Knjižnica Prežihov Voranc Ljubljana
Sreda, 01.04.2015, ob 19:00 uri.

Bernard Kolle, rojen leta 1966 v Slavonski Požegi, je edini slovenski risar, ki živi samo od risanja stripov. Sodi v vrh slovenskih striparskih prvoligašev. Risal je za nemški Bastei, ameriški Dark Horse, zadnja leta pa riše za francozki Glenat. V slovenščini smo lahko brali njegov serial Diamanti, na razstavi pa si boste lahko ogledali dela iz najnovejših stripov Titanik in
Antarktika.

Na razstavi Slovanska pustovanja, Slovenski etnografski muzej, Ljubljana
Odprtje: sreda, 1. april 2015, ob 18.00

Razstava Kurentove dnevne refleksije avtorice Saše Kerkoš je spremljevalna razstava potujoče razstave Slovanska pustovanja, ki jo prirejata Forum slovanskih kultur in Slovenski etnografski muzej.

Kurentove dnevne refleksije (orig. Kurent's daily reflections) so vizualni dnevniški zapisi, ki s stiliziranim in minimalističnim likovnim besednjakom razkrivajo razmišljanja sodobnega Kurenta o aktualnem stanju slovenske družbe. Avtorica je obudila tradicionalni lik iz slovenske ljudske kulture in ga prestavila v sodobno okolje, v katerem kurent s humorno noto in nemalo ironije razkriva lokalne kulturno-politične specifike. Kurent glasno in energično razmišlja o svobodi, nacionalnih simbolih in umetnosti, kot tudi o splošnih vrednotah in spodrsljajih sodobne slovenske družbe.

Projekt, ki se razvija v sodelovanju z revijo Stripburger, bo v knjižni obliki izšel naslednje leto, avtorica pa v okviru projekta Živel strip! Živela animacija! za naslednje leto načrtuje tudi vrsto večmedijskih razstavnih projektov. Kurent bo objavljen tudi v grafični zbirki Limited Edit111ons.

Kurentova razmišljanja in poglede na sodobni svet boste lahko obiskovalci razstave snovali in zapisovali tudi sami.

U Francuskoj i Belgiji strip je ravnopravan štampanoj knjizi, kaže nekadašnji “Dnevnikov” ilustrator čija će dvotomna istorija slikarstva imati našu promociju na Sajmu knjiga, Liniju umetnosti Smuđa najesen donosi u Beograd uz samostalnu izložbu autora u isto vreme u Francuskom kulturnom centru.

Rano proleće u Toskani se smatra najlepšim na severnoj Zemlјinoj polulopti, ali Gradimir Smuđa, međunarona marka i faca među slikarima – kartonistima, nema vremena da posmatra prve pupolјke, rode i laste. Poslednji vikend je proveo u Belgiji na međunarodnom festivalu, gde je crtao posvete kupcima svog dvotomnog impozantnog dela – stripovane istorije slikarstva. U francuskom original “Au fil de l,Art”, odnosno “Linija umetnosti”, kako ga je preveo Smuđa, a koje je načinio u saradnji sa ćerkom Ivanom, režiserkom i rok – muzičarkom, vođom benda “Smuđas”. “Linija” je prikaz razvoja likovne umetnosti od onih čuvenih crteža praistorijskih u pećini Lasko, do slikara modernista. Stripovana, kolorisana, raskošna i sjajna, te veoma dobro primlјena svugde gde je prikazana, prevashodno u Francuskoj i Belgiji.

- Stvari stoje ovako: u Francuskoj i Belgiji postoji razvijeno tržište za distribuciju stripa. Ustvari, u zemlјama francuskog govornog područja strip je literatura ravnopravna štampanoj knjizi i deca ga čitaju paralelno sa “bukvarima” - kazuje Smuđa, pošto je pristao da za čitaoce “Dnevnika” ispriča šta radi i šta je radio poslednjih godina. - Vikendom se organizuju festivali stripa, veoma posećeni i od publike i od autora. Tako se stvara pravi ambijent i dobra prodaja. Svaki autor koji prihvati poziv, dužan je da na festivalu radi posvete čitaocima, kupcima. Jednostavnim crtežom, ali i akvarelom, raznim tehnikama. Naradio sam se prilično takvih stvari u poslednjih 13 godina, a od januara sam kroz ruke propustio bar tri hilјade knjiga. Moda se brzo širi, pa sam posvete crtao i na španskom, holandskom, nemačkom, polјskom, mađarskom, portugalskom, kakva je, već, želјa kupca i novog mog čitaoca.
Dvotomna “ Linija umetnosti” je tek najsvežije  kapitalno Smuđino delo, a kod nas će premijero biti pokazano u oktobru, na beogradskom Sajmu knjiga. Istovremeno će autor imati i samostalnu izložbu radova u Francuskom kulturnom centru, a još pre oktobra, trebalo bi da krene i novi Smuđin strip u “Politikinom zabavniku”. Tako će naredna jesen kod nas biti sva u znaku Gradimira Smuđe i njegove ćerke Ivane, za koju tvrdi da je mega zvezda u Milanu, daleko poznatija od svog oca. Mlađa Ines je zauzeta masters studijama dizajna u Londonu.

Mlađe čitaoce “Dnevnika” obaveštavamo, a starije kratko podsećamo  na karijeru nekadašnjeg “Dnevnikovog” ilustratora Gradimira Smuđe. Počeo je kao dečak, karikaturama i portretima sportista. Dok je studirao na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu (na prijemnom “tek” drugi u klasi) nijedan nedelјni broj našeg lista nije prošao bez njegove mamutske ilustracije gradskog života protekle nedelјe, a kasnije se javlјao i sa političkom karikaturom. Kada je diplomirao, dobio već nekoliko nagrada - pet, šest na konkursu za “Pjera” (prva 1985) -  Smuđa je sakupio svoju već brojnu familiju, te sa suprugom Zoricom (devojačko Penić) poznatom košarkašicom novosadske Vojvodine, te devojčicama Ivanom i Ines – napustio zemlјu. U punoj stvaralačkoj snazi. Niko ga nije zaustavlјao ni pitao zašto, a i da jeste čuo bi njegovu čuvenu rečenicu: ko razume shvatiće! Bilo je to 1994. godine. Prvih nekoliko meseci živeli su u Švajcarskoj, potom šest godina kao podstanari u Vijaređu (Italija) gde su se udobnije skrasili kupovinom kuće u gradiću Luka (Luče) 1999. Tek kada su prestali da budu “vlasništvo” jednog galeriste. Deca su rasla, Smule je besomučno radio, a Zorica se o svima brinula. Probao je sve - karikaturu, plakat, sve vrste ilustracija, dezena za tekstil, modne detalјe i, naravno,  slike. Imao je niz samostalnih i kolektivnih izložbi u Lucernu (čak pet), Bazelu i drugim gradovima, išao na festivale i radio za časopise. U Bodrigeri je 1996. godine dobio “Zlatnu palmu” koju su mu uručili Karolј Seleš i Mordilo, zajedno. Tek od 2000. se bavi isklјučivo stripom. Postao je baš poznat i cenjen uspehom na najvećem strip festival u Angulemu projektima “Vinsent i Van Gog” i “Bordel muza”, kasnije nazvan “Kabare”, o životu Tuluz Lotreka i slikama  Mulen Ruža. Veoma je hvalјena njegova mini knjiga sa stotinu portreta Boba Dilana, veličine kutije šibice.  Za izdavačku kuću “Delkort” (Delcourt) načinio je šest knjiga, te još tušta i tma drugih ilustracija i slika.

Ko ne poznaje Gradimira Smuđu, mogao bi pomisliti da je to baš bogat učinak, bez obzira na priličan broj godina, ali ko ga zna, zna i da je Smule radio danonoćno jer ga niko nikada nije video da sedi i gleda u prazno. Uvek je pred sobom imao papir i plajvaz, uvek je crtao i - pričao. Nije isklјučeno da sada crta i sa dve ruke, a ne samo levom, jer znamo da i to ume, ali nam je to retko pokazivao.

Da ne bismo dobili – komplekse!

Pavle Malešev

U želji da podstakne strip autore na rad, kao i da omogući objavljivanje do sada neobjavljenih stripova, izdavačka kuća ROSENCRANTZ raspisuje konkurs za strip. Uslovi konkursa su sledeći:
- konkurs traje do 30. aprila 2015. godine;
- na konkursu se može učestvovati sa stripom koji do sada nije objavljen na području bivše Jugoslavije; broj stripova nije ograničen;
- strip može biti crno-beli ili u boji i ne sme imati više od četiri strane; strip treba da predstavlja zaokruženu priču;
- pravo učešća imaju svi afirmisani i neafirmisani autori, koji su saglasni da strip bude objavljen u nekom od izdanja ROSENCRANTZ-a;
- strip treba da bude BCHS jeziku ili na engleskom;
- teme stripa i žanr su slobodni, pod uslovom da ne propagiraju nacionalnu, versku, rasnu ili bilo kakvu drugu isključivost i govor mržnje.

Stripove treba poslati kao JPG ili pdf fajlove na adresu info@rosencrantz.rs ili dobre fotokopije poštom na adresu:
ROSENCRANTZ d.o.o. Sime Šolaje 2/c, 21473 Maglić, AP Vojvodina, Srbija. Poslat materijal se ne vraća.

Najbolji stripovi biće nagrađeni kompletima ili pojedinačnim izdanjima ROSENCRANTZ-a i objavljeni  u nekom od izdanja ROSENCRANTZ-a. Autorima čiji stripovi budu objavljeni pripašće honorar u skladu sa politikom izdavačke kuće ROSENCRANTZ.

ROSENCRATZ poziva i strip publiciste i sve ostale zainteresovane da učestvuju sa svojim tekstualnim prilozima, koji do sada nisu bili objavljeni na BCHS jeziku, od kojih će najbolji biti nagrađeni i objavljeni u nekom od izdanja ROSENCRANTZ-a, uz odgovarajući honorar. Radove, ne duže od četiri strane A4 formata, dvostrukog proreda i kucane fontom Times New Roman 12 pt, uz margine od 2,5 cm treba poslati kao .doc ili .docx fajl na email adresu info@rosencrantz.rs, zaključno sa 30. aprilom 2015. godine.
Tekstovi trebaju da se odnose na jednu od sledećih tema:
- istorija stripa u AP Vojvodini;
- strip autori sa područja AP Vojvodine;
- kritički osvrt na strip izdanja objavljena od strane izdavača sa područja AP Vojvodine;
- druge teme koje se odnose na strip umetnost, kulturu i izdavaštvo na području AP Vojvodine.

