Tomislav Ketig se rodio u Novoj Gradiški 17. septembra 1932. godine. Detinjstvo je proveo u Beloj Crkvi i Bjelovaru, a nakon toga živi u Novom Sadu. Studirao je midicinu u Beogradu, a diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Od 1959. godine radi kao urednik u novosadskoj izdavačkoj kući Progres, a nakon gašenja ovog izdavača 1965. prelazi u Forum. Tu ostaje sve do 1976. godine, kada počinje da radi u Redakciji za Vojvodinu Enciklopedije Jugoslavije. Sada je glavni urednik Enciklopedije Vojvodine pri Vojvođanskoj akademiji nauka i umetnosti. Bio je predsednik Društva književnika Vojvodine i v.d. predsednika Društva književnika Jugoslavije, urednik više časopisa iz oblasti kulture, antologija poezije. Dobitnik je više priznanja u zemlji i inostranstvu, uključujući i Orden bratstva i jedinstva, Oktobarsku nagrada Grada Novog Sada, Godišnju nagradu Društva književnika Vojvodine, Nagradu Stražilovo i Nagradu Vlade Baden Vitenberga. Objavio je više zbirki poezije, drama (od kojih su mnoge uspešno izvođene u inostranstvu), kao i više romana i eseja. Prevodio je dela Edgara Alana Poa, Dilana Tomasa, Ernesta Hemigveja, Džeka Londona i drugih. U stripu je ostavio značajan traga kao urednik Progresovih i Forumovih izdanja Crtani romani, Panorama i Stripoteka.

  Intervju: Tomislav Ketig

Ko je Tomislav Ketig?
Ko sam? Čovek pre svega. Suprug, otac, deda i pradeda. Građanin sveta. Svi ostali uobičajeni podaci su u odnosu na ove drugorazredni.

Rođeni ste u Novoj Gradiški. Kako se sećate detinjstva provedenog u ovom gradu?
Iz rodnog grada otišao sam kada sam imao četiri godine. O njemu znam detalje iz porodičnih priča, a ne iz sećanja.

Tokom Drugog svetskog rata boravite u Beloj Crkvi. Kako ste dospeli u Banat i kako su Vam protekle ratne godine?
Otac mi je bio gimnazijski profesor i često smo se selili. Iz Nove Gradiške prešli smo u Bjelovar, gde sam završio dva razreda osnovne škole. Ratne godine proveo sam u Beloj Crkvi, a 1946. preselili smo se u Novi Sad, gde sam  maturirao. Kada sam ga prvi put video, Novi Sad je bio u ruševinama od savezničkog bombardovanja, a most preko Dunava porušila je okupatorska vojska prilikom povlačenja.

Kako su Vam tekli gimnazijski dani?
Školovao sam se u sistemu: četiri razreda osnovne i osam razreda gimnazije. Pet razreda gimnazije završio sam u Novom Sadu, gde sam i maturirao. Stasavao sam u odraslog čoveka u brojnim kontroverzama, jer su na našu ranu mladost istovremeno uticale probuđene emocije i prve đačke simpatije, pokušaji političke indoktrinacije sudarali su se u našim glavama sa sirenskim zovom zapadne kulture, koja je do nas dopirala kroz limitirane količine dostupnih informacija. Od tada pa dugo vremena docnije bili smo ambivalentna bića, koja su verovala jedno, a volela drugo. Mnogo slikovitije ćete to naći u autobiografskim elementima u mojoj knjizi Rakova djeca.

Kada ste prvi put došli u kontakt sa stripom? Da li ste čitali predratna strip-izdanja i čega se sećate iz tog perioda? Koje stripove ste voleli?
Sa pet godina naučio sam da čitam latinicu, a sledeće godine i ćirilicu, pa su me roditelji pretplatili na Politikin zabavnik. Pamtim iz tog vremena Diznijeve likove.

Po završetku srednje škole odlazite na studije medicine u Beograd. Kako Vam je Beograd izgledao tih pedesetih godina i kako ste živeli kao student medicine?
Beograd početkom pedesetih godina bio je sličan današnjem, ako se izuzmu prilepljena satelitska naselja i, dabome, Novi Beograd. Prvih godina stanovao sam u studentskom gradu na pustoj ledini, na kojoj je posle izgrađen Novi Beograd. Hranio sam se u studentskoj menzi, čiji jelovnik je bio očajan. Ali to su bile još godine nestašica, bonova i karata za snabdevanje. Zimi u sobama doma nije bilo grejanja i ujutru bi mi u čaši kraj kreveta umesto vode bio led. Spasavale su nas povreme raspodele UNRA-ine pomoći. Bili smo gladni i radoznali. Večeri smo provodili po književnim čitanjima, vodili smo temperamentne studentske debate. Imali smo Student, Vidike i Mladu kulturu, u kojoj sam objavio dosta pesama i doživeo prve pohvale kritike.

Već sa 19 godina javljate se kao pesnik u okviru Almanaha mladih 1951. godine, a zatim i u Zborniku vojvođanskih mladih pisaca. Ko je još bio zastupljen  ovim izdanjima?
U Almanahu mladih i Zborniku vojvođanskih mladih pisaca, uz mnoge druge, koji su se posle kao pesnici prestali javljati, svoj književni put uz mene počeli su Miroslav Antić, Florika Štefan, Laza Lazić.

Ko je do tada najviše uticao na Vaš književni rad?
Nisu to bili direktni, pojedinačni uticaji. Moji afiniteti su bili višestruki. Ugledao sam se na Dučića i Rakića, ali je i mene kao i celu tu pesničku generaciju  obeležio oslonac i na socijalni neoromantizam Majakovskog i lirski, boemski romantizam Jesenjina.

Šta de dešava po završetku Medicinskog fakulteta? Da li ste se bavili medicinom?
Nisam završio Medicinski fakultet. Apsolvirao sam, položio sve ispite do kliničkih predmeta, i onda krenuo drugim, pomalo vrludavim putevima.

Od 1959. godine radite kao urednik u novosadskom Progresu. Kako ste dospeli u Progres i u čemu se sastojao Vaš rad kao urednika?
U Progresu sam se prvo zaposlio kao glavni i odgovorni (i jedini) urednik mesečnika Nova knjiga, koji je, slično takvim izdanjima na Zapadu, donosio opširne informacije o novim knjigama u Jugoslaviji, a kada sam uspostavio kontakte sa izdavačima u inostranstvu i informacije o novitetima tamo. Najkooperativniji bili su izdavači u Nemačkoj, koji su mi slali i svoje knjige na prikaz. Uporedo sam ušao kao urednik u redakciju koja je izdavala domaću i stranu beletristiku. U redakciji su kao urednici bili i Pavle Popović, Gojko Janjušević i Milorad Predojević. Danas bi neko mogao da doktorira na popisu knjiga koje je Progres za vreme svog postojanja objavio u svojim edicijama Meridijani i Džepna knjiga. Progres je, sem toga, izdavao i ekonomsku štampu. Objavljivao je i slikovnice i bajke. Bili smo i prvi izdavač kome je sudski zabranjen plasman romana Alojza Majetića Čangi zbog, kako su to obrazložili, erotičke leksike.

Kako je strip postao deo izdavačkog plana Progresa?
Ponuda da izdajemo Panoramu ocenjena je kao i dobra i profitabilna. Njena dalja sudbina, nakon gašenja Progresa vezana je za Novinsko-izdavačku kuću Forum.
Crtani romani, kao i docnije Panorama, pokrenuti su na ideju Radomira Dude Milosavljevića, koji je za svoju ideju našao izdavača u Forumu, Novi Sad, koji je u tome video svoj komercijalni interes. Interes za strip je postojao još iz predratnih vremena kada su se već pojavili Mika Miš i Politikin zabavnik. Ja sam se prihvatio uredničke funkcije iz vlastitog afiniteta prema toj umetnosti, te sam, uporedo sa uređivanjem književnih edicija domaćih i stranih pisaca u Progresu, posle gašenja ove izdavačke kuće i u Forumu, vodio poslove koje funkcija urednika podrazumeva.
I Crtani romani i Panorama, kao i docnije Stripoteka, kojoj sam ja dao naslov, pa su se docnije namnožile sve druge „teke“, bili su od starta pun tržišni pogodak
Tehnička priprema ovih izdanja vršena je u Beogradu i njom je rukovodio Duda Milosavljević. Ta priprema je podrazumevala prevod tekstova i montažu stranica. Ja sam sa svojom novosadskom ekipom dovodio posao do realizacije i brinuo se o plasmanu na tržištu. To mi je olakšala činjenica da je Forum imao za to vreme najmoderniju štampariju, vrsne grafičare i odličnu službu plasmana. Kopirajte smo nabavljali od najboljih agencija (King Features, Keystone Press i druge).
Redakcijski tim se vremenom širio a produkcija je obuhvatila i tekstuelnu zabavnu literaturu. Zbog toga je redakcija prerasla u posebnu organizacionu jedinicu (tada se to zvalo  OUR) pod imenom Marketprint. Sledile su godine kada su tiraži dosezali i 150.000 primeraka. Kao direktor Marketprinta bavio sam se ovim poslovima do 1976. godine, kada sam prešao Jugoslavernski leksikografski zavod.

Kako i zašto je došlo do gašenja Progresa?
I danas mi nije sasvim jasno koji su bili razlozi gašenja Progresa, mada je zvanično obrazloženje bilo da posluje s gubicima. Kada se završio stečajni postupak, ispostavilo se da je njegov finansijski bilans pozitivan. Ali tada je već bilo kasno.

Koja je bila uloga Gavre Mačejina?
Gavra Mačejin je bio novinar i publicista, koji je u vreme saradnje s Forumom bio zastupnik Keystone pressa u Beču.

Kako i zašto je nastao Marketprint?
Marketprint je, u okviru Foruma, izrastao u samostalnu „osnovnu organizaciju udruženog rada“ , jer je produkciono i kadrovski to bilo neophodno.

Pored Foruma, Novi Sad je imao još jednog velikog izdavača - Dnevnik. Kakva je bila saradnja Dnevnika i Foruma kada je strip u pitanju?
Forumova i Dnevnikova strip-produkcija odvijale su se paralelno, ali nije bilo saradnje, jer se radilo o dve različite koncepcije.

Istovremeno teče i Vaš književni rad. Prva zbirka poezije Prometej u povratku objavljena je 1962. Šta je Vama lično značila pojava ove zbirke i na kakav je odjek naišla?
Kada sam pisao pesme, uvrštene u knjigu Prometej u povratku, bilo je to traganje za novim, modernijim poetskim izrazom. Pomalo enigmatična, izdvajala se od tadašnjeg pesničkog mainstreama i nije izazvala veću pažnju. Međutim, kada danas čitam te stihove, otkrivam da je to, možda pomalo nerazgovetan početak jedne doslednosti: stalnoj upitanosti o smislu egzistencije i održivosti načela na kojima je sazdana civilizacija.

Za sledeću zbirku poezije Amanet dobili ste Stražilovsku nagradu 1981. godine. Čini se da je poezija u to vreme bila mnogo značajnija nego danas?
Teško je pouzdano suditi o značaju poezije nekada i sada. Čini mi se da je s jedne strane broj ljubitelja dobre knjige ostao konstantan, samo što se brojčanim povećanjem stanovništva uvećao i broj onih koji ništa ne čitaju. S druge strane, moderni mediji potisnuli su interes za književnost. Nadam se privremeno. Pedesetih godina dvadesetog veka, poezija, bez konkurencije kakvu ima danas, bila je daleko privlačnija. Ja sam, na primer, u prepunoj velikoj auli Medicinskog fakulteta u Beogradu na bis čitao svoju poemu Razgovor o ljubavi u ponoć.

Prvi roman ste objavili 1971. godine - Slepi putnici…
I danas volim taj svoj roman. O Slepim putnicima od svih prikaza bio mi je najsimpatičniji napis kritičara Predraga Protića. Sećam se njegovog zaključka kako je taj roman prosečan, ali u literaturi koja ima malo prosečnih romana i to je više nego dovoljno.

Možda je široj javnosti najpoznatiji Vaš roman Lude godine, po kojem je snimljen i istoimeni film?
Lude godine su moj „književni hir“. Hteo sam da pokažem da se može napisati solidan  roman, privlačan široj čitalačkoj publici, a da se ne čine ustupci u kvalitetu. Pošto je snimljeni film bio korektan, lakoruke filmadžije su namirisale profit i snimile šund trakavicu s kojom nisam želeo da imam nikakve veze.

Vaše radio, TV i pozorišne drame su doživljavale veliki uspeh i izvođene su u inostranstvu?
Šezdesete i sedamdesete godine su bile period mog intenzivnog pisanja drama. Tri moje pozorišne drame su izvedene: Astronauti u Narodnom pozorištu u Pirotu i koncertno na Tribini mladih u Novom Sadu, Ružičasta noć u Narodnom pozorištu u Subotici i satirični komad Kulosfera, nagrađen na konkursu Društva književnika Vojvodin,e na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Drama o neuspeloj revoluciji u imaginarnoj ostrvskoj državi Atlantidi sa nazivom Treća linija objavljena je integralno u zagrebačkom časopisu Forum, ali nije izvođena, kao ni Lažni Orfej, čiji se jedini rukopisni primerak nalazi u biblioteci Narodnog pozorišta u Zenici. Televizija Novi Sad i televizija Beograd izvele su mi tv drame Lud kamen na granici, Život teče dalje i Ulje na vatru.
Najviše uspeha imao sam sa radio dramama. Vozačev nokturno izveden je na Radio Novom Sadu i nagrađen na Feastivalu Jugoslovenske radio drame u Kopru. U cara Trajana kozje uši izvedena je u Radio Novom Sadu, prevedena na nemački, mađarski, makedonski, holandski i francuski i izvedena na radio stanicama u Skoplju, Budimpešti, Beču, Sarbrikenu i Hilversumu. Sa dve noge manje prevedena je na italijanski i izvedena na RAI. Poslednji dani Sirakuze izvedena je na Radio Novom Sadu i na Radio Sarajevu, prevedena je na mađarski i izvedena na radio stanici Budimpešta.

Od 1976. do 1992. godine radite u Leksikografskom zavodu Miroslav Krleža. Možete li opisati ovaj posao i šta smatrate najvećim uspehom?
Teško je sažeto opisati period od šesnaest godina kontinuiranog rada na tako složenom i odgovornom poslu. Kada je počeo rad na Drugom izdanju Enciklopedije Jugoslavije, koje je ocenjeno kao neophodnost kako bi se prošlost i sadašnjost svih nacionalnih zajednica i državnih i regionalnih geopolitičkih tvorevina koje su činile tu federaciju sveobuhvatnije i preciznije opisale, kao ostavština za budućnost, jer enciklopedije tom prevashodno služe, formirane su sem centralne redakcije  pri Jugoslavenskom leksikografskom zavodu (docnije preimenovanom u Leksikografski zavod Miroslav Krleža) i šest republičkih,  dve pokrajinske i dve posebne (za istoriju SKJ i vojna redakcija). Glavni odgovorni urednik Redakcije za Vojvodinu dr Milan Čanak pozvao me je da preuzmem dužnost stručnog sekretara redakcije. Odazvao sam se, sluteći da ulazim u jedan veliki naučno-istraživački posao, što se docnije i obistinilo. Osim izdanja na srpskohrvatskom, odnosno hrvatskosrpskom jeziku, odlučeno je da se objave i izdanja na slovenačkom, makedonskom, mađarskom i albanskom jeziku. Vojvođansku redakciju činili su i urednici struka i operativa. Nakon prerane smrti dr Milana Čanka, na predlog Miroslava Krleže preuzeo sam dužnost glavnog urednika i ostao to do penzionisanja 1992. godine.
Enciklopedija Jugoslavije bila je i gledano iz današnje perspektive grandiozan poduhvat, na čijoj je realizaciji bila angažovana celokupna naučno i kulturno najrelevantnija elita zajedničke države. Po gruboj proceni radilo se o stotinama urednika, redaktora, recenzenata i hiljadana autora enciklopedijskih članaka. Redakcija za Vojvodinu do 1990. godine uspela je da objavi i promoviše u javnosti prvi tom na mađarskom jeziku i redakcijski dovrši drugi tom. Lično sam ponosan i na svoja dva priloga Kultura u Jugoslaviji 1918. do 1988. godine i Nauka u Jugoslaviji 1918. do 1988. godine, koji su najduži članci objavljeni u prvih šest tomova, koliko je izašlo iz štampe pre nego što je projekt blokiran 1990-te. Ali to je već deo tragične političke istorije.

Uredili ste i zbirku Pesnici Vojvodine?
Petojezičnu antologiju Pesnici Vojvodine uredio sam sa petoricom kourednika i ona je odštampana za prezentaciju vojvođanskog savremenog pesništva na Struškim večerima poezije. Ta knjiga je i danas vredan književnoistorijski dokument.

Bili ste i urednik časopisa 45. paralela. O kakvom časopisu se radilo?
45. paralela bio je prvi i zadugo jedini pokušaj privatne inicijative nekoliko pisaca i kulturnih entuzijasta Novog Sada da pokrenu  časopis za kulturu sa humanističko-mondijalističkim programom. A onda je intervenisala politika i časopis je bio zabranjen na način da su „grafički radnici odbili da štampaju takav ideološki nepodoban časopis“

Polja su nekada bili jedan od naših najuglednijih književnih časopisa. Kako se sećate perioda kada ste ga uređivali?
Kako se nižu Vaša pitanja počinjem sve više da shvatam kako je moje aktivno učešće u kulturnim zbivanjima poslednjih šest decenija deo kulturne istorije Jugoslavije. To nije samohvalisanje već nepobitna činjenica. I sami ističete značaj nekadašnjih godišta Polja. Kao redakcija radili smo timski, ali spiritus movens bio je dugogodišnji urednik Dejan Poznanović. Širinu saradnje po celom jugoslovenskom kulturnom miljeu stvorilo je saznanje, tokom ličnih kontakata, da postoji čvrsto idejno zajedništvo u uverenju šta nam je stvaralačka perspektiva. Imali smo, u tim  vremenima jednopartijskog sistema, dragocenu, katkad otvorenu, a katkad prećutnu podršku liberalnog krila političke elite, koja je očigledno bila svesna da je kultura jedina čvrsta i trajna spona sa zapadnom civilizacijom.
Kada pogledate imena saradnika iz svih kukturnih centara, onda možete konstatovati da su tokom sledećih decenija to postali vodeći stvaraoci i vodeći mislioci, da upotrebim tu pomalo izlizanu od upotrebe ali slikovitu frazu „od Vardara do Triglava“.

Kako je nastala, trajala i nestala Enciklopedija Vojvodine?
Enciklopedija Vojvodine bila je noseći projekat prve Vojvođanske akademije nauka i umetnosti - VANU, osnovane osamdesetih godina. Učestvovao sam u radu na tom projektu. Broj sednica tadašnje redakcije ne znam tačno, ali bio je povelik. Urađen je prvi abecedar, a sve je prekinuto i ugašeno tokom takozvane „antibirokratske revolucije“. Ponovo osnovana VANU 2008. obnovila je rad na tom projektu i pozvala me da preuzmem funkciju glavnog urednika. Uprkos oskudnim finansijskim sredstvima, mi smo, okupivši uz novoforniranu redakciju više od sto saradnika na pisanju članaka, revidirajući i aktuelizirajući abecedar, uspeli da dovršimo rad na prva dva toma, a prvi tom postavimo online. Enciklopedija Vojvodine nije nestala samo sam, nakon ukidanja finansijske pomoći, zahvalio članovima redakcije i ostavio projekt u stanje mirovanja.

Dopisni ste član Vojvođanske akademije nauka i umetnosti i kulture VANUK. Sa kakvim problemima se suočava ova institucija?
Dopisni sam član VANU, a VANUK  je pokušaj da se izbegne ponovno gašenje Vojvođanske akademije nauka i umetnosti njenom transformacijom u regionalnu radnu akademiju kakve su brojne regionalne akademije i u zapadnoj i u istočnoj Evropi.  Zasad nema političkog sluha za to.

Kako ste doživeli raspad Jugoslavije?
Raspad Jugoslavije bio je u svakom pogledu  za mene traumatičan i samoubilački scenario. Doneo je deceniju stradanja nevinih ljudi. Pokidao je sve spone i kao krajnju rezultat sve sukobljene strane bile su na gubitku. Za mene lično to je bilo neprihvatljivo. Po ocu imam hrvatsko poreklo, po majci vojvođansko srpsko. Radujem se kada vidim da se, kada se ta krvava magla razišla, obnavljaju kulturne i ekonomske veze i opet stvara zajednički kulturni i misaoni prostor.

Period posle 2000. godine je veoma plodan u Vašoj karijeri - jedna zbirka poezije i tri romana. Stiče se utisak da se sudbina vojvođanskih Nemaca posebno ističe kao motiv u Vašem radu?
I poezija i romani pisani su i pre 2000-te godine. Dugu senku svitanja pisao sam dvadeset godina. Bile su to  u prvom periodu godine čitanja istorijske građe i mnogo čega drugog što čita romanopisac, ali ne i istoričar. Zato su romani autentičnija slika jednog vremena od suve istorijske faktografije. Da, sudbina vojvođanskih Nemaca me je podstakla da joj se obratim iz dva razloga: prvo jer porodica mog oca potiče iz Porajnja, a drugo što su vojvođanski Nemci bili presudan agens koji je Vojvodinu pretvorio u civilizovanu srednjeevropsku regiju.

Da li postoji nešto što ste propustili da uradite i da za tim žalite?
Čovek u životu propusti dosta toga, ali biva nagrađen onim što nije propustio.

Da li ste i sami nekada pokušali da se bavite stripom?
Nisam darovit crtač, pa se stripom na taj način nisam ni bavio.

Vaš moto?
Pisac je vrtlar, a svet je njegov vrt.

Dražen Kovačević

  ...strip vikend.

O udruzi Klub MOSTRIP i festivalu
Mostarski strip vikend

Osnivanju Kluba MOSTRIP su prethodila dugogodišnja druženja nekolicine ljubitelja stripa iz Mostara. Dosta nas se je znalo sa raznih foruma posvećenih stripu, ali od toga vrlo malo uživo. Zato smo rekli da se idemo malo isljkučiti iz virtualnog  svijeta, izaći iz Matrice J, i naći na kavi. Tako su započela redovita druženja sa stripom kao središnjom temom.

Među ostalim temama vezanim za strip našla se je, naravno, i ona o strip festivalima. Većina sa druženja je bila na nekoj od takvih manifestacija, Mafest (Makarska), Crtani Romani Šou (Zagreb), Hercegnovski Strip Festival (Herceg Novi) pa smo se zapitali, u početku više retorički, da li bi se nešto tako moglo organizirati i u Mostaru. Ideja je tinjala neko vrijeme, vagali smo šta i kako, a onda smo odlučili da se ipak aktiviramo na neki način. U tu svrhu smo osnovali i registrirali udrugu građana Klub MOSTRIP krajem 2015. Godine. Dvoumili smo se da li možda početi sa nečim malo skromnijim tipa strip radionica za djecu, javnih strip tribina i sličnim jednostavnijim aktivnostima koje ne zahtijevaju visok organizacijski nivo jer nitko od nas sa druženja nije imao prijašnjeg iskustva u organizaciji ičeg sličnog. Na kraju je ipak odlučeno da riskiramo i da idemo odmah sa organizacijom festivala.

(Prvi) Mostarski strip vikend će biti prva manifestacija ovakve vrste u Mostaru, mislim čak i u Hercegovini. Nadamo se da ćemo uspjeti barem malo promijeniti položaj stripa, koji je nepravedno marginaliziran, u današnjem društvu te ga prikazati kao vrlo interesantan, šaren, ekspresivan medij i granu umjetnosti. Bili bi posebno zadovoljni ukoliko uspijemo sa ovom idejom doprijeti do mladih jer strip kod nas trenutno egzistira najviše zahvaljujući populaciji srednjih godina. Pokazati mladim da u toj grani umjetnosti, jednako kao i u slikarstvu, književnosti, filmu, ima djela koje spadaju u sam vrh umjetničkog i kulturnog stvaralaštva.

Uglavnom, bez obzira na ishod ovog našeg malog eksperimenta, organizacija festivala se pokazala kao pun pogodak i jedan pravi mali izazov, ali u vrlo pozitivnom smislu. Upoznali smo dosta maksimalno pozitivnih i otvorenih ljudi tako da se je ovaj projekt isplatio, ako ništa drugo, iz tog razloga. Naročito bih ovdje spomenuo ekipu iz Udruženja Deveta dimenzija (Banja Luka) i ekipu organizatora Mafesta koji su nam dali pregršt savjeta. Ne smijem zaboraviti ni ostale pojedince koji svojim znanjem i radom pomažu da se ovaj projekt iznese do kraja, od pomoći kod grafičkog dizajna do traženja sponzora. Zahvaljujemo se i mnogobrojnim sponzorima i gradu Mostaru koji su prepoznali vrijednost ovog projekta i podržali nas.

Ovaj prvi, usudio bih se reći eksperimentalni, put smo odlučili krenuti skromno. Dva dana programa i četiri gosta crtača je opet više nego smo zamislili u početku. Vidjeti ćemo kako će javnost primiti i reagirati na ovu ideju. Nadamo se pozitivnoj reakciji i početku jedne lijepe tradicije u gradu na Neretvi.

Službena facebook stranice Kluba MOSTRIP
www.facebook.com/KLUBMOSTRIP

Enis Čišić

     Termin festivala:
Datum: 16. i 17. Prosinca (decembra) 2016. Godine
     Prvi dan: 16.12.2016.
Lokacija: Striparnica Tarantula (naselje Centar II)
Termin: 18:00-20:00
     Program:
Otvaranje striparnice, druženje sa gostima,
crtanje, potpisivanje
     Drugi dan (glavni dan festivala): 17.12.2016.
Lokacija: Hrvatski dom Herceg Stjepan Kosača, Galerija
kraljice Katarine (Trg hrvatskih velikana bb - Rondo)
Termin: 10:00-20:00
     Program:
12:00-13:00 Službeno otvaranje festivala, predstavljanje udruge Klub MOSTRIP, zahvala sponzorima, predstavljanje gostiju, predstavljanje strip izdanja i tribine.
Tribine će pokriti teme o procesu nastanka stripa, potencijalu stripa i njegovom položaju u društvu kod nas i vani, osvrt na domaće autor koji uspješno grade karijeru van naših granica i slično. Nadamo se da će se preko tribina ostvariti i neke interakcija gostiju i publike pa čak i medija.
13:00-19:00 Crtanje i potpisivanje gostiju posjetiteljima. Crtanje će se odvijati u parovima po dva crtača. Ovo crtanje je jedno dosta ugodno iskustvo za posjetitelja. Funkcionira na način na se sjedne sa autorom (crtačem) i malo „pročavrlja“ dok mu ovaj radi posvetu ili crtež.
19:00-20:00 Zatvaranje festivala
10:00-20:00 Izložba radova gostiju i burza stripa (ovaj dio programa biti će otvoren cijeli drugi dan)
Planirali smo još neke aktivnost, no trenutno ne znamo hoćemo li ih moći vremenski i tehnički odraditi pa ih ne bi ni navodio.

