.

Od intervjuisanih stranih autora, tu su Voren Elis (prevod), Majk Minjola (prevod, komplilacija), Brajen Bolend (razgovarao Bojan M. Đukić), Ticijano Sklavi (prevod), Piter Snejbjerg (razgovarao Marko Stojanović), Stefano Andreući (izuzetno kvalitetni ragovor vodio je Zlatibor Stanković). Podkategorija su intervjui sa scenaristima. Među njima su Džejson Eron (razgovarao Marko Stojanović), Endi Digl (razgovarao Marko Stojanović), Mark Milar (prevod), Robert Kirkman (prevod) i Roberto Rekjoni (razgovarao Zlatibor Stanković). Najčešće zahvaljujući Draganu Prediću urađeni su intervjui s nizom rumunskih autora (Adrian Barbu, Marian Miresku, Aleksanru Čubotariu, Viorel Pirligras i Aleksandru Talamba Tamba), a Marjan Milanov i Zlatibor Stanković su uradili intervju s bugarskim autorom Borisom Klisurskim.

U domenu intervjua još jače počinje da se gubi granica šta je strano, a šta domaće... Zgodna reč domaći donekle ublažava klasifikacijski problem, a pod njim podrazumevam sve one koji su rođeni, formirali se u regionu ili koji su se, kao Met Holingsvort, odomaćili. O Geri ili o meni koji živimo van zemlje skoro četvrt veka - on u Barseloni, ja u Amsterdamu - prepuštam vama da zaključujete koliko smo domaći. Sa Rajkom Miloševićem Gerom objavljena su čak tri intervjua na dvadesetak stranica. Najduži od ova tri vodio je Bojan M. Đukić, a ostala dva Marko Stojanović. Tu je takođe krajnje interesantan long size razgovor s Draženom Kovačevićem. Ragovori s Vladimirom Krstićem Lacijem, Goranom Suždukom i Daliborom Talajićem ništa manje ne zaostaju po zanimljivosti i inspirativnom razgovoru. Nešto kraćeg obima su dva intervua s Aleksom Gajićem, zatim s Igorom Kordejem, Darkom Perovićem, Metom Holingsvortom, Tihomirom Čelanovićem, Aleksandrom Sotirovskim, Markom Đurđevićem, Leonidom Leom Pilipovićem, Miroljubom Milutinovićem – Bradom, Zoranom Stojiljkovićem – Kizom, Tonijem Radevim, Nebojšom Pejićem, Vladimirom Brajovićem i Bobanom Savićem – Getom. Među tim nešto kraćim intervjuima posebno odskaču po zanimljivosti Stojanovićevi razgovori sa Stevanom Subićem (počevši od sjajnog naslova Vreme stoji, a prostor se krivi kako ja poželim) i Tonijem Fejzulom. Kao poslastica dolaze intervjui sa scenaristima Zoranom Stefanovićem i Miljenkom Horvatićem, kao i razgovor Živojina Tamburića s Vjekom Đanišem, urednikom i izdavačem sjajnog časopisa Kvadrat i istoimene bibiloteke albuma.

Zašto su intervjui važni?

Metod kojim je Marko Stojanović vodio intervjue zasniva se na dopisivanju mejlom. „Slanje prve ture pitanja, i u zavisnosti od odgovora postavljanje podpitanja i novih pitanja, kako bi razgovor bio što životniji i dinamičniji“, po rečima samog Stojanovića. To je i omogućilo da se u pitanjima koja slede povremeno vrati na detalj iz odgovora koji mu je prethodio, da se ostvari interaktivnost ili povratna sprega, iskazano tehničkim jezikom.

Povratna sprega se, međutim, ne završava na unutrašnjoj strukturi intervjua. Stojanović se uređivački trudi da dovodi, kada god je u prilici, intervjue u sinergiju sa stripovima, da segmente dovodi u artikulisane parove rubrika. Otud, recimo, intervju sa Brajenom Bolendom prati njegov strip, jedna stranica iz sjajne knjige „Bolandovi stripovi“ (deceniju kasnije ju je objavio Makondo). Intervju s Kordejem propraćen je stripom Tarzan itd.

