Naše nove knjige...

...na Medjunarodnom salonu stripa u Beogradu, 29.09.-02.10.2016. su:

Karton siti - Obrenović Željko, Vitorović Željko, Radovanović Nemanja, Rus Gašper, Slipšević Miroslav
(136 strana, kolor, 240x170mm, tvrdi povez, šiveno, promotivna cena 1000 din)

"Ovaj mastermajnd (Obrenović) iza serije veoma lepo ilustrovanih pripovesti na uistinu neuobičajen i hvale vredan način gradi sa celim timom crtača jedan samo naizgled poznat, a u suštini izmešten od dosadne stvarnosti, autentičan i samodovoljan umetnički univerzum."
Pavle Zelić, pisac, stripski scenarista i kritičar

"Sve ove priče su intimne i lične, pa opet iskazuju i univerzalne istine o prirodi ljudskog soja."
Dejvid Hajn, pisac i stripski scenarista

Život je dobar ako ne odustaješ - Set
(200 strana, duoton, 240x170mm, tvrdi povez, šiveno, promotivna cena 950 din)

"Strip "Život je dobar ako ne odustaješ" je za ljude poput vas. Pronaći ćete se u njemu ako ste ikad kopali po antikvarijatima, idući na živce osoblju, tražeći djela slabo poznatih autora; pronaći ćete se u njemu ako ste u stanju satima čekati u redu za crtež omiljenog autora; pronaći ćete se u njemu ako i vi, poput Setha, maltretirate ono malo preostalih prijatelja s pričama o slikama, crtežima i crtačima."
Matko Vladanović, stripski kritičar i esejista

Sve naše knjige su na popustu do 30%, plus treća knjiga besplatno!

www.modestystripovi.com
info@modestystripovi.com

  ...beogradskog Salona stripa.

14. MEĐUNARODNI SALON STRIPA SKC BEOGRAD 2016.

KONKURS 14. MEĐUNARODNOG SALONA STRIPA SKC BEOGRAD 2016:
Broj pristiglih radova na konkurs: 292, Broj učesnika: 325, Broj zemalja iz kojih su radovi stigli: 33

Zemlje učesnice: Argentina (1), Austrija (1), Australija (1), Bosna i Hercegovina (8), Brazil (3), Bugarska (1), Crna Gora (13), Francuska (1), Grčka (1), Hrvatska (6), Iran (2), Italija (23), Izrael (2), Kanada (1), Kina (2), Kuba (1), Letonija (1), Mađarska (3), Makedonija (5), Moldavija (1), Nemačka (1), Poljska (1), Rumunija (4), Rusija (2), Srbija (221), Slovenija (8), Španija (3), Švajcarska (1), Turska (1), Ujedinjeno Kraljevstvo (1), Urugvaj (1), USA (1), Uzbekistan (3)

Žiri: Željko Pahek, strip crtač i scenarista (predsednik žirija) • Dragana Stojiljković, strip scenarista • Milan Miletić, slikar i strip autor • Boban Savić Geto, strip autor i ilustrator • Aleksandar Zograf, strip autor

KONKURS 2016 – NAGRADE
NAGRADE ŽIRIJA:

GRAND PRIX:
Daniele Giardini, Italija (scenario), Jelena Đorđević, Srbija (crtež & scenario), „TPORG”

NAJBOLJE OSTVARENJE U DOMENU KLASIČNOG STRIP JEZIKA:
Vlastimir Mandić, Srbija, „U Srbiji ništa novo”

NAJBOLJE OSTVARENJE U DOMENU ALTERNATIVNOG STRIP JEZIKA:
Riccardo Micoli, Italija, „Kryos”

NAJBOLJI SCENARIO:
Senka Milutinović, Srbija, „Pencil & Eraser”, (crtež i kolor: Marko Šerer, Srbija)

NAJBOLJI CRTEŽ:
Ianos Dan Catalin, Rumunija, „Selma”, (scenario: Marko Stojanović, Srbija kolor: Aljoša Tomić, Srbija)

SPECIJALNA NAGRADA ŽIRIJA ZA INOVACIJU U STRIP UMETNOSTI:
Nikola Radosavljević, Srbija, „EKV – Tonemo”

NAGRADE ŽIRIJA U KATEGORIJI TAKMIČARA DO 15 GODINA:

MLADI LAV:
Aleksandra Jovanović (2006), Srbija, „Babe”

SPECIJALNA NAGRADA ŽIRIJA ZA NAJBOLJU IDEJU:
Darko Radovanović (2002), Srbija, „Drvena ljubav”

SPECIJALNA NAGRADA ŽIRIJA ZA ZREO I MAŠTOVIT IZRAZ:
Nina Khmelyova (2006), Rusija, „Escape”

SPECIJALNA NAGRADA ŽIRIJA ZA NAJMLAĐEG AUTORA:
Jovan Đorđević (2011), Srbija, „Malci”

NAGRADE PRIJATELJA SALONA SRIPA 2016:

NAGRADA CRATER vfx Training Centra, Beograd:
Uroš Stojanović, Srbija (scenario), Dijana Škorić, Srbija (crtež i kolor), „Pirate Hunter”

NAGRADA STRIPOTEKE:
Marko Stojanović, Srbija (scenario), Velibor Stanojević, Srbija (crtež), „Zanimljiva geografija”

NAGRADA IZDAVAČKE KUĆE SYSTEM COMICS:
Daniele Giardini, Italija (scenario), Jelena Đorđević, Srbija (crtež i scenario), „TPORG”

NAGRADE IZDAVAČKE KUĆE DARKWOOD:
- Senka Milutinović, Srbija (scenario i crtež), Marko Šerer, Serbia (crtež i kolor), „Pencil & Eraser”
- Nevena Berberović (2004), Srbija, „Sanjam”
- Milica Stevanović (2001), Srbija, „Lasta”

NAGRADA KNJIŽARE DELFI:
Marko Stojanović, Srbija (scenario), Velibor Stanojević, Srbija (crtež), „Zanimljiva geografija”

NAGRADA IZDAVAČKIH KUĆA MAKONDO I BELI PUT:
Stefan Katanić, Srbija, „Deus Ex Prašina”

NAGRADA IZDAVAČKE KUĆE BESNA KOBILA:
Mirjana Popović, Srbija, „Raviola”

NAGRADA IZDAVAČKE KUĆE MODESTY STRIPOVI:
Valentina Briški, Hrvatska, „Ozaljski akvarel”

NAGRADA IZDAVAČKE KUĆE SIRIUS PRODUCTION:
Đorđe Aranđelović, Srbija, „Mladi kralj”

NAGRADA KLUBA KOLEKCIONARA "S" I MALE PRODAVNICE RETKOSTI:
Milica Lučić (2002), Srbija, „Zaljubljene cipelice”

NAGRADA STRIPARNICE KEN STRIPOVI:
Ana Zdravković (2002), Srbija, „Globalno zagrevanje”

NAGRADA KNJIŽARE ALAN FORD:
Milica Kačar, Srbija, „Vincent”

  ...promocija Isa.

Poštovani čitaoci,

Komiko će i ove godine sa velikim zadovlјstvom učestvovati na Salonu stripa u SKC-u u Beogradu. Naš štand će raditi sva četiri dana, na uobičajenom mestu, i sva naša izdanja biće na posebnom salonskom popustu.

Ovim putem Vas pozivamo na predstavlјanje našeg najnovijeg naslova, integralnog izdanja trilogije "Legenda o Isu" koje će se održati u petak 30. 9. u 16.45 u velikoj sali SKC-a. U okviru promocije knjige razgovaraćemo sa autorom Dejanom Nenadovim koji se definitivno doselio nazad u Srbiju i nastavio da se bavi stripom. Posle tribina će autor potpisivati i crtati posvete na našem štandu.

Takođe, Dejan je za ovu priliku uradio crtež koji će u vidu autorizovanog, potpisanog printa otampanog u 50 numerisanih primeraka na specijalnom papiru biti mali poklon koji ćemo deliti uz svaki primerak Legende o Isu na festivalu.

Dobro došli!

 

  ...nova Stripčina!

Za Međunarodni salon stripa u Beogradu stiže i, sedma po redu, stripčina iz naše istoimene edicije - Među borovima, 5 balada o zločinima. Autor je Erik Krik, jedan od najznačajnijih holandskih strip crtača i ilustratora, našoj publici dobro poznat po adaptaciji Lavkraftovih priča (S one strane i druge priče) koju smo objavili pre dve godine.

Već decenijama su balade o zločinima duboko ukorenjenje u američkoj izvornoj muzici. Tradicionalne pesme pripovedaju o, istinitim ili izmišljenim, zločinima i drugim strahovitim događajima. To su sirove priče prepune neuzvraćenih ljubavi, prevara i izdaja, života i smrti.

Grafički roman Među borovima je dosad objavljen u Holandiji, Francuskoj, Nemačkoj, Italiji i Španiji. Za koji dan biće i u Srbiji, nešto pre švedskog i engleskog izdanja.

Pretplatnici mogu preuzeti svoj primerak na Salonu stripa, ostalima šaljemo u najkraćem mogućem roku.

U striparnicama i knjižarama od 10. oktobra.
Erik Krik
Među borovima, 5 balada o zločinima
prevela s holandskog Bojana Budimir
Edicija STRIPČINE, broj 7
134 strane, duoton, format B5, tvrdi povez

Ogledni odlomak ovde:
View this document on Scribd

Danilo Milošev – Wostok je rođen u Vršcu 1963. godine. Na početku svog rada na stripu bavio se parodiranjem epizoda sa poznatim strip-junacima, kao što su Veliki Blek i Zagor. Početkom 1990-ih uzima učešća u uređivanju strip-magazina Patagonija, a pokreće i sopstveni fanzin Krpelj. U to vreme počinje da sarađuje sa Borislavom Grabovićem – Grabowskim, kroz koju nastaje čitav niz stripova u kojima su se dvojica autora smenjivali u ulogama scenariste, olovkara i tušera. Stripovi su kasnije objavljeni i u zbirkama Devedesete, Luna i Popošak i Cveće. U daljem radu, Milošev za najveći broj scenarija svojih stripova koristi tekstove svog sugrađanina Nabora Devolca (pseudonim Zorana Čikića). Zbirka ovakvih stripova izašla je u formi albuma pod nazivom Nikad se ne zna. Hiperproduktivni aktivizam Danila Miloševa je kreativno uticao i na članove njegove porodice, na ćerku Lolu, oca Bogdana Miloševa – Boću i brata DJ Zlikovca, koji postaju njegovi saradnici na stripu, filmskim ili muzičkim projektima (kao što su muzičke grupe Mulj, Tehno Muda i Rasprljeni jelen i filmska ostvarenja Bokteri, Propali projekat: Veštac iz Burjana, Svi na jednog, Užas u Bolidvudu,). Poslednjih godina Milošev sarađuje sa Sanjom Stepanović (Sanja S.), sa kojom radi na stripovima Miroslavljevo jevanđelje i Povratak na Lunu. Stripovi Danila Miloševa objavljeni su u Italiji, SAD, Holandiji, Francuskoj, Portugalu, Nemačkoj, Austriji, Belgiji, Grčkoj, Kanadi, Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji). Danilo Milošev i Borislav Grabović dobitnici su Nagrade oslobođenja Vršca 1996. godine.

  Intervju: Danilo Milošev – Wostok

Kada ste se prvi put susreli sa stripom i koji stripovi su vas u to vreme fascinirali?
Kada sam imao pet godina, majka mi kupuje strip magazin Panorama, u kojem je bio i strip Daleka planeta Dona Lorensa odštampan u koloru. Bio sam veoma impresioniran i to je moje prvo sećanje na fascinaciju stripom.

Da li ste u to vreme čitali i stripove sa Bonelijevim junacima?
Na samim počecima svi smo na ovim prostorima bili pod velikim uticajem italijanskih stripova kao što su Zagor, Veliki Blek i drugi. Kasnije smo otkrivali francuske autore i kopirali ih nastojeći da dostignemo njihov tehnički nivo.

Kada ste počeli da se bavite stripom?
Moji počeci vezani za pokušaje da od ostrašćenog čitaoca postanem i kreator stripova javljaju se u danima provedenim u osnovnoj školi, kada sam sa prijateljem Mišom (u svetu alternativnog stripa poznat je po pseudonimu Atma) pokušavao da kreiram prve stripove. Kad se sada osvrnem, čini mi se prosto neverovatno koliko smo već tada naginjali trash i pomerenoj estetici - na primer, već u osnovnoj školi smo nacrtali i napisali brutalnu parodiju na tada veoma popularni strip Veliki Blek.
Mnogo godina kasnije sam bio inicijator parodije na slavni strip o Zagoru, a glavni junaci su bili Zagoreli i Čika koji žive u Bolidvudu. U prvom delu Bolidvudske trilogije oni pokušavaju da nesretnim Indijancima prodaju otrovnu rakiju „Bolidušu“, u drugom delu Zagoreli je prisiljen da se krije od vojne mobilizacije, dok se Čika bori sa užasnim Čovekom iz klozeta. U trećem delu Zagoreli i Čika sklapaju ugovor sa samim đavolom u pokušaju da uđu u trag ukradenim devizama građana Bolidvuda. Inače ovaj projekat je nastao kolektivnim crtanjem oko čak 40 crtača na tri vršačka strip susreta u periodu 1997-2001.

Koji su stripovi i autori na vas uticali?
Prva veza sa nečim što bi moglo biti alternativni strip je zapravo legendarni Alan Ford - crossover strip Magnusa i Bunkera, koji ima nemerljiv uticaj na sve ovdašnje autore underground stripa. Inače, omiljeni autor mi je najtvrđi undergrounder svih vremena S. Klej Vilson, a od domaćih neverovatni Miloš Krnjetin, koji je neka vrsta pionira alternativnog stripa kod nas. Moram reći da bi potpuni spisak mojih omiljenih autora zauzeo verovatno pola stranice, pa ću se zato ograničiti ovog puta na tih par imena.

Kako je izgledao rad na stripu na početku umetničke karijere?
Zapravo mnogo vremena sam proveo u mraku kulturnog nesvesnog. Ja sam spaljivao svoje radove u dva navrata 1985. i 1988., sačuvavši jedino sveske sa zapisima snova. Spoljni svet sam doživljavao kao nešto neprijateljsko, nešto što ne može da trpi ni mene ni moje radove. U stvari, kasnije sam shvatio da je sve to zapravo bilo odraz tadašnje moje nemogućnosti da prihvatim sebe, postojao je sukob sa samim sobom, dok u proleće 1991. nije došlo do nekakvog preloma.
U vreme raspada naše zemlje taj unutrašnji sukob kao da je bio zaceljen. Ja ne znam zašto se to baš tada  zbilo, ali možda je odgovor u potpunoj iracionalnosti moje prirode, meni kao da odgovara nekakvo „drukčije“, „pomereno“ stanje, kada je nesvesno blizu.
Često razmišljam šta bi od nekog stripa moglo da bude ili šta je od neke priče na kraju ispalo, ali često se dešavaju nepredviđene stvari u mom kreativnom procesu i sve ispadne kako uopšte nisam ni mislio. Iznenađenja su prosto konstanta u onome što radim. Uvek se dešava nešto nepredviđeno, nešto što kao da izleće iz onih mračnih, pozadinskih regiona svesti. Što više toga, tim bolje!

Bili ste jedan od pokretača magazina Patagonija, a zatim i fanzina Krpelj?
Negde u leto 1993. godine uz pomoć ljudi iz  Doma omladine Vršac rodila se ideja o pokretanju fanzina koji bi pod pokroviteljstvom pomenute institucije počeo da izlazi jednom mesečno i da objavljuje radove autora tadašnje veoma žive lokalne underground strip scene. U jednom od stripova koji sam ja predložio kao moj doprinos za pomenuto izdanje, glavna junakinja je bila upravo Debela Dama sa bičem. Tadašnjem upravniku Doma omladine Vršac, međutim, upravo taj strip se učinio previše provokativnim i on nije bio spreman da odobri njegovo objavljivanje u prvom broju strip fanzina Patagonija. Bio sam duboko isfrustriran činjenicom da se po ko zna koji put u mom životu pojavljuje nekakav autoritet koji prema nekom svom estetskom, moralnom, socijalnom ili čak samo interesnom aršinu uzima sebi za pravo da prosuđuje strip koji sam ja kreirao. Kada sam shvatio da ću potpunu slobodu izražavanja morati da potražim na nekom drugom mestu, nije dugo trebalo da shvatim i da tog mesta u gradu, pa i zemlji u kojoj živim, zapravo i nema!
...Znači, trebalo je stvoriti takvo mesto. U jesen 1993. pokrenuo sam fanzin Krpelj,  koji je, po onom što sam ja želeo i nameravao, trebao da bude to utočište istinske i nepatvorene slobode misli i izraza u domenu underground stripa. Prvi broj Krpelja objavio sam u vreme početka one čuvene katastrofalne inflacije u samo pet primeraka, ali po prvi put sam imao taj opojni osećaj slobode, samostalnosti, nezavisnosti bez ikakvih ograničenja. Dve godine kasnije je strip-fanzin Patagonija izašao iz institucije, prerastao u alternativni strip-magazin štampan u tiražu od 1000 primeraka i koji je objavio u svom trećem broju i moju Damu sa bičem, ali ja, svejedno, nisam odustao od objavljivanja mog sopstvenog fanzina. Krpelj je kasnije objavljivao ne samo stripove autora iz Vršca, već i iz drugih gradova, pa i stripove autora iz drugih zemalja, već i čitave alternativne poeme, romane, zbirke pesama, drame, mixed-media projekte i ko zna šta sve još ne...

Kasnije su fragmenti, pa i celi brojevi Krpelja preštampavani u mnogim publikacijama u zemlji i inostranstvu. Moglo bi se reći da je iz jednog od mnogih mojih ekscesnih sukoba sa predstavnicima raznovrsnih institucija uvek, zapravo, jednog te istog ultrakonzervativnog palanačkog kulturnog sistema, izraslo nešto što je prevazišlo granice običnog fanzina posvećenog marginalnim oblicima kulturnog stvaralaštva. Možda će zvučati pretenciozno i pomalo samohvalisavo, ali nakon svih ovih godina imam osećaj da sam, stvarajući i uporno nastavljajući da objavljujem Krpelj, napravio jednu jedinstvenu, veliku i bitnu pukotinu, otvor ili vrata kroz koja su u svet „normalne“ ili „mainstream“ kulture nahrupile sve te čudesne i divne i pozitivne stvari kreirane od armije darovitih marginalaca u getu underground kulture, koja je bila potpuno ignorisana od strane svih tih kulturnih poslenika koji znaju šta je „prava kultura“. Smatram da je Krpelj, uz sve svoje mane, preterivanja, haotičnost, anarhoidnost, itd., ipak dokaz da se istinska kreativnost nalazi tamo gde ima i prostora koji omogućava ljudskim bićima da u istinskoj slobodi budu ono što zaista jesu!

Vršačka strip scena je po mnogo čemu specifična?
Rođen sam, živim i umreću u Vršcu koji leži daleko od svega ili narodski „bogu iza nogu“, tik na granici Srbije i Rumunije. Iako sam lociran u ravnici, zapravo živim na planini, u blizini najvišeg vrha Vojvodine. Druga neobičnost ovog kraja je jedna od najvećih psihijatrijskih bolnica u našoj zemlji. Na pitanje zašto je tako velika mentalna institucija izgrađena u tako malom gradu, anonimni bistroumni filozof je našao odgovor: „Fabrike se grade tamo gde ima sirovine!“.
Bilo je nemoguće odrastati i živeti u Vršcu bez spoznaje o otkačenim likovima koji su se šunjali centrom, parkom, po trgovima, autobuskoj stanici.... Prvo smo ih se plašili, ali su nas roditelji razuverili da su pravi „slučajevi“ izolovani, da im nije dozvoljen izlaz van bolnice. Mnogo godina kasnije u razgovoru sa umetnicima na lokalnoj underground sceni shvatio sam kardinalni uticaj koji su na naš rad, u smislu fantastike i uvrnutosti, imali ti ljudi, zapravo kao da smo prihvatili postojanje ludila kao „normalnog“ dela svakodnevnog života.