24.03.2015. u 13.00 h
Amfiteatar Narodne biblioteke Srbije
Ulaz je slobodan

U Narodnoj biblioteci Srbije, 24. marta, održava se nekoliko programa posvećenih umetnosti stripa sagledanog iz vizure srpsko-francuskih odnosa, a u okviru Dana frankofonije 2015. godine.

Tom prilikom, u 13.00 Zdravko Zupan i Zoran Stefanović održaće predavanje „Srpski strip u Francuskoj“, a u 14.00 Slobodan Ivkov i Pavle Zelić govoriće na temu „Francuski strip u Srbiji“.

Ljubitelјi stripa biće u prilici da pogledaju i izložbu posvećenu frankofonim stripovima i grafičkim novelama u Srbiji i upoznaju se sa delom izuzetno bogate kolekcije stripova Narodne biblioteke Srbije, jedine nacionalne biblioteke u regionu koja poseduje zasebnu kolekciju stripova. Na izložbi će biti prikazani radovi preko 30 autora frankofonog stripa kao što su Erže, Šarlije, Mebijus i drugi.

Koncept izložbe i odabir građe osmislio je Ljubomir Branković, a likovno rešenje uradio je Milan Milosavlјević.

Program je realizovan u saradnji sa Francuskim institutom u Beoradu i Udruženjem stripskih umetnika Srbije.

Festival Nextcomics, ki poteka v avstrijskem Linzu in Steyrju se je pričel danes s kar 5 dogodki na štirih lokacijah. Festival bo letos med 19. in 27. marcem potekal na več kot 20. lokacijah. Gostil bo avtorje iz Nemčije, Italije, Nizozemske, Kanade, Španije, Hrvaške, ZDA..., program pa bo poleg stripovskih razstav prikazal tudi street art, animirane filme, potekala bodo tudi branja, risanje v živo, pogovori, predavanja in sejem.

Stripburger bo ta vikend sodeloval na sejmu, 27. marca pa bosta zastopnika Stripburgerja, tokrat člana uredništva revije in soavtorja razstave, David Krančan in Bojan Albahari, odprla razstavo Pozor, delo! v Kultunem centru Röda v Steyrju. Na dan odprtja bo na ogled tudi animirani film Stripburger v gibanju v režiji Borisa Dolenca in v produkciji Foruma Ljubljana. Film je zasnovan na stripih osmih avtorjev, ki so bili predhodno objavljeni v reviji Stripburger.

Na rzastavi sodeluje preko 50 avotrjev, med njimi slovenski Kaja Avberšek, Boris Beja, Mina Fina, Jakob Klemenčič, Marko Kociper, Tanja Komadina, David Krančan, Matej Lavrenčič, Matej Stupica in Andrej Štular.

Razstava bo na ogled do 4. aprila 2015.

Poštovani čitaoci, sa velikim zadovoljstvom predstavljamo četvrtu knjigu naše biblioteke Meridijani - grafički roman BOKSER nema-čkog umetnika Rajnharda Klajsta. Rajnhard Klajst je nesigurna životna sećanja Hercka Hafta preoblikovao u napet grafički roman i to na više nivoa: od traumatičnih događaja iz koncentracionih logora, preko dramatičnog bega i nemira posleratnog perioda sve do novog početka u SAD, gde će se Haft kao profesionalni bokser boriti protiv legendranog Rokija Marćana. Grafički roman „Bokser“, u najboljoj tradiciji Spigelmanovog „Mausa“, oslikava portret jednog preživelog u vremenu van svih normi.

“Klajstov roman smešten je u savršen vizuelni pejsaž. Sa sigurnošću se može reći da je ovo kandidat za grafički roman godine.” - Publishers Weekly

“Klajstov ekspresivni Kleist’s crtež četkicom daje snažan prikaz Haftove zastrašujuće priče.” – Booklist

“Dinamičan grafički roman o mračnom istorijskom trenutku.” - Shelf Awareness

“Likovi su crtani energičnim i lakim potezom kom se toliko divimo u delu Vila Ajznera.” - Library Journal

Tehnički podaci:
Rajnhard Klajst: BOKSER
Biblioteka Meridijani, knjiga 4
Strana: 200 • Format: B5
Štampa: crno-belo • Povez: meki (s klapnama)
Prevod s nemačkog: Marina Popov
Tiraž: 1000 primaraka • Cena: 1100 din

STRIP V TISK!
3-dnevna delavnica risanja in tiskanja stripa
mentorji: David Krančan, Andrej Štular (strip), Slavko Pavlin (tisk)
Mednarodni grafični likovni center, Ljubljana // 11.–23. april 2015

Tridnevna delavnica, ki jo organizirata ljubljanski Mednarodni grafični likovni center in revija Stripburger, ponuja vpogled v ustvarjalnost na področju stripa in grafične umetnosti. Delavnica ne bo potekala na ustaljen način, saj bo poleg stripovskega ustvarjanja obsegala tudi delo v tiskarskem ateljeju pod budnim očesom izkušenih mentorjev. Udeleženci se bodo namreč seznanili z različnimi tiskarskimi tehnikami, svoj strip pa nato v ateljeju MGLC tudi odtisnili v tehniki dvobarvnega sitotiska. Cilj delavnice je ustvariti skupinski stripovsko knjižico, ki jo vsak udeleženec prejme v dveh izvodih.

Delavnica je namenjena mladim nad 11. letom starosti, ki premorejo določene izkušnje pri ustvarjanju stripov. Ob prijavi na delavnico je treba priložiti krajši stripovski portfolio, t.j. 3-5 strani stripa. Prijave sprejemamo do 20. marca oziroma do zapolnitve mest. Kotizacija: 8 eur.

URNIK:
sobota, 11. april: 10.00 – 17.00
RISANJE STRIPOV: vsak udeleženec nariše dvostranski strip. Mentorja, David Krančan in Andrej Štular, bosta predstavila možnosti uporabe druge barve. Sledi priprava materialov za dvobarvni tisk.
sobota, 18. april: 10.00 – 16.00
TISK: tiskarski mojster Slavko Pavlin bo predstavil različne tehnike tiska, podrobneje postopek tiska v sitotisk tehniki. Sledi tiskanje stripovske knjižice.
četrtek, 23. april: 16.00 – 20.00
IZDELAVA KNJIŽICE: udeleženci zložijo, zvežejo in obrežejo svoje knjižice.

INFORMACIJE IN PRIJAVE: Lili Šturm (MGLC), t: 01/ 2413 818, e: lili.sturm@mglc-lj.si

O MENTORJIH:
Slavko Pavlin, tiskarski mojster
Specialist za grafične tehnike sitotiska, litografije, itd. Ima večletne mentorske izkušnje pri izvajanju demonstracij in delavnic, vodi tečaje grafičnih tehnik in mojstrske delavnice sitotiska.
Andrej Štular, mentor za strip
Vse od sredine osemdesetih let ustvarja na področju stripa, ilustracije, kiparstva, oblikovanja lutk in scenografije, slikarstva, fotografije in filma. Redno vodi delavnice stripa in izdelave lutk.
David Krančan, mentor za strip
Zaključil je študij vizualnih komunikacij na oddelku za oblikovanje na  Akademiji za likovno umetnost in oblikovanje v Ljubljani. Pri svojem ustvarjanju se osredotoča na ilustracijo in risbo v oblikovanju.

   Aleksandar Grlić

LJUBLJANA "Imaš puno posla na stripu, ali te s vremenom povuče. Htio sam biti glazbenik, no nije išlo. Ovi iz Dire Straitsa me nisu htjeli, što ti onda ostane? Da, htio sam biti i Brad Pitt pa su onda rekli da već imaju jednog, tako mi je jedino ostalo crtati stripove", kaže strip majstor Bernard Kolle, Kutjevčanin s ljubljanskom adresom koji skoro 30 godina profesionalno živi od crtanja, što je na ovim prostorima prilično rijetko.

Crtao je za Vjesnik, zatim za njemačkog izdavača Bastei Verlag crta "Priče o duhovima". Neko vrijeme je radio za američki Dark Horse Comics. Sada surađuje s francuskim scenaristima na seriji "Antarktika". Za Francuze je radio i strip "Dijamanti". Niz stripova svjetske kvalitete je nastao zahvaljujući Bernardu.

- Počeo sam crtati s dvije godine, knjigu "Winnetou" sam išarao automobilima. Prvi strip sam napravio u vojsci 1984. godine. Bio sam "jako dobar" vojnik pa mi je, umjesto da zaglavim u zatvoru, kapetan zabranio izlazak u grad. Dva tjedna sam morao stalno biti u vojarni. Kolega koji je vodio fotoklub je volio stripove i onda sam mu crtao. Kad su to drugi otkrili, svatko je htio svoj portret. Pred kraj vojnog roka me je to malo-pomalo zarazilo i počeo sam nikad objavljeni strip. U Požegi je izlazila strip revija "Patak", jedan čovjek, koji je isto mislim bio crtač, mi je pokazao Moebiusove radove i kako se crtaju "kaubojski" stripovi. Svi su ih crtali u to vrijeme i ja sam došao s jednim - opisuje nam Bernard svoje početke.

U drugoj polovici 80-ih godina, Kolle seli u Zagreb gdje crta Toma i Jerryja za Vjesnik. Kretanje među poznatijim crtačima kao Igor Kordej i Jules Radilović omogućava mu prvi proboj na njemačko tržište pa na američko, ali konačni cilj, francusko tržište mu prilično dugo izmiče.

- Jules me pozvao na ljetnu školu stripa u Grožnjan. Dotad sam imao nekoliko objavljenih Tom i Jerryja i jedan realistični strip. Tamo srećem agenta i dobivam posao na kratkim horrorima za njemačko tržište. To je išlo glatko, kada to gledam danas, ne znam kako su kupovali uopće te stripove jer to ne sliči ni na što. Uglavnom, oni su to kupovali i puno naših autora je radilo za njih. 1995. je sve puklo, neko vrijeme sam bio bez posla pa preko Ervina Rustemagića nalazim Amerikance. Radim s Kercom i ekipom iz Novog Sada, a zatim neovisno s manjim izdavačkim kućama. Onda me je kontaktirao Csaba Kopeczky koji je radio za Francuze, ali nije išlo, rekli su da vučem previše na američki stil koji kod njih ne prolazi. Nastavio sam raditi i onda su mi čisto slučajno, zahvaljujući poslu za američkog izdavača, Francuzi ponudili posao. Nemam pojma kako, ali je prošlo i tako sad radim za njih.

