...Udruženja stripskih
  umetnika Srbije.

Dom omladine Beograda
i Udruženje stripskih umetnika
pozivaju vas na
5. GODIŠNjU IZLOŽBU
UDRUŽENjA STRIPSKIH UMETNIKA SRBIJE
od 1. novembra u 19:00
do 13. novembra 2016.
Dom omladine Beograda //Galerija

Prva Evropa gleda novu Evropu – Strip u Srbiji 2016. svedoči o svom vremenu i prostoru kroz izložbe, jubileje i svetske uspehe

Peta godišnja izložba Udruženja stripskih umetnika Srbije otvara se 1. novembra u Domu omladine Beograda • Godina jubileja: vek i po profesionalnog rada, četrdeset godina od osnivanja grupe „Beogradski krug 2“ i trideset godina od osnivanja prvog nacionalnog udruženja • Srpski i regionalni autori objavljuju na svim kontinentima • Sistem kurseva i škola za odgajanje podmlatka je u Srbiji dobro uspostavljen

U plavim i žutim bojama, lepa vinčanska sveštenica, pripadnica prve evropske civilizacije od pre 6 000 godina, janusovski osmatra našu prošlost i budućnost. Ovo je slika Zorana Tucića sa motivima stripa „Treći argument“, koji po pričama Milorada Pavića i scenariju Zorana Stefanovića, čitaocima u Francuskoj upravo priča o predstojećoj sudbini Evrope i čovečanstva.

Tucićeva ilustracija oglašava glavni godišnji događaj za naš profesionalni strip — Petu godišnju izložbu Udruženja stripskih umetnika Srbije (USUS) koja se održava od 1. do 13. novembra u galeriji Doma omladine Beograda. Izložbu će u utorak, 1. novembra, u 19 časova otvoriti Rade Tovladijac, predsednik USUS, kao i ugledna imena stripa i kulture — Ljubomir Kljakić, Bojan M. Đukić i Slobodan Ivkov, povodom dva važna jubileja stripskog udruživanja kod nas.

Biće predstavljeni radovi preko 250 likovnih umetnika i scenarista iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i drugih zemalja gde žive članovi udruženja. Mnoge od radova je publika u Evropi, Aziji i Americi već čitala, ali neki će biti i premijerno predstavljeni. Izlažu se digitalni otisci stripskih tabli koje prikazuju veliki žanrovski dijapazon srpskih umetnika — od satiričnog, preko realističkog, do avangardnog stripa. Kao i svake godine, USUS, uz velikane i doajene stripa poput Laze Sredanovića ili Jovana Stojanovića iz Pariza, izlaže i radove onih koji tek ulaze u svet profesionalne umetnosti —nagrađivane mlade umetnice Senke Milutinović iz Beograda (r. 1999), Katarine Mičić iz Leskovca i Mine Nikolić iz Kragujevca (r. 2002).

USUS u 2016. godini

Udruženje stripskih umetnika Srbije je i tokom 2016. godine imalo važne izlagačke, pedagoške i izdavačke delatnosti.

USUS je iniciran 2008, kao obnova Udruženja strip auto­ra Srbije (1986-1992). Ima preko 300 članova i među najvećim je profesionalnim udruženjima ove vrste u Evropi. Svoje projekte radi u saradnji sa ustanovama u zemlji i svetu, a najviše sa Domom omladine Beograda i Francuskim institutom u Srbiji. Osim Tovladijca, članovi Upravnog odbora su i Lazo Sredanović, Branislav Kerac, Dragan Lazarević (potpredsednik) i Marko Stojanović.

Pedagoški program Udruženja sprovodi se u Školi stripa i ilustracije „Đorđe Lobačev“ (postoji od 1992) u Dečjem kulturnom centru u Beogradu, pod vođstvom profesora Vladimira Vesovića, kao i preko škola i kurseva u desetak gradova Srbije i regiona.

Neki od najpoznatijih programa tokom 2016. su održani u Domu omladine Beograda, poput medijski veoma zapaženog ciklusa tribina o zabranjenim temama srpskog i jugoslovenskog stripa „Sred četkica, bajoneta...“ uz učešće glavnih stručnjaka, ili popularne Škole vizuelnog pripovedanja pod vođstvom Borivoja Grbića, kao odeljka Škole „Đorđe Lobačev“.

Na redovnoj godišnjoj skupštini koja će se takođe održati 1. novembra, USUS će imati komemorativni deo posvećen kolegama preminulim prethodnih godinu dana, među kojima su i Nebojša Vuković – Nele (1971-2015), Borislav Stanojević (1953-2015), Risto Banić (1947-2016), Zoran Savković Džeri (1950-2016) i Veljko Nikitović (1948–2016).

Za zasluge na društvenom planu, Udruženje stripskih umetnika Srbije dobilo je 2016. zvanje „Vitez Umetnosti“ koje dodeljuju princeza Linda Karađorđević i Kraljevski red vitezova.

Srbija je posebna u Evropi po — udruživanju

Moderni strip se kod nas profesionalno radi već vek i po, a u Srbiji danas, osim USUS, deluje pedesetak udruženja, škola, ustanova i grupa koje međusobno čine dobrovoljnu mrežu. Ovaj model srpskog organizovanja je specifičan u Evropi, a u 2016. slave se dve značajne godišnjice profesionalnog udruživanja kod nas.

Naime, od 1974. strip u Srbiji se više kulturološki i teorijski vrednuje kroz tumačenja Žike Bogdanovića, Ranka Munitića, Ljubomira Kljakića i drugih, najviše kroz časopise „Pegaz“, „Kultura“ i „Student“. U takvom okviru je pre 40 godina, u novembru 1976, umetnik i kulturni aktivista Bojan M. Đukić registrovao „Beogradski krug 2“, grupu koja će kasnije postati jedna od najznačajnijih u Evropi, čiji je rad doveo i do drugih esnafskih udruživanja, sve do USUS.

Zatim je, po ideji Slobodana Ivkova iz 1984. godine, počelo i šire esnafsko udruživanje stripara u Jugoslaviji. U Zagrebu je 1985. osnovano Društvo autora stripa Hrvatske, a u Beogradu je 1986. održana osnivačka skupština Udruženje autora stripa Socijalističke Republike Srbije (kasnije Udruženja strip autora Srbije), gde je učestvovalo 48 članova, pretežno iz Beograda, Novog Sada i Gornjeg Milanovca, ali i drugih gradova. Predsednik USAS je postao Žika Bogdanović, potpred­sednik Ljubomir Kljakić, sekretar Aleksandar Timotijević, a članovi predsedništva Zdravko Zupan, Zoran Đukanović, Lazar Stanojević, Željko Pahek, Bojan M. Đukić i Momčilo Rajin. Predsednik odbora samoupravne kontrole bio je Jovan Nikolić, a Komisije za prijem u članstvo Branislav Kerac. Podršku je pružio Savez socijalističke omladine Srbije, a Dom omladine Beograda je dao prostorije za rad.

Po izveštajima sa skupštine od pre trideset godina vide se velika očekivanja i narasli duh profesije: „Primarni zadatak udruženja je, kako je u statutu i naglašeno — unapređenje strip kulture na našem podneblju, briga o pravilnom društve­nom i kulturnom vrednovanju strip stvaralaštva. Krenulo se od početka, jer sve što do sada imamo su radovi naših auto­ra razasuti po novinama i magazinima kao i tekstovi i studije koje se bave ovim medijem. Verujemo da će ova dva nedav­no oformljena udruženja (u SR Hrvatskoj i SR Srbiji) doprineti pravom tretmanu i valorizovanju ovog medija u našoj sre­dini što im i jeste primarni cilj.“ (YU strip magazin, br. 79/80, mart 1986, str. 59)

Godina 1986. je važna i zbog izložbe Jugoslovenski strip 1935-1985. koja je održana u Salonu muzeja savremene umet­nosti u Beogradu, kao i izložbe Jugoslovenski strip 1866-1986. u Jugoslovenskom kulturnom centru u Parizu, što je bila obnova većeg objavljivanja naših stripara u inostranstvu.

Velikan Aleksandar Hecl i druge godišnjice

Spisak velikih godišnjica se ovim ne iscrpljuje. Udruženje stripskih umetnika Srbije neguje uspomenu i na velikana evropske umetnosti, crtača, slikara i scenaristu Aleksandra Hecla iz Zemuna (1926-1991), povodom devedeset godina od rođenja i četvrt veka od smrti, ali i početka njegovog rada u „Pionirima“ (1956) kao i izlaska jedine monografije „Aleksandar Hecl — Umetnost ilustrovanja“ (1996).

Tu su i jubileji vezani za značajnog karikaturistu i strip crtača Jovana Pešića (1866–1936). osamdeset godina časopisa „Mika Miš“, jednog od najboljih u Evropi (1936); 70 godina od ideološke zabrane stripa od strane KPJ (1946); 60 godina osnivanja „Dečjih novina“ (1956); pola veka časopisa „Pingvin“ i „Miki“, ali i Asteriksa na srpskom jeziku sa epizodom „Zvezdoje i Kleopatra“ (1966).

Pre 40 godina je objavljivan strip Nikole Maslovare Maslija „Marko Kraljević i družina“ u „Politikinom Zabavniku“ (1976), a tu je i 30 godina časopisa „Val strip“ (1986).

Pre četvrt veka, 1991, objavljen je fanzin „Alas! Comics“ („Avaj! Strip“) Aleksandra Zografa; izašao je jedan broj „Politikinog zabavnika“ na ruskom jeziku; Branislav Kerac i Željko Pahek počeli su da objavljuju u Sjedinjenim Američkim Državama, a u Jugoslaviji je izašao prvi album serijala „Čuvari zaboravljenog vremena“ Miroslava Marića i Vujadina Radovanovića, kojeg sada digitalno čita ceo svet. Obeležavamo i 20 godina časopisa „Strip mania“, „Lavirint“ i „Striper“, superjunaka „Kapetana Nitrata“ po scenarijima Borislava Stanojevića, ali i prve izložbe Leskovačke škole stripa, te osnivanja Zaječarske škola stripa (1996).

A pre 15 godina, 2001, pojavio se pred francuskim čitaocima strip Gorana Skrobonje, Dražena Kovačevića i V. Vesovića „Točak“ — pobednik evropskog konkursa „Glena“ za najbolji novi strip.

Sve ovo svedoči o dubokoj ukorenjenosti našeg stripa u domaću i svetsku kulturu i podseća na veliki umetnički, kulturni i vaspitni značaj koji umetnost vizuelnog pripovedanja ima za naše društvo.

  ...u Rumuniji

Od 28.10.- 30.10.2016. u Temišvaru će se održati festival stripa i animacije Comics Animation Timisoara (CAT). Gost festivala iz Srbije će biti Vanja Urukalo Onirik koji će govoriti o povezanosti detinjstva i stripova, kao i terapeutskog dejstva ove simbolike na svest i emocije koje se kasnije formiraju. U okviru ove teme biće izložen i njegov strip Omaž.

Program festivala:
Comics Animation Timisoara (CAT)
Am ajuns la cea de-a patra editie, iar pentru asta, timp de trei zile, vom impanzi Cuib d'Arte cu expozitii, comics shop, proiectii de animatii si GIF-uri, workshop, prezentari, tricouri desenate. 

Artistii invitati la aceasta editie:
Cristian Darstar - Akira (RO), Onirik Vanja Urukalo (SR), Mirel Dragan (RO), Victor Drujiniu (RO), Dan Ianos (RO), Vlad Cadar (RO), Newclaerfairypuntro (RO), N.E.U.R.O. (RO), Neaga (RO), Michael Schneider (RO), Maria Hera (AU), Anca Manga (RO), Lucian Popovici (RO), Carmen Nicolau (RO), The Secret Garden (RO), Gabi Rosca (RO).
Party-ul va fi nelipsit, sambata ne vor delecta:
Alexander Silvermountain (Brasov), Mitzu (TM), Who:ratio (Tm)
Inspector Turbo (TM),

Programul festivalului:
     Vineri 28.10
ora 18 - proiectii GIF
ora 19 - proiectii animatii ClujShorts
ora 20 - Akira & Vlad Cadar prezinta
     Sambata 29.10
ora 18 - Workshop Akira/Vlad Cadar
ora 19 - Onirik Vanja Urukalo prezinta
ora 20 - Mirel Dragan/Victor Drujiniu/Dan Ianos/TDB
     Duminica 30.10
ora 18 - Newclearfairypuntro
ora 19 - proiectii animatii

Pentru realizarea acestei editii multumim:
Cuib d'Arte, Andreea Expres, Prinpress, Clujshorts, Uniunea Sarbilor din Romania, LexComics, O.Z.I. obiect zburator identificat, Z47H

Slaviša Ševrt je rođen 1970. godine u Sarajevu  gde je završio  školu primenjenih umetnosti. Do izbijanja rata radio je u Strip Art Features-u. Tu je stekao dragoceno iskustvo gledajući originale najvećih majstora stripa i karikature. Nakon rata nastanjuje se za stalno u Beogradu. Dobitnik je nekoliko nagrada za strip i karikaturu, od kojih izdvaja dve nagrade Pjer i nagrade na međunarodnom salonu stripa u Beogradu. Trenutno radi u gostitelјstvu, i svakodnevno vredno stvara i crta...

  ...mračne priče o ljubavi i svetskim
  nevoljama - „Karton siti“ grupe autora;
  izdavač Modesty stripovi, 2016;

Strip album „Karton siti“ delo je scenariste Željka Obrenovića, crtača Nemanje Radovanovića, Željka Vitorovića, Gašpera Rusa, Miroslava Slipčevića i koloriste/ dizajnera Filipa Stankovića. Stripu kao umetničkoj formi nije stran „kolektivni rad“ više autora na projektu (kao varijatna manufakture u kojoj svako preuzima deo procesa proizvodnje - scenario, crtež u olovci, crtež u tušu, kolorisanje, upisivanje slova u balone) ali je u ovom slučaju u pitanju drugačiji princip stvaranja: priče su iscrtavali različiti crtači (Vitorović je crtao tri priče,  Radovanović dve a Rus i Slipčević po jednu) a „osnovni imenitelj“ albuma je Željko Obrenović, prozaista mlađe generacije, koji je napisao i u celinu spojio sedam priča, većinom kratkih, stvorivši svojevrsni „omnibus“. Mada su segmenti ove zbirke po mnogo čemu različiti oni su, ipak, „okupljeni“ oko nekoliko tematskih i značenjskih težišta što celokupnom delu daje svojevrsnu (otvorenu) zaokruženost i sprečava ga da se rasprši u potpunu difuznost koja, čak i kad sadrži kvalitetne delove, ne funkcioniše kao celina (što slabi uverljivost delova). Pisac/scenarista je, pak, uspeo da uspostavi potrebno jedinstvo priča i to, ponajpre, u onome što se u teoriji određuje kao - jedinstvo mesta. Naime, sve se priče dešavaju na našim prostorima i ta je činjenica bitna za razumevanje događaja odnosno za čitaočevu identifikaciju sa likovima - mislimo na ovdašnje čitaoce; obzirom da se album, kao elektronska knjiga, pojavio i na engleskom jeziku svakako će biti zanimljivo pratiti reakcije kritike i čitalaca kojima nije poznat lokalni milje. Vremenska linija-raspon priča je od početka XX veka odnosno od I svetskog rata preko bliske nam prošlosti građanskog rata 1992. godine, tekuće sadašnjosti do neodređene (mada, čini se, neprijatno nam bliske) budućnosti. U svima njima, manje ili više izraženo, reflektuju se svetska/globalna dešavanja, bilo ona sasvim „obična, svakodnevna“ (u liku muzičkih trendova ili lokalnih „sukoba niskog intenziteta“ u „Smrt je kliše“) bilo ona opšta/istorijski prelomna - „U ime oca“ bavi se I svetskim ratom ali i Aneksionom krizom, kao svojevrsnim uvodom u svetski rat, dok se u naslovnoj priči,“Karton siti“, pitanje budućeg globalnog sukoba i mira razrešava (opet) na ovim prostorima i u rukama je ovdašnjeg detektiva - potvrđujući da u „svetskom selu“ nema nevažnih mesta i lokacija.

Drugo težište priča i samog albuma je potraga za (psiholozi tvrde) bazičnom ljudskom emocijom - ljubavlju u svim njenim varijetetima, od roditeljske do partnersko/bračne. Tako u  „Karton sitiju“ detektiv skriva ljubav prema pevaljki „ne-bih-da-je-imenujem“ (ali sve što je tajna - saznaće se); u priči „Najbolji čovekov prijatelj je - pas“ vernost prema prijatelju nestaje pred iskušenjem osvajanja (nove) devojke. U ekološko-apokaliptičnoj „Muzej đubreta“ otvoreno se postavlja pitanje svrhe ljubavi i rađanja dece koja će naslediti upropašćeni svet. Na tragu iskušavanja drugačijih strana ljubavi je „Otrovnica“ odnosno njen ujed kao način gorke osvete zbog porodičnog maltretiranja i poigravanja emocijama naivnih devojaka. Fantazmagorična pripovest „Za tebe“ susret i rađanje nežnih emocija tretira kao upliv neznanih ali moćnih sila koje „aranžiraju“ sudbine jedinki. Pominjana „Smrt je kliše“ prati dvostruke nivoe ljubavi: mladi bračni par kući se u vreme rata 1992. pa u svojoj nemaštini, pomognut roditeljima (i njihovom ljubavlju) kupuje polovni frižider donet/otet sa ratišta a onda, na pružnom prelazu, saznaje da im je mladalački idol, Kurt Kobejn, izvršio samoubistvo; sudar svetova realnosti i fiksacije fatalan je. Poslednja minijatura u albumu „U ime oca“, koja prepliće dva vremenska toka,  razotkriva očinsku ljubav (kao i ljubav prema oružju) koja će biti temelj osvete za neoprošteni zločin.

Kao što su priče raznolike po svojim zapletima tako su različiti njihovi vizuelni likovi, u rasponu od realističkih crteža svedenih, čistih linija do onih zasićenih detaljima, od lake stilizacijske karikaturalnosti do koloristički bogatih slika koje oponašaju foto snimke (istina nedovoljno fokusirane). Ova likovna raznolikost (potencirana i prigušenom paletom boja) poklapa se sa tačkom pripovedanja - iz prvog lica jednine - i potencira različita raspoloženja/atmosfere priča/ispovesti (anti)junaka zatočenih u „smutnim“ vremenima koji pokušavaju da nađu svoje „mesto pod suncem“, da opstanu u svetovima/društvima ne preterano im naklonjenim. Otuda u pričama tamni tonovi i atmosfere, porazi ili sumnjiva primirja odnosno rešenja koja neće biti trajna. No, takav je usud ovih prostora, takav je bio i takav će biti.

Rečju, „Karton siti“ je intrigantno delo kome treba pokloniti pažnju i kao takvo služi na čast autorima i izdavaču, potvrđuje njihove kvalitete koje će, sva je prilika, realizovati i u novim projektima.

(„Dnevnik“, 2016)

  ...preko Vekovnika!

Leskovačka škola stripa Nikola Mitrović Kokan ima čast da vas pozove da 28.10.2016. godine u 20h u galeriji Leskovačkog kulturnog centra prisustvujete otvaranju izložbe srpsko-bugarskog stripa  „Leskovac-Sofija preko Vekovnika“.

Ova izložba posvećena je objavljivanju osmog albuma serijala "Vekovnici" "Kainov Soj" na kome je srpski scenarista Marko Stojanović sarađovao sa 12 najboljih bugarskih crtača današnjice, što je svojevrsni kuriozitet i jedinstven primer međunarodne saradnje kad se radi o stripu. Izložbu će, u ime promocije konstruktivnih i saradničkih odnosa između srpskog i bugarskog naroda  zajednički otvoriti gradonačelnik Leskovca dr Goran Cvetanović i generalni konzul Bugarske u Srbiji, Edvin Sugarev. Otvaranju izložbe prisustovavaće bugarski crtači Petar Stanimirov, Rumen Čaušev, Evgeni Jordanov, Aleksandar Vačkov, Ivan Berov i Todor Hristov, koji će tokom izložbe pred posetiocima, uživo, demonstrirati svoj proces rada. Izložbi, koja je specifična i po tome što je na njoj izložen čitav strip album pa ga je moguće pročitati u samoj galeriji, će u prostorijama Leskovačkog kulturnog centra u 19h prethoditi promocija izdanja na kojoj će govoriti strip teoretičari Marjan Milanov (Gradina), Stefan Marković (VICE) i Zlatibor Stanković (Politika). Na promociji će autori raditi crteže i posvete u albumima koji će se tom prilikom prodavati po promotivnoj ceni. Album "Kainov soj" i izložba "Leskovac-Sofija preko Vekovnika", koja će aprila naredne godine postavljena i u Sofiji, direktna su posledica stripovskog pobratimljena između Leskovca i Sofije koje se desilo 2014. godine povodom otvaranja Prve internacionalne izložbe bugarskog stripa u Leskovcu. Izdanje je finansijski pomogao grad Leskovac, a izložbu organizuje Leskovački kulturni centar u saradnji sa školom stripa "Nikola Mitrović Kokan".

Serijal Vekovnici, na kome je saradjivalo oko 150 autora sa prostora citavog  balkana, ali i iz Rusije, Turske i Brazila, 2017. godine obeležava 10 godina objavljivanja. Objavljivan je u Makedoniji, Rumunije, Bosni i Hercegovini, Bugarskoj, Hrvatskoj i Velikoj Britaniji, a stripovi iz serijala su osvojili preko 20 međunarodnih nagrada u zemlji i inostranstvu i dva puta uvrštavani u zvaničan izbor najboljih strip izdanja na svetu.