Posednjih godina jedan od vaših najbližih saradnika je i vaš otac Boća?
Ova kreativna saradnja na polju eksperimentalne umetnosti sa mojim ocem izgleda kao da se desila sasvim neočekivano. Ali, prisećajući se svog detinjstva, vidim mog oca koji  je oduvek bio sanjar, neobična osoba. Svake noći on bi nam pričao bizarne i neobične verzije bajki. On je uvek imao taj bizarni unutrašnji svet u svojo glavi. Kada je bio mlađi, on nije našao pravi način da izrazi svoje ekscentrične umetničke pretenzije. Zapravo je, čudnim sticajem okolnosti, tek kad je postao penzioner, dobio priliku da iskaže  svoje potencijale u svetu „podzemnog“ stripa, muzike i filmova. Ova njegova autentična energija je brzo bila  prepoznata na veoma pozitivan način od strane mladih ljudi koji su bili akteri na  multimedijalnoj alternativnoj sceni u to vreme.

I vaša ćerka se javlja kao Vaš „saradnik”?
Kada je moja ćerka Lola imala četiri godine, uzeo sam da listam neke sveske u kojima su bili njeni dečji crteži i pitao da mi objasni o čemu se tu radi. Zatim sam isekao crteže i nadopunio ih tekstom zasnovanom na njenim objašnjenjima. Nisam imao nameru da na bilo koji način manipulišem dečjom kreativnošću, ali uobičajeno je da roditelji sačuvaju fotografije deteta i ređaju ih u albume kako bi sačuvali uspomene na njihovo detinjstvo. Lola, sada već uveliko odrasla osoba, pak, može da, posmatra „fotografije” svoje detinje duše. S druge strane, kad bolje razmislim, možda sam u isto vreme želeo i da se pomalo podsmehnem takozvanim „pravim umetnicima“, dokazujući da čak i dete može da kreira nešto što je zanimljivije od većine njihovih dela.

Ipak, najpoznatiji ste po delima nastalim u saradnji sa Grabowskim?
Borislav  Grabović-Grabowski i ja  smo se upoznali u leto 1992. godine na njegovoj prvoj izložbi stripova u Domu omladine Vršac. Obojica su bili iznenađeni da postoji još neko ko se bavi crtanjem stripova u našem malom rodnom gradu, jer obojica smo bili ubeđeni da smo totalno usamljeni u toj zaludnoj raboti. Zapravo se jedan drugom i nismo nešto mnogo dopali, a naša saradnja počinje tek u leto 1993. godine (inače vreme obeleženo izlaskom prvog broja strip-magazina Patagonija), kada ja dajem Grabowskom scenario stripa Zid za Aarona, koji je on likovno realizovao. Kuriozitet ovog stripa je da ga je Grabowski crtao direktno tušem, bez prethodnog postavljanja olovkom (što se na originalima jasno vidi!). Dakle on je, ludo i hrabro, u svojoj 23. godini, rascepljen između uticaja Mebijusa i mojih „crnih” stripova, zapravo sa još neformiranim autorskim rukopisom, napravio takav eksperiment!...

Nakon toga se nismo videli do jeseni te 1993. godine. Ja sam nastavljao da crtam stripove samostalno na svom radnom mestu portira. Polovinom septembra kod mene u portirnicu je banuo Grabowski. Bio je totalno pukao sa biznisom, prezadužio se i morao je da se smiri na mestu noćnog čuvara jednog butika sa luksuznim patikama. Kolika je to ogromna sreća za vršački underground strip, pokazaće naredne četiri godine…
Ali, da nastavimo gde smo stali… Grabowski je uzeo neku moju svesku i u njoj našao scenario za prvu epizodu stripa Popošak i Cveće, koju sam napisao godinu dana pre toga. „Meni se ovo jako sviđa!”- reče Grabowski, pa pošto se meni baš i nije dopadao taj scenario, rado mu ga ustupih da ga on nacrta. On je brzo nacrtao tri strane u olovci i doneo ih meni. „Pa, ovo je super, sad ih još istuširaj!”- rekoh ja. „Ali, ne znam baš kako bih to izveo!... Sviđa mi se kako ti to radiš u tim tvojim stripovima sa puno tame i senki - probaj da tako istuširaš i ovu moju olovku!”… Bio je to krajnje čudan predlog i ja ga, budući da mnogo lakše radim tuš nego olovku, prihvatih čisto zabave i eksperimenta radi, bez nekih velikih očekivanja. Kada je Grabowski video rezultat bio je oduševljen i mi čitavih 11 strana stripa, zajedno sa naslovnicom za Krpelj, završismo za samo tri dana!...
Tako smo uradili još tri segmenta te kontinuirane priče, kao i 17 jednostraničnih radova koji su uglavnom bili inspirisani mojim snovima. Priču The end of the world, u kojoj se pojavljuju i Mali Nemo i mačak Frenk Džima Vudringa, crtali smo zajedno, ali ovog puta je to bila priča Grabowskog, sa mojim dodacima.
Stripove Crno sunce i Iznutra smo radili vizuelno kao i prethodne, s tim da sam ja postavio priču i naraciju, a Grabowski u olovci lomio to po kadrovima i pisao dijaloge.
Naš najambiciozniji projekat Luna smo zaista crtali i pisali obojica, kao da smo jedan autor, potpuno se kreativno preplićući i gotovo funkcionišući kao dve hemisfere jednog istog mozga! Najveći deo table Grabowski je postavio u olovci, na svom radnom mestu čuvara noćne smene u butiku za patike. Zapravo je crtao tek negde u periodu od recimo dva ili tri do šest ujutro, kada bi se razišli svi prijatelji, poznanici i zgubidani koji su navraćali da popričaju sa njim, uvek spremnim da sasluša svakoga i da pomogne, ma duša od čoveka!... Sećam se da je jednog dana došao do mene i doneo čak tri table postavljene detaljno u olovci, koje je nacrtao za neka četiri sata prethodne noći! Brzina kojom je radio crteže govori da je Grabowski pre likovni vizionar nego crtač koji pedantno dorađuje svoje crteže! ...Inače je Luna najpre krenula u mnogo sporijem tempu, ali je onda Grabowski uzeo moj sinopsis i prelomio ga na četiri segmenta i dinamizovao i znatno ubrzao radnju. Mogu reći da je to ujedno i strip u kom sam definitivno „pronašao” svoj teški, crni grafizam. Naime, lako je uočiti da na prvim tablama ima znatno više senčenja i šrafiranja nego na završnim, a između njih se dešavao evolutivni proces u kojem sam ja crteže Grabowskog sve više zasipao crnim tušem sa naknadnim nabacivanjem bele tempere koja je trebala dočarati tu hladnu sablasnu svetlost planete Luna. Često sam mislio da sam upropastio odličnu skicu pretvarajući je u gomilu crnih masa, ali Grabowskom se to odmah jako dopalo i ohrabrivao me je u takvom delovanju!
Ali, bilo je situacija kada smo zamenjivali uloge i radili upravo ono što „ne volimo”, kao u priči „Mi smo ti, sinko, ovde osuđeni na doživotno sranje!”, koja je nastala kada mi je Grabowski  urlajući od smeha dao tekst iz Nedeljnog telegrafa, koji je govorio o životu beogradskih „baba-sera” i u kom sam ja radio olovku, a Grabowski tuš.
Generalno, što je manje reči u priči, veća je sigurnost da ju je Grabowski napisao. Tako su stripovi Loneliness, The leader of man, Godliness, Oh,love!, itd.  zapravo, njegove priče, koje je on i postavio u olovci, a ja ih samo istuširao. Mada, bilo je i slučajeva gde on u mojoj priči napiše većinu dijaloga!
U stripu Peti prizor on je postavio fragment u olovci iz komada Jelka kod Ivanovih A. Vedenskog,  koji mu ja dadoh na čitanje, a ja sam uradio tuš. Ista kombinacija se ponovila kod stripa Billy, borac za pravdu.
Donjeprčilovački masakr motornom testerom, Om, Priča o Jockuru, The one who laughs to himself, Idemo dalje - su zapravo solo radovi Grabowskog u potpunosti, a verzije koje se nalaze u knjizi Devedesete su one koje sam ponovo uradio sam, koristeći likovni predlozak tih stripova, ali menjajući ritam i raspored slika i posebno odnose crnog i belog. Priču Oh, love smo prvo nacrtali zajedno, a u ovoj knjizi je moja retuširana i obnovljena verzija.
Posebno je zanimljiva uloga Grabowskog u kultnom stripu Čovek iz bunara, kojeg sam ja postavio za kolektivno crtanje, prema motivima proze Nabora Devolca, na strip-festivalu Exer iz 1998. godine. Na tom stripu je radilo oko 20 crtača, ali je najviše nacrtao baš Grabowski, koji uopšte nije bio na tom festivalu (kao ni na bilo kom drugom skupu van grada Vršca). Na pitanje kako to, odgovor je da sam ja odneo taj poludovršeni strip njemu na noćnu smenu u tom „fatalnom“ butiku sa luksuznim patikama, a on ga je dovršio u furioznom tempu, za nekoliko sati. Deo crteža je istuširao sam, a deo je ostavio da uradim ja, po njegovoj olovci.

Značajno mesto u vašem radu čini i Nabor Devolac?
Uveren sam u to da je Nabor Devolac bio najuzbudljiviji, najoriginalniji, najintenzivniji, najzabavniji, najluđi  pisac „Miloševićeve ere’’ u Srbiji, a ipak, kada pomislim da je lako moglo da se desi da nikada ne pročitam ni jedan jedini redak  koji  je on napisao, pitam se zašto je to bilo upravo tako.
Moje prvo sećanje na Zorana Čikića (koji tada još nije bio Nabor Devolac) seže negde u vreme sa početka osamdesetih. On je, naime, išao u prvi razred srednje škole sa mojim mlađim bratom Vojkanom (alias Zlikovcem) – oni su rođeni 1966., dakle tri godine su mlađi od mene i ja sam na njih tada gledao tek kao na obične klince. Vojkan mi je tada predočio da je Zoran najbolji đak u razredu i da, navodno, ima izražen dar za pisanje – dobio je tri Zmajeve nagrade za pismene sastave još u osnovnoj školi. Naravno da to meni, tada intelektualnom pobunjeniku pri kraju srednje škole, nije nimalo moglo imponovati i zapravo je u meni usadilo predrasudu o  tome  šta budući Nabor Devolac  zapravo jeste i  šta bi sve, možda, on to jednog  lepog  dana, možda, mogao  napisati.
Stvari su unekoliko počele da se menjaju kada mi je brat ispričao kako je izgledalo Zoranovo ponašanje na njihovom srednjoškolskom  zimovanju u Dubrovniku početkom 1984. godine. Naime, dobri dečko, odličan učenik, fino vaspitan momak se, pod uticajem alkohola, pretvarao u nešto sasvim drugo… U prvoj fazi konzumacije alkohola bio je neverovatno zabavan, izbacujući gomile uvrnutih, nadrealnih, crnohumornih šala kojima je naprosto terao sve prisutne u grohotan  i  neobuzdan  smeh do suza, a sa povećanjem nivoa alkohola u krvi njegovo ponašanje je postajalo sve iracionalnije, ludje, mračnije!... Počeo bi odjednom, onako ogroman i glomazan, da izvodi neke nemoguće, navodno „stručne“  break–dance figure, urlajući nesto kao „Gledajte sad – sad ću da uradim head–spin!”... Onda bi stvarno pokušao da dubi na glavi vrteći se, tu na asfaltu, usred  neviđene gužve noćnog saobraćaja – naravno da nije uspeo, naprotiv, pao je i polomio naočare! Onda je  počeo kukati, jadikovati i naricati nad bedom egzistencije i besmislom života i, povlačeći dug gutljaj iz boce, najavio daće izvršiti spektakularno samoubistvo skokom sa stenovite morske hridi! Prisutni Zlikovac i ostali drugari su ga ubeđivali i molili da se predomisli, ali Nabor je ostao neumoljiv i nepoverljiv i rekao je svima prisutnima da mogu da prisustvuju  ovom tragičnom, ali neizbežnom činu koji će on izvršiti, ali je naredio da niko ne sme ići ispred njega i pokušavati da ga eventualno  spreči  u  njegovoj  neopozivoj  nameri – već svi moraju da ga prate na udaljenosti od najmanje desetak metara! Kada je došao na visoku  stenu ispod koje se penilo valovito i nemirno more, Nabor je održao „hamletovski” potresan i patetičan oproštajni govor. I, kada se spremao da se oprosti od ovoga nesrećnog i ukletog   sveta skokom u ništavilo, on odjednom zastade i zapita da li može dobiti još poslednji gutljaj vina. Kada mu Zlikovac saopšti da nemaju više ni kap pića kod sebe, Nabor shvati da mu je opao nivo alkohola u krvi, a sa tim i entuzijazam suicidalni, pa pokunjeno i postiđeno reče: „Ovaj… Ajmo sad na spavanje svi… Ubiću se neki drugi put!’’.
U jesen te iste 1984. godine grupa entuzijasta je u podrumu jedne vršačke mesne zajednice’ osnovala K.E.C. Kulturno eksperimentalni centar) - underground klub u kojem su se okupljali neobični likovi kao što su Miša Mangup, Zlikovac i drugi, a naravno tu je redovno navraćao i Nabor Devolac. To je bilo jedno opskurno mesto na kojem su marginalci svih vrsta i boja mogli da iskažu sve svoje „kreativne“ potencijale bez ikakvih ograničenja i tu je Nabor imao groteskne muzičke nastupe dobro podgrejan rakijom „babovačom’’, užasnim pićem koje smo kupovali kod jedne bake u susedstvu. On bi vezivao crvenu traku oko čela, uzimao gitaru i, drndajući po njoj, urlao nekakve besmislice, bacao se i valjao po prljavom podu „svirajući” sve vreme!). Potom je bio i jedna od udarnih pesnica teatra Banatski rizling, koji je već u to vreme izvodio Harmsove dramske komade, a umeo je i da u trenucima meraka improvizuje nešto što je ličilo na psihotičnu poeziju. Sve sam ovo naveo da bih predočio koliko se moja viđenje Nabora promenilo kroz iskustvo od prvog kontakta do trenutka kada mi je brat saopštio da je čuo da ovaj piše neke priče ili nešto slično, ali ta promena u mom doživljaju ipak nije bila dovoljna da me ubedi da pročitam to što je Nabor napisao. Naime, čim sam čuo da se on bavi nekakvim literarnim pokušajima, u meni se javila stara predrasuda koja je tvrdila da ako on piše - to mora biti da piše onaj njegov deo ličnosti koji je pisao za pohvale od strane učitelja, nastavnika, koji je dobijao sve one nagrade, pa prema tome to uopšte nije vredno uvažavanja za nekog kao što sam ja. „Neka Nabor lepo nastavi da piše svoje ‘podobne’ pismene sastave, ja ću to preskočiti, ali ću zato izaći uveče u K.E.C. da bih se susreo sa njegovom drugom, uvrnutom, mahnitom, ludom stranom ličnosti da uživam u njoj!…” .
Tada još nisam mogao ni da naslutim da je zapravo te priče sve odreda pisala upravo ta njegova divna i neobična, uslovno rečena,  „luda” strana svesti! To ću shvatiti tek u maju 1991., kada je iznenanada, posle tri godine izbivanja, kod nas ponovo, iznenada, banuo Nabor Devolac, koji je sa sobom doneo i dva broja časopisa To jest, glasila studenata filozofskog fakulteta u Novom Sadu, u kojem je bio objavio nekoliko svojih „ranih radova”. Prva njegova priča koju sam pročitao bila je Pas i čovek najbolji prijatelji i bila je to, ma kako to patetično zvučalo, istinska „ljubav na prvi pogled”! Zapravo, ja sam se ne samo grohotom smejao već i urlao, a na kraju su mi još krenule i suze od silnog smeha! Već taj prvi nezaboravni susret sa Naborovim likom i delom učinio je da poželim da njegov rad pretočim u strip. Problem je bio, međutim, u tome što sam ja tada bio u nekoj krhkoj i lomljivoj fazi povratka stripu, nakon što sam spalio sve svoje radove 1988. godine, duboko nezadovoljan svojim dostignućima na polju stripa, i rešio da zauvek napustim rad na polju „devete umetnosti”. Tada sam se, u svom „stidljivom” povratku bavio radom na stripu Istina o Josefu K. i Gregoru Samsi i ponovo razmišljao o tome da prekinem sa bavljenjem stripom zauvek, ali upravo tada na scenu stupa Nabor koji me je, iskreno oduševljen mojim radom, ubeđivao da nastavim i da će on, čak, odneti taj strip da bude objavljen u časopisu To jest.
To se nešto kasnije stvarno i desilo i ja sam, osokoljen tim objavljivanjem, počeo da radim na stripu Pas i čovek: najbolji prijatelji!. Problem je bio u tome što nisam mogao naći vizuelni „ključ“ za predstavljanje Naborovog bizarnog i halucinogenog, farsičnog i karnevalskog naratorskog stila. Ja sam tada, naime, bio u fazi mojih „ranih radova”, koji su odisali mračnom, „gotičkom” atmosferom i ličili na detaljno šrafirane i senčene ilustracije iz 19. veka. Smatrao sam da to ne može nikako ići sa „gogoljevsko –harmsovskom” grotesknom atmosferom, kojom prosto odiše Naborova proza i to sam autoru u jednom razgovoru otvoreno i rekao. On je, međutim, smatrao da upravo ne treba da menjam taj moj teški „crni grafizam”, već da treba upravo takvog da ga primenim i prilikom stripske vizuelizacije njegovih radova.
Tako sam i učinio. Ono što je iz toga proizašlo je vizeuelni stil koji je odlikovao više od hiljadu strana mojih stripova koji će biti bazirani na literarnim vratolomijama mog najomiljljenijeg pisca svih vremena!

Vaš najbliži saradnik poslednjih godina je Sanja S.?
U proleće 2011. upoznao sam Sanju Stepanović. Sanja je bila zainteresovana za moj kreativni rad, doduše samo kao čitalac, a ne kao eventualni saradnik. Ključni događaj odigrao se nakon tri meseca na radionici koju sam držao u Domu omladine Vršac. Osmogodišnji Marko je upitao Sanju: „A zašto svi crtaju, a ti ne?”. Sanja je odgovorila nešto kao: „Pa, nisam ja neki crtač. Neću, sramota me je!”. Marko se malo zamisli pa reče: „Ali, Sanja, pa svako može da crta… Evo, vidi ovako: prvo napraviš jednu tačku, pa još jednu, i onda ih spojiš!... Zar nije prosto?”. Sanja nije imala kud, već je morala da posluša Marka. Kada sam video šta je nakon te prve linije nacrtala bio sam potpuno iznenađen: „Pa, ti odlično crtaš, a ja to uopšte nisam znao!... Zašto si to krila od mene?”
Sanja je odgovorila: „Iskreno rečeno, stidela sam se da crtam pred tobom, iako stalno nešto crtkam još od detinjstva!“.
Uskoro smo uvideli da nam saradnja ide odlično – prvo je Sanja u fotošopu obrađivala moje crteže. Ubrzo smo počeli da eksperimentišemo. Izmenjivali bismo uloge olovkara, tušera, scenariste u našem zajedničkom radu. Vrhunac te prve faze zajedničkog rada bilo učešće u projektu Miroslavljevo jevanđelje, gde smo, zajedno sa još tri autora, strip o životu Miroslava Krleže crtali po scenariju Bore Ćosića. Sanja i ja smo prilično hrabro preuzeli obavezu da radimo na tom projektu, a da uopšte nismo imali formiran zajednički stil. On je „rođen” u radu na tom projektu, koji je podrazumevao brzu improvizovanu evoluciju mog crno–belog grafizma jakih kontrasta u digitalnu izoštrenost Sanjinog vizuelnog perfekcionizma sa dodatkom crvene boje.
Ohrabreni uspehom tog projekta, kreirali smo više kraćih stripova kao što su On, Porcelain Grave, Girl who lives on Heaven Hill, Tajna Kaspara H., Oči Sutjeske, itd., koji su objavljivani kod nas i u u inostranstvu. Možda ispunjeni početnim elanom, pomalo smo olako uleteli u rad na nastavku stripa Luna, koji je po obimu ispao duži i zahtevniji od naših zajedničkih stripova!... Dakle, rad na njemu otegao se na devet meseci, u kojima smo više puta, pritisnuti raznim nedaćama, ozbiljno pomišljali da odustanemo od čitave stvari!
Možda smo bili i previše samokritični prema sopstvenom radu, ali činilo nam se da vizuelno i narativno nismo na nivou prvog dela. U jednom trenutku počeli smo da osećamo da stvari idu u dobrom pravcu – crteži su postajali harmoničniji, na tablama je bilo sve više crvene  koja je svojom prenaglašenošću dočaravala turobnu atmosferu priče, čija radnja je postajala sve više preteća i uznemiravajuća… Kada smo završili rad na tom stripu, shvatili smo da zapravo i nema smisla porediti prvi i drugi deo stripa, uz puno poštovanje prema tandemu Wostok-Grabowski, koji je svoj kreativni vrhunac dostigao u drugoj polovini devedesetih godina. Tandem Wostok-Sanja S., je bio okrenut u potpunosti tadašnjem trenutku, emanirao sasvim novom energijom aktuelnog kreativnog života svojih autora u period od 2011-2015. godine.