- Odrastao sam na francuskom stripu. Obožavao sam Hermannove i Moebiusove stripove kao i Asterixa. Kad sam bio mlađi rekao sam si da ću crtati za francusko tržište. Napraviš album godišnje i "puna šaka djeda Mrazove brade". Međutim, nije pošlo po planu pa sam otišao na američko tržište za koje moraš drugačije crtati. Recimo, Hermann ne može crtati Spidermana, njegov stil je takav. Kad sam konačno došao u Francusku, bio sam oduševljen. Dao sam si vremena i pretjerivao sam s detaljima jer znam da ih Francuzi vole, ali su mi čak i oni rekli da se malo ohladim - opisuje nam svoju fascinaciju s francuskim stripovima koje sad i sam radi.

- Pročitaš scenarij i već vidiš kako bi to trebalo izgledati, odvije ti se film u glavi. Sve ovisi o tome koliko je scena komplicirana. Tablu sa samo slikom helikoptera u letu iznad Tokija je teško napraviti kad Tokio stoji horizontalno u pozadini. Trebaš crtati grad, zgrade, nešto se događa na ulici, Tokio je sočno prometan. Jednu takvu tablu sam crtao skoro tjedan dana. Nekad je opet napraviš za dan. Trenutno radim Antarktiku. To je trilogija i ljubavna priča o dvoje mladih. Jedan mladić s istraživačem Amundsenom odlazi osvajati južni pol, upada u probleme i optužen je za ubojstvo. Djevojka ga odlazi tražiti i udružuje snage s Robertom "Falconom" Scottom koji vodi drugu ekspediciju na južni pol. Kad imaš pet kadrova punih bjeline s psima koji idu od baze gdje se sidri brod do baze iz koje će krenuti osvajati južni pol, to su jednostavne stvari na kojima ima puno više posla za kolorista, ja isključivo crtam. Nikad nisam kolorirao svoj strip osim ilustracija - opisuje proces nastajanja stripa.

- Zasad se bavim samo crtanjem, ne živi se sjajno, ali živi se, radimo supruga i ja, tako da ide. Ona je inače Požežanka. Kad sam izlazio iz bolnice, onda je njezina mama s njom ulazila u bolnicu. Tako smo se upoznali. Rijetko dolazimo, a kad smo tu obično dođemo u Kutjevo kod mojih roditelja. Možda dođemo preko ljeta. Pozdrav svima u snijegom zametenoj Požegi i Kutjevu - pozdravlja na kraju strip majstor rodni kraj.

[Kompletan tekst sa likovnim prilozima možete pročitati
na sajtu 034portal.hr, gde je izvorno objavljen 09.02.2015]

Pozivamo Vas dana 13. marta u 19 sati, Galerija "dr. Vinko Perčić"/ Maksima Gorkog 22 Subotica, na izložbu originalnih strip tabli autora Igora Kordeja, Viteza reda umetnosti i literature, odličje koje mu je dodeljeno 2013. godine od strane francuske vlade za ukupni doprinos umetnosti i širenju kulture u Francuskoj i svetu.

Izložba se može pogledati od 13. marta do 18. aprila, ponedeljkom i petkom od 7.30- 14.30, utorkom, sredom i četvrtkom od 7.30- 18.30 i subotom od 10 do 14 sati.

Galerija "dr Vinko Perčić" • Maksima Gorkog 22 • 24000 Subotica

www.facebook.com/galerija.vinkopercic
www.galerijapercic.com

   Kordej iz našeg sokaka

Teško je i najintimnijim prijateljima Igora Kordeja da pronađu nešto što još nije kritički obrađeno i rasvetljeno iz njegovog dosadašnjeg opusa. Stripovi, ilustracije, omoti ploča i reklame poznati su i mlađim ljubiteljima radova ovog autora (izdavački i izlagački veoma prisutnim), koji se etablirao kao najpoznatiji crtač s ovih prostora ma šta pod tom geografskom odrednicom podrazumevali. Takav renome, u eri kada je slika iscurila iz rama a strip pobegao sa table, nije plod medijskog spina ili neutemeljene popularizacije stripa kao žal za boljim vremenima, već autorske veštine i evoluiranja crtačkog umeća primerenog vremenu.

Od samog početka, s kraja sedamdesetih, Kordej je zapažen kao izuzetan crtač i autor koji nije „crtački egzibicionista“ već umetnik koji pre svega istražuje naraciju i svoj rad podređuje narativu. Jedan od osnivača „Novog kvadrata” koji je daleke 1977. godine nagovestio novi pristup stripu, suprotan je od tretiranja „crtanih romana” kao zabave zgubidanskog kružoka dokone omladine. To ga je izdvojilo od mnoštva dobrih crtača i autora i donelo mu zavidnu reputaciju i mnoštvo angažmana.

Malo je ralevantnih izdavača, na svim merdijanima, koji nisu angažovali Kordeja i bili zadovoljni njegovim radom. Uglavnom, on je birao izdavače i saradnike te im je ubrzo nametao svoj rukopis. Na veliko zadovoljstvo publike, njegov rad je uvek bio inovativan i zanimljiv bez obzira što su se menjale tehnologije i žanrovi a generacije konzumenata bivale sve zahtevinije i sofisticiranije. Kordej je uvek umeo da unapredi svoj rad i usmeri ga u pravom smeru a neobično kadriranje da podredi zahtevima priče. Zato ga s pravom smatraju velikim vizuelnim pripovedačem, što se posebno vidi na ilustracijama, bez obzira kojom se tehnikom služi. Od Vama, Zvezda i Metroa preko Tarzana, Pet godišnjih doba i Srca bitaka do Tajne istorije, Kordej potvrđuje da dinamičkim komponovanjem tabli i smislom za detalj, prati atmosferu i akciju uvlačeći konzumente u svoj grafizam. Osećaj za kompoziciju, mogao bi se tumačiti i kao umetnikov odgovor na fragmentalnost i trivijalnost današnjeg sveta kojim se bavi i u postglobalističkim vremenima. Nije mu strano ni ironijsko i autoironijsko poigravanje sa licemernim, zastranelim i agresivnim poretkom, koji nas uporno ubeđuje u svoju izvitoperenu ispravnost. Bez namere da banalizuje, pametuje i daje konačne odgovore, Kordej koristi svaku priliku da ukaže na frustriranost, nepristojnost i agresivnu dvoličnost dominantnih procesa.

Od neverovatno smele odluke da napusti sve i još kao tinejdžer posveti se stripu i živi od crtanja, ovaj autor se opredelio da svojom doslednošću i loše vesti saopštava vrhunskim umećem, koje se ponekad doimaju kao melem za dušu (ilustracije za čuveni Start, ako ih se neko još seća). Bez obzira što je potvrđen kao vizuelni narator i montažer, njegove ilustracije uverljivo svedoče da se mnogo toga vidi i u jednom crtežu ili kadru. Pretvarajući i sebe u jednog od junaka svojih stripova (Taras koji hoda i multiplikuje se) Kordej, ne samo da živi stvarajući već i živi svoje junake. Zato je svaki sustret sa njegovim radovima dobra prilika da izmerimo mentalno stanje okruženja i sopstvenu ulogu u istom.

Igor Kordej je jedini strip crtač sa ovih prostora koji je dobio francuski orden „Vitez umetnosti i književnosti”, potvrđujući da se kvalitet, istrajnost i predanost radu isplate i u najprobirljivijim sredinama. Prerastao je znatiželju isključivo strip publike i postao opšteumetničko dobro, kao referentna tačka stripa. Malo je crtača, poput njega, koji su konstantno inovativni i podjednako konzistentno dobri. Zato je svaki susret s njegovim radovima događaj koji se pamti i prepričava.

Jovan Gvero

Dajte ludilu da živi

"Koliko god da je ono što se nama dešava nazadno, a jeste i treba to kritikovati svakog sekunda i ne pomiriti se – suština je u borbi, da se izbavimo iz toga stanja i svako treba da prevaziđe sebe na neki način, naše društvo u nekom smislu ima kreativna unutrašnja rešenja i solucije. Problem je što su one na emotivnom nivou i nisu nas dovele do ekonomskog boljitka. Teško je reći da li smo mi društvo koje propada u provaliju sve vreme ili neko ko se upravo sada nalazi u stanju transformacije ka nečemu drugom, novom. Tu dolazimo do one izanđale fraze o globalnom i lokalnom, ipak tu ima nečega istinitog. Neprekidno se borimo sa izanđalim frazama koje iza sebe kriju duboku istinu. Sve što zvuči jako otrcano je negde i naša sudbina."

"Meni je teško da budem optimista, da se probudim pun kič elana - nije lako. Postoji velika unutrašnja borba, borim se s vlastitim pesimizmom, koji je ogroman i pokušavam da ga prevaziđem. Što kažu Srbi, 'ne znam dal’ da se umijem, ili ubijem', ali u toj dinamici se krije suština svega. Zamislite to savršenstvo, kada biste bili Buda od početka do kraja, šta bi tu bilo uzbudljivo?!

Ali kada već pričamo o društvenoj hrabrosti, svakako nam ona nedostaje da bismo se suočili s tom strašnom dolinom plača u kojoj smo se rodili", govori nam cenjeni strip autor Saša Rakezić alijas Aleksandar Zograf, laureat priznanja Pohvala za pojedinačni doprinos sceni savremene vizuelne umetnosti u Srbiji, kog smo prvo zamolili da nam kaže kako se tim povodm oseća?

"To je bilo zanimljivo. Nisam ni znao da postoji ta nagrada, niti da ću biti u užem izboru. Došli smo i počeo je uvodni govor u kom je rečeno da će nagradu primiti autori koji su 20 godina aktivni na sceni, pa sam u sebi pomislio 'to sigurno nisam ja, jer sam 30 godina na sceni' (smeh). To je bio sjajan momenat za mene i moj rad, zato što je teško dobiti bilo kakvu vrstu reakcije u ovoj sredini.
Kritika je prognana iz medija, jednostavno, radite nešto u šta verujete i koliko god bili kao nosorog usamljeni na svom putu, koliko god istrajavali i trudili se da to isterate - nedostaje vam povratna reakcija. Ta nagrada je došla u za mene zanimljivom momentu jer sam, sabirajući stripove kojii su objvljeni u "Vremenu" došao do cifre od 400, a s obzirom na dve strane stripa, to je 800 strana stripa, što je za mene bilo iznenađenje.

Veliki je to posao, nisam ni stigao da razmišljamo tome i poziv je stigao odmah posle. Za mene je to bilo čak i simbolično", poentira Zograf, s kojim dalje nastavljamo o degradaciji nagrada u Srbiji - stiče se utisak da su one danas manje priznanje, a više uteha i uverenje autorima da ih neko ipak čuje i da je nekome stalo?