Spasoje Kulauzov je rođen 1952. godine u Mokrinu, gde i danas živi. Oženjen je Đurđinom i otac dvoje dece. U Mokrinu je završio osnovnu školu, dok je srednju školu završio u Kikindi. Zaposlio se kao slovoslagač u štampariji.Zbog posla se sa porodicom selio u Beograd i Novi Kneževac. Stripom počinje da se bavi tokom 1970-ih, sarađujući sa Dečjim novinama, za koje objavljuje stripove u Dečjim novinama, Nikad robom i Mini vestu (strip-serijal Gringo). Tokom 1980-ih sarađuje sa Dnevnikom, radeći na strip-serijalu Veliki Blek. Tokom naredne decenije radi brojne kratke stripove za Mokrinske novine i Kikindske, od kojih je posebno zapažen strip Terenci, dok u poslednjih godina objavljuje stripove u različitim strip-revijama. Stripovi su mu sabrani u knjizi Crno na belo objavljenoj 2015. godine. Dobitnik je 3. nagrade na Vjesnikovom konkursu za strip-crtače 1976. godine, kao i više lokalnih nagrada.

  Intervju: Spasoje Kulauzov

Ko je Spasoje Kulauzov?
Mogu reći samo jedno,da je Spasoje Kulauzov danas potpuno drugi čovek u odnosu na onog pre 2005.godine. Večito  nesrećan zbog porodične tragedije i neprestano tražeći smisao života u pisanju i crtanju stripova.

Čega se najradije sećate iz detinjstva?
Sećajući se tog doba, prvo mi na um pada kako sam uopšte počeo da crtam. Prekopirao sam iz nekog starog udžbenika Miloša Obilića i pohvalio se drugarima da je to moj crtež. Jedan stariji dečak je u to posumnjao i pozvao me svojoj kući, gde mi je dao list papira i olovku i rekao: „Hajde, nacrtaj to da ja vidim!“. Bilo me je malo i strah, ali kada sam uzeo olovku u ruke, uradio sam i bolji crtež od onoga kopiranog. Tada sam postao „kralj ulice“... Šta god bi ko poželeo, ja bih mu začas nacrtao.

Kada i kako ste prvi put dospeli u kontakt sa stripom? Koje stripove ste tada naročito voleli?
To je bilo u vreme odrastanja, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, kada su  vizuelne umetnosti  bile pravo otkrovenje za mlade. Tako sam i ja pre stripa upoznao filmsku umetnost i iz čarobne bioskopske dvorane izlazio već zadojen prvim idejama o pričama u slikama. A prve stripove sam video u Politikinom zabavniku i strip sveskama Andrije Maurovića i Julesa Radilovića. Kada je Forum počeo sa izdanjima Crtanih romana, to je već bilo nezaboravno. Voleo sam to izdanje zbog crtača kao što su bili Kastiljo sa svojim junacima Lariganom i Edi Šeftom, Breća sa šerifom Roj Renkom, Tarkvinio sa Kanzas Kidom, itd. Bilo je tu još mnogo velikih crtača i  slavnih strip junaka.

Kako je teklo Vaše dalje školovanje?
U pogledu školovanja, moji planovi i realnost se nisu poklopili. Ja sam želeo da upišem i učim primenjenu umetnost, ali roditelji to nisu prihvatili iz materijalnih razloga, pa sam posle raznih varijanti na kraju završio kao visokokvalifikovani mašinski slovoslagač i u tom zanimanju radio do kraja radnog veka. Naravno, uporedo sam honorarirasao crtajući stripove i pratio šta se u toj oblasti radi kod nas i u svetu i na taj način, pored prirodnog talenta, unekoliko nadoknađivao nedostatak formalnog likovnog obrazovanja.

Kao mladić bili ste u prilici da jedno vreme provedete u Parizu?
U jednom trenutku 1969. godine obreo sam se u Parizu, po pozivu svog dobrostojećeg strica. U „Gradu svetlosti“ sam proveo nezaboravnih sedam meseci, oduševljen damarima svetske metropole, njenim kapacitetima i mogućnostima. Odlazio sam na Monmartr i pratio rad mnogobrojnih slikara, a u štampanim publikacijama otkrivao sam magični svet stripa. Tada se još nisam bavio stripom, već sam radio portrete i ilustracije. A onda sam se, sticajem životnih okolnosti, vratio u Jugoslaviju. I danas se često zapitam, da li sam tada pogrešio? Znam samo, da sam ostao u Parizu, da bi moj život i karijera imali sasvim drugačiji tok...

Kako je tekla Vaša profesionalna karijera?
Kao što već rekoh, moje osnovno zanimanje je bilo u štamparstvu. Radio sam u kikindskoj Grafici, ali sam se neprestano bavio i likovnom umetnošću i dizajnom, kao dodatnim poslovima i prihodima. U tom smislu je bilo ličnih uspona i padova, već prema životnim i društvenim okolnostima. Svakako da je period pre ratova za jugoslovensko nasleđe bio bolji u svakom pogledu, da ne kažem, u izvesnim periodima i zlatno doba domaćeg stripa. I danas se kao penzioner bavim stripom, ali ne iz materijalnih, već iz zdravstvenih razloga posle porodične tragedije, po preporuci lekara i prijatelja, jer je poznato da svaka kreativna ljudska delatnost zahteva mnogo predanog rada i mentalnog angažmana. U tom smislu mi mnogo pomaže moj veliki prijatelj Miroslav Ivetić, podstiče me kako bih se vratio stripu i skoro sve stripove mi je plasirao u strip reviji Parabelum.

Kada ste počeli da se bavite stripom?
Stripom sam počeo da se bavim u ranom detinjstvu ponesen željom da i sam ispričam svojoj okolini priču u slikama. U tom nastojanju imao sam veliku podršku od svoje učiteljice, a kasnije i od nastavnika likovnog vaspitanja.

Ko je najviše uticao na Vaš rad?
U moralnom pogledu su to u mladosti činili moji drugari, a kasnije moja supruga i deca. U tehničkom pogledu sam napredovao uz mnoge majstore domaćeg i inostranog stripa, ali pre svega uz sopstveni uporan i kontinuiran rad.

Kada i gde ste objavili prvi strip?
Prve table sam objavio u Dečjim novinama i taj strip sam uradio po uzoru na priču o Biliju Kidu, a zvao se Metak za Kida. Ponudio sam ga uredništvu ne očekujući nikakvu novčanu naknadu, ali su ga oni otkupili i predložili mi dalju saradnju, što sam ja i prihvatio. Led je probijen i kasnije je sve bilo lakše.

Kako je došlo do saradnje sa Dečjim novinama na ediciji Nikad robom? Kakva su sećanja na taj period? Koje stripove ste objavili u ovoj ediciji?
Saradnja sa Dečjim novinama u celini, ali i na ediciji Nikad robom mi je ostala u prijatnoj uspomeni. Ja sam bio pun stvaralačkog poleta, a taj izdavač je okupljao veliki broj vrsnih crtača i pružao je šansu i mlađima. Uradio sam epizode Sukob u selu i Dokaz hrabrosti. Takođe u tom periodu sam uradio dve epizode na velikom formatu, ne sećam se tačno baš naslova, možda u Zenitu. Tada je došlo do malog zastoja u mom radu, jer sam odbio da prihvatim ulazak u partijske redove, što je za ondašnji socijalistički moral bio popriličan greh.

Sledi rad na stripu Gringo...
Od Dečjih novina sam dobio ponudu da radim vestern-strip po sopstvenom izboru. To je bilo sredinom osamdesetih i tada je nastao Gringo. Prvu epizodu sam ja napisao i nacrtao, a drugu D. Filipović. Ubrzo je ta edicija ugašena, ali sam uradio po sopstvenom scenariju još tri epizode. Tada sam radio i SF strip Keri, koji je objavljen u Hrvatskom fanzinu Gavran. Takođe, u saradnji sa Tozom Obradovićem radim strip Nindža, međutim i taj se serijal prekida - Toza ne piše nastavak, a izdavaštvo prestaje.

Kako je došlo do saradnje sa Dnevnikom i radu na stripu o Velikom Bleku? Kakve su uspomene na ovaj period?
Dnevnik mi je ponudio scenario i saradnju na Velikom Bleku, što je za mene bio veliki izazov, ali i čast da budem među toliko vrhunskih crtača koji su radili na ovom strip-serijalu. Na zadovoljstvo svih sam realizovao taj posao i pre roka i solidnim kvalitetom, uradivši dve epizode. Kada sam očekivao sledeću porudžbinu, dolazi do unutrašnje krize i Dnevnik prestaje sa izdavanjem i saradnjom sa domaćim crtačima. U to vreme je Dnevnik prihvatio i tri epizode Gringa, no raspadom sistema te epizode nisu u Dnevnikovim izdanjima objavljene niti plaćene, a originali, kao i 120 tabli Velikog Bleka, mi nikada nisu vraćeni. Ipak za taj period me vezuju lepe uspomene, jer sam uspešno crtao čuvenog licencnog strip junaka, bio pristojno plaćen i u pravom smislu reči okusio crtački hleb, jer je trebalo kvalitetno i u roku obaviti poprilično veliki posao. Tada sam bio na vrhuncu crtačke kondicije i uspešno sam ga obavio. Što se mene tiče, mislim da mi se ovako plodan crtački period teško može ponoviti.

Da li je bilo pokušaja da sarađujete sa Forumom, odnosno da radite na serijalu o Tarzanu?
Za Forum sam poslao nekoliko sjajnih tabli Tarzana, ali sam dobio odgovor da imaju dosta crtača, što tada baš i nije bilo tako, ali ,ajd'...

Da li ste se u to vreme družili sa strip autorima?
Kad god je bilo prilike za susrete, naravno da sam razmenjivao iskustva i družio se sa strip autorima, iako su u jednom periodu te veze bile pokidane nezavisno o subjektivnim željama i htenjima.

Kako ste doživeli raspad Jugoslavije?
Raspad Jugoslavije sam prihvatio vrlo teško, jer je u nacionalističkom divljanju poraženo nekoliko velikih, evropskih ideja i danas kada pomislim na brojne prijatelje širom bivše SFRJ osećam se nelagodno, prevareno i osiromašeno. Ljude delim po ljudskim i stručnim kvalitetima. a ne po nacionalnosti, i vidi se i danas da se nijedna od bivših jugo-nacija nije baš nešto posebno usrećila u nacionalnim državicama. Pogotovo se kultura i umetnost ne mogu sabiti u uske i paranoične obore. Kao i sve, i strip i njegovi poklonici i kreatori su teško stradali u tom vremenu bezumlja, pa će oporavak biti i dug i bolan.

Da li ste radili na stripu i tokom devedesetih? Koji stripovi su tada nastali?
Izbijanjem ratova nestalo je zajedničkog tržišta. Srbija je grcala pod sankcijama i strip-scena je bezmalo nestala, tako da stripove nisam radio do 1996. godine. U međuvremenu radim slike, ikone, murale, portrete, dizajniram i izrađujem reklamne panoe i natpise firmi. Tada su pokrenute KI Novosti i ja započinjem sa saradnjom od prvog broja, u vidu humorističko-karikaturalnih stripova i ilustracijama proznih i poetskih tekstova. Uporedo radim ilustracije za knjige, a ubrzo kreću i Mokrinske novine sa kojima sarađujem kao autor strip-gegova i ilustracija i kao tehnički i glavni urednik. Mokrinske su bile izuzetno popularne svugde gde ima Mokrinčana, naročito u inostranstvu, ali su svežinom i iskrenošću rado čitane i u Novom Sadu i Beogradu, pa su u jednom momentu bile proglašene i za najbolje lokalne novine u Srbiji. Ovaj period mog likovnog rada karakteriše ogroman broj humorističkih stripova, ilustracija i ostaloga.

Kako je došlo do povlačenja iz stripa? Čime ste se bavili?
Do prestanka rada na stripu, a maltene i u čitavom likovnom domenu, je došlo kada smo u saobraćajnoj nesreći izgubili sina Jovicu, što je bio najstrašniji gubitak koji smo kao porodica mogli imati. Pokušavao sam i dalje nešto da radim, Mokrinske novine su se ugasile i ja sam počeo da radim za Kikindske seriju stripa Terenci (kasnije objavljivani u Strip Vestima pod nazivom Lokalci). To su humoristički i blago satirični kaiševi o dva građevinska radnika, Mađaru i Srbinu, o njihovim dogodovštinama na poslu i van njega, smeštenim u aktuelni društveni milje. Ali nisam dugo izdržao, nisam imao snage da se skoncentrišem na likovni rad i pao sam u duboku životnu i stvaralačku depresiju.

Koliko danas pratite strip i koje stripove biste izdvojili među onima objavljenim tokom poslednjih desetak godina?
Danas mnogo slabije pratim strip, ali sam ipak u toku. Izdvojio bih Hermana, Ortiza, Prata, Žiroa, Milaca i još mnoge druge.

Koliko pratite domaći strip? Kako biste ocenili stanje u domaćem stripu?
Domaći strip pratim koliko mogu, jer nema ozbiljnijih izdavača. Tek u poslednje vreme se primećuju izvesni napori, više na lokalnom nivou, da se to stanje popravi. Inače Srbija ima i danas mnogo izuzetno kvalitetnih autora, koji na žalost domaćih ljubitelja ili na sreću inostranih, uglavnom rade za strane izdavače.

Koja ideja u stripu vam je ostala neostvarena?
Posle Prvog i Drugog svetskog rata u Banatu je bilo puno krađe konja. Srpski, mađarski i rumunski Romi su, organizovani u razbojničke bande. Krali konje od seljaka i prebacivali ih i prodavali u Rumuniji. Uz dobar scenario, ovo je crtački zahvalna tema za realizaciju vrlo dobrog stripa.

Da li je bilo pokušaja da sarađujete sa stranim izdavačima?
Nije bilo pokušaja saradnje sa stranim izdavačima, jer nije bilo ni prilike. Tamo gde su bili oni, nije bilo mene.

Koliko se u Mokrinu zna o Vašim uspesima u stripu?
Znate, ja sam skroman čovek i ne marim puno za to. Međutim, znaju Mokrinčani itekako i za mene i za moj rad.

Kakav je odnos države prema kulturi?
Ne mogu da generalizujem, ali razumevajući značaj umetnosti i kulture za svako napredno društvo, jasno je da ima prostora za unapređenje i kroz veću podršku masovnoj, ali i elitnoj kulturi. Ima mesta za sve pod kapom nebeskom. Nadam se da će i kultura jednom zauzeti svoje pravo mesto u našem društvu. Ohrabren sam i ličnim primerom. Kikindski Kulturni centar mi je 2015. štampao knjigu Crno na belo, a nadam se da ćemo saradnju nastaviti, jer imam dosta novih stripova koji čekaju objavljivanje. Takođe, 2016. godine u čast velikog hrišćanskog praznika Vaskrsa Mesna zajednica Mokrin mi je objavila knjigu stripa uz promociju propraćenu lepom izložbom. Hvala im svima na tome!

Vaš moto?
Ako za nekoga kažu da je talentovan a ne radi, nije dovoljno talentovan. Pravi talenat tera čoveka da radi.

  ...28.10.2016. CUK Imago
  (Ulična galerija i Dečanska 14),
  ULAZ BESPLATAN!

Novu sezonu Fijuk sajma počinjemo sa novim
iznenađenjem – ulaz je besplatan!

I ovoga puta okupićemo se sa novim i starim izdanjima knjiga, stripova, printova, umetničkih originala, časopisa i grafika, sa nakitom, modom, i naravno – hranom. Dok razmenjujete mišljenja, iskustva, otkrivate novitete i degustirate sjajnu ponudu koju naši izdavači i stvaraoci već drugu godinu za redom sa vama dele, slušaćete odabranu plejlistu DJ Surabaje Džonija (Anarhija / Blok 45 & Bubašvaba pres).

Prošetaćete hodnicima novootvorene Fijuk galerije izloga iza glavnog prostora, koju će krasiti izložba „Prljava štampa”sačinjena od stripova, knjiga, grafika, starih fanzina, ovih fanzina, biltena, plakata… A u glavnom delu, po dobrom starom običaju možete dobiti iskrene preporuke od samih izdavača, pozabaviti puzzlerajem, šivenjem i popravkom odeće, gustiranjem slatkiša i slaniša, obući se originalno, zakititi se ekstraordinar , ili dobiti svoj „loš portret”. Za kraj ili za početak, posetite izvanrednu izložbu „Roboti”Miloša Petrovića, člana „Bitlsta” gore u Uličnoj galeriji.

Spektakl večeri prirediće nam bend koji je jedini takav na svetu – „Bitlsti”. Oni su majstori inprovizacije, gospodari spontanosti i najiskreni muzički sastav danas u Beogradu. Bata Spasov, Dušan Vučinić i i Miloš Petrović praše samo za vas, za zaljubljene hevi metal, japanski instrumental, Bitlsti sviraju sve, kao da su svi bendovi napravili novi bend.

Dođite da vidite šta se dešava ispod površine, dođite da vidite to što nije moguće a postoji, tu pred vama i dalje sa najnižim cenama.
Mesto i vreme: 28.10.2016. u 17h, CUK-Imago, ulaz besplatan iz Dečanske 14 i iz Ulične galerije
Ivent na Fb: https://www.facebook.com/events/189500994826239/

  Smeh anđela i smeh demona
  - Charlie Hebdo (1)

Što se dogodilo u redakciji satiričkog lista Charlie Hebdo, na onoj višoj, simboličkoj razini?

Desilo se svirepo ubistvo satiričara. Nova vrsta kritičara, doduše zakrabuljeni i sa kalašnjikovima (pretpostavljam da od sada treba da ih oslovljavam sa - kolege), došli su da daju ocenu satiri koju Carlie Hebdo proizvodi. Masakr postavlja pitanje o samoj prirodi smeha. To je otvorilo Pandorinu kutiju da se iznova suočimo s dve vrste smeha, „smehom anđela“ i „smehom đavola“. Makar po jednom pitanju nema dileme, Charlie Hebdo se bavi „smehom đavola“.

Svi smo znali da se dogodilo nešto što izaziva tektonski poremećaj. Nismo tačno znali koliko gigantskih proporcija. Razbuktavanju teme su pomogle socijalne mreže. Problem je, međutim, kada se desi nešto tako civilizacijski skandalozno, mi kao da izgubimo istorijsko pamćenje, elementarnu sposobnost šire kontekstualizacije, te smo skloni da činimo neverovatne redukcije značenja, svedemo sve na političku agendu („u čijem je to interesu?“) ili još simplikovanije, kroz teorije zavere („šta se u stvari krije IZA toga?“).

Naravno, reč je o borbi za interpretaciju, kao i o igrama legitimizacije korišćenjem ovog događaja za sopstvene svrhe. O čemu govorimo kad govorimo o satiri i uvređenim kritičarima s kalašnjikovima? Histeričnost reakcije uvređenih ubica koji tvrde da deluju u odbrani dostojanstva religije prenosi se na rasprave o tome o čemu mi uopšte govorimo kada govorimo o Charlie Hebdo. Da li je tema sloboda govora ili je treba odbaciti i fokusirati se na socijalna pitanja marginalizacije, diskriminaciju imigranata, islamofobiju, kao i na brutalne vojne intervencije po čitavom mnoštvu zemalja? Sve su ovo savršeno tačne stvari i važne teme, ali na ovaj način disusija gubi potpuno svoju specifičnost, a politička korektnost, moralizatortsvo i kulturni relativizam narastaju do kontaminacije. Glavna tema, međutim, ostaje Charlie Hebdo, tačnije pravo na satiru kao neodvojiv deo prava na slobodu govora.

Smatraš li da su pobijeni novinari i crtači posljednjih dana postali zapravo ono protiv čega su se zdušno borili, čega su se gnušali, pa na koncu, zbog čega su i ubijeni - simboli?

Pitati ubijenog da li mu se dopada i da li preuzima odgovornost za to ko je sve došao na njegovu sahranu bilo bi besmisleno i neetički. „Merilo zrelosti je sposobnost odupiranja simbolima. Međutim, čovečanstvo je sve mlađe i mlađe“, napisao je Milan Kundera u knjizi eseja Umetnost romana. Umesto da se prepuštamo potrebi za generalizacijskom katarzom, ako smo već u potrazi za nešto adekvatnijim perspektivama, setimo se jedne koju je postulirao Umberto Eco prvom polovinom šezdesetih godina prošlog veka - perspektive ni apokaliptičara ni integrisanog. Smatram je izuzetno važnom za promišljanje terora izvršenog nad Charlie Hebdo, kao i posledica.

Kako tumačiš erupciju širenja potpore Charlieu Hebdo putem društvenih mreža? Misliš li da je u pitanju iskrena empatija ili dolazimo do problema fenomena cyber svijeta koji je idealna platforma za stvaranje lažne osobnosti?

Ako je Charlie Hebdo bio Rorschach test projekcije za teroriste, sav eho nakon masakra je rezultat Rorschach testa na našu psihu. Ovo je zaista bio trenutak Facebook katarze. Prvi ciklus reakcija je završen, a sastojao se iz nekoliko talasa. Prvi je bio talas entuzijazma i libertinske vrste katarze. Ja sam Carlie! Pa onda, Mi smo Charlie, a razliku između „Ja“ i „Mi“ smatram uvek jako važnom. Tu se već nazire početak zaokreta kod nekih posmatrača. Nastupa drugi talas, talas cinika i onih koji se ovoj vrsti smeha suprostavljaju u ime ukusa, u ime zapostavljanja drugih svetskih nesreća i zala, ili u ime straha. Većina iz ovog drugog talasa katastrofalno promašuju metu. Satira nije pitanje ukusa. Satira je vrhunski test za slobodu govora i demokratiju. Demokratija nije sve što nam prija nego ono što smo dovoljno zreli da tolerišemo i, još važnije, ne percepiramo na hipohondričan ili histeričan način. Treći talas je „demistifikatorski“ i ponajviše promašuje metu. Sve je laž, a mi ćemo vam brzopotezno lansirati istinu o zloj pozadini. Odmah se lansiraju teorije zavere, teorije tipa krv nije curila dovoljno pri egzekuciji muslimana policajca (a tako smo to priželjkivali!), ma nisu to učinili radikalni religiozni teroristi nego CIA, ma sve je režija, The Truman Show. Četvrti talas je mentalno represivni talas koji je ukapirao da se satira podjednako odnosi i na „naše svetinje“, dakle katoličanstvo i pravoslavlje. I time je zatvoren krug, vratili smo se gde smo i bili, jedni koji poštuju demokratske slobode, a one uključuju poštovanje i onoga što nas zaboli i drugi koji zaziru od demokratskih sloboda – ne treba provocirati, nije baš sada trenutak, nije nikada trenutak... niti će biti.