Kako bi se mogla okarakterisati vaša poetika?
„Wostok prepričava čitaocu bizarne, nerealne situacije, kritikuje stereotipna mesta naše kulture i istorije, tabue patrijarhalnog morala, naš epski mentalitet, itd. U svojoj destrukciji opštih mesta i verovanja on ne štedi ni svet, tako da su postupci karnevalizacije i nagomilavanja satiričnih invektiva, zaštitni znak njegovog poetizma“.
Mislim da je autor gorenavedenog citata  V. Fumeti alias Vasa Pavković veoma dobro uočio da je problem autoriteta, narušavanje uobičajenog stava prema njima, njihovo demaskiranje, ismevanje ili negiranje, najizrazitije obeležje onoga sto bi se moglo nazvati suštinskim obeležjem mog kreativnog delovanja.

Kada sam pokušavao da dokučim otkuda zapravo dolazi sve to, morao sam da se vratim u daleku prošlost i vreme kada sam imao deset godina i išao u četvrti razred osnovne škole. Naime, jedan drugar i ja  prepričavali smo jedan drugome bezobrazne dosetke koje su ismejavale našeg tadašnjeg predsednika. Bilo je to nešto kao: „Druga Tita boli kita!„ i „Drug  Tito sere u korito!“. Jedan od drugova razreda nas je, užasnut i zabrinut za nas i našu budućnost, potkazao učiteljici, koja nas je kaznila, van sebe od besa!... Ne mogu da kažem da sam bio mnogo ponosan zbog čitave stvari ili da sam imao neki osećaj da sam ispao mnogo hrabar ili nešto slično. Mogu da kažem da sam imao, zapravo, neki strašan osećaj - otprilike kao da sam pljunuo samom bogu u lice! Bio sam strašno uplašen zbog čitave stvari, ali nikada se nisam izvinio učiteljici, inače istaknutom članu Komunističke partije, niti pokajao zbog svega. Naprotiv, nastavio sam da u svom kreativnom radu parodiranjem, agresivnim humorom, oneobičavanjem, verbalnom i vizuelnom destrukcijom i na razne druge subverzivne načine, zapravo vodim rat protiv svih vrsta autoriteta - uključujući i degradiranje i nipodaštavnje čak i samog sebe, koji sam, nakon svih godina upornog istrajavanja u onome što radim u stripu, počeo i sam da postajem autoritet za neke!
Skrivena strana zbilje me zapravo jedino istinski zanima. Ambiciozni ljudi koji se tiskaju po javnim medijima u najvećem broju su tek organizovani mediokriteti sa jakom željom za osvajanjem i pridobijanjem moći, slave i ostalih zala ovoga sveta. Moje iskustvo mi govori da se najdarovitiji i najzanimljiviji pojedinci najčešće nalaze daleko od javnog zivota.

Koliko vam je muzika predstavljala inspiraciju?
Moj omiljeni bend svih vremena je svakako Husker Du. A inače sam slušao sve i svašta, od jednog Musorgskog do Residentsa, preko Black Sabbath i The Stooges do African Headcharge i Warren Zevona - ovo je samo mali deo spiska. Trebalo bi mi zaista mnogo mesta da nabrojim sve one koje volim i cenim… Ono što ih vezuje je izražena iskrenost i neposrednost u izrazu, što je vrlina koju cenim iznad svega, ne samo u muzici, već i u stripu i u svim ostalim umetnostima, a i u svakodnevnom životu.

Koliko danas pratite strip?
Moje zanimanje za strip i njegove junake doživelo je ogromnu transformaciju od dana ranog detinjstva do danas. Nekada sam bio pravi zavisnik, a danas ga gotovo više i ne čitam. Razlog za oseku mog zanimanja za dešavanja na polju stripa je jednostavan - nekada su stripovi imali za mene neku čarobnu privlačnost, nosili veliki, tajanstveni i uzbudljivi intenzitet doživljaja, a danas to gotovo uopšte ne mogu da osetim kada uzmem stripove u ruke. Pitanje je jesam li se ja promenio ili strip? Ili se desilo i jedno i drugo.

Internet ili klasična papirna izdanja?
Naravno da svako ko je ikada čitao stripove voli da drži iste u ruci u klasičnom papirnom izdanju, da fizički može osetiti postojanje odštampanog stripa. To je nešto oko čega se apsolutno svi slažu, ali ja moram reći da i digitalna verzija i digitalna distribucija stripa imaju svojih velikih prednosti. Prvo, nekako mi je baš drago kad pomislim da ćemo čitajući stripove na netu poštedeti mnoge šume od seče, a drugo, ja kao pripadnik alternativnog, nezavisnog stripa, mogu reći da sam dobio ogromne mogućnosti za nezavisnu distribuciju svojih radova.

  ...razstave, delavnice, pogovori.

STRIPBURGER NA 4. FESTIVALU STRIPOLISFEST
Stripburger na 4. ediciji festivala Stripolisfest sodeluje z vrsto razstav,
predstavitev novih izdaj, delavnic, pogovorov.

Marko Kociper: Jazbec in puščavska roža
Vodnikova domačija, Ljubljana 
odprtje: četrtek, 6. oktober, ob 20.00

     Težko pričakovani izid zadnjega dela Kociprove stripovske trilogije z Jazbecem v naslovni vlogi spremlja pregledna razstava, na kateri si bo moč ogledati najnovejše prigode tega znamenitega, večno žejnega in pohotnega junaka. Razstava prinaša serijo stripovskih originalov iz najnovejšega albuma z naslovom Jazbec in puščavska roža, ob tem pa si bo med ostalim moč ogledati tudi nekatere starejše Jazbečeve prigode, doslej izdane v Stripburgerjevih albumih Jazbec in ostali svet (2009) ter Jazbec in otok mrtvih (2014). Ambient postavitve bo s prostorsko–kiparskimi intervencijami oplemenitila Marko A. Kovačič in Rok Mohar, ob razstavi pa bo potekala tudi dvodnevna brezplačna delavnica stripa. (glej str. 11)
     Satirične in hudomušne pripovedi o Jazbecu so zasnovane na legendah severnoameriških Indijancev, avtor pa jih je prilagodil domačemu prostoru in današnjemu času. Jazbec je avanturist, večni zabušant in ženskar, a hkrati tudi velik borec za pravice malih ljudi. Še droben namig: v najnovejši avanturi mu sredi puščave pot prekriža deklina, njuno srečanje pa Jazbeca kmalu pripelje do vnovičnega srečanja s skrivnostnimi vesoljskimi bitji ... 
     Vse skrivnosti o Jazbecu, njegovih ljubeznih in sovražnikih, pa še kaj, vam bo, v nedeljo, 16. oktobra, ob 11. uri, na posebnem vodstvu razkril Jazbečev osebni biograf, dr. Savčenko.
     Marko Kociper je eden bolj plodovitih slovenskih strip-avtorjev z izredno svojskim likovnim in pripovednim pečatom. Rdeča nit njegovega dela sta erotika in satira. Kociper je izjemen oblikovalec stripovskih likov, ki niso nič kaj krepostni, vendar pa kljub temu vzbujajo nemalo simpatij. Do zdaj je izdal 7 samostojnih albumov. Poleg albumskih izdaj se lahko pohvali tudi z objavami v številnih tiskanih publikacijah; med drugim je od 2005 do 2012 stripe tedensko objavljal v reviji Polet. Za svoje delo je prejel delovno štipendijo ZDSLU. Njegova dela so bila razstavljena na številnih stripovskih festivalih in drugih kulturnih prizoriščih.
     www.ljudmila.org/forum/kociper
     Odpiralni čas: tor. – pet.: 10.00 – 18.00; sob. – ned.: 10.00 – 14.00. Do 30. 10. 2016.

Marcel Ruijters & Romuald Sourisse: Inferno
odprtje: petek, 7. oktober, ob 20.00
galerija Alkatraz, Ljubljana

     Ob jesenskem izidu še enega stripovskega težkokategornika – gre za roman v stripu Inferno, ki ga podpisuje Marcel Ruijters – se napoveduje bogat spremljevalni program, katerega osrednji del predstavlja istoimenska razstava v galeriji Alkatraz. Tu bo avtor poleg niza originalnih strani iz stripa Inferno, ilustracijter stenskih poslikav razstavil še serijo iluminiranih risb na pergamentu, ki se s ščepcem ironije spogledujejo s tradicijo srednjeveške knjižne iluminacije in njene ikonografije. Risbe je s pomočjo starodavnih tehnik in materialov barvno opremil francoski kolorist in grafik Romuald Sourisse, ki bo v galeriji predstavil tudi materiale, iz katerih izdeluje pigmente.
     Roman v stripu Inferno je navdihnilo zimzeleno delo evropske književnosti – Božanska komedija Danteja Alighierija. Stripovska obdelava te klasike se v Ruijtersovi interpretaciji preobraža v grotesken in pomenljiv pasticcio, ki bralcem postreže z domiselno fabulo in povsem nepričakovanim koncem. Sodobna inačica popotovanja skozi devet krogov pekla je izrisana v Ruijtersovi prepoznavni neogotski maniri; delo kot celoto odlikuje bogata metaforičnost, ki se zlahka prenese na aktualni trenutek. Ta svobodna predelava klasičnega dela Danteja Alighierija je nastala kot satira kapitalizma, in je prvotno izšla v nizozemščini le nekaj mesecev pred borznim zlomom leta 2008.
     Za Inferno, ki je v izvirniku izšel leta 2008 v Amsterdamu (založba Oog & Blik), je Ruijters prejel ugledno nizozemsko nagrado VPRO za roman v stripu. V slovenščino ga je prevedla Mateja Seliškar Kenda.
     Marcel Ruijters (1966) se podpisuje pod več kot 30 stripovskih albumom, prevedenih v številne svetovne jezike. Njegov značilen slog odlikuje spogledovanje s srednjeveškim likovnim izročilom. Deluje kot urednik nizozemske revije Zone 5300, sicer pa je aktiven tudi kot ilustrator, prevajalec in pisec. Stripe je razstavljal na številnih razstavah in festivalih po vsem svetu in prejel več nagrad; med drugim je leta 1992 na Haarlemse Stripdagen prejel ugledno nagrado za najboljšega mladega avtorja, leta 2014 pa še nagrado Stripschapprijs. Romuald Sourisse je francoski tiskarski mojster in knjigovez, vrhunski specialist za tradicionalne grafične tehnike. Ukvarja se s konzervatorstvom in restavriranjem starih knjig, tiskov in dokumentov. Živi in deluje v Forcalquieru na jugu Francije, kjer vodi umetniški in produkcijski studio Le Garage L.

Odpiralni čas: pon. – čet.: 11.00 – 15.00 & 16.00 – 20.00; pet.: 15.00 – 23.00
Do 28. 10.

www.stripburger.org
www.galerijalkatraz.org
__________
Izdajo albuma Inferno, razstavo in spremljevalni program sta podprla Veleposlaništvo Kraljevine Nizozemske v Ljubljani ter Nederlands letterenfonds. Gostovanje Romualda Sourissa je podprl Francoski inštitut v Sloveniji.
Marcel Ruijters: Inferno, Stripburger/Forum Ljubljana, 124 str.

     program ob razstavi inferno
sreda, 5. oktober, ob 19.00
@ Mestna knjižnica Kranj
Striparski večer - pogovor z Marcelom Ruijtersom. Vodi Zoran Smiljanić.
čet., 6. oktober, ob 11.00 @ Pritličje
Stripovska malica z avtorji in založbami sodelujočimi na festivalu Stripolisfest
sobota, 8. oktober, ob 15.00 @ Kino Šiška
brezplačna delavnica Izdelaj si svojo skicirko z Vanesso Krolikowski
sobota, 8. oktober, ob 19.30 @ Kino Šiška
predstavitev albuma Inferno ob prisotnosti avtorja na festivalu Stripolisfest
nedelja, 9. oktober, 10.00-18.00
@ Slovenski etnografski muzej,
brezplačna delavnica linoreza z Romualdom Sourisseom
sreda, 12. oktober, ob 18.00 @ Galerija Alkatraz
Po skupinskem ogledu razstave in pogovoru z Marcelom Ruijtersom bo Romuald Sourisse predstavil izdelovanje pigmentov po izvirnih srednjeveških receptih.
sreda, 12. oktober, ob 20.00
@ studio tipoRenesansa // odprtje razstave
Marcel Ruijters bo med bivanjem v Ljubljani zasnoval novo mini serijo grafik in jih razstavil na priložnostni razstavi v studiu tipoRenesansa.

IZDELAJ SI SVOJO SKICIRKO // Sobotnice
sobota, 8. oktober, 15.00 – 18.00
Kino Šiška, Ljubljana

     Kako na enostaven način narediti lastno skicirko, dnevnik ali unikatno knjigo? Na triurni delavnici se udeleženci spoznajo s tehnikami ustvarjanja izvirnih ročno izdelanih knjižic. Poseben poudarek je namenjen izdelavi knjižnih platnic iz različnih tekstilnih materialov, kot tudi domači izdelavi ročno narejenega papirja in vezavi.
     Brezplačno delavnico vodi Vanessa Krolikowski, specialistka za tradicionalno knjigoveštvo in restavratorka starih tiskov. Že vse od študija knjigoveštva na pariški École Éstiennes prireja številne delavnice in predavanja s tega področja, sicer pa kot knjigovez deluje tudi v okviru studia Le Garage L. v francoskem Forcalquieru, kjer se ukvarja tudi z grafično umetnostjo.
Delavnica je namenjena starejšim od 12 let. Prijave obvezne.
Informacije in prijave: tanja.skale@kinosiska.si // 030 310 108

Stripburgerjeva delavnica linoreza
nedelja, 9. oktober, 10.00 – 18.00
Slovenski etnografski muzej (SEM), Ljubljana

     Enodnevna brezplačna delavnica linoreza, ki jo ob pomoči Davida Krančana vodi vsestranski francoski ustvarjalec Romuald Sourisse, je namenjena vsem tistim (starejšim od 12 let), ki želijo osvojiti osnovne veščine te stare grafične tehnike oziroma jih nadgraditi pod mentorstvom prekaljenega mojstra. Namen delavnice je naučiti se osnov linoreza in samostojno odtisniti lastno delo.
     Romuald Sourisse je francoski risar, tiskarski mojster in knjigovez, vrhunski specialist za tradicionalne grafične tehnike. Ukvarja se tudi s konzervatorstvom in restavriranjem starih knjig, tiskov in dokumentov. Živi in deluje v Forcalquieru na jugu Francije, kjer vodi umetniški in produkcijski studio Le Garage L.
     Delavnica je del spremljevalnega programa ob razstavi Inferno Marcela Ruijtersa in Romualda Sourissa v galeriji Alkatraz (glej stran 7), ki jo organizira revija Stripburger.
     Število udeležencev na delavnici je omejeno. Prijave so obvezne.
Prijave sprejemamo na 01 3008 750, 031 728 955 in etnomuz@etno-muzej.si
     koprodukcija: Slovenski etnografski muzej
     www.etno-muzej.si

STRIPBURGERJEVA stripDELAVNICA // Sobotnice
sobota in nedelja, 22. in 23. oktober; 10.00 – 17.00 (z odmorom)
Vodnikova domačija, Ljubljana

     mentorja: David Krančan in Andrej Štular
     Stripovski avtorji, sicer člani uredništva revije Stripburger, čez leto prirejajo in vodijo različne delavnice stripa in tako pripomorejo k širjenju nevarne stripovske viroze. Dvodnevne brezplačne Stripburgerjeve delavnice so namenjene začetnikom starejšim od 10 let in nudijo celovit vpogled v stripovsko ustvarjalnost. Na delavnicah se udeleženci spoznavajo z osnovami stripovskega jezika ter raziskujejo možnosti, ki jih ponuja ustvarjanje stripov. Cilj delavnice je izvedba vsaj enega samostojnega kratkega stripa.
     Na delavnici se udeleženci na sproščen način posvetijo iskanju idej, pripovedovanju v slikah, izdelavi zgodbe in dialogov, črkopisu in likovnem jeziku. Sledi prikaz delovnega procesa, iskanje idej in predlogov za kratke stripe. Po pregledu nastalih predlog in idej ter individualni analizi se prične z izdelavo kratkih stripov. Za konec bosta mentorja udeležencem demonstrirala pripravo in izdelavo skupne knjižice na delavnici ustvarjenih stripov. Vsak udeleženec prejme svoj izvod.
     Delavnica je brezplačna. Prijave obvezne.
     Prijave in informacije: petja.grafenauer@gmail.com, 040 720 630
     www.stripburger.org, www.facebook.com/stripburger

Program Foruma Ljubljana sofinancirajo:
MOL-Oddelek za kulturo, Ministrstvo za kulturo in Javna agencija za knjigo RS.
Izdajo albuma Inferno, razstavo in spremljevalni program sta podprla Veleposlaništvo Kraljevine Nizozemske ter Nederlands letterenfonds. Gostovanje Romualda Sourissa je podprl Francoski inštitut v Sloveniji.

Rastislav Durman je rođen 23. maja 1956. godine u Senti, ali se veoma brzo preselio u Novi Sad. Tu je završio i Filozofski fakultet i radio kao novinar, scenarista, urednik i reditelj na Televiziji Novi Sad. Početkom 1990-ih seli se u Slovačku, a desetak godina kasnije vraća se u Novi Sad i bavi se izdavaštvom, radio i TV produkcijom, podrškom medijima i konzaltingom, da bi 2011. dospeo na čelo Odeljenja za razvoj Radio televizije Vojvodine. Sarađivao je sa novosadskim Dnevnikom u različitim izdanjima – Osmeh, Neven, Dečji Dnevnik, Edicija X-100 (u kojoj je objavljivao dela naučne fantastike pod pseudonimom D. T. Bird). Stripom se bavi od kraja 1970-ih. Sarađuje sa Krešimirom Zimonjićem na stripovima Antonijus Skriptus i Nokak, sa Ivicom Puljkom na stripovima Brboslav i Gdesi Gdejms i sa Borislavom Stankovićem Staborom na stripovima Zeka Pega i Diogen. Scenarista je i jedne epizode stripa Tarzan (crtež Goran Đukić). Autor je više televizijskih i radio drama i serija, dokumentarnih filmova, a objavio je i četiri knjige proze.

  Intervju: Rastislav Durman

Ko je Rastislav Durman?
Zavisi od toga ko na to pitanje odgovara – pretpostavljam da bi po mene najpovoljniji odgovor dala Vanilija, jedna od naših mačaka.

Rođeni ste u Senti. Kakve su vaše uspomene iz detinjstva?
Rođen sam u Senti, ali su me u Novi Sad doneli kao malo veću bebu, tako da moje pamćenje počinje na novosadskom naselju Satelit, koje je tada bilo na obodu grada, gde smo imali veliku kuću sa dvorištem i baštom, a odmah iza bašte bagremovu šumu – taman ono što čoveku treba pre škole i kada ide u osnovnu školu i ima punu ulicu vršnjaka. U to doba bio sam – na moju veliku sreću – izložen uticaju dvojice teča oženjenih tetkama koje nisu imale decu, pa sam u njihovim porodicama imao poseban status. Prvi je bio Radomir Kostić, profesor književnosti u karlovačkoj gimnaziji, intimus više velikih pisaca, boem i bonvivan koji me je vodao kao svog „čiraka“ i od koga sam naučio gomilu znanja i veština neophodnih da se uživa u životu. Drugi je Josip Rajman, Čeh, neverovatan erudita i poliglota koji mi je otkrivao neverovatne svetove, bio je za mene ono što su danas klincima Discovery i Nacionalna geografija.

Kada i kako ste prvi put došli u kontakt sa stripom?
Kod nas u kući bila je tradicija kupovanja i koričenja Politikinog Zabavnika, tako da sam sa stripom bio „na ti“ od malih nogu. Jedino što u to vreme – pa ni dugo posle – nisam ni pretpostavljao da ću se stripom baviti na drugi način do čitanjem.

Koje stripove i strip junake ste naročito voleli?
Asteriks kao alfa i omega, do te mere da sam u Parizu otišao do Dargoa da se upoznam sa Gošinijem – to nisam, sreo sam Morisa. Kada je Gošini umro, počeo sam da pišem epizodu u kojoj je Cezarov atentat nameštaljka, a Cezar se povlači u penziju u galsko naselje, ali nisam odmakao dalje od desetak tabli, pošto su mi iz Dargoa napisali da će seriju nastaviti da radi isključivo Uderzo.

