Andre Franken (1924-1997), belgijski strip stvaralac, poznat je širom sveta po serijalima „Spiru i Fantazio“, „Gaša Šeprtlja“, „Crne ideje“ i „Marsupilami“. Veći deo svoje karijere radio je za kuću „Dupius“ da bi se 1987.g. osamostalio i osnovao svoje proizvodno-izdavačko preduzeće „Marso prodakšn“ koje je iste godine objavilo album „Marsupilamijev rep“ zajedničko delo scenariste Grega, kome je Franken pomagao, i crtača Batema. „Razvod“ sa „Dupiusom“ značio je i podelu „zajedničke imovine“ pa je Franken mogao da raspolaže svojim likovima Marsupilamijem i Gašom Šeprtljom dok su „Spiru i Fantazio“ ostali „Dupiusu“; no oni i nisu bili Frankenov „proizvod“ jer je seriju o dvojici ne preterano spretnih reportera koji širom sveta upadaju u različite avanture (čitaj nevolje), Franken 1946. g. preuzeo od Žižea (koji je, pak, preuzeo lik Spirua, stvoren 1938.g. od Rob-Vela i dodao mu drugara Fantazija). Franken je Marsupilamija samostalno osmislio i dodao postojećim junacima u epizodi „Spiru i naslednici“ iz 1952.g. Legenda kaže da je Frankenu, dok je posmatrao vozača briselskog gradskog tramvaja koji je otvarao i zatvarao vrata, vozio, naplaćivao i poništavao karte te putnicima davao potrebne informacije, palo na pamet da bi čoveku dobro došao dugačak rep kojim bi, po potrebi, mogao da se ispomogne. Od ideje je nastala neobična životinjica koju će Spiru i Fantazio pronaći u džunglama Palombije, negde u Južnoj Americi. Marsupilami će sa reporterima doći u Evropu i pratiti ih u brojnim avanturama pomažući da pobede nevaljalce svojim izvanrednim sposobnostima (kakva je i udarac krajem repa zgužvenim u buzdovansku kuglu) i konciznim komentarima „Huba, huba“ (ponekad i „Hop“); inače masupilami dama isključivo govori „Hubi, hubi“ a deca „Bibi“. Pošto su vrlo živopisni karakteri i pojave, marsupilami su u seriji  „Spiru i Fantazio“ uspeli da dobiju i samostalnu epizodu, „Gnezdo Marsupilamija“ o zgodama i nezgodama porodice „divljih“ marsupilamija u Palombiji. Njegovo/njihovo ime je kovanica reči „marsu“, torbar, i reči „pil“ što je osnova imena „Pilou Pilou“ koje nosi čudni vanzemaljac iz stripa Popaj (njegovo originalno ime je Eugene the Jeep, kod nas je preveden kao Pošteni Evgenije); poslednji segment kovanice je reč „ami“ odnosno prijatelj. „Marsupilamijev rep“ o porodici marsupilamija u prirodnom okruženju prodat je u 600.000 primeraka; Franken je učestvovao u radu na tri albuma ovog serijala. „Marsupilami“ je po njegovoj smrti nastavio da izlazi u novim epizodama koje po pričama različitih autora crta Batem; do sada se pojavilo 28 albuma plus nulti „Ulovite Marsupilamija“, 2002.g. kojim je obeleženo 50 godina od pojave ovog strip junaka a čine ga čine kratke pričice i geg-table nastajale u periodu od 1955. do 1981.g.

„Marsupilamijev rep“, kao prva avantura u samostalnoj seriji, nastavlja se na dotadašnja „iskustva“ i dovodi dežurnog nevaljalca (živopisnog imena) Jovo Kradica, u srce džungle sa namerom da ulovi tajanstvenog marsupilamija - živog ili mrtvog ali sa krznom bez rupa od metaka. U rukavac reke Bistrosupica stiže u klimavom brodiću „Santa raspada“ kojim upravlja šljampavi Kapetan a pomaže mu mornar/kotlar Brusimpete. Ključni čovek za lov je ludi pecaroš, indijanac Daskamifaliko; on peca pirane i video je marsupilamije koji obožavaju da jedu pirane. Kradica i Daskamifaliko pokušaće da ulove neobičnu živuljku podlim planom. S druge strane, tata marsupilami ima ozbiljnih porodičnih problema jer mama nije zadovoljna hranom koju donosi u gnezdo za nju i troje dece. U konačnom nadmetanju ko je mudriji (da se dočepa slasnih mrava ljudoždera) umešaće se nervozni tapir i pleme ljutih indijanaca Šašavona...

