Press: Strip vesti

Piše: Branislav Miltojević

     DIGITALNE SLIKE (P) OKRENUTE U VAZDUHU

     Panoramski strip „Premotavanje“ Alekse Gajića, razvijen u drvenoj kutiji sa izrezanim ekranom, posredno spaja „stara, dobra“ ali prevaziđena vremena - klasičnih medija, i uvodi nas u novo digitalno (stripsko) doba veb izdanja, namenski rađenih za male ekrane mobilnih telefona i velike kompjuterske monitore

     Podsećamo da je Gran pri 10. Međunarodnog salona stripa u Beogradu dodeljen Aleksi Gajiću za nesvakidašnji strip-objekat „Premotavanje“ panoramski (p)okrenut „sedam metera po horizontali“, smešten u drvenoj kutiji, a formatiran u jednoj-jedinoj „razvučenoj“ slici, ili bolje reći beskonačnom prizoru. Sve u svemu, i ovaj ručni Gajićev rad, uostalom kao celokupni njegov opus, posve je provokativan, ali ovog puta i podsticajan za razmišljanje. Posredno pokazuje kako brze promene i razvoj tehnologija, prelaz sa analogne na digitalnu prezentaciju, neminovno menjaju osnove dosadašnjeg načina poimanja suštine stvaranja i ostavljaju duboke belege na nove i stare medije, posebno strip.

     DIZAJNERSKA STRATEGIJA

     Naime, krajem prošlog milenijuma privedeno je kraju vreme dinamičnog ekrana, promovisano pred kraj pretprošlog veka izumom braće Limijer, a razvojem elektronskih medija postavljene su osnove potpuno nove - informatičke civilizacije. Ona ukida granice ekrana i ljudske pažnje, dok se, zahvaljujući pojavi kompjutera i Interneta, trasiraju se novi (mrežni) putevi virtuelizacije i hibridizacije stvarnosti. U tom kontekstu, Gajićev panoramski strip (savršeno se uklapa u aktuelni trend tzv. panoramskog digitalnog stripa – digital panoramic comic), razvijen u kutiji sa izrezanim ekranom, posredno spaja „stara, dobra“ ali prevaziđena vremena - klasičnih medija, i uvodi nas u novo digitalno (stripsko) doba veb izdanja, namenski rađenih za male ekrane mobilnih telefona (mobile comics) i velike kompjuterske monitore („pokretni strip“/motion comics). „Premotavanje“, najpre, razvučenom formom - liči na nekadašnje barokne panorame, ali apliciranom pričom o starcu koji u trenu „odmotova“ ceo život, asocira na Edisonov uređaj za posmatranje živih slika - „kinetoskop“. Zatim nas vraća u vreme arkadnih automata, preteča današnjih video igara, i na kraju, istina mehanički, vaspostavlja mogućnosti jedne od glavnih izražajnih karakteristika digitalnog stripa - „beskonačnog platna“ (infinite canvas!). Dakle, istina svedeno, ali paradigmatično, pokazuje kako se transformiše funkcija ekrana, kako bledi značaj slike i kako ona u današnje vreme više ne oponaša niti odslikava realnost, nego proizvodi svoju vlastitu virtuelnu stvarnost.

     A moć videocentrične paradigme današnjeg sveta, koja medijski dekonstruiše nekadašnje vrednosti jezika i slike, može da se sagledava baš na fenomenu „beskonačnog platna" na dizajnerskoj strategiji koju je na razmeđi dva veka u studiji „Prekrojavanje stripa“ (2000) razvio Skot Meklaud. Jednostavno, (re)definisao je suštinu stripske sli- ke, poimajući je više kao prozor, nego stranicu. Naime, još dok je 1992. godine formatirao CD verziju svoje prve knjige Razumevanje stripa, definisao razlike između digitalnih i štampanih izdanja, pokušao je svih 1.200 panela rukopisa da prelomi tako da budu vidljivi odjednom - sa „velike daljine“ što bi stripofilu omogućilo da ih zumira, da slobodno, u jednom čitalačko-gledalačkom dahu, surfuje po knjizi. Uostalom, Meklaud je krenuo od ideje da je gotovo prevaziđena potreba da se stripovi dele na stranice kada su početkom milenijuma počeli da se kreću kada su pokrenuti prvim „moušn komiksom“, fleš-animiranim serijalom „Broken Saints“ Bruka Bardžisa, Jana Kirbija i Endrua Vesta. Ali, da ne bi ostao na nivou suvoparne teorijske digresije, i praktično je razvio teze iz knjige, slobodno adaptirajući klasičnu poemu Porfirijini ljubavncii Roberta Brauninga iz 1836.godine uistoimeni moderni, digitalno-interaktivni strip. U čemu je značaj i ovog njegovog autorskog rada?

     Kritičari ga tumače kao čist eksperiment ritmovan poput proširene grafičke haiku poeme „dugačke šest stopa u vertikali“, u kojoj su pedantno mereni i aplicirani intervali koji održavaju ritam/rimu poeme - sa izraženo razvijenom fabulom. A kako bi se čitalac, odnosno gledalac, što lakše probijao kroz provokativne događaje i zbivanja, kvadrati su ergodično postavljeni – spojeni linijama, odnosno, kako ih Meklaud krsti - tragovima/rutama (trails), koje bi trebalo pomno da pratimo kako slučajno ne bismo izgubili koju nit priče ili ,,propali“ u lavirintu poeme...

     PROZOR U SVET

     Šenon K. Gariti u Istoriji veb-stripa pojavu Meklaudove studije i stripa Porfirijini ljubavnici vezuje za vreme internetske strip-eksplozije (Webcomics Explosion 1.0), čiji je radikalni predstavnik interaktivni strip „2001“. znanog blogeraa Blesa Lermija, jednog od prvih autora koji je panele transformisao u kvadrate, jer su najjednostavniji oblici prilagodljivi za rad na mreži, ali i štampanoj formi. Svaki njegov panel predstavlja kocku velične 8’ x 8’, iz koje se (o)kreću, množe, maltene sineastički razvijaju prizori projektovani iz ;;svemirske perspektive“, iz stalne, centralne tačke, dok je pozadina digitalno hromirana tako da strip „2001.“ donekle čini jedna-jedina strana, koja se odvija od vrha prema dnu ekrana. Stripske slike su „dignute u vazduh“ kako bi premrežile celu stranu, odnosno prekrile ceo ekran, i jednostavno - morate da ih pomerate ka dnu ekrana/monitora kako biste čitali/pratili Lermijev konceptualistički rad.

     Postoji zapravo navigacija stripa, ali ona je fiksirana na vrhu i vrlo lako se koristi i na većem, televizijskom ili bilo kojem LCD ekra nu, pa u jednom momentu imate utisak kao da avatarski ulazite u fantazmagorični „živi“ strip, kao da postajete sastavni deo skrolovane predstave. I na manjem ekranu mobilnog telefona, slike i kompletan strip ne gube mnogo od kvaliteta - skrivenog u identičnoj vrednosti forme i sadržaja, u alternativno razvijenom obliku i poetskoj ideji. U stvari, na ovom primeru možemo praktično sagledati kako se fiksiraju teorijske osnove beskonačnog, digitalnog platna. Larmi ekran koristi kao platno, jer strip neprekidno možemo „skrolati“ s jedne strane na drugu; kao i od vrha ka dnu, i obrnuto. Na taj način, ekran ne predstavlja fiksnu i nepromenljivu (s)likovnu kategoriju, već prozor koji poziva čitaoce da, krstareći kompjuterom, sami otkrivaju mnoge vidljive i skrivene sadržaje.