- To govori dosta o našem mentalitetu. Mi smo ljudi koji nemaju puno sluha za one koji se bave kreativnim stvarima. Takve su nam i navike. Malo je nagrada, iako se čini da nije tako, i imaju male fodnove. Recimo, ova nagrada dolazi iz osećanja praznine i sami umetnici su se organizovali i priložili svoje radove. Ta nagrada je finansirana aukcijom.

Zašto je naš mentalitet takav da mu kreativnost ne izaziva pažnju?
- Ima više faktora. Kod nas je stalno kriza, ona traje 1.000 godina i gledamo kako da preživimo. Šta će biti , kako da se izgura do sledećeg utorka, a za to vreme ostajemo slepi za suštinske vrednosti društva. Najbanalniji primer je Nikola Tesla, kad je umro svi su počeli da se njime kite, a dok je kreirao imao je podršku samo sličnih kreativaca u svojoj sredini. Pretpostavljam da je to deo plemenskog običaja koji ide u korist naše štete. Podršku kreativnim ljudima odlažemo za budućnost, kada pređu u drugu dimenziju gde ne mogu da doprinesu.

Da li odnos prema živim i mrtvim kreativcima ogoljava naš društveni komformizam i kukavičluk; mrtvi ne mogu da se brane i uzvrate nam delom i mišlju?
- Ne zameram nikom ništa, mislim da je ovo zemlja simpatičnih obešenjaka koji su potpuno nefunkcionalni, i ja sam jedan od njih, s druge strane, ljudi i čitave sredine se menjaju. Pogledajte Skandinavce, pre 100 godina su bili sirotinja, a danas nešto sasvim drugo – uzor ne samo u Evropi, nego svetski lideri u mnogo čemu. Pitanje je u šta ćemo mi evoluirati. Plašim se, s obzirom da punim 52 ovog leta, da neću doživeti puno tih blistavih momenata u svojoj karijeri (smeh) ali zgodno je kada postoji ta inicijativa kao Pohvala, da se umetnici angažuju i jedni drugima pruže podršku.

Komentar na inicijativu da se Teslini ostaci presele u hram?
- To je potpuna katastrofa. Možda ću posredno odgovoriti okolišanjem, ali ako ste bili u Muzeju Nikole Tesle, jednog od najkreativnijih ljudi na svetu ikada, videćete najneimagitivniji muzej koji se nije menjao skoro 50 godina. Naknadne akcije su bile sve jedna gora od druge i mislim da to nije vredno ni komentarisati.

Ima li cenzure u Srbiji?
- Ne znam. Često su mi postavljali pitanje u inostranstvu "da li si cenzurisan". Kažem da nisam, u stvari, malo koga šta interesuje i čekićasta cenzura ne postoji. Postoji, međutim, ravnodušnost koja je gora od cenzure. Niko ne vole da bude cenzor ali postoji negativna selekcija, u društvu isplivava talog i on komanduje kako će scena da izgleda i bude percipirana. To je još gore.
S druge strane, to govori o našem komformizmu, nema jakih akcija, potrebno je podići temperaturu da bi ljudi delovali oštro. Kreativni ljudi se bore protiv Scili i Haribdi ali jedna od konstanti koja svakako postoji je ravnodušnost. Nekada to nije loše, omogućava vam da radite na svoju ruku, prepušteni ste sami sebi i bitno je da budete dovoljno jaki da izgurate svoje ideje. Neće vam pomoći, ali ni nauditi.

Složićemo se da su društvene mreže u Srbiji preuzele ulogu informativnog programa?
- Sigurno. Kod nas je loše stanje u medijima, dugo je tako. Novine su sve postale tabloidne, osim jedne, dve, koje su loše urađene ozbiljne novine. Problem je što ne postoji kritika. Šta god da radite kreativno, ako nje nema, medija koji to prate i komentarišu vaš rad, to biva zarobljeno u uskom krugu, naročito u modernom svetu punom medija. Nenormalno je da je sve postao tabloidno po karakteru, a mi imamo dugu tradiciju ozbiljnog novinarstva.

I dičimo se duhovitošću i satirom?
- I to, ali nešto nam ne ide. Pre skoro sto godina smo imali jaču kritičku scenu. Jedna od stvari zbog koje volim da posećujem buvlje pijace je što pronalazim stare časopise, knjige, i tu se vidi koliko je scena bila jača iako je zemlja bila objektivno siromašnija nego danas, pretežno zemljoradnička. Kulturna scena 20’, 30’ godina je bila jaka, postojala je generacija strip autora koju tek danas rekonstruišemo. Postojala je produkcija stripova koja u dobrom delu evropskih zemalja nije zaživela. Ukoliko želimo nečim da se dičimo, to nam je prilika.
Nedavno sam se vratio iz Švedske, gde sam, samo pregledajući kolekciju jednog prijatelja, pronašao četiri časopisa, nedeljna lista, s radovima naših autora iz 30’, Konstantina Kuznjecova i Đorđa Lobačeva, koji su u švedskoj objavljivani 40’ s obzirom da je Švedska bila neutralna u Drugom svetskom ratu i stripovi su prenošeni.
U vreme kada još nisu postojali kvalitetni, ako ih je uopšte bilo, književni prevodi srpskih autora na švedski - to je sjajan i nedovoljno primećen rezultat za našu kulturu. Kako budu napredovali dostupni arhivi preko interneta, verovatno ćemo otkriti još neke prevode naših stripova iz tog perioda, a bilo ih je u Argentini, Francuskoj, Bugarskoj, Turskoj...

Stanje u kom se nalazi vizuelna kultura u Srbiji?
- Postoji priličan broj ljudi koji se bave stripom i naš nedostatak tradicije je tu manjak, a s druge strane, ljudi su zbog toga odvažni. Na Zapadu ljudi koji nemaju akademiju neće ni da počnu da crtaju, ali mi smo vrlo hrabri, ako imamo dovoljno ludila nactraćemo strip i ništa ne može da nas zaustavi. To je dobra osobina u pop kulturi, koja ionako ne zavisi od akademskog obrazovanja. Naši autori su samonikli fenomen, uradili su to iz unutrašnje potrebe.

Ti si prvu samostalnu izložbu u rodnom Pančevu imao tek lane, zašto?
- Eto, teško je zamisliti šta je potrebno da se desi da bi dospeo glas o tome šta čovek radi. Objavio sam 40, 50 izdanja u desetak zemalja, rad koji traje decenijama, i ne znam ni sam kako to da objasnim, ne postoji interes za kreativnost i protiv toga se treba boriti radom.
Pre ili kasnije će biti vrednovano, ili ne, i kada bih strip početniku trebao da se obratim rekao bih mu da ne postoji skoro nikakava dobra reč koja bi ga utešila, bilo šta pozitivno, ali ako imate ludila nemojte ga prigušiti i dajte mu da živi. Što sam stariji, vraćam se u dublju prošlost, zanima me arheologija. Mi smo vrlo bogata i neistražena zemlja u tom kontekstu, biće prava fešta za sledeću generaciju koja će moći da istraži to.

Možda ćemo tako razbiti neke nacionalne mitove?
- Sigurno. Jedan od naših problema je što, umesto da se bavimo onim što je bilo kvalitetno, a zaboravljeno ili nedovoljno primećeno, bavimo se legendarnim, mitološkim sadržajima koji su predmet spekulacije i koji nas čine glupavijim u društvu nego što objektivno jesmo. Umesto da budemo ponosni onim što imamo i što je vredno, mi se hvalimo onim što se nije ni desilo.

Da li se i dalje osećate neprilagođeno?
- Suština bavljenja umetnošću je da uvek ostajete neprilagođeni, van sistem, čak i u razvijenoj zemlji. Umetnika društvo može prihvaiti ali on dolazi iz sveta svoje imaginacije i pokušava da ga približi opštem društvenom i kulturnom toku. Umetnici nikada nisu do kraja prilagođeni i sredina ih primećuje kao ludake, neobične ljude koji se izdvajaju po ovoj ili onoj osobini.
Ovde je to još teže jer ste odvojeni od tokova i na žalost postoji puno kreativnih ljudi koji ostanu zaboravljeni. Postojim u svom sistemu kog sam samog sebi stvorio i jedna od mojih namera od početka je da budem na različitm scenama, u različitim zemljama.

Da li je to savet mladim, neprilagođenim umetnicima?
- Jeste, danas postoji mnogo više sredstava da plasirate svoj rad i to treba iskoristiti. I najgluplji portal može da vam posluži kao platforma gde ćete prezentovati radove. Kada sam počinjao, niste tako lako mogli da sarađujete sa izdavačima iz drugih zemalja, bio sam, ako ne prvi, onda sigurno među prvim evropskim autorima koji je prvo objavljivao u Americi, a tek onda u svojoj zemlji, pri tom ne napuštajući svoju sredinu.
Danas je to hiljadu puta lakše zahvaljući interetu i vi u istom momentu možete da kontaktirate koga god želite. To je iskomplikovalo stvari u drugom smeru, recimo, urednici časopisa će vam mnogo teže i sporije odgovoriti zbog prevelike količine izbora. Uredniku u Singapuru će stići gomila informacija koje neće moći da obradi.
U moje vreme, morali se da sretnete ljude ili šaljete radove poštom. Sve je bilo sporije, ali je bilo daleko manje ljudi koji su to uopšte pokušavali, na neki način je to bila prednost i zahvaljujući tome sam uspeo. Nisam bio direktno povezan sa jednom, već sa globalnom scenom. Ako ste neki ljuti klinac koji pokušava da plasira svoje ideje, nemojte odustajati, probajte na što više načina i adresa, komunicirajte sa udaljenim centrima koji bi se mogli zainteresovati za vas.
Tu dolazimo do one izanđale fraze o globalnom i lokalnom, ipak tu ima nečega istinitog. Neprekidno se borimo sa izanđalim frazama koje iza sebe kriju duboku istinu. Sve što zvuči jako otrcano je negde i naša sudbina.

Vučete snažnu inspiraciju iz snova, koliko su oni važni za našu samorefleksiju i kako ih iščitavati?
- To je još jedan od aspekata koji me interesuje. Provedemo pola života spavajući i sanjajući, drugu polovinu u realnosti koju nazivamo jedinom. Verujem da je to nepoznata teritorija i postoji način da sami sebe istražimo, taj svet u koji zaronimo svake noći. Mene je interesovao način na koji su snovi povezani sa kreativnošću.
Najpre sam počeo da interesantne snove pretvaram u strip i video sam da postoji ogroman potencijal u različtim senzacijama u stanju sna. Devedesetih sam počeo da objavljujem stripove koji su bili prepričani snovi, kada sam praktično pokušao da se izmestim dublje u stanje snevanja i vežbao sam određene tehnike, kao što je tehnika lucidnog sna, kada postanete svesni da sanjate.