Priča se temelji na veselim gegovima i dosetkama, kao i domišljatom dočaravanju porodično/bračnih muka marsupilamija, pretočenim u dopadljiv karikaturalni crtež što, sveukupno, radoznalim čitaocima nudi puno iskrenog smeha i dobrog raspoloženja.

Kao odgovor na napad na redakciju satiričnog lista Charlie Hebdo u januaru 2015, izložba ‘Crteži na slobodi’ prikazuje kroz pedesetak ilustracija na koji način se sloboda izražavanja praktikuje širom sveta.

U saradnji sa Courrier International
• Otvaranje izložbe 30. januara u 17 časova u Francuskom institutu u Novom Sadu, Pašićeva 33. Na otvaranju će biti upriličena i debata o slobodi crtanja, na kojoj će učestvovati karikaturisti i crtači Jugoslav Vlahović, Hugo Nemet, Aleksandar Zograf i Predrag Koraksić Corax. Moderator debate Daško Milinović
• Izložba će trajati tokom celog februara

Čujte, počujte i dobro nam dođite na prvi Fijuk u 2016. godini, sajam malih izdavača, knjiga i stripova. Svi na jednom mestu u sred Beograda, od 17h i grafičari i slikari, i autsajderi i profesionalci i nepoznati i stari znalci, došli bilo na druženje i razgovor, potpisivanje grafika ili razmenu iskustava, upoznavanje, isprobavanje, da se sretnu prijatelji, da se čovek obraduje. Još uvek najjeftiniji, nudimo nove fanzine, nove knjige, nova izdanja za kolekcionare, fetišiste, ljubitelje, poznavaoce, sladokusce… Samoorganizovani, samoedukovani, radimo sami, što ne možemo sami radimo zajedno, a ako ne možemo sad moći ćemo sutra.

U CUK-Imago na prijatnom druženju 29. januara od 17h u Dečanskoj 14, očekuje vas najveći broj izlagača do sada, strip radionica s Wostokom, izložba Miroslava Lazendića, a u Fijuk bioskopu - Undergrad. Uz to i sitoštampa uživo na tekstilu - Greed Graphic, dok Aparatčik – poluproizvodi krpi vašu garderobu na Bagat Danici. Nastupaju Bitef Smrti i Ex Miša, a Mr Caki je zadužen za dobru atmosferu do kasno u noć.

Ulaz je 150 dinara, a uz plaćen ulaz dobijate poklon po izboru sa Fijukovog štanda posebno postavljenog za tu priliku.

Jubilarna nominacija za nagradu nezavisnog stripa

Među kandidatima za nagradu na najvažnijem europskom natjecanju posvećenog nezavisnom stripu u selekciji za nagradu, hrvatski Komikaze časopis je nominiran – deseti put!

Nagrada je ustanovljena 1992. na Međunarodnom festivalu stripa u Angoulemeu, s predsjedavajućim Philippe Morinom.

Sva izdanja koja su do sada sudjelovala u natjecanju dostupna su u Fanzinoteci – Poitier, Francuska:
fanzinotheque.centredoc.fr/...​

Naslovnice albuma – kandidata:
2016. www.bdangouleme.com/963,prix-de-la-bd-alternative-2016
2015. www.bdangouleme.com/670,prix-de-la-bd-alternative-2015
2014. www.bdangouleme.com/436,prix-de-la-bd-alternative-2014
2013. www.bdangouleme.com/194,prix-de-la-bd-alternative
Katalozi 2006. – 2007. – 2008. – 2009.- 2011:
komikaze.hr/wiki/06-07-08-09-katalozi-angouleme/
Fotoreport 2010: komikaze.hr/wiki/28-31-1-10-angouleme/
Fotoreport 2008: komikaze.hr/wiki/24-27-1-2008-komikaze-in-angouleme/