     Uvođenje digitalnog načina registrovanja slika - otvara nove mogućnosti umetničkog delovanja; oslobođenog ograničenja koja su gotovo ceo (filmski i TV) vek bila uslovljena tradicionalnom estetikom i klasičnim ekranom za prikazivanje slika. Vraćanje stripskih slika na jednostavan nivo „beskonačnog platna“, na izražajnu, rekli bismo rotunda-formu opsene i uranjanja, i te kako doprinosi formiranju novog čitalačkog, i to relativno inoviranog stripskog iskustva. Naglasak se prenosi na utilitarnu jednostavnost, neprekinuto čitanje i prost način prezentacije - što sve, donekle, ispunjava večitu čitalačku želju za transmedijskim pripovedanjem (transmedia storytelling), koje predstavlja bešavan, transparentan prozor u svet priče. Umesto da izvedeni radovi budu uslovljeni uobičajenim (štamparskim) dimenzijama, veb-stvaraoci svoje strip-radove „šire“ i „rastežu“ u svim mogućim pravcima digitalne table, onosno ekrana koji izaberu. Tako umetnik može ubedljivo da prikaže kompletnu stripsku priču, neodređene dužine, na jednom jedinom panelu, to jest ekranu, jer se stranice ne listaju, već kao na (p)okrenutoj filmskoj traci ili u Gajićevsm stripu-objektu - panoramski premotavaju i razmnožavaju.

     Objavljeno: ГРАДИНА број 55-56-57

Press: N. Barinić

Priredio: Svet stripa

     Zainteresovani autori svoje radove mogu poslati do nedelje, 29. juna 2014. godine, a pravila su sledeća:
     1. Konkurs je potpuno otvoren po pitanju teme i žanra, kao i tehnike i stilskog izraza. Pravo učešća imaju autori svih uzrasta.
     2. Radovi takmičara mlađih od 15 godina biće žirirani nezavisno od starijih učesnika.
     3. Rad može biti delo jednog autora ili više njih, a jedan autor može predati više radova u obimu od 1 table do 8 tabli.

     Uz radove, autori treba da pošalju i svoju biografiju ili, ako je više autora radilo na stripu (crtež, scenario, kolor...), biografiju svih autora pojedinačno, po sledećim stavkama: funkcija autora (crtež, scenario, kolor...), ime i prezime, datum i mesto rođenja, adresa stalnog boravka, broj mobilnog i fiksnog telefona, adresa elektronske pošte, naziv rada, tehnika i godina nastanka dela.

     Svi radovi treba da budu prilagođeni objavljivanju na A4 formatu. Po okončanju konkursa, najbolje ocenjeni radovi biće objavljeni u reviji Kiša. Pored toga, početkom jula biće organizovana izložba odabranih radova na Međunarodnoj strip-konferenciji „Kragujevac, 2014. godine“.
     Radove slati isključivo u digitalnom formatu, u rezoluciji od 300 dpi i većoj, na adresu svetstripa@gmail.com

     Pobedniku konkursa darivaće se plaketa „Branko Plavšić“.

     Budžet ovog projekta ograničen je, što znači da SVET STRIPA nije u mogućnosti da autorima dodeli novčanu nagradu za pobedu na konkursu, kao ni nadoknadu za objavljivanje u reviji, ali za sve objavljene radove biće obezbeđen autorski primerak, kao i mogućnost stalnog angažmana u reviji.

     S poštovanjem,
     SVET STRIPA

Piše: Strip vesti

Autor: Simon Vučković

povratak na vrh

Piše: Zoran Đukanović

Iskušavanje straha od mrtvog Iguane

     AKO JEDNE BESKRAJNE LETNJE NOĆI... (6)

     Noć bez kraja i Iguana - Carlos Trillo
     i Domingo Roberto Mandrafina

    Voleo bih Noć bez kraja i da se ovde završila zauvek, ali eto, ona ima i nastavak. Iguana je crtana slobodnije, brže, a jednako strasno. Noga siromaška u sandali koja čitavu jednu tablu okleva da dodirne telo mrtvog Iguane govori bolje nego išta koliko ga se sirotinja La Colonije bojala. A onda, kao penušava bujica, nastupa pučki talent za mitomaniju. Svako priča, laže, dodaje, mitotvori, dakle pripoveda svoju verziju Iguanine smrti. Ponovo prisutvujemo bravadu Trilla i Mandrafine. Praznoverje stanovnika La Colonije je neodoljivo ljupko ili užasno, zavisno od ugla iz koga na to gledate. Meni je istinski ljupko u svoj svojoj blesavosti. Uostalom, daje povoda autorima za nove eskapade. Iguana je smrtan. Ne, Iguana uskrsava! Iguana završava u paklu kao vrlo zaslužan za ulazak tamo. A onda se opet seli u noćne more sirotog seljaka Almendrina koji ga je zveknuo nogom u mrtvu telesinu. Amplitude Almendrinovog hvalisanja, izmišljanja, naduva-vanja svog čina, a onda potonuća u praznoverni strah i dogradnja mita o Iguani, pokazuju da se Trillo i Mandrafina opet zabavljaju sjajno. Madrafina je odličan realistički crtač koga, međutim, hedonizam ludorije uvek iznova odvodi u neodoljivo sočnu stilizaciju. Tu je definitivno pronašao sebe, svoj autentični rukopis. Realizam mu služi samo kao polazište.

     Ono lepo u Iguani je da i ona deluje kroz više slojeva, u ovoj polifoniji, koja se razrasta bez izgleda da stane sadržana je draž diptiha. U Noći bez kraja autori su dekonstruisali sapunice kao zašećereni svet koji iz očajanja nastaje u banana republikama. U Iguani započinju sa suludim pučkim mitotvorstvom sirotinje raje, da bi se onda novim pripovedačkim salto-mortaleom prebacili na dekonstrukciju mitotvorstva i laži zapadnih medija koji se hrane na egzotici ovih prvih.

     Neki od tumača Noći bez kraja pokušali su u ovo delo da učitaju više eksplicitnih političkih poruka nego što ono želi da ih ima. Pitali su direktno koliko je hteo da izrekne osudu despotizma u Latinskoj Americi, na šta im je Trillo odgovorio da se s Madrafinom u Noći bez kraja upustio u istraživanje bolera (španski narodni ples u 3/4 taktu, praćen pesmom, kastanjetama, gitarom ili tamburinom) kao pozadine svega što se dešava, da bi ta pozadina dirala čitaočevu dušu. Trillo kaže da u svetu Noći bez kraja bespomoćni nisu zaštićeni, diktator i njegove ubice muče i ubijaju žrtve, i posle toga imaju miran san. Zatim dodaje, ovde smo mogli na ironičan način da budemo ozbiljni, operski preterujemo, ismevamo patetične karaktere, stvorimo karikaturu zla od koje strahuje sirotinja. Pokušavam da pripovedam priče, ne bavim se porukama i poukama.

Remek-delo Triljovog i Mandrafininog portretisanja, Suzan Ling

                      Trillovo i Mandrafinino zaigrano pripovedanje u Noći bez kraja i Iguani, koliko god odbijalo da se bavi direktno politikom, stalno svoju snagu crpe iz međuigre parodiranih elemenata magičnog realizma i političke tragedije. Oni nas, međutim, ne zabavljaju samo. Ništa ne morališu, samo nas ne pošteđuju u potpunosti od političkih i socijalnih konotacija svetova o kojima govore. Postoji mesto u Iguani kad beskrupulozna novinarka Susan Ling, koja je došla da napiše reportažu o monstrumu i osvoji Pulitzerovu nagradu, intervjuiše ženu koju je Iguana ispitivao u trenutku dok se porađala. Nakon intervjua u sirotinjskoj straćari, Ling kaže svom pomoćniku da podmiti nesrećnicu da bi obnažila grudi dok je fotografiše pored retardiranog sina. Kad asistent počne da obrađuje film, iz razvijača se ne izroni Mandrafinin crtež nego stvarna fotografija obnažene majke i deteta. Trillov i Madrafinin diptih ne prestaje da nam donosi metanarativna iznenađenja, nove „zaseke“ u fikcionalnost vlastitog dela.