     Gosti:

     Milorad Vicanović Maza
Maza dolazi iz Laktaša i jedan od najuspješnijih domaćih strip autora na europskoj sceni i organizator Salona Stripa u Laktašima.
Karijeru počinje 1985. godine. Stripove i ilustracije odjavljuje u Našim danima, Žalosnoj svesci, Strip magazinu, Think Tanku, Siriusu i sličnim izdanjima. Ozbiljna prekretnica u karijeri mu se dešava 2010. godine. Rad na dva albuma Vekovnika, za domaćeg izdavača System Comics, otvara mu vrata Francuske gdje započinje rad na svom prvom strip albumu za francuskog izdavača Soleil.
Trenutno radi na serijalima Wunderwaffen, Jour J i USA uber alles.
Zahvaljujući izuzetno visokoj produktivnosti, a zadržavajući kvalitetu crteža vrlo brzo se probio kao jedan od vodećih crtača spomenute izdavačke kuće. Wunderwaffena je do sada u Francuskoj izašlo 9 albuma, a kod nas prva dva u integralnom izdanju udruge "Devete dimenzije". Radi se o vrlo popularnom serijalu koji za sada, osim kod nas, izlazi i u Francuskoj, Nizozemskoj, Njemačkoj, Italiji i Japanu.

     Dražen Kovačević
Dražen Kovačević rođen je u Zagrebu 1974. godine. Po završetku rata u Hvatskoj, seli se u Srbiju gdje u Beogradu upisuje Akademiju primenjenih umetnosti.
Jedne od prvih radova, kritiku Miloševićevog režima izraženu kroz karikaturu i strip, izdaje za Beogradski opozicijski časopis “Danga” s kojim surađuje tijekom studija.
Tijekom studija shvata da je upravo strip područje na kojem želi stvarati pa ga odabire kao temu diplomskog rada. Na preporuku profesora Rastka Ćirića povezuje se sa Goranom Skrobonjom, jednim od najznačajnijih SF i horor pisaca u Srbiji. Dvojac u suradnji sa Vladimirom Vesovićem, strip autorom i ilustratorom, izdaje strip Točak.
Sa Točkom, 2000. godine, osvajaju prvo mjesto na natjecanju neafirmiranih strip autora u francuskom Angulemu. Ovaj događaj označava start Draženove profesionalne karijere. U suradnji sa Gelantom, izdavačkom kućom i organizatorom spomenutog festivala, izaje četiri knjige serijala Točak.
Nakon toga je mijenja Christiana Hojgaard na serijalu La Meute de’l Enfer u saradnji sa Philippeom Thiraultom za izdavacku kuću Les Humanoides Associes.
Iz Humanoidesa prelazi u izdavačku kuću Soleil gdje sa Sylvainom Cordurieom radi na serijalu L’Epee de Feu. U lipnju 2012. godine izlazi prvi album Walkyrie 1: Froid comme la mort, a u lipnju 2014. godine, drugi, završni dio sage Walkyrie 2: Le Dixieme monde. Walkyre doživljava veliki uspijeh. Uskoro izlazi i u nakladi nezavisne francuske kuće Les Sculpteurs de bulles, te njemačkog Splllitera. Na našim prostorima Valkira izlazi kao crno-bijeli integral u suradnji System comicsa i Lavirinta kojeg ćemo imati priliku vidjeti na Prvom mostarkom strip vikendu.
Svakako treba spomenuti i njegove druge radove: kratki strip The Bear, u suradnji sa Stevenom Grantom, za makedonski Cloud 9 Balkan Comics Connections-comics from the Ex-yu countries, kratki strip Ni na nebu ni na zemlji po scenariju Dragane Stojiljković u albumu Linije fronta dio istoimenog serijala domaćih i francuskih autora, strip album Carthago Adventures 4: Amarok u suradnji sa Christopheom Becom i Gilesom Daoustom za francuski Humanoides.
Uz stripove radi na ilustracijama, naslovnim stranama, konceptima i story-boardovima.
Učesnik je mnogih izložba, festivala stripova i ilustracija te osvajač više strip nagrada.

Milorad Vicanović Maza

     Enis Čišić
Enis Čisić je strip crtač i ilustrator rođen u Sarajevu 1980 godine gdje je i zavrsio je Akademiju likovnih umjetnosti.
Iza sebe ima dugogodišnje iskustvo u reklamnoj industriji radeći kao motion graphic animator.
Autor je mnogobrojnih kaver ilustracija za domaće i strane glazbenike kao i velikog broja stripova i ilustracija objavljenih u regiji i u svijetu. Među mnogobrojnim radovima svakako treba istaći strip adaptaciju priče Karima Zaimovića po scenariju Aleksandra Brezara „Tajna Nikole Tesle“.
Također je autor samostalne izložbe „Frames“- izložbe crteža filmskih kadrova koji su izlagani u umjetničkim galerijama širom regije.
Iako se bavi crtanjem jos od djetinjstva, može se reći da je svoju profesionalnu karijeru strip crtača počeo tek nedavno, na festivalu stripa „Mafest“, kada upoznaje talent scouta iz izdavačke kuće Marvel comics, CB Cebulskog. Ubrzo nakon što je pokazao svoj portfolio i uradio probne stranice stripa, Enis potpisuje ugovor sa ovom velikom izdavackom kućom i radi na prvom projektu Original Sin annual po scenariju Jason Latoura, američkog autora koji je radio priče za Marvel, Dark Horse i DC te surađivao i sa Mike Mignolom tvorcem Helboja.
Enis je do sada imao priliku crtati likove poput, IronMana, Spidermana, Capetana Ameriku, Hulka, te Nick Furija.

     Renato Vladimir Renky
Renato Valdimir Renky je po rođenju mostarac, ali živi i radi u Gradcu.
Ljubav prama stripu i crtanju javlja se već sa prvim pročitanim stripovima. Prve radove objavljuje u mjesnom glasilu osamdesetih godina. Sa stripom i ilustracijama zapaženo sudjeluje na raznim natječajima te odnosi mnogobrojne nagrada.
Splet okolnosti ga početkom devedesetih odvaja od stripa i crtanja. Nakon 15 godina želja za crtanjem budi se zajedno sa cijelokupnom strip scenom na ovim prostorima. Počinje raditi na ilustracijama za plakate i knjige. Voditelj je mnogobronjnih dječijih strip radionica. Sa zagrebačkim scenaristom i crtačem Darkom Macanom surađuje na serijalu Sergej, postapokaliptičnoj mračnoj bajci. Slijedi rad na westernu Jack Seaborn po priči novosadskog scenariste Svetozara Obradovića. Odrađuje probe na serijalima Spiderman i X-Force za američku izdavačku kuću Marvel. Autor je novinskog geg stripa Clavincible and Bobbes, svojevrsni omaž na planetarno popularni strip Calvin and Hobbes Billa Wattersona. Clavincible and Bobbes je izlazio kao dodatak stripu Okružen mrtvima u izdanju Lavirinta. Trenutno radi na strip albumu Peta strana svijeta za hrvatsku izdavačku kuću Libellus. Uz Petu stranu svijeta radi na još nekoliko projekata koji će biti ponuđeni domaćim izdavačima.
Table iz jednog od novih projekata biti će premijerno izložene na Mostarskom strip vikendu!

     Izdanja koja će biti predstavljena:

     Wunderwaffen
Prvi strip album koji ćemo predstaviti biti će Wunderwaffen. Originalno je izdan za francusku izdavačku kuću Soleil. Autori su Richard D. Nolane i Milorad Vicanovic Maza.
Wunderwaffen prikazuje Drugi svjetski rat u jednoj alternativnoj stvarnosti gdje povijest dobija drugačiji tijek od ovog nama znanog. Prevaga su njemačka tajna oružja!
Do sada je u Francuskoj izašlo 9 albuma, a kod nas prva dva u integralnom izdanju udruge Deveta dimenzija. Radi se o vrlo popularnom serijalu koji za sada, osim kod nas, izlazi i u Francuskoj, Nizozemskoj, Njemačkoj, Italiji i Japanu. Ako volite avione, borbe aviona, spletke ovo je pravi strip za vas.
Na strip vikendu će biti pretstavljen prvi integral Wunderwaffena u izdanju Devete dimenzije. Integral sadrži prva dva albuma: Đavolji pilot i Pred vratima pakla. Uskoro se planira izdavanje i drugoga integrala.
     Album 1: Đavolji pilot
U ljeto 1946, Japan je pobijeđen, ali u Europi se Drugi svjetski rat nastavlja nakon neuspješnog iskrcavanja saveznika u Normandiji 6. lipnja 1944.
Revolucionarni mlazni borbeni zrakoplovi, na koje saveznici nemaju odgovora, brane Njemačku. Major Walter Murnau, čovjek od časti i nadareni Wunderwaffenov pilot, dobija odlikovanje od Adolfa Hitlera odobno. Murnau, prozvan Đavolji pilot, postaje ikona režima kojeg prezire. Pakao rata je uvijek oko njega dok se suočava sa neprijateljima sa obe sukobljene strane...
     Album 2: Pred vratima pakla
Progonjen Hitlerovom osvetoljubivošću Murnau se sa Hansom Rudelom, legendom Luftwaffea i Staljinovom noćnom morom, suočava sa Sovjetima. Pilotirajući Wunderwaffenima na Istočnoj bojišnici, pred njim se izneneada otvaraju vrata pakla...
Izdanje: Wunderwaffen Integral 1
Autori: Richard D. Nolane i Milorad Vicanović Maza
Izdavač: Deveta dimenzija
Žanr: Rat, Znanstvena fantastika
Godina izdanja: 2015.
Format izdanja: Tvrde korice
Broj stranica: 112
Dimenzije: A4
Boja: Crno-bijelo

Renato Vladimir Renky

     Sarajevski atentat
Drugo strip izdanje koje će biti pretstavljeno, opet u nakladi Devete dimenzije, je Sarajevski atentat.
Radi se o zbirci od 16 stripova, na temu Prvog svetskog rata, od kojih je 15 premijero objavljeno u ovom izdanju. 10 priča je na ćirilici, a 6 na latinici. Sarajevski atentat zajednički je rad mnogobrojnih strip autora iz Republike Srpke, Hrvatske i Srbije. Na 146 stranica, A4 formata, su kombinirani crno-bijeli i kolor stripovi. U izdanju se nalazi i opsežan tekstualni osvrt na Prvi svjetski rat.
Na Prvom mostarskom strip vikendu biti će dvojica od mnogobrojih autora Milorad Vicanovic Maza i Zoran Pejic pa ćete moći pokupiti potpis i posvetu.
Izdanje: Sarajevski atentat
Autori: Više autora
Izdavač: Deveta dimenzija
Žanr: Rat
Godina izdanja: 2015.
Format izdanja: Tvrde korice
Broj stranica: 146
Dimenzije: A4
Boja: Crno-bijelo/boja

     Valkira
Valkira je djelo autorskog dvojca Sylvain Cordurié (scenario) i Drazen Kovacevic (crtež).
Valkira je originalno izdana, kao serijal pod nazivom L’Epee de Feu, za francusku izdavačku kuću Soleil. Serijal se sastoji od, na žalost, samo dva albuma, ali su zato dovedena do savršenstva kako scenaristički tako i crtački. Prvi album Walkyrie T1: Froid comme la mort izlazi 2012. godine, a drugi Walkyrie T2: Le Dixieme monde 2014. godine. Iste godine izlazi, u formi integrala, kao luksuzno kolekcionarsko izdanje u nakladi nezavisne izdavačke kuće LesSculpteursDeBulles.
Na našim prostorima Valkiru zajedničkim snagama, 2014. godine, izdaju System Comics i Lavirint u formi crno-bijelog integrala. Integral sadrži oba albuma (album 1: Kao smrt hladno i album 2: Deseti svet) te dodatne stranice sa skicama i ilustracijama.
Valkira je inspirirana nordijskom mitologijom. Univerzalna, svevremenska, tema o borbi dobra i zla, Davida i Golijata. Kovačević je maestralan. Analiza i karakterizacija likova, govor tijela koji vodi priču na način da je riječ suvišna te prikaz masovnih scena svrstavaju table Valikre u jedne od najboljih u mitološkom žanru francuske škole stripa.
Ljudi, bogovi, vilenjaci, divovi, valkire, Yggdrasil, Asgard, Vanaheim, Alfheim, sve na jednom mjestu. Majstorski ispričano i nacrtano! Treba li bolja preporuka od ove?!
Izdanje: Valkira integral
Autori: Sylvain Cordurié (scenario) i Drazen Kovacevic (crtež)
Izdavač: System Comics i Lavirint
Žanr: Fantasy, nordijska mitologija
Godina izdanja: 2014.
Format izdanja: Tvrde korice
Broj stranica: 128
Dimenzije: Prošireni A4
Boja: Crno-bijelo

  ...Strip i ilustracija.

četvrtak, 1. decembar u 18:00,
Srećna galerija SKC Beograd:
LINIJE FRONTA – PRVI SVETSKI RAT 1914-1918. /
KNJIGA ČETVRTA (System Comics Beograd 2016.),
OTVARANJE IZLOŽBE RADOVA IZ ISTOIMENOG
STRIP ALBUMA
(izložba traje do 14. decembra 2017. godine)
Autor postavke: Igor Marković, urednik izdanja

četvrtak, 1. decembar u 19:00,
Velika sala SKC Beograd:
PROMOCIJA STRIP ALBUMA LINIJE FRONTA –
PRVI SVETSKI RAT 1914-1918. / KNJIGA ČETVRTA
(System Comics Beograd 2016.)

Izdavačka kuća System Comics, kao laureat Međunarodnog Salona stripa SKC Beograd 2016. tj. dobitnik Salonovog Priznanja za najboljeg izdavača domaćeg stripa 2015/2016, u želji da opravda dobijenu nagradu, nastavlja sa izdavanjem albuma u serijalu Linije fronta koji u sebi sadrže kratke priča domaćih autora, na temu Prvog svetskog rata.

Ovaj serijal započet je još 2014. godine u okviru Programa obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata 1914-2014 u Srbiji i Misije za obeležavanje stogodišnjice Prvog svetskog rata 1914-2014 u Francuskoj.

Strip serijal Linije fronta se tematski bavi životom na frontu i svakodnevnim životom ljudi tokom Velikog rata. Samo prvi album se sastoji od deset kratkih priča koje je napisalo pet francuskih i pet srpskih scenarista, sve to u ilustraciji deset srpskih crtača. Drugi tom donosi priče ukupno 20 autora (crtača i scenarista) a treća knjiga priče 21 autora.

U serijalu su zastupljena zvučna imena evropskog stripa, poput Rodolfa, Bruna Falbe, Filipa Zitke, Alekse Gajića, Zorana Janjetova, Zografa, Dražena Kovačevića, Darka Perovića i drugih. Predgovor za prvi album serijala Linije fronta pisao je istoričar Žan-Pjer Verne, ujedno i scenarista albuma Prokleti rat! proslavljenog francuskog strip autora Žaka Tardija.

U ovom, četvrtom po redu, albumu objavljeno je devet priča. Opet je tu sada već svima poznat scenarista Milenko Mišić čije su priče najzastupljenije u ovom serijalu. Tu je i Milan Konjević, na neki način povratnik u svet stripa. Publika ga dobro poznaje po serijalima Divlja magija i Faktor 4. Ostali autori zastupljeni u četvrtom izdanju Linije fronta kao i na ovoj izložbi povodom njegove promocije su: Predrag Đurić, Tiberiju Beka, Branko Tarabić, Nebojša Pejić, Aleksa Gajić, Ivan Stojković, Danilo Šarenac, Dragan Jovanović, Velibor Stanojević, Igor Stojanović, Marinko Lebović i Radislav Vasić.

Mali kuriozitet ovog izdanja je i saradnja izdavača System Comics sa Radiovizijom koja je za ovo izdanje  ustupila svoje materijale za priču Gvozdeni puk.

  ...na Knjižnem sejmu.

V nedeljo 27. novembra vas vabimo na Knjižni sejem, na druženje z Zoranom Smiljanićem.

Pogovor z njim bo ob 14:00 v Debatni kavarni v prvem predverju, ob 15:00 pa bo podpisoval svoje stripe na štantu Strip.art.nice Buch v drugem predverju.

Ob nakupu Hardfuckersov ali Družinskih zgodb si boste kot darilo lahko izbrali eno od knjig:
– Toto/Lovro Matič: Sokol in golobica HC
– Tomaž Lavrič: Slepo sonce
– Kemal Kurspahić: Zločin ob 19:30
– Jurij Gustinčič: Nismo angeli
– Boštjan Napotnik: Konzum
– Marko Zorko: Knjiga mrtvih

  ...Izjave 10-letja.

Izšla je druga knjiga Izjav 10-letja 2006-2016 Tomaža Lavriča. Vabimo vas na predstavitev s podpisovanjem in vodenim ogledom murgeljskega podzemlja. Cena druge knjige je 25 €, če pa si boste privoščili še prvo, vam bomo to ponudili po akcijski ceni s 76% popustom, paket obeh vas bo stal 30 €. Vidimo se v četrtek, 1. decembra ob 19:00 uri.

Dogodek je del kulturnega programa knjigarne, ki ga sofinancira Javna agencija za knjigo Republike Slovenije.

  ...od petka u Francuskom institutu.

Kako je svojevremeno najavio na našem portalu, proslavljeni novosadski strip-crtač održaće uskoro prvu samostalnu izložbu u rodnom gradu.
Otvaranje prve samostalne izložbe ovog akademskog slikara i proslavljenog crtača stripova najavljeno je za petak, 25. novembar (19.30), a tom prilikom Nenadov će nam predstaviti dvadesetak strip-tabli, rađenih u crno-beloj tehnici i u koloru.

Trilogiju "Legenda o Isu", prema scenariju Žan-Lik Istina, nacrtao je Dejan Nenadov, a ovaj strip je s velikim uspehom objavljivan u Francuskoj u periodu od 2011. do 2014. godine. Usledila su izdanja u Holandiji i Italiji, a u septembru 2016. godine ova epska saga, inspirisana keltskom, bretonskom mitologijom, objavljena je u integralnom izdanju na srpskom jeziku u prestižnoj ediciji "Visoki napon" novosadske izdavačke kuće Komiko.

Da podsetimo, Francuski institut u Novom Sadu nalazi se u Pašićevoj ulici broj 33.

www.mojnovisad.com/vesti/strip-izlozba-dejana-nenadova-od-petka-u-francuskom-institutu-id12878.html
www.facebook.com/events/197578210699167/

Živorad Radivojević je rođen je 12. 03. 1965. godine u Inđiji. Stripom se bavi od 1981. godine. Osamdesetih je upisao Školu za grafički dizajn Bogdan Šuput u Novom Sadu. Nakon toga aktivno se bavi slikarstvom, ilustracijom i muzikom. Na strip-konkursu sarajevskog magazina za za strip SAF je osvojio prvo mesto sa stripom Apači, koji je 1985. godine objavljen u ABC stripu pod drugim naslovom Žedna zemlja. Osvojio je i nagradu Jugoslovenskog konkursa za mladi strip YU STRIPA iz Gornjeg Milanovca, sa stripom o narodnooslobodilačkoj borbi, kao i treće nagrade na konkursu novosadskog Foruma za strip Tarzan. Za časopis za decu Vitez crta mnoge ilustracije i stripove za decu: Miloš Vitez, Nedeljko Debeljko, Zorka Smorka i Zekan Zvekan. Od 2009. radi za strane izdavače. Objavio je tri toma stripa ONE za izdavačku kuću Lombard i dva albuma stripa Cyber za Solej, oba serijala prema scenariju Silvena Kordurija. Zatim sa scenaristom Žan-Lik Istinom radi na serijalima Alice Matheson i World War Wolves.

  Intervju: Živorad Radivojević

Ko je Živorad Radivojević?
U duši veliko dete koje voli život, porodicu, ljude i umetnost u skoro svim njenim oblicima.
Čovek koji voli prirodu, boravak u njoj na pecanju sa svojom suprugom. Savet svim novopečenim mladoženjama koji vole pecanje: pitajte buduću mladu da li voli da peca i onda nema zime!

Rođeni ste i odrasli u Inđiji. Čega se najradije sećate iz detinjstva?
Svega se rado sećam! Život u Inđiji je bio dobar za odrastanje. Većina ulica su bile neasfaltirane, bilo je mnogo dudova i bagrenja, igara u prašini ili blatu posle letnje kiše. Bilo je to  pravo zadovoljstvo za klince. Okupljali smo se u grupice koje su organizovano tamanile komšijske trešnje. I, naravno - podela na kauboje i indijance...

Kakva je Inđija bila u to doba, a kakva je danas?
Svaki period ostavlja svoj pečat i lepe uspomene. Inđija je danas lep gradić sa uređenom infrastrukturom, letnjom scenom sa koncertima i pozorištem na otvorenom.

Kada ste prvi put došli u kontakt sa stripom i šta ste najradije čitali u detinjstvu i mladosti?
Jako sam voleo da čitam Flaš Gordona i Princa Valijanta. Tu se negde provlačio i Tarzan, zatim Iznogud i Umpah Pah. Naravno i Asteriks i Talični Tom. Bilo je dosta toga u kolekciji moga oca, koja je neslavno završila ko zna gde, pozajmljivanjem drugarima.

Da li ste pratili Bonelijeve junake, odnosno Lunov magnus strip i Zlatnu seriju?
Naravno! Skoro sve... Secam se kako sam nedelju dana odlazio do trafike na ćošku, da bih kroz staklo gledao novi broj Zagora - Cudoviste iz mocvare! Kada sam napokon iskukao pare od mame, čitao sam ga polako, da mi duže traje i sa uživanjem iznova i iznova. I razmena stipova je bila pravi doživljaj.

Kako je teklo Vaše dalje školovanje?
Osamdesetih sam upisao Školu za primenjenu umetnost Bogdan Šuput u Novom Sadu. Upoznao sam dosta kvalitetnih stripadžija i slikara. U to vreme dosta ljudi je pokušavalo ili već crtalo za neku izdavačku kuću. Zajedno smo se okupljali i razmenjivali iskustva u stvaranju te magije.

Kada ste počeli da se bavite stripom?
Još kao dete sa nekih 12 - 13 godina... Sećam se da mi je drugar prepričavao film Frankenštajn protiv Vukodlaka. Toliko mi ga je slikovito opisao, da nisam ni morao gledati film! Uzeo sam praznu svesku A4 formata i nacrtao svoj prvi strip, hemijskom olovkom. Čuvam ga i dan-danas.

Ko je imao najveći uticaj na Vaš rad u stripu?
Uzori su mi bili Foster i Rejmond, a za školovanje crtanja stripa Bojan Kovačević i moj otac Slobodan Radivojević - Sremac.

Kada i gde ste objavili prvi strip?
Moj prvi objavljen strip je bio Apači, koji je osvojio prvo mesto na konkursu jednog sarajevskog magazina, mislim da se zvao CFS ili SAF. Imao sam jedan primerak objavljenog stripa, ali ko zna gde je završio. U ABC stripu je štampan 1985. godine pod drugim naslovom - Žedna zemlja.
A na Nagradnom konkursu za mladi jugoslovenski strip  osvojio sam nagradu za strip sa temom iz Narodnooslobodilačke borbe. Ne sećam se da li je štampan. Tu su nagrađeni, ako se ne varam, i Dejan Nenadov za naučnofantastični strip, Vladimir Krstić Laci i Dragan Lazarević.

Sa svega 19 godina osvajate treće mesto na Forumovom konkursu za crtače serijala Tarzan. Koliko vam je značio taj uspeh i zašto ta epizoda nije objavljena?
Zapravo, imao sam 16 ili 17 godina. Naravno da mi je mnogo značilo! Vetar u leđa, a posle toga razočarenje. Ni danas ne znam za razlog zasto me ekipa nije pozvala da nastavimo sa radom na serijalu. Isto je bilo i sa Bojanom Kovačevićem, koji je osvojio prvo ili drugo mesto na konkursu.

Šta se dalje dešavalo sa Vasom strip karijerom - tokom osamdesetih i devedesetih?
Već tih nesrećnih devedesetih, godina sankcija i zatvaranja izdavačkih kuća, a posle razočarenja u strip-mašineriju vezanu za Tarzana, batalio sam strip i okrenuo se slikarstvu i ilustraciji. Takođe i muzici.

Početkom dvehiljaditih započinjete saradnju sa dečjim časopisom Vitez. Možete li reći nešto o stripovima koje ste tamo objavljivali?
Sam časopis je bio mesečnik. Mimo četiri stripa na kojima sam radio, uz svesrdnu pomoć moje supruge Tanje, radio sam i na ilustrativnom delu, ponekad i na naslovnim stranama i posterima. Stripovi su bili komičnog sadržaja, svaki je imao samo po jednu stranu. Zekan Zvekan kao srpski Duško Dugouško, Zorka Smorka, kao tinejdzerka, Nedeljko Debeljko (po ideji i liku Nedeljka Popadića, pesnika koji je pokretač časopisa), i Miloš Vitez - nas Princ Valijant.

Kako je došlo do saradnje sa Lombardom?
Posle skoro dvadeset godina pauze, glavni krivac mojem povratku stripu je Bojan Kovačević, koji me je preporučio Čabi Kopeckom. Stigla je prva proba za serijal ONE scenariste Silvena Kordurija.

Kako je tekla saradnja sa Kordurijem?
Silven je posvećen, zahtevan i veoma precizan u opisima, tako da nema lutanja, što mi je u nekim slučajevima olakšavalo, a u nekim otežavalo rad. Sve u svemu, bio je veoma strpljiv sa mnom i zahvaljujem mu se na tome.