Reč je takođe o stavljanju čitave stvari u potpuno aistorijsku perspektivu. Unutar samog islamskog svijeta, Muhamed i islam kritikovani su i rugalo im se iz sekularne, racionalističke, anti-religijske perspektive. Jedan od navođenih primera je verski skeptik i učenjak Ibn al-Rawandi (827-911) koji je, uprkos tome što je odbacivao veru i islam, poživeo dug život. Rawandi, koji je proveo značajan deo života u Bagdadu, smatrao je da intelekt i nauka imaju primat nad svemu ostalom, da su proroci nepotrebni, da je svaka religija iracionalna, da je islamska tradicija nelogična, a da su čuda prevara.

Razgovarao: Saša Čobanov

(nastaviće se)

(Index.hr, 7. 2. 2015)

  ...ta vikend - še nekaj prostih mest!

Stripburgerjeva stripdelavnica // Sobotnice
sobota in nedelja, 22. in 23. oktober;
10.00 – 17.00 (z odmorom)
mentorja: David Krančan in Andrej Štular
Vodnikova domačija, Ljubljana

Stripovski avtorji, sicer člani uredništva revije Stripburger, čez leto prirejajo in vodijo različne delavnice stripa in tako pripomorejo k širjenju nevarne stripovske viroze. Dvodnevne brezplačne Stripburgerjeve delavnice so namenjene začetnikom starejšim od 10 let in nudijo celovit vpogled v stripovsko ustvarjalnost. Na delavnicah se udeleženci spoznavajo z osnovami stripovskega jezika ter raziskujejo možnosti, ki jih ponuja ustvarjanje stripov. Cilj delavnice je izvedba vsaj enega samostojnega kratkega stripa.

Na delavnici se udeleženci na sproščen način posvetijo iskanju idej, pripovedovanju v slikah, izdelavi zgodbe in dialogov, črkopisu in likovnem jeziku. Sledi prikaz delovnega procesa, iskanje idej in predlogov za kratke stripe. Po pregledu nastalih predlog in idej ter individualni analizi se prične z izdelavo kratkih stripov. Za konec bosta mentorja udeležencem demonstrirala pripravo in izdelavo skupne knjižice na delavnici ustvarjenih stripov. Vsak udeleženec prejme svoj izvod.

Delavnica je brezplačna. Prijave obvezne.
Prijave in informacije: petja.grafenauer@gmail.com, 040 720 630
www.stripburger.org, www.facebook.com/stripburger

Od 15. oktobra u prodaji!

Fordovci, novi broj kolornog izdanja je stigao!

Tekst: Max Bunker
Crtež: Magnus

Cena na kioscima:
250 dinara
Cena u knjižari "Alan Ford":
225 dinara

Bojan Kovačević je rođen u Inđiji 1957. U rodnom gradu je završio gimanziju. Studirao je prava. Radio je kao službenik, kondukter, fizički radnik… Oženjen je Snežanom Kovačević, sa kojom ima troje dece. Debitovao je u YU stripu 1980. godine stripom Doživljaji Nikoletine Bursaća. Narednih godina radi, između ostalih, stripove Frenk Filter i Arčibad. tokom 1990-ih koloriše strip Abraham Ston Džoa Kjuberta, kao i stripove Kobra i Ket Klou Baneta Kerca. Početkom 2000-ih objavljuje album Aron i počinje da objavljuje za francuske izdavače. Prvo radi na serijalu Rubina (scenario Mitik), zatim na Arkanima (scenarista Peko) i Arktika (scenarista Pekur), a radi i strip Jour J.

  Intervju: Bojan Kovačević

Ko je Bojan Kovačević?
Rođen u Inđiji 1957. Završio gimnaziju u Inđiji, radio kao službenik u desetak firmi, bio kondukter u autobusu, fizički radnik… Oženjen sam sa Snežanom Kovačević, profesorom nemačkog jezika. Imamo troje dece.

Detinjstvo ste proveli u Inđiji. Čega se najradije sećate?
Čitanja stripova kao što su Panorama, Zenit, Crtani romani...

Kad ste prvi put dosli u kontakt sa stripom? Koje stripove ste naročito voleli?
Davno je bilo, ali se sećam Umpah Paha, Karl Vikinga, Džoni Logana, itd.

Da li ste pratili Dnevnikove edicije Lunov magnus strip i Zlatna serija?
Da. Sećam se jednog od prvih brojeva pod nazivom Blago u pećini.

Kada ste počeli da se bavite stripom? Ko je na vas imao najveći uticaj?
Prvi mi je strip bio Nikoletina Bursać. Nisam tada imao uzore.

Kako ste dosli na ideju da radite ovaj strip?
Jednostavno mi se učinilo da bi Branko Ćopić bio interesantan za „stripizaciju“.

Kako je tekla vas karijera tokom osamdesetih godina?
Sećam se da sam tada bio u vojsci i da sam tamo u kasarni crtao stripove od po par strana i slao ih Dečjim novinama. Tada je to bila lepa parica.

Da li je bilo pokušaja da radite na nekom od domaćih strip-serijala, kao sto su bili Veliki Blek, Tarzan, Nindža...?
Osvojio sam nagradu na konkursu za strip Tarzan.

Možete li nešto reći o vašim stripovima Frank Filter, Archybald, Snake byker? Kako i kad su nastali, gde su objavljeni...
Maglovito mi je sećanje, ali se sećam Snake bykera koji je objavljen u Americi u Hevi Metalu…

Par reči i o stripovima The exodus man i AB normal?
To su bile samo male vežbe stila.

Sredinom devedesetih radite kolor za strip Abraham Ston Džoa Kjuberta. Kako je došlo do ove saradnje?
Tada sam radio sa menadžerom Ervinom Rustemagićem i on mi je pronašao taj posao.

Sledi i saradnja na strip serijalu Rubina. Kako ste se povezali sa francuskim izdavačem i kakve su vam uspomene iz tog perioda?
Tada sam se upoznao sa Draganom Lazarevićem, prvim crtačem Rubine, koji mi je ustupio taj serijal.

Sledi saradnja sa Pekoom na stripu Arkani. Kako je izgledala ova saradnja?
Kao u bajci!

Nekako u isto vreme započinjete rad na još jednom serijalu - Arktika. Koliko se rad na ovom serijalu razlikovao od rada na predhodnim?
Nema mnogo razlike, osim u naraciji i radnji, koja teče sporije i čini mi se da nema kraja.

Pridružili ste se i timu autora koji je radio na serijalu Jour J?
Da. Pošto je moj scenarista imao zdravstvenih problema, da ja ne bih sedeo besposlen, predložili su mi da uradim jednu epizodu tog stripa.

Tokom ovih dvadesetak godina objavili ste i jedan album u Srbiji - Aron. O kakvom se stripu radi i kako je nastao?
Kada nisam imao posla, imao sam potrebu da nešto nacrtam, pa sam za sebe nacrtao, tj. naslikao taj strip.

Interesantno je da ste obojili i neke stripove Baneta Kerca?
To je bilo u vreme saradnje sa Džoom Kjubertom.

Sem stripom, da li ste se bavili i drugim vidovima umetnosti?
Za vreme ratova i sankcija radio sam slike velikog formata.

Koliko su muzika, slikarstvo, književnost i film služili kao inspiracija?
Pa, najviše filmovi kao sto su Blejd raner, Gorštak, itd.

Koliko često imate prilike da posećujete strip festival u Evropi? Da li ste bili u prilici da upoznate i družite se sa evropskim i svetskim strip-umetnicima?
Pa, previše često po mom mišljenju. Ljudi ne znaju, ali je to vrlo naporno za crtače, koji nacrtaju stotine crteža za nekoliko dana.

Koliko pratite strip i koje stripove biste izvojili u poslednjih desetak godina?
Ne pratim ništa od novijih izdanja. Radije uzmem stare brojeve Panorame i vratim se u detinjstvo.

Da li ste imali prilike da se, tokom mladosti, srećete sa novosadskim strip-autorima?
Da. Sa Kercem i društvom iz Foruma.

Koliko se u Inđiji zna za vaše uspehe?
Slabo se zna, jer ljudi jedino znaju da sam ja onaj što crta romane.

Družite li se sa ostalim inđijskim strip-autorima?
Da. Sa Živoradom Radivojevićem.

Koliko pratite domaću strip-scenu?
Ne pratim jer se nema vremena. Svaki dan se radi po dvanaestak sati.

Kako biste ocenili stanje u domaćem stripu?
Loše, iako smo crtačka velesila po broju crtača koji rade za strane izdavače.

Kakav je odnos države prema kulturi?
Treba samo pogledati procenat izdvajanja za kulturu.

Kako vidite svoju karijeru za 10 godina?
Verovatno u opadanju, s obzirom na godine.

Šta vam najviše nedostaje u radu na stripu?
Nemam pojma, možda bolje naočare...

Da li razmišljate o nekom samostalnom autorskom stripu?
Ne. Kada radite sa scenaristom, tada delite rizik od mogućeg neuspeha i uvek imate alibi, jer je scenario verovatno bio loš.

Vaš moto?
Šta se to čuje ? Ha, ha…

  ...Sedmo 24satno Crtanje Stripa!

Prijavi se i crtaj! Ponovno je na redu još jedno 24-satno crtanje stripa! Tri grada, Zagreb, Osijek i Split - 22.-23. listopada od 12h-12h!

Kao što sam naslov govori na redu je još jedno 24-satno maratonsko crtanje stripa, koje će se odvijati 22./23. listopada od 12h-12h! Rok za prijavu je kratak, 7/24 – stoga požurite da ne bi slučajno ostali kratkih rukava i nenaoštrene olovke! Sve što je potrebno je ispuniti prijavnicu na službenoj stranici. Ne budi lijen, pridruži se ekipi! Crtat će se 24 sata 24 stranice stripa, a tema će se saznati netom prije. Facebook stranica eventa također postoji, pa popratite i to!

Crtanje će se odvijati paralelno u tri grada – Zagrebu, Osijeku i Splitu. Kako se pripremila osječka ekipa StripOS, provjerite na ovoj stranici! U Osijeku će se 22. i 23. listopada 2016., u prostorijama Građanske opcije grada Osijeka, u Dubrovačkoj 13, s početkom u 12 sati, po šesti put suočiti sa najnovijim stripovskim izazovom. Prema staroj osječkoj legendi, ovu disciplinu je osmislio američki crtač i teoretičar stripa Scott McCloud, a u RH (i šire) ovo čoporativno crtanje stripa je pokrenuto na inicijativu strip-autora Darka Macana.

Ukoliko vam je potrebno više informacija, bacite oko na blog stripaša Mladena Barinića koji se dobrano raspisao na temu…

  ...sveta ili poslednji rejmondovi stripovi.
  „Rip Kirbi peti tom 1954-1956“
  Aleks Rejmond;
  izdavač Čarobna knjiga, Beograd, 2015;

Peti tom sabranih avantura Ripa Kirbija, znamenitog posleratnog strip detektiva koga je stvorila strip legenda Aleks Rejmond (1909-1956), otkriće znatiželjnom čitaocu devet epizoda-avantura od kojih je ona poslednja u knjizi, „Lisica u kokošincu“, i poslednja koju je Rejmond (najvećim delom) nacrtao pre nego što je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Već ova činjenica traži pojačanu pažnju i dodatno „razgledanje slika“ koje će otkriti kako je crtač svoju vatrenu strast prema brzim automobilima preneo i na svog pulena: Kirbi u epizodi „Ruža razdora“, koja je pretposlednja u knjizi (i Rejmondovom životu), vozi brzi, ekstravagantni Mercedes (sa vratima koja se otvaraju naviše). Iz današnje pozicije ovaj detalj bi se mogao tumačiti kao zloslutna najava ali je u vreme originalnog objavljivanja kaiševa u dnevnim novinama (njih više od 200) verovatno bio tek mala igrarija crtača opštepoznatog po ljubavi prema sportskim kolima, lagodnom životu i lepim ženama. Ispunjenje ovih želja (osim, možda, lepih žena jer je bio u braku) Rejmondu nije bilo problem obzirom na velike honorare za strip koji je svakodnevno crtao. Prema pravilima posla on je uvek imao određeni broj unapred iscrtanih kaiševa tako da nije moglo da dođe do situacije da novi broj novina osvane bez nove „doze“ Kirbija. Ova je marljivost Rejmondovom poslodavcu, po njegovoj smrti (pošto je za sobom ostavio 21 urađen kaiš), dala malo vremena da potraži novog crtača, i „uvede ga u posao“ a da to čitaoci ne osete. Izbor Džona Prentisa pokazao se kao pravi potez jer je on uspeo da, u preostalim kaiševima poslednje epizode, uverljivo oponaša Rejmondov crtački stil a potom nastavi dalje i to sve do 1999. godine kada je preminuo!

U petom tomu Rip (skraćeno od Remington) Kirbi se kreće u svom već izgrađenom ikonografskom zabranu: od prepoznatljivih lokacija (Njujork, provincija, daleka topla mora) do njegovog viteškog ponašanja i uglađenih manira te lepotica koje uzdišu za njim. No, u epizodi „Oči Kismet Kilder“ i Rip će osetiti gorčinu neuzvraćene ljubavi kada postane žrtva prepredene lepotice koja mu se sveti za smrt oca; začudo Ripova „večita“ devojka, manekenka Hani Dorijan neće biti na vidiku jer su Fred Dikenson, koji je pisao scenarija, i Rejmond, koji je učestvovao u toj raboti, očito zaključili da ona „koči“ svog momka u akcijama pošto je zamišljena kao krhka, bespomoćna plavuša koja upada u nevolje. Sveprisutna Hani bi takođe otežala Ripovu rolu srcelomca koju i u epizodama ove knjige zdušno igra. Jedan od standarda serijala su i „nevaljalci-povratnici“ sa kojima se Rip iznova sreće i bori; ovog puta to je, u priči „Dijamantska groznica“, Mangler koji će iz Afrike stići u Englesku kako bi mladoj dami, čijeg oca je ubio, oteo dijamante ali, gle zgode, i Rip je u Engleskoj pa se njihovi putevi ponovo ukrštaju. I dobra Mama Kazino, muškobanjasta vlasnica kazina vratiće se na scenu u epizodi „Klopka za macane“ koja ima ingeniozni zaplet: muzičari svojim saučesnicima javljaju kojim putem idu bogati kockari svirajući specifične muzičke šifre u kojima se svaka sedma nota zamenjuje određenim slovom! Ali nevaljali muzičari ne slute da Rip zna note (jer svira klavir) i da će ih raskrinkati.

Priče o krotiteljima divljih mačaka na udaru kriminalaca, bogatoj naslednici koja kao siromašni kapetan uživa u plovidbi toplim morima, televizijskom komičaru koji će se nameriti na jednako duhovite nevaljalce mekog srca, prevejanim pljačkašima bankarskog sefa i prevarantu koji bogatoj usedelici prodaje svoj eliksir mladosti, nude uzbudljive akcije iscrtane precizno i rafinirano, sa ponekim kvadratom koji predstavlja Rejmonda kao odista izuzetnog crtača sa izvanrednim osećajem za odnose crne i bele površine, senki i punog svetla. Čak je i karikaturalno crtanje fizionomija nevaljaca (slomljeni nos, jaka brada, nisko čelo) sasvim simpatično i funkcionalno sred sveprisutnog „fotografskog realizma“. Otuda je svaka epizoda krajnje zabavna i zahvalna za čitanje i razgledanje.

Ono što, ipak, sa stanovišta kulturno-istorijskog odmaka od vremena nastanka, privlači najveću pažnju je epizoda „Dva muškarca i beba“ (objavljena krajem 1954. godine) u kojoj Rip i Dezmond, pokušavajući da spasu bebu (dete balerine i svrgnutog princa) iz ruku zlih (i kao kriminalci ružnih) činovnika-drugova iz Narodne republike Mitanije, uspevaju da, uz podršku ustanika, vrate pokorenom narodu slobodu. Aluzija na „potlačenost“ u komunističkim zemljama i vapaj za slobodom-demokratijom koje će im doneti najjača zemlja Slobodnog sveta, bolno je očigledna a čitava priča je u neskrivenoj propagandnoj službi. Upotrebljen je čak je i najpoznatiji politički reklamni trik sa grljenjem i zaštitom beba. Naravno, u vreme Hladnog rata i Gvozdene zavese trebalo je čitaocima, posebno onim mladim, na svaki način usaditi ideje o tome ko su dobri a ko loši momci i Rip Kirbi je, eto, dao doprinos toj „pravednoj“ borbi. Danas je ova priča zanimljivi anahronizam i podsećanje na jedan način podela sveta (koga su zamenile nove – ili mutacije starih).

(„Dnevnik“, 2016)

  ...свеченото отварање!

На ден 14.10.2016 (петок) со почеток во 19 ч во Ликовен салон Велес ќе се одржи свеченото отварање на 14 от Интернационален стрип салон „ВЕЛЕС 2016“. Организатор е Стрип центар на Македонија со седиште во велес
Интернационалниот стрип салон во Велес е најреномирана манифеставија од ваков вид во Македонија и доживеа 14 успешни изданија. Овогодинешниот салон ќе се одржи од 14 до 16.10.2016
На свеченото отварање, пред цсе ќе се доделат наградите од овогодинешниот интернационален стрип конкурс, да потсетиме дека 1 то место ЗЛАТЕН СТРИП го освои Срѓан Николиќ –Пека од Лесковац, Србија.
Тој ке биде специјален гостин на овој салон заедно со Срѓан Николиќ-Пека (Лесковац, Србија), Горан Трајковиќ (Рашка, Србија), Vilson Haxhiraj - Albania, Endriot Beqo- Albania, Fatjon Alla -Albania, Александар Стеванов и други автори од нашата земја.
На свеченото отварање ќе се додели годинешното признание за развој и афирмација на македонскиот стрип „ЉУПЧО ФИЛИПОВ„ овојпат таа чест ќе ја има Томе Трајков, културен оператор од Велес. Истовремено ќе с е отвори изложбата на стрип дела од овогодинешниот интернационален стрип конкурс кадешто е постигнат рекорд од 254 пристиганти стрипови од сите континенти
Најреномираната стрип манифестација кај нас продолжува и во сабота и недела со вообичаени промоции. практични работилници, размена на искуства и други форми на соработка помегу присутните
Традиционално, донатори на 14 Интернационален стрип салон се Министерството за култура на Р.Македонија и Општина Велес
Она што претставува новина, којашто треба да стане традиционална е проектот „СКОПСКА СТРИП АКЦИЈА“  - всушност продолжување на овој салон со активности во главниот град. Специјалните гости на овој салон на 17.10.2016 (понеделник) со почеток во 12,00 во Детскиот културен центар КАРПОШ ке се промовираат во главниот град. Оваа активност е финансирана од страна на град Скопје

  ...novi online strip!

“Microcosmos M” je strip kratke forme kojim se autor Boško Martinović iz Beograda prvi put predstavlja čitaocima. Strip će kroz predviđena 52 nastavka pratiti devojčicu M u njoj poznatom okruženju – mikrokosmosu porodice u  kojoj raste. Namenjen je širokoj publici svih uzrasta i u izvornoj verziji je kreiran na engleskom jeziku. Ovog 14. oktobra na matičnom sajtu www.microcosmosm.com objavljen je prvi kaiš, a ostali nastavci će biti objavljivani svakog utorka i petka, u trajanju od oko pola godine. Autor za blisku budućnost planira i verziju na srpskom jeziku.

Pored samog sajta, o novim nastavcima mogu se dobiti obaveštenja preko društvenih mreža:
Facebook: www.facebook.com/MicrocosmosM/
Twitter: twitter.com/MicrocosmosM
Instagram: www.instagram.com/microcosmos_m/

  ...Vabilo na predstavitev!

Vabimo vas na predstavitev s podpisovanjem (risanjem) v četrtek, 20. oktobra, ob 19:00 uri. Pogovor z avtorjema Zoranom Smiljanićem in Marijanom Pušavcem bo vodil Aleksander Buh. Dogodek je del kulturnega programa knjigarne, ki ga sofinancira Javna agencija za knjigo Republike Slovenije. • Strip.art.nica Buch • www.stripi.si

Dušan Reljić je rođen u Novom Sadu 1948. godine. Oženjen je i otac Daniela i Marka. Detinjstvo provodi u Banjaluci, gde završava osnovnu i srednju školu, nakon čega se seli u Beograd, gde studira filozofiju i sociologiju. Tokom studiranja sarađuje sa Dečjim novinama, a za Banjalučki glas radi strip Dejan. Od 1973. do 1984. radio je kao tehnički urednik i novinar Borbe, da bi se potom potpuno posvetio stripu. U YU stripu objavljuje strip Neretljanski ratnik (scenario Vladimir Nedanoski) i strip Iskupljena čast. Za magazin Kondor radi stripove Orion i Leptir. Za list Rad kreira strip Radiša, a radi i namenske stripove Vasa Trasa i Štedljivko. Za Vjesnik radi stripove Tom i Džeri i Bili i Bul, a za Politiku Paja Patak i Miki Maus. Samostalno radi strip Uvod u Dekameron, kao i strip Aligator Ale. U Politikinom zabavniku objavljuje strip-serijale Družina Kliker i Daniel i Marko. Za britanski Igl radi strip Komandosi. Početkom 1990-ih seli se u Atinu, gde radi na različitim stripovima, od kojih je najzapažaniji bio Balko from Neworderland, a uspešno se bavi i karikaturom. Od 2011. godine ponovo živi u Beogradu.