Album # 14 je tiskan sredstvima grada Zagreba -RH

U književnosti se romanom-rekom naziva specifična romaneskna priča koja, dajući široku sliku epoha, prati junake u vremenima velikih društvenih potresa i promena. Stoga su ovakva dela složena i obimna, sa mnoštvom ličnosti i izraženom sociološko-političko-istorijskom linijom. Zbog serioznog sadržaja koji premaša uobičajenu ulogu stripa kao lake i zabavne tvorevine ovakva dela u stripu nisu česta. Razvoj 9. umetnost menja njene forme i sadržinu a prevazilaženje „zadatka“ da bude eskapističko-akcioni medij otvora put prema razbijanju oveštalih formi i formata. Nove „priče u slikama“ poslednjih decenija prošlog veka našle su i svoj oblik - grafičku novelu koja je produžila standardizovani strip album i otvorila prostore za složenije priče. Naravno, osnovni uslov za postojanje grafičkih novela su - talentovani stvaraoci sposobni da preskoče granice i predrasude (svoje i okoline). Da takvih autora ima i na ovim prostorima dokaz je i grafička novela „Priče iz Jugoslavije“ scenariste Predraga Đurića i crtača Sabahudina Muranovića.

Đurić se poslednjih godina predstavio kao autor vičan da priča o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Njegovi scenariji imaju izraženu društvenu dimenziju sa jasnim političko-filozofskim pogledima i stavovima (bez propagandnog patosa). Iz ove perspektive „Priče iz Jugoslavije“ su normalan korak u njegovom razvoju. U njima on spaja dokumentarnost i fikciju, prošlost i sadašnjost, povlačeći liniju ljudskih sudbina i političkih ideja/idela od kraja XIX kroz čitav XX vek sve do današnjih dana. Priča započinje jednostavno: mladog Benoa, rođenog u Francuskoj, zbog problema sa zakonom otac šalje u Srbiju, u Vojvodinu. Mladić stiže prekasno jer je njegov deda, Jugoslav Dacijarević, upravo sahranjen. Sledećih dana on upoznaje, manje ili više dobronamerne, komšije, starce i svoje vršnjake, dok, istovremeno, iščitava knjigu-istoriju svoje porodice koju je napisao i ostavio mu deda. Prvi predak, Đulijo Daciar sa ostrva Krka, bežeći od bede, stiže u Senj gde će preimenovati u Iliju. On će se priključiti bosanskim ustanicima zaveden velikim rečima kakve su „pravda“, „oslobođenje“, „komuna“, „socijalizam“. Ali kao ustanik više gladuje nego vojuje sve dok ustanak ne propadne zbog političkih igara velikih sila. Ilija se „smiruje“, osniva porodicu a njegov nemir i bunt nasleđuje sin Nikola koji će, kao austrougarski vojnik prebeći boljševicima a po povratku kući nastaviti revolucionarni rad i biti jedan od (neuspelih) učesnika atentata na regenta Aleksandra. I Nikola se, razočaran, povlači u mirni život; 1941. će ga zaklati bivši prijatelj sada ustaša. Njegov sin Vladimir predratni je studnetski aktivista, partizan na Kosovu i Metohiji, posleratni graditelj socijalizma; njegov sin Jugoslav zakratko potpada pod uticaj dekadentnog Zapada ali postaje partijski funkcioner da bi, posle Titove smrti i pojave Slobodana Miloševića, bio prinudno penzionisan. Raspad Jugoslavije, rat, slom jednog sistema odslikao se i u neslaganju oca i sina koji će, konačno, otići u Francusku.

Paralelno sa otkrivanjen istorije Beni upoznaje kontraveznu sadašnjost Srbije, kroz sećanja učesnika u ratovima 1990-tih, govore ultra-nacionalista, gluvarenje mladih bez posla i perspektive, izvitoperene običaje i politikanstvo biznismena. I ljubav, ma koliko zanosna bila, ne može da izmakne senci sumorne svakodnevice. Dok Benija otac vozi u Francusku mučna priča se prekida kao što u kiši nestaje pocepani dedin dnevnik.

Istorijske ličnosti „pomešane“ sa običnim ljudima od krvi i mesa, nadanja i strahove, razvoj i vitoperenje revolucionarnih ideja, izgradnju i propast Jugoslavije Đurić prepliće sa mračnom savremenošću slikajući svet koji je uništen i onaj koji ga nasleđuje. Mnoštvo činjenica i dešavanja, nadograđenih nizom sjajnih epizoda, traži od čitaoca veliku koncentraciju zbog koje se čini da je novele duža nego što jeste (čak 138 tabli) mada se, paradoksalno, može reći da je delo prekratko i da bi moglo biti još obimnije - što je kompliment autorima.