     Gde je Iguana u Iguani? Davno je mrtav. Ona, Susan Ling je Iguana ove priče. Hladnoća i nezaustavljivost su im zajedničke. I nemilosrdnost. Susan je laž unutar sebe. Banalnost njene životne zagonetke ispričana je na nebanalan način. Njena agresivnost prema svom asistentu i potpuna nekomunikativnost u seksu su u stvari dirljivi. Ovo je jedna od najlepših studija seksualnosti u stripu.  Paying For It Chestera Browna još nisam čitao. Očajanje Susanine unutrašnje pustoši je autentično. Mandrafina je grafički majstor sapunske zabave, ali i dubokih tonova dok studira sve promene na njenom licu. Susanina intima je grč represivne psihologije. Može da se seksualno otvori i preda samo monstrumu, kojim je potpuno fascinirana jer u njemu prepoznaje horor koji potiče iz njene unutrašnjosti. Zato pribegava surogatu na koga stavlja njegovu masku. U Iguani i Noći bez kraja ima one halucinantnosti, prevlasti snova koje smo otkrivali u najboljim epizodama na počecima serijala Dylan Dog.

Jedna od najlepših studija seksualnosti u stripu

          Koja je ključna autopoetička scena u Noći bez kraja? Za mene, to je prizor na šezdeset četvrtoj tabli u kojoj čarobnjak petparačkih priča Milton Bates kaže: „Imam tu razbacane kazališne kostime...“ pokazujući na gomilu egzotičnih scenskih rekvizita u tamnoj prostoriji. U ovoj tami rađa se sve što je potrebno za Trillov i Mandrafinin pulp fiction. Samo tri stranice ranije, Bates izgovara „Ti si moje najbolje delo“ stvarnoj Melindi kada ona kroči u njegov stan, po prvi put dovodeći Donalda Reynosu. Za Donalda Bates ne kaže ništa. Pošto tada već ozbiljno sumnjamo da je Bates otac čitave priče, čitave stvarnosti Noći bez kraja, ovo je vrlo zanimljiv trenutak. Metanarativni slojevi su skliski i izmiču jedni drugima. Granice šta je stvarno, a šta fikcija se gube. Ta pretapanjа jednog u drugo su možda ono najlepše u Noći bez kraja. Imaj jedan divan film Petera Weira Godine opasnog življenja. U njemu srećemo matricu ovakvog isklizavanja. Patuljasti fotograf Billy Kwan je majstor-lutkar u pozorištu senki koje u potaji samo za sebe izvodi. On time povlači niti sudbina ostalih karaktera u filmu, štaviše privlači glavne likove u ljubavni zagrljaj. Dobronamerno „vrača“ nad tuđim sudbinama. Sve dok ne pogine, odnosno izloži se svesno pogibiji. Billy je jedan od nezaboravnih likova istorije  filma osamdesetih. Tragajući za interpretacijama Billyjevog lika po internetu, našao sam i jednu koja glasi: Billy je sumanut i paranoidan neurotik, patuljak deformisanog tela; on je negativan stereotip o jednom narodu! Toliko o rasponu kako sve ljudi, pogotovo ako su rigidni ideološki tumači, mogu da dožive lik nesrećnog Billyja! Ono što je u Godinama opasnog življenja metanarativ i utopija jednog patuljka u pokušaju da napravi više smisla i izvesnosti u životu, u Noći bez kraja doživljava punu metanarativnu orkestraciju i mnogo veće izglobljivanje iz realnosti priče. Znate li šta je još zajedničko ovom filmu i ovom stripu, pored njihove metanarativne lepote? Likovi u oba žive u zemljama potpunog ekonomskog i političkog beznađa.

Trenutci njihove možda najveće intimnosti, veće od one u krevetu

     „Hej, zar nije trebalo svanuti?“
     „Da, odavno.“
     „Ova noć traje večno.“
     „O, oče Sunce! Izađi... prospi svoju svetlost po La Coloniji!“
     Čudovišta se hrane tamom, kaže Mama Baremba.
     Ali i prelepe, strašne, pomalo tužne i sapunjave priče, kažem ja.


     P. S. U toku priprema za pisanje ovog eseja, saznao sam da je Trillo naprasno umro. Pozdrav pripovedaču.



     (kraj)


     (štampano izdanje: ћирилица/latinica,
      „Stripolis“ br. 3/„Kvadrat“ br. 28,
      Zrenjanin/Bizovac, 2011/2013)

Autor: Franja Straka

Franja Straka putem interneta distribuira Samonikli korov strip
koji možete besplatno da dobijate ako mu se javite na email.

Piše: Strip vesti

      Prikaz strip albuma
     „Ćerke“ Meri M. Talbot i Brajana Talbota;
     izdavač Omnibus, Beograd, 2013.


     TEŠKA ODRASTANJA

     U FOKUSU

     Uspostavljanje posebne kategorije - grafička novela - u strip umetnosti otvorilo je, u poslednje tri decenije, sasvim neslućene horizonte. Oslobođeni dotadašnjih stega i predrasuda talentovani autori su osvajali teritorije do tada rezervisane za „ozbiljne“ umetničke forme kakva je literatura, odnosno, u njenom okviru, romani, kao kruna proznog stvaralaštvo (mada je taj status vrlo problematičan). Otpori ovom smeru razvoja stripa došli su iz geta ljubitelja klasičnog stripa ali i iz tabora branitelja etabliranih umetnosti. No, jednom osvojena sloboda nije se mogla ukinuti a novi stripovi samo su potvrđivali potrebu za promenama. U kontekstu kretanja ka promenama možemo sagledavati i delo Meri M. Talbot i Brajana Talbota, naslovljeno kao „Ćerke“ koje je ovenčano nagradom „Kosta“ u žanru biografije 2012. godine.

     Delo je neobično i po tome što je spojilo jednog „proverenog“ strip autora kakav je Brajan Talbot (1952), koji je imao šaroliku karijeru: crtao je andergraund stripove, one o super junacima ali i „Sendmena“ (1991-1993), „Grendvila“ (2009). Njegove grafičke novele dobile su prestižne nagrade („Priča jednog lošeg pacova“,1995, „Alisa u Sanderlendu“, 2007), nosilac je akademskih titula. Meri Talbot (1954) je naučnica međunarodnog renomena, predavač i autor niza knjiga koje se bave pitanjima jezika, roda, medija, moći i potrošačke kulture. Grafička novela „Ćerke“ njeno je prvo okušavanje u strip mediju. Zajedničko delo bračnog para Talbot izuzetna je umetnička tvorevina koja umešno koristi sve prednosti dobre priče - uznemirujućeg svedočanstva o bolnim odrastanjima u porodicama bez razumevanja - i atraktivnog vizuelnog strip medija.

     REČ KRITIKE

     U književnosti postoji žanr „bildungsromana“ kao dela koje prati odrastanje, školovanje i stasavanje junaka; ovi su romani bili vrlo popularni u XIX veku a njihova se tradicija nastavlja do danas. „Ćerke“ se mogu svrstati u ovu kategoriju jer se bave „procesom“ ulaska deteta u svet odraslih, uz specifičnost što je u ovom slučaju reč o čak dve junakinje koje su vremenski i prostorno udaljene ali ih zato vezuju neke druge stvari, konkretno ličnost Džejmsa Džojsa koji je jednoj od njih, Luciji, fizički otac dok je otac druge, Meri, ekspert za Džojsov opus. Pored ove spone, obe junakinje imaju i istu porodičnu situaciju, odnosno oca koji ih, manje ili više, ali svakako vrlo autoritativno sprečava u razvoju talenata koje poseduju. Devojčice su ne samo u senci privilegovane braće već i pod senkama predrasuda kojima njihovi očevi, iako vrhunski intelektualci, robuju, podržavani svojim suprugama. Ovo ponižavanje ćerki započinje naizgled bezazlenim opaskama zaposlenih očeva na račun preterane nestašnosti ali se razvija u gotovo neprestano osporavanje svih ideja koje devojčice imaju. Sukob očeva i ćerki tinja, rasplamsava se i smiruje ali neminovno kulminira u trenutku koji stasalim devojkama određuje dalji život. U slučaju Lucije to znači potonuće u fatalnu mentalnu bolest dok Meri uspeva da se otrgne, ne bez bola i poniženja, očevom uticaju.

     Dve biografije prepliću se otkrivajući, bez obzira na razlike, principe ponašanja koji se, iz generaciju u generaciju, menjaju ali vrlo sporo i uz teške žrtve. Svaka životna priča ima svoju prepoznatljivu boju, sivu za Luciju, smeđu za Meri, što naznačava i težinu njihove sudbine. U pričama nema patetike ili mudrovanja već realnih životnih situacija, lepih ali i onih od kojih ostaje gorčina u grlu.