Na kakav je prijem naišao Vaš strip-serijal ONE?
Sasvim zadovoljavajući, s obzirom na to da mi je to prvenac na francuskom tržištu. Iznenadio sam se koliko je bilo ljudi na prvom potpisivanju. Bio sam ubeđen da niko neće stati ispred mene sa albumom u ruci!

Šta je dovelo do prelaska iz Lombarda u Solej?
Mislim da je tu uticalo više faktora. Nisam siguran za tu njihovu odluku, ali serijal od tri knjige je sasvim OK. Posle toga na jednom festivalu Silven me je upoznao sa Žan-Lik Istinom i tada je krenula saradnja sa Solejom.

Prikljućili ste se radu na serijalu CYBER. Kakva su iskustva iz ovog perioda?
To je bilo novo polje za mene, takozvani SF SYBER PUNK. Morao sam dosta da radim na dizajnu odela, oružja, raznih vozila, grada budućnosti, raznih enterijera i eksterijera. Ali sve je to jedna dobra škola.

Trenutno radite na serijalu Alice Matheson, ovaj put sa Istinom. Koliko se saradnja sa njim razlikuje od saradnje sa Kordurijem?
Saradnja sa Istinom je dobra, mala razlika je što on daje kraće opise scene i ne potencira toliko na svakom planu kadra kao Silven. Ali, istini za volju, kod obojice sam imao dovoljno slobode za samostalno izražavanje. Na serijalu Alice Matheson sam radio na drugom i trećem tomu. Nakon toga Žan-Lik mi je predložio rad na World War Wolves. Nedavno sam završio rad na trećoj knjizi. Prve dve je crtao Kiko Duarte.

Koliko imate slobode u izražavanju sopstvenih ideja u stripu?
Na francuskom tržistu uglavnom postoji pravilo da njihovi scenaristi pišu, a vi crtate. Retko ko ima priliku da radi čisti autorski strip i samim tim ima punu slobodu u radu. Ali, i scenaristi i crtači nalaze kompromis, tako da ipak postoji dovoljno slobode u kreiranju.

Koliko pratite domaću strip-scenu?
Veoma malo, ali znam za rad Marka Stojanovića i mnostvo dobrih crtača okupljenjih u Vekovnicima i Beskrvnima. Znam i za rad Igora Markovića i njegov System Comics i za Vladu Vesovica i njegovu školu stripa. Sjajno je to što ljudi rade za strip.

Kako biste ocenili situaciju o domaćem stripu?
Situacija je teška za domaći strip. Mnogo entuzijazma i rada na mišiće da bi se održao. Svaka čast!

Koji stripovi (domaći i strani) su Vam privukli najviše pažnje poslednjih godina?
Rekao bih pre svega stripovi iz majstorskih radionica Bojana Kovačevića, Milana Jovanovića, Dražena Kovačevića, Lea Pilipovića i Lacija, Gradimira Smuđe, Darka Perovića, Alekse Gajića, Mirka Čolaka i još podosta nasih talentovanih autora iz Srbije.
Tu su i Markovi Vekovnici i Beskrvni i rad na stripu povodom 100 godina od početka Prvog svetskog rata, u saradnji sa Francuskim institutom, a od stranih ima dosta toga , istakao bih rad Rikarda Federičija Jurija Žigunova i Olivijea Vatena.

Jedno vreme ste se aktivno bavili muzikom?
Da i to je bio lep period mog života. Malo crtkaš, malo svirkaš i zlo ne misliš!

Godinama ste se uspesno bavili slikarstvom. Da li još uvek imate vremena za slikanje?
Jako malo, ali trudim se ponekad da povučem neki potez bojom.

Koliko se u Inđiji zna za Vaše uspehe?
Niko u svom selu nije baja! Sasvim dovoljno, a i zavisi šta ljudi smatraju pod nečijim uspehom.

Da li ste u kontaktu sa drugim inđijskim autorima stripa?
Da, sa Bojanom Kovačevićem.

Kakav je odnos drzave prema kulturi?
Nisam čuo da postoji neki odnos... Možda malo u nekim drugim poljima umetnosti, ali u stripu koliko ja znam, nema ga. Iz Srbije ima preko 40 strip-autora koji rade kojekude u svetu i pozivaju nas na brojne festivale kod njih. Mi smo svojevrsni ambasadori svoje zemlje, tamo nas dosta cene i pišu o nama. Kod nas, mrka kapa.

Kako vidite svoju karijeru za deset ili dvadeset godina?
Iskreno, ne znam ni za sledeću godinu. Bože zdravlja, dobar pogled i mirna ruka, a za ostalo ćemo lako!

Vaš moto?
Voli i poštuj svoju porodicu i iskrene prijatelje, budi fer, radi pošteno.

  ...petak, 25.11.2016.

Na novom novembarskom Fijuk sajmu očekuje vas niz zanimljivih sadržaja: Promocija stripa „Mali cirkus”, izložba Nikole Jovanovića, alijas UJO-a (umetnik je odsutan): pod nazivom „(Mlako topli) Tunel odsutnosti” a nove naslove su nam pripremili anarhija/ bok 45 i Bubašvaba Pres, Burevesnik, Deve… Fijuk crnom bojom na vašim majicama od 18-20h štampa rad Joškina Šijana, a po starom dobrom običaju tu su zanimljivi zalogaji Jo’s Angels, slaganje slagalice sa Pazl svetom Srbija, novi „Denićevi dani”… Dođite da uživate u ovoj raznovrsnoj ponudi stripova, knjiga, bukleta, plakata, fotografija, odeće, aseksoara, hrane… uz performans koji nam je najavio nesvakidašnji bend Grmeč i već dobro poznat, a uvek nov, Skreč majstor Ljuban.

Vidimo se 25.11, 5-ak u 5, CUK Imago, ULAZ BESPLATAN! (iz Dečanske 19, i od 20h iz Ulične galerije), dođite, svratite, ostanite, pozovite prijatelje

ivent na Fb sa spiskom izdavača i izlagača: www.facebook.com/events/904853186281472/?active_tab=about
Promocija knjige: www.siriusproduction.rs/
Skreč majstor Ljuban: www.facebook.com/SKRECh-MAJSTOR-LJUBAN-428139193961190/?fref=ts

  ...32. Slovenskem knjižnem sejmu!
  Cankarjev dom (Drugo preddverje),
  Ljubljana, 23. - 27. 11. 2016.

POZOR, HUDI STRIPI!
Začenja se 32. slovenski knjižni sejem in na njem bo tudi letos prisoten Stripburger! Med 23. in 27. novembrom nas poiščite in obiščite v podzemlju Cankarjevega doma – naša sejemska stojnica se nahaja v sklopu Bazarja malih založnikov v Drugem preddverju. Obljubljamo, da se bo le-ta šibila tako od svežih kot že dodobra uležanih stripovskih poslastic po prijaznih cenah!

STRIPBURGER V ŽIVO!
Pridružite se nam tudi na naših dogodkih v Debatni kavarni in Forumu za obiskovalce!
-petek, 25. 11. 2016, 17.00-17.30, Forum za obiskovalce (Drugo preddverje Cankarjevega doma)
Inferno - stripovska predelava literarne klasike
Roman v stripu Inferno Marcela Ruijtersa je navdihnilo zimzeleno delo evropske književnosti – Božanska komedija Danteja Alighierija. O Ruijtersovem Infernu, pa tudi o izzivih in prednostih "ustripljenih" klasičnih del literarne umetnosti se bosta pogovarjala Bojan Albahari, član uredništva revije Stripburger, in Mateja Seliškar Kenda, prevajalka stripa.
-sobota, 26. 11. 2016, 14.00-15.00, Debatna kavarna (Prvo preddverje Cankarjevega doma)
Strip: navodila za uporabo
Strip je lahko zabava, umetniška forma, učni pripomoček ali pa vse to naenkrat. Kako bralci dojemajo in berejo strip? Na kakšne vse načine se lahko uporablja strip? Je v stripu prihodnost družbene komunikacije? O stripu in njegovih rabah se bodo pogovarjali  Ciril Horjak a.k.a. Dr. Horowitz, Matej Kocjan-Koco, Katerina Mirović in Bojan Albahari (moderator).

SVETA JEZA V NOVEM MESTU
večmedijska skupinska razstava, stripalbum
galerija Simulaker, Novo mesto
Odprtje: četrtek, 24. 11. 2016, ob 19.00 (do 10. 12. 2016)
BESEDILO: Vinko Möderndorfer // STRIP, OBJEKTI, INSTALACIJE, KOLAŽ: Boris Beja, DK, Lenka Đorojević, Neža Jurman, Marko Kociper, Marko A. Kovačič, Rok Mohar, Ana Pečar, Matej Stupica, Andrej Štular, Uroš Weinberger // GLAS IN ZVOK: Miha Zadnikar, RV Maček, Arnold Marko, Rok Kušlan in Franci Rainer
Več o razstavi tukaj.

  ... ili razbarušena garaža budućnosti
  - „Hermetička garaža“ Moebiusa;
  izdavači „Darkwood“ i
 „Čarobna knjiga“, 2015;

U svetovima (samostalnim ali spojenim) naučne fantastike, stripa, ilustracija i filma, s kraja XX i početka ovog veka ime ingenioznog Mebijusa (Žan Žiro, 1938-2012) spada u sam vrh najuticajnijih stvaralaca. Samostalno i u saradnji sa drugim autorima, među kojima je, opet, najznačajniji Alehandro Žodorovski, Mebijus je pred nastupanje Novog milenijuma uspeo da stvori/iscrta nadahnuti, inventivni portret/prepoznatljivi vizuelni identitet budućnosti. Naime, kao i sve ljudske rabote i umetnost(i) ima(ju) svoje razvojne faze i (brže ili sporije) prolazne mode. Uspostavljanje takvih obrazaca u osmišljavanju određenih tema daje stvaraocima početne (sigurne) repere za rad a konzumentima pomaže u „trošenju“ umetničkih proizvoda. U svetovima vizuelne naučne fantastike prve polovina XX veka jedan od najatraktivnijih obrazaca bila je tzv „barokna fantastika“ iz stripa „Flaš Gordon“ Aleksa Rejmonda koja je mešala klasicističku kitnjastu arhitekturu i modu sa „art deko“ manirom uz futurističke dodatke. Naučna fantastika Zapadnog sveta prvih posleratnih decenija bila je naklonjena strožijim, svedenijim linijama bez mnogo detalja ali uz puno svetlucavog aluminijumskog sjaja a sve na talasu propagiranih ideja o moćnim tehnologijama koje će na Zemlji (barem u njenom kapitalističkom delu) do 2000. godine stvoriti „potrošački raj“. Kako se ovaj mitski datum približavao a stvarnost demantovala optimistične želje i naučna fantastika je postajala mračnija i oporija a njen vizuelni lik sve ružniji, zapušteniji i prljaviji - kao u filmu „Blejd raner“ Ridlija Skota po romanu „Sanjaju li androidi električne ovce?“ Filipa K. Dika; ovaj se trend nastavio i u eri najveće popularnosti kiber-panka (koji je „predviđao“ budući svet krajnje siromašnih i obesno bogatih). Ako je budućnost i bila lepa ta je lepota krila fatalne usude kao na primer u romanu i filmu „Loganovo bekstvo“. Susret sa drugim bićima iz svemira mogao je biti veličanstven, bar u filmovima „E.T.“ i „Bliski susreti treće vrste“, manje lep u „Čoveku koji je pao na Zemlju“ ili upečatljivo smrtonosan kao u „Osmom putniku“ i kasnije u „Predatoru“.

Mebijusova samosvojna vizuelna verzija budućnosti široko je prihvaćena kako od strip čitalaca tako i od kolega po peru. U njoj ima tehnologije ali i mnogo slobodne prirode, mračnih tonova kao i vilinske lepote, mnogo strogog i još više infantilnog. Lako je prepoznati njegove impozatne svemirske brodove, ogromne gradove na bezbroj nivoa ali i prepotopske ruševine hramova. Njegovi astronauti hodaju pored božanstva, bezazlenih alijena i ljudskih kreatura sa smešnim kapama i šeširima. Trivijalno i ezoterično, svakodnevno i krucijalno mešaju se jednako uspešno kao i sofisticirane aluzije sa gegovima. Pomenuti Žodorovski, pisac, filmski režiser, mistik i poznavalac egzotičnih veština, sa kojim se Mebijus upoznao 1976.g. tokom priprema za film „Dina“ (po romanu Frenka Herberta), koji nikad nije realizovan, mnogo je uticao na njega i to je nesporno i vidljivo u njihovim zajedničkim radovima, ponajviše u famoznom serijalu o Inkalu. No, i sam Mebijus je bio izvanredna ličnost i talentovan pripovedač o čemu svedoče već njegovi prvi albumu „Kita mahnita“, „Arzak“, „Long Tomorrow“ i, svakako, „Hermetička garaža“. Kako sam Mebijus kaže „Garaža“ je započeta 1976.g. slučajno, bez ikakve namere i unapred smišljene ideje. Svaki nastavak, objavljen u magazinu „Metal irlant“ („Metal Hurlant“), bio je iznenađenje najpre za Mebijusa a onda i za čitaoce; vidljivo je to i u šaljivim rezimeima na početku epizode koji kažu: „Svašta se još može dogoditi u hermetičkoj garaži“, „Danas nema ništa od rezimea!“, „Rezime budućih poglavlja: pokoji geg... misterija će se produbljavati...“, „Rezime: nešto dosad neviđeno...“. Priča je krivudala, zapinjala, pokušaji objašnjenja dotadašnjih nastavaka samo su dodatno zapetljavali dešavanja, baš kao i pojave novih ličnosti. Rezultat svega - vidljivo je to kada se sve epizode skupe između korica jedne knjige, kao ove u izdanju „Darkwooda“ i „Čarobne knjige“  - razbarušena je priča koja se ponekad zadovoljava lepim slikama rađenim različitim manirima (od krokija do preciznih, crticama i tačkicama bogatih crteža-studija), ponekad akcenat stavlja na vrcave dijaloge ili posprdne rečenice (kakva je samokritična „Mebijus je poklonik skandala!“) te na iznenađenju, rešenju koje je potpuno neobično ili čak apsurdno. Stoga „Garaža“ podseća na automatske tekstova nadrealista - svojevremeno je Breton „veliki papa nadrealizma“ uveo pisanje automatskih tekstova kao test koji bi polagao svaki pisac nameran da pristupi pokretu; da je Mebijus bio u takvoj situaciji svakako bi ispit položio sa odličnom ocenom. Potpuna sloboda ovog dela je i svojevrsni čin subverzije prema naučnoj fantastici kao žanru za koji važi da je vrlo racionalan, naučno utemeljen i promišljen. Mebijus se lako poigrava uobičajenim situacijama i žanrovskom ikonografijom (posebno superherojima), odnosno sprda sa pseudonaučnim izrazima koji bi trebali da svemu daju „važnost“ i „težinu“. Ta zdrava doza humora oplemenila je čitavu priču darujući joj veću živost nego što je imaju mnoga pompezna dela. Jer, budućnost nije samo ozbiljna, mudra, prepuna teških i sudbonosnih odluka; u njoj mora biti mesta za sasvim obične ljude, za one koji su nespretni i kolebljivi, koji ne uspevaju da ispune ni jednostavne a kamoli teške zadatke, koji ne shvataju šta su velike istine i prioriteti (na ovom tragu nastaće kasnije i nespretni detektiv Džon Diful iz „Inkala“). Konačno, Mebijus je u „Garaži“ dokazao da nesputani ludizam može postojati u naučnoj fantastici i da nije umetničko „sredstvo“ manje vrednosti. Vreme proteklo od prvog objavljivanja ovog dela do danas nije „Hermetičkoj garaži“ umanjilo svežinu i duhovitost već je, naprotov, potvrdilo da je reč o remek-delu stvorenom rukom velikog majstora. Mebijusove vizije budućnosti, vizuelno dopadljive ali i uznemirijuće, kontraverzne i razgaljujuće i dalje su ostaju neprikosnoveno ubedljive i aktuelne.

(„Dnevnik“, 2016)

Pozivamo vas na promociju treće knjige integrala Veliki Blek. Biće prisutni autori, Bane Kerac, Sibin Slavković, Svetozar Obradović, Paja Koza i ostali. Iskoristite priliku da se družite sa legendama domaće i svetske strip scene uz potpisivanje albuma. Da se stariji podsete, a mladji nauče po nešto... Zainteresovani će biti u prilici da kupe album po promotivnoj ceni od 800 din.

Mesto: klub Crna Ovca • Adresa: Kralja Aleksandra 10, I sprat • Vreme: 19 h

Leonid Pilipović je rođen 26. Juna 1969. godine u Subotici. Oženjen je Biljanom i otac dvoje dece. Završio je Srednju školu za dizajn Bogdan Šuput u Novom Sadu i diplomirao na odseku grafike i knjige u klasi prof. Bogdana Kršića, na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu. Stripom se počeo baviti još u osnovnoj i srednjoj školi pod jakim uticajem tadašnje zagrebačke strip scene, odnosno grupe Novi kvadrat U početku objavljivao uglavnom po lokalnim fanzinima (Trt, Stroj, Ples Slomljenog Dupeta Na Vetru, Šuljev Zabavnik, Meteor...). Prvi ozbiljni strip objavljen u časopisu Mladost 1988. godine. Kasnije, objavljivao po strip časopisima kao što su Patak, Tron, Striper, Patagonija, Stripoteka...Učestvovao na međunarodnim  strip-projektima sa anti-ratnom tematikom: The Dignity Of A Human Being is Vulnerable, Signed by War, i Sperminator, zidni strip magazin AUT! Aleksandrom Zografom i Wostokom (Srbija)...Kratke strip kaiševe objavljivao jedno vreme u subotičkim Danima. Zajedno sa Darkom Kovačevićem (Kowalsky), autor je kultnog stripa u kaiševima What's New In Da Zoo?, koji je skoro dve godine izlazio u subotičkom nedeljnom kulturnom vodiču Flash. Od 2004. profesionalno se bavi stripom. Za francusku izdavačku kuću Delkur nacrtao dve epizode (4. i 5.) serijala Tajna istorija prema scenariju Žan-Pjer Pekoa i sa istim scenatristom je uradio serijal pod nazivom Le Grande Jeu (6 epizoda). Uporedo, za Solej završio serijal Ravermoon scenariste Silvena Kordurija (3 epizode). Za Delkur je nacrtao jednu epizodu serijala Jour J (scenaristi Peko i Fred Dival). Stripovi su mu licencno objavljivani u SAD, Holandiji, Nemačkoj, Španiji, Italiji i Hrvatskoj. Bavio se i ilustracijom, dizajnom i tetovažom, kao i muzikom. Sredinom osamdesetih, kratko vreme bio član alternativne grupe Drama (gitara), a od 1990. do 1992. bio je gitarista benda Alegro. Bio je gitarista Džukela (1992 – 2002) i Goblina (1995, album U magnovenju). Od marta 2005. do 2011. bio član izvorne grupe Iskon (tambura, tarabuka, vokal) i, uporedo, član Bakoš Arpad kvarteta (tapan, tambura, tarabuka). Od marta 2010. nastupa sa Slobodanom Trkuljom i grupom Balkanopolis (tambura, tapan). Trenutno je gitarista Goblina.

  Intervju: Leonid Pilipović

Ko je Leonid Pilipović?
Pročitajte intervju do kraja pa procenite sami.

Rođeni ste u Subotici 1969. Čega se najradije sećate iz detinjstva?
Starog dvorišta u centru grada tipičnog za Suboticu, gde se nekada nalazilo javno Fekete kupatilo. Tu u tom dvorištu smo živeli sve do 1977. godine. Bila su to lepa vremena, živelo se skromno, ali bezbrižno i u harmoniji sa prilično šarenim komšilukom. Bilo je tu nas nekoliko klinaca, dovoljno da nam ne bude dosadno, pa čika Ivan sa svojom malom farmicom papagaja, Eta-neni sa svojim malim psom Čepikom ... Pravi mali mikrosvet u strogom centru grada. Često posetim to dvorište kada prođem tuda... Budi lepe uspomene.

Šta je tadašnju Suboticu razlikovalo od danjašnje?
Ritam. Živelo se po nekom nepisanom protokolu, bez žurbe i nervoze… Sve je imalo svoje vreme i svrhu. Ljudi su se trudili da ne remete taj poredak. Danas Subotica sve više podseća na palanku pogubljenu u aritmiji i disharmoniji. Taj nekadašnji mir se negde izgubio, ispali smo iz koloseka. Kao i svuda, uostalom.

Kada ste prvi put došli u kontakt sa stripom? Koje stripove ste naročito voleli?
Još dok sam bio u zabavištu, mama mi je kupovala male Vjesnikove sveščice  Toma i Džerija i to je, mislim, bio prvi strip, koji sam više gledao nego čitao. Kasnije, u osnovnoj, u ruke mi je dospeo nedeljni dečji časopis Neven, koji sam od prvog broja uredno kupovao sve do kraja osnovne škole (i dan danas čuvam sve brojeve). A u njemu na poslednjoj strani – strip Lijanko Radiča Mijatovića, a unutra Troje nesalomivih i Poručnik Tara Baneta Kerca i kaiševi Miš Kosta Zorana Janjetova. Stvarno sam uživao čitajući ih. U to doba početkom ’80 tih, posle kratkog zanimanja za super heroje (u Eks almanahu) Spajdermena, Dardevila, Srebrnog Letača i ostalih, u ruke mi je dospeo Yu strip magazin i tu sam potpuno odlepio na tu ekipu Novog kvadrata - Kordej, Ilić, Zimonjić… To je bilo vreme Novog talasa u muzici, na koji sam se posebno primio, pa mi je takav stripski izraz savršeno odgovarao… Časopis Spunk sam posebno voleo, ali me je nervirao loš povez.

Da li ste pratili Bonelijeve junake i koje?
Ne. Nikada. Nije da nisam pokušao, ali nije išlo. Moj prvi komšija je bio pravi zaluđenik za Bonelijeve stripove, od njega sam uzimao u par navrata neke brojeve Zagora, koji mi se učinio najzanimljivijim, pa da probam da pročitam, ali jednostavno nije me privlačilo. Jedini broj koji sam pročitao od korica do korica bila je epizoda Beli tigar. Generalno, ceo problem koji sam imao sa Bonelijem bio je crtež, koji mi se nikako nije dopadao. Ja sam crtač, vizuelno doživljavam stvari i ako me crtež ne privuče, nema šanse da ja to čitam. Znam, to nije ispravan pristup, ali tako je kako je. Isto je i sa Alan Fordom. I dan-danas ne kapiram tu vrstu humora.

Srednju školu ste pohađali u Novom Sadu. Kakve su vam uspomene na Novi Sad?
Dve najlepše godine moje mladosti. Dao bih 10 godina života da mi se ponovi taj period od 1986-1988. To je, valjda, jedina škola iz koje učenici ne da nisu bežali sa časova, već nisu mogli kući da nas oteraju. Znali smo do kasno da „blejimo“ u školskom krugu, dok nas dobri domar Ostoja ne zamoli da idemo kući. Ekipa koju sam tamo upoznao uglavnom je bila navučena na francusko-belgijsku školu stripa. Moj najbolji ortak iz razreda Buca Popović bio je pravi fan Mebijusa i imao je zavidnu kolekciju njegovih originalnih albuma iz Francuske, koje sam tada prvi put u životu video. Kao i mnogi drugi, i ja sam bio potpuno očaran majstorijama Žana Žiroa, jednostavnim linijama, savršenim crtežom. Svi koji smo se tada ložili na stripove želeli smo da crtamo tako lako i jednostavno kao on, međutim brzo smo shvatili da put do Inkala vodi preko Bluberija, tj. da bi crtao kao Mebijus moraš prvo da prođeš školu Žana Žiroa. A to nije baš tako lako. Tada mi je, valjda, postalo jasno zašto se nikada nisam primio na Bonelijeve stripove.

Da li ste tada imali prilike da se sretnete i upotnate sa nekim od novosadskih autora?
Sama činjenica da idem u školu u koju su išli Zoran Janjetov, Dejan Nenadov i ostali mnogo mi je imponovala. Sećam se da smo moj drug Buca i ja jednom prilikom odlučili da radimo neke ilustracije za naslovne strane nekakvih Dnevnikovih kratkih romana raznih žanrova i da im ponudimo, pa šta bude. Odneli smo radove, a tamo nas dočeka niko drugi do veliki Gradimir Smuđa! Meni su se noge odsekle i da mi je neko tada rekao da ću 20 godina kasnije sa tim čovekom zajedno potpisivati albume na strip festivalima po Francuskoj, svašta bih mu rekao. Dnevnik je kupio jednu moju ilustraciju i to je bio prvi ugovor koji sam potpisao i dobio, za to vreme, pristojan honorar. Bio sam jako ponosan i pored toga što ta ilustracija nikada nije objavljena. Mnogo godina kasnije upoznao sam uglavnom sve novosadske strip velikane: Smuđu, Kerca, Janju, Nenadova, Radiča… Veliki majstori!

Prve stripove objavljivali ste u fanzinima Ples, Trt, Meteor, Šuljev zabavnik. Možete li reći nekoliko reči o ovim fanzinima i stripovima koje ste u njima objavili?
Jedini medij gde je u to vreme bilo moguće objaviti bilo šta bio je i ostao - fanzin. Nekako je sve to išlo uporedo sa mojim sve većim interesovanjem za muziku i većina stripova koje sam tada radio objavljena je u muzičkim fanzinima. Ono što si mogao da kažeš sa tri akorda na gitari, mogao si da kažeš na jednoj ili dve strane stripa u nekom underground fanzinu. Pravi Pank rok! Ples Slomljenog Dupeta Na Vetru bio je ozbiljan fanzin sa ozbiljnim recenzijama, tekstovima, intervjuima, uglavnom vezanim za underground scenu, a nekako najzanimljiviji bio je Šuljev Zabavnik, kojeg sam radio u saradnji sa Mokijem Stošićem iz Novog Sada. Ideja je bila da fanzin kompletno bude pisan rukom i to na ćirilici! Umesto fotografija bendova ja sam ih crtao. Bio je to težak posao, ali i dobra zabava u svakom slučaju.