Smenjivanja prošlosti i sadašnjosti tražili su od crtača umešnost i zavidnu veštinu kadriranja i dinamičke gradnje tabli. Sabahudin Muranović je svakoj epohi dao likovni identitet, posebnu liniju i kolorit, od fingirane crno-bele, izbledele fotografije, preko sepija raznih intenziteta do punog, ponegde prezasićenog kolorita konfuzne (nam) svakodnevice. Akvarel, lavirani tuš, „tehnokolor“ tempera, karikaturalnost, visoko stilizovani realizam, kvadrati sa potpuno „slikarskom“ osećajnošću deo su Muranovićevog „arsenala“ kojim daje uverljivi likovni lik Đurićevim rečima zaokružujući tako vanredno zanimljivo delo koje svakako zaslužuje punu čitalačku pažnju.

Naš strip časopis "STRIPOLIS" ušao je u uži izbor na 43e Festival International de la BD d'Angoulême.

Mislim da je to veliki uspeh, bez obzira koga će proglasiti za pobednika!!!

Želim da vam se zahvalim na saradnji i podršci!

43e Festival de la Bande Dessinée d'Angoulême –
Du 28 au 31 janvier 2016 - Prix de la BD Alternative 2016
www.bdangouleme.com/963,prix-de-la-bd-alternative-2016

Krajem godine konačno je iz tiska izišao dugo pripremani dvobroj časopisa Kvadrat 31/32 koji je u cijelosti posvećen genijalnom strip autoru Hugu Prattu.  Kako se 2015. godine obilježavalo 20 godina od Prattovog odlaska na drugi svijet, bio je to povod agilnom uredniku Vjekoslavu Đanišu da okupi vrsnu ekipu suradnika sa zajedničkim ciljem, da svaki iz svog kuta i na svoj način osvijetli dio bogatog Prattovog stvaralaštva. Za tu priliku Đaniš je okupio dosta šaroliko društvo, one koji o stripu redovno pišu u Kvadratu, ali i drugim tiskovinama, te neke koji tu i tamo, povremeno nešto objave o stripu, a obično nekim važnim povodom.

Ovaj tematski dvobroj na ukupno 160 stranica donosi 23 bogato ilustrirana i zanimljiva priloga iz pera vrsnih poznavatelja Pratovog stvaralaštva. Među brojnim tekstovima ističu se oni posvećeni Prattovom kultnom junaku Cortu Malteseu, a njegov lik krasi i naslovnicu ovog posebnog dvobroja Kvadrata.

Umjesto uredničkog uvodnika koji se učestalo pojavljivao u ovom časopisu, ovdje je objavljeno Prattovo promišljanje o stripu kao umjetnosti, a sam Pratt o sebi kaže: „Ako bih morao definirati ono čime se bavim, rekao bih da sam pisac koji crta i crtač koji piše…“

Posebnu zanimljivost ovom tematu daje nekoliko tekstova koji govore o Prattovoj argentinskoj fazi. Tada Pratt crta niz značajnih djela slikovnog pripovijedanja, uglavnom po scenarijima legendarnog argentinskog scenarista Hectora Germana Oesterhelda. Iz te faze najpoznatiji su „Ticonderoga“ i „Sgt. Kirk“, stripovi koji su do danas ostali nedostupni našim čitateljima.

Tu su i tekstovi o gotovo nepoznatim stripovima ovog velikog majstora kao što su „Sjenka“ ili „Sandokan“ za koje danas znaju samo rijetki čitaći Prattovih stripova te je ovo prilika da saznaju nešto više o njima, a naše izdavače da potaknu na objavljivanje ovih pomalo prešućenih Prattovih djela.

Dvobroj koji se pripremao gotovo godinu dana u konačnici je ispunio svoju svrhu i dokazao da je jedina tiskovina u Hrvatskoj koja više od dva desetljeća uporno promovira devetu umjetnost. Ovim tematom odao je priznanje Hugu Prattu, velikanu slikovnog pripovijedanja čija djela ni dvadeset godina nakon njegovog odlaska nisu zastarjela i dalje plijene pažnju čitatelja širom svijeta.