Kako to izgleda?
- Postoji više teoretičara koji su se bavili lucidnim snovima Svako od nas doživljava to spontano, to je onaj momenat kada se nalazite u snu i kažete sebi da sanjate. Obično postoji okidač nakon kog to zaključite, e, taj momenta može da se uvežba, dovesti svoju psihu u takvu pripravnost da kada se zaketnete u realnosti sna kažete sebi da je to samo san.
Razlika između lucidnog i običnog, dubokog sna, je što u prvom zadržavate kritičku svest. Za razliku od dubokog sna, u kom se stvari odvijaju kao na filmu, u lucidnom snu vi odlučujete i istražujete realitet sna. Mogućnosti su ogromne i  nakon godinu, dve mogao sam da se nekoliko puta nedeljno probudim u snu i lutam scenografijama i istražujem ga. Tamo sam zaticao crteže koje sam crtao kada sam se probudio.
Takođe, zainteresovalo me je još jedno stanje snevanja, granično doduše, koje se zove hipnagogično stanje. Ono postoji između sna i jave, kda se budite i tonete u san, pre faze brzih pokreta očiju (REM). To mogu biti različtie senzacije, audio halucinacije, doživeo sam i taktilne senzacije, ali najčešće ih doživljavam kao slike, kao i većina ljudi.
To nalikuje na slajd projekciju, za razilku od dubokog sna koji liči na film. Beležio sam te hipnagogičke vizije i postoje hiljade crteža koje sam tako načinio. Bilo mi je interesantno da otkrijem da li postoje i drugi okviri snevanja, dimenzije sna kojih možda nismo ni svesni. Pretpostavljam da postoje.
Naša kultura je okrenuta tome što vam se prikazuje već gotovo, poput gledanja televizije. Za nas je uvek svet nešto što je spolja, umesto da zavirimo unutra, jer smo navikli da obraćamo pažnju samo na spoljašnju stranu realnosti.

Zaista smo svemir za sebe, svako od nas?
- Apsolutno. Serijal koji sam 90’ objavio u Americi zove se "Psihonaut", baš zato što verujem da smo mi sami poslednja neistražena teritorija. Istraživanjem sebe mi se upućujemo u bespuće u kom vršljaju razne zveri i čudna obličja koja nas vrebaju iza svakog ćoška. Na žalost, najčešće odbijamo da se bavimo time, već fudbalom, političarima, hranom, vinom. Sve je to mnogo lakše nego baviti se sobom.

Kao društvo smo pali, između ostalog,  zato što smo autoironiju, opet vaše polje izražaja, zamenili cinizmom?
- I da i ne. Verujem da se u svakom momentu dešavaju suprotne tendencije u svakom društvu, ono se kreće u dva smera istovremeno. Ako to shvatimo, shvatićemo i složenost ljudske zajednice. Naše društvo je regresiralo zbog siromaštva i krize koja traje predugo za jedno, hteli mi to ili ne, tehnološko društvo.
Mi smo stalno išli unatrag zahvaljujući okolnostima i neefikasnom priveđivanju. S druge strane, količina problema koje smo morali da rešavamo, ta vrsta stvarnosti naših muka, je nešto što nas čak i na nesvesnom nivou čini vrlo vitalni. Kada sam bio u Švedskoj, zaprepastilo me je koliko je ljude ta vrsta efikasnosti dovela u stanje izvesne uspavanosti, letargije i neosetljivosti.
Društvo i država se brinu o njihovim elementarnim problemima, što i jeste cilj jednog društva, ali eto šta je ljudska priroda – u sred tako dobrih okolnosti oni su u sebi izgradili određenu ravnodušnst, ponestalo im je dinamike. Inače, teško izgovaram ovakve kvalifikacije, volim da putujem, svaka sredina ima svoju draž i nešto vredno ispitivanja ali u istoj toj Švedskoj sam sreo ljude našeg porekla i kod njih sam primetio tu vrstu živahnosti.
Oni su konačno rešili egzistencijalno pitanje ali su imali teško iskustvo koje ih je učinilo jačim. Rođeni Šveđani, koji su sjajni ljudi, žive u komformizmu koji me je uplašio jer sam otišao tamo misleći da je to naša budućnost, taj efikasni svet, i zastrašila me je ta vrsta letargije.

Koliko god da je ono što se nama dešava nazadno, a jeste i treba to kritikovati svakog sekunda i ne pomiriti se – suština je u borbi, da se izbavimo iz toga stanja i svako treba da prevaziđe sebe na neki način, naše društvo u nekom smislu ima kreativna unutrašnja rešenja i solucije. Problem je što su one na emotivnom nivou i nisu nas dovele do ekonomskog boljitka. Teško je reći da li smo mi društvo koje propada u provaliju sve vreme ili neko ko se upravo sada nalazi u stanju transformacije ka nečemu drugom, novom.

Živimo u društvu apsurda; da li ga prigrliti, ignorisati ili se boriti sa njim?
- Prigrliti svakako. Evo primer iz daleke nam Velike Britanije: jedna od mojih omiljenih umetničkih tvorevima, iako nisam siguran da tu spadaju, oni su kategorija sama za sebe – "Monti Pajton". Kao dete sam gledao to na našoj televiziji početkom 70’ i mene je to oduševilo, ali tek kada sam porastao sam shvatio da se u tome ne krije samo ljubav prema apsurdu per se, već o dubokoj uronjenosti u probleme društva u kom oni žive.
Oni su govori o apsurdnosti društva ali se nisu bavili apsurdom kao apstraktnom kategorijom. Govorili su o suštinskom apsurdu društva u kom su živeli krajem 60’ i početkom 70’ i oni su primer kako se apsurd može prigrliti, da priđete s ljubavlju smesi simpatične gluposti od koje su svi ljudi sačinjenii. Kreirali su nešto što vi doživljavate kao komediju apsurda, a iza svega toga se krilo njihovo osećanje možda čak stešnjenosti, prigušenosti celom tom situacijom, ali su oni to uspeli da to prevaziđu smehom. Dopada mi se takav pristup.
Naš pristup gluposti je sličan, mi smo ludi, ja sam lud i poneo bih tu zastavu vrlo rado. Posmatram tu ludost i smejem se, u tom procesu se krije samospoznaja i energija da to prevaziđemo i transformišemo se u nešto drugo. To je tajna suština moje kreativnosti.

Da Zograf ima magičan tuš i pero, šta bi nacrtao?
- (smeh) Ne znam, zanimljivo pitanje, zato što je povezano s tim da mi ne možemo da prevaziđemo neka ograničenja, a onda kada dospemo do slobode shvatimo da ne znamo šta bi s njom činili. Čarobno pero ne može da bude upotrebljeno, kao ni štapić, sva muka je vredna znoja i nepostojanje čarobnog pera je ono što je pravi gušt.

Igor Mihaljević

[Kompletan tekst sa likovnim prilozima možete pročitati
na sajtu Oradio, gde je izvorno objavljen 27.02.2015]

Od 18 – 20 časova, 07.03.2015

Narodna Biblioteka Vuk Karadzic
Dr Zorana Djindjica 10, 34000 Kragujevac

Program:
- najava Međunarodne strip konferencije #KragujevacComicCon za 3-5. jul 2015
- otvaranje škole stripa i ilustracije u organizaciji Sveta stripa
- raspisivanje konkursa za kratki strip "KRAGUJEVAČKI POBEDNIK 2015."
- predstavlјanje novih brojeva strip revije Kiša
- predstavlјanje kragujevačkih strip autora i ilustratora
- najava intenzivnijih akcija oko otvaranja Muzeja stripa u Kragujevcu
- razgovor: Čudesni stripovi Alekse Gajića
- velika prodajna izložba stripova aktuelne produkcije

Od 6. marca do 6. aprila 2015
Galerija EPEKA, Koroška cesta 8, Maribor

Združenje EPEKA, socialno podjetje in Strip.art.nica Buch vabita v petek, 6. marca 2015 ob 19. uri, na otvoritev razstave originalnih tabel stripa Evropa umetnika, striparja, karikaturista in ilustratorja Tomaža Lavriča v Galerijo EPEKA, Koroška cesta 8 v Mariboru.

Novo tisočletje. Evropa slavi.
Žile, bivši vojak, kriminalec, begunec s pogorišča povojnega Balkana, se preko slovensko-italijanske meje prebija na zahod. Preganja ga policija, Služba državne varnosti, pa tudi moreči duhovi njegove preteklosti. Na begu skozi države Združene Evrope se spet zaplete v vrtinec nasilja, ki mu je hotel ubežati. V Nemčiji se končno pridruži bandi svojega strica, a njegove težave se tu šele prav začnejo. Čarobna Evropa, Evropa miru in blagostanja, o kateri je sanjal, je zanj prav tako nedosegljiva kakor prej. Kot pravi njegov prijatelj Kugla: “Kaj pa si pričakoval? To je njihova Evropa, ne naša.”
Strip Evropa, balkanski road-movie hitrega tempa in filmske akcije, trdega nasilja in trpkega humorja, je bil v albumski obliki prvič objavljen leta 2003 pri francoski založbi Glenat, celotnega v barvah pa lahko preberete sedaj in si ogledate originalne stripovske table v Galeriji EPEKA.

Tomaž Lavrič je eden prvih avtorjev na tem področju, ki se je ukvarjal s tematiko razpada bivše Jugoslavije in vojne na Balkanu. Predvsem je v avtorskih stripih izpostavljal posamezne junake (ali antijunake) in njihove zgodbe, slikal vse grozote bratomorne vojne ter obenem komentiral in kritiziral stanje duha in sistem, ki je vseskozi namerno ali nenamerno zatajeval.
Stripovski album Evropa je avtorska zgodba, ki nudi vse prvine tipičnega hollywodskega filma in se bere z lahkoto. Ima mafijski zaplet, romanco, humor in katarzo.

Delovni čas Galerije EPEKA:
Ponedeljek – sobota 10.00 – 18.00, Nedelje in prazniki zaprto

Tekom razstave bo mogoče  kupiti stripe Tomaža Lavriča: Evropa, Bosanske basni, Dekalog (I-IV, V-VIII, IX-XI), Ekstremni športi (1, 2), Slepo sonce, Sokol in golobica, Rdeči alarm, Appoline, Izjave desetletja.