Kako je dalje teklo vaše školovanje?
Završio sam gimnaziju u maju 1975., a onda se već u decembru zatekao u vojsci svojom krivicom, nisam u vojni odsek odneo potvrdu da sam redovan student. Prebacio sam se u vanredne studente i onda se to oteglo – po povratku iz vojske počeo sam da radim na televiziji, bio friško oženjen i jugoslovenska i opšta književnost je bila poslednja stvar koja me je interesovala u životu. Kada sam video da je đavo odneo šalu, seo sam i pola treće i četvrtu godinu dao za nekih šest meseci. Tu sam se primio na učenje, pa sam u sledeće dve godine obavio poslediplomske studije, ali nikada nisam magistrirao – prijavljivao sam temu jedno tri četiri puta, ali uvek kada je bilo hoću li vreme posvetiti pisanju magistarskog ili nečega drugog, uvek je pobedilo nešto drugo.

Kako je tekla vaša karijera?
Radim kao novinar, scenarista, urednik, televizijski reditelj i medijski konsultant. Između 1977. i 1992. godine bio sam saradnik programa, urednik, scenarista i reditelj na TV Novi Sad, uglavnom kao slobodni filmski radnik. Narednih nekoliko godina proveo sam u Slovačkoj, u Košicama, gde sam bio direktor programa studija MDA i preduzeća D&D Communitacions LTD. Nakon povratka u Srbiju radio sam kao konsultant za televiziju u IREX-ovom ProMedia programu. 2002. osnivam Media Art Service International (Media Art Content doo od 2010.) u Novom Sadu, koji se bavi izdavaštvom, radio i TV produkcijom, podrškom medija i konsaltingom. Osnivač sam i prvi glavni urednik Linka, časopisa za medijske profesionalce. Od avgusta 2011. vodim Odeljenje za razvoj programa RTV Vojvodine. Kreirao sam i uredio dva stručna zbornika o lokalnoj televiziji, jedan o tržištu AV sadržaja. Autor sam četiri televizijske serije, četrdesetak radio i TV drama, stotinak dokumentarnih filmova, tri (i po) knjige proze: Svašta od mene (1983), Zagonetni znak (sa Nevenom Simin, 1986), Njofokle (1989), Verka zlatna i čarobna (2008). Prozni i dramski tekstovi prevođeni su mu na engleski, ruski, francuski, slovački, češki i mađarski.

Tokom osamdesetih godina bili ste jedan od scenarista veoma popularne serije za decu Lutkomendija. Možete li reći nešto o radu na ovoj seriji?
Pre raspada Jugoslavije bila je stvar prestiža medija da imaju pisce kao zaposlenike, pa su tako na TV Novi Sad radili Ferenc Deak, Đorđe Fišer, Đula Feher, Svetislav Ruškuc, Miroslav Nastasijević, Ana Njemoga Kolar, Pero Zubac – a verovatno sam nekoga i zaboravio. Što će reći da nije bilo teško okupiti ekipu za neki projekat. Miroslava Nastasijevića je kao urenbika dečjeg programa na seriju nagovorio lutkar Miša Radaković, pa je Nasta iz kuće uzeo Đorđa Fišera i mene, iz radija Pavla Jankovića Šoleta, iz Zmajevih dečjih igara Radeta Obrenovića, pa još Mošu Odalovića. Svako od nas predložio je svoje junake za koje je pisao skečeve i songove, a ponekad, pogotovo u drugoj sezoni, uskakali smo i u tuđe likove. Serija je doživela veliki uspeh, bila jedna od najprodavanijih domaćih serija, a i dan danas se gleda na Youtube kanalu.

Godine 1987. pojavila se knjiga Zagonetni znak. Kako je ova knjiga nastala?
Nevena Simin uređivala je u to vreme Dečju stranu u Dnevniku i razmišljali smo kako da uključimo decu, a da to ne bude samo puko objavljivanje dečjih radova nastalih u literarnoj i likovnoj sekciji. Prvo je bio objavljen konkurs za originalnu priču da nađemo talentovanu decu, a kada smo ih našli, odveli smo ih u Vrdnik na tri dana. Rekli smo prvu rečenicu: „Telefon je uporno zvonio“, a deca je trebalo da kažu šta je bilo dalje, pa posle toga sve tako do kraja. Nevena i ja smo samo intervenisali vrlo malo, recimo kada se gubila logika priče ili da vratimo na prethodnu tačku kada je skrenula u ćorsokak. Sve smo snimali i bilo je par stotina stranica stenograma koje smo Nevena i ja uzeli kao građu za roman. Takve radionice ponovili još dva puta i interesantno je koliko smo Nevena i ja u Zagonetnom znaku isto razmišljali, sedi jedno od nas za mašinom i kuca, pa ustane da skuva kafu, a drugo nastavi i ne može da se primeti razlika u rukopisu. Već u sledećem romanu, Kamena (izašao je u nastavcima u Dnevniku) građu više nismo doživljavali na isti način, pa je neka poglavlja napisala Nevena, neka ja. U trećem projektu više nismo mogli da se dogovorimo ni oko priče, pa smo građu iskoristili tako što je Nevena napisala pozorišnu predstavu, a ja scenario za TV film Kad dođe zmaj koji sam snimio u Slovačkoj. Treba reći da smo svo ovo vreme Nevena i ja bili i ostali najbolji prijatelji, ova priča samo pokazuje kako smo kao pisci sazrevali u različitim pravcima.

U to vreme ste puno radili za televiziju, posebno za dečji program. Šta biste još izdvojili?
Televizija je bila moje osnovno zanimanje – ostala do danas – tako da je sve drugo što sam napisao ili uradio kolateralna korist. Pesnik Miroslav Nastasijević je televiziju definisao kao „mašinu za ubijanje pisaca“. Srećom pa mašina i nije tako savršena.

Zanimljivo je da ste sarađivali i sa Dnevnikovom edicijom X-100 romana?
U industriji roto-romana su se osamdesetih vrtele vrlo ozbiljne pare zbog toga što je tržište bilo veliko, naslovi su išli u sto ili dvesto hiljada primeraka, a glad za tekstovima stalna pošto je, koliko se sećam, svake nedelje išlo novo izdanje. Veliki broj „pravih“ pisaca se tu pojavljivali bilo kao autori (pod engleskim pseudonimom), bilo kao prevodioci, bilo kao recenzenti. U to vreme objavljeno je dosta romana koji su samo po ambalaži bili petparački, a u suštini se radilo o dobroj literaturi. Nešto od toga objavljeno je kasnije kao „pravo“ književno izdanje, pod imenom pravog autora, ali u neuporedivo manjem tiražu i sa manje čitalaca.

Početkom devedesetih selite se u Slovačku...
Već na samom početku sam video da parlamentarna demokratija neće umeti da peva kao što smo osamdesetih pevali o njoj, a devedeset prve sam bio definitivno zgađen onim u šta se Jugoslavija pretvorila. Vlast preuzima šljam i kontroliše medije na način prema kome je ono što je Komunistička partija radila osamdesetih bilo na nivou lektire za niže razrede osnovne škole. U to vreme bio sam slobodnjak i gubitak hrvatskog, bosanskog i slovenačkog tržišta više je nego uzdrmao moj kućni budžet. Sa šljamom nisam hteo, a kako mi držanje jezika za zubima nikada nije bila vrlina, jedna po jedna redakcija za koju sam radio počela je da me stavlja na crnu listu. 
Najduže sam se održao na TV Novi Sad i to samo zahvaljujući tome što su me prijatelji držali u školskom programu pa sam bio donekle ispod radara, ali je bilo jasno da su čistke na televiziji tek počele, što se posle pokazalo tačnim. Prihvatio sam poziv prijateljice Ane Njemoge Kolar da joj se pridružimo u Slovačkoj, pa smo tako supruga, sin i ja sa dva kofera i osamsto maraka krenuli u svet. Na početku smo živeli od stana u Novom Sadu koji su moji roditelji prodali, mada sam počeo da radim već posle mesec dana. Zahvalan sam Košicama i Košičanima koji su nas primili i prihvatili kao da je najnormalnija stvar na svetu da tamo živimo, pre svega reditelju Marcelu Dekanovskom, koji je bez po reči pristao da bude slovački partner bez koga nije bilo moguće osnovati firmu, a bez firme imati radnu i boravišnu dozvolu; Andreju Lukaču koji je znao naš jezik i odmah uzeo da prevodi moje tekstove i objavljuje ih na radiju, Tiboru Vargi koji mi je bio ne samo snimatelj nego i odani prijatelj, mogao bih da nabrajam do sutra. Ukratko, Slovačka nam je tih nekih desetak godina bila pravi dom. Da smo ostali, verovatno bismo morali da se selimo u Bratislavu pošto se krajem dvadesetog veka slovačka državna televizija centralizovala i o dokumentarnom, igranom i dečjem programu u celoj zemlji odlučivalo u prestonici. Početkom dvehiljaditih dobio sam, međutim, ponudu koja se ne odbija, da uđem u Irexov tim koji je u Beogradu radio na razvoju medija.

Po povratku u Novi Sad, osnovali ste Media Art Service International?
Negde u martu 2002. nije mi u Irexu produžen ugovor, nismo se složili oko prioriteta – tadašnji šef kancelarije forsirao je informativu, ja sam mislio da je važnije raditi na podizanju kapaciteta „sporovoznog“ programa, pre svega dokumentarnog i igranog. Neko atraktivno mesto nisam mogao da nađem, pa sam rešio da idem u privatnike i tako je osnovana agencija Media Art Service International, od 2009. da bismo mogli da radimo sa inostranstvom, prerasli smo u Media Art Content doo, preduzeće za proizvodnju medijskog sadržaja. Zbog angažmana na RT Vojvodine nisam više direktor, nego sam u upravnom odboru. Media Art trenutno radi na više projekata, a primarni cilj jeste osvajanje stranog medijskog tržišta. Vezano za strip, Media Art je sredinom prošle decenije objavila pilot broj Enee, časopisa za afirmaciju stripa koji je uredio Toza Obradović. Drugi broj nije ni izašao obzirom da nismo uspeli da rešimo pitanje distribucije.

Poslednjih godina radili ste u dramskom programu Radio Novog Sada...
Negde u leto 2011. Siniša Isakov postaje generalni direktor RTV i poziva me da radimo na osnivanju Centra za razvoj, gde počinjem da vodim Odeljenje za razvoj sadržaja, koje je uradilo nekoliko značajnih stvari, između ostalog i reafirmaciju radio drame, pa je 2012. posle dugo vremena objavljen i konkurs za tekst za radio dramu. Trenutno radimo na razvoju igrane TV serije na slovačkom jeziku i nadam se da ćemo uspeti da isteramo projekat do kraja, bez obzira na finansijske i druge okolnosti koje nam ne idu na ruku.

Ljubitelji stripa posebno pamte vašu saradnju sa Krešimirom Zimonjićem na stripu Nokak. Kako je došlo do ove saradnje?
To što sam otišao u vojsku na petnaest, a ne na dvanaest meseci ima i poneku dobru stvar, a to je što sam u vojničkom klubu u Mariboru sreo Krešu i što smo se vrlo brzo sprijateljili. Kreša je u to vreme strip zvezda u usponu, uvlači me u svet stripa, ja jedva dočekao. Radimo par tabli za omladinsku štampu, a onda se rađa naš prvi zajednički junak, novinar iz starog Rima Antonijus Skriptus. Imam nekoliko sačuvanih fotokopija, ali kako dijalog nije upisan, pojma nemam o čemu se tu radilo, niti da li smo epizodu završili. Pošto smo odradili vojsku – Kreša je ostao nekoliko meseci duže – i kada nam se „otvorila“ Stripoteka, smislili smo Nokaka koji je zamišljen kao parodija Konana, ali je vrlo brzo postalo jasno da on nije ničija parodija nego sasvim svoj. Prvo smo uradili dve epizode od desetak tabli da se karakteri i svet malo „razgaze“, a onda i ceo album Akademija za ale, aždaje i čudovišta.  Izašao je prvo u Stripoteci u nastavcima, pa u Patku, a onda ga je Kreša montirao tako da je objavljen u dnevnim kaiševima u Jutanjem ili Večernjem listu, sada ne mogu da se setim. Posle toga Kreša je sve manje radio strip pošto je poleo sa animiranim filmovima u Zagreb filmu, ja sam upao u televizijsku mašinu za mlevenje mesa, pa smo rad na novom albumu odlagali i odlagali da ga nikada i ne uradimo.

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih pišete scenarija za brojne autore Novog Kvadrata i Beogradskog kruga 2. Čega se sećate iz ovog perioda, kako je išla saradnja sa autorima...?
Bilo je romantično, gomila klinaca koja je mislila da će svojim radom da napravi onu polugu koja će da pomeri Zemlju. Stripovi su rađeni uglavnom za omladinsku štampu u jednoj tabli, bili su to gegovi, fantastika, razmatranja egzistencije i smisla, društvena kritika, satira, priče u Harmsovom i Birsovom maniru. Mnogo se razgovaralo o stripu i životu, debatovalo, a i pilo. Mislili smo da smo jako važni i revolucionarni što, sa ove distance, i nije bilo baš tako jako, mada se ne može osporiti činjenica da su Novi Kvadrat i Beogradski krug 2 bili pretkretnica u istoriji jugoslovenskog stripa, a u isto tako i mali kvantni skok na ondašnjoj kulturnoj sceni koji je uveo neke nove teme i neke nove pristupe. U tim kvadratnim i kružnim druženjima sam učestvovao samo povremeno, budući da sam bio u Novom Sadu, a mesta radnje bila Zagreb i Beograd. Moja scenarija je Beogradskom krugu 2 distribuirao Bojan Đukić, a Ivica Puljak i još jedan autor Kvadrata koga ne mogu da se setim su me kontaktirali na Krešin nagovor.

Sa Ivicom Puljkom ste uradili strip Gdesi Gdejms...?
Sa Ivicom me je upoznao Kreša, njih dvojica su bili drugari, a vrlo brzo smo se i sprijateljili. Gdesi Gdejms je bio prodija na vestern, uradili smo za Stripoteku jednu ili dve epizode od po, valjda, desetak tabli. Pojma nemam zašto nismo nastavili serijal.

Brboslav je takođe jedan od junaka po kojem ste bili prepoznatljivi...
Brboslav je mrav koji je imao potrebu da bude drugačiji od drugih mrava i Ivica i ja smo rešili da prvo vežbamo na epizodama od jedne table, a onda krenemo na veći format. Iako je objavljeno – valjda – desetak epizoda, nismo bili zadovolnji, i priča i crtež, iako posebno sasvim dobri, u kombinaciji su bili isuviše komplikovani za praćenje.

Sarađivali ste i sa Staborom na stripovima Diogen i Zeka Pega...
Stabor i ja smo se upoznali – i baš sprijateljili – radeći za Dnevnikov humoristički časopis Osmeh. Dnevnik je izdavao i Neven, gde smo dobili narudžbinu za Zeku Pegu – Zeka Pega bio je zaštitni znak dečje kozmetike, a Stabor i ja smo morali da ga učinimo karakterom, na isti način kao što je Mornar Popaj postao lik da bi se bolje prodavao spanać. Stabor i ja hteli smo da imamo svog autentičnog junaka, pa je tako nastao Diogen u epizodama od jedne table. Znam da smo nekoliko tabli prodali – ne sećam se i kome – kao što se ne sećam da li je taj strip uopšte negde objavljen. Moj otac uspeo je sačuva moju traljavo vođenu arhivu dok smo bili u egzilu, manji deo je propao, veći se još uvek nalazi u podrumu u kutijama koje ne planiram da otvaram u bližoj budućnosti. Sa Staborom sam se ređe viđao od kako se preselio u Beograd, a od mog odlaska u Slovačku izgubili smo svaki kontakt.

Sa Goranom Đukićem uradili ste i jednu epizodu Tarzana. Kako je došlo do ove saradnje i kakve su vam uspomene na rad na Tarzanu?
Iskreno rečeno, neke posebne saradnje – ono da smo sedeli zajedno i kadrirali, tražili rešenja i slično – nije bilo. Samo sam predao scenario uredniku, on ga je dao crtaču i strip sam video tek kada je objavljen. Bila je to industrijska proizvodnja.

Jedan ste od retkih domaćih scenarista koji nije radio na serijalu o Velikom Bleku. Da li je bilo takvih ponuda, kao i sličnih ponuda od strane Dnevnika (npr, serijal Lun kralj ponoći...)
Nije mi bilo nuđeno da radim Velikog Bleka, a i da jeste, ne bih prihvatio, budući da je to vrsta stripa koju nisam ni čitao.

Šta vas je odvuklo od sveta stripa?
Nikada se nisam video kao  autora stripa, uvek sam sebe doživljavao kao pripovedača koji kao izražajno sredstvo bira nekada prozu, nekad radio dramu, nekada dokumentarni film, nekada strip, nekada nešto sasvim treće, a šta je to u datom trenutku, zavisi od mnogih okolnosti. Posle osamdesetih, tri puta sam bio blizu stripa, ali se nismo sreli. Prvi put devedesetih u Slovačkoj, tamo je bio i Ivica Puljak, probali smo za dnevne novine da pravimo kiševe o kasi iz samoposluge, ali te novine nisu bile zainteresovane za strip, nego su nam naručili nagradnu igru. Kada sam se posle devedesetih posle dugo vremena ponovo bio u kontaktu sa Krešom, spomenuli smo kako bi bilo zgodno napraviti još jednu epizodu Nokaka, pa je na tome i ostalo, trebalo je da napišem, pa nisam. Konačno, pre pet ili šest godina pokušao sam da napišem za mog Dušana album što mi baš nije uspelo – prvo, nisam uspeo da pogodim priču koja bi bila u Dušanovom stilu, a drugo, ispostavilo se da to baš i nije scenario za strip, nego za TV seriju.

Vaš sin Dušan se uspešno bavi stripom. Da li ste vi zaslužni za razvijanje ljubavi prema stripu kod njega?
Za Dušanovu posvećenost stripu zaslužan je najviše sam Dušan. Od kada je počeo da se bavi stripom, Dušan je rešio da samostalno gradi svoju karijeru, čak samostalnije nego što se meni činilo da treba. Kada je izašao neki komentar posle Severnog bunkera u stilu „šta se čudimo što je objavio kada znamo ko mu je tata“ bilo mi je baš krivo pošto sam taj broj Severnog bunkera video tek kada ga je Dušan doneo kući. A tako je i dan danas, za novo objavljivanje ili novu izložbu saznamo tek kada se dese. Žao mi je što Dušan sada nema uslove koje sam imao ja dok sam se aktivnije bavio stripom – veliko tržište i domaće profesionalne časopise sa velikim tiražima i istim takvim honorarima. To što Dušan radi mi se dopada, pogotovo serijal o Vilamu Henrihu, iako sam u početku bio pomalo skeptičan, sada je to svet sa čvrstom logikom i autentičnim karakterima koji nose priču.

Da li i danas pratite strip i šta čitate?
Čitam Dušanove stripove i stripove koji se nađu tamo gde on opbjavljuje. Vrlo retko sebe častim starim stripovima. Nove ne pratim.

Koliko su muzika i književnost uticali na vaš umetnički (stripski) rad?
Onoliko koliko književnost utiče na formiranje ličnosti dok se ličnost ne formira. Što se muzike tiče, neposredno iskustvo je trajalo nekih nedelju dana, kada smo u osnovnoj školi osnovali grupu Vakum (sada Griva). Toliko je otprilike trebalo ostalim članovima grupe da shvate i kažu mi da bi bilo bolje da pišem tekstove nego da sviram bas gitaru. Posredno, uradio sam nekoliko spotova, od kojih dva ili tri sa Grivom, a jedan (Vojvodino, Vojvodino, što si tako ravna?) nam se baš posrećio.

Kakav je odnos našeg društva i države prema stripu i umetnosti uopšte?
Kakvo društvo, dobro da odnosa uopšte ima.

Šta mislite o ideji da se u Novom Sadu osnuje muzej stripa?
Svaki muzej u Novom Sadu je dobrodošao.

Uporedite Novi Sad iz doba vaše mladosti i Novi Sad danas.
Novi Sad je još uvek novosadski, nije isti kao što je bio dok sam bio mlad (a i krompiri su sve sitniji, što bi rekao moj učitelj Đorđe Fišer), ali normalno je da se menja kako godine prolaze, ne može, a i ne bi valjalo da ostane zamrznut u vremenskoj kapsuili. Naravno, više bih voleo da su te promene bile u pravcu koji se meni dopadaju.   