     [Objavljeno: Dnevnik, Novi Sad 16.04.2014.godine]

Press: Veseli četvrtak

Zagor specijal #26: Buđenja

Biblioteka Zagor, knjiga #23

Izdavač je Beoštampa-Grafart iz Beograda. edicija Veseli četvrtak. Sva pitanja i sugestije na: redakcija@veselicetvrtak.com Veće sličice naslovnih strana možete videti na Facebook stranici Strip vesti!!!

Autor: Goran Milenković

povratak na vrh

Piše: Ilija Bakić

     DOBAR POČETAK (BEZ NASTAVKA)
     Strip album „Avanture u Gradu svetlosti
                          - Iv Rokatanski“
     Lazarevića i Odanovića;
     izdavač „Rosencrantz“, Maglić, 2012.

     Pojava strip albuma „Avanture u gradu svetlosti - Iv Rokatanski“ autorskog tandema Dragan Lazarević - D. de Lazare (crtež) Lazar Odanović - Lazzaro (scenario), prijatno je iznenađenje u pomalo posustaloj domaćoj izdavačkoj produkciji; reč je o prvom izdanju nove kuće, tehnički potpuno profesionalno i kvalitetno izvedenom (odgovarajući papir, jasan otisak na kome je crno - crno a ne sivo, solidan povez), koje nudi isto takav - kvalitetan - sadržaj. Naime, između korica (koje nedvosmisleno najavljuju ono što sledi), znatiželjni čitalac nalazi ’celovečernju’ epizodu stripa o bivšem policajcu a sada taksisti Ivu Rokatanskom, koja nominalno nosi naslov „Avanture u Gradu svetlosti“, i kratku pričicu o privatnom detektivu Giletu Guliću (na francuskom njegovo ime je Gus Daie). U nastavku konzumiranja albuma, čitalac će se sresti sa malo nedoumica: prva epizoda Iva Rokatanskog, koja počinje posle nadahnutog uvoda iz pera Zorana Stefanovića i stranice sa biografijama autora, naslovljena je kao „Svedok“ i na kraju označena kao „prva epizoda“, nastavlja se, od stranice 18, u epizodu „Ključni svedok“ ali ispod naslova piše i „2. deo“. Strip nadalje teče do 41. strane gde se uspešno okončava, samo uz jedno „KRAJ FIN“ bez ikakvih naznaka o epizodi. Daljim pažljivijim razgledanjem otkriće se da je ’prva epizoda’ nacrtana 1987.g. a (verovatna) druga 1985.g. Naravno, svrha ukazivanja na ove činjenica nije cepidlačenje već nešto sasvim drugo, o čemu svedoči i poslednja stranica albuma: reč je, dakle, o anatomiji nastajanja strip junaka odnosno serijala o njemu; posle epizode „Ključni svedok“, najpre objavljene u časopisu „Oscar“ br. 1. 1987.g. snažljivi, pomalo neurotični taksista (kome u vozilo uleću svakojaki tipovi progonjeni od drugih, mračnijih tipova), pojavljivao se u magazinima „Kontejner“ i „Finesa“ a u Francuskoj u obliku kolor strip albuma. Autori su, očito sa namerom da Rokatanskom nastave život, smislili i njegovu prošlost (kao prgavo-neuredno-neobrijanog inspektora koji daje otkaz a taksi dobija na poklon). Sve je, dakle, bilo spremno za višeepizodijsko-dugogodišnji serijal koji bi zabavio publiku svojim pričama i gegovima. Ikonografija je razrađena (krimić u ’betonskoj džungli’), scena postavljena, osnovna-početna situacija zadata - na tim temeljima mogu se smišljati i razvijati nove epizode o krupnim i sitnim gangsterima i prevarantima, poterama, jurnjavama kolima po ulicama Pariza, tučama i pucnjavama te, konačno, doskočicama i nadmudrivanjimaIva sa svojim dežurnim ’pajtosima’. Rečju, serijal je osmišljen/zaokružen i spreman za realizaciju. Ipak, uprkos temeljnim pripremama i ubedljivim prvim radovima, Iv Rokatanski, sticajem okolnosti, nije uspeo da dostigne ni svoju ’prvu mladost’ a kamoli zrelost. Uprkos zanimljivoj priči koja se dobro razvija na nivou osnovnog zapleta a usput je ’začinjena’ sitnim ali dopadljivim detaljima i čistom, sigurnom, karikaturalnom crtežu, kakav se može videti samo kod talentovanih i prekaljenih strip profesionalaca, serijal o Ivu Rokatanskom nije opstao, tako da sada, danas, umesto iščitavanja 17-tog ili 21-vog albuma, kao svojevrsnu arheološku dragocenost, čitamo prvu svesku ovog stripa.

     Ništa bolju sudbinu nije imao ni Gile Gulić koji je D. de Lazare crtao po scenariju Žan-Klod Smita - Mitika. Zgode i nezgode sitne propalice koja gleda da u svakoj prilici izvuče korist za sebe (makar varao i potkradao mušterije ali i lokalnog bakalina) uspevaju u par stranica da ispričaju slučaj, naprave obrt i ostave ’kuku’ za novu epizodicu. Političko-rasno ’nekorektan’ i, u krajnjem, potpuno nesimpatičan, Gile uspeva da ostane ’živ’ i upamćen. Lazarevićev crtež je krupniji u odnosu na „Rokatanskog“, sa manje detalja, ali i nadalje uspešan i funkcionalan.

     U konačnom svođenju utisaka čitalac albuma „Avanture u Gradu svetlosti - Iv Rokatanski“ ne može da bude nezadovoljan. Imao je priliku da čita zabavnu, uzbudljivu priču sa brzim obrtima i duhovitim dijalozima, dobro kadriranu i nacrtanu. „Iv“ i „Gile“ u potpunosti su ispunili sve zahteve strip podžanra (karikaturalni-humoristički krimić) kome pripadaju, lako nadmašujući mnoge istorodne junake i postajući, stoga, etalon za razmeravanje uspešnosti stripova koji dolaze iz ove branše.

     („Kvartal“ br. 19, 2013)

Press: Strip.Art.nica Buch

     Knjižnica Prežihov Voranc

     VSE JE EN STRIP! – Damijan Stepančič

     Ilustrator Damijan Stepančič (1969) je študiral na Akademiji za likovno umetnost v Ljubljani, smer oblikovanje. Ob spoznanju, da mu pri soočanju s temeljnimi likovnimi problemi bolj ustreza klasični pristop, se je leta 1991, po zaključenih dveh letnikih oblikovanja, odločil za študij na slikarskem oddelku, kjer je leta 1996 diplomiral pri prof. Gustavu Gnamušu ter prof. Marku Uršiču.

     Od takrat se posebej aktivno posveča mladinski knjižni ilustraciji, vse več sodeluje tudi s periodičnim tiskom, tako mladinskim (PIL, PILplus) kot ostalim (Albert, Playboy, Nova). Poleg slikarstva goji še sorodne zvrsti: strip, animacijo in lutke ter na samosvoj in prepoznaven način povezuje slikarstvo in ilustracijo.

     Je avtor številnih samostojnih razstav in dobitnik pomembnih nagrad: 1999 nagrado za izvirne zamisli na Bienalu ilustracije v Ljubljani, 2000 in 2002 Smrekarjevo plaketo na Bienalu ilustracije v Ljubljani, 2003 in 2011 Levstikovo nagrado, 2010 uvrstitev na častno listo IBBY, 2010 Priznanje Hinka Smrekarja, 2011 priznanje zlata hruška kar za dve knjigi (za izvirno literarno in za poučno delo), 2012 nagrada Kristine Brenkove za izvirno slovensko slikanico.

     Odprtje razstave in pogovorni večer, ki ga bo vodil Aleksander Buh, bo v četrtek, 24. aprila, ob 19.30 uri.