Našavši se u višestrukim ulogama u Strip Pressingu, kao urednik, scenarista, na par mesta crtač, kritičar, autor maratonskih intervjua, Stojanović se trudio da napravi produktivne sinergije iz tih ukrštanja. Većinu njih ne smatram konfliktom interesa, osim onog već pomenutog. Naprotiv, urednička uloga ključno je profitirala od Stojanovićevog scenarističkog identiteta i pune svesti koliko je scenaristički aspekt stripske kulture zanemaren i podrazumevan, a u kritikama najčešće sveden na prepričavanje događaja iz priče. Pomenutu seriju intervjua sa stranim i domaćim scenaristima smatram bitnim doprinosom ne samo ovoj branši profesije u mediju nego atrikulaciom njenog mesta u kulturi stripa. Kad kolege iz branše intervjuišu jedni druge, to smatram dodatnim izazovom da se dogodi plodan razgovor, kao što je to bio slučaj kad urednik i izdavač Živojin Tamburić intervjuiše urednika i izdavača Vjeku Đaniša.

Većina Stojanovićevih sagovornika savršeno shvata, a to najbolji intervjui potvrđuju, da razgovori nisu tek zanimljivost uz strip, pa čak ni zanimljivost koja dodaje nešto kolorita uz autorovu ličnost nego važan oblik širenja i artikulacije stripske kulture. Nije pri tome važno da li intervju ima formu ćaskanja ili ne, bitno je da li se tokom razgovora dodiruju neka od pitanja relevantnih za medij stripa, a tih pitanja ima mnoštvo, od kojih su neka ključna za trenutak medijskog razvoja stripa u kome sagovornici razgovaraju. Marko Stojanović, Vjeko Đaniš, ponekad potpisnik ovih redova... nema puno ljudi koji su spremni da se upuste u rad na dugačkim intervjuima, pošto oni jesu zahtevan oblik novinarstva.

Zaviriti u radionicu autora stripa kroz druženje, saradnju, kroz dugotrajne spontane razgovore pruža dragocene uvide u kreativni proces.... Kada to nije mogiće, „druga najbolja stvar“ su intervjui, koji i jesu posebna vrsta sistematski strukturisanog razgovora. Presudno je važno je da iza njih ostaje zabeležen trag kome se moguće vraćati, a ne tek sećanje. Odmah po nastanku, oni postaju veoma koristan izvor - kako za pisanje kritičkih analiza, tako i zadovoljavanja čitalačkog interesa šire publike, koji ne jenjava nužno s protokom vremena, a često i raste. Stvaralački postupak je velika tajna i kada taj postupak pokušava da verbalizuje, autor prelazi u drugi medij, dakle i u drugu vrstu uloge. Čin verbalne artikulacije postaje ne više izražavanje crtanjem nego mišljenje o vlastitom stripu, vlastitom postupku, mišljenje o razlikovanju svoga pristupa u odnosu na druge, prepoznavanje svojih uzora i učitelja, kao i pozicioniranje vlastitog mesta u stripskom pejsažu, pa sve do razmišljanja o mediju kao takvom.

Koliko god da zavisi od sposobnosti artikulacije sagovornika, kvalitetan rezultat ovih maratonskih razgovora ne bi bio moguć da nije sistematskog napora Marka Stojanovića da te razgovore pripremi, poznavanjem njihovih karijera i problema koji ih opsedaju da pomogne da se autori otvore i, konačno, strukturom pitanja usmeri razgovor u pravcima koji dodiruju i neke suštinske teme. Prvobitna namera mi je bila da višestruko „preorem“ sve intervjue, da uz pisanje izdvajam stavove sagovornika, zaključke koje smatram posebno važnim, a koji imaju opštije važenje od čisto lične autorske priče. Morao sam da odustanem od ove ideje jer ih je toliko da bi to udvostručilo dužinu ovog teksta, i produžilo vreme potrebno za njegov nastanak.  Odustao sam, a u slučaju da niste čitali ovu seriju impresivnih razgovora, potražite izašle brojeve, uverite se,  oni su verujem najvredniji argument širenja stripske kulture koji je pružio Strip Pressing.