U to vreme vaš rad je bio posebno inspirisan Novim kvadratom?
Upravo tako. Kao što sam ranije naglasio, sve je to bilo u paketu. Novi talas u muzici, Novi kvadrat u stripu. Potpuno drugačiji i slobodniji pristup, za razliku od konvencionalnog izraza na koji smo do tada bili navikli… A o temama da i ne govorimo. Sve što je unutar tebe bacaš na papir, bez cenzure, bez pravila, bez granica… Potpuna sloboda. Setimo se samo onog legendarnog stripa Mirka Ilića Zabranjeno… Proces, pank-bend iz Subotice napravio je pesmu na taj tekst, dok je recimo Igor Kordej fenomenalno odradio Ona Se Budi Šarla, pesmu Akrobate i Krokodile od Električnog Orgazma… Eto koliko je to sve bilo povezano.

Sa 19 godina objavili ste strip u Mladosti...?
Za to je zaslužan moj prijatelj, na žalost pokojni, Mirko Stoilkov, koji je bio tvorac Plesa i još nekoliko odličnih fanzina. Dosta smo sarađivali, pisao je scenarije za neke moje kratke stripove i objavljivao ih u Plesu. Između ostalog i taj strip koji je objavljen u listu Mladost je rađen po njegovom scenariju. On ga je bez mog znanja poslao redakciji Mladost dok sam ja bio na odsluženju vojnog roka. Ah koliko sam bio srećan kad sam dobio primerak časopisa!!! Imao sam osećaj da je svet moj. Objaviti takav strip u etabliranom časopisu, nije bila mala stvar.

Kako je izgledao vaš rad na stripu tokom devedesetih? Objavljivali ste uglavnom u Tronu, Patku, Patagoniji...? Kakva su vam sećanja na te stripove i taj period uopšte?
To su već vesele devedesete… Svi znamo šta se tada dešavalo. Upisao sam Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu i trebalo mi je neko vreme da se naviknem na tu brzinu i „vajb“ Beograda. Tada sam već počeo aktivnije da se bavim muzikom u bendu Džukele, pa mi pored akademije i studiranja, crtanje stripova baš i nije bilo u prvom planu. I pored sve te raštrkanosti nekako sam ipak našao vremena da naškrabam nešto, onako neobavezno, dok telefoniram, slušam muziku, isprobavam nove tuševe ili papire i sl. Masu tih škrabotina sam iz ne znam kog razloga sačuvao, a neke sam pokazao mom profesoru Rastku Ćiriću, koji je prosto odlepio i pitao me da li imam još toga. Ja sam mu doneo hrpu toga, on je to porazbacao po učionici i rekao: ovo je sjajno, pravimo izložbu! Nisam baš bio na čisto šta je tu za izložbu, ali odjednom svi ti likovi naškrabani sa svojim dijalozima, onako na gomili, kao u nekom sanatorijumu, dobiše smisao. I tako bi prva samostalna izložba u Galeriji Doma omladine Beograda u martu 1994. Nazvao sam je Strip – Ilustracije – Frustracije. Na moje veliko iznenađenje bila je jako dobro posećena i predstavljala je, na neki način, ispostaviće se kasnije, moju odskočnu dasku u svet stripa. Zahvaljujući toj izložbi upoznao sam mnogo ljudi iz te branše, pa je uskoro došlo do saradnje i sa Tronom, koji mi je objavio kratku avanturu na 10 strana po scenariju Dragana Savića pod nazivom Operacija Kilabongo. Posle tog sam sve manje crtao a sve više svirao...

Sa Milanom Pavlovićem i Željkom Radićem objavljujete 2001. strip Paranenormalno i paraneizmenično. Možete li reći par reči o ovom stripu, kao i o vašim saradnicima?
Milana Pavlovića (poznat i pod pseudonimom Mr. Stocca) poznajem još iz Srednje škole primenjinih umetnosti u Novom Sadu, išli smo u isti razred, a kasnije proveli i studije zajedno na istoj klasi. Jedan od važnijih ljudi u mom životu, ne samo zato što mi je i venčani kum, već što mi bez njega život u Beogradu ne bi bio ni izbliza tako zanimljiv, kao što mi je bio družeći se sa njim svih tih suludih godina. Sjajan crtač, ilustrator i neverovatno duhovit lik, bio je jedan od najboljih na klasi. Nismo se razdvajali svih tih godina, posećivali smo kolege sa drugih klasa da vidimo šta rade, išli na izložbe i koncerte uvek zajedno... Željko Radić (pseudonim BFVRP) je bio moj cimer i kolega sa klase slikarstva. Da bih njega opisao trebalo bi poseban intervju da radimo jer ga je teško opisati u par rečenica. Jedan od najzanimljivijih i najoriginalnijih ljudi koje sam u životu upoznao. Sva trojica, „udareni”, svak’ na svoj način, često smo se skupljali kod nas „na gajbi“ i crtali onako iz dosade, ali po principu „nacrtaš kadar i menjaš se” tako da dobiješ već započet strip koji moraš da nastaviš, pa kad uradiš drugi kadar opet se menjaš i tako u krug. Bez ikakvog dogovora oko scenarija, ideje... Tako smo ubijali vreme. Gomila tabli je nastala na taj način, neke je moj cimer odneo u Rumu odakle je inače, i rumsko Udruženje multimedijalne avangarde je to objavilo 2002. Jedna od tih „zajedničkih” tabli osvanula je i u Vremenu zabave.

Studirali ste u Beogradu za vreme raspada Jugoslavije. Kakve su vam uspomene na ovaj period i da li ste učestvovali u demonstra-cijama?
Sada iz ove perspektive posle 20 godina i nije mi bilo tako loše, s obzirom da su to najgore godine kroz koje je ova zemlja prolazila. Kao što sam ranije rekao, u početku mi je bilo teško da se priviknem, nisam poznavao mnogo ljudi, malo sam se kretao. Tek negde na trećoj godini kada je bilo ono najgore ludilo, bend Džukele je izdao prvi album i počelo je češće da se svira po Beogradu. Tu sam upoznao gomilu ljudi iz sveta muzike sa kojima sam se više družio nego sa kolegama sa faksa. Odlazilo se naravno na Akademiju, KST, išlo po svirkama... Sve u svemu, trudio sam se da se klonim sveopšteg ludila koje je virilo iza svakog ćoška. I mislim da sam nekako sam uspeo u tome, pre svega zahvaljujući ljudima kojima sam bio okružen. Sećam se i demonstracija, „Plišane revolucije”, ali mi je brzo dosadilo to smenjivanje napaljenih govornika, budućih poslanika. Protestno blejanje na Terazijama pretvorilo se u zajebanciju, počeo je rat, a Milošević nas je rasturao još narednih devet godina.

Tokom devedesetih aktivno ste se angažovali u antiratnom pokretu, kako i u stripu, tako i u muzici, uključujući stripove Signed by war i Sperminator...?
Tvorac projekata Signed By War i Sperminator bio je Novosađanin Momir Moki Stošić, malo pre sam ga pominjao kao idejnog tvorca Šuljevog Zabavnika. Čovek je, bežeći od narastajućeg ratnog ludila, „zapalio“ u Holandiju i tamo krenuo da radi te uglavnom antiratne projekte. Ja sam za Signed by War uradio jedan strip - Čiji je ovo grob?, kao i naslovnu stranu. Kasnije sam uradio još jedan kaiš za antiratni strip magazin AUT!#3 zajedno sa Edmondom Spirtsom, Marcelom Ruitersom, Peterom Pontiakom iz Holandije i Zografom i Wostokom iz Srbije.

Da li umetnik ima obavezu da reaguje na društvena zbivanja (kakva su bila ona koja su dovela do rata u Jugoslaviji) ili ima prava i da ćuti?
Umetnost ne sme da bude obaveza, nekako mi to ne ide zajedno. Ukoliko umetnik ima unutrašnju moralnu ili već neku drugi ličnu potrebu da reaguje, on to treba da učini bez zadrške, ali to NE sme biti nikakva obaveza nametnuta spolja. Naravno, ukoliko tu potrebu nema, ima pravo i da ćuti. Jednostavno, nemam stav o tome i tome i kraj priče.

Da li ste i pre susreta sa Čabom Kopeckim pokušavali da plasirate neke svoje stripove u inostranstvu?
Ne. Nisam imao tih ambicija nikada, nekako mi je to bilo previsoko... Ličilo mi je na priču o fudbaleru treće opštinske lige koji želi da igra za, recimo, Mančester Junajted. Ono... Preveliko je to za mene, nisam ja toliko dobar.

Kako je došlo do poznavanja sa Čabom i početka rada za Delkur?
Čaba je poznat kao vrstan poznavalac kako francuskog tako i domaćeg stripa i odlično je povezan sa gotovo svim većim izdavačima u Francuskoj. Često dolazi na ove prostore u lov” na talente, pokupi sve što misli da valja i predstavi to urednicima francuskih izdavačkih kuća. Tako se i mojih 10 tabli objavljenih u Tronu našlo na stolu nekog urednika i prvi poziv je usledio. Bila je 1995. godina, ako se ne varam, i ja sam taj poziv odbio. Čaba nije mogao da veruje da postoji osoba koja odbija životnu priliku o kojoj mnogi mogu samo da sanjaju, ali ja sam stvarno bio ubeđen da nisam dorastao tom poslu i da jednostavno neću moći da izguram to do kraja. Prevelik zalogaj.
Međutim, Čaba ne bi bio to što jeste da nije jako uporan, pa su pozivi usledili i godinu dana kasnije, pa opet za par godina, a ja sve vreme odbijam stalno tražeći razloge i opravdanja. Doduše, tada sam se već ozbiljno udaljio od crtanja stripova, posvetio se tetoviranju i muzici i nije mi padalo na pamet da se upuštam u tako ozbiljan posao pogotovo ne tako „zarđao”. Ali, Čaba nije odustajao. 2004. godine smo se konačno našli uživo po prvi put, jer smo ranije komunicirali isključivo preko telefona i ponovo je priča krenula od početka. Uspeo je da me ubedi da makar probamo, pa ako ne ide, nikom ništa i ja sam na tu bezbolniju varijantu pristao. Nakon par nedelja stigle su četiri strane scenarija za serijal Tajna istorija Žan Pjer Pekoa, uradio sam storyboard u olovci i poslao, ubeđen da će mi se zahvaliti na pokušaju i obećati da me neće više maltretirati. Grdno sam se prevario, bili su oduševljeni i evo maltretiraju me i dan danas!

Kakva su iskustva saradnje sa Pekoom na Tajnoj istoriji i Velikoj igri?
U početku nije baš bilo lako. Ja sam bio totalni početnik, nisam razumeo čak ni tu filmsku terminologiju, a Peko je prilično „škrt” što se pisanja tiče. On pažnju najviše posvećuje dijalozima,  dok su njegove deskripcije kadrova  veoma kratke i šture, jer nije vizuelac. On ostavlja na volju crtača da to vizuelno prikaže, što je u stvari sjajno, ali za mene kao početnika to je bila noćna mora. Danas, posle devet albuma koje sam crtao po njegovom scenariju, stvar je mnogo mnogo lakša, dobro se poznajemo. Iako ponekad malo konfuzan, Pekoov scenario se lako crta, ostavlja dosta prostora crtaču da sam reši problem. Sve u svemu, volim da radim sa Pekoom.

Kako je došlo do saradnje sa Kordurijem? Da li se rad sa njim razlikuje od rada sa Pekoom?
Došla je ponuda od Soleja da se radi jedan heroic fantasy serijal, što se meni učinilo jako zanimljivim, iako sam i dalje radio Veliku Igru sa Pekoom, pomislio sam: što da ne? Scenarista je bio Silven Korduri, sušta suprotnost Pekou, kada je reč o načinu pisanja. Sve je do najsitnijih detalja opisano i moram priznati nije baš bilo lako sve to upakovati; ali priča je bila fantastična, jako uz   budljiva, pravi fantasy triler. Silven je sjajan lik, uvek spreman za razgovor, hoće da pomogne i bila je prava satisfakcija raditi serijal Ravermoon sa njim.

Za deset godina saradnje sa Delkurom objavili ste 12 albuma i po tome ste jedan od najproduktivnijih autora iz Regiona. Šta vas razlikuje od drugih?
Uh, pa ne bih rekao da sam baš toliko produktivan. Pogledaj samo Kordeja i Mazu kako šišaju, obično oni jure scenariste da požure s pisanjem. Dobro, 12 albuma onako na gomili izgleda impozantno, veliki je to posao, ali ja ne spadam u one koji brzo crtaju, naporotiv, mislim da sam prilično spor u poslednje vreme. Jedno vreme sam radio dva naslova u isto vreme i to mi se pošteno obilo o glavu. Precenio sam sebe i svoje mogućnosti, mislio sam da mogu i posle tri godine rada na dva serijala istovremeno došlo je do pregorevanja. Tzv. burnout. Ali dobro, svaka škola se plaća, ja sam cenu platio i mislim da se više neću upuštati u takve avanture. Prilično je stresno. Jedan album godišnje i to je to. Ne znam šta me razlikuje od drugih, ne merim svoj rad prema drugome, a nije mi to ni važno. Svako ima neki svoj ritam i način rada.

Da li je rad na navedenim albumima samo rad ili zna da bude i uživanje?
I jedno idrugo. Sve zavisi i od scenarija. Postoje ti momenti kada baš i ne uživam dok crtam. Recimo, kada imam neku scenu gde dva-tri lika razgovaraju u kancelariji,  na tri-četiri strane. Zna da bude prilično dosadno, ali i to je deo posla. Ipak je uzbudljivije crtati kad se dva ratnika u oklopu dohvate na nekom stenovitom brdu i krenu da se „palijaju“. Da se razumemo: ovaj posao je jako težak, često i stresan, ali kad stigne gotov primerak iz štampe sve to zaboraviš i shvatiš koliko je u stvari lep posao kojim se baviš.

Da ste u mogućnosti, da li biste radili autorski strip ili sarađivali sa nekim od domaćih autora?
Sigurno, kada bih imao vremena kog u poslednje vreme baš i nemam, a i ne želim da mi se ceo život svede samo na crtanje. Tu je i muzika, radim povremeno omote za albume raznim bendovima, po koji plakat, dizajn za majice, svašta-nešto... U planu je da uradim nešto za Vekovnike sa Markom Stojanovićem, samo zbog mog nemanja vremena to planiranje već dugo traje... Ali, Bože zdravlja biće i toga.

Posebno je popularan strip koji ste radili sa Darkom Kovačevićem What's new in da zoo. Kako je došlo do ideje za ovaj strip i kako je izledala saradnja sa Darkom?
E, to je bila fenomenalna zezancija. Darko i ja smo imali ideju da u kulturni vodič kroz Suboticu Flash na poslednju stranu, gde se inače u svakom broju nalazila mala reportaža sa novostima iz Palićkog zoološkog vrta, ubacimo kratki strip-kaiš sa gegovima gde su glavni akteri životinje. Darko i ja smo se nalazili jednom nedeljno i smišljali fazone. Ljudi su to jako voleli i bilo je jako zabavno. Bila je priređena i izložba tih kaiševa u galeriji Zoološkog vrta. Nažalost, to je trajalo svega dve godine. 

Mnogima ste poznatiji kao muzičar, član bendova Džukele i Goblini. Kako biste ukratko sumirali svoj muzički angažman?
Ne sećam se šta me je prvo privuklo, muzika ili strip i teško mi je da govorim na koju stranu više naginjem. To je kao da me pitaš da li više volim mamu ili tatu. Pojava pank-roka i Novog talasa bila je prelomna za moju muzičku „karijeru”. Iako nikada nisam imao ambiciju da sviram u nekom bendu, to se ipak kasnije dogodilo. Tri akorda? Pa to mogu i ja, daj da probam. I eto me posle 30 godina i dalje sviram i neverovatno uživam u tome, jer bina je kao neka droga od koje nema leka. Džukele su bile aktivne od 1992. do 2002. Izdali smo dva albuma i nešto je ipak ostalo. Ja sam u periodu od kraja 1994. do proleća 1996. prešao u Gobline (pošto su dva člana Džukela bila na odsluženju vojnog roka), i sa njima snimio album U magnovenju. Goblini su se potom razišli 2000. da bi se na moju veliku radost okupili ponovo 2010. Ja sam im se priključio 2012. i od tada sam stalni član. Album Roba s greškom izašao je 2013. Ukratko, muzika, Goblini, svirke.. To je moje pogonsko gorivo, tu se praznim i ponovo punim baterije i prosto ne vidim kako bih mogao da funkcionišem bez toga.

Koliko pratite domaću strip scenu?
Ne mogu da kažem da pomno pratim, ali sve informacije uglavnom dobijam iz neposrednih razgovora sa kolegama, pogotovo kada se skupimo jednom godišnje na Balkanskoj smotri strip autora u Leskovcu. Tu se sjati ceo region, sajno je druženje, razmenjujemo iskustva, crteže... Ma, milina jedna. Žao mi je što izdavaštvo nije na nivou na kome bi trebalo da bude, malo je izdanja, u knjižarama ima jako malo domaćih stripova ili ih uopšte nema... Ali, umesto da sad prozivam državu i društvo, ja ću da kažem sledeće: svaka čast izdavaču System Comics, svaka čast Vekovnicima i posebno Marku Stojanoviću, koji je trenutno, po meni, ključna figura domaće strip scene.

Koji stripovi (i domaći i strani) su vam posle-dnjih godina privukli posebnu pažnju?
Od domaćih definitivno serijal Linije Fronta u izdanju System Comicsa. Valkira Dražena Kovačevića je pravo remek delo, posebno specijalno luksuzno izdanje. Pravo je zadovoljstvo činjenica da je System Comics to licencno objavio kod nas. I Aleksa Gajić sa svojim Skrep buk minijaturnim izlivima ludila. Fenomenalno. Od stranaca teško pratim bilo šta jer, za razliku od nas, tamo ima stripova na tone pa je teško „od onol’ke šumetine prepoznati valjano drvo”. Svideo mi se serijal Velika smrt (autor Mali Vensan)  koji je čak i Stripoteka objavila.

Koliko književnost inspiriše vaš rad?
Da budem, iskren ne čitam ništa sem knjiga koje se bave fenomenom rokenrola, autobiografske knjige rok muzičara i bendova. Nedavno sam našao neke New Musical Exprese iz ’83. i ’84. To me zanima. Inspiraciju više crpim iz filmova, jer su usko povezani sa stripom, da ne kažem kao da su u nekom srodstvu.

Kakav je odnos države prema kulturi?
Mislim da je glavno pitanje kakav odnos mi, ljudi, imamo prema kulturi, a ne država. Država nema nikakav. Nema ga. Država je prepustila kulturu tržištu, dala nacionalnu frekvenciju Pinku, Hepi TV i sada imamo to što imamo. Sve u svemu, čabar. Ja mislim da ljudi sami treba kulturno da se obrazuju, a ne da im to radi država. Teško onom koga država kulturno uzdiže. Znači, gasi TV, pravac pozorište, strip ili knjigu u šake, neku ploču na ringlu i da vidiš!

Koje su, po vama, prednosti, a koje mane društva u kojem živimo?
Prednost? Neiscrpan izvor inspiracije za muziku, strip, književnost… A mane?  Mogao bih do u nedogled, ali stvarno nemam snage da ponavljam sve ono što svi manje – više već znaju.

Vaš moto?
Crtaj, sviraj i pusti druge da crtaju i sviraju!

  ...Godišnja izložba SKC-ove
  škole stripa i ilustracije.

Srećna Galerija SKC Beograd - Ciklus izložbi
“STRIP I ILUSTRACIJA”:

17.(19h) - 27.11.2016.
GODIŠNJA IZLOŽBA SKCOVE BESPLATNE ŠKOLE STRIPA I
ILUSTRACIJE ZA POLAZNIKE UZRASTA DO 15 GODINA
Autor postavke: Marija Šavija, magistar višemedijskih
umetnosti  i moderator nastavnog programa Škole

“Kroz Školu stripa i ilustracije Studentskog kulturnog centra je tokom protekle dve godine prošlo gotovo dve stotine polaznika – dece uzrasta od 7 do 15 godina. Ova činjenica ukazuje na veliku zainteresovanost mladih naraštaja i njihovih roditelja za devetu umetnost. Stoga, ne treba da čudi što Skcova besplatna škola stripa i ilustracije predstavlja jedan od najvažnijih aspekata godišnjeg programa Srećne galerije, prevashodno usmeren na afirmaciju, popularizaciju i edukaciju iz domena strip umetnosti. Polaznici Škole na časovima uče osnove crtanja, geometriju, kompoziciju prostora, formu, ritam, kontrast, harmoniju, ravnotežu, na način prilagođen njihovom uzrastu. Deci se pristupa individualno u skladu sa njihovim ličnim interesovanjima i sklonostima. Podstiču se da sami osmišljavaju priče u formi stripa, te da svoje prve radove stvaraju kako na zadate teme tako i po slobodnom scenariju. Samim tim, kroz ovakav nastavni plan deca razvijaju od motoričkih sposobnosti do vizuelnog opažanja, mišljenja, percepcije i drugih važnih karakteristika, isuviše često zapostavljenih u preovlađujućem formalnom i tehničkom pristupu crtanju. Na taj način, kroz povratak klasičnom pristupu kreiranja ilustracije i stripa, što je i primetan svetski trend, oni stiču adekvatne osnove za bolje razumevanje i shvatanje drugih umetničkih medija, umetnosti u celini.
Mnogi polaznici Škole su se već afirmisali na takmičenjima, poput međunarodnog konkursa Salona stripa. Njihovi radovi izlagani su na izložbama Salona, a najkreativniji i najdarovitiji među njenim polaznicima su na ovoj manifestaciji međunoradnog karaktera dobijali i nagrade. Ova izložba, tradicionalnog karaktera, predstavlja presek rada škole kroz izbor radova njenih najboljih polaznika nastalih tokom 2016. godine.  Ona, takođe, uključuje i stripove nastale na časovima a koji predstavljaju odgovor na teme, poput „Bajka po izboru“, „San“, „Ogledalo“ i druge.”
mr Marija Šavija

Za ovu, drugu po redu, godišnju izložbu Skcove besplatne škole stripa i ilustracije odabrano je 63 najbolja rada od ukupno 37 polaznika. Na izložbi učestvuju sledeći mladi autori: Aleksa Fuštić, Aleksa Šakić, Ana Kučeković, Anđela Mijatović, Andrej Tasev, Bogdan Janjić, Boris Maričić, Denis Krajačić, Irena Gvozdenović, Ivona Ilić, Jovan Abramović, Katarina Perović, Lana Mijatović, Lara Boršik, Lazar Kovačević, Lenka Živković, Luka Dragumilo, Marija Karalejić, Miloš Lužnjanin, Mina Jakovljević, Nađa Mihić, Nastasija Karić, Natalija Bojčić, Nemanja Dragumilo, Nevena Berberović, Ognjen Trivunčić, Pavle Đoković, Pavle Šimpraga, Petar Berberović, Sara Bajić, Sofia Nenezić, Stefan Jovanović, Tara Tomić, Uroš Nedić, Vasilije Urošević, Veljko Živković i Vera Pantić.

Redovni nastavni termini Škole se, kao edukativni program stripa i ilustracije, odvijaju svake subote i nedelje u mesecu od 11:00 do15:00 časova u prostoru Srećne galerije SKC Beograd. Prijavljivanje za pohađanje nastave, vrši se tokom cele kalendarske godine na e-mail: skolastripaskc@gmail.com ili srecnagalerija@skc.rs uz navođenje imena i godišta polaznika.

  Smeh anđela i smeh demona
  - Charlie Hebdo (3)

Misliš li da je islam kao religija puno više osjetljiva na kritiku i ismijavanje njihove vjere, nego neke druge religije. Charlie Hebdo je ismijavao i papu i Isusa, pa se opet nisu dogodile ovakve stvari. Zbog čega je to tako? Pitam te to, ako ništa jer mene to zanima, a i živio si na Bliskom istoku pa možda imaš neki odgovor na to.

Mala ispravka, nisam živeo, nego učestalo putovao tokom godina bavljenja razvojnom pomoći nezavisnim medijima u Press Now. Nije islam kao religija reagovao nego teroristi koji pokušavaju totalitarnom abrakadabrom da se samoproglase za zastupnika svekolikog islama. Nemojmo im implicitno odobravati i čestitati na tom samounapređenju. Moramo se malo osvrnuti na očigledne primere iz 20. veka  i sadašnjice. Totalitarizam je ideologija natpolitizacije svih pora društva. On nije specifičan niti svodljiv na niti jednu naciju, državu, kulturu ili religiju. Univerzalniji je od pojedinih religija i ideologija, a sve religije su u određenim istorijskim trenucima proizvele obskurantizam i neki oblik totalitarizma. Fašizam, nacizam, staljinizam, maoizam i slična ustrojstva jesu oblici desnog i levog totalitarizma. Religiozni totalitarizam je strukturalno sa njima povezan upravo polaganjem prava da kontroliše sve segmente društvenog života, uključujući kulturu, svakodnevicu, i medije.

Tokom studija sociologije došao sam do naizgled jednostavnog zaključka. Umesto svetog trojstva, uveo sam sledeći princip u razmišljanju - mentalno kreiraj trougao. U uglovima tog trougla nalaze se: 1. Grupno (nacija, vera, rasa, pol, seksualna orijentacija, klasa, profesija, članstvo u partiji, filatelističkom klubu... bilo koje grupno pripadništvo) 2. Individualno (pojedinac, neponovljiv i zato svet u svojoj neponovljivosti i pravu na postojanje) 3. Univerzalno (generičko, pripadno ljudskom rodu kao ukupnosti). Kako god ovaj trougao rotirao u našem razmišljanju, ako zanemarimo bilo koji od tri ugla koji su nesvodljivi jedan na drugi – u problemu smo.  Metodskom redukcijom unapred postajemo skloni da omanemo u zaključivanju.

Uopšte nije reč o napadu islama na evropske vrednosti niti zapadnu civilizaciju nego napadu religioznog totalitarizma na demokratske vrednosti i institucije koje imaju univerzalniju vrednost od zapadne civilizacije, a satira i istraživačko novinarstvo jesu jedne od najvažnijih kristalizacija, institucija demokratkog ustrojstva. Isto tako, Charlie Hebdo ne ismeva islamsku veru i kulturu nego bigotnost, religioznu zatucanost, zadrtost, zaslepljenost i hipokriziju ma koje vrste, dakle uopšte ne cilja specifično islam nego svaki fundamentalizam kao jedan od proizvoda tri glavne religije, a ne njih kao takve. Denuncirali su svaku instrumentalizaciju religije. Kritikovati italijanski fašizam ne znači kritikovati Italijane, kao što kritikovati nemački nacizam ne znači kritikovati Nemce. Ideologiju, totalitarnu u ovom slučaju, potrebno je konceptualno razdvojiti od religije ili nacije, inače smo ozbiljno probrkali te tri u biti različite vrste svesti koje imaju različit status i tretman u demokratskom društvu. Upravo to razlikovanje jeste pokazatelj ostvarenog stepena demokratizacije.