  Intervju: Dušan Reljić

Ko je Dušan Reljić?
I ja bih voleo to da znam.
Često, kada se brijem, zagledam se u lik u ogledealu i pitam se ko je taj nepoznati čovek koji bulji u mene i šta on radi u mom kupatilu? Opet, kad u istom tom kupatilu, obrijan i u sedećem položaju kreiram ideju za neki projekat, često se osvrnem tražeći tog drznika koji izlazi iz ogledala. Kada ge ne vidim, malo mi lakne, ali zato u ogledalu vidim, između dva plava oka, smešten nos koji je toliko puta parao oblake na nebu i sanjalicu koja je ceo svoj život dosanjavala neki san i želela da ljudima ponudi nešto lepo, da ih usreći i šalom nekome ulepša dan.
Ili kada, do nosa utopljen u kadu (sa obaveznom žutom patkicom) na ustalasanoj površini vode ugledam iskrivljen odraz lika, kojeg dobro znam, poželim da gurnem nos dublje, prestanem da dišem i udavim se, jer sam ga do sada pitao bar hiljadu puta: „Šta uradi od života, budalo? Da li si napravio pravi izbor? Mogao si biti muzičar, uspešan sportista ili političar a ti, tupane, izabra da se baviš stripom, ilustracijom, karikaturom..., kretenu jedan!“.
Ili dok zaranjam sve dublje u zelenu vodu obojenu Paljerijevim gelom za kupanje i dok mi iz pluća izlazi i poslednji balončić vazduha shvatam: „…Pa, to je ono što volim, što me čini srećnim i što posle toliko godina i dalje…mirno spavam“. I… naravno… odustanem od davljenja.

Rođeni ste u Novom Sadu. Čega se iz detinjstva najradije sećate? U kojem delu grada ste živeli, koju školu ste pohađali...?
Samo sam rođen tamo. Otac mi je bio vojno lice, pa smo stalno menjali mesto boravka. Najduže smo se zadržali u Banjaluci. Tamo sam iša u osnovnu školu i gimnaziju. Kada je otac otišao u penziju, ja sam nešto ranije došao na studije u Beograd. Porodica se preselila u glavni grad 1968. godine u januaru, a u septembru je katastrofalni zemljotres srušio Banjaluku. Sreća što smo izbegli tu katastrofu, jer smo stanovali u zgradi u kojoj je izginulo najviše ljudi. Nekoliko mojih dobrih prijatelja je tada izgubilo život.
U Beogradu sam upisao filofofiju i sociologiju. Da me je neko tada pitao zašto, ne bih znao da odgovorim, jer tada zaista nisam znao šta ću raditi u životu.

Kakva su vam sećanja na Novi Sad?
Lepa sećanja. Tamo su mi ostali babe, dede i pradede. Uvek se osećam lepo kada, doduše retko, dođem tamo. Sećam se, dok mi je još paperje izrastalo ispod nosa, da sam se zagledao u neku Julišku, Mađaricu, koja je tada radila u babinoj frizerskoj radnji. Ježio sam se dok je provlačila prste kroz moju kosu. Još sam se više naježio kada sam video frizuru. Ličio sam na ošišanog ježa. Znam da se vežbala, ali ja joj to nikada nisam oprostio. Volim taj ravničarski mentalitet i te ravnice okolo.

Kada ste se prvi put susreli sa stripom i koje stripove ste tada voleli?
Sa stripom sam se prvi put sreo na kiosku ispred zgrade u kojoj smo živeli u Banjaluci, dok sam čekao da stigne očeva Borba. Naravno, prvo što sam video bio je Politikin zabavnik, a posle i ostala strip-izdanja.
Počeo sam da crtam veoma rano i, pošto nije bilo papira, počeo sam šarati po marginama očevih službenih knjiga. Sećam se da sam jednom nacrtao na margini jedne njegove knjige konja. Pošto je i otac imao talenta za crtanje, majka je, ugledavši konja, rekla ocu: „Lepo si nacrtao ovog konja“. Otac, koji je čitao Borbu, videvši konja, pogleda u mene i zareža: „Dolazi ovamo! Sada cu ti ja pokazati tvoga konja!“. I ja tako, dobih batine.
A prvi strip koji sam nacrtao je krenuo sa poslednje strane sveske iz matematike, a zadaci i brojevi su išli sa prednje. Sreli su se na sredini a profesor je, videvši taj sudar, rekao: „Reljiću, na mesto… kec!“. Bio je praktičea i bezdušan, kako samo jedan profesor matematike može da bude, da mojoj buntovnoj, ravničarskoj duši zabrani da radim ono što volim? Pa ja sam iz Novog Sada, heeej! Nisam tada znao za Zvonka Bogdana. On i ta pesma su došli kasnije. I to je jedan razloga što nikada nisam voleo matematiku.

Kako je teklo vaše školovanje?
Po završetku gimnazije sam došao na studije u Beograd, dok je porodica još ostala u Banjaluci. Živeo sam kod tetke, majčine starije sestre, koja je tada bila udata za poznatog slikara starog Beograda, Luku Mladenovića.
A da me pitate zašto sam upisao filozofiju, odgovor bi bio…nemam pojma. Možda što sam u Beogradu bio sam, pa nije bilo nikoga da mi da savet. Samo jedno znam, te moje studije su jedine godine koje sam protraćio… nizašta! I dok sam, kao i svi studenti okolnih fakulteta, provodio vreme u kafani na Kolarcu, gde je Milovan Vitezović ljuštio vinjak a ja kafu, poželeo sam da pored filozofije upišem i Akademiju umetnosti. Profa gleda moje probne radove i pita me: „Mali, šta ti tražiš ovde?“. Ja njemu: „Hoću da studiram lepe umetnosti“. On meni iz lule zadimi (tada su sve umetničke duše pućkali lule i nosili nakrivljene francuske beretke): „Da bi te nešto naučili, morao bi da izbrišeš ono što si sam naučio. Ostale bi ti samo dve godine da naučiš nešto po našem probramu i na kraju bi postao… nula. Zato, briši odavde!“.
I tako ja ostah bez pravne verifikacije onoga što sam radio celog svog života, ono što je bila moja profesija i što je izraslo iz hobija i ljubavi. Ali, ne opterećujem se mnogo time. Jer, upoznao sam samo par slikara koji su mogli da rade strip. To je potpuno različit načim gledanja i percepcije. Slikari gledaju očima, a mi… podsvešću. Oni mlataraju četkicom iz ramena, a mi… oslanjamo lakat na sto. I to je jedini način na koji smo znali taj lakat da koristimo. Ne da se laktamo i stremimo tamo gde leži lova, da imamo teniski lakat i milione na računu. Ne, mi nikada nismo saznali šta je lova, jer je nikada nismo imali, jer smo svi imali šuplje džepove na pantalonama. A za to sam najbolji primer ja sam. Kao tadašnji predsednik omladine u Borbi sam mogao lako zakorači u politiku… i lovu.

Kako je tekla vaša dalja karijera? Kakva su vam sećanja na rad u Borbi?
Pre Borbe moji prvi kontakti su bili sa Dečjim novinama iz Gornjeg Milanovca. Prvi crteži i stripovi su rađeni pod dobronamernim pokroviteljstvom Žike Atanackovića. Svi stripaši moje generacije su prošli kroz njegove ruke. Divan, drag čovek.
U Borbu sam primljen sa nekoliko kasnije veoma afirmisanih novinara i to u beogradsku rubriku Raše Lazarevića, gospodina i bonvivana. Uvek doteran, sa šticovanim brkčićima, prosed i lep čovek, dostojanstvenog držanja i lepih manira. Uvek je imao strpljenja za nas mlade, a devojke su ga prosto obožavale. Bio je divan, dobar čovek. Sećam se, jer sam u redakciji sedeo ispred njega, da je Liberu Markoniju, boemskoj legendi Beograda, svako jutro otkupljivao crteže koje je ovaj crtao na odštampanim stranama Borbe… za piće. Mislim da je Libero samo zbog toga i dolazio kod Raše. A kada bi primio platu, jer je radio u Borbi, opet je dolazio, predavao novac Raši na čuvanje, bar na nekoliko dana. Govorio je: „Uvek imam najviše prijatelja kada dobijem platu“. Ja sam u međuvremenu crtao ilustracije za Borbu i njena izdanja. Karikaturu nisam ni pokušavao da radim, jer nisam hteo da se mešam u posao Dragana Savića, Nedeljka Ubovića ili Koraksa koji su tada radili za novine. Taj tip novinarske, likovne i vizuelne forme sam izmestio u Rad, Student, Mladost, Omladinske novine, Popaja... Bio je to neki, nazovimo ga, početak ali ne čiste političke karikature već političkog strip-kaiša. Pravom političkom karikaturom sam se počeo baviti tek po mom dolasku u Grčku.
Nikada nisam voleo izložbe i nagrade. Mislim da mi je jednu da silu dodelio Ciril Gale zbog Zvitorepeca.

Ko su vam bili uzori i ko je najviše uticao na vaš rad?
Harold Foster i Aleks Rejmond definitivno su bili prvi. Oni su bili prvi koje sam video. Posle su došli Frenk Robins, Sten Drejk, Džim Holdavej, Viktor de la Fuente, Kavacano…

Koji je bio prvi strip koji ste objavili i gde?
Svoju prvu ilustraciju sam, sećam se, još kao klinac sam objavio u sarajevskim Malim novinama, ali se zaista ne sećem godine kada je to bilo, a prvi strip bila je tabla o nekom zeki u nekim od izdanja Dečjih novina. Ni te godine se ne sećam. To bi verovatno znao Zdravko Zupan da je danas živ. A prvi pravi strip sam napravio kao član grupe Beogradski krug 2. Bio je rađen po Nušićevim Hajducima. Napravio sam preko 50-60 tabli, ali ga nikada nisam završio. Ni objavio.
Bio je i jedan strip nešto ranije. To sam otkrio pretražujući dokumentaciju za ilustrovanje ovog intervjua. Strip se zvao Damaj. Hvala ti, da ne bi tebe, to bi bio još jedan strip koji se zagubio. Mislim da ga nisam nigde objavio.

U YU stripu debitujete 1979...
Mislim da se radilo o stripu Neretljanski gusar. Pored njega, tu je bio i strip Iskupljena čast, koji je trebao da bude kolektivni nastup i predstavljanje svih članova tadašnjeg Beogradskog kruga 2 u YU stripu. Svaki od nas je trebao da uradi pravi strip. Sećam se da moj imao 10 strana. A do tada sam uglavnom pravio jednostrane table. Sećam se nekih naslova: Il fiso, De rerum natu…,The entrapment, Vitium. Sećam se i table Vitez Kanibali,ali nisam siguran da je to izašlo u Yu stripu. Gde je objavljen… ni to ne znam. Treba da nas razumete. Mi smo tada samo želeli da ctramo. Statistika nas nije interesovala a pošto nam u većini slučajeva nisu vraćali originale a mi pogubili štampane primerke kasnije, kada je to trebalo, kao vama sada, nismo mogli da da damo odgovore na ta pitanja. Stvar oko zaboravljanja je išla toliko daleko da se mani dešavalo da, ne samo da nisam znao kad sam i koliko strana nekad nacrtao, jer je toga bili na hiljade, već sam zaboravio i na naslove nekoliko stripova kaje sam nacrtao. Tako sam, recimo otkrio u nekim novinama strip Njonja. Ni danas neznam gde je objavljen, jer sam ga isekao (da sam iscepio celu stranu i na margini bih imao tu informaciju) i obacio u neku fasciklu. Ili, recimo, još uvek imam problem sa se setim Sime Karambola. Ne sećam se ni kako izgleda, ni gde je objavljen. Nije to, dragi moji, Alchajmer, već su te stvari bile zatrpavane gomilama novih ideja i projekata, nacrtanih stripova, ilustracija, skica, scenarija…Morate ovo razumeti, moj opus ne predstavlja stotinak ili hiljadu nacrtanih ili objavljenih tabli već… mnogo, mnogo više. To su gomile

Kako je došlo da saradnje sa Vladimirom Nedanoskim i nastanka stripa Neretljanski gusar?
Vlado Nedanovski je tada 1983. radio kao novinar i mislim, urednik u Dugi, a bio mi je i školski drug iz banjalučke gimnazije. Radosni zbog ponovnog susreta, dogovorili smo se da nešto napravimo. Tako je krenulo sa Neretljanskim gusarom.

Sledi rad na stripovima Orion, Kondor i Leptir, koje ste radili pod pseudonomim (Douree?). Možete li reći kako je došlo do ideje za ove serijale, ko je još bio u ekipi sa vama (Askanio Popović, Vladimir Nadanoski, Jelena Radovanović, Dragomir Đorđević...) Koliko epizoda je izašlo i u kojim revijama?
Ovo je nastavak priče o Vladinoj i mojoj saradnji. Ja sam od Ježa dobio prostor da u specijalnom izdanju Kondora plasiram nešto. Želeo sam da napravim superheroja, jer je tada to bio trend, ali ne marvelovskog, već nekog ko je bio ranjiv, osećajan, nesavršen kao, uostalom, i svako ljudsko biće. Seo sam sa Vladom i osmislili smo Oriona. Kao naslednik čuvara razvoja planete Zemlje Sukora, nepretenciozan kao i svaki čovek, jer je poticao sa Zemlje, trebao je da bude superheroj koji to nije, smotan i običan, koji je mogao da leti i pomera stvari samo svojim mislima, zaljubljen u jednu plavušu Saru, putujući oko sveta sa Sarom i Bo, dve integrisane metalne naprave koje su imale dušu, ljubomorno i do ludila zaljubljene u Marka Barnabija zvanog Orion.
Vlada je napisao dobar scenario. A onda su počeli problemi za koje sam ja bio isključivi krivac. Budala, tj. ja, je prihvatila da radi još jedan strip u istom izdanju - Leptir. Trebalo je, dakle, nacrtati 128 tabli realističkog stripa mesečno. Pri takvom tempu, kada niste imali vremena da ispravite neku pogrešno povučenu liniju ili da izbrišete olovku posle tuširanja, scenario se morao u hodu podešavati i ispravljati. Vlada je trebao zbog toga dolaziti skoro svaki dan, a to je bili vrlo, vrlo naporno i za njega i za mene. Počeo sam sam da ispravljam scenario, jer u suprotnom sigurno ne bih stigao da završim strip na vreme, pa sam za sledeće albume scenario pisao sam. Vlada se negde izgubio, verovatno povređen. Nekoliko meseci, koliko je cela ta stvar trajala, bio sam u nekoj vrsti bunila nesvestan ni vremena ni prostora oko sebe.
Posle toga se više nisam ni čuo ni video sa Vladom Nedanovskim, mojim školskim drugom i prijateljem. Kao da je u zemlju propao. Ne znam ni da li je više živ. A želeo bih od bilo koga saznam gde je, šta se sa njim desilo i da mu se izvinim, jer tada nisam imao vremena za to… bukvalno.
Elem, kada sada rekapituliram ono šta se dešavalo i kako su Orion i Leptir rađeni, svestan da nisam imao vremena da ispravim ni jednu jedinu ctricu ili da obrišem olovku (tu je moja supruga Mira bila heroj) strip mi sasvim dobro izgleda i pored mnogih uočenih grešaka.

Stvar se završila sa četiri knjige edicije Kondor, sa četiri objavljene epizode Oriona (epizode Otmica fizičara, Chobagosi, Zetota sa planete Bujra i Zvona lutajuće zvezde) i dve epizode Leptira (Tajna lože 32 i Lažni Stradivari) i Ratnici iz drugog vremena, jedine neobjavljene epizode Oriona od 64 strane. Za te dve epizode Leptira scenario je pisala Jelena Radovanović pod pseudonimom Jeanette (Žanet). Da nisi u pitanju naveo njeno ime ne bih ni znao kako se Žanet zvala. Inače, nikada se nismo ni videli ni upoznali.
Za Oriona su naša imena bila sastavljena od prva dva početna slova naših imena i prezimena. Vlada je bio Vlannes (Vlane), a ja Dourees (Dure) sa akcentom na prvom e. Tako da niko živ nije znao da su autori „naše gore list“.
Posle četiri epizode Oriona i dve epizode Leptira, nisam više imao snage da radim dva stripa istovremeno, pa je rad na Leptiru nastavio Askanio Popović. Mislim da je uradio tri epizode, s tim što ni njemu nisu objavili ni platili jednu epizodu. Njegov scenarista je bio Dragomir Đorđević.

Još jedan duži strip koji ste samostalno uradili bio je Dekameron...?
Ah, Dekameron! Zaista sam uživao radeći na njemu. Rodio se u Beogradskom krugu 2. Mislim da je to bilo 1979. Godine. Ceo koncept Dekamerona je bio jako dobro zamišljen. Kao, probudim ja i izvučem iz groba Đovanija Bokača da mi piše scenario za sto priča iz Dekamerona. Tek kada sam mu zaplavio oko, jer je tražio nerazumno visok honorar za to, pristao je da u mojoj radnoj sobi piše za mene. Tako je rođen Uvod u Dekameron. Mislim da je uradjeno pet epizoda te serije. Prva je bila Pokajanje, pa Đavo u paklu, zatim Uvod u Dekameron, posle su došli Slavuj i Ključ.
Uvod u Dekameron je bio duhovit predgovor koji je trebao da poveže svih tih 100 priča iz tog opusa. Mislim da je prvi put bio objavljen u Erotici. Žao mi je što nisam uradio više epizoda. Naravno, u tim epizodama koje sam napravio, nisam se striktno držao kostura priče mog novog scenariste Đovanija. Bilo je tu otprilike 30% Bokača i 80% Dušana Reljića. Lascivni dijalozi i humor iz te serije mi je, mislim, otvorio put ka bavljenjem humorom i karikaturom u grčkom periodu. Osećao sam se otkačeno.
Pored Dekamerona sam napravio još nekoliko „seksi“ stripova: Slučaj službenika GSP-a, Do not disturb, Kate i… Lizzet. Uličarka Lizet mi je poslednji projekat i još radim na njemu.

Značajan broj stripova uradili ste i za specifičnu štampu (radničku, akcijašku...). Možete li reći nešto o ovim stripovima i junacima - kako su nastali, na čiju inicijativu, kakva su sećanja na rad, gde su stripovi objavljivani, kad i koliko tabli... (Radiša, Štedljivko, Sima Karambol, Vasa Trasa...)?
To je bio period mog eksperimentisanja oko novinarskog izraza. A pošto sam već naglasio da se nisam hteo mešati u posao karikaturista, počeo sam eksperimentisati sa političkim strip-kaišem, koji tada, mislim, izuzev Milorada Dobrića i njegovog Kurira Fiće niko nije radio.
Tako je rođen Radiša u Radu, listu Saveza sindikata Jugoslavije 1984. godine, gde je objavljen pozamašan broj, uglavnom aforizama.Tada je glavni urednik Rada bio Staša Marinković, kome sam 1984. dao otkaz u Borbi i otišao iz novine u nezaposlene, sa dva nedorasla deteta i počeo preživljavanje pišući scenarije i crtajući Toma i Džerija i Bila i Bula za Vjesnik.
Saradnja sa omladinskom štampom je počela 80-tih godina, nekoliko godina pre Radiše, rođenjem Vase Trase u Omladinskim akcijaškim novinama, ali to je bio, nekako, sezonski posao, jer se na akcijama kopalo samo leti, kada su mladi karanfilići (komunisti) i naučili da je najbolje kopanje u hladovini.
Štedljivko je nekoliko urađenih reklamnih strana stripa za jednu banku i to je objavljeno u nekom od njihovih izdanja, a zamrlo kada su prestali da plaćaju.
Još jedan strip za koji sam zaboravio da sam ja autor je Njonja i njegova senka. Ne sećam se gde je i kada objavljen, nisam ni znao da ga imam, dok ga nisam slučajno pronašao u brdu papira. A ja, budala, isekao strip iz novina, umesto da ga samo iscepim, pa bih bar na margini imao te informacije. Izašao je samo jedan broj.
A na deo pitanja, kako su nastajali moje ideje i stripovi, stvar praktično izgleda ovako. Nešto ti klikne, poigraš se malo time na „tabuli razi“, pogledaš da li liči na nešto, pitaš svoje bližnje za mišljenje, pa iz toga napraviš nešto ili ne napraviš…ništa.

Radili ste i na nekoliko stripova za decu?
Aligator Ale je bio prvi pojekat koji mi je prirastao srcu. Objavljivan je u omladinskoj stampi (Vidici). Uradio sam mnogo neobjavljenih table i mislim da još leže negde u kutijama, a iz njega je su izrasla dva meni najdraža projekta - Družina Kliker, koja je izlazila 1987. u Politikinom zabavniku i serijal Daniel i Marko, inspirisan mojim sinovima, koji je izlazio 1988. godine u Kekecu.
Po Družini Kliker sam zaista postao poznat, ali mislim da je razlog to zbog činjenice da je strip tada izlazio u Politikinom zabavniku, koji je tada bio najbolji i najpopularniji časopis takve vrste u ovom delu Evrope. Ali, mislim da me isto toliko znaju i zbog Oriona, Dekamerona ili Balka iz grčkog perioda. Ali taj izraz „poznat“ je relativan. Najviše sam stripove radio pod pseudonimom i skoro 20 godina sam bio van zemlje. Znali su me uglavnom oni koji su se bavili ovim poslom.

Zatim sledi rad na licencnim stripovima Tom i Džeri, Bil i Bul... Kako je došlo do ove saradnje, sa kim ste sarađivali...?
Posle otkaza u Borbi 1984. godine sam bio bez posla, a trebalo je prehraniti porodicu. Ne sećam se tačno kako je do saradnje sa Vjesnikom došlo. Mislim da je bilo na nagovor Zdravka Zupana ili Slobodana Ivkova. Na Tomu i Džeriju je već radila ekipa iz Beograda. Bio mi je potreban taj posao, pa sam se i pored nekih namrštenih pogleda, pridružio ekipi. Nisam želeo nikome da oduzimam posao, kao što se iz istih razloga nisam bavio karikaturom do mog odlaska u Grčku, ali se pokazalo da je njihov strah bio neopravdan. Posla je bilo i previše. Čak sam prihvatio da radim dodatne epizode Bila i Bula u istom izdanju.
Što se Toma i Džerija tiče, mislim da je to bio najmasovniji projekat koji sam do tada radio i trajao je od 1984. do 1987. godine. Nisam siguran koliko je strana bilo urađeno, ali mislim da je blizu hiljadu tabli bilo u igri. Scenario sam radio sam. Po odlasku Pavla Lugarića i zaključenju saradnje sa Vjesnikom, jedino smo Zoran Kovačević i ja uspeli da povratimo originale. Išli smo u Zagreb zbog toga. Nisam siguran da smo uspeli da dobijemo natrag sve, jer nisam tada imao sve štampane epizode da bi mogao odrediti tačan broj.