Razstavo podpira Mestna občina Maribor, Urad za mladino RS, JSKD in Romani kafenava

   JAROSLAV RUDIŠ I JAROMIR ŠVEJDIK , "ALOIS NEBEL"

   Autor: Ivan Kolarić

Izdavačka kuća Komiko je započela ediciju „Meridijani“ u kojoj nam donosi savremeni strip sa prostora koji možda nisu toliko poznati po svojim strip ostvarenjima. Kao deo te edicije dobijamo češki grafički roman „Alois Nebel“ i ako je suditi po ovom delu, sa sigurnošću možemo reći da nas očekuje još gomila sjajnih naslova. „Alois Nebel“ je trilogija, nastajala od 2003. do 2005. godine, a na srpskom jeziku čitamo ga u integralnom izdanju koje sadrži i alternativni kraj priče. Još jedna zanimljiva stvar u vezi sa ovim izdanjem je svakako format u kom je strip izdat, jer kad se uzme u ruke stvara osećaj da držite knjigu, što mu dodaje neku posebnu čar.

Jaroslav Rudiš i Jaromir Švejdik bave se progonom Nemaca iz Čehoslovačke nakon Drugog svetskog rata, ali to rade veoma suptilno, bez insistiranja, tek na nekoliko mesta nagoveštavaju da je zapravo o tome reč. Naravno, kako se priča razvija tako i autori postaju direktniji, ali pored progona Nemaca bave se i zlom koje se vešto prilagođava promenama i koje u svakoj promeni nalazi priliku da deluje. Problematika zla je takođe suptilno obrađena, u tolikoj meri da se može svesti na svega nekoliko kadrova. Ono što je centar ovog grafičkog romana jeste život malog čoveka koji tumara kroz istorijske prilike u kojima se našao, nesvestan njihovog uticaja ili čak nezainteresovan za iste. Alois Nebel, po kome ovaj strip nosi ime, je otpravnik vozova u Belom Potoku i on vodi jedan miran život kojim je izuzetno zadovoljan. Čitav život mu je okrenut železnici, njegov otac je posvetio život železnici, kao i njegov deda, u tolikoj meri da su im čak i smrti vezane za železnicu. Alois čak pronalazi utočište u redovima vožnje koje čita u toaletu. On je ujedno i pripovedač, a kao njegova suprotnost javlja se lik koji odbija da govori i zato nosi ime Nemi.

Odnos ova 2 lika je utoliko zanimljiviji, jer njihove pozicije nisu onakve kakvim se isprva čine. Naime, iako je nosilac naslova i jedini pripovedač u stripu, Alois je u potpuno pasivnoj poziciji. Poput plutajućeg subjekta, Alois bez obzira na svoju narativnu ulogu, ne utiče na radnju stripa. Ona se razvija van njega i utiče na Aloisa, vodeći ga od prve do poslednje strane. Ovakva pasivnost usporava radnju i doprinosi melanholičnom raspoloženju koje ispunjava strip, te čini da Nebelove monologe čitamo polako, gotovo tromo i umornim glasom. Nošen radnjom stripa, Alois se kreće od svog radnog mesta, preko psihijatrijske ustanove do praške Glavne železničke stanice. Iako su učmalost i melanholija, koje se ostvaruju dugim repetitivnim kadrovima, ono što dominira radnjom stripa, postoje momenti kada se pred nama nađe gomila kratkih, brzih kadrova koje autori koriste da što realnije prikažu haos kakav može biti jedna glavna železnička stanica. Taj haos je više nego uspešno dočaran, jer zaista postoji određeni vremenski period posle ponoći pa sve do svitanja u kom se stanica pretvara u svojevrsnu zonu sumraka kroz koju paradiraju razni likovi, od samoproklamovanih boema, disidenata, preko šibicara, sakupljača perja pa do onih koji su van svake definicije i kategorije. Cela ta  skupina nesvesno gradi jednu gotovo karnevalsku atmosferu, a svo to ludilo, sva ta tuga, otuđenost, potreba za bliskošću, oslikana je u ovom stripu nenametljivo, uvek u pravom trennutku i bez remećenja usklađene melanholične strukture kadrova.

U stripu nailazimo i na 3 velika češka pisca, Jaroslava Hašeka, Bohumila Hrabala i Milana Kunderu. Njihovo pominjanje u klozetu Glavne železničke stanice nikako nije slučajno, jer su fragmenti njihovih dela duboko inkorporirani u ovaj grafički roman. Hrabalova novela „Strogo kontrolisani vozovi“ svoju radnju, kao i „Alois Nebel“, usko vezuje za železnicu i u oba dela ona predstavlja jedini svet za koji glavni junak zna, glavne likove ovih dela takođe karakterizuje naivnost. Vojnik Švejk iz dela Jaroslava Hašeka deli neke osobine sa Nebelom i na kraju, način na koji Alois Nebel razmišlja i govori o životu, ljubavi, životnim paradoksima, pamćenju, zaboravu i potrebi da se zaboravi poklapa se sa načinom na koji Milan Kundera o tome raspravlja u „Nepodnošljivoj lakoći postojanja“. Preko ovih autora dolazimo do još jednog bitnog momenta u kulturnoj istoriji Češke, a to je Češki novi talas. Budući da „Alois Nebel“ dolazi 30 godina nakon poslednjeg filma ovog češkog kinematografskog pokreta, čini se kao njegov dodatak ili čak oda ovom zlatnom dobu češke i svetske kinematografije. Ovaj pokret, kao i njegovi književni uzori, snažna su kritika komunističkog režima tog vremena i cilj im je bio da osveste narod Češke i razotkriju sistem u kome žive kao opresivan , dok se „Aloisa Nebela“ možemo čitati kao nekakav epilog Plišane revolucije, prikaz života nakon velikih promena. Na isti način na koji završava na praškoj Glavnoj železničkoj stanici, nošen radnjom, Alois se vraća kući i tamo čeka dolazak gospođe Kvjete, koju je upoznao za vreme boravka na Glavnoj železničkoj stanici i sa kojom se ljubavno ostvario.

Nasuprot Aloisu, stoji lik Nemog kao neko ko je u potpunosti aktivan. Iako se nalazi u poziciji aktivnog lika, Nemi je daleko manje zastupljen u stripu, što je za očekivati, jer su njegovi kadrovi uglavnom brži i kraći u odnosu na ostale i insistiranje na njegovom pojavljivanju, vremenom bi urušilo atmosferu melanholije i ustajalosti. Kadrovi u kojima se Nemi pojavljuje su čak najavljeni pojavljivanjem ruže u kadrovima koji im predhode. On dolazi u Češku da bi ubio čoveka koji je silovao njegovu majku i do kraja stripa ispunjava svoju misiju i kako je čitav njegov život bio okrenut osveti, kada je ispuni tako se sa njom završava i njegov život.

Ono što ovaj grafički roman čini sjajnim delom je nešto što sam već nekoliko puta pomenuo kroz tekst, nenametljivost njegove teme. Radnju stripa možemo opisati kao životno tumaranje jednog železničara i put osvete jednog bezimenog lika i ona kao takva ne zvuči impresivno, ali je odlično ukombinovana sa temom progona Nemaca i neiskorenjivog zla. Aloisa Nebela muče događaji iz prošlosti, ali se radi o događajima u kojima on nije učestvovao i to je razlog zašto oni dolaze iz magle. Njegovo prezime, Nebel, u prevodu sa nemačkog znači magla, a prezime je nešto što nam ostaje od predaka i onda je jasno da ono što Aloisa muči, što dolazi iz magle, su zapravo nedela predaka. Aloisova porodica nije prestavljena kao neko ko je učestvovao u progonu Nemaca, tako da ono što njega muči ne treba da bude tumačeno kao nešto što je vezano isključivo za njegovo porodično stablo, već nešto što se odnosi na sve stanovnike Češke, koji moraju da nose breme nemilih događaja iz prošlosti. Alois je jednostavno dat kao primer jednog prosečnog Čeha, a njegova uloga kao železničara je prigodna da se pokaže promena položaja Nemaca ( voz je bio sredstvo kojim su se deportovali Jevreje, a onda su i Nemci bili deportovani vozovima, istu ulogu imaju kadrovi u kojima Alois vidi orla koji nosi točaka potom shvata da je on postao orao, tj. promena položaja).

Pored Aloisa imamo lika Nemog koji dolazi da se osveti, a čovek koji mu je silovao majku jeste stari Vašek, koji ovde predstavlja to zlo koji se prilagođava promenama i u svemu vidi priliku da deluje. Stari Vašek je neko ko je radio sa nacistima u koncetracionom logoru, a potom je ubijao i deportovao Nemce koji nisu imali veze sa ratom, a njegova beskrupuloznost najbolje je oslikana kadrovima u kojima on siluje majku Nemog ispod mota Češke Republike „Pravda vítězí“ („Istina iznad svega“) i govori da je to sve zaslužila zbog svega što su nacisti radili, iako je on bio aktivni saučesnik. Jedna manje dinamična, ali možda i upečatljivija scena jeste smenjivanje nacističke parole „Arbeit macht frei“ („Rad oslobađa“) u „Pravda vítězí“ („Istina iznad svega“) a potom i u običan znak na kome piše „AUTOCAMPING“, a ono što ih povezuje jeste prisustvo starog Vašeka. Nemi ubija Vašeka, jer on nije privid iz magla i predstavlja konkretnije posledice od onih koje vidi Alois. Na kraju stripa imamo niz crnohumornih i karnevalskih dešavanja, poplava kreće da guta sve pred sobom, Kvjeta u toj gužvi rađa dete koje ima brkove kao Alois, sam Alois se pukom srećom spašava poplave i daje besmislen intervju za televiziju i dolazi u kafanu, u kojoj ljudi slave što su preživeli, gde se sreće sa Kvjetom i svojim sinom.

„Alois Nebel“ se odlično nadovezuje na svoje književne i filmske uzore u čijem maniru raspravlja o već pomenutim temama, ispunjava sva njihova očekivanja, a pritom je pun referenci na pop kulturu, kao što je pojavljivanje Džima Morisona, pa zatim blagi naklon Hičkoku i čak preuzimanje scene iz filma „Trainspotting“ i kao takav zaslužuje pažnju svakog ljubitelja strip umetnosti.