Strukturalne dileme

S obzirom na učestalost izlaženja koja Strip Pressing u ovih petnaest godina definiše kao godišnjak i sadržaja koji je u njemu, pojavio se jedan identitetski problem koji nisam mogao da ignorišem. Strip Pressing se opirao da bude godišnjak, i postoji čitav niz tragova o tome na nivou dizajna, strukturisanja sadržaja, a o tome ponajviše govore one dve stranice koje donose pregled sadržaja, a koje su se pokazale često informacijski manjkave.

Nedovoljno je osmišljena podela pregleda sadržaja u dve odvojene grupe, stripove i tekstove koja otud narušava hronološki pregled stranica. Taj problem uopšte nije dizajnerski, koliko je konceptulne prirode. Izvesna ambivalencija u opredeljenju između časopisa definisanije strukture i „fanzinskog splina“ nije donela ovom značajnom projektu dodatnu vrednost. Mada je bilo pokušaja da pojedini brojevi u pogledu pregleda sadržaja izgledaju inovativnije, to je pre svega doprinelo otežavanju čitalačke prohodnosti kroz časopis. Stara lekcija iz dizajna – on je primenjena umetnost; onog momenta kad u njemu pretegne poništavanje korisničke svrhe (ergonomije) tada se dizajn počinje da okreće protiv vlastite namene. Koliko god dizanersko prikazivanje sadržaja namerno htelo da bude razbarušeno i da se slobodno menja u izgledu iz broja u broj, u ergonomsko-čitalačkom smislu to postaje jedan od iritantnijih i konfuznijih aspekata časopisa koji pokušava sistematski da prati stripsku kulturu i učestvuje u njenom kreiranju.

Da to nije pitanje ukusa nego sistemski izvor grešaka, pokazuje činjenica da su se na stranicama koje donose pregled sadržaja povremeno gubili vitalni podaci o ilustratoru na zadnjoj korici ili autoru stripa „unutar“ intervjua (Betmen, Leonida Lea Pilipovića; Tarzan Igora Kordeja...), pogrešno su ili nedosledno ispisivana imena autora iz okolnih balkanskih zemalja. Takođe, u pregledu sadržaja uopšte ne postoje imena recenzenata niti tema recenzija, koje se protežu ponekad i na punih pet stranica časopisa, kao što je slučaj u poslednja tri broja, što dakle postaje uređivačka praksa i standard. Istovremeno, imena autora svakog pojedinačnog kaiša stripa su minicuozno navedena u svakom pregledu sadržaja. Trud, autorsko umeće i relavancija ove dve delatnosti time bivaju nespretno dovedeni u disproporciju. Ne postoji opravdanje za ovakvu nehajnost. Nesrećan oblik sinergije je i montaža stripova unutar intervjua. Ovo šteti ukupnoj percepciji magazina, otežava čitanje intervjua i bitno šteti svakoj stripskoj tabli. Što je primereno fanzinu koji se služi buntovnom anarhičnošću i estetikom subverzivnosti, nije „srećan brak“ za strip reviju, časopis, godišnjak kome alternativnost nije izbor. No, ko je isprva uopšte mogao znati da će se ovaj časopis izboriti za petnaest godina sistematskog izlaženja? Budimo zahvalni da se to dogodilo.

Uređivanje strip revije ili časopisa pomalo je nalik pripovedanju u nastavcima. Zašto pripovedanju? Zato što mi, dok uređujemo, selektujemo, pozivamo saradnike, slažemo mozaik koji želi da zadobije smisao i ispriča jednu konzistentnu vrstu priče. Uređivačka politika, što je druga reč za uređivački koncept i sprovođenje tog koncepta u delo, jeste, ako je dobra, uvek i uređivačka poetika.