Sledi rad i na drugim licencnim stripovima - Paja Patak, Komandosi, Paperpot... Možete li o svakom stripu reći po nešto, kako je došlo do inicijative za rad na ovim stripovima, sa kim ste sarađivali, gde su stripovi objavljeni i kad...?
Saradnja sa Politikinom zabavnikom je, pored Družine Kliker, bila proširena i na ilustracije za rubrike, naslovne strane ali isto tako i rad na Diznijevim licencama. Pored par epizoda Paje Patka i Mikija, najviše sam radio na naslovnim stranama Mikijevog zabavnika. Mislim da je, što se tiče Diznija, tu najviše pružio Zdravko Zupan.
Talični Tom je rezultat saradnje sa Zoranom Kovačevićem za Mamut komiks, redakciju u kojoj sam, po preselenju u Atinu, bio zaposlen. To su bila četiri luksuzne izdanja albuma igara, zagonetki i umetnutog kartonskog maketarskog dela. Kada se iz četiri knjige sve isecka, spoji i zalepi, moglo se uživati u ogromnoj maketi Noting Galča sa kućama, salonima, hotelima, zatvorom, perionicom, ljudima na ulici, železničkom stanicom sa vozom i predivnom maketom putničkog broda sa Misisipija. Moj posao su bile igrice, zagonetke i naslovne strane. I danas kod sebe imam Morisov potpis za odobrenje prve naslovne, jer je sav materijal morao da ide kod njega na odobrenje.
Zoran Kovačević je zaista odlično obavio taj posao. On je imao veliko iskustvo sa takvom vrstom posla. Ja sam mu se nekoliko puta pridružio, kada je radio za nekog nemačkog izdavača. Za taj period nemam vizuelnu potvrdu, jer do danas nisam video ni jedan odštampani primerak. Samo se sećam da je tu bilo nekoliko epizoda poznatih ctranih serija za decu, koje sam viđao na TV. Zoran zna više o tome.
Sa Zdravkom Zupanom sam 2001. godine sam radio Pink Pantera i Peru Detlića za Univerzal, a preko Elenike Gramate. Uradili smo ukupno preko 400 ilustracija za osam knjiga i četiri luksuzne bojanke. Ja sam radio olovku, a Zupi je radio tuš njegovim sigurnim potezima. Mislim da je to rezultiralo time da iz Univerzala nije stigla nijedna primedba niti korekcija, kada im je materijal poslat na uvid. Zaista, odlično odrađen posao. Relacija Atina – Beograd je lepo funkcionisala.
Komandosi su četiri epizode stripa (SOS Hostage story, Johnny Red, War games i Fotball games), rađene za engleski Igl, preko Snežane Pejaković iz Zebre, dok sam još bio u Beogradu. Trebao sam da uradim i jednu epizodu Sudije Dreda, ali ne znam zašto se od toga odustalo.

Par reči o vašem stripu Dejan?
Dejan se desio u periodu kada sam se pored stripa bavio i muzikom. Tada sam se još učio da crtam. Priča je zanimljiva. A počela je tako što se na Kolarcu iz dosade, skupila grupa studenata i studentkinja i odlučili su da malo pevaju, a samo dvoje, moja rođena sestra i jedan koji je duvao trombon, su studirali muziku. Ostali su bili totalni amateri. Postasmo renomirani oktet RTV, dahtali smo u mikrofone, pevali kao prateća grupa na Beogradskom proleću, snimili 11 ploča sa Lepom Lukić, Nedeljkom Bilkićem i drugima. Mira Vasiljević, divna i pametna osoba, za razliku od nekih, želela je od našeg okteta napravi folk-grupu ali mi to neodgovorno odbismo, jer smo samo želeli da se zabavljamo. Mira je posle formirala grupu Đerdan i stvorila Draganu Mirković. Posle toga mi se u snovima često prikazivao đerdan.
Elem, suština priče o oktetu je bila ta da su u njemu pevalo petoro Banjalučana. Banjalučke dnevne novine Glas 1972. godine objaviše rubriku i impresivnu fotografiju slavnog okteta RTB sa Beogradskog proleća, uz konstataciju da je tamo terciralo 84% Banjalučana. Uz navalu adrenalina da su se setili izbeglice koja je pobegla od razornog zemljotresa u Beograd, koja je ostavila sve ostale da se sami izvlače iz ruševina jednog predivnog grada i najlepših devojaka na svetu. Zbog svega toga, a i zbog griže savesti što nisam poginuo sa njima, osetih strašnu želju da im poklonim nešto, po čemu će moći da me pamte. Nisam siguran, ali mislim da je to bio prvi strip ikada objavljen u Glasu. Uradio sam više strana nego što se sećam. To bolje zna Zoran Stefanović. I to je bio prvi pokušaj da se, blago rečeno, novinarski angažujem. Dve godine kasnije sam se zaposlio u Borbi. To je bio moj prvi strip objavljen u dnevnim novinama, pre Radiše, Vase Trase, Njonje i njegove senke….

Kako ste doživeli raspad Jugoslavije?
Kako sam doživeo raspad Jugoslavije? Kao i svi. Teško. Turbulencije koje su usledile okranula je sve naoračke. Ostavio je traga na sve, izuzev za onu bandu koja je za to uzela lovu i ostavila narod u procepu. A ja? Morao sam početi moj život ispočetka. Od nule. Doslovno.

Kako je došlo do preseljenja u Grčku? Možete li se prisetiti kako vam je bilo prvih godina u Atini, kako je tekla vaša karijera, koje stripove ste objavljivali?
Zoran Kovačević i ja smo pre rata i raspada Jugoslavije, sarađivali sa nekim inostranim izdavačem, a pošto smo popili embargo, neko odande zaključi da varvari tj. mi …Srbi, ne zaslužujemo njihovu marku. Nije bilo šanse da se preživi čekajući da ti nešto padne s neba.
Bane tako Zoki Kovačević na vrata kod mene u Petrogradsku, tada se još zvala Lenjingradska, na Vračaru, pita me hoću li sa njim u Grčku? Ne sećam se tačno šta sam odgovorio, on me ugura, u mislim, neki crveni jugo, mašući mi pred nosom nekim papirićem koji je dobio od neke tetkice, a na kojem je bila neka kontakt adresa i mi zapucasmo za Solun, u Grčku. Imali smo na papiriću ime čoveka koji je trebao da nas sačeka u Solunu. Tip se nije pojavio.
Prepušteni sami sebi, obezglavljeni, jer nikada nismo bili u Grčkoj i ne znajući šta da radimo (podsvesna želja da se gurne ukraj ono što je ružno ili loše, rezultirala je da se tih trenutaka prisećam kao u bunilu)... Mislim da su nas prihvatili neki dobri ljudi i dali nam šansu da pronjuškamo po Solunu. U tom njuškanju smo pokupili informaciju da, ako se nešto događa u Grčkoj, to se događa u Atini i da tamo treba ići. Posle nekoliko dana spavanja na dušeku u nedograđenoj sobi i jednom nenamerno slomljenom klozetskom daskom, ljudi nas ispratiše da nas više nikada ne vide. I mi pođosmo na jug.
Kada smo stigli u Atinu, bili smo šokirani i dezorijentisani. Aman, ljudi moji, tamo sve kuće i ulice izgledaju isto, nije bilo nikakvih markera po kojima si mogao da se orijentišeš, da bi mogao da znaš gde se nalaziš. Ako skreneš u neku ulicu, imaš osećaj da se vrtiš u krug. Zato smo parkirali auto i kranuli peške. Posle nekoliko dana smo počeli da uočavamo neke orijentire, pa je posle išlo lakše.
Da skratim priču, počeli smo zavirivati u novine na kioscima, pokupili nekoliko adresa i počeli se nuditi kao kurve. Da skratim još malo, počelo nam je već ponestajati para za boravak. Naravno, štekovali smo pare za benzin do Beograda. I tada su se počele dešavati lepe stvari. Ja uradih jedan posao za magazin Para Pente. Uradih nekoliko portreta nekog njihovog velikog komičara, pare podelismo bratski, fifti-fifti i dobismo šansu da još malo ostanemo u Atini.
Sledeća lepa stvar se desila kada smo pozvani u redakciju Mamut Komiksa, koji izdaju albume Asteriksa i Taličnog Toma i ponudiše posao jednom od nas. Zoran se predomišljao a ja, znajući da nemam šta da izgubim, odmah prihvatih ponudu. Ostalo je da oni pokrenu zakonski postupak za zapošljavanje stranca, a za to treba da prođe neko vreme. Smestiše nas u nekakav hotel ispod Akropolja, ubaciše u kola, odvezoše nas u nekakvu tavernu blizu mora, staviše gomilu tanjira i tanjirića ispred nas. Sve neka predjela. Divna, raznolika, jako ukusna, ali preteška za jedan izraubovani i embargovani želudac jednog Srbina. Ne stigoh ni do glavnog jela, a već sam morao natrag u hotel…da se ispovraćam. Zoki je imao, moram da priznam, tvrđi želudac.
Hotel u koji su nas smestili je imao neko čudno ćiriličko ime, nešto kao MPAHPON. Pošto Grci nemaju slovo B, već ga u alfabetu izgovaraju Vita, a mi Beta oni slovo B pišu kao MP (zamislite ovo P kao ćirilično P). Kada sam shvatio da se hotel zove BAJRON, shvatio sam da smo spavali u hotelu koji nosi ime velikog Bajrona, koji je nekada spavao u njemu a posle toga i nas dvojica.
Kada smo odlazili, dadoše nam neke pare, napuniše torbe najpotrebnijim stvarima, a u Beograd smo stigli kao dva Deda Mraza koji nose poklone deci. Tako se nekako završio moj prvi boravak u Grčkoj.

Posle nekog vremena na kućnu adresu stižu svi potrebni papiri i poziv da se 1. Januara 1994. javim u Mamut Komiks na posao. Tako je počelo. Radio sam za njih dve godine, a posle sam morao sam de se snalazim. Drugu godinu su me poklonili jednom tipu koji je proizvodio i prodavao častitke (uglavnom ih je uvozio iz Kine). Neću da imenujem firmu, jer je jedno od najvećih i najuglednijih čestitkara u Grčkoj, a i zbog toga što sam imao ludačku želju da vlasniku zaplavim oko ili razbijem nos kao mom scenaristi Đovaniju Bokaču, kada sam ga digao iz groba i ubedio da mi piše scenario za Dekamerona. A zašto sam hteo tom umišljenom tipu da razbijem nos ? Ne zato što me je recimo, zloupotrebljavao, itd. Ne, tip mi je redovno isplaćivao mesečnu platu i tu je bio fer. Hteo sam ga razbucati jer je je prepotentno izigravao mačo tipa, koji je voleo da bije žene. Zašto je baš meni to voleo da priča, ne znam. Valjda je mislio da smo mi Srbi nekakvi mačo tipovi, koji su na Brankovom mostu pokazivali srednji prst Klintonu i Klarku, pozivajući ih da nas bombarduju ako smeju. Možda je hteo da na mene napravi utisak. Budala, da je samo znao da je samo moja ravničarska i miroljubiva duša razlog zašto do tada već nije popio batine, a i zbog toga što sam želeo da spavam u mojoj iznajmljenoj garsonjeri na Egzarhiji, a ne u nekoj grčkoj Zabeli, da daskama i za klopu dobijam viršle i parizer, jer bi me tip sigurno prijavio policiji. Izdržah nekako godinu dana i odoh, uz onaj poznati srpski prezrivi pogled.
Posle sam (možda 2-3 godine) radio za reklamne agencije sve što je trebalo, od stori bordova, finalnih crteža za proizvode i reklamu, maskota itd. I tu su me dosta tražili pa sam nekako opstajao i slao novac i pune torbe kući. U tom periodu sam radio seksi karikature za Plejboj i Penthaus, Metro, itd. Tada sam dosta sarađivao i sa humorističkih i strip-magazinom Para Pente, sa divnim čovekom i glavnim urednikom Jorgosom Bazinasom i koji mi je pomagao kada god je trebalo. On je i sam jedva preživljavao i pravio je taj magazin i nekoliko sporednih izdanja stripa sa više ljubavi nego što sam ja video kod bilo koga u životu. Stripovi, karikature, aforizmi i humor… to je Para Pente. Radio sam za njega portret karikature I nekoliko naslovnih strana. Nažalost, nije više živ, ne znam ni da li Para Pente više i izlazi, ali ću se uvek sećati njegovog dragog lika. Mali, okrugao, nosat i brkat, toliko je oko sebe širio toplinu i pozitivnu energiju da je to rečima teško opisati. Nikad ga nisam video namrštenog i mislim da bih umro od smeha da sam ga nekad video ljutog. To mu, jednostavo, ne stoji.
Skoro sve najveće svetske reklamne agencije su bile locirane u Atini. Sarađivao sam skoro sa svima, a ponajviše sa BBDO-om i Panosom Rigasom i drugovao sa italijanom Fabiom, od kojeg sam mnogo naučio o advertisingu. U međuvremenu sam bio u kontaktu sa Helen Siori, Diznijevim predstavnikom za istočnu Evropu i sa kojom je Politikin zabavnik sarađivao. Ona me je povezala sa Argentincem Skalabronijem, koji je bio jedan od vodećih Diznijevih strip-crtača i koji je bio oženjen Grkinjom i živeo u Atini. Upoznao sam i Branku, koji je takođe bio Diznijev crtač. Kada je Skalabroni video moje radove iz Zabavnika, odmah ih je prosledio u Diznijev studio. Odgovor je stigao veoma brzo zajedno sa scenarijem. Međutim, kad je trebalo da počnem da crtam, ja sam se tu malo premišljao, a kasnije ću reći zašto.
Životario sam tako nekoliko godina, bilo je prostora za zaradu. Radio sam dosta, ali je sve to bilo ad hok, dok Aris Malandrakis iz Elefterotipije nije poželeo da sa mnom napravi intervju. I tako je počela moja saradnja sa Eleftrotipijom. Intervju je bio lepo plasiran sa portret-karikaturama nekih njihovih vodećih političara specijalno urađenih za taj razgovor. Izgleda da je bio lepo prihvaćen i otškrinuo mi vrata njihovih novina. Tada sam po prvi put počeo da radim novinsku dnevnu karikaturu i ilustracije za njihova izdanja, ali…honorarno.
A kada je Bil Klinton trebao da dođe u državnu posetu Grčkoj, dobih narudžbinu od glavnog urednika Nedeljne Elefterotipije za naslovnu stranu. Bili je dolazio verovatno da ubedi Grke kako smo mi varvari, mesožderi. Lično mislim da je došao da zapreti, jer su Grci jedini znali istinu o ratu i kako je do njega došlo. Uradih karikaturu , novina objavi i… tada je puklo. Asosijejtid Pres uzima karikaturu i šalje je na put oko sveta svim novinskim agencijama, a isto veče Kicos Tegopulos, vlasnik Elefterotipije, izda naređenje glavnom uredniku Nedeljne Eleftrotipije da me dovede kod njega kući u centru Atine, ispod brda Likavitos koji dominira panoramom, na večeru. Popesmo se liftom na četvrti sprat, uđosmo u sobu, ugledah za jednim velikim stolom jednog maleckog čoveka i jedan upaljen ogroman televizor ispred njega. Sedoh preko puta, namestih se da klopam i zaklonih mu vidik ispred TV-a. Valjda zbog toga jer su počinjale vesti, a da bi me se rešio, reče da bi voleo da radim za njega i da mogu već sutra da dođem na posao. Ne sećam se šta smo večerali, samo znam da nisam povraćao kao u hotelu Bajron, kada sam prvi put boravio u Atini.

I tako bi. Dođoh sutradan na posao a u međuvremenu, ovi moji na trećoj strani dnevne Elefterotipije objaviše antrfile sa mojom karikaturom, uz naslov kao: „Srbin opet zajebao Amerikance!“. A šta se ustvari desilo? Pošto sam napravio jednu masovnu karikaturu na kojoj Klinton sa Hilari doleće ispred Partenona na mitskom konju Pegazu na kome piše „Air horse one“, na temu Asteriksa, koji izviruje iz margine i cela bulumenta iz „malog galskog sela kome Cezar ne može ništa“, kojoj sam poskidao glave i zamenio ih bulumentom glava grčkih političara, ja sam nastavljajući tradiciju sakrivanja iza pseudonima umesto potpisa Uderzo, koji je autor Asteriksa, stavio potpis Dusherzo, tako da Ameri nisu znali moje etničko poreklo. Ne znam kako je reagovala američka vlada i Asosijejted Pres posle objavljivanja tog antrfilea, ali znam da sam ovde dobio status heroja. Svi su odjednom znali za mene.
U Elefterotipiji sam ostao oko dve godine. Uradio sam mnogo naslovnih strana. a u redovnom, dnevnom izdanju sam subotom crtao sam politički obojen strip Balko from Neworderland. Nije bio tipično politički, jer je bio predstavljen u trokaišnoj strip-tabli. Trajao je neko vreme, bio dosta popularan, ali je mojom greškom možda bio previše politički eksplicitan, a ja sam tada jako mrzeo NATO.
Kada je počelo bombardovanja Beograda i Srbije, u redakciji smo pokrenuli akciju, koja je propraćena velikim učešćem velikog broja evropskih i svetskih karikaturista, koji su bili protiv te vandalske agresije. Akciju je pokrio magazine Epsilon, a ja sam za tu priliku uradio naslovnu stranu na kojoj Klinton, Bler, Širak i Šreder, obučeni kao hitlerjungend (Hitlerovi pioniri) donose cveće na Hićin grob. Tu naslovnu je, mislim, prenela naša Ilustrovana politika, ali ne verujem da su ni oni znali da sam je ja radio, jer je potpis bio isečen u montaži.
Još nešto je interesantno u vezi te karikature. Nemam pojma zašto se ta naslovna našla u svečanoj Sali za prijeme, gde su bile okačene sve najvažnije strane u istoriji Elefterotipije. Našla se odmah uz prvi objavljeni broj novina uvećana na veličinu manje garsonjere. Ni danas nemam odgovor na to pitanje. Doduše, nikoga nisam ni pitao. Valjda im je bila važna za neku njihovu istoriju.
Rad u Elefterotipiji mi je doneo boljitak u svakom pogledu. Dodelili su mi kancelariju i najbolju kompjutersku opremu. Tu sam odbacio dotadašnji rad sa air brush-om i počeo kolorisati na Meku. Nije mi trebalo mnogo vremena da savladam Fotošop, Ilustrator… Jedino sam bio zakinut za usavršavanje mog grčkog jezika, jer sam u kancelariji bio… sam. Mogao sam jedino da pričam sam sa sobom, ali to bi već bio slučaj za Institut Laza Lazarević.
Nekako u vreme kada je Balko from Neworderland već dobrano pokrivao poslednju stranu dnevne Elefterotipije, da mene se smestila redakcija novonastalog strip časopisa Enea. Mislio sam da će tu biti prostora za saradnju i još neki strip, ali od toga nije bilo ništa. Uradio sam, doduše, jednu naslovnu i jedan strip bez naslova. Tip je ranije prodavao, mislim, kompjuterski materijal i mislim da strip nije ni poznavao. Znao je jedino da plati licencu, iznajmi agencijski materijal, a na filmove koje je dobijao (a morao i da ih vraća) samo montirao grčki prevod. Da pokrene neki svoj projekat, nije bio zainteresovan ili nije želeo da plati. Kada sam shvatio sa kim imam posla, saradnja se prilično ohladila, mada smo bili vrata do vrata. Čujem da je tip kasnije dolazio u Beograd i dovodio neke grčke autore na izložbu u Studentskomm kulturnom centru.
U međuvremenu sam za neke male izdavače uradio strip Kondom Billy, Ipokratus i Tromikratus (12 kaiševa) i Top Sirop, jedan strip na 6 strana. Uradio sam i tri projekta koji nisam ponudio nikome, Lefteris o hasomeris, seksi strip Kate, Menjos, a 2005. i I Nihtas tis ekloges (Noć izbora).
Posle Elefterotipije sam sarađivao sa animatorskim studio Arton, sa kojima sam sarađivao i ranije, na ilustrovanju ilustratorskog materijala za njihovu crtanu seriju i uradio nekoliko epizoda stripa Pandora i Plato i ilustrovanja knjiga na projektu Oli i Pija i predstavljanja svih olimpijskih disciplina. Trebalo je napraviti oko 100 knjiga za devojčice i dečake i predstaviti sve oficijelne sportske olimpijske discipline, jer je Grčka dobila organizaciju Igara 2004. godine. I na tom projektu smo u jednom delu, na početku, sarađivali Zdravko Zupan i ja. Međutim, pošto tipovi nisu želeli ili mogli dovoljno da plate, Zupi je brzo odustao. A ja? Ja sam to radio za platu i nisam mogao mnogo da utičem na to da Zupi dobije malo veći kolač, koji je i onako više ličio na čajno pecivo, pa nisam mogao zameriti mom drugu, što nije više želeo da sarađuje. Sve te silne knjige su urađene, a ja ne znam šte se sa njima desilo. Da li su zakasnile da se na vreme pojave na tržištu? Čujem da su prodate ili su pokušali da ih prodaju Kini, jer je Peking bio sledeći organizator Olimpijskih igara 2008. godine.
Što se tiče moga priloga za Atinu 2004, uradio sam set karikatura o olimpijskim pravilima Pjer de Kubertena, a i učestvovao sam na Konkursu za maskotu igara.
U Kosmos tou ependitis sam prešao 2006. godine . Tu sam takođe radio karikaturu i to onu klasičnu i tu sam se definitivno oformio kao karikaturista, jer sam radio klasičnu formu dnevne karikature, a i veliki broj portret karikatura. Postao sam i član Udruženja karikaturista Grčke i još me drže za svog člana, jer sam još prisutan na njihovom sajtu.
Posle tri godine, 2009. prelazim u magazin Veto. Opet karikature, portreti, strip Babis (6 tabli) i dobra plata. Sa njima sam ostao kratko, do početka 2010.godine.
Bila je to 17. godina mog boravka u Grčkoj. Supruga Mira se preselila kod mene, dok su sinovi ostali u Beogradu. Nisam mogao da ih dovedem u Grčku, jer su bili stariji od 17 godina, tako da smo bili rastrgani na dve strane. Trebalo je i dalje sve plaćati duplo, a kriza je već počela da nagriza grčku ekonomiju. Obećali su mi posao dnevnoj novini Elefteros Tipos. Međutim, prvo je list dobio novog vlasnika, pa novog glavnog urednika. Trebalo je sve to čekati. Ja sam polako krckao ušteđevinu, a već su bile vidljive ogromne pukotine u grčkom ekonomskom i političkom sistemu. Grčka je galopirala u bankrot. Sve je počelo da se raspada, a da apsurd bude veći, tih 380 milijardi evra grčkog duga zbog kojih je sve i počelo, mirno je ležalo u švajcarskim bankama. Govorim samo o parama takozvane srednje grčke klase, koja kod nas ni ne postoji, a da ne govorim o računima one više klase koja se nakrala za vreme održavanja Olimpijade. Tačno toliko je iznosio dug koji je ojadio Grčku. Da su te pare unešene u zemlju, do cele ove krize ne bi ni došlo.
Eto, zbog svega toga i godinu dana čekanja, u Elefteros Tiposu su mi saopštili da ne mogu da me prime u stalni radni odnos. To su mi saopštili jednog petka 2011. godine. Ja sam sutradan, u subotu seo sa Mirom u autobus na trgu Karaiskaki, poneo onoliko stvari koliko smo mogli da strpamo u autobus i vratio se u Beograd. Iza sebe sam ostavio opremljem stan, a dokumentaciju, sve ono sam skupljao ceo svoj život, bacio sam u kontejnere. Bacio sam u đubre poslednjih sedamnaest godina mog života i vratio se da po treći put počnem svoj život …od nule.