     Odprtje razstave bosta glasbeno obogatila saksofonist Jaka Birsa in kitarist Aleksander Kuzmič

     Razstava bo na ogled od 24. aprila do 26. maja.

Press: SKC BG

     12. MEĐUNARODNI SALON STRIPA
     25 – 28.09.2014. Srećna Galerija, SKC BEOGRAD
     KONKURS 12. MEĐUNARODNOG SALONA STRIPA 2014.
     ROK ZA SLANJE RADOVA: DO 15. AVGUSTA 2014.

     Adresa za slanje radova:     
     SKC, Srećna Galerija
     MEĐUNARODNI SALON STRIPA
     Kralja Milana 48
     11 000 Beograd, Srbija

     Propozicije za učesnike:
•  Pravo učešća imaju autori svih uzrasta.
•  Kandidat, rad na konkurs šalje poštom (rad će biti prihvaćen i u slučaju da ga kandidat lično donese)
•  Autor crteža, kao kandidat, može podneti samo jedan rad u dobroj kopiji (ili originalu), obima od 1 do 4 table, A3 ili A4 formata.
•  Rad može biti delo više autora (crtač, scenarista, kolorista), s tim da crtač ne može podneti na konkurs više od jednog rada.
•  Tema, žanr i autorski pristup konkursom nisu zadati.
•  Ne isključuje se mogućnost prihvatanja rada sa strip tematikom u drugim medijima (reljef, skulptura, instalacija, objekat...)
•  Tekst u stripu može biti na srpskom ili engleskom jeziku kao i na jezicima sa bivšeg srpskohrvatskog odnosno hrvatskosrpskog govornog područja.
•  Uz rad je obavezno poslati (na računaru ili čitko, štampanim slovima, popunjenu) PRIJAVU NA KONKURS ZA 12. MEĐUNARODNI SALON STRIPA koja se može preuzeti OVDE ili sa www.skc.rs ili dobiti u SKC-u pri predavanju radova na konkurs. 
•  Svaku tablu rada na poleđini označiti rednim brojem (primer: 1/4, 2/4, 3/4, 4/4) 
    Napomena: Bez ovih podataka rad se neće uzimati u razmatranje
• Žiri će pristigle radove selektovati za veliku izložbu i zvanične  nagrade Salona.

    Nagrade:  
•  GRAND PRIX SALONA (uključuje novčani iznos od 1000 eura)
•  Nagrada za najbolje ostvarenje u domenu klasičnog strip jezika
•  Nagrada za najbolje ostvarenje u domenu alternativnog strip jezika
•  Nagrada za najbolji scenario (ideju) 
•  Nagrada za najbolji  crtež 
•  Specijalna nagrada žirija za inovaciju 

Takmičari do 15 godina starosti:
•  MLADI LAV (najbolji rad u kategoriji)
•  Specijalna nagrada žirija za najbolju ideju
•  Specijalna nagrada žirija za zreo i maštovit izraz
•  Specijalna nagrada žirija za najmlađeg autora 

    Nagrade prijatelja i sponzora Salona

Dodatne informacije:www.skc.rs
http://www.facebook.com/comicsfest
e-mail: srecnagalerija@skc.rs
tel: 011/ 360 20 44

Press: Zoran Nikolić

Autor: Simon Vučković

povratak na vrh

Piše: Zoran Đukanović

     AKO JEDNE BESKRAJNE LETNJE NOĆI... (5)

     Noć bez kraja i Iguana - Carlos Trillo
     i Domingo Roberto Mandrafina

     Na pedeset četvrtoj tabli Trillo i Mandrafina uvode Iguanu i tu magijski realizam odmiče jednim krupnim korakom dalje od realizma. Iguana je nemoguće biće, pola čovek, pola reptil. S reptilskim jezikom, kožom, repom i hladnokrvnošću za ubijanje. Majstorstvo žanrovskog pripovedanja poseduje jednu posebnu vrstu slasti koju zaista manje srećemo u delima umetničke orijentacije – kreirati što zanimljivijeg negativca koji uzrokuje izvornu jezu, širi oko sebe užas koji se ne da zaboraviti. S Iguanom, Noć bez kraja, krenuvši od sapunice, sve dublje gazi u noar. Kao rezultat ovog strasnog spoja dobili smo soap noir. Ovaj izraz ulazi u upotrebu tek 1990, nakon pojave revolucionarne TV serije Twin Peaks. Deset godina kasnije, bar za englesko i holandsko tržište, dobijamo stripsku noar sapunicu Noć bez kraja. Domaći čitaoci će sačekati do 2008. Ipak, obratimo pažnju na Mandrafinin potpis na prvoj tabli. Nacrtao ju je juna 1989, dakle u isto vreme kad je nastajao Twin Peaks! U holandskom, našem, u svim izdanjima sa SAF kopirajtom, jedan mali trougao, odmah pored desnog Melidinog ramena, zamračuje godinu ispod Mandrafininog potpisa. Nepoznati su mi razlozi zašto je to SAF uradio. Originalno, Noć bez kraja objavljena je na španskom jeziku u osam nastavaka u periodu od kraja 1989. do početka 1991. u argentinskom magazinu Puertitas: U albumu je 1995. izašla kod izdavača Colihue iz Buenos Airesa. Ovo je najkompletnije izdanje, opremljeno predgovorom Juana Sasturaina i dragocenim najavama za svako od  osam poglavlja, za koje ne znam da li ih pisao Sasturain ili Trillo, možda Trillo? Italijansko izdanje (jedino koje je u boji) pojavilo se vrlo rano, juna 1992, a francusko 1998.

    Prilična je zbrka nastala zbog promene naslova i nepominjanja prethodnih izdanja prilikom objavljivanja u različitim zemljama. Originalni naslov Zelena žetva bio je Trillova i Mandrafinina posveta romanu Dashiella Hammetta Crvena žetva (1929) iz koga su preuzeli ciničnog naratora koji je amoralni majstor prevare, i uopšte deo stilskog uticaja. Magazin Time je Crvenu žetvu uvrstio među sto najboljih romana na engleskom u periodu između 1923. i 2005, a André Gide ga je nazvao poslednjom rečju u romanesknom portretisanju zločina, cinizma i užasa. Akiri Kurosawi je poslužio kao osnova za film Telesna straža (Yojimbo) 1961, a odatle se šire uticaji na Za šaku dolara Sergia Leonea, pa na manje uspelog Poslenjeg preživelog (Last Man Standing) Waltera Hilla. Pošto je originalni naslov od izdavača do izdavača postajao Velika prevara, Zeleno voće, Noć bez kraja... autorski trag posvete i uopšte hronologije objavljivanja ovog stripa po svetu  se izgubio. Noć bez kraja čini se još prihvatljivim pošto je poslednje, osmo poglavlje ovog istinskog grafičkog romana originalno naslovljeno Najduža noć na svetu, a i u potpunosti odgovara noar prirodi dela i njegovom grafičkom izrazu.

     Vratimo se prvom pojavljivanju Iguane. Četiri table kasnije, on u priču ovaj put zaista ulazi neumitnim korakom, da bi od tada dominirao pričom. Volim kad lik koji se pojavi tek nakon pedesetak stranica “ukrade šou”. Hod Iguane, govor njegovog guzatog, masivnog tela je impresivan. Prelazak iz totala u subjektivni plan daje osećaj neumitnosti. Neodređenih godina, ali u svakom slučaju preko četrdeset. Brutalnost nasilja, što je njegova profesija, po stepenu užitka nalazi se iznad ostalih seksualnih perveznosti koje poseduje, i neštedimice deli oko sebe. Naravno, njegov sadizam se gotovo uvek završava smrću žrtava. Smrt je njegov posao i zadovoljstvo. Umetnici često kažu da su srećni ako su uspeli da spoje svoj talent, posao i zadovoljstvo. To definitivno Iguana može da kaže za sebe.

     Zvuči ironično? Pravu ironiju srešćete na šezdeset drugoj tabli gde prisustvujemo sceni oslobađanja ptice iz kaveza, koja počinje negde između poetike i patetike, pomalo zbunjuje optimizmom neočekivanim u Noći bez kraja, da bi je (scenu) autori ironično zavrteli i vratili u soap noir. Iza svakog oslobađanja ptice zvane sloboda i nada, stoji jedna mačka koja čeka.