„Amerikanci su kolonizovali našu podsvest” rekao je na jednom mestu Vim Venders misleći na misaona prostranstva koja je osvojila američka (pretežno pop) kultura oličena u književnosti, filmu, rok muzici, stripu, animaciji, video-igrama i svim drugim oblicima u kojima ona dolazi do nas u poslednjoj stotini i nešto godina.

Mikele Rek ili ZEROKALKARE, kako se predstavlja italijanski strip umetnik koji živi i radi u Rebibiji - predgrađu Rima u kojem se uglavnom i odigravaju njegovi stripovi, jednako dobro razume tokove (pod)svesti koliko i poznaje pop-kulturu, te se njegovi stripovi osim u Rebibiji odigravaju i u podsvesti svih nas koji smo predano konzumirali sve vidove zvanične i pop-kulture u proteklih nekoliko decenija. Zato i ne čudi da je baš on najuticajniji autor kojeg je iznedrila italijanska strip scena u novom veku. Stojeći na ramenima džinova duge tradicije italijanske devete umetnosti, istovremeno razvijajući nehajni stil na tragu svojih američkih, japanskih, novozelandskih i evropskih (pre svih francuz Boulet) savremenika, Rek nam pripovedajući o sebi priča o životu čoveka opterećenog blagodetima modernog doba.

„Armadilovo proročanstvo” u izdanju Lavirinta iz Čačka, je prva zbirka njegovih kratkih i ne tako kratkih storija koje uredno(poput hroničara naše stvarnosti Aleksandra Zografa u nedeljniku „Vreme”), objavljuje na svom vebsajtu zerocalcare.it svakog drugog ponedeljka od 2011. godine. ZEROKALKARE (što u prevodu znači„sa nula posto kamenca", a preuzeto je sa ambalaže za deterdžent, na taj način još jednom povezujući robu široke potrošnje sa identitetom današnjeg čoveka) nepogrešivo mapira tokove svesti i nizove asocijacija koje u našem mozgu izazivaju reference na likove i narative, birajući uvek ispravan trenutak da nam ih „servira" oslobađajući kod čitaoca upravo ona osećanja koja u kolektivnoj svesti nosi određeni karakter ili citat, tvoreći na taj način novi jezik „podrazumevanja" unutar njegove priče i čineći subjektivni svet sopstvenog alter-ega delom planetarnog imaginarnog sveta.  Otvarajući „Armadilovo proročanstvo” postajemo deo jednog svežeg umetničkog glasa koji nam odmah postaje blizak, što je i doprinelo njegovom iznenadnom uspehu i narastajućoj popularnosti i prepoznavanju od strane stručne i čitalačke publike u Italiji i Francuskoj.

Duh koji ove priče neosporno poseduju i snaga crteža neformalne stilizacije predstavljaju neodoljivi amalgam, koji čini da njihovo nizanje u naizgled nepovezanom random modu u trajanju od jedne do najčešće pet tabli, koje se mogu čitati i potpuno odvojeno jedne od drugih, formiraju na kraju jednu veliku i pomalo tužnu priču. Jednu od onih priča o odrastanju ili bolje jednu od onih priča  koje nam u procesu odrastanja promaknu, koje bi mogle da budu naše priče, kada bi samo bili sposobni da kanališemo sve one procese i potrese koji se odigravaju u nama dok radimo, mislimo i planiramo nešto drugo. Drugim rečima – strip je jedan od najlepših nusprodukata američke, sada već korporativne pop kulture koji najlepše cveta van američkog kontinenta, Vim Venders je istrajan, dosledan i važan umetnik, a ZEROKALKARE je autentičan, duhovit i sjajan autor.

Пред неполн месец, на едно од најпознатите мрежни места наменети за фонтови, платформата Dafont, објавен е фонтот „Nikad robom“, базиран на рачниот летеринг од истоимената стрип ревија, односно од 93-та епизода, насловена „Никола Скобаљиќ“, на авторот Никола Митровиќ - Кокан.

Фонтот, изработен од Александар Стеванов, има вкупно 102 глифи и 588 кернинг парови, погоден е за дигитално летерирање на стрипови, а истиот може да се користи за пишување на српско-хрватски, како и за текстови на англиски јазик.