2011. se vraćate u Beograd...
29. maja 2011. u 7h ujutru sam nogom dodirnuo beogradski asfalt. Pošto je ta poslednja godina u Atini bila jako turbulentna i frustrirajuća, pušio sam po četiri pakle Karelije dnevno i nervirao se, pa je to bio razlog zašto sam se tog popodneva, kada sam stigao u Beograd, sklupčao od bolova u stomaku. Mlađi sin Marko me je odvezao u Urgentni centar. Sećam se da su mi gurali nekakve cevčice u grlo i posle toga…mrak. Kada sam se probudio, pitao sam se zašto se oko mene muvaju neki sumnjivi tipovi u belim i zelenim mantilima, sve špijun do špijuna, neprijatelji moje zemlje, a to sam znao po tome što su me stalno nekakvim zavojima vezivali ruke za krevet. Hteli su da ograniče moju slobodu kretanja. Iz grla mi je virila jedna podeblja cev. Bio sam…dezorijentisan. Posle sam saznao da sam 27 dana bio u komi zbog pucanja čira. Dobio sam takvu sepsu da su mi davali 1% šanse da ostanem živ. Ali, pošto sam, izuzev moje sklonosti ka čirevima, bio jako dobrog zdravlja (imao sam grip samo jednom u životu, preživeo grljenje sa mojim školskim drugom iz gimnazije u Banjaluci koji je bolovao od variole i koji je kasnije umro a ja nisam, što vakcinacije u vojsci nisu htele da mi se prime, što je jedna stara doktorka u dispanzeru u Vasinoj, gde sam vadio krvne analize, na pitanje gde živim i nakon mog odgovora, počela da viče na mene: „Našao si mene matoru da zezaš? Pogledaj ova krvna zrnca! Ti si došao sa planine! Marš napolje!“, i otera me iz ordinacije. Pošto skoro nikad nisam bio bolestan, antibiotici su delovali kao bomba, ja vaskrsnuh, a doktorka koja mi je davala 1% šanse da preživim, se uvek krstila kad god bi me videla. I da kraj završim sa lepim. Pre nego što sam pao u komu, pušio sam četiri pakle cigareta. Posle kome… kao da nikada nisam pušio. Valjda sam popušio svoje.

Sa kojim scenaristima ste sarađivali i kako ste bili zadovoljni saradnjom?
Uglavnom sam sam pisao scenarija za svoje stripove. Ne zato što mislim da sam dobar, najbolji itd. Već zato što sam uvek imao osećaj da mogu da nacrtam strip brže nego što scenarista može da napiše scenario. To se upravo dogodilo sa Vladom Nedanovskim tokom rada na Orionu. Inače, prva saradnja je bila sa Rastislavom Durmanom na tabli stripa Prostor je mali- vitez Kanibali.
Pored Oriona i Vlade Nedanovskog u Ježevom Kondoru scenario za drugi strip Leprir je pisala nekakva gospođa ili gospođica pod pseudonimom Jeanette, tek sam po tvom pitanju saznao sam da je njeno pravo ime Jelena Radovanović. Po scenariju V. Cimperlića sam uradio strip Do not disturb od 8 strana, koji je, mislim, objavljen u, mislim, u Vjesnikovom RS. Po nečijem scenariju sam, sećam se, napravio jednu epizodu od tri strane Istinite priče za Politikin Zabavnik 1983. Šta se desilo sa tim stripom, ne znam. Možda bi Zaferino Grasi to znao bolje od mene. I na kraju, najbolju i najkompletniju saradnju na scerarijima sam imao sa svojim starijim sinom Danielom. On je pametan momak, piše scenarije za filmove, napisao je roman, filmski je režiser, izvrsno govori engleski, tako da je milina bila sarađivati sa njim na Balko from Neworderland i Babisu. Nije čudno što sam sa njim najbolje sarađivao jer mi je uvek bik pri ruci i što sam uvek imao puno poverenje u njegov rad i mišljenje.

Osim stripa, veoma uspešno ste se bavili i karikaturom. Postoji priča kako se bivši predsednik Tadić prisetio baš jedne vaše karikature? Ima li cenzure u oblasti karikature?
Već sam rekao da je bavljenje karikaturom bilo ono najbolje i najlepše što sam radio u Grčkoj. Po povratku u Beograd i od oporavka od operacije, zaželeo sam da se po prvi put bavim karikaturom i ovde, kod kuće. Više nije bilo razloga da mislim da bih, baveći se time, bilo koga ugrožavao ili uzimao nekome posao, jer nisam radio nigde i ni za koga. Priča o karikaturi koje se seca Boris Tadić, počela je ovako. Šetamo 2001. godine atinskim trgom Omonija Zvonko Šimunec i ja (koji je tada živeo sa porodicom u Atini i čija je supruga Magda bila ,mislim, dopisnik Politike ili Tanjuga ili oboje). On mi pokaza naslovnu stranu Kirjakatiki Elefterotipija (Nedeljna Elefterotipia) sa onom mojom čuvenom karikaturom uz uzdah: „Ih, kada bi neko u Srbiji znao da napravi ovakvu karikaturu“. Pomalo polaskan, pokušam da mu objasnim da je duboko u pravu, jer taj koji ju je napravio ne živi više u Srbiji, već šeta sa njim Omonijom. On razrogači oči, a posle nekog vremena dođe kod mene u Elefterotipiju sa narudžbom: „Đinđićeva vlada želi da naruči od tebe karikaturu“. I tako se rodila karikatura nazvana Kamen ili zvanično Đinđifov posao, na kojoj on, Đinđić, kao Sizif gura ogroman kamen prema Evropi, potpomognut svojom vladom, koja mu radi iza leđa (ustvari gura kamen zajedno sa njim prema našoj svetloj budućnosti), a svi ostali iz publike navijaju za - kamen. Šta se posle dešavalo sa tom karikaturom, ne znam. Negde je objavljena, ali ne znam u kojim novinama. Nisu mi je platili čak ni nekom uslugom. Eto, to je priča o karikaturi koje ne želim ni da se sećam. Ali, moram, jer je zaista dobra i … vizionarska.
Boris Tadić se setio te karikature tek kada je pao sa vlasti. I ne samo on. Još u Atini sam u jednim od naših novina čitao intervju sa tadašnjim šefom policije Dušanom Mihajlovićem, koji je u jednom antrfileu iskoristio tu karikaturu , apostrofirajući to kako smo mi, karikaturisti vizionari našega doba. Iskoristio ju je kao foto-bank servis da naglasi kako je gospodin Koraksić veliki vizionar. Moje ime nije ni spomenuo. Da se razumemo ja nisam tašt čovek, gospodina Koraksića izuzetno cenim i poštujem i za mene on zaista jeste veliki karikaturista i vizionar (čuvam skoro ceo njegov opus kao oči u glavi). ali mislim da će se i gospodin Koraks složiti da je to bilo neukusno. I mislim da sam pre nekoliko meseci video i čuo da je i premijer Vučić diskretno spomenuo Kamen i Sizifa na jednom od TV kanala. Sve mi to imponuje, jer se ljudi sećaju karikature koju je neko uradio pre 15 godina, što tnači da vredela svaku paru (dobio sam šipak), a to znači… ništa. Za karikaturu za koju bi mi u Grčkoj lako dobio 1000 evra, od naših nisam dobio ni dinara.
Inače, pokušao sam ponudim svoje usluge skoro svim redakcijama, ali nigde nisam mogao da preskočim barijeru zvanu sekretarica, izuzev u Novostima. Jedini kontakt sam imao Manjom Vukotićem, mojim poslednjim šefom iz deska Borbe, kada sam dao otkaz, ali oni su već imali 2-3 karikaturista na platnom spisku.U međuvremenu magazin Svedok mi je ponudio saradnju. Sa njima sam sarađivao od 2013 do početka 2016. godine.
A što se tiče pitanja da li ima cenzure u oblasti karikature, svakako da je ima. I to svuda. Zar zaista misliš da bi ostao karikaturista na spisku za platu, za nešto što se ne slaže sa politikom lista? To su uglavnom naručene teme. I ja sam to radio. Potpuna sloboda je moguća samo u tzv. slobodnoj štampi, ali mi takvu štampu nemamo. Svi mediji su nečiji i nečije vlasništvo. Ono što me najviše čudi je činjenica, da država ne poseduje ni jedan medij, a vidi šta radi opoziciji. Odgovor leži u tome što je naša štampa izgubila validnost.
Karikatura jeste moćan medij. Ona može da ubode više nego bilo koja napisana reč. I zna da nekad povredi ljude, ali političare ne bi trebalo, jer oni nisu ljudi. Oni su posebna vrsta. A možda i grešim, jer sam ponovo ostao bez posla.

Bavili ste se i sportom i muzikom?
Sportom sam se počeo baviti još kao klinac od 15-ak godina. Prvo je to bila atletika. Trčao sam bez patika na 100 metara 11,2 sekunde, bacao disk, koplje kuglu i kladivo. I sve to bez trenera. Tada ih u Banjaluci nije bilo. Trenirao sam kasnije džudo, karate i boks. Kažu da sam bio prirodan talenat. Izgledao sam starije od 15 godina, adolescentno svestan mog mišićavog torza, pa su mi se prelepe banjalučanke nabacivale ne znajući da sam još nevin. U bokserski klub Slavija me je odveo sa korza, ustvari dovukao, posle Premuša, naš najbolji teškaš Dragan Batar, gromada od skoro dva metra, jedna od legend Banjaluke, držeći me za vrat. Mislio sam da će da me bije, jer je celo vreme mumlao u bradu nešto kao: „Sad si moj. Najzad sam te našao“. U stvari, video me je kako sam građen, pa je poželeo da me vidi u klubu. Pokazao mi je pred ogledalom kako se drži gard, rekao mi je da vežbam, a on ode da sparinguje sa nekim dugonjom. Ja, onako, ispod oka, mlatarajući pred ogledalom, u odrazu ogledala primetih da ima otvoren pleksus. I smislih ratni plan. „Ja ću tebe u burag!“ – pomislih. Kad me je pozvao u ring, da me isproba, ja primenih ratni plan. On počne da spušta desnu ruku a ja, kao, pođem da ga opet udarim u pleksus, on spusti ruku, malo podigoh levicu i onako, iz lakta, drmnem ga u bradu. On zaleluja. Zamislite, levicom, a ja dešnjak. Neki klinci, njegovi fanovi, koji su ga uvek pratili u stopu, jer je bio lokalni heroj, videše to kroz prozor. Sutradan puče glas po Banjaluci: „Dule Reljić tukao Batara!“. I znate li šta se posle desilo? Prilazile su mi sve vođe bandi iz Banjaluke i okoline, sa ponudom da se biju sa mnom, da me izlome, zaplave oči (mada sam plavook), ili šta ti ja znam, da bi kasnije mogli da kažu: „Izmesio sam, znate, onog Reljića, koji je nokautirao Dragana Batara“.
Zahvaljujući jeziku (i to maternjem, koji mi je jedino tada bio draži od goveđeg) i ubeđivanju da za to nema nikakve potrebe, nisam se sa njima šaketao, ali sam zato stekao poverenje i ugled tih nekadašnjih hajduka i vitezova, kada je još važio nekakav kodeks ponašanja, časti i poštovanja protivnika. Sećam se jako dobro, kada mi je, na poznatom banjalučkom korzu, prišao vođa najveće banjalučke bande i sa puno poštovanja pitao da li bih mu dozvolio da izvede u šetnju na korzo, moju rođenu sestru. Osećao sam se tada kao Al Paćino u Kumu i dadoh svoj pristanak. Posle sam slušao sestrine pritužbe da je tip bio jako pristojan, čak previše, da se prema njoj ophodio sa puno poštovanja, ali da nedelju dana šetanja korzom nije ni pokušao da je poljubi, pa mu je brzo dala nogu.
Drugom prilikom, okružiše me 5-6 tipova, pozvaše u šetnju u mrak kod Kastela (to je tvrđava na reci Vrbas), kao da nešto popričamo. Ja mrtav-hladan pođem sa njima. Posle nekoliko godina mi jedan od njih, sa kojim sam kasnije postao prijatelj, priznade da su hteli da me, onako zajednički oleše, ali to nisu uradili. Zbunila ih je moja hladnokrvnost, kada sam mrtav-hladan pošao sa njima u mrak, pa su odustali od te namere. A ja? Nisam imao pojma šta su hteli da mi urade… Kao što nisam znao i o boksu. Do dana današnjega. Da se razumemo, boksovao sam ja, držali su me kao malo vode na dlanu, trenirao svaki dan posle škole, ali se retko ko usuđivao da udje samnom u ring da sparingujemo jer su se plašili da ću ih ja slučajno udariti. Stvarno sam udarao jako, ali su me u prikrivanju da nemam pojma o boksu, pomagali refleksi. Ja sam bio poluteškaš- teškaš (imao sam teške kosti) sa brzinom muvaša. Sećam se kada sam, mnogo godina kasnije, u Beogradu polagao vozački ispit, kad sam pritisnuo dugme za kontrolu refleksa čuo glas: „Mirko, zovi Slavka! Pokvarila se mašina“. Ne zezam se, stvarno je tako bilo, samo se majstori nisu tako zvali. Boks sam brzo napustio. Da ne bi primetili da nemam pojma. Dobro, možda se ovde malo šalim.
A što se muzike tiče, bio sam, izuzev 11 ploča koje sam snimio sa oktetom RTV, pevao na Beogradskom proleću i mogao da budemĐerdan, pevao sam u horu Ivo Lola Ribar i to u onoj postavi koja je po prvi put pobedila do tada neprikosnovenog Krsmanca. Ah da, imao sam i svoj bend po imenu Pećinari, pevali smo i lupali po gitarama okolo. Tada sam bio fan Pet Buna, Tonija Dalare i Peri Koma, ali to je bilo dok sam još šetao po Bosni.

Koliko danas pratite strip?
Ne toliko kao ranije, kada sam se time intenzivnije bavio. Ali uvek volim da da vidim i pročitam dobro nacrtan strip, sa dobrom pričom … originalan. Znam da su se vremena promenila i da danas vladaju drugačiji standardi. Ja sam, možda, sa svojim stilom zaostao u vremenu i da se danas traži nešto drugo. Volim slobodan crtež koji diše, volim dijalog koji je elipsa i ima duha. Volim strip koji priča više slikom nego rečima. Ne volim današnji trend prenatrpane slike i natrpanih oblačića za dijalog. Volim da na licu vidim izraz, osećaj, emociju, ali emociju u nijansama, kao što se to nekada radilo, a ne marvelovske standarde u izrazima lica, kojih, izuzev u ekstremima ni nema. Gledam dečju televiziju, prenatrpanu manga stilom i hiljade njihovih imitatora, koji su postali trend. I tu nema spasa. A možda baš u tome leži odgovor zašto je današnji strip već dugi niz godina u odumiranju. Ali me ohrabruje što vidim da i danas ima zaljubljenika u strip, kao i entuzijasta okupljenih oko njega, urednika, organizatora izložbi i festivala stripa, izdavača. To me podseća na moje vreme i sigurno u njima leži budućnost očuvanja stripa kao umetnosti.

Kako vam deluje stanje u domaćem stripu?
Moje mišljenje je da smo uvek imali, a i danas imamo izuzetne majstore stripa, koji mogu izaći na crtu bilo kome na svetu. Što se tiče stanja na domaćem tržištu, a ne autora, nema mnogo pomaka. Mi smo malo tržište i naši izdavači imaju problem rentabilnosti kada ulaze u takve projekte. A divim se kada čujem da su zadovoljni kada su na pozitivnoj nuli. To je entuzijazam. Ako toga ima i bude ga još, onda srpski strip još živi, bez obzira što naši mladi autori rade stripove za inostrane izdavače.
Dok sam boravio u Grčkoj, moram da kažem da sam video da, što se tiče stripa, tonemo zajedno. I oni imaju svoje autore - heroje (Vitalisa, Arkasa…), kao što smo ih imali i mi.
A sada bih vam odgovorio na deo pitanja zašto sam odustao da radim za Diznija, mada sam prošao sve provere i primio prvi scenario za rad. Šetajući po grčkim ulicama uvek su mi kiosci bili mesto relaksacije. Voleo sam da gledam to šarenilo naslova i boja. Ono što sam primetio, izuzev par strip magazina (Para Pente, Vevel i još poneki) sve je bilo preplavljeno Diznijem. Mislim da je on udavio ne samo grčku, već i celu svetsku strip-produkciju. Ništa nije moglo bez njegove dozvole. Osetio sam neko muljanje u stomaku, nešto mi je govorilo da se manem ćorava posla i budem svoj iako sam radio mnoge svetske licence. Dakle, odustao sam od saradnje sa Diznijem, mada sam dok sam radio za Zabavnik, uživao radeći ga. A možda sam odustao i zbog toga, kada sam čuo da ukinuo Paju i Mikija Politikinom zabavniku, koji je bio jedan od prvih u svetu koji je objavljivao njegove stripove. Smučilo mi se.
Počeo sam da ga posmatram drugim očima. Ono što sam video u početku, njegovi divni crtani filmovi koji su nosili u sebi toliko topline u sebi, zaključno sa Trnoružicom, koja je još u sebi imala ona umetnički feeling, sve posle toga postalo je agresija. Likovi su postajali grubi i netolerantni, potpuno menjajući ljudsku prirodu. Filmska režija se ubrzala i karakteri su postali previše grubi. A to je bila tragedija. Deca, koja su odrasla na tom novom Dizniju su oni koji danas vode države i ratove, kojih, moramo to priznati, ima sve više. Zaboravili su da je i duša deo čovečije prirode. Postali su agresivni. Zaboravili su da vole, da se igraju i uživaju u životu. Zato nije ni čudno što kad pitate Evropljanina koga najviše mrzi u životu reći… Grka. A ja znam i zašto. Zato što Grci, kao i svi Mediteranci, među koje ubrajam i nas bez obzira što nemamo more, još uvek znaju da uživaju i ne prate stereotipe (Evropljani čekaju vikend samo zato da bi se napili, a u ponedeljak ponovo otišli na posao). I tako u krug. Uvek smo imali duha, brzo smo šalom reagovali na sve, vicevi su prštali na sve strane. Šalili smo se na tuđ ali i na svoj račun. To je moje mišljenje. Da stanovnik slobodne države Evrope koje (vidi apsurda, imaju istu zastavu koja je nekada imala zastava Amerike), podsvesno zna da ga je sistem osakatio za nešto što nije ni svestan da više nema. Zato oni više vole svoje kućne ljubimce, nego ljude oko njih. A mi? Još nismo upali u tu zamku, što ne znači da nećemo.
Ja malo zastranio. Pitao si me o domaćem stripu. Pa… mislim mislim da sam delimično i odgovorio na to.

Kakav je, po vama, odnos države prema kulturi?
Standardno je da se naša država nikada nije brinula o kulturi, izuzev o tzv. „visokoj kulturi“ (pozorište, filharmonija, filmski i razni drugi festivali), Ali je negde u vremenu zaboravila na …umetnika. I ne mogu se oteti utisku da je i na toj listi državnih privilegija bilo više entuzijazma, nego što je država u to ubrizgavala lovu. Isti taj princip stvaralačkog entuzijazma je važio i za nas, strip-autore i naše izdavače. Hajde, da budemo praktični, pa da ja pitam tebe, Ko je, izuzev nekolicine, mogao da živi od stripa?

Da li povremeno dolazite u Novi Sad?
Ja volim Novi Sad. U Novom Sadu sam rođen, doduše, u prolazu, jer mi se porodica selila po celoj bivšoj Jugoslaviji. Ali, tu sam imao babe, dede i pradede. Dakle, moji koreni vuku odatle. Uvek volim kada dođem tamo, doduše retkO, ada su neka strip -ešavanja. Imam nekoliko prijatelja tamo. Imam jednog Radiča tamo, ali on ne pripada kategoriji salata. Novi Sad zaista volim, ne zato što sam rođen tamo, nego zbog njegovog ravničarskog mentaliteta. U njegovoj okolini sam proveo detinjstvo. Kada pomislim na njega ne mogu a da u podsvesti ne čujem Zvonka Bogdana i onu pesmu „U Novom Sadu, hej…“.

Šta zamerate savremenom društvu?
Ovo me pitanje vraća u stara vremena kada su takva pitanja bila standard, samo s tom razlikom što tada niste smeli da koristite reči ‘“šta zamerate“ , već „šta mislite o…“. Da li me ovo pitaš kao novinara, karikaturstu ili stripaša? Kao novinar ću ti reći: znate, zbog međunarodnog položaja naše zemlje ponosne, a i zbog geopolitičkih interesa velikih sila, tu smo, gde smo. Treba samo naučiti čije dupe da ljubimo.
Kao karikaturista ću te pitati: znaš li nekoga ko hoće da objavi i plati moje karikature ? Ne tražim mnogo.
Kao stripaš sledi pitanje: hoćeš li štampati i možeš li platiti moj novi strip projekat Uličarka Lizet?
Ne znam da li sam odgovorio na suštinu pitanja ili sam omanuo ?