Kakvo je tvoje mišljenje kao jednog od najrelevantinijih strip teoretičara i kritičara o radovima koje su izbacivali crtači Charlieja Hebdoa. Naravno, pri tome mislim na umjetničku stranu. Možeš li izdvojit neke radove?

Postoje fenomeni, kreativne grupe autora koji su vrsta geštalta, nedeljive celine. U njih spadaju Bitlsi unutar koje je besmisleno raspravljati ko je tu bolji, Paul McCartney ili John Lenon. Strip Sandman kao celina serijala izdržava čak i različit kvalitet crtača koji su u njemu učestvovali zbog ukupnog kvaliteta i snage poetske vizije Neila Gaimana, scenariste. Za Feral Tribune i Charlie Hebdo važi to isto, celina je veća od svojih delova, bez obzira što su u njima stvarali neki veoma talentovani ljudi. U slučaju Charlieja Hebdoa, ma koliko inače važna crtačka veština, još je važnije koliko se individualni stil uklapa u auru uređivačke politike i poetike. Namerno kažem i poetike je je ova vrsta satire nesvodiva na ravan (malo)građanskog ukusa niti na političku ravan.

U moru analiza fenomena Charlie Hebdo najbolje su se nosili Marko Fančović sa svojim kompententnim kratkim komentarima na FB, Catherine Guilyardi u debati na Al Jazeera i Svetlana Slapšak sa sjajnim esejom Je suis Charlie: Evropi nikada nije bio potrebniji smeh u kome je pokazala ne samo poznavanje istorije ovog satiričnog magazina nego i suštine njegove satirične poetike. U dodatnom tekstu pod naslovom Spisak za distanciranje od srednjaka, provincijalaca i krvarećih liberalnih srdaca napisala je: „Charlie Hebdo je imao jasne stavove protiv svake bigotnosti, rasizma, socijalne nepravde, rastućeg fašizma, seksizma, vlasti, policije, vojske, kolonijalizma (naročito francuskog), eksploatacije, gluposti svih javnih vrsta – nekih ČETRDESET godina. Jezik za zube, levičari od juče, pročitajte ponešto!“

Smije li ikad pravi satiričar raditi selekciju i ublažavati oštricu? Gubi li tada kredibilitet? Ili uvijek i po svaku cijenu mora ostati u ''oporbi''? Šta to leži đavolje u prirodi satire?

Satiričar nije onaj koji se sa objektima svoje žaoke pogađa, pravda ili pravi s njima dogovore. Ah, taj opasni smeh. Smehom se bavi i Umberto Eco u romanu "Ime ruže" navodeći nas da se zapitamo zbog čega nije sačuvan drugi deo Aristotelove "Poetike". Skrivanje od očiju javnosti zbog njenog sadržaja - afirmativnog govora o smehu i - fizičko uništenje. Kroz istragu ubistava u manastiru otvaraju se pitanja vere, politike, jeresi... Da li je smeh najveći neprijatelj Boga, i koliko su daleko ljudi sposobni da odu u odbrani svojih verskih načela.

Čitav Kunderin opus je baziran na šali, farsi i poetici nesporazuma, počevši od Smešnih ljubavi, pa preko Šale i dalje... U Knjizi smeha i zaborava on govori o dve vrste smeha „smehu anđela“ i „smehu đavola“. „Smeh anđela“ je ono veselo cerekanje koje je društveno integrativno i afirmativno, radost što je sve tako dobro uređeno, mudro smišljeno, dobro i puno smisla. Sve crkve, svi proizvođači odeće i kozmetike, svi generali, sve političke partije ga prihvataju i koriste jer propagira njihovu religiju, njihovu ideologiju, naciju, pol ili njihov prašak za pranje posuđa. Ovo spada u „demagogiju anđela“. U „smeh đavola“, pak, spadaju podsmeh, persiflaža, travestija, izrugivanje, satira, sarkazam... svi oblici ironičnog. Uvek sam se bojao osoba koje nemaju smisao za ironiju i smatrao ih opasnim. Ljudi koji nikada nisu ironični, ironiju ne mogu da dožive drugačije do kao uvredu, nikako kao legitimnu provokaciju, izazov za elastičnije mišljenje.

Uderzovi junaci izražavaju tugu

Koja je i kolika je prava snaga satire?

Istraživačko novinarstvo bilo je u datom istorijskom trenutku u stanju da izazove pad američkog predsednika. Istraživačko novinarstvo ima pravo da džara prstom u ranu. Zašto baš u ranu? Zato što je to bolestan aspekt društva. Istraživački novinar ne sme da se obazire na tabue društva. Satiričar još manje. Snaga satire najviše se iskazuje u negativnom ogledalu, ako nismo u stanju da podržimo njeno pravo na postojanje. Ako društvo ne može da izdrži satiru ili je odbrani od kazne masakriranjem dvanaestorice ljudi, onda se ruši bitni aspekt demokratskog ustrojstva, pravo na slobodu izražavanja, jedno od neophodnih prava da bi smo društvo ozbiljno mogli zvati demokratskim.

Razgovarao: Saša Čobanov

(Index.hr, 7. 2. 2015)

  ... „Čudesni Spajdermen - Noć
  kad je umrla Gven Stejsi“;
  izdavač Čarobna knjiga, 2016;

Istorija stripa XX veka ne može se zamisliti bez super heroja. Uz sve neustrašive i nepokolebljive pustolove, revolveraše, vojnike, gusare i osvajače svemira, kojima je 9. umetnost u svom burnom razvoju „hranila“ mladu publiku (naravno, uz humorističke i karikaturalne likova), stali su od kraja 1930-tih, najpre rame uz rame a onda su isprednjačili, super heroji. Danas svi znaju za Supermena, Kapetana Ameriku, Betmena, Fantastičnu četvorku, Derdevila (koji se u prvim ovdašnjim prevodima u reviji „Zenit“ zvao, baš kako treba, Nebojša), Iks mene, Spajdermena, Hulka, Silver surfera i tako dalje i tako dalje. Mada su poprilično šaroliki po izgledu svi poseduju moći kakve normalni ljudi nemaju; osim toga njihov smisao za modu vrlo je specifičan i najbliži curkuzantskom - za šljaštećim trikoima i ekstravagantnim dodacima kojima privlače pažnju publike pod šatrama „obični“ ljudi-topovska đulad, hodači po žicama i trapezisti, opsenari i mađioničari. To što su nadmoćni ovim junacima dozvoljava da spektakularno pobede svakojake nevaljalce i isprave nepravde u rasponu od vraćanja otetog sladoleda do spasavanja sveta od fatalnih nesreća. Sve to, pak, razgaljuje dečake u osetljivom periodu kada, još uvek upoznavajući svet u koji su banuli, izlaze iz kratkih pantalona i oblače dugačke dok im hormoni vrlo tiho otkucavaju do neminovne pubertetske eksplozije kada fascinacija avanturama dobija dostojnog protivnika u oduševljenju tajnama suprotnog pola. Naravno, stripovi o super herojima (kao i onima sasvim ljudskim) nastaviće da interesuju odrasliju mladež ali će se njihova uloga promeniti u sredstvo za (laku) razbibrigu.

U svetu američkog korporacijskog stripa o „ciljnim grupama“ konzumenata nekog stripa itekako se vodilo računa. Znalo se koji je strip za dečake, koji za devojčice a koji mogu da čitaju i oni sa više godina. Znalo se koju će publiku, kada preraste jedan strip, dočekati drugi. Primera radi strip o večnoj udavači „Juliji Džons“ ili srcolomcu „Dr Kilderu“ nije za jako male devojčice ali jeste za šiparice i mlade dame (koje još nisu rekle sudbonosno „da“). „Princa Valijanta“, „Ripa Kirbija“ ili „Bena Bolta“ su, opet, mogli da čitaju i dečaci i odrasli. Za super heroje nije se sa sigurnošću smelo tvrditi da mogu da „porastu“ sa svojim čitaocima. No, Sten Li, otac Marvelove superherojske bulumente, koji je sa 19 godina ušao u strip posao, shvatio je (možda zato što je i sam odrastao) da njegovi puleni moraju da se razvijaju i osvajaju novu publiku. Tako su svi, pre ili kasnije, dobili svoje lične istorije kako bi se popunile rupe u njihovim biografijama; time je počeo intenzivni proces „očovečenja“ super heroja koji je „upalio“ kod čitalaca i postao moda. Biće da je urođeni ljudski voajerizam, odgovoran za ogromnu želju da se zaviri u kuće, spavaće sobe, novčanike i „prljave tajne“ glumaca, pevača i političara (koji su kasnije postali „selebretis“) upalio i u slučaju super heroja. Mnoge je zanimalo šta se krije iza kostima, zbog čega i zbog koga pate super heroji što je scenaristima dalo opravdanje za silne pričice. Kritika/teorija je pozdravljala ovakve pokušaje kao korak u pravom pravcu mada u nekim slučajevima sve to nije imalo previše opravdanja jer - kako „očovečiti“ Supermena koji - nije čovek? Zašto mu pripisivati osobine vrste kojoj ne pripada jer je „alijen“? Uzgred budi rečeno, ozbiljan odgovor na ovakve dileme dao je pisac naučne fantastike Volter Tevis u romanu „Čovek koji je pao na Zemlju“ po kome je snimljen istoimeni film sa Dejvidom Bovijem u glavnoj ulozi. U svoj superherojskoj grupaciji najviše opravdanja za postupak „humanizovanja“ ima u slučaju Betmena (DC produkcija) jer on, u stvari, nije super heroj već osvetnik sa neograničenim količinama svakojakih „gedžeta“ i poprilično fizičke snage; njegov parnjak iz Marvel produkcije je Ajron men odnosno Toni Stark (kad nije u oklopu).

Kako god bilo, trend „očovečenja“ super heroja, koji ih skida sa trona nedodirljivih i meša sa običnim pukom, postao je vrlo atraktivan. Primer za ovaj postupak imamo u knjizi „Čudesni Spajdermen - Noć kada je umrla Gven Stejsi“ iz serije „Najbolje od Marvela“ koju je objavila agilna „Čarobna knjiga“. Knjigu otvaraju četiri povezane epizode pod zajedničkim imenom „Smrt kapetana Stejsija“ (iz 1970.g.) u kojima se Spajdermen/srednjoškolac Piter Parker (koga je 1962.g. ujeo radioaktivni pauk i tako ga „preobratio“ u super momka) bori sa zlim Doktorom Oktopusom a kao „kolateralna šteta“ strada profesor Kapetan Stejsi (koji inače zna tajnu Spajdermenovog identiteta) plemenito spasavajući od smrti malog dečaka. Kapetan na samrti zaklinje Spajdera/Parkera da pazi na njegovu ćerku Gven koja Parkera jako voli. No, sticajem okolnosti Gven misli da je Spajdermen ubio njenog oca i želi da mu se osveti pomažući izbornu kampanju korumpiranog političara. Scenarista Li ne samo da je „ubio“ dobrog momka već je na žestoke muke bacio Spajdermena/Parkera koji je rastrzan između svoje „obične“ ljubavi i plemenite misije borbe protiv zla.

Još je veća muka spopala Spajdermena u dve epizode koje čine celinu „Noć kad je umrla Gven Stejsi“ (iz 1973.g.); elem, scenarista Džeri Konvej (i sam momak u vreme pisanja priče) još jače ranjava Spajdermena jer zli Zeleni Goblin (još jedan super nevaljalac) otima Spajdermenovu dragu Gven i baca je sa tornja mosta. Spajdi paukovim nitima hvata devojku pre udara ali - ona je već mrtva! (Mesecima kasnije fanovi su se nadmudrivali oko uzroka smrti: stresa, straha ili pucanja kičme.) Spajdermen će se obračunati sa Goblinom ali osveta mu neće doneti olakšanje. U završnoj sceni druga devojka Meri Džejn Votson ostaje da uteši skrhanog Parkera i tako započinje nova romantična priča koja će se završiti brakom. U uvodnoj reči knjige Konvej se pita šta bi bilo da Gven nije poginula (da je on nije ubio), kako bi izgledala dalja veza/brak sa Parkerom, kako bi izgledao čitav izmaštani svet da on nije napisao „Noć kad je umrla Gven Stejsi“. Da li je to žal za nedodirljivim Spajdermenom i tiho kajanje zbog toga što je skinut sa dečakog trona, ostaje pitanje na koje odgovor daje svaki čitalac (zavisno od svoje starosti i iskustava). Ono što je definitivno jasno jeste da je trend „očovečenja“ super heroja oduzeo njihov sjajni oreol nedodirnutosti trivijalnostima i učinio ih bližim svakodnevici čitalaca. Da li je, sveukupno, gubitak veći od dobitka - odlučite sami.

(„Dnevnik“, 2016)

  ...promocija grafičkog romana
  i otvaranje izložbe.

Povodom proslave 14. godina Grafitta, u ovom kultnom pabu u Novom Sadu organozovaće se veče posvećeno modsima. Biće otvorena izložba tabli i ilustracija iz novog grafičkog romana Modsi mladog nemačkog autora Tobija Damena, kao i promocija Komikovog izdanja ovog velikog hita koji izlazi kao jubilarna, 10. knjiga u našoj biblioteci Meridijani.

Muzički program tokom večeri pod nazivom "Four Ages of Mod Movement" obuhvatiće sve himne ove supkulture, uz poneko iznenađenje.

Sutra na promociji Modsi će se prodavati sa posebnim, slavljeničkim, popustom i cena će biti 1500 dinara.

Takođe, svi posetioci sutrašnje promocije uz kupljeni primerak na poklon će dobiti bedž i saundtrek na CD-u.

Dobro došli!

Dragana Vićanović (devojačko prezime Stanković) rođena je u Zaječaru 1964. gde je završila i srednju školu. Diplomirala je književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Živi u Beogradu. Stripom je počela da se bavi kao studentkinja, pišući scenarija za strip-serijal Tarzan za novosadski Marketprint. Napisala je deset epizoda, koje su nacrtali Branislav Kerac, Pavel Koza, Goran Đukić, Miodrag Ivanović, Milan Miletić i Branko Plavšić. Zatim za nemačku izdavačku kuću Bastai piše scenarija za deset stripova sa primesama mistike i umerenog horora, objavljene u časopisu Gešpenšter Gešihten, kao i u intalijankom Lankiostoriju i norveškim Magnum i Iskalde gros spesijal (crtež Goran Đukić, Marinko Lebović i Pavel Koza). Istovremeno je radila na scenariju za tinejdž strip Samanta Long, koji nije realizovan. Paralelno sa radom na stripu, radila je i kao novinar, voditelj i scenarista u redakcijama dokumentarnog programa, obrazovnog programa, NS+ i 3P kanala TV Novi Sad. Napisala je scenarija za desetak dugometražnih dokumentarnih filmova, pet TV serija i potpisala preko šest stotina reportaža. Nakon preseljenja u Beograd, radi kao novinar, scenarista i reditelj dokumentarnih emisija i filmova za Studio B, a kasnije i u Centar Filmu. Napisala je brojne novinske tekstove i feljtone za časopise u zemlji i inostranstvu, nekoliko scenarija za igrane filmove na srpskom i engleskom jeziku, objavila tri publicističke knjige i kao scenarista i reditelj potpisala pedesetak dokumentarnih filmova, a režirala više od 40.

  Intervju: Dragana Vićanović

Ko je Dragana Vićanović?
Pitanje na koje još nisam pronašla odgovor, a nije da se ne trudim. Ponekad nisam sigurna da li je u pitanju split personality, multiple personality ili možda neko ko živi u misterioznom multiverzumu, pa nikako da se skrasi u jednom te istom mentalnom i fizičkom stanju.
Dragana Stanković je pisala scenarija za stripove, uvek bila neprilagođena, radoznala, nepredvidiva, gladna svakojakih informacija, tvrdoglava, uporna, sklona izazovima, mašti i budnom sanjanju. Dragana Vićanović je mnogo starija, ne piše više scenarija za stripove, ne upušta se u budno sanjanje, ali osim toga i prezimena nije toliko drugačija. Ova druga je bar naučila da godine ne donose previše mudrosti već samo debelo iskustvo,  pa onda čak iako nisi mnogo pametniji ipak lakše možeš da proceniš šta će se u nekoj hipotetičkoj situaciji dogoditi. Nažalost ili na sreću, i dalje je dovoljno da mi neko kaže „e ne možeš to da uradiš“, pa da se u inat samoj sebi i čitavom svetu popnem na Mesec ako treba. Godine definitivno ne donose mudrost!

Rođeni ste u Zaječaru. Kakvo teklo detinjstvo u ovom gradu?
To su dragocene uspomene pune topline. Odrasla sam u kući kraj Timoka okružena ljubavlju, kada su obale reke još uvek bile prekrivene trskom, skrivenim plažama i topolama, a korito isprekidano prirodnim krečnjačkim ostrvcima obraslim trskom, koja su bila fantastična zamena za pećine iz Toma Sojera i Ostrva s blagom. Naučila sam kako da savladam brzake, zbog kojih ste u treptaj oka mogli da završite mokri od glave do pete, što i nije baš dobro kada se na tajno iskradete iz kuće za vreme popodnevnog odmora, pa pokušate da pređete na drugu stranu reke, a da roditelji to ne saznaju. I da čamcem na vesla plovim nizvodno sve do mesta gde se sastaju Crni i Beli Timok, iako povratak uzvodno apsolutno nije bio zabavan. Takođe sam naučila da duboko poštujem tišinu (deo reke gde se čini da voda bukvalno stoji, a zapravo tiho teče) gde su dubine prelazile tri metra, a magični izgled obale neodoljivo privlačio decu, što se obično završavalo prilično traumatično, srećom nikada sa težim posledicama. Kasnije mi je to dobro došlo u nekim daleko komplikovanijim životnim fazama.
U školu sam krenula sa šest godina. Mahom mi je bilo dosadno. Srećom sam, čim sam naučila da čitam, otkrila gradsku biblioteku. I to je postalo moje predivno utočište od dosade. Puno sam čitala, pa je mama morala da zamoli bibliotekare da mi dozvole da uzmem više od tri knjige koliko je bilo propisano. Tako sam upoznala maminu prijateljicu, tetku Karmen, bibliotekarku koja je tokom čitavog mog detinjstva, mladosti i studentskih dana bila moja dobra vila iz bajke. Tetka Karmen mi je dozvolila da sama biram knjige čak i one koje „nisu odgovarale mom uzrastu“, kako je jedna njena koleginica izjavila. Svaki odlazak u biblioteku trajao je najmanje dva sata. Trebalo mi je 15 minuta da stignem do biblioteke i sati da odaberem knjige. Obožavala sam da cunjam kroz redove knjiga na odeljenju za odrasle (knjige sa dečijeg odeljenja sam pročitala još u trećem razdredu), obožavala miris prašine i tišinu i razgovore sa tetkom Karmen kada nisam bila sigurna o čemu se u nekoj knjizi radi.
Delove dana pre i posle škole, kad god su to domaći zadaci i vreme dozvoljavali, provodila sam kraj reke ili u krošnji jabuke u dvorištu naše kuće čitajući knjige i stripove. Ponekad bih se ušunjala u dvorište naše kominice baba Zore. U njenom dvorištu je kraj ulice rastao ogroman stogodišnji kesten iz čije sam krošnje, sakrivena od pogleda, satima mogla da posmatram ljude kako prolaze ulicom ili da čitam a da me niko ne vidi. Ili bih skoknula kod baba Dragice koja je imala veliku biblioteku i dozvoljavala mi da joj, dok ona pije kafu, naglas čitam samo romane Mir-Jam, a onda da pozajmim knjigu koja mi se sviđa i ponesem je kući. Osim knjiga i stripova, reka je bila moj portal u svet mašte gde su mi svakodnevne ekspedicije i komplikovane avanture u koje sam obično uvlačila brata i još par klinaca iz ulice uz pažljivo osmišljenu priču, i zimi, kad bi led okovao reku i leti pružale savršeno bekstvo od školske dosade. Magija je potrajala sve dok gradske vlasti nisu odlučile da obale Timoka pretvore u kej. Tako je Timok zarobljen kejom, topole su posečene, skrivene plaže uništene a magije je nestalo.  Onda sam otkrila kasnoantički arheološki lokalitet Romulijanu u Gamzigradu, pa sam sa najboljom drugaricom bar jednom nedeljno leti biciklom išla 15km do Gamzigradske banje i uzbrdo do mesta na kome su arheolozi kopali. Bila sma opčinjena tragovima drevne istorije i ozbiljno razmišljala da jednoga dana postanem arheolog.

Da li ste u detinjstvu voleli stripove? Kada ste se prvi put susreli sa stripom i koje stripove ste voleli?
Volela? Pre će biti da sam bila opsednuta stripovima. Prvi susret sa stripom sam imala kao klinka od pet i po godina kada mi je brat od tetke, tada zreli četrnaestogodišnjak, pokazao Politikin Zabavnik. Tačnije rečeno, otela sam mu Zabavnik iz ruku i pobegla. Slova nisam znala, ali je strip u srednjem delu bio očaravajući i tako drugačiji od dečijih knjiga koje mi je kupovala mama. Tako sam iščupala strip i zadržala ga, a bratu vratila ostatak Zabavnika. Strip koji me je tada fascinirao bio je Fantom. I tako je počelo. Novac koji sam kasnije dobijala za džeparac i za užinu, trošila sam do poslednje pare na kupovinu stripova. A bilo je zaista puno izdanja i znali su me svi prodavci na kioscima. Ponekad sam, bez ikakve griže savesti i zavisno od situacije čak pribegavala i uceni (žrtva je uvek bio moj mlađi brat koga sam uredno reketirala kad god bi mi ponestalo para za nove stripove), ili umiljavanju (tata je takođe voleo stripove pa sam od njega uvek dobijala novac za Stripoteku). Mama je stripove smatrala šundom (njen izbor je uvek bila klasična literatura) i nikako joj nije bilo jasno kako neko istovremeno može da čita i Dostojevskog i strpove. Ali ja sam svake nedelje pobožno utorkom, sredom i petkom kupovala Zabavnik, Lunov magnus strip, stripove Zlatne serije i Stripoteku. Čitala sam bukvalno sve što se pojavljivalo na kioscima: Komandanta Marka, Velikog Bleka, Teksa Vilera, Zagora, Fantoma, Bernard Prinsa, Asteriksa, Taličnog Toma, Alana Forda, ali sam posebno volela Flaša Gordona, Princa Valijanta, Modesti Blejz, Astera Blistoka, Aksu, Marti Mistriju...
Svaka nedelja mi je bila bekstvo od realnosti. Počela sam da skupljam Stripoteke i strip-albume i da se menjam sa nekolicinom drugova, jer školske drugarice nisu baš delile moje oduševljenje stripovima, posebno u životnom dobu kada su najvažnije stvari na svetu bile šminka, odeća i potencijalne romanse.

Kako je došlo do odluke da upišete Filozofski fakultet u Novom Sadu i preselite se u ovaj grad?
U Novom Sadu su živeli moji tetka i teča pa je izbor utoliko bio lakši. Na Filozofskom fakultetu sam upisla studije književnosti.

Tokom studija radili ste kao novinar za Glas omladine? Čega se najradije sećate iz tog perioda?
Tada sam već godinama bila opčinjena italijanskom novinarkom Orijanom Falači i njenim knjigama. Doduše ne tematikom kojom se bavila, već strašću i profesionalizmom sa kojim se hvatala u koštac sa škakljivim političkim temama, ali sam definitivno želela da se bavim novinarstvom. To sam znala još kada sam sa 15 godina objavila svoj prvi novinski tekst u Omladinskim aktuelnostima, listu koji je izdavala tadašnja Opštinska organizacija Omladinskog saveza Zaječara. Koliko se sećam, bila je to sarkastična kritika predstave zaječarskog pozorišta. Igrali su Braću Karamazove pred publikom sastavljenom od radnika i učenika koji su dobili besplatne karte. Silno sam se uvredila gledajući glumce koji su bukvalno otaljavali svoj posao i to užasno loše, pa sam sela i napisala nimalo biranim rečima krajnje negativni prikaz te besplatne pozorišne predstave. Moj novinarski prvenac je podigao silnu prašinu, jer je to bilo vreme kada su „drugovi glumci“ bili nedodirljivi i nije im bilo pravo što se „neka tamo klinka“ usudila da ih javno proziva, tvrdeći da su svojim „izvođenjem“ uvredili publiku.
Tokom studija sam pisala ne samo za Glas Omladine (koji je potpom promenio ime u Stav), već sam radila kao honorarac u dopisništvu Večernjih Novosti, tezgarila na radiju i na TV Novi Sad. Mahom sam se bavila temama iz kulture – od prikaza filmova i knjiga, do intervjua sa mladim muzičarima i umetnicima koji su tek počinjali karijeru. Tačnije, pokušavala sam da spojim svoje tri strasti: knjige, filmove i stripove.
Pošto moje novinarstvo mahom nije donosilo nikakav novac, pored redovnh ispita na fakultetu položila sam i ispite za turističkog vodiča, dobila licencu i zarađivala radeći za razne turističke organizacije u gradu. Mahom sam novac trošila na bioskop, stripove i knjige, to je bilo jače od mene. Forum je tada počeo da izdaje albume Princa Valijanta u mekom i tvrdom povezu. Danima sam obilazila izloge knjižara i planirala da ih kupim, ali bili su jako skupi. Roditelji su mi slali novac, ali uz upozorenje da ne smem da kupujem knjige i stripove. Jedne jeseni mama mi je poslala novac za kaput i čizme. Časna reč, nameravala sam da ga na to i potrošim! Ali onda sam, kao i svakog dana, prošla pored Nolitove knjižare na Spensu i svratila. Naravno da su me prodavci znali i odmah mi pokazali najnovije izdanje sabranih dela Miloša Crnjanskog koje samo što im je stiglo, Dostojevskog u 20 knjiga i novi album Princa Valijanta. Tako su kaput i čizme zaboravljeni, kupila sam oba kompleta knjiga, plus četiri albuma Princa Valijanta. Mamu sam uspela da zamajavam čitavih nedelju dana, dok konačno nije pozvala tetku. Onda mi je besno rekla da čim zaduva novosadska košava i bude mi hladno, umesto novog kaputa spreda okačim Crnjanskog, pozadi Dojstojevskog, a na noge da nataknem Princa Valijanta! Posle toga sam naterala sebe da nikada, ali baš nikada ne krenem od kuće sa više od sto dinara u džepu. Nedovoljno para da padnem u bilo kakvo iskušenje i za najjeftiniju knjigu i za najjeftiniji strip.
Bilo je svakakvih dogodovština, od kojih i dan danas pamtim svoju prvu konferenciju za novinare u Srpskom narodnom pozorištu. Na konferenciju u Pozorište me je poslao tadašnji urednik dopisništva Večernjih novosti, a tamo su me dočekale iskusne novinarske aždaje koje su se jako dobro međusobno poznavale. Ja nisam znala nikoga od njih, osim po imenima iz novina. Bila sam novo, mlado lice, kao stvorena za zafrkavanja. Dok smo čekali da konferencija počne, doneli su nam kafe u plastičnim čašama i, naravno, svi su jedva dočekali da me uhvate u mašinu kada sam odbila kafu uz obrazloženje da je ne pijem. Pitanja kakav sam ja to novinar kad ne pijem kafu i da li znam da jedan pravi novinar može da odbije zadatak, pa i honora,r ali kafu nikada, bila su više nego dovoljan izazov za moj večito uzburkani temperament, pa sam konačno pristala da popijem kafu. Bila je užasno slatka i definitivno grozna, pa mi se tako smučilo da sam – u trenutku kada su u salu ulazili direktori Filharmonije i Pozorišta – brže bolje odjurila u toalet i tamo provela čitavu konferenciju. Na kraju su se moje starije kolege iz Politike i Dnevnika smilovali i dopustili mi da prepišem njihove beleške da se ne bih obrukala u sopstvenoj redakciji. Kafa mi se definitivno ogadila i nikada je više nisam ni liznula.