Од неговото објавување на плат-формата, на 17 ноември, па до сега, „Nikad robom“ има над 1200 преземања, а тој број постојано расте со во просек по околу 30 преземања дневно. За и вие да го преземете, кликнете на следната врска:
www.dafont.com/nikad-robom.font

Македонски типограф награден во Монтевидео

На типографскиот натпревар TipoType Award 2015, кој што овој месец, во Монтевидео, се одржа по втор пат, една од наградите му припадна на македонски автор. Се работи за меѓународен натпревар организиран од уругвајската компанија - TipoType, специјализирана за продукција, дистрибуција и маркетинг на фонтови.

На натпреварот, за целосно завршени фонтови, како и за фонт проекти, на кој до 20 септември можеа да се пријават автори не само од Уругвај, ами и од цел свет, македонскиот стрип-автор  и типограф Александар Стеванов освои пофалба од жирито, де факто трето место, имајќи предвид дека, според пропозициите, организаторот доделува само прво и второ место. Покрај оние од домаќинот Уругвај, кои се натпреваруваа во посебна категорија, меѓу наградените има автори и од Аргентина, Мексико, Чиле, Бразил и Колумбија. Со тоа Стеванов е единствениот од деветте наградени автори, кои се натправаруваа во вкупно три категории, кој не е од Латинска Америка.

Фонтот за кој тој освои пофалба е изработен минатата година и се заснова на ракописот на доајенот на македонскиот стрип - Диме Иванов Димано. Називот на фонтот е „Ботин“ според истоимениот стрип-лик на Димано, кој всушност е и негово стриповско алтер-его. Своето воено крштевање „Ботин“ го имаше минатата година, кога беше искористен за дигитално летерирање токму на стрип-албум на Димано, во издание на издавачката куќа „Стрип квадрат“.

Станува збор за релативно обемен фонт, кој има вкупно 350 глифи и 2875 кернинг парови. Покрај кирилични, содржи и латинични букви и поголем број на знаци, а може да се користи за пишување на македонски јазик и на јазиците на малцинствата кои што живеат во Република Македонија, како и за текстови на светските јазици, меѓу кои англискиот, францускиот, шпанскиот, германскиот, рускиот идр.

Strip je „zahvaljujući“ masovnosti u svom predstavljanju publici - najpre u dnevnim novinama a potom i u svakovrsnim „šarenim sveskama“ - vrlo dugo tretiran kao neozbiljna pojava koja je vrlo daleko od bilo kakve umetnosti, čemu je itekako doprineo i njegov sadržaj u rasponu od bezazlenih gegova do konfekcijskih avanturističkih sadržaja. I nesporna remek-dela ranih strip godina, kakva su „Mali Nemo“, „Maca Šiza“ ili „Porodica Tarana“, zadugo su bila van očiju ozbiljne kritike. No, vremenom i teoretičarima akademističkog (dakle, po prirodi stvari, konzervativnog) profila postaje očito da strip nije ni prolazna ni trivijalna forma pa mu, uz dodelu statusa „devete umetnosti“, postepeno posvećuju pažnju. U sagledavanju i analizi dometa i karakteristika bitno je i sagledavanje dotadašnjeg razvoja, dakle utvrđivanje istorije stripa. Ova namera osujećivana je upravo masovnošću i haotičnošću objavljivanja stripova u raznovrsnim publikacijama. Stoga se, tokom druge polovina XX veka, proučavanje stripa kreće na dva koloseka: s jedne strane se pišu teorijski radovi o stripu kao umetničkoj formi odnosno o pojedinim strip ostvarenjima a, s druge strane, pokušava se što preciznije zabeležiti dotadašnja istorija stripa i reprintovati u kritičkim izdanjima. Ovaj obimni posao u zapadnom svetu „obavljaju“ specijalizovane edicije, časopisi posvećeni istoriji stripa odnosno stručni radovi, knjige i zbornici.