Svojevremeno ste bili član Beogradskog kruga 2. Kakva su sećanja na taj period?
Ne samo član. Bio sam deo tima koji je zvanično osnovao Beogradski krug 2 sa Bojanom Đukićem (koji je bio začetnik ideje), Zdravkom Zupanom i Askaniom Popovićem. Sećanja? Pa divna, predivna. Bilo je lepo družiti se sa ljudima koji su ti bliski, deliti lično znanje sa drugima, učiti jednan od drugog. Sastajali smo se svakog petka u Mažestiku, donosili svoje radove i živo diskutovali. Grupa se polako povećavala. Došli su Raca, Gera, Pahek, Kovačević , Sibin, Vesović, Lazarević, Odanović, Ivkov, Bosnić, Savić… Dolazili su novi klinci, a i oni koji su rasturili Beogradski krug 2. Sujeta je jaka u našem poslu. Ne želim da pričam o tome, jer se osećam ružno i…tužno.
Zato sam u ime nostalgije i zbog prošlih vremena, na sahrani Zdravka Zupana predložio da se ponovo pokušamo sastajati kao u ona stara, dobra vremena. Videćemo kako će stvari teći. Nekada smo imali više vremena a bili smo i mlađi. Danas imamo neke druge živote, znam da će biti teško, ali bih zaista želeo da se, bar delimično, vrate ona stara vremena. Želeo bih da se zaborave stare razmirice. A možda i kao omaž Zdravku Zupanu, koji nas je uvek držao na okupu.

Sa kim od strip autora ste u kontaktu?
Sa Zdravkom Zupanom sam bio u kontaktu još pre osnivanja Beogradskog kruga 2 do njegove smrti. Divno je bilo sarađivati sa tim divnim, tihim čovekom i velikim umetnikom. Ostavio je za sobom veliku prazninu.
Po povratku iz Grčke sam u čestom kontaktu sa Draganom Lazarevićem, što mi je jako drago, jer sam bio zakinut za druženje sa njim u vreme Kruga2, jer je on tada živeo u Francuskoj a ja sam kasnije već bio redak posetilac Mažestika. I treći sa kojim sam u redovnom kontaktu je Zoran Kovačević , sa kim sam u njegovom jugu prvi put posetio Grčku. Sa ostalima sam u u retkom i povremenom kantaktu. Sa njima sam u kontaktu samo na strip-izložbama i sličnim sesijama. Voleo bih da sam sa njima u odnosu kakav smo imali pre. Zato sam i inicirao ponovno druženje. Želeo bih takođe da budem u kontaktu sa nekolicinom mladih i talentovanih momaka koje sam uočio po mom povratku. I da možda naučim nešto od njih.

Vaš moto?
Radite ono što volite’! Povremeno se preispitujem u vezi toga, da li sam napravio pravi izbor kada sam birao šta ću raditi u životu? Na to, sebi lično postavljeno pitanje, još nemam definitivan odgovor. Ali znam da još uvek spavam kao beba. Zato što pošteno radim posao koji volim.

  Bili su samo Nemci —
  zaboravljeni majstori našeg stripa

Dom omladine Beograda i Udruženje stripskih umetnika Srbije predstavljaju "Sred četkica, bajoneta... (7): Bili su samo Nemci — zaboravljeni majstori našeg stripa"

Ciklus okruglih stolova o zabranjenim temama srpskog i jugoslovenskog stripa.

Tribinska sala DOB, utorak, 11. oktobar 2016, 19:00 časova

Nakon uspeha tribina o propagandi Trećeg rajha („Pod okriljem nemačkog orla") i stranog kapitala na našem stripskom tržištu („Ahtung, bejbi"), ciklus „Sred četkica, bajoneta..." organizuje i treći skup posvećen nemačko-srpskim odnosima u stripu. Tribina „Bili su samo Nemci" posvećena je zaboravljenim umetnicima nemačkog porekla, koji su delovali u srpskom i jugoslovenskom stripu, a čija je sudbina, bez njihove krivice, često bila tegobna, gorka i surova. Osim izvanrednih opusa Aleksandra Hecla, Ludviga Fišera i Džimija Stepanova biće osvetljeni i radovi drugih, manje poznatih umetnika. Ovo je prva tribina na ovu temu i posvećena je uspomeni na velikana evropske likovne umetnosti, Aleksandra Hecla iz Zemuna (1926-1991), povodom devedeset godina od rođenja i četvrt veka od preminuća.

Govore istoričari umetnosti i umetnici: Askanio Popović, Momčilo Rajin i Predrag Đurić. Tribinu vodi: Zoran Stefanović, moderator i urednik ciklusa.

O ciklusu: Strip se najčešće tretira kao društveno bezazlen, ali su ova umetnost i njeni stvaraoci u Srbiji često bili deo važnih istorijskih događaja — ponekad i u samom središtu. Neki umetnici su i sudbinski platili zbog svog društvenog delovanja ili prosto sklopa okolnosti u kojem su se našli. Ovo su priče o političkim angažmanima stripara, cenzurama, ideološkim sukobima, opredeljivanjima u Drugom svetskom i građanskim ratovima, učešću u propagandi, o smrtnim kaznama, robijama i izgnanstvima, kao i o drugim, nekada zabranjenim temama i neprijatnim tajnama srpskog i jugoslovenskog stripa. Na okruglim stolovima govore istoričari, učesnici događaja, svedoci i članovi porodica.

www.domomladine.org
www.usus.org.rs

  ...nevolje sa viškom i manjkom
  Štrumpfova - „Lažni Štrumpf;
  Stoti Štrumpf“;
  izdavač Čarobna knjiga, Beograd, 2016;

Šesti album iz serije sabranih avantura Štrumpfova (izdavač Čarobna knjiga, 2016), koje je stvorio i crtao legendarni Pejo (1928-1992) a u smišljanju priča mu pomagao Ivan Delport, donosi dve priče-epizode od po 20 tabli; za dostizanje punog stripalbumskog obima od 48 strana njima će biti dodato i par „Štrumpfastičnih šala“ odnosno geg tabli.

Prva dogodovština naslovljena je „Lažni Štrumpf“ a pomenuti lažnjak je, ko bi drugi nego - Gargamel. On je, željan osvete, smućkao čarobni napitak koji ga je pretvorio u malog plavog šumskog vragolana. Transformacija ipak nije idealna jer Gargamelu-Štrumpfu nedostaje repić pa zli čarobnjak mora da improvizuje i nalepi sebi na stražnjicu obojeni komad drveta. Konačan izgled „lažnjaka“ toliko je uverljiv da mačak Azrael poželi da se pogosti pa Gargamel mora da beži iz sopstvene kuće. Napolju ga čeka druga nevolja: mada je bio u selu Štrumpfova zaboravio je put do njega. No, poznavanje navika neprijatelja odvešće ga gde treba - do polja salsaparile na kome zatiče dežurnog izjelicu koji će ga odvesti u selo. Pošto niko ne sluti da se uljez može uvući u „plave“ redove Gargamel nema previše problema da sprovede svoje podle planove (trovanje hrane, rušenje mosta) ali biće da ili on nije vičan svom poslu ili Štrumpfove čuva neka viša sila jer ni jedan plan ne uspeva. Čak šta više - jedini koja će pasti u reku je upravo lažni Štrumpf (možda i tamo važi, malo modifikovana, poslovica „ko drugome jamu kopa...“). Naravno, Štrumpfovi ne ostavljaju svoje u nevolji pa spasavaju i lažnjaka. Ali, njemu otpada repić koji će neko pronaći i odneti Velikom Štrumpfu a ovaj će, pošto već zna da je most sabotiran, sabrati dva i dva i... Posle urnebesne jurnjave Gargamel se zatvara u laboratoriju Velikog Štrumpfa i tamo muti napitak koji treba da ga vrati u pravi oblik. Štrumpfovi neće uspeti da provale vrata na vreme, Gargamel će popiti napitak i vratiti se u prvobitni oblik ali, opet, s jednom falinkom - ostaće mali kao Štrumpfovi pa će biti zarobljen i izveden iz sela a onda će Veliki Štrumpf zatražiti da mu dodaju „veliki nož“ i... Mnogo je pouka ove (ne)zgode: preterivanje u jelu može da bude opasno, ležernost i lakovernost iskoristiće podle zloće pa zato valja biti na oprezu u skladu sa onom starom „ništa nas ne sme iznenaditi“!

Zaplet „Stotog Štrumpfa“ direktno je suprotan mudrosti „koga nema - bez njega se može“ jer svake 654 godine Štrumpfovi moraju da odigraju Mesečev ples za koji je potrebno, ni manje ni više, 100 Štrumpfova. Ova je svetkovina vrlo važna (kao i svaki svečani slet kakve pamte iskusniji čitaoci sa ovih prostora) a problem je što u selu ima samo 99 „plavaca“ (Veliki Štrumpf se ne računa jer on diriguje ovom paradom ritmičke gimnastike). Nezavisno od toga, Licko, Štrumpf koji „sliku svoju ljubi“, ima velike probleme - neko uvek baca kamen u vodu kad se on (kao Narcis) ogleda, pa rešava da napravi ogledalo. No ta rabota dugo traje i vrlo je bučna te ga izbacuju iz sela; uprkos nerazumevanju on vredno radi dok ne ostvari svoj naum. I taman kad je mogao da uživa u sebi grom pogađa ogledalo a odraz u njemu oživi. Taj je isti Licko ali sve radi obrnuto: govori naopako, njemu je levo desno... Veliki Štrumpf najpre se obraduje novom „plavcu“ ali on ne može da se uklopi u plesnu koreografiju pa se ispostavlja da je, ipak, novi problem a ne rešenje starog. Ni deljenje prostora sa „običnim“ Lickom nije lako tako da „odraz“ tragično shvata svoju posebnost i rešava da je drastično prekrati... Priča će, naravno, imati srećan kraj ali je u njoj i dosta gorkih trenutaka, od podsmeha do netrpeljivosti i nerazumevanja odnosno odsustva dobre volje da se pomogne bližnjem. Pripadnost grupi lako se izjednačava sa uklapanjem u nju, sa nepostojanjem razlika (makar one bile i prirodni hendikep). Autori su vrlo suptilno ukazali na problematične situacije sa kojima se susreću i deca i odrasli insistirajući na potrebi razumevanja i na strpljenju. Pejo je svoje strpljenje i praktično dokazao: na koricama albuma (i jednoj sličici u njemu) stvarno je nacrtao 99 Štrumpfova koji igraju (jedan od njih naopako). Ako ne verujete budite strpljivi (što je vrlina) i prebrojte ih.

Nama, pak, ostaje da zaključimo da, eto, ne valja ni kad ima više ni kad ima manje Štrumpfova jer sve će biti u redu samo ako ih ima tačno onoliko koliko treba.

(„Dnevnik“, 2016)

  ...4. Festivalu stripolisfest.

Stripburger na 4. ediciji festivala Stripolisfest sodeluje z vrsto razstav, predstavitev novih izdaj, delavnic, pogovorov.

Marko Kociper: Jazbec in puščavska roža
Vodnikova domačija, Ljubljana 
odprtje: četrtek, 6. oktober, ob 20.00
Težko pričakovani izid zadnjega dela Kociprove stripovske trilogije z Jazbecem v naslovni vlogi spremlja pregledna razstava, na kateri si bo moč ogledati najnovejše prigode tega znamenitega, večno žejnega in pohotnega junaka. Razstava prinaša serijo stripovskih originalov iz najnovejšega albuma z naslovom Jazbec in puščavska roža, ob tem pa si bo med ostalim moč ogledati tudi nekatere starejše Jazbečeve prigode, doslej izdane v Stripburgerjevih albumih Jazbec in ostali svet (2009) ter Jazbec in otok mrtvih (2014). Ambient postavitve bo s prostorsko–kiparskimi intervencijami oplemenitila Marko A. Kovačič in Rok Mohar, ob razstavi pa bo potekala tudi dvodnevna brezplačna delavnica stripa.
Satirične in hudomušne pripovedi o Jazbecu so zasnovane na legendah severnoameriških Indijancev, avtor pa jih je prilagodil domačemu prostoru in današnjemu času. Jazbec je avanturist, večni zabušant in ženskar, a hkrati tudi velik borec za pravice malih ljudi. Še droben namig: v najnovejši avanturi mu sredi puščave pot prekriža deklina, njuno srečanje pa Jazbeca kmalu pripelje do vnovičnega srečanja s skrivnostnimi vesoljskimi bitji ...
Vse skrivnosti o Jazbecu, njegovih ljubeznih in sovražnikih, pa še kaj, vam bo, v nedeljo, 16. oktobra, ob 11. uri, na posebnem vodstvu razkril Jazbečev osebni biograf, dr. Savčenko.
Marko Kociper je eden bolj plodovitih slovenskih strip-avtorjev z izredno svojskim likovnim in pripovednim pečatom. Rdeča nit njegovega dela sta erotika in satira. Kociper je izjemen oblikovalec stripovskih likov, ki niso nič kaj krepostni, vendar pa kljub temu vzbujajo nemalo simpatij. Do zdaj je izdal 7 samostojnih albumov. Poleg albumskih izdaj se lahko pohvali tudi z objavami v številnih tiskanih publikacijah; med drugim je od 2005 do 2012 stripe tedensko objavljal v reviji Polet. Za svoje delo je prejel delovno štipendijo ZDSLU. Njegova dela so bila razstavljena na številnih stripovskih festivalih in drugih kulturnih prizoriščih.
www.ljudmila.org/forum/kociper
Odpiralni čas: tor. – pet.: 10.00 – 18.00; sob. – ned.: 10.00 – 14.00. Do 30. 10. 2016.

Marcel Ruijters & Romuald Sourisse: Inferno
odprtje: petek, 7. oktober, ob 20.00
galerija Alkatraz, Ljubljana
Ob jesenskem izidu še enega stripovskega težkokategornika – gre za roman v stripu Inferno, ki ga podpisuje Marcel Ruijters – se napoveduje bogat spremljevalni program, katerega osrednji del predstavlja istoimenska razstava v galeriji Alkatraz. Tu bo avtor poleg niza originalnih strani iz stripa Inferno, ilustracijter stenskih poslikav razstavil še serijo iluminiranih risb na pergamentu, ki se s ščepcem ironije spogledujejo s tradicijo srednjeveške knjižne iluminacije in njene ikonografije. Risbe je s pomočjo starodavnih tehnik in materialov barvno opremil francoski kolorist in grafik Romuald Sourisse, ki bo v galeriji predstavil tudi materiale, iz katerih izdeluje pigmente.
Roman v stripu Inferno je navdihnilo zimzeleno delo evropske književnosti – Božanska komedija Danteja Alighierija. Stripovska obdelava te klasike se v Ruijtersovi interpretaciji preobraža v grotesken in pomenljiv pasticcio, ki bralcem postreže z domiselno fabulo in povsem nepričakovanim koncem. Sodobna inačica popotovanja skozi devet krogov pekla je izrisana v Ruijtersovi prepoznavni neogotski maniri; delo kot celoto odlikuje bogata metaforičnost, ki se zlahka prenese na aktualni trenutek. Ta svobodna predelava klasičnega dela Danteja Alighierija je nastala kot satira kapitalizma, in je prvotno izšla v nizozemščini le nekaj mesecev pred borznim zlomom leta 2008.
Za Inferno, ki je v izvirniku izšel leta 2008 v Amsterdamu (založba Oog & Blik), je Ruijters prejel ugledno nizozemsko nagrado VPRO za roman v stripu. V slovenščino ga je prevedla Mateja Seliškar Kenda.
Marcel Ruijters (1966) se podpisuje pod več kot 30 stripovskih albumom, prevedenih v številne svetovne jezike. Njegov značilen slog odlikuje spogledovanje s srednjeveškim likovnim izročilom. Deluje kot urednik nizozemske revije Zone 5300, sicer pa je aktiven tudi kot ilustrator, prevajalec in pisec. Stripe je razstavljal na številnih razstavah in festivalih po vsem svetu in prejel več nagrad; med drugim je leta 1992 na Haarlemse Stripdagen prejel ugledno nagrado za najboljšega mladega avtorja, leta 2014 pa še nagrado Stripschapprijs. Romuald Sourisse je francoski tiskarski mojster in knjigovez, vrhunski specialist za tradicionalne grafične tehnike. Ukvarja se s konzervatorstvom in restavriranjem starih knjig, tiskov in dokumentov. Živi in deluje v Forcalquieru na jugu Francije, kjer vodi umetniški in produkcijski studio Le Garage L.
Odpiralni čas: pon. – čet.: 11.00 – 15.00 & 16.00 – 20.00; pet.: 15.00 – 23.00
Do 28. 10.
www.stripburger.org
www.galerijalkatraz.org
Izdajo albuma Inferno, razstavo in spremljevalni program sta podprla Veleposlaništvo Kraljevine Nizozemske v Ljubljani ter Nederlands letterenfonds. Gostovanje Romualda Sourissa je podprl Francoski inštitut v Sloveniji.
Marcel Ruijters: Inferno, Stripburger/Forum Ljubljana, 124 str.

program ob razstavi inferno
sreda, 5. oktober, ob 19.00
@ Mestna knjižnica Kranj
Striparski večer - pogovor z Marcelom Ruijtersom. Vodi Zoran Smiljanić.
četrtek, 6. oktober, ob 11.00 @ Pritličje
Stripovska malica z avtorji in založbami sodelujočimi na festivalu Stripolisfest
sobota, 8. oktober, ob 15.00 @ Kino Šiška
brezplačna delavnica Izdelaj si svojo skicirko z Vanesso Krolikowski
sobota, 8. oktober, ob 19.30 @ Kino Šiška
predstavitev albuma Inferno ob prisotnosti avtorja na festivalu Stripolisfest
nedelja, 9. oktober, 10.00-18.00
@ Slovenski etnografski muzej,
brezplačna delavnica linoreza z Romualdom Sourisseom
sreda, 12. oktober, ob 18.00 @ Galerija Alkatraz
Po skupinskem ogledu razstave in pogovoru z Marcelom Ruijtersom bo Romuald Sourisse predstavil izdelovanje pigmentov po izvirnih srednjeveških receptih.
sreda, 12. oktober, ob 20.00
@ studio tipoRenesansa // odprtje razstave
Marcel Ruijters bo med bivanjem v Ljubljani zasnoval novo mini serijo grafik in jih razstavil na priložnostni razstavi v studiu tipoRenesansa. 

IZDELAJ SI SVOJO SKICIRKO // Sobotnice
sobota, 8. oktober, 15.00 – 18.00
Kino Šiška, Ljubljana
Kako na enostaven način narediti lastno skicirko, dnevnik ali unikatno knjigo? Na triurni delavnici se udeleženci spoznajo s tehnikami ustvarjanja izvirnih ročno izdelanih knjižic. Poseben poudarek je namenjen izdelavi knjižnih platnic iz različnih tekstilnih materialov, kot tudi domači izdelavi ročno narejenega papirja in vezavi.
Brezplačno delavnico vodi Vanessa Krolikowski, specialistka za tradicionalno knjigoveštvo in restavratorka starih tiskov. Že vse od študija knjigoveštva na pariški École Éstiennes prireja številne delavnice in predavanja s tega področja, sicer pa kot knjigovez deluje tudi v okviru studia Le Garage L. v francoskem Forcalquieru, kjer se ukvarja tudi z grafično umetnostjo.
Delavnica je namenjena starejšim od 12 let. Prijave obvezne.
Informacije in prijave: tanja.skale@kinosiska.si // 030 310 108

Stripburgerjeva delavnica linoreza
nedelja, 9. oktober, 10.00 – 18.00
Slovenski etnografski muzej (SEM), Ljubljana
Enodnevna brezplačna delavnica linoreza, ki jo ob pomoči Davida Krančana vodi vsestranski francoski ustvarjalec Romuald Sourisse, je namenjena vsem tistim (starejšim od 12 let), ki želijo osvojiti osnovne veščine te stare grafične tehnike oziroma jih nadgraditi pod mentorstvom prekaljenega mojstra. Namen delavnice je naučiti se osnov linoreza in samostojno odtisniti lastno delo.
Romuald Sourisse je francoski risar, tiskarski mojster in knjigovez, vrhunski specialist za tradicionalne grafične tehnike. Ukvarja se tudi s konzervatorstvom in restavriranjem starih knjig, tiskov in dokumentov. Živi in deluje v Forcalquieru na jugu Francije, kjer vodi umetniški in produkcijski studio Le Garage L.
Delavnica je del spremljevalnega programa ob razstavi Inferno Marcela Ruijtersa in Romualda Sourissa v galeriji Alkatraz, ki jo organizira revija Stripburger.
Število udeležencev na delavnici je omejeno. Prijave so obvezne.
Prijave sprejemamo na 01 3008 750, 031 728 955 in blagajna@etno-muzej.si
koprodukcija: Slovenski etnografski muzej
http://www.etno-muzej.si

STRIPBURGERJEVA stripDELAVNICA // Sobotnice
sobota in nedelja, 22. in 23. oktober; 10.00 – 17.00 (z odmorom)
Vodnikova domačija, Ljubljana
mentorja: David Krančan in Andrej Štular
Stripovski avtorji, sicer člani uredništva revije Stripburger, čez leto prirejajo in vodijo različne delavnice stripa in tako pripomorejo k širjenju nevarne stripovske viroze. Dvodnevne brezplačne Stripburgerjeve delavnice so namenjene začetnikom starejšim od 10 let in nudijo celovit vpogled v stripovsko ustvarjalnost. Na delavnicah se udeleženci spoznavajo z osnovami stripovskega jezika ter raziskujejo možnosti, ki jih ponuja ustvarjanje stripov. Cilj delavnice je izvedba vsaj enega samostojnega kratkega stripa.
Na delavnici se udeleženci na sproščen način posvetijo iskanju idej, pripovedovanju v slikah, izdelavi zgodbe in dialogov, črkopisu in likovnem jeziku. Sledi prikaz delovnega procesa, iskanje idej in predlogov za kratke stripe. Po pregledu nastalih predlog in idej ter individualni analizi se prične z izdelavo kratkih stripov. Za konec bosta mentorja udeležencem demonstrirala pripravo in izdelavo skupne knjižice na delavnici ustvarjenih stripov. Vsak udeleženec prejme svoj izvod.
Delavnica je brezplačna. Prijave obvezne.
Prijave in informacije: petja.grafenauer@gmail.com, 040 720 630
www.stripburger.org, www.facebook.com/stripburger

URNIK
Marko Kociper: Jazbec in puščavska roža
Vodnikova domačija, Ljubljana
odprtje: 6. 10. @ 20.00 // do 30. 10.
vodstvo z dr. Savčenkom: 16. 10. @ 11.00
Marcel Ruijters & Romuald Sourisse: Inferno
galerija Alkatraz, Ljubljana
odprtje: 7. 10., ob 20.00 // do 28. 10.
spremljevalni dogodki:
- 5. 10., ob 19.00 @ Mestna knjižnica Kranj
Stripovski večeri, pogovor z Marcelom Ruijtersom
- 6. 10, ob 11.00 @ Pritličje
Stripovska malica z avtorji in založbami sodelujočimi na festivalu Stripolisfest
- 8. 10., ob 19.30 @ Kino Šiška
predstavitev albuma in avtorja na festivalu Stripolisfest
- 9. 10., ob 10.00  @ Slovenski etnografski muzej
delavnica linoreza z Romuladom Sourisseom
- 12. 10., ob 18.00  @ galerija Alkatraz
pogovor z M. Ruijtersom in predstavitev izdelovanja pigmentov
- 12. 10., ob 20.00  @ studio tipoRenesansa
odprtje razstave v Ljubljani ustvarjenih grafik M. Ruijtersa
delavnica Izdelaj si svojo skicirko
8. 10. @ Kino Šiška (15.00–18.00; mentorica V. Krolikowski)
Stripburgerjeva delavnica linoreza
9. 10. @ SEM (10.00 – 18.00; mentor R. Sourisse)
Stripburgerjeva stripdelavnica
22. & 23. 10. @ Vodnikova domačija  (10.00–17.00; mentorja A. Štular & D. Krančan)

__________
Program Foruma Ljubljana sofinancirajo:
MOL-Oddelek za kulturo, Ministrstvo za kulturo in Javna agencija za knjigo RS.
Izdajo albuma Inferno, razstavo in spremljevalni program sta podprla Veleposlaništvo Kraljevine Nizozemske ter Nederlands letterenfonds. Gostovanje Romualda Sourissa je podprl Francoski inštitut v Sloveniji.