     Samoubistvo Melinde Centurion, Djeve Čiste, dolazi naglo. Ona sebe briše iz Trillove i Mandrafinine priče, bez pripreme nas čitalaca na njen čin. Djeva Čista koja je poželela da umre jednom nedirnuta, ovim skokom u bezdan smrti je u tome uspela. Ona kažnjava Trilla i Mandrafinu što su njenu dušu samo skicirali, što se nisu dovoljno udubili u njenu beznadežnu, potpuno tragičnu perspektivu. Tako im i treba, prikazivali su je iz Donaldove perspektive i perspektive drugih muškaraca, ne iz njene sopstvene. Autori svoje likove treba dovoljno da vole, govorio je veliki majstor filmskih melodrama Rainer Werner Fassbinder.

     Ko je kriv za smrt Djeve Čiste, pored njenog traumatičnog seksualnog sazrevanja? Trillo i Mandrafina? Donald zato štoje izašao da donese nešto za hranu, ostavivši je samu u prljavom hotelu? Milton Bates zato što se mešao u njenu sudbinu na sve načine? Mama Baremba i Tropico, dve vlasnice bordela i dve pripovedačice koje su svako malo upadale u završnicu Noći bez kraja, izigravajući hor u epskom pozorištu koji komentariše i nagoveštava događaje, njih dve napadaju Batesa. Tropico ga direktno optužuje, a Mama Baremba mu kaže, napolje iz ove priče brbljivče. Brbljivi pripovedaču Noći bez kraja, dodaje potpisnik ovih redova.

     Još uzdrmani od naglosti i nepovratnosti njenog izbora, doživljavamo sledeći zemljotres u pripovedanju Noći bez kraja. U očajničkoj mržnji, Donald ga, iako nedorastao snazi Iguane, briše sa stranice ovog stripa. Otkud snaga Donaldu za ovo? U trenutku kad nije vredeo ništa ni sebi ni drugome, prihvatio je da pomogne Melindi. Ovo je verovatno učinio s željom da, spasavajući nju, spase i samoga sebe od hroničnog očaja u kome se našao. А sada mu je ostao bes, koji prethodi očaju. Mandrafinina četkica mu svesrdno pomaže u uništenju Iguane. Iskupljuje se za ono što nisu pružili Melindi, razmazujući njenog ubicu preko čitave table. Ovu vrstu postmodernog vudua sam već video u jednom visoko artističkom stripu, Vatrama (1986) Lorenza Mattottija u kojima blizanci slikarski poništavaju crtež ratnog broda na steni i time hoće da ukinu njegovo postojanje, kao što su prethodno uradili sa trgovačkim brodovima koje su magijskom činom potopili. U  Noći bez kraja, jednu stranicu kasnije, Iguana biva i doslovno ubijen. Iza njega će ostati samo mit. Ovim mitom se na prekrasan način bavi druga polovina diptiha, album Iguana.

     (nastaviće se)

     (štampano izdanje: „Stripolis“ br. 3/„Kvadrat“ br. 28,
     Zrenjanin/Bizovac, 2011/2013)

Press: Stripburger

     april 2014, 96 strani, 3 € (v Sloveniji)
     naslovnica: Léo Quievreux

     Tokrat smo za vas pripravili blok stripov, ki kričijo: “Radio!”, in tako s stripovsko umetnostjo podprli ljubljanski Radio Študent (RŠ), eno najstarejših evropskih študentskih in neodvisnih radijskih postaj, ki letos praznuje že 45. rojstni dan.

     Nadpovprečno visoka zastopanost domačih avtorjev v tokratni številki Stripburgerja zatorej nikakor ni naključje. Kaja Avberšek, Jakob Klemenčič, Marko Kociper, Matej Lavren-čič in Andrej Štular so svoj hommage RŠ-u izraziliz eno-stranskimi stripovskimi priredbami legendarnih RŠ-jinglov, Domen Finžgar in Matej Kocjan – Koco pa sta domači “radijski” program suvereno razširila še za dodatnih dvanajst strani.

     Poseben radijsko-stripovski eksperiment je intervju z vedno polno zasedenim risarjem (in še marsikaj) Cirilom Horjakom a.k.a. Dr. Horowitzem, ki nas je povabil v radijsko oddajo Risanka. Skupaj s poslušalci RŠ-a smo v živo ustvarili stripovski jam session radijskega poročanja. V drugem, prav nič radijskem intervjuju, pa predstavljamo Ivano Armanini, ki s kolektivom Komikaze že dvanajst let pogumno jadra med čermi vedno bolj razburkanega neodvisnega morja.

     Naš “radijski” program se ponaša s širokim dometom in kopico znanih imen z mednarodnih stripovskih valov, kot so Ville Ranta, Léo Quievreux, Darko Macan, Bruno Borges in Olaf Ladousse. Tudi tokrat lahko srečate nekatera nova imena na Stripburgerjevih straneh. Prvič so z nami Szczepan Atroszko, Lucie Castel, Sorina Vazelina in David Ferreira. Slednji si barvne strani številke deli z odlično Dunjo Janković, ki v svojem novem grafičnem eksperimentu raziskuje, kako povezati zvok in sliko.

     Ob bok radijskem bloku smo postavili še par stripovskih poslastic. Uživali boste v družbi Paula O’Connella in Bendika Kaltenborna, Lars Sjunneson pa vas bo razveselil še s petim in hkrati tudi zadnjim delom serije o barabinu Åkeju.

     Posebnost pričujoče številke je ilustrirano poročilo z največjega evropskega festivala stripa, ki ga je spisal in zrisal Gašper Rus. Da pa bo stripovska bera polna, je tu, kot vedno, še mednarodno obarvan venček recenzij izpod peres naših rednih recenzentov.

     Priklopite se na najljubšo radijsko frekvenco, odprite Stripburger in uživajte!

Autor: Goran Milenković

povratak na vrh

Press: Veseli četvrtak

Dylan Dog #81: Mračni naslednik piše: Giuseppe De Nardo crta: Daniele Bigliardo 230 dinara Izdavač je Beoštampa-Grafart iz Beograda, edicija Veseli četvrtak. Sva pitanja i sugestije na: redakcija@veselicetvrtak.com Veću sličicu naslovne strane možete videti na Facebook stranici Strip vesti!!!

Press: Thana Tadić

Priredio: SCM

     КОНКУРС ЗА 12-ТИОТ МЕЃУНАРОДЕН САЛОН ЗА СТРИП - ВЕЛЕС 2014

     Пропозиции:
     -Право на учество имаат сите автори од цел свет, без разлика на полот и возраста;
     -Должината на стрипот да биде од 1 до 6 табли, и тоа на А4 формат, (мин.300дпи ако се испраќа по електронски пат). Доколку стрипот е на една страна треба да биде со најмалку  5 сликички
НАПОМЕНА :Доколку стрипот е во боја , препорачливо е истиот да се испрати преку пошта или достави лично.
     -Стриповите нема да бидат вратени, .Со самото испраќање организаторот се стекнува со право да ги објавува и презентира заедно со авторите   во  склоп на промоција на своите активности.
     -Авторите коишто ќе испратат свои стрипови влегуваат во комбинација за обезбедување на пат, сместување и исхрана во текот на 12   Интернационален салон на Стрип „Велес 2014“(средината на октомври)
     -Tемата на стрипот е слободна.Секој автор (билo цртач, туш ,колор ) може да учествува со само еден  стрип; Исклучок има за  сценаристите каде се дозволува да едно лице направи сценарио за повеќе стрипови.
     -Учесниците коишто се во основно образование треба да се насочат кон своите основни училишта заради раширување  на информацијата, организирано пријавување како и избор на тема за цртање.
     -На еден стрип можат да работат повеке автори (притоа да се напише кој што направил: сценарио, молив, туш...)
     -Заедно со стрипот да се испрати лична биографија (име и презиме со фотографија, дата на раѓање адреса, и држава од каде е авторот ,е маил  како и година кога е стрипот нацртан..Исто така на сите  стрипови треба бидат наведени авторите како и називот на стрипот. Пристигнатите стрипови, без овие информации, нема да бидат земени во предвид за награди.
     -Стриповите од македонски автори(со исклучок на сценаристите) треба да бидат на македонски јазик и кирилско писмо.
     -Сите пристигнати стрипови ќе бидат земени во конкуренција за излагање во склоп на
изложбата во склоп на  Салонот на  стрип со реална можност за друг вид на промоција
     -Пристигнатите стрипови ќе бидат разгледани од тричлена интернационална комисија којашто  ќе направи избор и ќе ги предложи следните награди:
     • Прва награда, 200 ЕУ* ''Златен  стрип '',  и диплома за прво место.
     • Втора награда, диплома за второ место.
     • Трета награда,  диплома за трето место.
     • Награда за најдобро сценарио, диплома.
     • Награда за најдобар млад автор до 18 години, диплома.
     • Други специјални награди