Kako gledate na budućnost društva?
Roman koji upravo završavam – za sada se zove Božanstvena komedija, rimejk 2016, a kako će se na kraju zvati videćemo – daje nekoliko projekcija budućnosti, glavni junak i njegov anđeo čuvar obilaze paralelne svetove od kojih svakih lako može da postane budućnost ovog u kome smo sada. Stavio sam tamo i utopiju, ali nisam toliki optimista.

Vaš moto?
Ne držim.

PRESS KONFERENCIJA SALONA STRIPA 2016: SREDA, 28. 09. 2016. (13:00), Happy Centar SKC

SVEČANO OTVARANJE SALONA
 ČETVRTAK, 29. 09. 2016. Velika sala SKC

18:00: OTVARANJE IZLOŽBI SALONA                
20:00: DODELA NAGRADA
18:30-21:00: PRATEĆI PROGRAM - OTVORENO KOSPLEJ TAKMIČENJE ZA NAJBOLJI KOSTIM, NAJORIGINALNIJI IZBOR LIKA I NAJBOLJE DOČARAN LIK IZ SVETA STRIPA  / NAGRADE CRATER VFX TRAINING CENTRA, DOMAĆIH STRIP IZDAVAČA I ORGANIZATORA FESTIVALA

GOSTI SALONA:
• Bryan Talbot (UK)
• Mary M. Talbot (UK)
• Petar Meseldžija (RS/nl)
• Helena Klakočar (hr), gost izdavačke kuće Vedis, Zagreb

PROGRAM FILMA I ANIMACIJE:

• ANDRIJANA RUŽIĆ: ANIMIRANI FILMOVI ŽORŽA ŠVICGEBELA (Georges Schwizgebel, ch),  predavanje / projekcija filmova
  helena klakočar: “PROŠLOST–SADAŠNJOST-BUDUĆNOST I NOVE FORME DELOVANJA”, ilustrovano predavanje / projekcija animiranih filmova
• Dokumentarni film: “BEŠUMNA KRETANJA HELENE KLAKOČAR“, scenario: Veljko Krulčić; režija: Srđan Segarić; kamera: Robert Kalčić; montaža: Igor Modrić, Veljko Segarić; muzika: Igor Karlić; produkcija: Vedis, Zagreb, Hrvatska, 2016; producent: Veljko Krulčić; trajanje: 26 min

SPECIJALNE NAGRADE I PRIZNANJA:

SPECIJALNO PRIZNANJE SALONA 2016. ZA DOPRINOS SRPSKOM STRIPU:
Gradimir SMUĐA, Luka, Italija

SREĆKO JOVANOVIĆ- NAGRADA IZDAVAČKE KUĆE „DEČJE NOVINE DOSITEJ“ I OPŠTINE GORNJI MILANOVAC:
Branislav KERAC,Novi Sad

PRIZNANJE ZA NAJBOLJEG IZDAVAČA DOMAĆEG STRIPA 2015/2016:
SYSTEM COMICS, Beograd

PRIZNANJE ZA NAJBOLJEG IZDAVAČA INOSTRANIH STRIP IZDANJA U SRBIJI 2015/2016:  
ČAROBNA KNJIGA, Beograd

     OBELEŽAVANJA JUBILEJA SRPSKOG STRIPA:
     • 80 godina od pokretanja strip časopisa "Mika Miš"
     • 50 godina od pokretanja strip časopisa "Miki"
     • 20 godina leskovačke škole stripa Nikola Mitrović Kokan
     • 15 godina edicije Strip Pressing

KONKURS 14. MEĐUNARODNOG SALONA STRIPA:
Žiri u sastavu: Željko PAHEK, strip crtač i scenarista, predsednik žirija; Dragana STOJILJKOVIĆ, strip scenarista;  Milan MILETIĆ, slikar i strip autor; Boban Savić GETO, strip autor i ilustrator i Aleksandar ZOGRAF, strip autor, dodliće 29. septembra 2016. godine, na svečanoj ceremoniji otvaranja Salona, sledeće nagrade: GRAND PRIX,  NAGRADU ZA NAJBOLJE OSTVARENJE U DOMENU KLASIČNOG STRIP JEZIKA, NAGRADU ZA NAJBOLJE OSTVARENJE U DOMENU ALTERNATIVNOG STRIP JEZIKA, NAGRADU ZA NAJBOLJI SCENARIO, NAGRADU ZA NAJBOLJI CRTEŽ, SPECIJALNU NAGRADU ŽIRIJA ZA INOVACIJU U STRIP UMETNOSTI, kao i NAGRADE ŽIRIJA U KATEGORIJI TAKMIČARA DO 15 GODINA: MLADI LAV, SPECIJALNU NAGRADU ŽIRIJA ZA NAJBOLJU IDEJU, SPECIJALNU NAGRADU ŽIRIJA ZA ZREO I MAŠTOVIT IZRAZ i SPECIJALNU NAGRADA ŽIRIJA ZA NAJMLAĐEG AUTORA.

     REČ UREDNIKA:
     Međunarodni salon stripa je festival devete umetnosti kojeg, od svog osnivanja 2003. godine, organizuje i vodi Srećna galerija Studentskog kulturnog centra Beograd, kao svoj redovni redakcijski program. Festival je neprofitnog karaktera i predstavlja najsveobuhvatniji strip projekat u Srbiji, i jednu od najznačajnijih manifestacija devete umetnosti u regionu.
     Kroz izlagački i edukativni program, Salon stripa je koncepcijski  zasnovan na: takmičenju po međunarodnom konkursu autora svih uzrasta iz svih zemalja sveta; gostovanju najrelevantnijih svetskih strip autora; revalorizaciji domaćeg strip stvaralaštva; afirmaciji domaćeg strip izdavaštva; afirmaciji mladih autora; popularizaciji stripa i srodnih izraza poput animiranog filma i ilustracije.
     Kao kulturološki fenomen domaće umetničke scene, ovaj projekat je strategijski orijentisan na to da čuva i revitalizuje bazične vrednosti likovne umetnosti i književne kulture, kao i da, pored klasičnih likovnih formi u devetoj umetnosti, afirmiše i pojavnosti savremenog umetničkog izraza autentičnog grafizma i naracije.
     U revijalnom delu programa, ovogodišnjeg četrnaestog po redu festivalskog izdanja, Salon stripa donosi program i veliku restro-spektivnu izložbu jednog od najznačajnijih autora savremenog britanskog stripa, Brajana Talbota. Svakako, zbog eminentnosti samog umetnika a i zbog činjenice da se radi o autoru čija su dela kod nas već uveliko prevođena, u redakciji izdavačkih kuća Omnibus / Modesty stripovi ("Ćerke", "Priča o jednom lošem Pacovu") i Darkwood ("Granvil- Maštarija", "Granvil -Ljubavi moja"), gostovanje Brajana Talbota na ovogodišnjem festivalu ističemo kao prioritet međunarodnog programa. Čitalačka publika je ovog autora mogla da upozna kroz rad u okviru poznatog britanskog SF strip-časopisa 2000 AD, kroz sardanju sa čuvenim Alanom Murom, kao i sa piscem Patom Milsom koji je takođe bio gost ovog Festivala. Između ostalog, Brajan Talbot je četiri godine radio za američki DC na Helblejzeru (sa Džejmijem Delanom), Sendmenu (sa Nilom Gejmanom), Betmenu, kao i na serijalu The Nazz (sa Tomom Vajčom).
     U ovom delu programa, takođe kao gost festivala,  uzeće učešće i Meri M. Talbot, supruga i scenaristkinja nekoliko njegovih dela među kojima je kod nas najpoznatiji grafički roman "Ćerke", priča o ćerkama Džejmsa Džojsa i njegovog istoričara - o luciji Džojs i samoj Meri Talbot, o njihovom detinjstvu i drami međusobnih porodičnih odnosa.
     Drugi važan segment programa gostiju na ovogodišnjem festivalu je učešće i retrospektivna izložba radova Petra Meseldžije, srpskog strip autora, slikara i ilustratora koji od 1991. godine živi i radi u Holandiji. Izložba "Od strip kvadrata do slike" je, koncipirana kao pregled jednog svojevrsnog opusa ovog izuzetnog umetnika čija se polivalentnost umetničkog izraza ogleda kroz strip, ilustraciju, crež i sliku. Radovi Petra Meseldžije nalaze se danas u privatnim i muzejskim kolekcijama u Srbiji, Holandiji, SAD-u, Kanadi, Francuskoj, Belgiji, Nemačkoj, Hong Kongu, Indoneziji i Italiji.
     Kao ekskluzivni program 14. međunarodnog salona stripa izdvajamo ovogodišnju Nagradu za životno delo - Specijalno priznanje za doprinos srpskom stripu i učešće na programu Festivala njenog laureata, proslavljenog evropskog strip autora, karikaturiste i ilustratora Gradimira Smuđe.
     U segmentu programa vezanog za film i animaciju ove godine će biti prikazani opusi švajcarskog autora Žorža Švicgebela u izboru flmova teoretičarke Andrijane Ružić kao i stvaralaštvo hrvatske umetnice Helene Klakočar u domenu animiranog filma kao i njoj posvećen dugometražni dokumentarni film “Bešumna kretanja Helene Klakočar“,  u produkciji Veljka Krulčića i zagrebačke kuće Vedis.
     Međunarodni salon stripa SKC Beograd se svake godine, tradicionalno, održava u periodu od četvrtka do nedelje, tokom poslednje sedmice septembra. Program 14. po redu Salona stripa biće upriličen od 29. septembra do 2. oktobra 2016. godine u svim prostorima SKC-a. Svi programi su besplatni i profilisani za posetioce svih uzrasta. Dobrodošli u SKC, na naš najveći festival devete umetnosti!
Miki Pješčić, urednik Salona stripa

PROGRAM SALONA 2016:
Četvrtak, 29.09. 2016.
15:00 – 22:00, Happy Centar SKC: BERZA STRIPA
18:00, OTVARANJE IZLOŽBI SALONA 2016

• Srećna Galerija: KONKURS 2016 – IZLOŽBA NAGRAĐENIH RADOVA
• Mala sala: KONKURS 2016 – IZLOŽBA NAJUSPELIJIH RADOVA
• Galerija SKC: Bryan TALBOT (Velika Britanija), retrospektivna izložba gosta Salona
• Velika sala: IZ ISTORIJE SRPSKOG STRIPA: KUZNJECOV I SOLOVJEV – DVA ČAROBNJAKA BEOGRADSKOG KRUGA, autor izložbe Zoran Đukanović
• Novi prostor: Petar MESELDŽIJA (Srbija/Holandija): “OD STRIP KVADRATA DO SLIKE”, retrospektivna izložba gosta Salona
• Galerija Circus: Gradimir SMUĐA – dobitnik Priznanja za doprinos srpskom stripu, dokumentarna izložba

18:30, PRATEĆI PROGRAM/ KOSPLEJ SALONA 2016
20:00, Velika sala: CEREMONIJA SVEČANOG OTVARANJA SALONA I DODELA NAGRADA

         Petak, 30.09. 2016.
11:00 – 22:00, Happy Centar SKC: BERZA STRIPA
16:00, Velika Sala: PRIZNANJE SALONA ZA NAJBOLJEG IZDAVAČA DOMAĆEG STRIPA 2015/2016: SYSTEM COMICS, Beograd, promocija izdavača
16:45, Velika Sala: Žan-Lik ISTIN, Dejan NENADOV: "LEGENDA O ISU", Komiko, 2016,
predstavljanje integralnog izdanja trilogije i razgovor s našim proslavljenim autorom Dejanom NENADOVIM
17:30, Velika Sala: Alem ĆURIN: "LIST VODE - ATLANTIDA" (strip o Hugu Pratu, "2x2", Zagreb, Hrvatska, 2015), promocija albuma
18:15, Velika sala: „MODESTY STRIPOVI I MODESTY COMICS U KONTEKSTU DOMAĆEG STRIPSKOG IZDAVAŠTVA“, Žika Tamburić, urednik, sa autorima i kritičarima
19:00, Velika sala: Brajan i Meri TALBOT (Velika Britanija), predstavljanje gostiju Salona
20.00, Galerija SKC: Brajan i Meri TALBOT (Velika Britanija), potpisivanje albuma
20.00, Velika sala: Helena KLAKOČAR: “PROŠLOST–SADAŠNJOST-BUDUĆNOST I NOVE FORME DELOVANJA”, ilustrovano predavanje / projekcija animiranih filmova (Pleši, čudovište, na moju nežnu pesmu, 10 min, 2d, grupa Zzot, producent Kugla glumiste, 1984. / Tai - chi, sa M. Manojlovićem, 6 min, 2d, Zagreb film, 1989. / Reklame za Galeriju ESCE, Zagreb, 1990. /
Experimentalni video radovi: Vlaga, Mraz i So - 1 i 2,  8 min, 2013 i 2015. / Podmornice, 4 min, 2015.)
20.45, Velika sala: promocija najnovijih strip izdanja Helene Klakočar (Vedis, Zagreb). Govore: Helena Klakočar, Veljko Krulčić…
21.15, Velika sala: Dokumentarni film:“BEŠUMNA KRETANJA HELENE KLAKOČAR“, scenario: Veljko Krulčić; režija: Srđan Segarić; kamera: Robert Kalčić; montaža: Igor Modrić, Veljko Segarić; muzika: Igor Karlić; produkcija: Vedis, Zagreb, Hrvatska, 2016; producent: Veljko Krulčić; trajanje: 26 min
(U filmu govore: Krešimir Zimonić, Dušan Gačić, Branka Hlevnjak, Woostok, Aleksandar Zograf...

         Subota, 01.10. 2016.
11:00 – 22:00, Happy Centar SKC: BERZA STRIPA
12:00 – 14:00, Novi Prostor: Petar MESELDŽIJA: MASTER CLASS - ILUSTRACIJA (pregled portfolija mladih ilustratora. Broj ograničen na 8 autora. Prijavljivanje na srecnagalerija@gmail.com)
16:00, Velika sala: Promocija 8. broja Strip magazina STRIPOLIS, Kulturni centar, Zrenjanin
16:30, Velika sala: Jovan GVERO:"NS strip vikend", promocija festivala
17:00, Velika sala: “KARTON SITI – PREZENTACIJA KNJIGE”, Žika Tamburić, urednik, sa autorima i kritičarima
18:00, Velika sala: Petar MESELDŽIJA (Srbija/Holandija): predstavljanje gosta Salona
19:30, Novi prostor: Petar MESELDŽIJA, potpisivanje albuma
19.00, Galerija SKC: Brajan i Meri TALBOT (Velika Britanija), potpisivanje albuma
20.00, Velika sala:Gradimir SMUĐA – dobitnik Priznanja za doprinos srpskom stripu, predstavljanje laureata
20.45, Velika sala:Gradimir SMUĐA, potpisivanje albuma

         Nedelja, 02.10. 2016.
11:00 – 22:00, Happy Centar SKC: BERZA STRIPA
16:00, Velika Sala: Forma B, Beograd, promocija izdavača
16:30, Velika sala:PRIZNANJE SALONA ZA NAJBOLJEG IZDAVAČA INOSTRANIH STRIP IZDANJA U SRBIJI 2015/2016:  ČAROBNA KNJIGA, Beograd, promocija izdavača
17:30, Velika sala:SAKURABANA BEOGRAD,prezentacija programskih aktivnosti
18:00, Velika sala: ŽIKA BOGDANOVIĆ - ŽIVOT U VEČNOJ SADAŠNJOSTI  I DRUGE KNJIGE / PEGAZ, Revija za istoriju i teoriju stripa... dvobroj 12-13/14-15, promocija izdanja / razgovor. Govore: Žika Bogdanović, Slobodan Ivkov 
19.00, Velika sala: Zoran ĐUKANOVIĆ: STRIP KAO SPECIFIČNI JEZIK UMETNOSTI - FILMIČNOST U STRIPU, predavanje
20.00, Velika sala: Andrijana RUŽIĆ (Italija): ANIMIRANI FILMOVI ŽORŽA ŠVICGEBELA (Švajcarska), predavanje / projekcija filmova (Ikarov let (1974), 3' / 78 R.P.M. (1985), 4' / Godina jelena (1995), 5'15 / Devojka i oblaci (2000), 4'30 /Ljubavna priča (2011), 7'10 / Na putu (2012), 3'30 / Kralj vilenjaka (2015), 5'30)

(Međunarodni salon stripa zadržava pravo izmene i dopune programa)
(Radno vreme galerija tokom trajanja Salona je 10:00 – 20:00) 

DODATNE INFORMACIJE:
www.salonstripaskc.rs • www.facebook.com/comicsfest • srecnagalerija@gmail.com

  Apstraktni jezik simbola i rizik susreta sa umetničkim delom
  (Soderberg po Lemu via Tarkovski: Solaris i solaristika)

Dobio sam zanimljiv komentar u P.U.L.S.E - internet magazin posvećen umetnosti i kulturi (književnost, slikarstvo, muzika, film, arhitektura), filozofiji i psihologiji - na moj esej "Soderberg po Lemu via Tarkovski: Solaris i solaristika" (vidi: Post Scriptum 61), na koji sam odgovorio.

Anton
27/08/2016 at 15:25

Odličan tekst..Jedna od zemerki se odnosi na deo kad smopinješ Kjubrika..prvo iako Trakovski jeste video tu mejduzvezdanu sekvencu iz 2001. njemu nije ibo cilj da parira toj sceni..vec mu ta vožnja autoputem služi kao supstitucija za svemirsko putovanje..iako nakon otga sledi par kadrova krupnog kdra Kelvinovog lica u bestežinskom stanju koji se smenjuju sa kadrom svemirske stanice koja odašilje ritmične odbleske(ovi ritmični odblesci se ponavljaju u završnici u nkekom drugom kontekstu)..dakle bez obzira što posotje scene pravog svemirkosg putovanja tarkovski nas tim autoputem na neki način priprema za to..ne znam da lisu ga na to naterali finansijski,filozofski ili neki drugi razlozi..kod Kjubrika je to drugačija..ta scena nije nikakva supstitucija vec je na neki nacin kičma celog filma i vrlo je važno sto je ostala apstraktna i u vizuelnom i u zvučnom smislu..i nalazim za potpuno neumesno da nenamerno ili namenro degradiras tu scenu tako sto ces reci da su 2 liak ispred tebe u buoskopu zaspala..ti likovi su ili maloumni ili izuztetno umorni ali ni na koji način nisu kompetetni da se kroz njih proživljava scena i da se nadju u ovom tekstu..Druga stvar koju želim da dodam je da je ovaj tekst bio savršen za predstavljanje još jednog dela sa “Solaris temom” a to je Stalker čija se Zona na izvestan način može porediti sa Okeanom.

Zoran Đukanović
27/08/2016 at 18:21

Antone, zahvaljujem se na komentaru i vrednovanju eseja. Vidim da te zanima sekvencijalna analiza i da si obratio pažnju na taj aspekt eseja. Takođe, slažem se da je Tarkovski nastavio da kreativno istražuje “Solaris temu” u Stalkeru i da se Zona svakako može porediti sa Okeanom. Bojim se da se nismo razumeli oko intencije i funkcije pominjanja dva spavača u eseju. U tom trenutku to je bilo moje jedanaesto gledanje Odiseje, Kjubrikovog remek-dela.

Ta anegdota pokazuje recepcijski nesusret takozvanih prosečnih gledalaca sa zahtevnim filmskim delom. Trivijalna recepcija jednog umetničkog dela ne trivijalizuje delo niti sekvencu u njemu nego samu mogućnost razumevanja dvojice spavača. Ljudi su jednostavno greškom ušli u biskopsku salu kao neadekvatni gledaoci za tu vrstu filma i reagovali shodno tome. I bolje da su zaspali nego da su glasno komentarisali.

Kjubrikova vizija i vizija Tarkovskog se poetički razlikuju, a ta razlika ne govori na štetu bilo Tarkovskog bilo Kjubrika. Obojica, svaki na svoj način, koriste apstraktni jezik simbola koji je – pogotovo pre nekoliko decenija – bio potpuna zagonetka za neiskusnog gledaoca. Sklon sam verovanju da bi dvojica iz pomenute anegdote veoma slično reagovala i na Solaris. Neželjena dejstva hermetičnog jezika na gledaoca nedoraslog tom jeziku – niti Kjubrik niti Tarkovski mogu da spreče, niti su odgovorni za “hrkajuće posledice”. Rizik susreta sa umetničkim delom svako preuzima na sebe.

Anton
28/08/2016 at 12:31
Da.. sad razumem.. slažem se sa tobom.. hvala na pojašnjenju..

http://pulse.rs/solaris-i-solaristika/#comments

  ...Ras Maning!