Strip Pressing doprineo je oživljavanju komunikacijske zajednice vezane za strip u Srbiji i u šire shvaćenom regionu. Njegovo dejstvo je ograničeno činjenicom da je godišnjak, kao i tiražom. No, ako imamo svest o transformaciji ciljnih grupa medija stripa, nekada masovnog medija vezanog za, ali i ograničenog na domen uličnog kioska - a ta svest nam je neophodna da bismo uopšte prosuđivali ovaj segment kulture - ovaj magazin je postao aktivnim svedokom stasanja generacije strip autora i njihove sposobnosti da artikulišu svoj rad kao vitalan i legitiman oblik kulture.

(Objavljeno u monografiji 15 godina Strip Pressinga, 2017)

  ...u kalifatu i oko njega;
  „Iznogud Kalifov odmor“ Gosinija
  i Tabarija; izdavači „Čarobna knjiga“ i
  „Darkwood“, 2016.

Na ovim prostorima jedan od „standarda“ za humoristički strip, uz „Asteriksa“, „Taličnog Toma“, „Alana Forda“, „Hogara“, svakako je i „Iznogud“. Strip, koji traje duže od pola veka, uspeo je da iz jedne generacije stripofila „pređe“ u sledeće, dokazujući da dobar strip nije roba za jednokratnu upotrebu već ima kvalitete koji izdržavaju i najteži test - protek vremena. Serijal je započeo 25.01.1962. godine u časopisu „Rekor“, pod naslovom „Avanture kalifa Haruna al Prašida“. Četiri godine kasnije, 1966.g, objavljen je prvi album ovog serijala pod naslovom „Veliki vezir Iznogud“. Od 1968. do 1973.g. Iznogud se pojavljuje u prestižnom magazinu „Pilot“ zajedno sa legendarnim junacima Asteriksom i Taličnim Tomom. Sledeće tri godine, od 1974. do 1977.g, u „Žurnal di Dimanšu“ Iznogud komentariše vesti; stripovi su sakupljeni u dva albuma pod naslovom „Gnusni Iznogud komentariše vesti“. Iznenadna smrt genijalnog scenariste Renea Gosinija (1926-1977), kreatora „Umpah Paha“, „Taličnog Toma“, „Asteriksa“ i „Iznoguda“, ne prekida serijal: 1978.g. je objavljen poslednji zajednički album „Želim da postanem kalif umesto kalifa“ a Žan Tabari (1930) nadalje crta i piše priče o Iznogudu - sveukupno 14 albuma - uvek potpisujući kao autora i svog prijatelja Gosinija. Nakon Tabarijeve smrti 2011.g. serijal nastavlja Tabarijev sin Nikola u saradnji sa nizom scenarista. Strip „Iznogud“ i dalje izlazi a doživeo je i dve ekranizacije: kao crtana serija (1995) i bioskopski film (2005). Čitaoci socijalističke Jugoslavije pratili su „Iznoguda“ u više izdanja, od „Politikinog zabavnika“ iz ranih 1970-tih preko „Stripoteke“, „Eks almanaha“ i drugih.

Serijal je crtan prvenstveno za časopise pa su njegove epizode su kratke, od 8 do 20 strana; posle određenog vremena epizode su sabirane u album, bogato opremljen i štampan na kvalitetnom papiru. Namera „Darkwood“-a i „Čarobne knjige“ je da objavljuju albume po redosledu originalnog pojavljivanja.

Sećajući se početaka serijala Gosini je pričao kako je veliki vezir nastao slučajno: dok je pisao scenario za strip „Nikolica“ u epizodi koja se dešava u kampu u prirodi učitelj deci priča o veziru koji je žarko želeo da postane kalif umesto kalifa. Kada je Gosiniju i Tabariju iz redakcije „Rekora“ predloženo da pokrenu novi serijal došli su na ideju da parodiraju „Hiljadu i jednu noć“ ali iz specifične vizure zločestog i upornog vezira. Gosini je odlučio da se prepusti zadovoljstvima osmišljavanja najotrcanijih štosova i igara reči na tu temu. Naravno, Gosini je preskroman jer su mnogi autori pokušavali da „dobace“ do takvih štosova i igara rečima ali su neslavno propadali jer samo majstorska dela mogu biti jednostavna i lepršava.