     Рокот за испракање е до 15-ти Септември 2014 година,Тие може да се испратат на
     a) Адреса: Стрип Центар на Македонија – Велес (за конкурсот)
         Ул. Васил Горгов, бр.78 ,1400 Велес ,Република Македонија
     б) Или преку Е-маил: comicmk@yahoo.com
         За повеќе информации може да се јавите на телефон 0 766697

     Comic Centre of Macedonia - Veles
     www.comicscenter.mk
     Announces:
     
     OPEN COMPETITION for
     12th Comic Showroom VELES 2014
     Propositions:
     - The competition is open to all comic artists from all over the world.
     - Entries must be 1-6 pages long. If the entry is only one page long it must have at least 5 panels.
     - Entries must be sent in A4 format (21x29,7cm). Please send only quality print copies (300 dpi). The submitted prints will not be returned!
     - No specific theme is set.
     - The storytelling in the comic can be written in any official language.
     - Each visual artist (pencil, inker, colorist or letterer) can take part with only one submission, while each scenarist can enter with more than one submission.
     - The same comic entry can be submitted by more than one artist.
     - Each participant must send: photography, short biography, personal address, telephone, e-mail and additional info of the year when the comic is made. Without this the submission will not be evidenced!
     - All submitted comics will be presented properly and will take part in the official comic showroom in Veles; and will be considered for other possibilities of promotion as stated in the Comic Centre’s policy.
     - With the act of submission the author/s is/are passing the rights of publishing in any form to the Comic Centre of Macedonia.
     - The entries will be reviewed by three member international jury.
     - The jury will give the following awards:
        1st award: “Golden Comic”, 200 EU and Diploma;
        2nd and 3rd award: Diploma;
        Best scenario award: Diploma;
        Award for the youngest author: Diploma;
        Award up to 18 years: Diploma.
     - The deadline for entries is September 15th, 2014.
     - The comics can be sent via postal service or e-mail.
        Postal address: Comic centre of Macedonia
        “For the comic competition”
        Vasil Gjorgov Street 78
        1400 Veles, R Macedonia
        E-mail: comicmk@yahoo.com
        For more info: ++ 389 075 666 979
        www.comicscenter.mk

Press: Omnibus

     Poštovani,

     Imamo zadovoljstvo da vas pozovemo na predstavljanje aktuelnih strip izdanja izdavačke kuće Omnibus, u četvrtak, 17. aprila u 18:30h u knjižari Beopolis.

     Najpre ćemo predstaviti nežnu i toplu priču “Etel i Ernest” Rejmonda Brigsa koja “jednostavna i složena, emotivna i nepristrasna”, s puno ljubavi ali i humora opisuje običan život dvoje supružnika u kući u kojoj su živeli čitav svoj zajednički život. Ovaj strip, odnosno knjiga dobila je priznanje za Najbolje ilustrovanu knjigu u Velikoj Britaniji 1999. godine.

     Potom je tu i grafička novela “Ćerke” autora Meri i Brajana Talbota, koja je “dekonstrukcija mita o očevima i ćerkama, teško i beskompromisno delo koje podjednako razotkriva mračnu prirodu velikana svetske književnosti, Džejmsa Džojsa, u odnosu prema njegovoj ćerci Luciji, koliko i maltene neprijatno intimnu životnu priču same scenaristkinje”. Žiri “Kosta” nagrade u Velikoj Britaniji ju je proglasio najboljom u žanru biografije 2012. godine, i to među ostalim “klasičnim” proznim delima.

     Najnovija “knjiga-priča u slikama Đorđa Milovića, dosledni je nastavak njegovih dosadašnjih interesovanja i delanja” koji ovaj put “za osnov ima roman „Vadisrce“ francuskog autora Borisa Vijana (1920-1959), jednog od najoriginalnijih pisaca XX veka”, kako piše u predgovoru Ilija Bakić. Ponovni susret sa ovim autorom koji je “jedinstven, samosvojan, nadmoćno ubedljiv, elegantan u estetici izvitoperenog i nedovršenog” sigurno “zaslužuje punu čitalačku/gledalačku pažnju i poštovanje prema zrelom, ubedljivom umetničkom delu”.

     Pozivamo vas da uz Živojina Tamburića, urednika svih naših izdanja, i naše drage goste: Đorđa Milovića, Pavla Zelića, Iliju Bakića i mnoge druge, umetnost stripa zajedno približimo što široj čitalačkoj publici.

     Srdačan pozdrav,

     Dejan Vlaškalić
     Omnibus

Press: Art kino

     poštovani i poštovane,

     s veseljem Vas pozivamo na svečanu premijeru novog dokumentarnog filma Bernardina Modrića - Bordo - vječna stripovska mladost u četvrtak, 17. travnja s početkom u 20 sati.

     e-pozivnica se nalazi na ovom linku:
     www.art-kino.org/hr/kontakt/newsletter/e-pozivnica...

     Dan kasnije, u 19 sati su na repertoaru kratki animirani filmovi Borivoja Dovnikovića – Borda.

     Više o filmu možete pronaći ovdje: www.art-kino.org/hr/film/bordo-vjecna-stripovska-mladost te ostalom programu ovdje: www.art-kino.org/hr/film/kratki-filmovi-borivoja-dovnikovica-borda

     Svoj dolazak na premijeru, molimo Vas, najavite dan ranije, odnosno do 16. travnja.

     vidimo se u Art-kinu,

     ana šegrt
     suradnica za program i medije
     Art-kino / www.art-kino.org

Press: Stripburger

     miha ma: Milda
     posebna izdaje revije Stripburger
     zbirka O
     www.stripburger.org/o
     obseg: 24 str. / format: A6 / cena: 1.5 eur

     V okviru projekta Živel strip!, ki ga letno organiziramo v sodelovanju z italijanskim združenjem Viva Comix, smo letos izdali prvi uradni mini prvenec mihe ha z naslovom Milda. Strip pripoveduje zgodbo o mali deklici, ki se izgubi v skrivnostnem, temačnem, ampak tudi zanimivem gozdu, ki skriva več, kot si lahko mislimo. Milda se potika in raziskuje gozd ter njegove prebivalce, pri tem pa se zamoti in pozabi na čas. Medtem se dan prevesi v noč in v gozdu zavlada trdna tema, zato se mala Milda odloči, da si prižge manjši taborni ogenj. Ob ognju se ji pridruži simpatični mali gozdni duhec, s katerim se Milda spoprijatelji in se z njim odpravi v raziskovanje poti iz gozda. Duhec jo pripelje do velikega gozdnega nad-duha, ki se deklici odloči pomagati in najti pot iz gozda. Lirična zgodba je izrisana v značilnem Mihovem slogu z uporabo črnih barvic in nežnih linij z veliko sivinami.