Kao i na mnogim poljima kulture i umetnosti, ovdašnji prostori kasne u priznavanju umetničkih kvaliteta stripa odnosno u sagledavanju i proučavanju njegove istorije, domaće i svetske. I dok se teorijske knjige o stripu, s vremena na vreme, objavljuju zahvaljujući entizijazmu pojedinaca, što se tiče reprinta stripova situacija je, barem do poslednjih par godina, bila katastrofalna jer publikacije-edicije koje su hronološki objavljivale neki strip serijal nisu bile česte ni u bivšoj Jugoslaviji ni u sadašnjoj Srbiji. Mnoštvo epizoda nekog serijala odnosno opusa strip autora štampano je u raznim magazinima, manje ili više (ne)kvalitetno, bez praćenja hronologije odnosno uz skraćivanja i prepravljanja; po ovom pitanju najbolje su prošli Bonelijevi junaci (koji su, koliko-toliko, kontinuirano izlazili u edicijama „Zlatna serija“ i „Lunov magnus strip“) te  legendarni Alan Ford. Ljubitelji stripa sa malo dužim čitalačkim stažom dosetiće se nekih pokušaja publikovanja čitavih serijala; tako je „Princ Valijan“ odštampan u celini (u višedecenijskom „Forum Markentprintovom“ poduhvatu), „Dečje novine“ su pokrenule ediciju „Nostalgija“ koja je imala ambiciju da prati nekoliko serijala (Fantom, Mandrak, Stiv Kenjon) kao i posebna izdanja „Miki Mausa“ i „Flaša Gordona“; sva ih je (i niz albuma o „Bluberiju“) prekinula propast kuće a potom i države. U kriznim godinama „Politika“ je namerila da „isprati“ serijale o „Asteriksu“ i „Taličnom Tomu“ odnosno „Detektivu Iks-9“ ali nije u tome uspela. Ni poduhvat „Komune“ da objavi celokupnog „Korta Maltezea“ nije dovršen. U poslednjoj deceniji „Marketprint“ je reprintovao nekoliko Hermanovih serijala („Tornjevi Boa-Morija“, „Bernard Prins“, „Komanča“), kao i „Svemirske putnike“, „XIII“, „Petra Pana“, „Ratnike sa Akbara“... Ipak, generalno, ovakvi poduhvati osuđeni su na (ne)slavnu propast pa doskora niko nije kretao tim „putem kojim se ređe ide“; na drugoj strani, posle časopisa „Pegaz“ i „Cepelin“ niko se nije usuđivao da pokrene istorijsko-teorijski strip časopis (delimično je tu ambiciju imao „Tink Tank“).

Ipak, znatiželjni ljubitelj i čitalac stripa koji razgledaju knjižarske izlog i izdavačke sajtove poslednjih par godina otkriće, posebno u protekloj 2015. godini, priličan broj izdanja koja se bave strip „istoriografijom“ odnosno hronološkim reprintima strip serijala ili opusa pojedinih autora, i to u kvalitetno odštampanim, tvrdo ukoričenim knjigama, najčešće u punom koloru. Ima tu svakovrsnih poslastica, od klasičnog kolornog „Princa Valijanta“ Hala Fostera („Čarobna knjiga“) preko novinskih tabli sa proslavljenim junacima Džimom iz džungle i Flašom Gordonom, u crtačkom izvođenju Aleksa Rejmonda („Čarobna knjiga“) do detektiva sa naočarima, Ripa Kirbija, koji se takođe predstavlja od prve epizode („Čarobna knjiga“). Na domaću scenu vratili su se Fantom (iz 1939-1942) i Mandrak (1945-1948) u izdanju „Makonda“, koji je započeo i objavljivanje vestern klasika „Lens“ (od 1955. godine). Tako se, uz ranije započeta objavljivanje „Malog Nema“ („Makondo“) i „Porodice Tarana“ („Darkwood“, Marketprint“), praznine u istoriografiji američkih novinskih stripova objavljivanih u decenijama oko II svetskog rata vidno popunjavaju. Obimne knjige o Marvelovim super herojima („Čarobna knjiga“) takođe će koliko-toliko „zakrpiti“ praznine na ovom strip frontu. Od značajnih stripova iz 1960-tih i 1970-tih koje domaća publika može da čita/gleda pomenimo Krepaksovu „Valentinu“ („Darkwood“), Žiroovog „Bluberija“ (u crno-belog varijanti „Marketprinta“ i „Darkwooda“) te epsko-naučnofantastičnog „Torgala“ („Darkwood“ i „Čarobna knjiga“) i svemirskog „Valerijana“ („Darkwood“) čiji uticaji dosežu do današnjih dana dok će se senka ingenioznog Mebijusa prostirati na više decenija unapred a njegovi albumu („Darkwood“ i „Čarobna knjiga“) jesu i biće obavezna strip lektira. I dometi modernih klasika kakav je Hermanov „Džeremaja“ („Čarobna knjiga“) ili pank-subverzini Tamburinijev „Rankseroks“ („Makondo“) svakako će imati svoju publiku u narednim vremenima. Albumi vrsnog italijanskog umetnika Dina Batalje („Darkwood“, ranije i „Makondo“) takođe će osvetliti jedan kvalitetan ogranak evropskog strip stvaralaštva i tradicije.