Izdavač: Komiko

[Kompletan tekst sa likovnim prilozima možete pročitati na sajtu #NoviPolis, gde je izvorno objavljen]

Kako stigneš do toga da crtaš za Marvel? Ili si užasno nadaren crtač pa te oni sami zovu ili si užasno dosadan pa im dosađuješ dok te ne pozovu. Ja spadam u ovu drugu kategoriju, kaže jedan od naših najboljih crtača Talajić

   Piše: SERGEJ ŽUPANIĆ

   Polupana zvona od portafona u haustoru i mračno stubište na rubu Trešnjevke izgledaju tako da bi mogli inspirirati Magnusa na kakvu scenu iz života Grupe TNT. Da ovaj nije mrtav već 19 godina, naravno. A u stanu u koji nas uvodi mršavi, bradati dvometraš koji nas je dočekao prvo što primjećujemo je “geekovski” vjerna polumetarska lutka Dartha Vadera na prozoru.
I porculanska kompozicija malog Isusa, Marije i Josipa, odmah do koljena Vaderu. Ovako, znači, izgleda kreativno stanje duha u studiju za crtanje stripova. I to kakvih stripova! Ono što neki od devetero crtača ovdje nacrtaju, izdavačke megakompanije poput Marvela ili Imagea tiskaju u stotinama tisuća primjeraka i prodaju diljem planeta - od SAD-a do Japana - na jezicima od engleskog, preko dvije varijante kineskog, hindija, ruskog hebrejskog, španjolskog... Ma, nađu se na popisu i egzotičnosti poput hrvatskog jezika.
   A sve je počelo prije godinu i pol tako što je Dalibor Talajić „ispaljivao na živce“ crtajući kod sebe doma usamljen kao duh. Već tada je naveliko dobivao narudžbe od Marvela i znao raditi i po 12 sati na dan.
   Profesionalni crtači uglavnom rade kod kuće. Crtanje je inače dosta samački posao, ali mi nije odgovaralo miješati osobni i profesionalni život.
   A i nedostajali su mi kolege, odlasci na posao, komunikacija... Ne možeš cijeli dan samo črčkati i slušati muziku - jada nam se na svoj prethodni život Talajić, čije ime Google jako voli povezivati s njegovim stripovskim junacima, poput Hulka, Avengersa ili X-mena. Talajić je, kaže, došao na svoje kad mu je jedan prijatelj pristao povoljno iznajmiti stan. Odmah su mu se pridružili mladi kolorist Ive Svorcina i Robert Solanović Bob, iskusni crtač koji, onako bradat, izgledom pomalo podsjeća na Badabuma iz Astroiđana, stripa o svemirskim luđacima iz 80-ih.

   Radionicu iscrtali čak i Grdovićevim сitаtiма

   Nekako smo razglasili da će nam najam biti jeftiniji što nas je više. I tako je krenulo - prisjeća se Talajić. Ugurali su unutra crtaće stolove, pepeljare, stalaže su ispunili stručnom literaturom o povijesti stripa. Pridružio im se Josip Sršen, mladi bradati dugonja koji nas je prvi dočekao na vratima njihova crtačkog laboratorija. Nekoliko puta ih je obišao, pa je i ostao Stipe Kalajžić, Omišanin kojem tepaju da je u cijeloj skupini najglasniji. Zakačio se potom i Miroslav Mrva, koji je posljednjih godina doktorirao planetarno popularni Ghosted. Da bi im naposljetku šaka dopao i Fran Strukan, kako kažu stariji kolege, uvjerljivo i bezobrazno najmlađi od svih. Posljednjih tjedana su im se pridružile i dvije djevojke, Valentina Briški koja crta ilustracije za Algoritam i slične izdavače, te akademska animatorica Lea Jeger.
   Bivši stanari svoj dnevni boravak danas ne bi mogli prepoznati. Dok žvaćemo čokoladne napolitanke kojima su nas počastili, proučavamo crteže povijesnih ličnosti koje su polijepili po zidovima i dopisali im izjave koje ovi, ma ni u najluđem snu, ne bi izgovorili. Ispod portreta Alexandera Grahama Bella napisali su: „Krivi broj!“. Djevica Marija je pak ukrašena citatom: „Dragi, to je plod naše ljubavi“, aTalajiću je najdraži dijalog između Kleopatre i Marka Antonija uz tekst Grdovićeve pjesme „Crveni Ferari“, gdje ona njemu govori u hijeroglifima, a on njoj na latinskom.

GOTOVO SVI SMO ODRASLI U NEKIM ZABITIMA. I ŠTO ĆEŠ, RADITI NEGO ČITATI STRIPOVE?!
TO NAS JE I ODREDILO
NE MOGU SAMI • Bilo mi je dosadno doma samom crtati, pa sam pozvao ekipu da unajmimo stan i počnemo zajedno raditi
DOBAR ŽIVOT • Ako radiš samo za domaće tržište, ne možeš preživjeti, objašnjavaju najbolji hrvatski I crtači
SAMAČKI POSAO • Dalibor Talajić godinama radi za Marvel, no odnedavno to radi u stanu koji su crtači zajedno unajmili

   Jedan od zidova ukrašen je i njim osobno. Nakon jednog od angažmana na ilustriranju Novog zavjeta, prijatelji su Talajića onako kovrčavog nacrtali pribijenog na križ. A jedan od posebno izvrnutih je portret Nikole Tesle, pod koji su dopisali jednu od legendarnih političkih izjava Vladimira Šeksa: „Neka se svatko baci kamenom, onaj tko može!“. Razgledamo dalje portrete velikana koji su zadužili našu civilizaciju - Martin Luther King, papa Ivan Pavao II., Bruce Lee... i onda nam pada na pamet pitati, uz dužno po­štovanje ovakvoj koncentraciji talenta, ali kako netko uspije dobiti stalnu gažu kod jednog Marvela?

   Talajić je najstariji, pa je pitanje ponajprije išlo njega.
   - Ili budeš strašno talentiran pa te oni zovu ili budeš uporan i dosadan pa kažu: 'Ajde, dobro'. Ja spadam u ove druge. Profesionalno radim od 2005. Ispeklo se nešto malo zanata, pa sam se javio. I prošlo je. U svakom slučaju, treba biti uporan.
   Sami urednici su nam rekli: 'Ako se vi ne javite, mi o vama ne razmišljamo jer mislimo da imate posla'. Kad sam 2009. dobio prvu povratnu informaciju da će mi nešto dati, uredniku sam slao crteže svakih nekoliko dana. Da vidi da sam voljan raditi - objašnjava nam Talajić.
   Dodaje da nekad zna biti gnjavaža kad je scenarij po kojem crta loš. Ali sve u svemu, sviđa mu se to što ga premještaju s lika na lik, sa stripa na strip.
   Mene to zabavlja, moram često mijenjati pristup, način pripovijedanja slikom, uvijek je to nekakav izazov - kaže on. Zanima nas ima li i kakvu formalnu umjetničku naobrazbu, a on otkriva daje završio
   - Muzičku akademiju, da je klarinetist.
   - Pa se zato bavi glumom i crtanjem! - dobacuje mu netko sa strane.
   Bob nastavlja razgovor.
   I njemu je smetala usamljenost u poslu.
   Nisam se mogao natjerati na to da radim. Znao sam počinjati tek u ponoć. A ovdje, ako ima barem nekog, sjednem i za pola sata, sat vremena već sam sav u poslu - kaže on.
   Najviše mu, dodaje, odgovara dobro napisan akcijski main stream kakav je žario i palio Holywoodom 80-ih. I superjunaci, naravno. On je vrlo rano po­čeo crtati za DC Comics, crtao je i za Modru lastu, a još ranije crtački je stasao uz veličine poput Darka Macana, Gorana Sudžuka i Edvina Biukovića. Za razliku od Boba, bradatom dugonji, točnije Josipu Sršenu, crtanje stripova nije osnovni posao, nego njihovo prevođenje i lektura.
   - Najdulji stripovski posao koji sam radio bilo je kad sam više od tri godine crtao humoristično-obrazovnu pasicu za Nedjeljni Jutarnji - kaže Sršen i pita Ivu da mu doda album.
   A iz albuma shvaćamo da je u svakoj epizodi na nekoliko slika crtao - sebe.
   Budući da sam to najviše radio, mogu reći da mi je to specijalnost. Crtam samog sebe, eto to mi je specijalnost dodaje Sršen, a Talajić mu ulijeće:

   PREPOZNAVALI SU GA NA CESTI PO LIKU КОJI JE CRTAO

   Neki bi to nazvali bolešću. Sršen se potom pravda da nije on ništa kriv, nego su doista svaki put tražili da samog sebe uzme kao glavni lik. Objašnjava nam da je za Jutarnji radio tako da bi krenuo od nekakvog podatka iz znanosti, nekakvu zanimljivost. Ako ispadne smiješno, kaže, onda super. A mi čitamo. „Bijela mačka s plavim očima“, stoji uz crtež simpatične mice mace, „gotovo je uvijek gluha“. A potom slijedi crtež farova automobila u noći i nastavak: „I ne primijeti svaki put da joj se približava auto“. Slijedi salva smijeha i optužbe da se, eto, čovjek potuži zbog smrti kućnog ljubimca, a onda mu se smiju. Sršen se pravda da je to trebala biti tužna pasica. Talaja mu objašnjava da mu to očito nije uspjelo, a Kalajžić ga pita jesu li ga na osnovu stripa prepoznavali na ulici.
   - Jesu! Stvarno su me ljudi znali prepoznati po crtežu! - kaže.
   U tom trenutku postaje nam jasno zašto im je svima draže raditi na okupu nego biti sam doma. Posebno mlađima od njih zajednički rad je neprocjenjivo iskustvo. Svorcina je tako prvu gažu dobio 2007. zahvaljujući Talajiću. Unatoč tome što je istodobno studirao na FER-u, četiri godine poslije počeo je kao kolorist raditi i za Marvel. Ubrzo je čak nominiran za jednu od najvećih svjetskih strip nagrada, američkog Eisnera, za svoj rad na stripu o Thoru. I on i Kalajžić u svijet stripa ušli su preko radionice u Studentskom centru u Zagrebu, a jako im koristi i to što, kako koji napreduje i počne dobijati veće poslove, mlađe kolege preporučuje za poslove za koje mu nastave stizati. Kalajžić je inače diplomirani arhitekt, ali s tim nije bio sretan.
   Primjećujemo da u odnosu na veličinu nacije, Hrvata i Srba ima razmjerno jako puno među crtačima svjetski popularnih stripova. Razlog je, kažu, to što tvrtke sa Zapada angažiraju autore koji rade dobro, a na kojima mogu i uštedjeti.
   Nama su to još super plaće. Nije da se bunimo - kaže Svorcina. Talajić objašnjava da im danas jako koriste njihovi strip uzori iz djetinjstva.
   To je bila generacija koja je odrasla na Stripoteci, Strip artu, Eks almanahu, Alanu Fordu, Asterixu... To je utjecalo na nas - kaže Talajić, a Bob dodaje da su 80-e bile vrijeme s najboljim stripovima.
   Sad radimo za Amere, a njima se sviđa ta naša crtačka raznovrsnost. Koja je potekla baš iz toga. Mi smo čitajući stripove učili da se treba učiti crtati sve, a ne samo mišiće, bum, tras, kabraoum... Spojili smo tu europsku tradiciju i američku da mora sve biti brzo, pregledno, ekonomično - objašnjavaju.
   Što se njih starijih tiče, odrastali su na Conanu, Srebrnom letaču, Spidermanu, Rahanu... Ime Hermannova Jeremiah svi redom izgovaraju s pobožnim poštovanjem. Alana Forda su, kažu, svi u nekom trenutku obradili kao lektiru i išli dalje, iako ga i danas poštuju. A onda Mrva, koji je došao nešto ranije, ispalio je bombu:

   Ja nisam volio Alana Forda. Čak ni kao mali. Nastao je tajac. Preživio je toliko da nam objasni da su mu agenti Grupe TNT bili ružni. A i poslije, dodaje, kad je već postao crtač, stalno su ga svi davili Alanom Fordom. Volio je Zagora i Mistera Noa. Sve dok nije upoznao Dylana Doga.
   Onda sam na faksu grafike i dizajna počeo otkrivati svijet stripa, zanimljive, autentične priče. Stripove crtam tek tako da se malo izbrusim, a zadnjih dvije ili tri godine bavim se koloriranjem. Sad će biti nešto za Marvel i... Što je ovo? - pita Mrva dok Talajić lupa po gomili materijala i kaže mu da je to posao koji ga upravo čeka. Vrlo brzo smo primijetili da su svi osim Boba iz malih mjesta.
   Znaš gdje je Metković, znaš gdje su Nova Sela. E, pa kad skreneš prema groblju (hahaha) četvrti poskok lijevo je Trševina, a ona pećina iznad to je Dragovija - objašnjava Talajić. Svorcina je iz Ceprljande na Ugljanu, na što ga Talajić s guštom pita kako se ono kaže zavjetrina na čeprljandskom. Svorcinin odgovor je glasio nešto poput „zualjoats“. Sršen je isto iz okolice Metkovića, Mrva iz nekog egzotičnog slavonskog mjesta, Kalajžić iz Stanića kraj Omiša, a potječe iz Podašpilja. Jedino je Bob iz Zagreba. Jesu li baš zbog toga odmalena tako cijenili stripove jer su do njih teško dolazili? Tko zna. Ali kad, primjerice, Kalajžić danas govori o tome što je sve čitao, jasno je koliko je tu ostalo žara iz djetinjstva.

   GORNJI MILANOVAC UTJECAO JE NA CIЈЕLU GENERACIJU

   - Zlatna serija, Lunov magnus strip, Alan Ford. I Politikin zabavnik, koji je u srediiji uvijek imao bolji strip nego što su bili Zagor ili Blek. Bio je i Gaston, Asterix, Corto Maltese, ali su najbolji bili Jeremiah i Poručnik Blueberry. Bio je još i Plavi zabavnik kad je došla naša država. I bilo je nekoliko stripova koji su mi bili baš jako dobri, da bih poslije shvatio da su to bili naši crtači, Edvin Biuković i Darko Macan. Bilo je i ratnih i ZF stripova, za koje se sjećam da su to sve bili naši autori. Je l' se opet deren? Jesan? - na tren zastaje, a Talajić mu odgovara da nema veze, da će to novinar zapisati caps lockom.
   Ali za svakoga je uvijek dobar Asteriks - zaključio je Sršen. Zanima nas je li danas moguće živjeti od stripa isključivo na domaćoj sceni, znači bez poslova iz inozemstva. Bob o tome nimalo ne dvoji.
   Za ovako malu zemlju, Hrvatska ima bogatu scenu i puno različitih pravaca. Ali da se od toga može živjeti, ne može. Recimo, Mataković čisto sumnjam da živi od stripa. Možda u 90-ima u Slobodnoj, ali ne sad. On je akademski slikar i pretpostavljam da živi od slikarstva - kaže.
   Hrvatska je jako izgubila raspadom Jugoslavije. U njoj su sva izdanja bila iz Dečjih novina, iz Gornjeg Milanovca. Jedino je ostao Tom i Јеггу koji je izdavao VPA, Vjesnikova pres agencija.
   Kako ne bismo baš sasvim potonuli, počinjemo ih organizirati za fotografiju. Mjesta za loše vibracije ipak nema. I ovo što oni danas rade iznad hladnog, polupanog i sumnjivog haustora apsolutno je nešto vrijedno, jedan novi početak. Možda neki novi klinci, za koju godinu...

TALAJIĆ JE KLARINETIST, A KOLORIST THORA STUDIRAO JE NA FER-U
SVAĐA OKO ALANA FORDA • Jednima je super, drugima tako-tako, no oko Asterixa i Obelixa se slažu da je nenadmašan za,sve generacije
Šaljivim porukama i crtežima na kojima se našlo mjesta i za Grdovića ukrasili su svoj 'ured'
IAKO SMO MALA ZEMLJA, IMAMO PUNO CRTAČA. MI SMO NIMA JEFTINI, IAKO ZA NAŠE PRILIKE DOBRO ZARAĐUJEMO

   [Petak, 6. 2. 2015. I Panorama I 24sata]

Izašao je već i treći broj internet strip magazina "Moj Strip". Izlazi svakog prvog u mesecu. Osim što ga možete čitati online imate mogućnost i da ga preuzmete u tri popularna formata elektronskih knjiga/stripova: cbr, epub i pdf.

Broj redovnih saradnika se, u odnosu na prvi broj, povećao, tako da u novom broju imamo sledeće stripove i autore: Ivan Marušić (Rexy), Darko Macan (Postum), Helena Klakočar-Vukšić (Vlaga, Mraz i Sol), Jurica Starešinčić (Ironija), Goran Duplančić (Zlato) i Davor Radoja (Marina se smije).

Osim stripova ova stranica donosi i biografije autora, "blog" sa vestima i mogućnost da komentarišete stripove i tako utičete na sadržaj.

Od danas će i ovaj izuzetni projekat imati svoju stalnu poziciju na stranici Strip vesti u levom meniju, sa banerom koji će podsećati na tekući broj.

Klik za link?... Pa, levo, na baner!!!...;)

   Ljubitelji horor stripova, ova domaća digitalna poslastica
   će vam se svidjeti: Dark Sonata

Ako volite stripove, pogotovo nešto mračnije žanrove, svidjet će vam se domaći uradak iza kojeg stoji Boris Benko. Riječ je o grafičkoj noveli, prilagođenoj za digitalno doba, koja se može preuzeti u PDF-u, a u uskoro će zaživjeti i na mobilnim uređajima, potpomognuta multimedijalnim sadržajem.

Borisa smo upoznali kao osobu koja “živi” od infografika, a sada je konačno ostvario ono što mu je na umu pet godina – objavio je digitalnu grafičku novelu pod imenom Dark Sonata. Nadrealna je to priča u kojoj se često ne razlikuje nestvarni dio od stvarnoga, a i jedno i drugo izgleda poput noćne more bez kraja. Nakon niza čudnih događaja, glavni lik, Adam, konačno pronalazi djevojku za kojom traga, Anabel, ali priča tek tada postaje bizarnija…

Specifičan plošni vizualni stil

Ono što je zanimljivo s tehničke strane, jest da je izdanje u potpunosti kreirano upotrebom vektorskog softvera, odnosno Adobe Illustratora. Dakle, nema crtanja rukom, nego su ilustracije nastale spajanjem i transformacijom osnovnih geometrijskih oblika.

Budući da se godinama bavim infografikom i digitalnom ilustracijom, razvio sam specifičan vizualni stil koji se bazira na kombiniranju i transformaciji osnovnih geometrijskih oblika nastalih uporabom softvera za vektorsku grafiku, što rezultira jednostavnim, flat 2D, pomalo ciljano ukočenim vizualnim stilom gdje su likovi prikazani plošno. Nešto kao crteži starih Egipćana, gdje postoji samo ‘an face’ ili profilni prikaz. Primjena navedenog vizualnog stila bio je samo logičan korak dalje u odnosu na infografiku. S druge strane želio sam ponuditi nešto svježe i novo na tržištu stripa, napraviti odmak od klasičnog načina crtanja rukom, superjunaka, nabrijane radnje, mnoštva udaraca i slično. Ovdje je više riječ o sporoj priči koja je namijenjena ozbiljnijoj publici.

Umjesto kratkog filma, grafička novela

Tehnički, ovdje nije riječ o stripu, nego o grafičkoj noveli. Dok se stripovi najčešće objavljuju u nastavcima koji prate dogodovštine glavnih likova, kod grafičke je novele najčešće slučaj o cjelovitoj priči na većem broju stranica koja ne izlazi u nastavcima. Boris objašnjava i zbog čega je odabrao mračniji stil:

Na ovakav projekt sam se odlučio ponajviše zato što su mi stripovi ljubav iz najranijih dana, volim horror i mystery žanr, mračne ‘dark’ priče, bilo da se radi o filmovima, stripovima ili literaturi. Dark Sonata razvila se iz ideje koja je prvotno zamišljena kao predložak za kratki film – nešto u stilu jedne epizode ‘Zone Sumraka’, ali pošto sam shvatio da će tako nešto biti gotovo pa nemoguće realizirati, naposljetku je ideja transformirana i prilagođena formatu grafičke novele. Priču sam razvijao, pripremao i crtao godinama, onako usput više iz hobija, a kad sam shvatio da neću posustati i odustati na pola rodila se ideja da ju pretvorim u proizvod primjeren digitalnom dobu u kojem živimo.

Mračna sonata kroz nekoliko bi mjeseci mogla osvanuti i u hrvatskoj verziji, a očekuje se da će zaživjeti i na AppStoreu te Google Playu. Boris trenutno radi na dodatnim multimedijalnim sadržajima koji će biti objedinjeni u navedenim verzijama.

A, naravno, kako bi drugačije netko poput Borisa dodatno promovirao svoj rad negoli – infografikama. Tako na stranici sad možete pronaći u tom obliku informacije o nastanku same novele, ali i rangiranje najstrašnijih likova djevojčica iz horor filmova (prema njoj je najstrašnija Rogan McNeal iz Egzorcista, ali ja bih ipak stavila Samaru Morgan iz Prstena).

Želite više? Uronite u Mračnu sonatu – besplatnu i/ili plaćenu verziju.

   Mia Biberović

   piše: Willem

"Bernharda Xilco je samo jedan od strip autora iz petnaest zemalja objavljenih u hrvatskom fanzinu Komikaze (komikaze.hr). Jedan od grafički najbogatijih fanzina zadnjih godina - uživajte!"

New Charlie Hebdo about Komikaze/ written by Willem: "Bernharda Xilko is just one of the authors from fifteen countries edited in Croatian fanzine KOMIKAZE (www.komikaze.hr). One of the most interesting fanzine last years - enjoy it" ‪#‎Charlie‬

Facebook: www.facebook.com/komikaze.hr
Komikaze infoportal: komikaze.hr/wiki
www.komikaze.hr