Kako je došlo do saradnje sa Forumom na strip-serijalu Tarzan?
Odmah posle diplomirnja znala sam da želim da se bavim TV novinarstvom. Još kao student sam povremeno radila u nekim omladinskim emisijama, ali sam želela daleko ozbiljnije zadatke. Tako sam se malo raspitala okolo i saznala da nijedna redakcija na televiziji (a ponajmanje filmska, gde sam silno želela da radim) ne prima honorarce i da eventualno postoji neka šansa u programu za inostranstvo. Računajući da drskost uvek može da upali, skupila sam hrabrost, jednostavno jednog prepodneva upala u kancelariju Đorđa Fišera, tadašnjeg urednika programa za inostranstvo, i vrlo uobraženo izjavila da će silno pogrešiti ukoliko mi ne pruži šansu. Sedeći sa nogama podignutim na sto, Fišer se počešao po glavi, pogledao me preko svog cvikera i rekao: „Mala, stvarno si bezobrazna, možda od tebe nešto i ispadne, a sad trkni i donesi mi koka-kolu“. Bio je to moj prvi zadatak u redakciji koji sam krajnje uspešno obavila. Onda me je Fišer odveo kod Katice Bengin, koja je tada vodila Nedeljno popodne, a Katica me je „predala“ na obuku Rastislavu Durmanu, koji je režirao priloge programa za inostranstvo. Durman i ja smo postali dobri prijatelji. On je dobro poznavao i novosadsku i jugoslovensku strip-scenu i pisao scenarija, pa kada je Forum počeo sa radom na Tarzanu, upoznao me je sa Sibinom Slavkovićem, Slavkom Draginčićem, Tozom Obradovićem, Banetom Kercem. Znala sam njihove radove, a Banetova Ket Klou je inače bila na spisku stripova koje sam volela. Tada sam shvatila kako se osećala Alisa kada je propala kroz zečiju rupu i završila u zemlji čuda!

Kako je tekao rad na ovom stripu? Kako je izgledalo pisanje scenarija, da li ste i kako sarađivali sa crtačima, da li ste se družili sa novosadskim strip-autorima?
Dobila sam pristup pozamašnoj biblioteci, gde sam mogla da pregledam strane epizode Tarzana i da odgovarajuće lokacije pronađem u povećoj zbirci časopisa Nacionalna geografija. Sibin Slavković i Bane Kerac su mi objasnili da postoje pravila kojih se scenaristi moraju pridržavati kada pišu scenario za Tarzana i da im donesem scenario na procenu čim napišem. Tarzan je, naravno, heroj koji spasava situaciju. Pa dobro, pomislila sam, neka bude heroj i napisala svoj prvi scenario za strip Otmica. Priča je poštovala sva zadata pravila, bila je ozbiljna i odmerena. Usledile su još tri ozbiljne priče. Nisam baš bila sigurna koliko mogu da se razmašem. Koliko god volela Tarzana, ponekad mi je bio previše stereotipan. Malo sam ispipavala i napisala scenario za Demona iz jezera – priču u kojoj sam heroja bacila u okove i naterala ga da radi u rudniku. Veliki čarobnjak je moja prva priča sa primesama humora, gde Tarzan spasava nespretnog čarobnjaka. Počelo je da mi se dopada da ga stavljam u situacije na koje ne može baš uvek da utiče. Tako je nastala Ledi zvana avantura – priča o neustrašivoj engleskoj ledi Bridžit Mekdonald koja je krenula na reli Pariz-Dakar, a zavšila u džungli u prilično neobičnim situacijama. Pokušala sam da napravim stripsku slapstik komediju, gde se Tarzan pojavljuje kao heroj, ali u situacijama kada apsolutno ne može da utiče na ponašanje sporednih likova. Doduše, prvobitno je Frensis, asistent ledi Mekdonald, bila žena, jer me je zabavljala pomisao na dve žene u džungli – jedna arogantna i u oblacima, a druga pohlepna i zavidna, ali je na kraju Kerac žensku Frensis pretvori u muškarca Frensisa i to ćelavog. Napisala sam tri dela ove priče ludo se zabavljajući i trebalo je da se nastavi, ali onda su došla zla vremena i rad na Tarzanu je prekinut.
Nisam sarađivala sa crtačima. Obično bih donela scenario i predala ga Sibinu ili Banetu. Strip je tada bio isključivo muški svet. Ja sam bila jedini ženski strip-scenarista, pritom najmlađa od svih, oduševljena što mi se uopšte pružila prilika da radim nešto o čemu sam godinama maštala. Poslednja sam došla među momke koji su se godinama znali i sarađivali i nisu baš pokazivali preveliku želju da u svoj svet puste slučajnog prolaznika, ili se bar meni tada tako činilo. Upoznala sam većinu, ali u prolazu.  

Koliko ste u to vreme pratili strip uopšte? Koji stripovi su vam bili značajni?
Čitala sam sve što se objavljivalo. Kordej i Janjetov su tada bili zvezde u usponu o kojima se pričalo. Svi su govorili i o Mebijusu. U suštini, nikada nisam bila sklona trendovima, uvek sam birala stripove koji mi prijaju. Jednostavno sam volela da čitam stripove.

Da li ste pokušali i da se bavite crtanjem stripova?
Nažalost, ja sam totalni antitalenat za crtanje. Moj brat je od našeg oca nasledio talenat za crtanje, pa sam pokušala da ga nateram da crta strip po mojoj priči. Tada sam imala 17 godina, a on 14. Zaista je imao talenta, ali ga crtanje stripova nije uopšte zanimalo. Nije da sama nisam pokušavala, ali sam na kraju morala sama sebi da priznam da mi reči više leže od crtanja.

Rad na Tarzanu završio se 1990. godine. Šta se onda dešava - selite se u Beograd?
U Beograd sam se preselila 31. decembra 1992. godine. Zaljubila sam se u Beograđanina koji i dan-danas misli da je Beograd centar sveta. Tako sam spakovala svoj kompjuter, nešto stvari, potrpala sve u fiću, koga sam kupila zahvaljujući honorarima od Tarzana, i krenula na drugu stranu Dunava direktno iz televizijske montaže. Još uvek sam radila na novosadskoj televiziji, pa sam putovala često na relaciji Beograd- Novi Sad.

Kako ste doživeli raspad Jugoslavije?
Kao noćnu moru koja još uvek traje. Niko od nas nije bio spreman na toliku količinu mržnje i neljudskosti koja je bukvalno ličila na vulkansku erupciju od koje nema spasa.

Kako je tekla vaša karijera tokom 1990-ih i 2000-ih?
Sve do 1996. radila sam na Televiziji Novi Sad. Od programa za inostranstvo, preko obrazovnog i naučnog programa, dokumentarnog, do 3P, NS+. Rezultat 12 godina provedenih na ovoj televiziji je preko 1000 reportaža i priloga, desetak igranih i dokumentarnih serija i dugometražnih dokumentaraca. Ironično je da sam se, kao novinar, voditelj i scenarista na TV Novi Sad uvek bavila različitim temama, ali nikada onim što me je najviše privlačilo – filmom.
Dolazak u Beograd je značio novi početak i novo dokazivanje. Počelo je u jutarnjem programu Studija B. Zatim sam na toj televiziji počela da radim dokumentarnu seriju Tragovi. Mnoge od 22 epizode serije su bile čista ekskluziva poput, na primer, dvodelnog dokumentarca o kraljici Mariji, čije je ime tada prvi put pomenuto u medijima od završetka II svetskog rata.
U vreme bombardovanja Srbije objavljivala sam analitičke tekstove koje američkom onlajn časopisu G21 World Magazine, koje su kasnije citirali i prenosili BBC, Newsweek i italijanski mediji. Na to sam vrlo ponosna.
Zatim su me pozvali iz Centar filma. Tu mi se pružili i prilika da se pozabavim režijom, pa sam za ovu produkcijsku kuću uradila 13 dugometražnih dokumentarnih filmova kao scenarista i reditelj. Mnogi su prikazani na festivalima dokumentarnog filma, a film 12 zlatnih medalja jugoslovenske košarke koji sam režirala bio je zvanični promo materijal Košarkaškog saveza Jugoslavije na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine. Tada sam napisala i prvi filmski scenario Miami Gothic za jednu američku nezavisnu produkcijsku kuću i scenario za kratki igrani film Fred mladog grčkog reditelja Vasilisa Bliumisa. Film je dobio prvu nagradu na Festivalu kratkog filma u Atini, pa smo nastavili sa saradnjom. Napisala sam scenario za film Tesla's smile, a Vasilis pokušavao da u Americi zainteresuje potencijalne investitore. Sve do 2007. sam se bavila pisanjem i režijom.

Da li je u ovom periodu bilo pokušaja da se vratite stripu?
Ne. Poslednje strip scenarije napisala sam i predala Sibinu Slavkoviću pre odlaska iz Novog Sada. Tada mi je ispričao da će naši scenaristi i crtači preko Sarajeva i Rustemagića početi da rade horore za nemačku izdavačku kuću Baštaj Ferlag. Napisala sam deset horor scenarija i osmislila i napisala nekoliko epizoda za tinejdžerski strip Samanta Long. Sve sam to predala Sibinu i od tada pa sve do pre nekoliko meseci nisam saznala šta se sa tim pričama događalo. Onda mi se javio Marko Stojanović koji je pripremao knjigu o zaječarskom stripu i mic po mic, ispostavilo se da su moje priče nacrtane, objavljene i reprintovane više puta u časopisu Gešpenšter Gešihten. Ne samo da mi honorari nikada nisu isplaćeni, već se niko nije potrudio makar da me obavesti da su te priče realizovane. Što je jako ružno i neoprostivo.

Čime se trenutno bavite?
Imam svoju firmu i držim se što dalje od medija. Dosta je bilo.

Kako Vam Beograd izgleda danas i šta se u njemu promenilo u odnosu na vreme kada ste se doselili?
Beograd nekada bio je naivniji i neviniji imao je i dušu i srce. Često sam dolazila iz Novog Sada u Beograd. Bilo je zaista dobrih i originalnih kulturnih događanja i trenutaka kada ste samo otvorenih usta mogli da slušate neke pametne ljude koji su imali šta da kažu i od kojih ste mogli mnogo toga da naučite. U međuvremenu se, ne samo u Beogradu već i u čitavoj Srbiji, dogodio svojevrsni kulturni genocid. Sistem vrednosti je promenjen, baš kao i norme ponašanja. Gomila kreativnih ljudi je gurnuta na margine događanja bez ikakve šanse da kaže šta ima, a u prvi plan istaknuti niskokreativni marginalci bez ikakvog talenta, ali glasni, nametljivi i sa jako debelim vezama. Nametnuti su nam jeftin, prizeman humor, ispraznost reči i odsustvo emocija kao književnost, loše je postalo dobro, ružno lepo, falsifikati su postali originali, iluzije se prodaju kao realnost, a laži kao istina. Beograd je nekada bio zaista grad otvorenog srca koliko god to zvučalo kao kliše. Danas je srce zaključano iza sedam brava. Ali to nema veze sa gradom već sa ljudima. Retko ćete danas na ulicama sresti ljude koji se osmehuju.

Da li i sad ponekad odete u Novi Sad i ako da, kakve emocije bude uspomene na period koji ste proveli u tom gradu?
Volim Novi Sad. To je grad moga srca. Grad u kome sam se uvek osećala dobro i srećno, gde su mi se zaista ostvarili neki snovi, gde sam provela najlepše trenutke mladosti, bavila se poslovima koje sam volela i zaljubila se istinski i duboko. To su izuzetni trenuci koji se ne zaboravljaju. Često odlazim u Novi Sad, provedem tamo vikend sa svojom najdražom prijateljicom, sestrom moje duše, kumom i snahom (a to je apsolutno jedna ista dama sa kojom sam se upoznala pre 46 godina). Obično zasednemo u neki kafić između katedrale i Dunavske ulice i upustimo se u maratonsku priču svaki put ubeđene da će nam konačno ponestati tema što se, za divno čudo, još nije dogodilo. Uredno izbegavamo večernje izlaske mimo glavnih ulica, jer se i Novi Sad pretvorio u Divlji zapad, pa umesto osećaja spokoja, sigurnosti i opuštenosti iz naše mladosti, sada smo prisiljene da jako pažljivo, sa oprezom gledamo šta se oko nas događa.

Da li i dalje pratite strip?
I ne i da. Ne onako predano kao nekada i da povremeno, kada me stisne želja pa odjurim na kiosk da pregledam ima li nečeg što ja nemam u kolekciji ili pregledam domaće i strane strip sajtove, jer je ljubav prema stripu i potreba da ga čitam još uvek deo mene.

Da li imate uvid u domaću strip-scenu?
Davno sam prestala da pratim domaću strip-scenu.

Kakav je, prema vašem mišljenju, odnos države prema kulturi?
Zavisi šta se danas podrazumeva pod kulturom. Država svakako ulaže puno u promociju primitivizma.

Za čim najviše žalite, kada je stvaralački rad u pitanju? Koji snovi su ostali neostvareni?
Držim se engleske poslovice da ne treba žaliti za prosutim mlekom. Volela bih da sam napisala par scenarija za Ket Klou, kako sam se svojevremeno dogovarala sa Banetom Kercem. Volela bih da sam neke stvari uradila drugačije. Volela bih da sam ispričala neke neispričane priče. Ali nisam i ne vredi žaliti za onim na šta nisam imogla da utičem i što se nije ostvarilo zahvaljujući tadašnjim okolnostima i trenutku.

Vaš moto?
Sutra je novi dan!

  Lapot za Mirka i Slavka — rađanje, procvat
  i ubijanje partizanskog stripa"

Dom omladine Beograda i Udruženje stripskih umetnika Srbije predstavljaju "Sred četkica, bajoneta... (7): Bili su samo Nemci — zaboravljeni majstori našeg stripa"

Ciklus okruglih stolova o zabranjenim temama srpskog i jugoslovenskog stripa.

Tribinska sala DOB, utorak, 8. novembar 2016, 19:00 časova

Jugoslovenski partizanski strip je nastao 1942. na slobodnim krajiškim teritorijama, nepotpisanom pričom o spasavanju dece iz ustaškog logora u Jaski. Samonikli žanr preživeo je posleratne ideološke zabrane od strane sopstvene, komunističke partije, i zahvaljujući podršci čitalaca postao dovoljno vitalan da decenijama izaziva pažnju ne samo domaće publike, već i međunarodne, od Holandije do Indonezije. Stripovi o partizanima su ukinuti sa raspadom Jugoslavije 1990-ih, a istorijska distanca dozvoljava objektivnije gledanje. Ispostavilo se da su državni organi i ideolozi SFRJ često bili protivnici stripova o partizanima, ali i da je jedna od glavnih serija ovog žanra bila više propaganda Velike Britanije i SAS-a, nego SFR Jugoslavije i partizana. Tribina je posvećena utemeljivačima žanra partizanskog stripa: piscu Branku Ćopiću i crtaču Ivi Kušaniću.

Učestvuju: Vasa Pavković, pisac, i Borisav Čeliković, istoričar. Tribinu vodi: Zoran Stefanović, moderator i urednik ciklusa.

O ciklusu: Strip se najčešće tretira kao društveno bezazlen, ali su ova umetnost i njeni stvaraoci u Srbiji često bili deo važnih istorijskih događaja — ponekad i u samom središtu. Neki umetnici su i sudbinski platili zbog svog društvenog delovanja ili prosto sklopa okolnosti u kojem su se našli. Ovo su priče o političkim angažmanima stripara, cenzurama, ideološkim sukobima, opredeljivanjima u Drugom svetskom i građanskim ratovima, učešću u propagandi, o smrtnim kaznama, robijama i izgnanstvima, kao i o drugim, nekada zabranjenim temama i neprijatnim tajnama srpskog i jugoslovenskog stripa. Na okruglim stolovima govore istoričari, učesnici događaja, svedoci i članovi porodica.

www.domomladine.org
www.usus.org.rs

  ...Živela Animacija! 17

Živel strip! Živela Animacija! 17
natečaj za strip in animacijo
za osnovnošolce in srednješolce iz Furlanije - Julijske Krajine in Slovenije

Združenje Vivacomix in revija Stripburger iz Ljubljane v okviru projekta ŽIVEL STRIP! Živela animacija! 17 razpisujeta nagradni natečaj za strip in animacijo.

Natečaj v Sloveniji podpira Ministrstvo za kulturo RS, partnerji projekta pa so revije Ciciban, Cicido in Pil, Društva 2 koluta omeniš ter Društvo za izvajanje filmske vzgoje SLON, RogLab, Klub Marindolus Kranj, Vodnikova domačija in Trubarjeva hiša literature.

PRAVILNIK
Na natečaj se lahko prijavijo šolarji in dijaki iz Furlanije - Julijske krajine in iz Slovenije.
Natečaj je razdeljen v dve kategoriji:
‒ strip,
‒ animacija.
V navdih ponujamo dela slovenske avtorice Tanje Komadine in italijanskega poštnega umetnika Piermaria Cianija.

1) TEMA RAZPISA:
a) Mile si je močno želel kolo, ki ga je vsak dan gledal v izložbi trgovine na poti v šolo. Ali imaš kolo? Kako pomembno je zate? Opiši kakšno dogodivščino s svojim kolesom. Katero darilo je zate najdragocenejše? Kaj predstavlja zate? Kaj z njim počneš? 
b) Mile se je v Slovenijo preselil iz Mostarja, kjer je takrat vihrala vojna. Ali imaš tudi ti kakšnega prijatelja, ki se je priselil iz tujine? Ali si na počitnicah spoznal kakšnega prijatelja ali prijateljico iz druge države? Povej kaj o njem. Opiši kakšno vajino dogodivščino. Kaj ti je pri njemu ali njej najbolj všeč?
c) Stickerman je igra kombinacij grafičnih elementov, ki jih preoblikujte in uporabite kot snov za zgodbe. To naj bo miroljubna invazija Stickermana, lepljivega možička, v najbolj neobičajne ali nepredstavljive dele tvojega mesta in kraja.
d) prosta tema

2) PRIJAVLJENA DELA SO LAHKO:
a) stripovske zgodbe, narisane v poljubni tehniki (vključno z računalnikom), formata A3, poljubnega števila strani.
b) animacije, izvedene v klasični ali računalniški tehniki.

3) Učenci in dijaki se lahko na razpis prijavijo samostojno ali v skupini.

4) oddaja del: Dela morajo biti oddana po pošti skupaj z izpolnjeno prijavnico (za sloven-ske šolarje) na naslov: Stripburger/Forum Ljubljana, Metelkova 6, 1000 Ljubljana

5) ROK ODDAJE: Dela morajo biti poslana po pošti do srede, 22. marca 2017.

6) ŽIRIJA v sestavi: Alice Ciani, Tanja Komadina (avtorica), Katerina Mirović (Stripburger), Igor Prassel (Animateka), Paola Bristot (predsednica Združenja Vivacomix) se bo sestala 31. marca 2017 in izbrala nagrajence.

7) NAGRADE:
STRIP: Podelili bomo 4 glavne nagrade – 4 knjižne bone v vrednosti 100 evrov. Poleg glavnih nagrajencev bo žirija izbrala še 3 avtorje, ki se bodo lahko v soboto, 22. aprila 2017, udeležili enodnevne delavnice izdelave stripovske majice v RogLabu v Ljubljani. Žirija bo podelila še posebno nagrado, 6 dnevno taborjenje Mini Gorindol na Kolpi v Gorenjcih pri Adlešičih (za eno osebo) julija ali avgusta. Točni termini bodo objavljeni spomladi 2017. Več o taborih je na: www.taborjenje.info. Nagrada je vredna 169€, to vrednost pa je možno upoštevati tudi kot popust pri daljših terminih (14 ali 10 dni). Nagrade se ne da zamenjati za denar.
ANIMACIJA: Zmagovalcem v kategoriji animacije bomo podelili 4 nagrade. Prva nagrada je kupon v vrednosti 100 eur. Druga nagrada je udeležba na delavnici animacije Slon in akreditacija za celoten program mednarodnega festivala animiranega filma Animateka. Tretja in četrta nagrada sta DVD z animacijami Slon in akreditacija za program Slon na mednarodnem festivalu animiranega filma Animateka, ki bo potekal decembra 2017 v Ljubljani.
Vsi udeleženci natečaja bodo prejeli knjižno nagrado za sodelovanje. Vsa stripovska dela bomo tudi razstavili. Natečajniki v stripovski sekciji s prijavo dovoljujejo morebitno objavo svojih del. Avtorji vseh animacij dovoljujejo reprodukcijo svojih del na DVD-ju.

8) RAZSTAVA del avtorjev likov natečaja:
LJUBLJANA−TRST
Razstava ŽIVEL STRIP! Živela animacija! 17, ki bo prikazala originalne stripe in risbe Tanje Komadine ter mednarodni projekt Posta Benandante, posvečen Piermariu Cianiju, bo v Ljubljani med 12. januarjem in 9. februarjem 2017 na ogled v galeriji Vodnikove domačije Šiška.
Razstava in posebni dogodki:
Razstava, ki po predstavila dela avtorjev, bo postavljena na ogled v Studio Tommaseo v Trstu med 18. in 24. marcem 2017. 10. in 11. marca 2017 bo potekala konvencija z naslovom »Strange Correspondences«, posvečena Piermariju Cianiju, na katero bodo vabljeni avtorji in drugi ustvarjalci, ki se idejno posvečajo projektom s področja umetniške komunikacije. Konvencija bo potekala v Casa Cavazzini v ulici Cavour 14 v Vidmu ter 10. marca v Visionario v ulici Asquini 33 v Vidmu.

9) Odprtje RAZSTAVE stripov udeležencev natečaja in podelitev nagrad bo:
LJUBLJANA
petek, 14. aprila 2016, ob 17. uri, v Trubarjevi hiši literature, Stritarjeva ul. 7.
Ob odprtju si boste lahko ogledali tudi Animatekin program animiranih filmov Slon. Stripi bodo na ogled do 6. maja 2016.

Za informacije se obrnite na:
Stripburger / Forum Ljubljana
core@mail.ljudmila.org, 
01 2319662, 031 401556
www.ljudmila.org/stripcore/zivel_strip/
www.facebook.com/stripburger

Piermario Ciani (1951–2006) je svojo umetniško kariero začel kot fotograf in ustvaril več serij eksperimentalnih fotografij ter na začetku osemdesetih let dokumentiral fenomen 'Great Complotto', krovni pojem za pojav pordenonskih punk in new wave skupin. Že od začetka se je zanimal za komunikacijske sisteme in se vključeval v situacionistične akcije. Sodeloval je z Vittorejem Baronijem pri več projektih, ki vključujejo komunikacijske mreže, izkušnje s področja poštne umetnosti, znamk in umetniških žigov/pečatov... Iz teh zanimanj izhaja tudi kolektivna izkušnja Stickermana, ki jo Piermario interpretira na svojstven način z grafično natančno linijo.
Piermario je organiziral tudi umetniške dogodke kot kulturni delavec in zaganjalec iniciativ, kot so Strane Corrispondenze (1 in 2), Ap-posta per te, Mind Invaders ... V devetdesetih je dal pobudo za enega od bolj znanih projektov izumljanja multiple identitete z naslovom »Luther Blisset«, ki ga je kolektiv piscev Wu Ming kasneje predstavil tudi v literarni obliki. Svoj interes za komunikacijske sisteme je združeval z interesom za subkulture in bil radoveden opazovalec vse produkcije in avtoprodukcije, ki se giblje neodvisno od uradnih umetniških smernic.
Piermario Ciani je z Vittorejem Baronijem ustanovil tudi založbo AAA Edizioni, ki objavlja besedila s področja avtorjevih zanimanj in tematik, ki bi bile del njegove »idealne knjižnice«.