Dok se, kako vidimo, svetska strip baština objavljuje, onome što je stvarano na ovim prostorima i dalje se ne posvećuje dovoljna pažnja. U godini u kojoj nas je napustio, Zdravko Zupan je potpisao monografiju sa stripovima Iva Kušanića, u izdanju „Modesty stripova“ (koji su već objavili knjige o stripovima Radivoja Bogojevića i Brane Jovanovića iz legendarne edicije „Nikad robom“). Knjiga koje se bave domaćim stripom i njegovim autorima, od najstarijih do i danas aktivnih (takve su i one posvećene „domaćem“ Tarzanu, „Darkwood“), trebalo bi, ipak, biti što više kako bismo upoznali i sagledali sopstvenu strip prošlost.

Kako god bilo, zaključimo da je 2015. godina prošla (između ostalog) i u znaku jake produkcije knjiga koje se bave strip istorijom što je zalog boljeg poznavanja tradicije i upoznavanja sa vrhunskim dometima devete umetnosti.

Adresa: www.mojstrip.com/

MojStrip je mrežni časopis besplatno dostupan na internetu koji izlazi svakog prvog u mjesecu i njeguje stripove komunikativnijeg autorskog pristupa.

Prvi broj MojStripa objavljen je 1. 1. 2015. i već u prvoj godini postojanja portala objavljeno je 576 stranica stripova osmorice domaćih autora! Trinaesti broj započinje drugo godište časopisa i donosi sedam novih epizoda omiljenih stripova: Rexya Ivana Marušića, Bula i Bala Marka Dješke, Postuma Darka Macana, Ironije Jurice Starešinčića, Vlage, Mraza i Soli Helene Klakočar-Vukšić, Zlata Gorana Duplančića i Mzungu Luke Domagoja Rapčaka.

Kao što obično biva u ovo vreme, koji dan od ulaska u Novu godinu, napišem uvodnik i mali osvrt na prethodnu godinu. Bude tu malo hvale, malo planova i puno poziva da postanete saradnici Strip vesti... I pristigle čestitke. Obično malo kasnim, pa sam se potrudio da ne kvarim tu tradiciju...:)

Ovog puta pošteno opravdanje mi je gripa koja me je strefila na samim vratima 2016. Kako ide, još koji dan bih trebao da apstiniram od rada, ali nije pošteno prema vama koji pratite Strip vesti. Stoga ide "lajt" verzija uvodnika, preskočiću čestitke (sakupiću čestitke i postaviti ih na facebook stranici SVesti) i neću nabrajati sve planove... Pokajnički ću priznati kako mnogo obećanih stvari nije urađeno. Priznaću i da dobrim delom nije moja krivica...:) Naravno, pokušaću sve to da ispunim/ispravim ove godine.

Strip vesti po broju poseta idu uzlaznom putanjom i dnevni "tiraž" SVesti osetno je veći od prosečnog tiraža strip izdanja na našem prostoru... Nakon potresa iz sedmog meseca, kada smo završili "na ulici", sve se normalizovalo i sajt je na bržem i pouzdanijem serveru. Priloga, naravno, nikad dovoljno, ali tu prebacujem krivicu na sve one koji imaju šta da jave, kažu, napišu... o stripu, a to ne rade. Koliko mogu, spram svojih obaveza ja uradim. Dakle, kukam i zapomažem (da ne kvarim tradiciju) za saradnicima koji će slati svoje priloge. Šaljite svoje priloge, budite deo Strip vesti...:)

Toliko za sada, od sutra se čitamo (skoro) svakodnevno...;)

S poštovanjem,

Zlatko Milenković