  ...Novo Doba: Sve najbolje!
  20-25.09.16.

  ...je upravo izašao!!!

Božidar Milojković-BAM, rođen je 28.12.1952. godine u Sremskoj Mitrovici. U sedmoj godini seli se u Beograd, gde završava gimnaziju i studira na prava i ekonomiju, a nakon toga se zapošljava kao instruktor vožnje. Prve strip-kaiševe objavljuje u Eks almanahu 1979. godine, a slede stripovi u YU stripu – Šerif, Pera Palica... Najpozatiji je njegov strip Paceri, koji je objavljivan u Konteneru i Finesi, strip-revijama kojima je bio jedan od osnivača. Poslednjig godina radi „film-stripove“ zajedno sa Draganom Lazarevićem. Uspešno se bavi i karikaturom.

  Intervju: Božidar Milojković - BAM

Ko je BAM?
Božidar (Aleksandar) Milojković... Sada već čiča, pred penzijom, koji je podetinjio i ponovo se vratio stripu, jer kako provoditi penzionerske dane?... Nego, naravno uz STRIP!

Detinjstvo ste proveli u Sremskoj Mitrovici. Kakve su vam uspomene i da li ste vec tada dosli u kontakt sa stripom?
Da, rođen sam u Sremskoj Mitrovici i tamo sam živeo do svoje 6. ili 7. godine, a onda su se moji roditelji vratili u Beograd i nastavio sam sa daljnjim školovanjem. U Mitrovici sam samo „čitao“ stripove, u stvari gledao slike, a tek u Beogradu sam, sasvim slučajno i počeo da crtam Paju Patka, Mikija i Šilju, pa onda i sve ostale Diznijeve junake. Moram priznati da mi se to veoma dopalo, pa sam počeo da se sve „ozbiljnije“ bavim tom novom zanimacijom.

Kojih prvih utisaka se sećate iz perioda preseljenja u Beograd?
Veliki i neobičan utisak na mene su ostavili velika crvena vozila, trolejbusi i tramvaji, gužva na ulicama i puno prelepih bioskopa u koje sam išao redovno, svake nedelje.

Kako su tekli Vaše detinjstvo, mladost i školovanje u Beogradu?
Čari karikature, crtanja i stripa su me toliko obuzele da sam pomalo i zapostavljao školu, jer je za mene tada bilo važnijih stvari od hemije ili fizike, matematike ili geografije... Obožavao sam psihologiju, a naročito istoriju, što mi je kasnije mnogo pomoglo u radu na stripovima, naročito ovim današnjim FilmSTRIPovima. Naročito sam bio fasciniran, Starom Grčkom i Rimom, tako da sam sa izuzetnim uživanjem radio stripove Ben Hur i Kleopatra. Dok su moji drugari pikali loptu, ja sam kao šašav sedeo kod kuće za crtaćim stolom moga oca, koji je bio arhitekta i crtao nešto što sam mislio da su budući stripovi.

Koje stripove ste tada čitali i voleli?
Prvi stripovi, koje sam odmah zavoleo, bili su strip-kaiševi u Večernjim novostima, a naročito Cisko Kid, Porodica Tarana i kasnije 87. policijska stanica, a Politikin Zabavnik, onaj u novinskoj formi, i naročito Kekec označavaju moje detinjstvo i odrastanje uz strip koji sam trajno zavoleo, jer tada nije bilo kompjutera ni mobilnih telefona, koji bi me „odvukli“ na neku drugu stranu, zbog čega sam izuzetno srećan. Kasnije sam redovno čitao i skupljao Panoramu, Stripoteku, Super strip, i naravno Alana Forda, koji je tada u to vreme bio pravo „šašavo“ osveženje sa tim neobičnim crnim humorom, koji me je osvojio na prvo čitanje. Naravno, bilo je i drugi dobrih stripova, ali ovi su mi prirasli za crce.

Kako ste poleli da se bavite stripom?
Uglavnom sam crtao karikature, geg-humore, sa tekstom i bez reči, a stripove sam čitao i maštao da ih i ja jednom crtam. A onda, sredinom '60-ih godina, dospelo mi je u ruke nekoliko brojeva strip-magazina Spiru i to je bio prelomni trenutak u mom životu, da konačno, stvarno znam šta mi je najvažnije u životu. Napustio sam diznijevski način crtanja i prihvatio ovaj, a naročito Frankenov način crtanja, sa kojim sam bio fasciniran. Počeo sam i da objavljujem svoje radove u Ježu, Čvorku, Popaju, Humoru, Crtanom Humoru, Ekspres Politici i ko zna gde sve ne... Više se i ne sećam. Objavljivao sam gegove, učestvovao na raznim konkursima i uglavnom dobija samo pohvale. Najviše sam voleo da učestvujem na konkursu karikature i stripa u Montrealu. A onda, jednog dana, dobio sam pismo iz YU stripa, od urednika Sibina Slavkovića, koji me je pozvao da dođem u redakciju i da porazgovaramo o eventualnoj budućoj saradnji. Bio sam prijatno iznenađen, ali ja sam u to vreme crtao samo humor, a ne i stripove, barem ne zvanično... Upoznali smo se i dogovorili da uradim nešto, pa ćemo videti... Nacrtao sam nekoliko ktatkih geg-stripova i poslao ih za rubriku Prvi start, a onda, kada je to objavljeno, počeo sam da crtam i stripove na jednoj tabli i da ih objavljum u YU stripu... I tako je to krenulo...

Sa kojim scenaristima ste saradjivali?
Sarađivao sam samo sa scenaristom Lazarom Odanovićem, mada sam  i ja kao scenarista potpisao neke radove imenima, čini mi se Dragan Jovanović i ALEX. Ustvari, to su izmišljeni scenaristi, jer u to vreme nisam bio siguran da su ideje koje sam nacrtao dobre, pa sam hteo da skinem sa sebe odgovornost za loš scenario... Na svu sreću, nisam bio u pravu, pa su mi ti stripovi, ipak objavljeni.

Kako ste najviše radili sa Lazarom Odanovićem, možete li opisati proces vaše saradnje?
Lazu sam upoznao kod Sibina u YU stripu, osetio sam da je i on „opičen“ kao i ja, pa je to već obećavalo nešto dobro i šašavo... Našli smo se kod njega kući i počeli smo da razgovaramo, šta i kako da radimo... U stvari, više smo se zezali nego što smo ozbiljno radili, ali to je bio pravi „ključ“ za našu saradnju. Radili smo kao pravi profesionalci i onako kako se rade stripovi. Ali, najšašaviji rad je bio na jednoj tabli Pacera sa ogromnom crnom pticom. Taj strip sam uradio u nekoliko verzija, tokom nekoliko godina. Kada sam Lazi pokazao ovu poslednju verziju sa velikom crnom pticom, rekao sam mu da mi sada na gotov strip napiše tekst, dakle, da uradimo sve potpuno obrnuto od uobičajenog načina rada. I tada se desilo nešto neverovatno. Laza je samo pogledao tu tablu i u narednih nekoliko minuta osmislio tekst u stihu, koji se fantastično uklopio sa već nacrtanim stripom.

Koje svoje stripove biste posebno izdvojili?
Posebno smo uživali dok smo radili strip Paceri. U to vreme je Franken radio Crne Ideje za Ilustrovani trombon, novinski dodatak koji je redovno izlazio u Spiruu. Povučen tim crnim humorom, a pošto sam ga ranije i sam radio, sa velikim žarom smo Laza i ja radili naše „crnjake“... Bilo je i takvih, koji nisu mogli da budu objavljeni.

Sa kojim autorima stripa ste u to vreme bili u kontaktu i koliko su opšta dešavanja na strip-sceni uticala na Vas?
To je bilo vreme kada od stripa nije moglo da se živi, barem ja ne, pa sam počeo da se bavim drugim poslom. Zaposlio sam se i, pored redovne i dobre plate, mislio sam da više neću morati da brinem o finansijskoj strani i da ću posle posla moći opušteno da crtam. Ali, sve je bilo drugačije, posle posla sam bio isuviše umoran za crtanje, pa sam crtao sve manje i manje i retko sam, samo povremeno objavljivao. Tada sam se povremeno viđao sa Draganom Lazarevićem, koga sam upoznao upravo kod Laze Odanovića, pa sa Zoranom Kovačevićem, Zdravkom Zupanom i još nekolicinom, ali sve ređe i ređe, jer nas je život usmerio drugim putevima, tako da nisam bio baš u toku zbivanja na našoj strip-sceni.

Da li je bilo pokušaja da se, kao i mnogo drugih naših autora, tokom osamdesetih godina uključite u rad na komercijalnim serijalima izdavača Dnevnik i Forum?
Ne, profesija me je u potpunosti odvojila od stripa, tako da nisam bio uključen u te trendove. Trideset godina sam radio kao instruktor vožnje i u svojoj karijeri sam obučio mnoge naše strip-crtače i njihove supruge ili sestre, pa sam i na taj način bio u kontaktu sa njima.
Za razliku od stripa, tada sam imao zadovoljstvo da ih muštram, sve dok nisu naučili da voze auto do savršenstva... Naravno, puno smo pričali i o stripovima koji su izlazili u to vreme.

Bili ste osnivač strip-revija Finesa i Kontejner. Možete li nam ukratko opisati to iskustvo?
Godine 1994. sam sa par kolega instruktora osnovao privatnu auto-školu Finesa, ali ja nisam odmah počeo da radim obuku, nego sam okupio stare drugare strip-crtače i izložio im plan da pokrenemo i strip-magazin sa istim nazivom, što je bilo odmah i prihvaćeno. Svi smo se odmah bacili na pripremu prvog broja i prikupili smo sjajne radove naših kolega koji su hteli da nam pomognu da časopis zaživi. Sam rad je bilo pravo uživanje, a najlepše od svega je bilo kada smo u štampariji do kasno u noć slagali stranice našeg budućeg čeda. Niko se nije žalio na umor, jer smo znali da radimo pravu stvar. Pre Finese stvorili smo i Kontejner, ali on nije bio na takvom profesionalnom nivou kao Finesa, a opet i to je bilo, isto tako, još jedno lepo iskustvo.

Kako je tekla Vaša karijera tokom devedesetih i početkom 2000-ih?
Tokom '90-ih skoro da nisam ni radio, u stvari nisam objavljivao, ali sam radio za svoju dušu. Čitao sam knjige o umetnosti, crtanju i slikanju, eksperimentisao sam na raznim vrstama akvarel-papira...

U poslednje vreme bavite se film-stripom? Odakle ideja za ovakav vid izražavanja i kakve reakcije publike izaziva?
2005. sam nabavio „ozbiljnu“ grafičku tablu i počeo sam da eksperimentišem sa crtačkim i slikarskim programima u kojima sam pokušao da uradim ono što sam naučio kroz višegodišnje učenje crtanja i slikanja na klasičan način. Sada sam to svoje znanje preneo na digitalne podloge akvarel-papira i slikarskog platna. Rezultati su bili više nego dobri. Onda sam pomislio, da i ja pređem na ovaj vid rada, kao što su to već uradili mnogi drugi, poznati crtači i slikari u svetu. Sasvim slučajno sam odabrao jedan kadar iz filma Maratonci trče počasni krug i iscrtao sam i oslikao taj kadar, da mi bude na desktopu. To sam pokazao Draganu i on me je upitao: „A gde je nastavak?“... I to je bio početak našeg razmišljanja o tome da radimo stripove prema poznatim filmovima. Zašto? Pa, nismo znali šta da crtamo, kakvu priču, sa kojom tematikom. Sve već postoji i nema toga što nije rečeno. Onda smo u razgovoru došli na ideju da uzmemo za osnovicu poznate filmove, koji su svojevremeno odlično prošli kod publike i da napravimo naša viđenja tih priča. Već u Ben Huru smo dodali dosta toga što nema u filmu i izbacili sve što smo smatrali da nije od važnosti za strip-priču. Promenili smo i Tačno u podne, a najviše smo izmenili Kleopatru, koju smo obogatili mnogim istorijskim činjenicama kojih nema u samom filmu, a izbacili smo sve što je „gnjavilo“ u filmu, tako da smo od „ženskog“ filma napravili pravi „muški“ strip sa mnogim istorijskim i političkim zavrzlamama. O Maratoncima smo počeli da razmišljamo 2007, ali smo ga radili 2012. i 2013. godine. Međutim, ništa nismo pokazivali javnosti sve dok nisu i Maratonci bili gotovi, a onda smo krenuli, prvo sa njima. Reakcije čitalaca su bile razne, od negiranja, do oduševljenja. Mnogi su nas pitali: „Zašto strip, kad postoji film?“... Naš odgovor je: „Zato da bi još više uživali u tim pričama, ali sada ispričanim na naš način“. I kritike na izložbama su bile sasvim zadovoljavajuće. Sve to nam je dalo snage da se upustimo u jedan još žešću i neverovatniju avanturu, zvanu „12 žigosanih“. Rad na ovoj priči je počeo krajem 2014., radili smo celu 2015. sa nekim prekidima, pa evo i 2016... Tokom rada došli smo na „sulude“ ideje, kojima menjamo dobar deo priče, ali osnova ostaje. Pošto smo ubacili dosta šašavih ideja, odlučili smo i da se strip zove: „13 žigosanih“. Za razliku od ranijih stripova, kod kojih smo „gasili“, pa čak i „ubijali“ lejere sa crtežima, ovde smo odlučili na ostavimo i crtež, a ne samo lejere sa naslikanim delovima. Ovo još nije definitivno, ali do kraja ćemo videti kako će izgledati konačna verzija, koja bi trebala da bude gotova do kraja 2017. godine, jer bi trebalo da bude od 140-150 tabli stripa. Reakcija publike je više nego dobra, pa smo zato sami odštampali jedan mali tiraž albuma i za kratko vreme sve je rasprodato, tako da su neke kolege i ljubitelji stripa ostali uskraćeni. Ali, jednog dana... Ko zna?!

Kako vidite situaciju na domaćoj strip-sceni?
Domaća strip-scena je više nego jaka. Imamo mnogo sjajnih strip-crtača i njihovih ostvarenja. Postoji problem sa objavljivanjem, kao i sa honorarima, što malo koči autore, ali pravi ljubitelji i to prevazilaze.

Kakav je odnos države prema stripu?
Nikakav. U poslednje vreme se malo više piše o stripu, ali kada bi država malo donirala pojedine izdavače, bilo bi i više i boljih ostvarenja, a i autori bi bili zadovoljniji. Mnogo se više pažnje obraća na Staniju, Sandru „Afriku“ i junake sa Farme, nego na pravu umetnost, ovu „devetu“.

Ima li strip-umetnost budućnost?
Strip-umetnost ima sjajnu prošlost, jako dobru sadašnjost i nadam se da ima i budućnost...

Vaš moto?
Rastao sam uz STRIP, živim za STRIP i umreću srećan sa STRIPom u rukama...

  ...strip dešavanja

   Kulturni Centar Zrenjanina • Otvaranje: Četvrtak 15. septembar u 19.00h.

  ...stripski deo.

  ...održaće se u SKCNS Fabrici
  9. i 10. septembra.'

Program
10. novosadskog strip vikenda

     Ponedeljak 05. 09. 2016.
19h Izložba Aleksandar Jovanović /Francuski institut, Pašićeva 33, Novi Sad

     Sreda 07. 09. 2016.
21h Ciklus filmova snimljenih po stripu / Brod teatar, Beogradski kej, Novi Sad

     Četvrtak 08. 09. 2016.
19h Izložba Festivala Novo Doba, MSUV, Dunavska 37, Novi Sad

     Petak 09. 09. 2016.
Fabrika, Bulevar Despota Stefana 5, Novi Sad
16h Berza stripa
18h Milivoj Kostić 3D strip
20h Svečano otvaranje festivala i izložbe Milana Jovanovića

     Subota 10. 09. 2016.
Fabrika, Bulevar Despota Stefana 5, Novi Sad
13h Berza stripa
15h Radionica pravljenja bedževa
16h Predstavljanje časopisa Strip Epoha iz Kikinde
16.30h Predstavljanje udruge Komikaze Ivana Armanini
17h Predstavljanje časopisa Stripolis, Zrenjanin
17.30h Srboljub Nikić
18h Izdavači Besna Kobila, Čarobna knjiga, Makondo, Darkwood, Komiko, Alan Ford, System comiks... razgovor na štandu, izdanja, zanimljivosti.
18.30h Družina Dardaneli, Dragan Paunović, Pavle Zelić i Igor Marković
19h Novosađani - Dejan Nenadov, Vuk Marković, Komiko
19.30h Novosađani - Aleksandar Jovanović
20h Lavandarman (Hrvatska)
20.30h Predstavljanje strip manifestacija: Sombor, Niš...
21h Novosađani - razgovor s autorima prisutnim na festivalu....
21.30h Otvaranje izložbe i predstavljanje autora Branislav Bane Kerac

FREKVENCIJA STRIPA

"Nove nostalgije" potiskuju stare, a deseti strip festival deluje kao niz u kojem su strip junaci pronašli svoje istomišljenike i sad se viđaju svakog drugog vikenda u septembru. Druženje s razlogom nisu ometali ni razni događaji i pojave na koje nismo mogli uticati. Leto, Bregzit, Olimpijada su za nama i to će biti možda i strip teme al' naša kuća na drumu još odoleva jarčevima na brvnu. Neka tako i ostane, imamo mi preča posla. Naša namera da se jednom godišnje susreću autori stripa sa publikom, decom i onim koji će strip tek zavoleti, zavrtela se u šarenu vrtešku i to traje. SKCNS Fabrika važna je i prepoznatljiva strip destinacija i to želi da potvrdi i ovaj, deseti put.

Čekao sam prevoz ispered zgrade SNP-a i recitovao ono moje; Alan Forde Alan Forde, kad pritrča mi on i reče: Ti si fatalan dilea al imam dobar predlog za tebe??? I ostalo je istorija…Od prvog NS strip vikenda u Art klinici do ovog, desetog u Fabrici rastao je broj novih autora, izdavača, časopisa, festival, nagrada i to je bila potvrda da je strip na dobrom putu. Autori iz Novog Sad znaju da je ovo njihov praznik, na kojem se susreću sa proširenom porodicom. Neki velikani su nas napustili (Zupan, Plavšić...) i njih nećemo zaboraviti i sećamo ih se rado i često. Oni i njihova dela su zauvek sa nama. Pridružili su nam se mnogi koje do sad nismo poznavali, zbog njih smo upravo sve i počeli. Broj izdavača, izdanja i obnovljenih izdanja, potvrđuje da strip nije samo deveta umetnost , da se tu ozbiljno promišlja, uređuje i posluje. Teško je i najstrastvenijim ljubiteljima ispratiti sva izdanja i dešavanja u Srbiji i okruženju a kolekcionari imaju muku da pohvataju sve što je za njih važno. Ipak naš najveći resurs su autori koji se potvrđuju u inostranstvu ali i na domaćoj sceni. Sve je više novih narativa, serijala izdanja kojim se predstavljamo kao važna strip destinacija. Tako je naš gost, Milan Jovanović ozbiljan autor koji se najavljuje kao zvezda na stranim festivalima. Bane Kerac kao doajen i Veliki Štrumf stripa potvrđuje da je sam kao “Divlja horda” prokrčio put i svom rukopisu i svojim junacima. Aleksandar Jovanvić svoju slavu iz francuske ljubomorno čuva al evo prilike da i njega demistifikujemo; to je lično Max von Fafner. Dejan Nenadov se vratio iz velikog sveta i novim spektakularnim tablama zaustavlja dah. Gosti iz Hrvatske Komikaze i Ivana Armanini pronose žišku alternativnog stipa da se slučajno neko ne zapita a gde su oni. Kao prateći program Novo Dona će se predstaviti u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Miša Mijatović je obnovio Bleka i vratio nas u romantična vremena, nedeljnog pazara na trafici. Srboljub Nikić krstari od festivala do festivala i predstavlja svoja izdanja. Družina Dardaneli već su hit i u kafanskim uslovima, tako da njihovu "solističku turneju" predstavljamo u kompletnom sastavu. Časopis Strip epoha iz Kikinde, sklanja onu šoljicu za kafu s mape tog dela sveta, promovišući strip i mlade autore. Branko Đukić iz Zrenjenina uvek pronađe nekog autora koji je egzotika i načinom crtanja i mestom odakle dolazi. Dobri odnosi s Francuskim Institutom iz Beograda i odeljenjem iz Novog Sada pratimo sva važna događanja u izdavaštvu najproduktivneje zemlje stripa. Nismo uspeli dovesti Pjera Makjoa al biće prilika. Karavan izdavača u niskom startu čeka zvižduk za otvaranje kapija Fabrike. Tako će i ovog desetog NS strip vikenda biti prilika da se upoznamo ili predstavimo; šta smo to radili svih ovih godina.