Svaka epizoda stripa je celina za sebe i počinje iz standardizovane postavke - u bogatom srednjevekovnom Bagdadu stoluje debeljuškasti dobričina (naivčina), kalif Harum al Prašid (u originalu Harun al Pusah); njegova „desna ruka“ je veliki vezir Iznogud koji ima žarku želju da „postane kalif umesto kalifa“ i traži sve moguće i nemoguće načine da to ostvari. Iznogud (na engleskom „nije dobar“) je prvi negativac, u francusko-belgijskoj strip školi, koji je postao junak stripa. Njegova ambicija, zloba i beskrupuloznost nemaju granica; večno gladan moći on ne bira sredstva da postigne svoj cilj u čemu mu, ne uvek sa potrebnim entuzijaznom (jer često izvlači deblji kraj), pomaže sluga Dil el Tant. I dok je slugi jasno da zla rabota nema uspeha Iznogud, zaslepljen planovima o moći i slavi, neprestano smišlja podlosti i zavere. Vezirova zloba utiče i na njegov izgled - od sitnog, suvog tela do dugog, šiljatog nosa i isto takve brade - i histerično-kolerično ponašanje. Njegov nesvesni protivnik je, pak, sav okrugao i mek, na prvi pogled dobroćudan do infantilnosti; i Dil el Tant je trbušast jer i u njemu ima neke dobrote.

Treći tom Iznogudovih nevaljalstava donosi četiri nova pokušaja da se eliminiše kalif. Vezirov repertoar podlosti neiscrpan je: pošto odmor krije mnoge opasnosti - davljenje, sunčanicu, ajkule, vrtloge - on, u priči „Letnji odmor ili More, nemoj da te brige more! Pođi na more!“ ubeđuje svog gospodara da odu na more kao obični turisti. Naravno, svi njegovi planovi neslavno propadaju jer „ko drugom jamu kopa - sam u nju pada“ što u ovom slučaju znači da sam mora da zatrpa rupe pred nezgodnim čuvarem plaže. Sledeći genijalni plan, u „Sportovima u kalifatu“, bazira se na pričama putnika Ali Čamprija koji tvrdi da postoji nešto što se zove sneg što je „hladno i klizavo, ljudi lome kosti ili se smrznu“. Ove preporuke su dovoljne da Iznogud, uz malu pomoć proteranog meteorologa, u pustinji stvori raj za zimske sportove, da tamo dovede kalifa i - izvuče deblji kraj. Ni pokušaj slanja kalifa na jedrenje u brodu baksuznog kapetana Mare al Maler, koji je imao već 27 brodoloma, neće ispasti kako je zamišljeno ali će putnici videti nekoliko ostrva sa živopisnim domorocima-ljudožderima, kiklopom i pticom Rok. Konačno, u „Gazbutanovom balonu“ vezir će se okrenuti sredstvima iz uvoza - napitku od koga se postaje buba mokrica. Samo, kako da natera kalifa da popije pun balon eliksira? Potrebna je višestruka domišljatost. Ali, poslednja, fatalna kap neće završiti u grlu kalifa već onesvešćenog... pogodite sami.

„Iznogud“ je vragolast i veseo strip, urnebesan do apsurda. Tabari majstorski crta pokrete junaka, izraze lica, mimiku koja potcrtava replike. Poneki crtež je na prvi pogled „gust“ ali će pažljivi gledalac u njemu otkriti mnoštvo sjajnih detalja. Gosinijev scenario je, pak, ingeniozno remek-delo vođenja priče, gradnje i dizanja tenzija uz mnoštvo finih detalja, iščašenih replika i paralelnih dešavanja koji se svi stiču u finalnim scenama kulminacije (što se neretko dešava bukvalno u poslednjoj sličici)!

Rečju, „Iznogud“ funkcioniše bez ikakvih zastoja ili praznog hoda, čitaoce lako uvlači u svoj svet i može ih nasmejati do suza.

(„Dnevnik“, 2017)