Stickerman
„Junak z imenom, ki zveni, kot da pripada nekemu junaku iz stripa, nima svojega obraza, ker jih ima preveč, enega drugačnega od drugega. O teh obrazih se nič ne ve, kajti zgodbe o Stickermanu so različne in protislovne. Stickerman v resnici ni nikogaršnji psevdonim, temveč zgolj izgovor, izmišljena referenčna točka za tiste, ki sodelujejo pri projektu, ki sem ga zasnoval na začetku 1991 in ki temelji na širjenju in razširjanju sporočil na lepljivih medijih. (...) Nalepka, zalepljena v javnem prostoru, ne stane nič, vidi pa jo na tisoče ljudi. Tako sem si zamislil, da bi tiskal in širil nalepke, običajno v angleščini, z ironičnimi, nespoštljivimi in norimi mislimi ... “
Piermario Ciani, La rete di Stickerman (Stickermanova mreža)

TANJA KOMADINA je predstavnica mlajše generacije slovenskih stripovskih avtoric. Študij vizualnih komunikacij je zaključila na Akademiji za likovno umetnost in oblikovanje v Ljubljani, kjer je prejela tudi nagrado Akademije za umetniške dosežke. Živi in dela v Ljubljani.
Zadnjih šest let deluje na področju ilustracije in stripa. Kot ilustratorka sodeluje z Mladinsko knjigo in Založbo Miš. Pri njih je za otroke in mladino ilustrirala že več knjig in učbenikov. Ilustracije in stripe prispeva za vzgojno-izobraževalne rubrike in leposlovna besedila tudi za revije Ciciban, Cicido in tržaško revijo Galeb. Če ji besedilo to dopušča, v svoje risbe pogosto vključi tudi elemente stripa. Vse pogosteje pa v revijah objavlja tudi stripe.
Album Fino kolo je stripovski prvenec Tanje Komadine, ki ga je avtorica ustvarila po literarni predlogi Manke Kremenšek Križman iz zbirke kratkih zgodb Dvoriščna okna (MK, 2009). Za Fino kolo je prejela zlato hruško, album pa je bil tudi uvrščen v letno zbirko knjig s področja otroške in mladinske literature z vsega sveta Bele vrane. 

Mile je deček, ki se iz Mostarja (BIH) pred vojno vihro preseli k sorodnici v Slovenijo. Pred selitvijo mu je mati obljubila, da mu bo ob uspešnem zaključku šolskega leta kupila kolo, ki ga je redno občudoval v izložbi na poti v šolo. Vojna je preprečila izpolnitev obljube, Mile se preseli v Slovenijo, kjer se spoprijatelji z Lano, s katero preživlja vse popoldneve. Ta za svoj rojstni dan prejme prav takšno kolo, o katerem je sanjal doma. V njem se prebudijo močna čustva. 

Prijavnica: www.ljudmila.org/stripcore/zivel_strip/zivel_strip_17_slo_web.pdf
Vizualni material za novinarje je na www.ljudmila.org/stripcore/zivel_strip/press/

  Smeh anđela i smeh demona
  - Charlie Hebdo (2)

Je li u ovakvim slučajevima moguće izbjeći plemensku logiku koja se prepoznaje u dominantnom medijskom diskursu koji potencira kolektivističko čitanje problema. Ako smo Charlie svi mi, onda su i teroristi svi oni.

Što se tiče svih tih kolektivističkih čitanja kojima nas zasipaju mediji gurkajući nas da se opredelimo između amerikanofilije, rusofilije, amerikanofobije, rusofobije, islamofobije... - filije i fobije su mentalne igračke za nedorasle. Zatim „zapadni protiv muslimanskog sveta“ kao često prisutna implikacija. U tom slučaju razlika između Georga W. Busha i levičara je što se levičar svrstava uz muslimanski svet, i to su adekvatno nazvali pomalo perverznim načinom da se Huntingtonova teorija o “sukobu civilizacija” potvrdi.

Al Jazeera za Balkan, objavila je tekst koji kaže i u svom naslovu "Sloboda govora je francuski mit". Ja na to dodajem: Saudijski bloger Badawi osuđen je zbog ovog mita na 10 godina zatvora, globu od $250,000 i 1.000 bičevanja. Dobro, zvuči možda kao teška kazna, ALI on je uvredio, isprovocirao i povredio najsvetije vrednosti i osećaje svojom željom za slobodom govora. To ALI, je standardna formulacija relativizacije i poricanja: „Ne mrzim pedere, ali...“, „Ne mrzim Cigane, ali...“, „Ne opravdavam zločin, ali...“, „Podržavam ljudska prava, ali...“

Alishba Zarmeen koja je javno ustala u odbranu Badawija je hrabra aktivistkinja, za razliku od nasih kulturnih relativista koji iz poriva za razumevanjem Drugoga i Drugih kultura zaboravljaju univerzalne vrednosti i prava koja se moraju braniti. Dakle, sve je u ravni poredjenja jer smo jedan ljudski rod. Insistiranje salonskih relativista koji "imaju razumevanja za Drugog" previđa da na taj način Drugi upravo ostaje Drugi. Uvažavam da je kod nekih ljudi to iskreni poriv. Jedino što je to dead end zato što perpeturira Drugoga. Ono što je potrebno je hrabrost da se prihvate muslimani Evrope kao istinski Evropljani, bez bilo negativne bilo pozitivne diskriminacije, kao građani kao i svi drugi, dakle bez paternalizacije bilo levice bilo desnice.

Postoje dve opcije. Jedna "muslimane smatra odgovornim građanima, sposobnima da se našale, odmaknu i uzdignu nad stvarima. I ona koja muslimane patronizira smatrajući ih žrtvama ili osetljivim bićima, koje pod svaku cenu treba ‘očuvati’, ne šokirati. To je slučaj krajnje levice i smatram to pokroviteljskim prema muslimanskoj zajednici. Naša je jedina odgovornost poštovati francuski zakon. Mi smo francuski satirički časopis koji izlazi u Francuskoj i nekim frankofonim zemljama poput Belgije. Ne izlazimo u Maroku i muslimanskim zemljama. Kad bi to bio slučaj, poštovao bih lokalne zakone, usput ih pokušavajući unaprediti. U Francuskoj cenzure nema, na svakome je da izražava svoje stavove kako to želi. Uostalom, nikoga ne prisiljavamo da nas čita, Charlie Hebdo se prodaje na kioscima… Dakle, čitanje časopisa je dobrovoljni čin, nikome se ne nameće." Ovo su reči ubijenog urednika.

Koja je razlika između prihvatljive provokativne satire i one nedopustive? Ima li nedopustive satire uopće, odnosno, smije li ona biti nedopustiva?

Nema je. Ne postoje dve kategirije, prihvatljiva provokativna satira i ona nedopustiva, to je wet dream umerenjaka. Kao da zaboravljamo šta satira jeste od antičke Grčke do danas, odnosno od Rima kada se u punoj meri razvila i dobila svoje ime, ili pak kasnije u renesansnom Dubrovniku. Od nje ne možete uvek očekivati aristokratski oplemenjenu duhovitost nego, naprotiv, satiričku žestinu i jetkost. I uvek ju je cenzura ove ili one vrste pokušavala da progoni i zabrani. Satira je podrugljiva kritika i osuda društva. To su radili i François Rabelais u Gargantui i Pantagruelu i Jonathan Swift u Guliverovim putovanjima i Priči o buretu. Satira izobličava predmete da bi otkrila njihovu suštinu. Alexander Pope je opisivao satiru da je ubojita i britka kao oštrica noža koja želi „ubiti glupost u letu“. Satiričar mora da se slobodno kreće i da se ne obazire na kriterijume građanske učtivosti. Satira nije veselo cerekanje veselih dosetljivaca nego ismejavanje ljudskih slabosti, mana i gluposti silovitom žestinom poruge. Ipod površine, satiričar nije „emancipovan“ od društvenog, političkog i etičkog opredeljenja, naprotiv. Zastupnik je pobunjeničke ironije i provokacije. Smeh, podsmeh, persiflaža, travestija, satira, sarkazam... Svi ovi oblici ironičnog imaju mnogo lica, a svako je vezano za nedoslovnost i pravo na nedoslovnost. Neki tvrde da je ironična nedoslovnost u samoj prirodi književnosti i umetničkog dela uopšte.

I još nešto važno. Satira nije "Majka Tereza", ali nikako nije nasilje, a ovde se govori kao da je povod = posledica, što je elementarna zamena teza. „Nije potrebno ići topovima na komarce kao što smo mi. Ako se počnemo baviti diplomacijom, nećemo više biti satirični časopis. Nek naprave satirični časopis i vrate nam milo za drago! Ismejavajte ateiste, izrugujte nam se!“, govorio je ubijeni urednik.

Ovo me podseća na problem s artikulaciojom nasilja i procenom ko je odgovoran na individualnom nivou komunikacije. Reč je o nerazlikovanju tri nivoa: a) verbalno svađanje, izrugivanje i uvrede b) pasivna agresija c) aktivna fizička agresija. Svaki od ta tri nivoa nosi različit tip odgovornosti. Kad se pobrkaju u glavi ta tri različita nivoa, nastupa totalna konfuzija i indirektno ili direktno opravdanje fizičkog nasilja. Na tome se uostalom bazira nasilje prema ženama ili nasilje u porodici. Nasilje prema slabijima. Struktura argumenta je zanimljivo slična: nemojte provocirati, pa vi žene nećete biti silovane! Mini suknja je provokacija! A tek njene butine bile su provokativni poziv na silovanje (po mogućstvu grupno!). Lepota i erotika su krive ako me izlude, pa je ženi posle đavo kriv ako krenem da je rastrgnem!

Razgovarao: Saša Čobanov

(nastaviće se)

(Index.hr, 7. 2. 2015)

  ...ili dobre namere i loši rezultati;
  „Štrumpfovi 7: Štrumpfovi i ptica
  kreštalica“ Pejoa;
  izdavač Čarobna knjiga, 2016;

Kao i mnoge dobre priče i ova počinje krajnje bezazleno: dok Štrumpfovi grade most njihov vođa, Veliki Štrumpf, vredno radi u svojoj laboratoriji u nameri da stvori đubrivo koje će pojačati rast sarsaparile, omiljene poslastice malog plavog šumskog naroda. Ali, stvari krenu kako ne bi trebale i ogledna bela rada, zalivena samo jednom kapljicom đubriva, postaje ogromna, krvožedna biljka mesožderka koja zamalo da dođe glave svom tvorcu; da ne bi dvojice hrabrih Štrumpfova ova bi priča imala ne tako neuobičajeni tužan kraj. Jer, prisetimo se, mnogi su alhemičari, te preteče modernih naučnika, stradali što od sopstvene (nedovoljno spretne i oprezne) ruke što od vlasti koje su ih proganjale. Taj se usud preneo i na „prave“ naučnike kakva je, recimo, bila Marija Kiri ili one izmaštane, na primer, profesora Frankenštajna. Razvoj civilizacije oduvek je podrazumevao brojne žrtve a ni takozvana „industrijska revolucija“ nije u tome bila izuzetak. Ipak, blagodeti razvoja tehnologije koja će čoveku poboljšati život lako su zasenile stradanja onih koji su te blagodeti stvarali obavijajući ih plemenitim velom „žrtve za opšte dobro“. U vremenu uzleta moderne nauke, s kraja XIX i početkom XX veka, između progresa čovečanstva i naučnih istraživanja podrazumevao se znak jednakosti. Samo su se retki teoretičari usuđivali da ovaj aksiom stave pod sumnju; s druge strane, u „bezazlenim“ disciplinama kakva je umetnost sumnja u čovekovu moć da ovlada Prirodom i da u svoje ruke uzme božanske moći, uopšte nije bila retka, počev od  umetnički relevantnih dela, kakvo je već pomenuti roman „Frankenštajn ili moderni Prometej“ Meri Šeli (prvo izdanje 1818.g.), do bezbroj paraliterarnih tvorevima koje su uobličile jedan od standardnih modela nauče fantastike - poludelog naučnika; naravno, oštrica kritike progresa po svaku cenu u takvim instantnim tvorevinama dobrano je tupa ili je (najčešće) uopšte nema. Ipak, ovako ili onako, taj je obrazac ušao u opšte pojmove svetske kulture. Druga polovina XX veka, pod senkom atomskih pečurki, Hladnog rata i moguće Nuklearne apokalipse učinila je „široke narodne mase“ osetljivijim za probleme nauke i njene praktične primene. Uporedo sa povećanjem standarda Zapadnog sveta raste i svest o opasnostima moderne nauke i tehnike za životnu sredinu ljudi kojima donose boljitak. Zagađenje vazduha, zemljišta i vode, uništenje Prirode i neumereno trošenje njenih resursa otkrivaju se kao drugo, ružno lice progresa da bi se konačno došlo do, nekada huliteljskog a sada javno prihvaćenog, stava da nije svaki progres dobar, odnosno da njegova cena može biti prevelika. Kao svojevrsni kompromis različitih tendencija pojavljuju se ideje o „održivom razvoju“ koje su trenutno vrhunski domašaj ljudske visprenosti na ovom polju.

No, vratimo se Štrumpfovima koji sve ove dileme preživljavaju na svoj način. Jer, uvidevši da je njegovo đubrivo opasno Veliki Štrumpf šalje dvojicu plavaca da bocu sa opasnim sadržajem odnesu daleko, čak u pustinju. Lenjost i princip „lako ćemo“ vodi Štrumpfove do prve provalije u koju će (mada se jedan slabašno nećka) baciti otpad i lako se vratiti kući. Međutim, boca se razbila a kap đubriva pala u kljun male ptice koja će porasti, postati zla i otići da maltretira one koji su je takvom stvorili. Posledice - uništenje sela, skladišta hrane i rušenje mosta te egzodus plavaca od životne opasnosti i borba za opstanak, plus gubitak gaća jednog Štrumpfa – svakako su daleko veće od blagodeti koje bi dodatne količine sarsaparile imale za gladne stomačiće plavaca odnosno od napora potrebnih da se ode do pustinje i tamo bezbedno ostavi teret. U svoju odbranu svi mogu reći da su imali manje ili veće ali uvek dobre namere; samo, u tom slučaju dolazimo na teren stare mudrosti da je „put do pakla popločan upravo dobrim željama“. Konačno, pažnja i „zalaganje na času“ nagrađuju se još samo u nižim razredima osnovne škole. Kasnije se računaju samo rezultati a ne namere ili vreme utrošeno na njihovu (neuspelu) realizaciju.

Za Štrumpfove čitava muka sa zlom pticom završava se kako i treba - srećno, uz obilje gegova i verbalnih doskočica (u kojima, naravno, prednjači Mrgud). Mali  čitaoci su, uz vesele zgode i nezgode, dobili još jednu porciju pouka koje će im, možda, pomoći kad odrastu; na drugoj strani, sada već proverena istina da napredak tehnike nije bezazlen i bezbolan dobila je još jednu umetničku verziju. Ostaje nam nada da će se neki od moćnika koji upravo vladaju svetom setiti da je „jednom kada je bio mali“ čitao Štrumpfove (strip je iz 1968.g. a album je originalno objavljen 1969.g.) i navijao da pobede kreštalicu (ne svojom krivicom otrovanu), te da će odustati od lake zarade na novim proizvodima za koje se ne zna koliko su opasni. Jeste da je ta nada poprilično tanušna ali to je sve što nam ostaje pred nemilosrdnim raljama modernog života.

(„Dnevnik“, 2016)

  ...17. broja Strip Pressinga.

U petak, 4. novembra, sa početkom u 12h u prostorijama Media i reform centra održaće se konferencija za štampu povodom izlaska 17. broja časopisa Strip Pressinga u izdanju Studentskog informativno izdavačkog centra iz Niša. Prisutnima će se obratiti urednik Strip Pressinga Marko Stojanović i urednik Pressinga Dejan Kostić.

U 17. broju, koji krasi naslovna strana Tonij Fejzule, zastupljeni su do sada neobjavljeni stripovi Branislava Kerca, Dalibora Talajića, Marka Nikolića, Adriana Barbua, Milorada Vicanovića Maze, Marka Stojanovića, Dimitrija Narožnog, Josipa Sršena, Ivana Glasnovića, Mihajla Dimitrijevskog The Miče, Predraga Ikonića, Danka Dikića, Filipa Andronika, Marka Serafimovića, Borisa Bobba Klisurskog, Mateja Stića, Slaviše Ševrta, Ivana Koritareva, Mijata Mijatovića, Dušana Cvetkovića, Mirka Zulića, Aleksandra Anđelkovića, Tasosa Zaferiadisa, Petrosa Kristulasa, Marie Surdukan, Ane Bencendi, Nenada Pejčića i Igora Krstića. Tekstove su pisali Zoran Stefanović, Milan Jovanovič, Pavle Zelić, Dalibor Đorđević, Ivan Veljković, Vladimir Milošević, Stefan Marković, Darko Mrgan, Alin Rautoi, Dragan Predić, Zlatibor Stanković, Luka Vidosavljević i Draško Roganović, a u ovom broju se nalaze i inteervjui sa Branislavom Kercom, Anđelom Stanom, Ivanom Koritarevim i Anom Bencendi.

Strip Pressing je najstariji strip časopis u Srbiji koji objavljuje radove domaćih autora. Za petnaest godina postojanja Strip Pressinga objavljeno je 17 redovnih brojeva i tri specijalna broja. Sadržaj časopisa pored neobjavljenih stripova domaćih i autora iz regiona podrazumeva i ilustracije, eseje o stripu, recenzije i prikaze novih izdanja kao i intervjue sa eminentnim strip stvaraocima.

Ilija Bakić je rođen u Vršcu 1960. godine. Ilija je pesnik, pripovedač, romansijer, kritičar i urednik. Objavio je devet knjiga poezije, jedanaest knjiga proze i tri knjige eseja. Zastupljen je i u brojnim antologijama fantastike. Dobitnik je nagrade Srpskog društva za naučnu fantastiku za najbolju srpsku dugu priču, nagrade Društva za naučnu fantastiku Lazar Komarčić za najbolju kratku srpsku priču i nagrada Društva književnika Vojvodine za najbolju knjigu godine U odvajanju. Gotovo tri decenije piše o naučnoj fantastici i stripu, najviše u novosadskom Dnevniku. Autor je i strip-kaiševa objavljivanih u Dnevniku 2002. i 2003. godine (neki potpisani pseudonimom Kant), kao i strip-kadrova Šta mi je danas? objavljenih u zborniku Razmišljajte o signalizmu (2004.), a njegova proza poslužila je kao inspiracija i nekim stripovima Franje Strake.

  Intervju: Ilija Bakić

Ko je Ilija Bakić?
Na ovo pitanje ne znam odgovor.

Kakav je bio Vršac vašeg detinjstva?
Odrastao sam (a i sada živim) na periferiji provincije, u starom paorskom kraju (između dva rata tu se kopala zemlja od koje su se pravile “žive cigle”), što je nekada imalo svoje prednosti (sad baš i ne). Ulica bez asfaltnog puta, s parkićem, stvorena za fudbal, žmurke, „teranje točka” (vožnju bicikla), sedenje na ćebetu i čitanje stripova, menjanje sličica Vinetu… Gradić je napredovao, otvarale su se (istina male) fabrike, niko nije bio nezaposlen, u školi su bili blagonakloni prema deci doktora i direktora ali ni mi, „obični, nepedigrirani”, nismo bili zapostavljani. Vaspitavali su nas u kući i školi. Pozdravljali smo (makar i nerado) starije na ulici. Nismo se obesno, krvnički tukli na život i smrt - ako bi nekome prokrvario nos tuča bi bila završena. Poštovali smo učiteljicu i nastavnike. Učili samo koliko se moralo. Čuvali udžbenike za mlađe rođake. Redovno gledali crtani film pre Drugog dnevnika i prepodnevni Obrazovni program na Prvom (od dva) TV programa. Bili srećni kad idemo u Dečije odmaralište Crveni krst na vršačkom bregu ili na more preko Društva planinara ili Ferijalnog saveza. Ljudi su generalno bili dobronamerni jedni prema drugima. Spram današnjeg to je bio neki sasvim drugi svet na drugoj planeti.

A kakav je Vršac danas?
Rat i kriza i dalje uzimaju danak u čitavoj zemlji. Stari sistem vrednosti lako je srušen a novi skrojen po (staroj) maksimi „čovek je čoveku vuk”. Najgori su isplivali i postali uspešni i uvaženi. Socijalno-klasna propustljivost društva više ne postoji. Besperspektivnost i nezaposlenost tera mlade da beže iz Vršca, studenti se posle diplomiranja uglavnom ne vraćaju kući. Negativna lokal partijska selekcija kadrova je na delu i dovodi nekompetentne ljude na društvene funkcije. Humanost se meri samo količinom novca koja se za nju dobija.
Literatura se (osim ako nije bliska političkim strukturama) tretira kao sramotni ludak u familiji (koga kriju u podrumu ili na tavanu). Samo mrtvi pisci su dobri, ne traže ništa a mogu se kao argument „kulturne tradicije” potegnuti kad zatreba. Zato su na lokalnoj proslavi jubilarne godišnjice rođenja Jovana Sterije Popovića glavnu reč imali - političari, naslednici onih opisanih u Rodoljupcima. Aktivnost, „talasanje” se ne podstiče/podržava (filozofija palanke „radi” punom parom). Primera radi, udruženje Tačka susretanja, koje zdušno promoviše umetnost i „Vrštanima” (kako sebe ovdašnji stanovnici od vajkada zovu) na noge dovodi (kad već neće oni koji za to redovno primaju platu) relevantne pisce, slikare, muzičare, strip stvaraoce, od grada (čiji ugled širi) dobija manje para (za troškove rada, putovanja gostiju) od mesnog društvanca ljubitelja motorčića (valjda zato što je lokalni moćnik ljubitelj istih a ne knjiga)… A ne mora da bude tako, valjalo bi se ugledati na mesta kakva su Velika Plana, Kraljevo, Kragujevac u kojima aktivno poštuju literaturu i žive pisce (posebno svoje).

Kada ste počeli da se zanimate za strip i koji stripovi su vas privlačili?
Moja generacija je odrastala u svojevrsnom „strip-raju”. Bukvalno svakog dana je izlazio neki strip, od Crtanih romana, Lala, Panorame, Zenita, edicije Nikad robom (prvo one sa istorijskim pričama, a posle sa pričama o Mirku i Slavku), Plavog vjesnika, Caka i Caka ektra, Strip arta (prva, velika serija), Lunov Magnus stripa, Zlatne serije i mnogih drugih do Politikinog zabavnika i školskih listova Kekec i Dečje novine (u kojima sam čitao Štrumpfove, Taličnog Toma, Blejka i Mortimera, Olaka gladijatora...). Prva slova sam sricao u oblačićima „priča u slikama”, mnogo stripova sam pročitao tako što sam ih umetao u školski udžbenik... Svi klinci iz ulice su kupovali bar neki strip pa smo ih kasnije menjali. Na lokalnoj pijaci polovne robe, zvanoj „furda”, prodavali smo stare stripove u pola cena da bi kupili nove. Leti bismo posedali na ćebe rasprostrto u parkiću i čitali stripove do smrknuća. Najveća muka je bila sa revijama koje su štampali stripove u nastavcima jer je bilo problem sakupiti sve delove i pročitati strip odjednom – ali bile su to slatke muke. „Izdržali” smo nekoliko hajki u kojima je strip proglašen za šund pa mu je “udaren” porez zbog čega su izdanja poskupela. Tri najpoželjnija zaposlenja, po jednodušnoj oceni naše družine, bila su: prodavac u trafici (besplatno čitaš sve stripove), radnik u bioskopu (besplatno gledaš sve filmove) i bibliotekar (čitaš ukoričene Politikine zabavnike, knjige o Vinetuu, gusarima, borbama sa vanzemaljcima…). Činilo nam se da će ovaj strip raj trajati večno donoseći sve više i više uzbudljivih „priča u slikama”.

Da li ste u to vreme čitali i Bonelijeve stripove i koje najviše?
Zlatna serija i Lunov magnus strip su bili obavezna strip-lektira i svaki se broj pažljivo i više puta iščitavao. Zagor je bio ubedljivo najpopularniji, za njim su sledili Komandant Mark i Veliki Blek, odnosno Teks Viler i Mali rendžer. Lično sam najviše voleo da čitam Teksa jer su se samo kod njega menjali crtači (mada ih u to vreme uglavnom nisu potpisivali) pa je svaka sveska mogla da donese jedno iznenađenje više – drugačiji crtež, posebno ako je crtač bio majstor Tiči. Voleo sam i Priče sa Divljeg zapada, jer su priče bile dobre, a bilo je i više crtača (prva epizoda Priča sa Divljeg zapada objavljivana je u nastavcima i u Dečjim novinama). Ipak, vrhunac pomenutih edicija, barem za mene, bilo je objavljivanje desetak svezaka ne-bonelijevog stripa Met Meriot; čak i loša štampa nije mogla potpuno da uništi izuzetan crtež. Kasnije, kad sam već malo odrastao, došao je sjajni Ken Parker.

Kako je dalje teklo vaše školovanje i karijera?
Posle osnovne škole Vuk Karadžić, postao sam deo prve generacije „šuvarčića”, objekata Šuvarove reforme školstva pa sam išao u 9. i 10. razred, tzv. „zajedničke osnove”. Potom sam upisao školu za jedno od tri najpoželjnija zanimanja – bibliotekara ali zbog malog broja prijavljenih završio sam na smeru “organizator kulturnih aktivnosti” (šta god to značilo). Moja tajna ambicija bila je da upišem vajarstvo ili primenjenu umetnost na Likovnoj akademiji u Beogradu. ali se na dan upisa ispostavilo da fakulteti nisu znali šta da rade sa đacima iz Socijalističke Autonomne Pokrajine Vojvodine (u “užoj Srbiji” još nije uveden „Šuvar”) pa smo par nas Vojvođana čekalo ispred kancelarije dekana koji je, kao, bio strašno zauzet a onda je, bez kucanja, tamo ušao krupan prosedi muškarac i glasno viknuo nešto kao „šta zafrkavaš, primi one moje”. Tek tada sam sabrao dva-i-dva i shvatio da bez veze nema akademija pa nisam predao ni dokumenta ni radove. Pošto više nije bilo vremena za spremanje prijemnih ispita na Filozofskom fakultetu (jer Vojvođanima nisu priznavane ocene iz stranog jezika i sociologije) upisao sam prava računajući da ću se kasnije prebaciti na istoriju umetnosti. Ali – nisam... Umesto da promenim fakultet počeo sam intenzivno da pišem.
Po završetku fakulteta, vratio sam se u Vršac ali nisam mogao da nađem posao ni u kulturi ni u struci jer sam (opet) bio bez veze (čitaj - nisam imao veze ili sam bio obeležen kao problematičan), pa sam radio fizičke poslove u Omladinskom servisu (od nošenja džakova, istovaranja vagona, kopanja kanala do seče drveća), bio magacioner i raznosač robe u stovarištu Agrokomerca, štancovao đonove u noćnoj smeni fabrike Zenit. Zaposlio sam se kao pravnik u vršačkoj Hidrogradnji koja je bila pred stečajemm ali je ipak opstajala sve dok nije „uspešno” privatizovana-prodata firmi koja nije imala nikakve veze sa niskogradnjom, jer se bavila uvozom-izvozom; posle dve godine odatle sam, zajedno sa svim ostalim zaposlenima, oteran na „biro za nezaposlene”. Tamo su odmah rekli da mi oni neće tražiti posao pa sam sam obijao pragove poslodavaca; posle silnih obećanja „javi se za 3 meseca, biće nešto” ili sažaljivih „da si se javio ranije” ili uvredljivih „suviše ste stari, nama trebaju mladi”, krenuo sam „trbuhom za kruhom u beli svet” – u mom slučaju do Pančeva, gde (za sada) radim.