Dušan Dimitrov je rođen u Novom Sadu 1949. godine. Oženjen je Borislavkom, sa kojom ima dvoje dece -Srđana i Ninu. U rodnom gradu završio je Školu za primenjenu umetnost. U novosadskom Dnevniku radio je od 1969. do 2010. godine, prvo kao upisivač tekta, zatim kao tehnički urednik, a onda i kao ilustrator. Stripom počinje da se bavi 1980. godine, kada radi scenario za strip Dvoboj (crtač Branislav Kerac), a zatim i za strip Billy The Pljuc. Stripove čiji je kompletan autor objavljuje u Nevenu i zagrebačkom Našem stripu, gde objavljuje i strip-serijal Rio rađen sa Marinkom Lebovićem. Stripove zatim objavljuje u Novom strip zabavniku, a među njima se posebno ističe General Mators. Objavljivao je i u Malom nevenu i u slovenačkom PIL-u. Sa Radičem Mijatovićem uradio je i jednu epizodu Mike Muštikle. Zatim piše scenario za strip Mačak Feliks (crtež Radič Mijatović), a sredinom 1990-ih stripovi po njegovom scenariju (crtež Marinko Lebović) objavljivani su u italijnskim strip-revijama. Bavio se karikaturom, dečjom ilustracijom i grafičkim dizajnom.

  Intervju: Dušan Dimitrov

Ko je Dušan Dimitrov?
Mladić, rođen veoma star (1949.), i mrzi sve što vole stari.

Čega se najradije sećate iz Vašeg detinjstva?
Letnjih školskih raspusta provedenih u Đali, slepom crevu Vojvodine. Kao i svako slepo crevo, Đala je na kraju pukla!

Sa kojim stripovima ste se kao dete prvo susreli i koji stripovi su Vam bili najomiljeniji?
Susrete sa stripovima organizovali su mi roditelji, kupujući mi Kekec, Plavi Vjesnik I Panoramu.
Obožavao sam sve autore koji su se tamo pojavljivali.

Da li ste pratili Dnevnikova strip izdanja?
Pošto ih ni UDBA nije pratila, zašto bih ja?

Kako je teklo Vaše školovanje?
Tečno. Preplivao sam bez teškoća osnovnu i srednju školu, ali sam se pred Akademijom primenjenih umetnosti,  na moju sreću, udavio.

Kada ste počeli da se bavite vizuelnim umetnostima?
Crtanje stripova i karikatura  smatralo se neozbiljnim rabotama tokom plovidbe Školom za primenjenu umetnost. Ozbiljno bavljenje počelo je odmah po završetku Škole u Novom Sadu (1968.) I to uglavnom karikaturom.

Kada ste se zaposlili u Dnevniku i možete li opisati kako je tekla Vaša karijera?
U Dnevnik sam došao krajem 1969. Prvih par godina sam upisivao titlove u oblačiće stripova (taj posao sam radio  honorarno za vreme školovanja), zatim kao tehnički urednik Tip-Top-a, Eliksira, Veselog sveta, Strip zabavnika, Otkrića sveta u stripu, i na kraju ono za šta sam školovan – illustrator za decu u Nevenu i Malom nevenu.

Kada ste počeli da radite na stripu?
Dosta kasno. Negde oko 9 uveče.

Prve stripove ste uradili u saradnji sa Banetom Kercom - strip Dvoboj, a zatim i jednu epizodu Billy The Pljuca. Kako je došlo do saradnje sa Banetom i ideje da sarađujete?
To pitajte Iluminate.

Usledili su stripovi objavljivani u Dnevnikovim izdanjima. Jedan od Vaših prvih junaka je Sića. Kako je došlo do ideje da samostalno radite strip i kako je došlo do saradnje sa Nevenom?
Poželeo sam da nešto što je otkačeno uradim otkačeno, i tako  u par navrata. U Neven sam ušao na insistiranje Seje Babić (tenutno peva bek vokal Elvisu Prisliju), predivne gospođe koja je okupila mnoge vrsne ilustratore iz svih bivših republika i udahnula Malom nevenu nazaboravnu energiju i neprevaziđeni šarm.

Sledi Vaš verovatno najzapaženiji strip General Mators, prvo objavljen na sedam tabli u Našem stripu, a onda periodično u Novom strip zabavniku. Otkud ideja za ovaj specifičan strip?
Kada god sam započinjao neki projekat, pa i ovaj, nisam imao pojma kako će se zavšiti. Da sam u napred znao, ne bih ga ni počinjao. Bilo bi mi dosadno!
Meni  najomiljeniji strip je Anđelko. Morao je da pređe par granica da bi bio objavljen u slovenačkom omladinskom časopisu PIL.

Zatim započinje Vaša saradnja sa Marinkom Lebovićem, prvo na dve epizode stripa Rio. Možete li reći nešto o ovom stripu i saradnji sa Marinkom?
Nas dvojica se znamo još iz Legije stranaca (ovo je neprovereno!). A sad ozbiljno. Mi smo dva neozbiljna lika koja se ozbiljno zezaju. Iz te  neozbiljnosti nastao je i Rio.

Jedan od najzapaženijih serijala u to vreme bio je Mika Muštikla. Uradili ste scenario za jednu epizodu i sarađivali sa Mišom Mijatovićem?
Obojica smo uživali radeći tu epizodu. Miša je broj 1 u humoristikom stripu, mada je mogao  da zauzme i bolje mesto.

Kakve je u to vreme bila atmosfera u Redakciji zabavnih izdranja, odnosno Pan art studiju?
Šteta što događanja, razgovori i replike nisu rezultirale audio vizuelnim zapisom. Radovan III sigurno bi izgubio kultni status!

Još nekoliko kraćih stripova objavljujete u Našem stripu. Šta je bio razlog ovako intenzivnoj saradnji baš sa ovom strip revijom?
Redakcija u kojoj sam bio zaposlen nije imala sluha za vrstu stripa koju sam radio. Svojevremeno sam godinama odlazio u Zagreb na Svetski festival animiranog filma. Na jednoj od tih manifestacija upoznao sam Pavla Lugarića, urednika Našeg stripa. Ostalo je historija.

Naredne godine radite nekoliko stripova koji su objaljeni u Novom strip zabavniku. Možete li reći nekoliko reči o ovoj reviji?
Sećanja blede.

Krajem osamdesetih godina radite scenarija za inostrani strip Mačak Feliks. Za koliko ste epizoda uradili scenarije, da li se sećate ko su sve bili crtači i možete li reći nekoliko reči o tome kako je došlo do rada na ovom stripu?
Bilo je to pre 110 godina kad sam imao 10 godina (replika iz filma Mali veliki čovek), tako da se ne sećam detalja.

Kako ste doživeli raspad Jugoslavije?
Raspad Bitlsa  me je iznenedio i razočarao. U hemiju se ne razumem. Kažu da je Jugoslavija bila loša hemija.

Šta se početkom devedesetih događalo u Dnevniku?
Pre toga smo jeli burek i jogurt, a posle toga samo jogurt.

U narednih nekoliko godina objavljeno je nekoliko stripova po Vašim scenarijima u italijanskim revijama. O kakvim se stripovima radilo i kako je došlo do ove saradnje? Da li su ti stripovi objavljeni i negde kod nas?
Mislim da su to bili neki projekti vezani uz Ervina Rustemagića. Možda par, ali ne sećam se u kom  časopisu.

Dvehiljadite godine radite Tužne đačke ispovesti i Umiljate odgovore po tekstovima Dušana Radovića. Otkud ideja za ovako nešto?
Obožavao sam da ilustrijem tekstove Duška Radovića. On je uvek ostavljao veliki prostor ilustratoru da se poruka lepo preda deci na korištenje.

Sem stripa, uspešno ste se bavili (i bavite se) i dizajnom?
Već duže vreme bavim se svojom najvećom ljubavi – kreiranju logotipa i zaštitnih znakova.

Kada i kako ste napustili Dnevnik?
2010. godine otišao sam u starosnu penziju. Ozbiljne godine za neozbiljnu firmu.

Da li ste u kontaktu sa strip autorima?
Samo sa Haroldom Fosterom. Do Breće ne mogu da doprem! Sumnjam na najgore!

Da li i dalje pratite strip?
Uozbiljio sam se.

Da li ste upoznati sa dešavanjima na domaćoj strip sceni?
Ima dešavanja?

Da li ste se bavili još nekim vidom umetnosti?
Pokušao sam baletom, ali sam ispao u četvrtfinalu.

Kako Vam Novi Sad izgleda danas?
Ne izgleda mi.

Kakav je položaj kulture u današnjem društvu?
Horizontalan.

Vaš moto?
Ne vozim.

  ...na 3. FESTIVAL STRIPA.

Udruga STRIPoblaČAK poziva Vas na 3. FESTIVAL STRIPA

PROGRAM 3. FESTIVALA STRIPA
8. i 9. listopad 2016. godine
Zgrada Scheier Čakovec

      Subota 8. listopad 2016.
9:30-14:00, Sajam stripa (atrij Soho bara)
10:30, Davor Šunk, otvorenje izložbe, ujedno i festivala
•           crtanje za publiku i potpisivanje albuma
11:30, Dokumentarni film:“BEŠUMNA KRETANJA HELENE KLAKOČAR“, scenarij: Veljko Krulčić; režija: Srđan Segarić; kamera: Robert Kalčić; montaža: Igor Modrić, Veljko Segarić; glazba: Igor Karlić; produkcija: Vedis, Zagreb, Hrvatska, 2016; producent: Veljko Krulčić; trajanje: 26 min
(U filmu govore: Krešimir Zimonić, Dušan Gačić, Branka Hlevnjak, Woostok, Aleksandar Zograf…)
•           Veljko Krulčić (gost iznenađenja), Vedis
12:30-14:00, Strip radionica za djecu

      Nedjelja 9. listopad 2016.
10:30, Dokumentarni film: «Strip u Hrvatskoj», epizoda Milan Trenc, produkcija "Anima", autor: Krešimir Zimonić
11:30, Davor Šunk, crtanje za publiku i potpisivanje albuma
12:30-14:00, Strip radionica za djecu

* Program podliježe izmjenama i dopunama od strane organizatora
* Svi programi održavaju se u zgradi Scheier, Matice hrvatske 1, Čakovec
* Pratite nas na facebook stranici STRIPoblaČAK

     Glavni gost 3.festivala stripa ove godine je Davor Šunk.

Nakon Studija dizajna na Arhutektonskom fakultetu u Zagrebu radi kao art direktor i mentor ilustratorima u izdavačkoj kući Školska knjiga. Potom kao senior dizajner u Design System-u i Akter public-u. Godine 2003. osnovao je studio vizualnih komunikacija Definicija. Isti studio zatvara 2013. godinem i postaje član HZSU (Hrvatska zajednica samostalnih umjetnika).
Redovito surađuje s Kazalištem Virovitica kao scenograf i dizajner (Vožnja, Snježana Banović: Šuma striborova, Robert Raponja : Revizor, Dražen Ferenčina : Gospodin Mrak i tri šeširića, Draško Zidar, itd...). Za Animafest 1998. godine predsjednik je studentskog žirija (prof. Krešimir Mikić) te dizajnira nagradu. 2005. godine stručni je redaktor izdanja Umijeće fotografiranja putovanja, Robert Caputo, National Geographic, Croatia. Godine 2009. organizira strip festival Fra Ma Fu u Virovitici na kojemu sudjeluju autori poput Igora Kordeja, Esada Ribića, Ivice Bednjanca, Gorana Sudžuke, Darka Macana ali i mladi autori. Sudjelovao je na više samostalnih i žiriranih izložbi u Hrvatskoj i Europi. Oblikovao je i ilustrirao više početnica i udžbenika za osnovne i srednje škole (izdavači Školska knjiga i Alfa).
Stripove je počeo crtati u ranom djetinjstvu i crta ih do sada. Uz organizaciju zahtjevnog festivala stripa Fra Ma Fu 2009. godine u Virovitici inicijator je i urednik strip fanzina Striptokok u kojemu objavljuju mladi ali i renomirani autori (Kordej, Sudžuka...). 2012. godine U Zagrebu (Gyuro2) održana je izložba 'Kordej, Ribić, Sudžuka, Schunk vs mladi autori hrvatskog stripa'. Iste godine, na 23. Slavonskom biennalu grafike Osijek dva su njegova rada objavljena (uz radove Tomasa i Dješke) kao ravnopravna grafička forma.
Objavljuje stripove, ilustracije i pjesme u dječjim časopisima (Smib, Prvi izbor, Radost, Junior film).
Drži predavanja iz crtanja i vizualnih komunikacija u privatnoj školi Zagrebački centar za poduku i gost je predavač iz područja vizualnih komunikacija i fotografije na Fakultetu političkih znanosti u. Autor je više uspješnih maskota poput Smibić (dječji časopis Smib), Jufi (časopis za djecu za animirani film Junior film), itd. Isto tako uspješno vodi dugi niz godina strip radionice za djecu i odrasle (kulturni klub O'grada, Šibenski festival djeteta, festival Sedam dana stvaranja, Gradske knjižnice i čitaonice,...). Za Hrvatsko društvo književnika za djecu i mlade izradio je vizualne identitete društva i izdanja.
Na nacionalnoj televiziji prikazan je kratki serijal njegovih kratkih putopisnih filmova iz Afrike i Europe. Autor je knjiga za odrasle te slikovnica za djecu kao pisac, ilustrator i dizajner. Isto tako autor je komercijalnih kratkometražnih animiranih filmova ali i eksperimentalnih animacija.
Članstva: Hrvatsko dizajnersko društvo, ULUPUH, Hrvatsko društvo književnika za djecu i mlade.
Od više nagrada valja istaknuti Kiklop 2014. godine za knjigu Palac sim i palac Tam (ilustracije i dizajn).

PRODUKCIJA
SVJETSKI KONGRES DJEČJE KIRURGIJE, 2004 ZAGREB- dizajn, ilustracija, fotografija
JUNIOR FILM– dječji časopis za animirani film (art direktor, dizajn i ilustracije)
SERIJAL EDUKATIVNIH KNJIGA (EKOLOGIJA, ZDRAVLJE...), ZAVOD ZA JAVNO ZDRAVSTVO SVETI ROK - koncept, tekst, dizajn, ilustracije
VIRKAS, FESTIVAL - oblikovanje identiteta, Kazalište Virovitica
NK ZAGREB - vizualni identitet, grb
VBZ NAGRADA ZA NEOBJAVLJENI ROMAN - dizajn
SERIJA PLAKATA I ILUSTRACIJA, KAZALIŠTE VIROVITICA
TRAGOVI -  dizajn i fotografija, knjiga u suautorstvu s Robertom Mlinarcem
STRIP FESTIVAL FRA MA FU - organizator i ravnatelj
GAVRAN STRIP ČASOPIS- urednik, dizajn, strip
DISTINCTIVE LIFE - grafička mapa, izložbe u Zagrebu i Beču
FACETRAITES - koncept posve drukčijih portreta, izložbe u Umagu i Zagrebu
SITNA PROZA i Sitna proza 2 / SVIJET OKO PUTA- ilustrirana knjiga za odrasle
SRETAN SVIJET - edukativna slikovnica za djecu (tekst, ilustracije, dizajn)
PROFESOR BALTAZAR - četiri autorske slikovnice
PROFESOR BALTAZAR - promo spot 30sek. za Weekend Media Festival, Rovinj (režija, ilustracije, animacija)
ILUSTRACIJA NA NASLOVNICI ČASOPISA KEELER NEWS, CHICAGO, 2011.
...

I ove godine u programu festivala izložba je gosta festivala, promocija strip izdanja, prikazivanje filmova o autorima stripa, sajam stripa, strip radionice za djecu, a stiže nam i gost iznenađenja.

  ...konkursu strip salona "Veles 2016".

Strip centar Makedonije sa ofisom u Velesu objavio je imena nagrađenih strip autora na održanom internacionalnom strip konkursu, u sklopu aktivnosti 14 og internacionalnog strip salona “VELES 2016”.

Najrenomiranija strip manifestacija u Makedoniji održaće se od 14 do 16.10.2016. u Velesu, s tim što će se organizirati dopunska promocija i u glavnom makedonskom gradu Skoplju, 17.10.2016.

1. mesto Srđan Nikolić Peka (Leskovac, Srbija” za strip „SNEGOVI ANTARKTIKA“
2. mesto Navid Bulbulija (BiH) za strip „КОЛЕКЦИОНАР“
2. mesto Laurent Sieurac i Nicolas Jedrzejczak-Rey (Francuska) za strip „ENCOUNTERS”
3. mesto Nenad Pejčić i Igor Krstić (obojica iz Pirota) za strip BAKU
3. mesto Nataša Konjević (BiH) i Aleksandar Stevanov (Makedonija) za strip SLAMBERLEND
Specijalna nagrada organizatora: Danica Jevdović Srbija za strip TUNEL
Nagrada za najbolji scenario: Marko Stojanović za strip "SELMA/VEKOVNICI"
Nagrada za autora do 18 g-Ivana Pencova (Štip, Makedonija)
Najmlađi autor-Tanasije Ignjatović (7 g ,Leskovac, Srbija) za strip ARČI I KEŠ
Najodrasliji učesnik –Mile Topuz ( Makedonija)
Najbolji debitantski strip: Gordana Vinčić I Igor Jubovčevski (obojica iz Skoplja, Makedonija)
Specijalna nagrada za umetnički dojam: Goran Ugarčina (Srbija ) za strip URBANE STORIJE

Isto tako na svečenom otvaranju dodeliće se plakete za saradnju sa strip školama iz Leskovca, Nikšića i Beograda.

Na ovogodišnjem konkursu prijavio se rekordan broj 254 stripova sa svih kontinenata. Uporedbe radi, prošlogodišnji rekord je iznosio 228 radova. Specijani gosti ovogodišnjeg strip salona biće pobednik Srđan Nikolić Peka kao i Goran Trajković - rukovodioc Raške škole Stripa, sa kojim Makedonski strip centar ima permanentnu saradnju. Predstavljajući dobitnika 1. nagrade, organizator podseća da se radi o autoru dokazanog kvaliteta i velikom prijatelju makedonskih strip autora.

  ...Asterianovog fanzina.

Udruženje "Četiri" organizuje izložbu radova i promociju novog fanzina Bojana Milojevića - Asteriana, izložba se održava u Dunavskoj 13, pasaž, lokal 33, Novi Sad.
Vreme: 08.10.2016. sa početkom u 19h.

Bojan Milojević Asterian je grafički dizajner i strip-crtač iz Beograda.Transhumanizam je jedna od ideoloških podloga njegovog crtačkog stila i poduhvata. Njegova umetnost je želja (i delanje) da se prevaziđe trenutno bedno ljudsko stanje, i dolazi kao odgovor na nemogućnost duhovne i biološke evolucije koja je prespora da odgovori na sve veće izazove koje nam postavlja svet u kojem sve više ljudi želi sve više stvari, više moći i kontrole. Ova izložba će biti prava poslastica za ljubitelje H.R.Gigera, Željka Paheka i Damira Pavića Septika.

  "STRIPOLIS" No. 08.

"STRIPOLIS" No. 08. Izašao je iz štampe!!! Ukupno ima 136 stranica od kojih su 84 u punom koloru. Format prošireni A-4. Odštampan je na 130 gramskom mat kundzdruku. Prošiven povez.

Kontakt telefoni: tel. +381 23 567 853 • mob. +381(0)64332 4 921 • e-mail:djukicbranko@yahoo.com
Cena 600 dinara + p.t.t. troškovi

Pogledajte: STRIPOLIS 8