Jovan Gvero

  ...Vojvođanskog stripa.
  23 intervjua
  Predrag Đurić

Dragan Ivković Gagi je rođen 08.09.1953. godine u Odžacima. Detinjstvo je proveo u Srpskom Miletiću, a jedno vreme je živeo i u Bačkom Brestovcu. Oženjen je i otac troje dece. Završio je školu učenika u privredi. Još u ranom detinjstvu počinje da slika. Svoje prve radove je slikao sa svega osam godina, a prva ozbiljna dela kao i aktivno bavljenje slikarstvom počeo je sa 22 godine.Imao je 14 samostalnih i preko 100 kolektivnih izložbi u našoj zemlji i u inostranstvu. Učesnik je velikog broja humanitarnih akcija i slikarskih kolonija. Osnivač je slikarskog udruženja Viktorija, na čijem je čelu bio 17 godina. Njegova dela danas se nalaze širom sveta. Pretpostavka je da je do danas naslikao preko 5000 dela. Od 1985. do raspada Jugoslavije bavi se stripom i za novosadski Dnevnik crta stripove o Velikom Bleku. Uradio je ukupno šest epizoda, od koje su dve objavljene. Kao kompletan autor uradio je strip Osvetnik, kao i dve neobjavljene epizode stripa Nindža. Živi i radi u Srpskom Miletiću.

  Intervju: Dragan Ivković

Ko je Dragan Ivković?
Ukratko - zaljubljenik u umetnost, slikarstvo, strip, filmove i muziku. I, naravno, zaljubljenik u svoju porodicu i svoj Srpski Miletić.

Čega se najradije sećate iz detinjstva?
Zaista mnogo čega.  Živeo sam u ulici na periferiji Miletića. Jedan red kuća, a preko zemljanog i prašnjavog puta nekada je bila reka zvana Mostonga. Na samo nepunih desetak metara od kuća. Tu smo kao klinci naučili da plivamo.  Preko zime ta Mostonga bila bi zaleđena i to poprilično debelim ledom. Sećam se da smo pravili klizaljke od drveta sa nekom debljom žicom ispod i klizali se. Koliko se sećam, te klizaljke smo zvali sličuge.
Mostonga je inače bila prepuna riba. Hvatali smo te ribe preko zime, ali kako... U to vreme imali smo sladoledžiju koji je sekao ogromne količine leda i taj led odnosio da skladišti u neku ogromnu rupetinu, koju je posle zatrpavao slamom i nekakvim daskama. To mu je preko leta služilo za pravljenje sladoleda. E, na tom mestu gde bi on vadio led, izlazilo je toliko mnogo riba da su se međusobno gurale ne bi li došle do vazduha. Vadili smo ih golim rukama. Kad bi se taj otvor ponovo zaledio, mi smo svako za sebe probijali rupe u ledu veličine do jednog metra u prečniku i čekali ribu, jer smo znali da će se pojaviti da bi uzele vazduha.
Nakon nekoliko godina prokopan je kanal Dunav Tisa Dunav i sva voda iz Mostonge je nestala. Kako je voda polako nestajala. tako je i riba počela da se vidi takoreći i golim okom. Sećam se da se celo selo sjatilo da hvata tu ribu. Odrasli su imali prave mreže, a mi klinci krali smo iz kuće zavese sa prozora. Hahaa!! Kakve smo batine dobijali zbog toga.
Nakon potpunog isušivanja Mostonge pored kanala  D.T.D. zasađene su topole od kojih je nastala prava šuma. E, to je bio naš raj. Tu smo se igrali svega i svačega. Ponajviše kauboja i indijanaca. Pravili strele, drvene pištolje, drvene noževe. Ma svašta smo pravili. Pravili smo maske sa perjem kao i u indijanaca. Ovde govorim samo o mojoj ulici i deci iz ulice. Bilo nas je zaista mnogo i detinjstvo nam je bilo prepuno zabave i bezbrižnosti.
Krađa voća je bila neizbežna. Od trešanja pa do oraha u kasnu jesen. Ma toliko bih mogao da pričam o detinjstvu da bih mogao knjigu da napišem.

Kakav je bio Srpski Miletic tada, a kakav je sada?
Sećam se da su mnoge kuće bile pokrivene trskom umesto crepa i to skoro jedna trećina u selu. Putevi po ulicama zemljani. Jedino je put glavne ulice bio zasut sto sitnim do krupnim kamenjen. Trotoari su bili popločani ciglom. Preko leta ti putevi su bili prepuni prašine, a kad kiša padne, to je bila takva kaljuga da su jedino konjskom zapregom mogli da prolaze. Konjske zaprege su tada bile jedino prevozno sredstvo za meštane. Doduše retko ko je imao svoju zapregu, ali je tadašnja Zemljoradnička zadruga izlazila u susret meštanima  i vršila prevoženje ljudi u zavisnosti od hitnosti i potrebe. Zadruga je imala mnogo zaprega, a konjima se i obrađivala zemlja tada.
Vodovoda naravno tada nije bilo, već su na nekoliko mesta na ulici bili iskopani bunari, odnosno pumpe za pijaću vodu. Da bi natočio kantu vode, morao bi da poprilično dugo čekaš da dođeš na red. Bilo je mnogo bunara sa đermom. Neki su odatle pili vodu i koristili za kupanje i stoku.

Struja je bila nikakva. Mogao si da popališ nekoliko sijalica, slusaš radio, ako si ga imao. TV nije imao niko u selu. Bio je jedan TV koji je postavljen u jednoj velikoj seoskoj Sali, gde su samo odrasli mogli da ulaze i uključivan je uvek predveče. Ljudi su bili zaposleni na ciglani, kudeljari i Zemljoradničkoj zadruzi. Pamtim da su tada ljudi imali mnogo krava i da je svako svoje krave izvodio na ulicu na mesto gde prolazi seoski čuvar krava, koji je iste terao na ispašu van sela na jednoj ogromnoj livadi. Vraćao se sa njima predveče i svako je morao da sačekuje svoje krave. Interesantno da su mnoge krave same dolazile kući, koliko su već bile navikle.
Danas je Srpski Miletić naravno nešto sasvim drugo. Sve ono što nismo imali danas imamo. Jedino više nemamo posao, jer su nam oteli zadrugu, kudeljaru odavno ugasili i privatizovali, ciglanu oteli i srušili do temelja.
Ostali su samo kafići i kafane kao i jedan nazovi omladinski dom koji je iskorišćen samo desetak posto. Mislim da sam ovim sve rekao. Ako nastavim, pripašće mi muka…  Uostalom, u celoj državi je isto…

Kada i kako ste prvi put došli u kontakt sa stripom?
U kontakt sa stripom došao sam kad sam bio u drugom razredu Osnovne škole. Prvi list na koji sam se pretplatio bile su, koliko me sećanje služi, Male novine. Kasnije sam počeo da uzimam novine Jež, dok nisam došao u kontakt sa Politikinim zabavnikom.
Prosto sam bio opčinjen tim listovima, kada sam ugledao jedan kaiš stripa o Tarzanu, koji je išao u nastavcima, i Princom Valijantom... Tarzan me je toliko opčinio da sam odmah počeo da ga crtam gde god sam stigao.
Ni dan danas ne znam zbog čega. Čak sam ga i slikao u to vreme, odnosno kolorisao. Nisam mogao da se odbranim od školskih drugara koji su tražili da im crtam Tarzana.
U to vreme najviše sam čitao Tarzana i Princa Valijanta, zatim sve stripove Nikad robom (Mirka i Slavka), a u Politikinom zabavniku Flaš Gordona.
Kako je vreme prolazilo, počeli su da se pojavljuju na kioscima raznorazni stripovi. Prosto sam „gutao“ stripove, bilo vestern, bilo ma koji drugi. Svaki dinar koji sam dobijao za užinu u školi ja sam trošio na stripove.
To je trajalo čak i u srednjoj školi, pa i posle završetka srednje škole. Sve to se smanjilo kad sam otišao u JNA. Ali, nakon izlaska iz JNA opet sam nastavio da ih kupujem i čitam.

Da li ste pratili i Dnevnikove edicije Lunov magnus strip i Zlatnu seriju?
Naravno da sam prati. Njih je bilo u to vreme ponajviše, Teksa Vilera, Kapetana Mikija, Komandanta Markaa, Bleka....

Kako je teklo vaše dalje školovanje i karijera ?
Nisam se dalje školovao. Postao sam vrstan automehaničar i poljomehaničar. Usavršavao sam svoje znanje na raznoraznim seminarima u zemlji i inostranstvu. Najviše ovde kod nas i  Slovačkoj..
U međuvremenu sam položio mnoge kurseve - mašinbravar, limar i autolimar, zavarivač. Prosto sam želeo to sve da naučim. Interesantna stvar je da mi je sve išlo od ruke.

Kada ste počeli da se bavite stripom?
Odgovoriću na ovo pitanje, samo što bih ga ja malo preformulisao, jer mi je to vrlo važno da ispričam tako da i cela slika o mom bavljenju stripom bude jasnija.
Odakle mi ideja da se bavim stripom i kako je doslo do te ideje? Moj životni san nije bio ne da se bavim stripom, već da sam na sopstveni scenario napravim jedan strip. Mislio sam, kada ga završim, da platim nekome da mi taj strip odštampa ovde u lokalnim štamparijama u nekih 20 primeraka, čisto kao uspomenu i da sam sebi dokažem da i to mogu da uradim. Ni na pamet mi nije padalo da se aktivnije bavim stripom, jer sam bio svestan, čitajući i gledajući stripove, da nisam bio ni blizu tog kapaciteta. U tu avanturu upustio sam se davne 1985. godine. Da sve bude interesantnije, koliko god sam voleo da crtam Tarzana, ja sam se odlučio da nešto sasvim drugo uradim. To je trebao da bude strip o Vikinzima. Gledao sam ih po stripovima u Politikinom zabavniku i bio sam oduševljen njihovim brodovima, odećom, oružjem...
Kada sam počeo da radim, nisam ni slutio da ću ući u tantalove muke. Interneta nije bilo, a imao sam vrlo malo podataka o Vikinzima. Trebalo je dosta toga znati o njima da bi strip bio verodostojan. Morao sam da menjam scenario i svodim priču gde neću morati da se bavim tim podacima.

Miodraga Ivanovića Mikicu sam samo poznavao iz viđenja. Nisam imao pojma da se bavi crtanjem stripova.Viđao sam stripove sa njegovim potpisom i čitao ih, ali nisam pojma imao da ih crta moj Miletićanin.
Jedan moj prijatelj građevinski inženjer dolazio je kod mene i video šta crtam. Pošto je radio zajedno sa Mikicom, on je Mikici preneo šta ja radim, odnosno da crtam strip. Bio je toliko radoznao da je došao iz Miletica kod mene kući u Bački Brestovac, gde sam se u međuvremenu preselio, da vidi šta ja to crtam. Tada smo se prvi put u životu zvanično upoznali. Poneo je bio neke svoje radove da ih vidim. Dugo smo razgovarali, a ja sam kao sunđer upijao svaku njegovu reč. Video sam odmah da nije bio oduševljen mojim crtanjem, jer sam grešio na mnogim mestima. Ponudio mi je pomoć u savetima, što sam ja, naravno, sa oduševljenjem prihvatio. Tako je počelo nase druženje i saradnja. Skoro dve godine ja sam samo vežbao crtanje. Anatomiju čoveka, konja, delove tela, glava, ruke noge, prsti. Ma sve živo dok nisam postigao neki zadovoljavajući rezultat u crtanju. Vikinge sam ostavio po strani, računajući nastaviću ih, ima vremena.  Ja sam stalno mislio na moj strip Vikinge i ni na kraj pameti mi nije bilo da crtam Bleka. Pogotovo ne za Dnevnik.
Kad je došlo vreme, Mikica i ja odlazimo u Dnevnik u redakciju za strip, kod urednika Sretena Draškovića, stara zgrada, četvrti sprat. S obzirom da je Mikica bio provereni strip crtač, Drašković je prihvatio Mikičinu preporuku da se okušam u stripu. Dao mi je jedan stari scenario Bleka i tražio da mu odradim po tom scenariju prvih pet strana. Tri u olovci i dve u tušu.
To sam veoma brzo odradio. Već sledeće nedelje Mikica i ja odlazimo kod Draškovića sa mojim radovima. Kada je pregledao moje radove, Drašković nije verovao da sam ih sam uradio, pa je tu preda mnom pitao Mikicu nije li Mikica umešao prste... Pošto smo ga uverili da Mikica nema udela u tih pet tabli, Drašković mi je rekao: „Ivkoviću, ti si od stotinu crtača jedini koji je iz prve dobio scenario za strip. Svaka čast, čestitam“.  
Otvorio je svoju fijoku, izvadio scenario i uručio mi.
Priznajem da sam bio presrećan i veoma uzbuđen. Dok smo se vraćali kući, ja sam svo vreme razmišljao u šta sam se ja to uvalio i hoću li ja to uspeti da odradim na 72 strane stripa.
Jedva sam čekao da stignem kući i procitam scenario da bih video šta me čeka..
Radio sam tu epizodu oko dva i po meseca. Zapravo, posto sam bio u radnom odnosu, crtao sam posle posla i vikendom, što je ipak puno manje od dva i po meseca crtanja, ali toliko je vremena prošlo dok strip nismo odneli u redakciju.
Drašković je bio zadovoljan stripom koji sam uradio za prvi put. Odmah sam dobio sledeći scenario, a honorar koji sam dobio potrošio sam u njihovom restoranu u Dnevnikovoj zgradi, na devetom spratu. Pola članova redakcije je jelo i pilo dok se dobro nismo ožderali. I dan danas se smejem tome.
Bilo je to 1988. godine, a taj moj prvenac zvao se Dugotrajni dvoboj.
Jedva sam dočekao da se taj moj strip pojavi na kioscima od Triglava do Đevđelije.. 
Drugi strip sam takođe čekao sa nestrpljenjem, a onda je to sve posle nekako splasnulo i nisam više vodio računa kad će koji moj strip izači iz štampe. Valjda zbog toga što sam postigao svoj životni cilj. A, zapravo postigao sam i više od toga. Uradio sam ukupno šest epizoda Velikog Bleka.

Da li ste se u to vreme družili sa drugim strip autorima?
Osim sa Mikicom i Pekom nisam se družio više ni sa kim. Upoznavao ih jesam, ali se nisam družio sa njima. Pamtim Branislava Kerca i Sibina Slavkovića iz Foruma, gde smo se i upoznali.
Bio sam kod Branka Plavšića u Malom Baču i kod njega smo proveli ceo dan, ako se to može nazvati druženjem. Sve ostale sam upoznavao na Salonu stripa u Vinkovcima. Sećam se i bračnog para Muminović iz Sarajeva koji su crtali porno stripove.
Inače, Mikica i ja smo kumovi. Ja sam venčao Mikicu i krstio mu decu. To kumstvo se desilo nakon mojih nekoliko izdatih stripova. Negde krajem osamdesetih.

Sem Bleka, na čemu ste još radili za Dnevnik?
Sem još nekoliko naslovnica za stripove, radio sam i naslovne strane u koloru za pisane roto romane, što vestern, što ljubavne, što krimi.

Kako ste doživeli raspad Jugoslavije?
Bio sam šokiran događajima. Nisam mogao da verujem da nam se to događa. Lakše bi mi bilo da se to odvijalo na način Česke, Slovačke i Moravske. Ali ovako kako je to ovde bilo je strasno.

Kako je tekla vaša karijera tokom devedesetih?
Početkom devedesetih sam samo nastavio sa slikanjem koje sam započeo još davne 1975. godine. Bio sam, a i danas sam jako produktivan, a crtanje stripa mi je još vise pomoglo u slikanju.
Do sada za ovih 40 godina slikanja po mojoj nekoj proceni uradio sam preko 5 hiljada slika, što u ulju, što u pastelu, što u grafitu. Najviše su ulja na platnu.
Imao sam 14 samostalnih i preko stotinu kolektivnih izložbi. Ne postoji kontinent gde nema mojih slika.

Da li je bilo pokušaja da se vratite stripu?
Nije.

Da li pratite strip i danas?
Danas strip ne pratim, ali baš nikako. Prosto nemam vremena  za to.

Kakav je, po vama, odnos države prema kulturi?
Nikakav !  Jadan i sraman.

Postoji li sansa da se vratite stripu?
Mislim da sam definitivno završio sa crtanjem stripa. No, nikad ne reci nikad!

Koji je vaš moto?
Napraviti nešto u životu što ćete nadživeti i po čemu će te pamtiti.  Nemoj da odeš sa ovog sveta kao da nisi ni postojao.

  ''Fafner - Saša Jovanović''

Otvaranje u prisustvu autora:
ponedeljak 5. septembar – 19.30
Institut français – Pašićeva 33

Novosadski strip vikend (9-10. septembar), koji organizuje Studentski kulturni centar Novi Sad, ove godine slavi 10. rođendan. Francuski institut u Srbiji, koji tradicionalno podržava ovu manifestaciju, za deseto izdanje festivala priprema u saradnji sa SKC-om tri izložbe koje prikazuju svet savremenog stripa – jedna od njih je izložba “Fafner- Saša Jovanović“.

Saša Jovanović je svoju avanturu u svetu umetnosti započeo pre 26 godina. U svojim vizuelnim istraživanjima Saša formira virtuelne svetove koji publiku vode na putovanja kroz vreme, gde se granice prošlosti i budućnosti brišu i postaju nova konstanta ili virtualna stvarnost. Pod pseudonimom Max von Fafner, u saradnji sa francuskim scenaristima, objavio je više strip albuma u Francuskoj.

Izložba će biti otvorena u prisustvu autora - ne propustite ovu priliku da upoznate njegov jedinstveni umetnički svet.

Torres je idiličan crtač grubih linija.

  Anahrona modernost zvezdanih
  avantura – Daniel Torres

Torresov crtež u stripovima zaiskri nežnoću, da bi se zatim ponovo prigušio. Naizgled grubost i šturost crteža već pri samo nešto pomnijem razgledanju počinje pred nama da se otvara u jednom drugom svetlu. Torres je idiličan crtač grubih linija. Kubistički uglasto prelomljene, one uspevaju da hvataju mekoću. Ambivalentni osećaj spajanja grubosti i nežnosti u potpunosti slede narativni tokovi Torresovih stripova. Ovde dolazi do izražaja načelo poetike minimalizma, manje je više, grublje je nežnije - prigušeno nežno može biti nežnije od eksplicitne nežnosti.

Čitajući Torresove stripove mi ne doživljavamo déjà vu u klasičnom smislu. Reč je pre o déjà vu žanra, osećanju da smo mnogo štošta u njima već čitali negde drugde. Nije reč o razgovetnom sećanju na neki konkretni žanr, mada Torres svara naučnofantastične stripove. Pre je reč o mešanju naučne fantastike i noir fikcije. Torres s ležernim osećanjem neobaveznosti priziva arhetipske situacije i ikonografju avanturizma kao takvog. Niz reminiscencija na nešto već doživljeno u čemu želimo da uživamo ponovo. Tores se čita kao davno čitana lektira izvučena s tavana, a preodenuta u nešto hipermoderno.

Dok čitate Torresove stripove i među njima njegov glavni serijal Roco Vargas (naslov je variran u dva oblika, Roco Vargas u španskom originalu i Rocco Vargas na engleskom), imate utisak da čitate mnogo stripova koje dozivate iz sećanja i koji se nostalgično ulivaju u priču, a nakon čitanja gotovo da se intenzivnije sećate tog osećaja nego konkretne priče. Poetika indirektnosti. Na narativnom planu, priča nije priča nego je odsjaj drugih priča. Na vizuelnom planu, senke, skice i naznake ljudi i njihovih atributa su lepše od ljudi koji ih prouzrokuju. To isto važi za predmete.

Zdepasta predimenzioniranost vozila i retro osećaj.

Dizajn ulepšava stvarnost i neposrednu datost fizičkih objekata. Dizajn je površina, ali i dubinska pozadina naših svetova, ideologija viđenja stvari. Oblici koji okružuju aktere u priči - bilo da je reč o futurističkim objektima bilo o ikonografskoj gustini detalja radne sobe i biblioteke - čine ono uzbudljivo u pripovedanju.

I pored svog manirizma, kod Torresa se jače oseća tok same priče nego njegove pripovedačke namere, postupak autora nije toliko narcisoidan da postane sam sebi svrha, otuda postupak služi priči, a ne priča postupku. Torres je odličan pripovedač, dragocen u stripskom pejsažu, na onoj polici gde skupljamo najvrednije i nama drago.