Prvu zbirku poezije objavili ste 1993. godine, a nakon toga sledi još devet zbirki. Koji pesnici su na vas najviše uticali i šta razlikuje (ako) pesnike danas od onih iz vremena romantizma ili simbolizma?
Pre objavljivanja prve knjige intenzivno sam pisao poeziju više od 10 godina. O poeziji u školi nisam ništa naučio; moj srednjoškolski profesor srpskog jezika i književnosti nije „dobacio” dalje od Tihog Dona i Daleko je sunce, odnosno revolucionarnih pesnika. Vasko Popa je (kao i Kafka i Kami) bio nerešiva zagonetka za njega; mnogo više sam o modernoj poeziji naučio od sjajnog poznavaoca literature, profesora Ervina Mareša (inače germaniste). Interes za poeziju (kao i naučnu fantastiku) „razvijao” sam intenzivnim čitanjem. Tako sam otkrio dadaizam, nadrealizam, jugoslovensku međuratnu avangardu, Zenitizam, što me je potpuno fasciniralo i „povuklo” da i sam pišem stihove. Dodatni podsticaj bilo je otkriće nemačkog „novog subjektivizma” (u listu Polet i jednom broju magazina Vidici), socijalno angažovanog pesništva 1970-tih, delom utemeljenog na bitničkoj poeziji. Kada sam, zbog nepoložene političke ekonomije vanredno upisao drugu godinu i ostao u Vršcu, došao sam na ideju da, kao i Zenitisti, obznanim svoje pesme na javnim mestima. Ispisao sam ih rukom (pisaću mašinu nisam imao), potpisao i polepio na vršačkoj autobuskoj stanici i pijaci. Onda sam stajao sa strane i posmatrao reakcije čitalaca koji su uglavnom mislili da je u pitanju neki kupujem-prodajem oglas pa su stihove čitali vidno zbunjeni i zatečeni. Nedugo potom i ja sam bio zbunjen i zatečen jer sam dobio - poziv za informativni razgovor. Pesme nisu bile antidržavne niti buntovnog tona, mada, jedan stih jeste glasio „i sunce je već mrtvo” a Tito je umro koju godinu ranije…
Čovek s kojim sam razgovarao (inače, nominalno, sekretar mesne zajednice) nikako nije shvatao šta i zašto sam ja to uradio. Na moja objašnjena o „suočavanju masa sa poezijom” i navođenje primera iz istorije zenitizma samo je klimao i opet pitao šta će mi to jer ću jednog dana završiti prava i tražiti posao (i, gle čuda, stvarno sam imao problema da nađem posao). Drugi prisutni muškarac je samo ćutao i zapisivao; kasnije sam saznao da je to inspektor državne bezbednosti koji je redovno prisustvovao „pesničkim maratonima”, koje je tih godina organizovala Književna opština Vršac - takva su bila vremena, pesnike je trebalo držati na oku. Na kraju sam pušten da uz napomenu da još jednom razmislim o svojim postupcima. Srećom, ubrzo sam položio zaostali ispit i vratio se fakultetskim obavezama. Istini za volju i tamo sam nastavio da kačim pesme po oglasnim tablama i da ih ispisujem na tabli najvećeg amfiteatra „petice” (sve uredno potpisane) ali nisam dobio nikakav poziv na razgovor ili upozorenje.
Prvu pesničku knjigu poslao sam, početkom 1980-tih, na konkurs Matice srpske, za ediciju Prva knjiga. Vraćena je sa preporukom da je malo „cizeliram”. Sledeće godine taj dorađeni rukopis mi je vraćen - u originalnom kovertu koji nije ni otvoren. Kasnije sam saznao zašto: prvi odgovor je bio nečija dobra volja i kao takva izuzetak jer ja nisam bio ničiji pulen, nisam pripadao ni jednom klanu (koji su tada „delili carstva”) niti sam bio nacionalna manjina (kojima su knjige objavljivane „po ključu”) pa se drugi put niko nije ni potrudio da otvori moju pošiljku. A verovatno im se moja eksperimentalna poezija ne bi ni dopala. Ipak, tu knjigu (Resurekciona seča početnog položaja) pročitao je i objavio pisac Dušan Belča u svojoj Nezavisnoj ediciji Ugao. Nastavio sam alternativno-avangardnim putem, objavio nekoliko zbirki kao “duboke samizdate” (u malom tiražu, fotokopirane i numerisane); par godina kasnije naišao sam na podršku pesnika Miroljuba Todorovića, osnivača neoavangardnog pokreta Signalizam, i nastavio da „signalistički”  delujem.

Gde je mesto poezije danas i da li je jedina umetnost manje opštepopularna danas od stripa upravo poezija? Zašto?
Poezija je tamo gde je oduvek bila - u dubokom srcu literature. Poezija ispituje esenciju jezika i emocija, izražavanja i spoznaje nas samih i svega oko nas ali i onoga još većeg, zaumnijeg. Jer jezik je veći i bogatiji nego što mi to mislimo, veze između reči dublje su i tajanstvenije a naša svest i moći spoznaje/asocijacija nemaju definisane granice.
To što „široke mase” ne razumeju poeziju, što zaziru od nje (i podsmevaju joj se) rezultat je lenjosti, učmalosti, nepostojanja truna želje i volje da se makar pokuša načiniti iskorak iz sopstvene svakodnevne zaludne rutine. Ultimativni principi instant konzumerizma u potrošačkom raju ne potenciraju razvoj moždane mase i potreba za razmišljanjem, spoznajom i emocijama izvan puke hedonističke telesnosti oličene u onoj „u-se-na-se-poda- se”. No, ne budimo jednostrani, kada su društvu/masama bili bitni prozni komadi kakvi su Prustovo U potrazi za izgubljenim vremenom, Džojsov Uliks i Fineganovo bdenje ili Beketov Malone?

Kada nam je kao društvu poezija prestala da bude bitna? Zašto?
Iz pitanja bi se moglo zaključiti da nam je, kao društvu, poezija jednom bila potrebna i bitna. Da, na nivou kolektivnog samopotvrđivanja, bila je potrebna narodna epska poezija, ponekim slojevima društva jesu bili potrebni nacionalno romantičarski ili revolucionarno buntovni stihovi. Nekim osetljivim dušama prošlih vekova trebale su i godile im romantične ljubavne pesme. Ali, od tada je prošlo jako, jako mnogo vremena. Danas za poeziju, ovde, kao i širom zemaljskog šara, jedva da iko mari. Kako to reče jedan američki pesnik (ne citiram već parafraziram): bilo je to uzaludno kao objavljivanje poezije.

Sem poezije, intenzivno ste se bavili naučnom fantastikom i objavili više romana i zbirki priča. Čini se da, nakon nekoliko decenija izuzetne popularnosti, od godina pred početak Drugog svetskog rata do kraja osamdesetih, naučna fantastika izgubila na popularnosti i značaju. Zašto je to tako? Da li smo prestali da mislimo na budućnost?
Naučna fantastika je dugo smatrana „glasnikom budućnosti” i kao takva plasirana čitaocima/gledaocima. Od Žila Verna postoji fama o onome što su pisci predvideli a ostvarilo se. Izvan tog tehnicističkog smera bio je onaj društveni koji je opisivao moguća društvena uređenja i ispisivao „istoriju budućnosti”. Neki pametni pisci (recimo Rej Bredberi) govorili su da zadatak naučne fantastike nije da predvidi budućnost već da upozorava na njene moguće smerove. U svakom slučaju, takav koncept naučne fantastike se uklopio u polet posle II svetskog rata i odrastanje “bejbi bum” generacije. Tadašnji stav o naučnoj fantastici možda najbolje odslikava naslov knjige priča sovjetskih pisaca koji glasi „Danas fantazija sutra stvarnost”. Ključna tačka u toj veru u bolji svet bila je mitska 2000. godina do koje će se rešiti svi problemi pa će svet (s obe strane „gvozdene zavese“) dostići ovozemaljski raj. No, kako je vreme odmicalo tako je postajalo očito da stvari ili ne idu u tom smeru ili, ako i idu, idu jako, jako sporo. Stvaraoci naučne fantastike su to spoznali i većinom prestali da pišu u tom ključu, mediji su batalili slogane o predviđanju budućnosti a publika se okrenula nekim drugim žanrovima - beskrajnom (najčešće potpuno bezazlenom) iživljavanju potrebe za mitologizovanjem pseudoistorije (u epskoj fantastici) ili šokantnom (a bezbednom/konfornom) hororu. No, oslobođena obaveze da tačno opisuje budućnost naučna fantastika je mogla da lakše diše i slobodno ispisuje priče utemeljene na naučnom/kauzalnom sagledavanju svetova i stvarnosti; naravno, i dalje se stvaraju (anti)utopijska dela oko kojih svetluca stari oreol zavirivanja/predviđanja budućnosti.

Takođe ste objavili jednu zbirku „stripopriča“ i jedan „grafički“ roman. O čemu se radi?
Nastaviće se… Stripopriče br. 1 (Tardis, 2009) je zbirka priča o nekolicini strip junaka, od Tarzana, Fantoma i Flaša Gordona do Taličnog Toma, Gaše i Paje P., o dvojici slavnih detektiva (Šerloku Holmsu i Majku Razaraču/Hameru) i junacima koje sam stvorio - Lepom Nanku u postapokaliptičkom svetu i Mister Grobačovu, borcu za demokratiju itd. Osnovni ton je parodijsko humoran (uz malo ili malo veće zrno gorčine). Knjiga je svojevrsni omaž popularnoj kulturi XX veka, odnosno stripu, krimićima i žanrovskoj fantastici kao fenomenima tog vremena koji su profilisali vrednosne sisteme, ukus i opšte koordinate snalaženja u urbanoj civilizaciji.
Mudrijaši - svemirska pucačina, ujdurma (Tardis, 2012) nastavak su mojih istraživanja prirode romana odnosno pripovedačkih strategija u smeru kojim, koliko mi je poznato, niko do sada nije išao. To je priča o Bezimenom, astronautu koji se ponaša kao junak špageti vesterna i na neimenovanoj planeti traži Proroka PostPlatona. U jednom trenutku njegov tekstualni procesor se kvari i on prelazi na vizuelni mod pa ostatak priče teče u sličicama (sa pomalo konfuznog teksta) sve dok i generator slika ne zariba pa junak prelazi na spoznaju okruženja mirisima. Roman je (ili bi trebao da je) ozbiljna/višeznačna ludistička igrarija.

Obe ove nekonvencionalne knjige (kao i zbirku priča Jesen Skupljača, knjigu poezije Filmovi, nesvakidašnji Led - post-kiberpank „dvoroman“ pisan na tri jezika i Unezverijadu - stim-pank roman) imala je hrabrosti da objavi kuća Tardis, odnosno njena vlasnica Spomenka Pululu, na čemu joj nikad neću moći dovoljno zahvaliti.

Već više od 20 godina pišete o stripu, poeziji, prozi, naučnoj fantastici, što se sve može videti na vašem blogu, ali i u različitim medijima. Odakle poriv za kritički osvrt na ove umetnosti?
Biće da tome ima 27 godina… Počeo sam sa objavljivanjem prikaza naučnofantastičnih knjiga u kulturnom dodatku novosadskog dnevnog lista Dnevnik (koji je tada bio jedan od najkvalitetnijih u čitavoj Jugoslaviji) iz želje da promovišem literaturu koju volim a koju su „veliki” mediji ignorisali mada je broj objavljenih knjiga ovog žanra bio popriličan. Novosadska kulturna scena bila je otvorena za nove senzacije pa nisam imao previše problema da redovno objavljujem u Dnevniku. Na drugim mestima međutim nije bilo nimalo lako objaviti prikaz jer su naučnu fantastiku bezmalo svi smatrali šundom, trivijalnom literaturom. Tako mi je tadašnji urednik za kritiku u Književnoj reči, na pitanje hoće li objaviti prikaz knjige Crni cvet Bobana Kneževića, rekao da oni objavljuju prikaze „knjiga relevantnih pisaca iz pera relevantnih kritičara”, pa zato moj prikazn neće biti štampan. Ni tekstovi o stripu nisu lakše prolazili mada su tada već „probili led“ i etablirali se kritičari kakvi su Žika Bogdanović, Ranko Munitić, Zdravko Zupan, Zoran Đukanović, Vasa Pavković, Slobodan Ivkov… Sa tekstovima o pesničkim knjigama problem je bio malo drugačiji: (pre)često su mi postavljali pitanje da li sam „kvalifikovan” da pišem o poeziji jer sam završio pravni fakultet (oni koji su to pitali uglavnom su završavali književnost); ovaj stav bi ublažili tek kada saznaju da i sam pišem poeziju. Kako god bilo, ja nisam odustajao od pisanja.
Naravno, iza svih prikaza i kritika stoji i sopstvena potreba da se artikuliše doživljaj koji literatura/strip/film/muzika izazivaju. Tako se „trajanje” senzacija produžava, produbljuju percepcija i osetljivost a delo sagledava iz više uglova što mu daruje posebno mesto u „kolotečini umetnosti” kojom plovimo.

Jedan ste od najboljih poznavalaca domaćeg stripa. Kako biste ocenili domaću strip scenu nakon 2000. godine?
Andergraund strip polet 1990-tih, kao mladalački otpor krizi i represiji, eskapistički aktivizam, suočio se 2000. godome sa paradoksom. S jedne strane su, navodno, otvoreni svi putevi u Budućnost a, s druge, svuda uokolo je bilo bespuće siromaštva, nezaposlenosti, uviđanja da Budućnost neće brzo doći. Oni koji su 1990-tih verovali u „bolje sutra” sada su suočeni sa drugačijom (jednako bezizlaznom) realnošću - od stripa se ne može živeti, godine su se nagomilale, entuzijazam je izbledeo pred mnoštvom teškoća i otpora… Mnogo je andergraudovaca i klasičara otišlo sa scene pritisnuto svakodnevicom. Mladima i poletnima koji dolaze u strip osim talenta i dalje treba mnogo tvrdoglavosti i odricanja. Ko će ostati i opstati vrlo je neizvesno, “rastur” talenata je ogroman.
Kako god bilo, strip scena (koliko-toliko) postoji, ima autora, ponekog izdavača, ima strip izdanja-albuma i (neredovnih) revija i ponešto čitalaca, održavaju se razni susreti, saloni, izložbe, o stripu se piše i raspravlja... Istina, tiraži albuma nisu visoki, honorari su uglavnom simbolični (ako ih uopšte ima), sigurnosti nema pa je potraga za stranim tezgama konstantna ali - ovo je mala, siromašna zemlja sa malim, krhkim tržištem pa se više i ne može očekivati.

Šta nedostaje domaćem stripu?
Ono što nedostaje i svekolikoj nam kulturi - državna kulturna politika. Kultura je deo identiteta naroda/zajednice. Ukoliko se domaća kultura ne pomaže, ukoliko nema “pozitivne diskriminacije” u njenu korist postaćemo (ako to već nismo) kulturna kolonija okupirana jeftinom robom koju proizvode „kulturne imperije”. To su shvatili u Francuskoj posle II svetskog rata pa su počeli da pomažu svoju kulturnu „proizvodnju” kako bi se oduprli američkom kulturnom imperijalizmu. Jedan od rezultata takve politike je i uspon francuskog stripa.
Kod nas država jedva da pomaže nacionalne kulturne institucije a o autorima (kao jedinkama) uopšte ne mari. Svako ko ovde stvara radi to na sopstveni rizik i štetu; taj od kulture/umetnosti svakako da neće moći da živi (a kamoli da se obogati).

Da li postoji uzajamno razumevanje alternativnog, autorskog i komercijalnog stripa?
Tokom 1990-tih bilo je puno nerazumevanja između ova dva tabora. Konvencionalni strip je bio u usponu koji je kriza presekla pa su mnogi autori otišli u inostranstvo da tamo nastave karijere a oni koji su ostali više su izlagali po galerijama nego objavljivali. Andergraund je „eksplodirao” zahvaljući entuzijazmu, fotokopiranim fanzinima, nepostojanju uredničkih zahteva, rokova i svih ograničenja ali lišen honorara i sjajnih izdanja. Tradicionalni strip autori su alternativce optuživali da ne umeju da crtaju, da degradiraju strip; odgovarano im je da je komercijalni strip konzervativan i da mu je prošlo vreme.
Proteklo vreme je pokazalo da ni jedna strana nije bila u pravu; s druge strane vreme je donelo ako ne razumevanje a ono tolerisanje drugačijih strip pravaca.

Da se vratimo poeziji - kakvo je stanje poezije u Srbiji danas?
Poezija u Srbiji je, verovali ili ne, živa, zdrava i napredna u svom manje-više zatvorenom svetu; istina, vrata u poeziju su otvorena ali interesenata da je upoznaju nema previše - no to, ipak, nije njen problem. Poezija traži aktivnog a ne lenjog čitaoca, posvećenog a ne usputnog čitaoca.
S druge strane, onih koji pišu pesme ima puno, pesnika je mnogo manje. Retki su pesnici obasjani reflektorima medijskog interesovanja; većina stvara tiho, uporno, u senci, čak i u bedi jer od stihova se ne živi - za njih se živi.

A naučne fantastike?
Ovdašnja naučna fantastika je od druge polovine 1980-tih u usponu. Iskristalisalo se jezgro domaćih pisaca posvećenih ovom žanru koji su, okupljeni oko Društva ljubitelja naučne fantastike Lazar Komarčić, uz podršku „dopisnih članova” iz manjih gradova, kontinuirano pisali i objavljivali. Kako to biva, neki autori su, u međuvremenu, odustali ili prešli u „ozbiljnu” glavnotokovsku literaturu (jer se naučna fantastika danas ako ne smatra a ono sumnjiči da je paraliteratura). Pisci iz „prvog talasa” koji su ostali u žanru (razvijenom i razgranatom) sada su u godinama pune autorske zrelosti. Pridružuju im se mlade snage kojih, istina, nema previše ali scena još uvek opstaje.

Posebno značajno mesto u vašem radu ima Franja Straka. Napisali ste scenarije za neke od stripova koje je on nacrtao?
Franja Straka je sve vreme svog stvaranja bio i ostao alternativac koji se neprestano menja i traga za nečim novim, drugačijim, izmeštenim, iskrivljenim. Neverovatan je broj njegovih inkarnacija. U svom tom kreativnom haosu neke moje priče učinile su mu se interesantnim pa ih je interpretirao na svoj, sasvim začudni način (koji bi mene iznenadio). Naravno, Straki nisam davao nikakve instrukcije/sugestije jer je on umetnik jakog i jasnog integriteta. Uostalom, i da sam davao sugestije on bi ih sigurno ignorisao.

Da li ste se, sem toga, bavili stripom i kao autor?
Svojevremeno sam u Dnevnikovom strip-dodatku, odnosno Strip-korneru objavio nekoliko kaiševa (neki nisu potpisani, a na drugima je potpisan „Kant“), a u časopisu Signal niz strip scena iz serijala Šta mi je danas?. Strip iskustva sam neretko koristio u stvaranju  signalističkih vizuelnih pesama. Ono što sam uradio u Mudrijašima doživljavam kao „primenjeni strip” kojim ću se, možda, još baviti.

Koliko je nekad bila razvijena vršačka strip scena, a koliko je danas?
Vršac je 1990-tih bio jedan od centra andergraund stripa tadašnje države. Imali smo čitav „Vršački strip pokret” sa nekolicinom talentovanih i vrednih autora, magazin Patagonija, Wostok je intenzivno objavljivao svoj fanzin Krpelj, organizovano je nekoliko strip susreta na kojima su se autori družili i zajedno crtali, Wostok i Grabowski su, čak, za zasluge u kulturi, dobili nagradu Vršca! Bio je to vrhunac koncentracije stvaralačke energije jedne generacije.
U provinciji je generacijska kreativnost ciklična pa posle jedne aktivne generacije, u kojoj je dostignuta kritična masa mladih umetnika, dolazi zatišje koje može trajati i po deceniju-dve. Samo metropole, zahvaljujući stalnom priticanju sveže krvi iz provincija, konstantno “proizvode” umetničke novosti. Tako su godine učinile svoje i „Vršačkom strip pokretu”: neki su odustali, drugi nisu ali im gola egzistencija oduzima vreme i stvaralačku energiju… Najagilniji od „starih” andergraundovaca je Wostok, on je organizovao i neke radionice za mlade naklonjene stripu, bilo je onih koji su obećavali ali su ili otišli na školovanju u Beograd i Novi Sad ili su odabrali neki treći put kojim se češće ide.

Kakav je, po vama, odnos društva prema kulturi?
Društvo je difuzna pojava, čine ga različiti segmenti a većini „običnog sveta” treba samo „hleba i igara“. Kultura u svakodnevnom jeziku znači nešto dosadno, uzaludno, opterećujuće (kao opera, balet, pozorište, klasična muzika, nerazumljive knjige i filmovi). Prosečni član našeg društva traži mnogo turbo folka sa što više golišavih pevaljki, realiti programa, silikonskih starleta, komedija sa svim oblicima prostakluka, emisija o „istinitim pričama“ o švaleranju... Ono što narodu (navodno) treba serviraju mediji; ali mediji nikada nisu bez nečije kontrole te, dakle, tendenciozno kreiraju javno mnjenje pa je pitanje kome odgovara ovakav narod kad ga takvim pravi. Kultura je, ovde i sada, incident, izuzetak na nivou statističke greške.

Ima li domaći strip budućnost?
Svakako će opstati, samo je pitanje u kom obliku i sa kakvim dometima. Ne mislim tu samo na odnos papirnog i elektronskog/internet stripa (što će se rešavati na nivou čitave umetnosti) već na to hoće li strip i dalje biti sinonim za popularnu umetnost (svakako, da odgovorim i na ranije pitanje, popularniju od poezije) ili će postati ekskluzivna, egzotična forma, kao na primer moderno slikarstvo, interesantna tek određenoj, usko profilisanoj publici. U svakom slučaju, vremena u kojima je strip proglašavan za šund i opasnost za mlade pa zabranjivan ili dodatno oporezivan, definitivno su prošla - na sreću ili na žalost.

Vaš moto?
Ne mogu da ga se setim - što bi moglo da znači da ga i nemam.

  ...Srećna Galerija SKC Beograd.

Srećna Galerija SKC Beograd - Ciklus izložbi “STRIP I ILUSTRACIJA”:

03.(17h) – 14. 11. 2016.
“IZ ISTORIJE SRPSKOG STRIPA: KUZNJECOV I SOLOVJEV – DVA ČAROBNJAKA BEOGRADSKOG KRUGA” (Izbor iz postavki Međunarodnog salona stripa SKC Beograd 2016.) Autor izložbe: Zoran Đukanović, Amsterdam, Holandija

„Dvojica genija Konstantin Kuznjecov (1895-1980) i Sergej Solovjev (1901-1975), uz Đorđa Lobačeva i Nikolu Navojeva, najznačajniji su autori stripa iz Beogradskog kruga tridesetih godina prošlog veka. Beogradski krug je bio inicijalni nukleus stripske kulture u Srbiji u vreme kada se strip kao novinska forma tek planetarno razvijao. Plodotvorni paradoks Beogradskog kruga je da su ga dominatno sačinjavali mladi ljudi, izbeglice od revolucije u Rusiji koji su oberučke prihvatili američki avanturistički strip, sjedinjavajući ga sa svojom književnom tradicijom i vizuelnim uticajima ruskog folklora i bajki. Ovo jedinstveno ukrštanje kulturnih uticaja rodilo je autentičan novinski strip u Srbiji.
Kuznjecov i Solovjev su istovremeno kreativni antipodi. Solovjev je univerzalno prepoznatljiv, perfekcionista i uvek elegantnog crteža, dok je Kuznjecovljev genij zagonetniji, prepun stilskih transformacija i iznenađenja. Zajedno čine ključne umetnike u povezivanju stripa sa kulturom drugih medija - književnosti, filma, slikarstva i grafike. Izložba se fokusira na njihove inovacije u vizuelnom jeziku stripa, crtačko majstorstvo, moćne igre svetlosti i tame, filmičnost, savršenstvo kompozicije i vizuelnog pripovedaštva - njihov doprinos jeziku stripa u formiranju.” Zoran Đukanović

Zoran Đukanović, esejista, kritičar i urednik. Rođen je u Beogradu 1955. godine gde je živeo do preseljenja u Amsterdam 1991. Dugi niz godina bio je urednik u časopisu Vidici u Beogradu. Objavio je  knjigu eseja Tomas Man ili Filip K. Dik, monografiju Ken Parker  i priredio više knjiga, zbornika i temata, među kojima Poetiku stripa i uvod u antologiju Balkan Comics Connections: Comics from the Ex-Yu Countries. Organizovao je niz izložbi posvećenih stripu koje su obeležile epohu borbe za kulturno priznavanje stripa. Redovno drži predavanja na strip festivalima i sajmovima knjiga u regionu Zapadnog Balkana (Srbija, Hrvatska, Crna Gora...). Ima redovnu rubriku (Post Scriptum) u Strip vestima i više od decenije piše za beogradski nedeljnik Vreme. Stotine Đukanovićevih eseja i kritika su objavljeni (pored kolumni u NIN-u, YU strip magazinu, Stripoteci i Vremenu) u preko pedeset dnevnih i nedeljnih listova, strip časopisa i časopisa za kulturu i književnost. Poslednjih desetak godina učestalo piše predgovore za knjige stripa, monografije, albume i integralna izdanja. Eseji su mu prevedeni na engleski, francuski, holandski i arapski jezik. Bio jedan od osnivača mirovne organizacije MiZaMir u Holandiji 1991. Gotovo petnaest godina radio je u Press Now, holandskoj fondaciji za razvoj nezavisnih medija u Evropi, Aziji i Africi, gde je razvio stotine medijskih projekata za Bosnu i Hercegovinu, Srbiju, Hrvatsku, Makedoniju, Jermeniju, Irak, Iran i Ugandu.