Torresova stilizacija (figuracija, ukupna materijalizaciija objekata i njihove prostorne koordinate) se intenzivno služi iskustvima kubizma. Oblici se nelogično „ulivaju“ jedan u drugi, formiraju jedinstven oblik za koji bi se očekivalo da će da zaustavi dinamičnost, a opet to se ne dešava u Torresovim stripovima. Ovo „lažiranje oblika“, ogromnost automobila, zdepasta predimenzioniranost svemirskih vozila i ostalih objekata u njihovoj neproporcionalnoj veličini poseduje neodoljivi šarm i retro osećaj. Preuveličani automobili danas izgledaju nešto manje bizarno nego u trenutku kada ih je u drugoj polovini osamdesetih Torres počeo da crta, pošto su današnji automobili dizajnom sledili Torresovu anticipaciju.

Glamuroznost i infantilnost avanture - predmeti su doživljeni kao igračke.

Kod Torresa naći ćemo sjajno kolorisanje i kolorističke izmene, a da pritom često upotrebljava ne samo žive nego i sivkasto zemljane, mrtve boje. I to je deo njegovog poetičkog opredeljenja - manje je više, čak i kada je o intenzitetu svelosti reč. Kao što boja nikada nije samo boja, nego je boja u stvari odnos boja, tako je i sa drugim intenzitetima koje posmatramo u Torresovim stripovima. Doziranje, mera i proporcija osobina i intenziteta daje stvarima vrednost, ili je oduzima, a u paradoksima suprotnosti često se krije inovacijska svežina. Nju je pronašao Torres kao scenarista i kao vizuelni pripovedač.

Iako pripada potpuno drugačijoj crtačkoj stilizaciji od Dana Barryja iz kultne faze njegovog crtanja Flaša Gordona (1951-1963) i novijeg, kultnog tehno-organskog crtača Travisa Charesta, Torres proizvodi SF koji ima mnogo ikonografskih podsećanja i oslanjanja na Berija, on samo drugim sredstvima bije bitku osvajanja vaše duše tehno fantazijom budućnosti, fantazijom koja vas stalno svojom nostalgičnošću podseća i na prošlost. Otud nije slučajno da je Torres uradio i Noćni susret, poetičan kraći strip na dvanaest tabli po jednoj od priča iz „Marsovskih hronika“ Raya Bradburyja. Postupak anahronizma  je u korenu delimičnog arhaizovanja budućnosti.

Glamuroznost i infantilnost avanture se u Roco Vargasu stalno prepliću i time postižu puni zamah. Predmeti su na jednom od metanivoa priče doživljeni kao igračke. Takvih elemenata je bilo još kod Barryjevog Flaša Gordona, i Dana Darea Franka Hampsona, a najeksplicitniji izraz te poetike je lutkarska TV serija Thunderbirds. Ovu infantilizaciju nostalgične vizure filozofski je obradio Walter Banjamin u svojim knjigama Berlinsko detinjstvo i Jednosmerna ulica.

Kod Torresa se čitavo mnoštvo stripskih prizora mogu direktno upotrebiti kao poster, a opet on nije ilustrator nego pravi pravcati, rasni strip pripovedač. Dobro radi subjektivne planove, što nije uobičajeno za crtače „čiste linije“ kojima pripada. Osećaj detinjaste „nezgrapnosti“ udružen je kod Torresa s istančanim osećajem za pokret. Prelazi sa prizora na prizor su mu majstorski. Torres u sebi objedinjava dve u suštini oprečne stilske mogućnosti. Jedna je dizajnersko rešavanje prelaza stripske beline, a druga je imanentnije stripska mogućnost koja krije tajnu dinamike stripske sekvence. Torres je majstor u dočaravanju masovnih prizora, gubljenja u gomili objekata i ljudi, što je deo njegove bajkovite antiutopijske vizije. Budućnost nije ni bajka ni horor, ona je spoj toga dvoga. Ta snaga vizije je kod Torresa ne manje uzbudljiva.

Rat je za Torresa groteska. Zbog svoje ljubavi prema holivudskoj melodrami, on ratu dopušta delić heroizma, no ta kapljica uvek završava kao melodramska iluzija (melodrama je drama malih ljudi, nikako bogova). Žene su lepe i glamurozne. Roboti ljupki i nadrealni. Humor i ironija se kriju u mnoštvu vizuelnih detalja. Maskulinost i femininost, kao i planetarna rasna egzotična pripadnost ovde su korišćene kao stereotipi u kojima nepogrešivo osećamo ironiju i s podmešljivom simpatijom učestvujemo u čitanju zvezdanih avantura.

Torres je vratio prizore Roya Lichtensteina nazad u strip.

U traganju za dešifrovanjem komponenti Torresovih bizarnih spojeva svakako ćemo posegnuti za Royem Lichtensteinom, no pitanje je da li ćemo se otklizati i do detinjeg sveta Walta Disneyja? Ipak jedna stilistička spona je najača, a to je pronalaženje svog posebnog ostrva u arhipelagu zvanom strip „čiste linije“. Uticaji su više nego vidljivi, ne toliko direktno samog Hergéa nego pre Edgara P. Jacobsa i njegovog Blakea i Mortimera i, možda, svog savremenika u drugoj polovini osamdesetih, genija Yvesa Chalanda i to ponajviše njegove F.52, epizode Freddyja Lombarda, koja je pak delimična parafraza Hergéovog Leta 714 za Sidnej. Sa Chalandom Torres deli stripski period „čiste linje“ druge generacije.

„Čista linija“ druge generacije ima naravno vezu s Lichtensteinom. Na jednom mestu Torres i direktno parafraza Lichtensteinovu sliku „Whaam!“. To je poetička objava da je energiju koju je Lichtenstein prepoznao u stripu i transformisao u svoje slikarstvo Torres vratio u stripski medij. Vratio je prizore i glamur sa slika Roya Lichtensteina natrag u strip.

Odgonetajući Torresa, mi učimo mnoge stvari o poetici „čiste linije“ kao osobenog izraza u stripskom pejsažu i istoriji medija. Roco Vargas, glavni lik njegovog serijala, kada pripoveda prijateljima o svojoj prošlosti i detinjstvu, kaže:“Neke stvari su živa sećanja, a neke utvare prisećanja, kao škrabotine koje ispisujemo na zamagljenim prozorima.“ Pripadnici „čiste linije“ druge generacije, pre svega genijalni Yves Chaland, a i Daniel Torres na svoj osobeni način, nosili su svojom pojavom od sredine osamdesetih godina u sebi nostalgiju i taj osećaj se nije promenio za ovih četvrt veka. Torresov pristup stripskom pripovedanju je intuitivan i emocionalan i navodi nas na vrstu čitanja koje u sebi poseduje iste ove komponente.

(Stripolis br. 7, Zrenjanin, septembar 2015)

  2.-7. IX 2016. Herceg Novi

Deseti Međunarodni strip festival u Herceg Novom ove je godine bez dvojbe u samom vrhu regionalnih smotri devete umjetnosti. Od 2. do 7. septembra, uz podršku Opštine Herceg Novi i Herceg Festa, predstaviće krem svjetskih strip crtača i regionalne izdavače, kroz pet izložbi koje se paralelno odvijaju u gradskim galerijama, promocije i predavanja, crtanje za fanove na papiru i majicama, ali i berzu stripa, konkurs za najbolju kratku formu, aukcije, školu stripa i, naravno, party-je.

U tom kontekstu je i povratak u Herceg Novi Williama Simpsona, story boardera najpopularnije planetarne TV serije „Igra Prestola“, koji je u bogatoj karijeri crtao Betmena, Sudiju Dreda, Transformerse, Indijanu Džonsa, Osmog Putnika i još mnogo toga, a koji je bio naš gost u februaru na prvom zimskom strip vikendu.

Deseti HSF uveličaće Mike Collins, crtač likova koji su kodifikovali globalnu pop kulturu -Supermena, Batmena, Flasha, Wonder Woman, Justice League, 2000 AD, te Dr.Who koji posljednjih godina doživljava snažan revival… ali i Star Trek novela i BBC-jevih grafičkih novela i igara zu okviru Harry Poter franšize. Ne samo to, on je i lider Tom Waits tribute benda zvanog ‘Tom Waits for no man’!

Guillermo Ortego, crtač i inker koji radi za Marvel i DC na strip velikanima kao što su Batman, Avengers, Lobo, Spectre, još je jedan od gostiju 10. HSF-a, kao i Walter Trono, crtač Dragonera, Dylan Doga, SBE, autor stripa Testa e Croce, Milorad Vicanović Maza (Wunderwafen, Lady Spitfire, Jour J…), Igor Kordej – najveći strip crtač sa ovih prostora svih vremena, Iztok Sitar, Jana Adamović, Dragana Kuprešanin, Stevan Subić, Tihomir Tikulin, Vladimir Vesović i drugi.

Organizatori su pripremili i izložbu i predavanje "Hugo Prat, prije i poslije Korta Maltezea", koju je pripremio strip kritičar iz Amsterdama, Zoran Đukanović.

Programom jubilarnog HSF-a je predviđeno i proglašenje pobjednika prvog nagradnog konkursa za kratki strip ,,Comic Atelier’’, koji je u saradnji sa HSF-om organizovala hercegnovska kafana-pizzeria ,,Ateliere’’, a u kojoj će se u ponedjeljak 4. septembra održati i humanitarna aukcija radova sa konkursa, ali i radova nastalih tokom festivala.

Na jubilarnom HSF-u biće štampan i prvi broj Strip magazina HSF, uživo uz prisustvo svih gostiju festivala.

Ovogodišnji Hercegnovski strip festival jedan je od programa kojim se Herceg Novi preporučuje za titulu Evropske prijestonice kulture 2021.

PROGRAM X HERCEGNOVSKOG STRIP FESTIVALA

     Petak, 02. septembar
20:00 – 21:00 Galerija “Josip Bepo Benković“
Veliko otvaranje i izložba – Mike Collins, William Simpson, Guillermo Ortego, Walter Trono, Milorad Vicanović Maza, Jana Adamović
21:00 – 00:00 Kafana Pizzeria „Atelier“; Jazz Party • Proglašenje pobjednika konkursa „Strip Atelier“

     Subota, 03. septembar
09:00 – 18:00, Trg Nikole Đurkovića • Berza stripa
Crtanje za fanove - Simpson, Collins, Gajić, Sitar, Nikčević, Kordej, Maza, Subić, Kuprešanin, Halilović, Ortego, Trono, Ćurčin, Tikulin, Adamović, Grbić, Šainović, Banović, Tikulin, Vesović
Background DJ-ing: Groovy Castel Nuovo, 2Beat
20:00 – 21:00 Galerija „Novi, to sam ja“; Izložba Igor Kordej
21:00 – 01:00 Caffe Pub „Prostorija“; „X HSF Main Party“ – DJ Renky

     Nedjelja, 04. septembar
10:00 – 21:00 Restaurant „Stanica“, Škver • Berza stripa
11:00 – 14:00 Crtanje na majicama
16:00 – 22:00 Prezentacije i predavanja uz prigodno druženje i crtanje „at will“:
16:00 – 16:30 NVO „Kec“ i škola stripa Nikšić
16:30 – 17:00 Besna Kobila
17:00 – 17:30 Deveta Dimenzija
17:30 – 18:00 Politikin Zabavnik
18:00 – 18:30 Darkwood
18:30 – 19:00 Družina Dardaneli
19:00 – 19:30 Jana Adamović – Prvi album za Francuze
19:30 – 20:00 Igor Kordej – 40 godina rada u stripu
20:00 – 20:30 Iztok Sitar – Sovenački društveno angažirani strip
20:30 – 21:00 William Simpson – Game of Thrones
21:00 – 01:00 Restaurant „Stanica“, Škver; „Sunday Party“

     Ponedeljak, 05. septembar
09:00 – 17:00 Trg Nikole Đurkovića • Berza stripa
17:00 – 18:00 Dvorana „Park“ • Zoran Đukanović – Izložba i predavanje „Hugo Pratt“
18:00 – 22:00 Kafana Pizzeria „Atelier“ & Pub Caffe „Prostor“ • Crtanje za fanove i Predstavljanje „Svet Stripa“
20:00 – 22:00 Kafana Pizzeria „Atelier“ • Humanitarna aukcija radova sa nagradnog konkursa i radova nastalih na X HSF
23:00 – 04:00 Art Club „Tondo“ • „Kick off the week“ party • Izložba „Slovenački društveno angažirani strip“

     Utorak, 06. septembar
09:00 – 18:00 Trg Nikole Đurkovića • Berza stripa
20:00 – 01:00 „Gradska Kafana“ • Izložba - Dragana Kuprešanin • Live Art & Draw at will • 6.9 HSF Salsa Party“

     Srijeda, 07. septembar
10:00 – 17:00 Štamparija „Birokonto“ • Javno štampanje prvog broja „HSF Magazina“
Slikanje murala - HSF & Birokonto „BBQ Party“ • Strip berza • Live Art • DJ-ing
22:00 – 01:00 Pub „Pivnica“ • Oproštajna ROCK žurka „Farewell and keep rockin'“
Bendovi: VĐ i PV; Ako znam; High Voltage; Fast Women and Slow Horses • Special guest appearance: Walter Trono!

  „Torgal - knjiga IV“
  Van Hama i Rosinskog;
  izdavač Darkwood, Beograd, 2015;

Četvti tom sabranih epizoda popularnog i cenjenog strip serijala „Torgal“, stvorenog 1977. godine, saradnjom pisaca Van Hama i crtača Rosinskog nastavak je prethodnog - naime, poslednja epizoda trećeg toma naslovljena „Strelci“ uvod je u tri epizode koje čine ovu knjigu. U „Strelcima“ će Togral upoznati veselog vetropira Tjala Vatrenog i njegovog ujaka, vrsnog oružara Arguna Drvonogog, a potom i lepu, svojeglavu, prepredenu i sujetnu kradljivicu Kris od Valnora, sa kojom se neće rastati u najboljim odnosima. Potom se Torgal, Tjal i Argun vraćaju na Torgalovo ostrvo gde ga čekaju sin Jolan i supruga Arisija. Obnova kuće i imanja zaokupiće ih sve dok nepoznati ljudi ne otmu Jolana i Drvonogog. Torgal ne može da prati otmičare jer mu je brodić potopljen. U nemoćnom besu pita se ko mu je i zašto sve to učinio. A odgovor stiže neočekivano brzo - na stolici u njegovoj kući sedi Kris i, sa smeškom saopštava da su njeni ljudi izveli otmicu kako bi ona prinudila Torgala i Tjala da je prate na opasnoj misiji za koju će ona, ako uspe, dobiti ogromnu nagradu. Torgalov bes nije ništa prema Arisijinoj reakciji na podsmeh kojom je ratnica „časti“. Kako god, mala družina, kojoj se pridružuje i Arisija, kreće put daleke Zemlje Ka usred prašuma i to - vazdušnom lađom, brodom za koji su privezani baloni. Usput će saznati priču o bogu Ogotaju koji je izašao iz mora, pokorio pleme Šam, usred džungle izgradio sjajni grad Majaksatl i poveo svoje podanike u rat protiv drugih plemena. Jedini koji su se oduprli najezdi su Ksinžani kojima vlada drugi bog, Tanatlok; on je organizovao ovaj pohod da bi najamnici oteli Ogotaju bronzani šlem koji mu daje snagu. Kris i njeni nevoljni pratioci bivaju spušteni u džunglu punu opasnosti kroz koju treba da stignu do Majaksatla i ispune zadatak. Za to vreme, Jolan i Drvonogi stižu u grad Ksinžana u kome leži stari i bolesni Tanatlok; kad on sazna za pridošlog dečaka klupko sudbina počinje da se odmotava... U tom trenu „Torgal“ postaje prava antička tragedija u kojoj sin treba da ubije oca a pradeda i praunuk udruženim mentalnim snagama spasavaju ga od smrtonosne groznice! U konačnom raspletu, sudbina će sprečiti oceubistvo (ali ne i tiranovo stradanje), Kris će se suočiti sa svojim najvećim strahom - starenjem, rat u džungli će prestati a Arisija će čežnjivo upitati Torgala kada će oni konačno naći mir. Ipak, ciklus o Zemlji Ka, završiće se tek u sledećem tomu.

Serijal „Torgal“ razvijao se ređanjem labavo povezanih epizoda i, povremeno, u ciklusima, odnosno dugom pričom podeljenom u nekoliko albuma koji se ne mogu čitati samostalno. Ciklus o Zemlji Ka ambiciozno je zamišljen i temelji se na priči o Torgalovim precima i događajima pre njegovog rođenja odnosno o dešavanjima koja do tada nisu bila poznata a kojima se čitava povest zaokružuje. Zbog toga je čak u nekoliko navrata bilo potrebno da se u osnovni zaplet ubace objašnjenja o nečemu što se desilo. Ovi umetci (u literaturi se nazivaju „mrtvim mestima“ teksta koja opterećuju i guše priču) sadrže mnogo više teksta nego što je za strip uobičajeno što nameće potrebu da se domišljatošću autora što lakše predstave i „konzumiraju“. Van Ham je očito taj zadatak prepustio Rosinskom a ovaj je koristio sva moguća sredstva (sliku u slici, promene rakursa, smenu slika pripovedača i „oživljene“ priče) da dinamizuje table i čitav strip i, sve u svemu, u tome dobrano uspeo. Pomoglo mu je i kontrapunktiranje svemirskih elemenata s onima iz džungli odnosno arhitekturama koje podsećaju na naselja Pueblo Indijanaca i gradove-piramide Asteka. Uz ovo Rosinski se, da još malo začini zaplet, okoristio i klasičnom stripovskom (ali i filmskom) podelom na crnokosu zloću i plavokosu dobricu (kao što je Van Ham upotrebio staro pravilo iz vesterna po kome su najžešći dvoboji ne između revolveraša već između žena suparnica).

Epizode ciklusa Zemlja Ka svakako spadaju među najzanimljivije u čitavom serijalu o Torgalu. Mešavina naučne fantastike, divljih južnoameričkih džungli i u njima skrivenih naroda i gradova, priča/legendi o bogovima i ratovima, začinjena porodičnim dramama epskog zamaha, suparničkim koškanjem i humorom, neodoljivo privlači pažnju čitalaca i drži je sve do poslednje sličice ovih uzbudljivih avantura.

(„Dnevnik“, 2016)

  ...za Internacionalni strip salon
  VELES 2016!

   Propozicije
- Pravo ucesca imaju svi autori iz celog sveta,nezavisno od pola i uzrasta;
- Duzina stripova treba da bude od 1 do 6 tabli, na A4 formatu (min 300 dpi ukoliko se salje elektronskim putem).Ukoliko je strip od 1 strane treba da bude s a najmanje 5 slicica
Ukoliko je strip u koloru, preporucujemo da ga saljete regularnom postom ili dostaviti licno
- Pristigli stripovi nece biti vraceni. Samim prijemom od strane organizatora, oni daju pravo organizatoru da ih objavljuje i prezentira, zajedno sa autorima u sklopu promocije svojih aktivnosti
Autori poslatih stripova ulaze u kombinaciju za obezbedjivanje puta, smestaja i ishrane tokom 14 og Internacionalnog salona stripa VELES 2016 (sredinom oktobra)
- Tema je slobodna. Svaki autor (crtac, tus, kolor) moze ucestvovati samo sa jednim stripom. Izuzetak postoji samo za scenariste koji mogu da urade scenarija za vise stripova
Svaki autor I deo deo autorskog tima treba da bude potpisan na stripu sa naznakom ko je sta uradio
- Zajedno sa stripovima treba poslati i licnu biografiju, fotografiju, kontakt podaci i godina kada je strip nacrtan. Na svim stripovima trebaju biti navedeni svi autori kao i naslov stripa. Bez ovih informacija nece biti uzeti u obzir za nagrade

- Svi pristigli stripovi bice uzeti u konkurenciju za nagrade-
• Prva nagrada ZLATAN STRIP 200 EU, diploma.
• Druga nagrada, diploma.
• Treca nagrada, diploma.
• Nagrada za najbolje scenario, diploma.
• Nagrada za najboljeg autora do 18 g, diploma
• Nagrada za najmlagjeg ucesnika, diploma
• Ostale specijalne nagrade

Rok za slanje radova je 20-og septembra 2016.godine. Oni mogu da se salju na
a) Adresu Strip centar Makedonije-Veles (za konkurs)
Ul VASIL GJORGOV br 78, 1400 Veles
б) Ili na emailu: stripkonkurs@gmail.com