     Miha Hančič, ki se podpisuje z miha ha, je mlajši stripovski avtor, ilustrator, likovni pedagog in skejter. S stripovsko knjižico Obisk je diplomiral na Pedagoški fakulteti v Ljubljani. Samostojno je razstavljal na Trnfestu v okviru projekta Poletje v stripu!, v MC Kotlovnica v Kamniku in Lični hiši v Ajdovščini, dve njegovi deli sta bili uvrščeni na zadnji Bienale slovenske ilustracije. Stripe objavlja v Stripburgerju, v reviji Spika in v reviji študentov računalništva in informatike. Sodeluje pri različnih razstavnih projektih: Poslednja vžigalica latvijske stripovske revije Kuš!, Naslednji k tabli … V svojem ustvarjanju se osredotoča na posamezna občutja, ki jih skozi zgodbo poskuša vzbuditi tudi v bralcu. Avtor svoj navdih črpa tudi iz okolice in tako je Kamnik s svojo arhitekturo postal del stripa Obisk. Zgodbo v dveh delih združujejo prav posebni prehodi: ‘haiku’ stripi. Skoraj poetični vložki so postavljeni v pripoved kot mejniki oziroma razgledne točke, ob katerih se bralec ustavi in vsrkava ‘razgled’. miha ha se, ko ni na skejtu (njegove vratolomije si lahko ogledate na Youtubu pod mihancic), najbolje počuti v družbi svinčnikov in črnih barvic. Z njimi ustvarja tihe lirične risarske pripovedi, ki razkrivajo njegov domišljijski in miselni svet.

Piše: Ilija Bakić

     Prikaz strip albuma „Put“ scenario Predrag Đurić,
     crtež Karla Andrea i Diego Lopez Mata;
     izdavač Rosencrantz, Maglić, 2013.

     MITOLOGIJA PREOBRAŽAJA

     Naslov strip albuma ovog puta je, po onoj latinskoj „nomen est omen“, sama suština priče koja se može pogledati i pročitati na 46 strana. Još kada na poslednoj korici znatiželjni čitalac ugleda preporuku Dejana Nenadova, strip legende, nema nikakvih dilema da strip valja  otkrivati bez žurbe, pažljivo i sa obaveznim vraćanjem na prethodne listove, što zahteva sadržaj i lirski oneobičen crtež mladih umetnika iz Meksika.

     Priča govori i Den'anu, vladaru moćnog carstva dinastije Tan'an koje, rasprostrto između mora i planinskih vrhova, traje i živi hiljadu godina. Cilj svih slavnih vladara bio je očuvanje carstva i mira u njemu i tako je bilo sve i kad su se varvari iznova pojavili na granicama i nasrnuli. Car Den'an ispunio je svoju dužnost i pobedio u velikom boju. No, umesto da se slavodobitno vrati u prestonicu on, prepuštajući vlast svojoj supruzi Jol'ani i vernom generalu Taju, odlazi na daleko ostrvo, u tvrđavu koju je pokorio u svojoj prvoj pobedi. Svi su zbunjeni ovim postupkom. Nastalo zatišje koriste neprijatelji i ponovo nasrću. General Taj dolazi svom caru i moli ga za pomoć jer prestonica samo što nije pala. Ali Den'an odgovara da više nema onoga koga Taj traži. General odlazi da časno pogine a čovek koji se odrekao svega što je bio odlazi na drugu stranu - da pronađe sebe. Ta se potraga odvija u dva pokušaja koji rezultiraju nalaženjem neke vrste ispunjenja i smirenja iz kojih bivši Den'an biva istrgnut ili odlazi svojom voljom.

     Putovanje i potraga odavno su prepoznati kao obrasci priča sa mnoštvom značenja, o kojima su raspravljali mnogi teoretičari (Nortop Fraj, Mihal Bahtin, Džozef Kembel, V. J. Prop). Junaci odlaze na put, u potragu za nečim, od starovekovnih saga, kakva je Gilgameš, preko bezbrojnih bajki i usmeno prenošenih pripovesti do pisane, autorske literature (ova tema, naravno, postoji i u ostalim umetničkim medijima: film, pozorište, strip...). Na svom putu junak doživljava preobražaj, biva iniciran u novi, drugačiji svet, bilo da ulazi među odrasle članove zajednice ili stiče druga, veća znanja i moći. Obavezan deo puta je i umiranje, simbolično ili stvarno i povratak u život. Preporođeni, promenjeni junak vraća se u zajednicu iz koje je pošao i, postavši vladar ili vođa, menja njenu organizaciju. Neprestano pojavljivanje ovakvih priča kroz istoriju i različite kulture dokaz je njihove arhetipske ukorenjenosti u ljudskoj vrsti. Naravno, svaki autor nadograđuje početni kostur priče zavisno od svog talenta, obrazovanja i interesovanja.

     Đurićeva verzija u nekolikim detaljima se poklapa sa osnovnim obrascem ali i odstupa od njega, što svakako njegov „Put“ čini zanimljivijim. Tome doprinose i povremena vraćanja u prošlost glavnog junaka iz kojih čitalac saznaje činjenice koje do tada nisu bile poznate, a koje bacaju novo svetlo na ličnost Den'ana. Tako se otkriva da je on bio u sukobu sa ocem, grubim i neobzirnim, te da mu je oteo vlast i ubio ga. Žig oceubistva se, igrom okolnosti, obrće u žig sinoubice jer svojim odustajanjem da pomogne gradu i svojoj porodici pod opsadom, Den'an osuđuje i suprugu i sina na smrt, što svakako nije plemenit već krajnje egoističan čin, jer junak stavlja svoje duhovne nedoumice iznad pitanja života i smrti  najmilijih – ako oni to zaista jesu bili. U sledećim putovanjima u prošlost saznajemo da je moćni car prestao da voli suprugu jer nije ličila na devojku koju je zavoleo, da je razorio grad iz koga je ona došla, odnosno da sa sinom nikada nije uspostavio dublju vezu.
          Simptomatična je i epizoda o robu koga su Den'an i Taj voleli dok su bili dečaci, ali za čiju sudbinu nisu marili u narednim godinama. Den'anova fasciniranost mirom svog nekadašnjeg prijatelja pred zlom sudbinom koja ga je, nedužnog, zadesila, mogla bi se tumačiti i kao izvrtanje potisnutog osećaja krivice, a naknadno sećanje na ovu epizodu svojevrsno je samokažnjavanje.

     Den'an je većim delom svojeg odmetanja od sopstvene ličnosti pasivan i prepušten slučaju koji ga najpre dovodi do naselja sasvim običnih ljudi bez prevelikih prohteva i stoga sposobnih da spokojno žive u skladu sa svojom sudbinom. Među njima bivši car spoznaje mir koji mu se dopada, ali koji ne uspeva da iživi jer selo biva napadnuto i uništeno. Den'an nastavlja svoj put i nalazi starca koji veruje da je on njegov odlutali sin, sa čim se Den'an prividno miri. Ipak, on od starca očekuje saznanje istine i ogorčen je što mu je ovaj ne saopštava. U nastavku putovanja, opet vođen slučajem, Den'an, dolazi do svete planine a potom, na mestu sa koga je počeo svoj put, svojom voljom „ulazi“ u ulogu oca koju jednom već nije valjano odigrao. Ipak, pošto je njegov „sin“ započeo uspešan samostlani život, ostareli Den'an samoprekorno i naizgled plemenito odlazi na more i nestaje. Moglo bi se reći da je to okasneli čin ponovnog samokažnjavanja koji je usledio posle saznanja da o njegovom carevanju retko da neko nešto zna.

     Tako se junak, u ovoj verziji priče, nije vratio u zajednicu iz koje je potekao i nije joj doneo boljitak. Čak ni za ono malo mudrosti koje je na putu stekao nije previše zaslužan. Iako je izlišno misliti o bivšem caru Den'anu kao dobrom ili lošem čoveku, o njemu kao bezimenom skitnici se može govoriti kao o čoveku koji nije lako prihvatao okolnosti u kojima bi se zatekao i dugo nije uspeo da prevaziđe sopstvena ograničenja. Samo u tom segmentu, eventualno, treba govoriti o napredovanju njegove ličnosti. To svakako nije veliki korak u jednom životu, pre je to tek - pomak.

     Ovako nesvakidašnjoj i složenoj priči, i pričama u priči, trebalo je i drugačije grafičko ruho. Stripom, uprkos mnoštvu linija koje i jesu i nisu senke, dominira prozirnost. Lica, predmeti, pajzaži izgledaju neobično, kao da se iza pojavnog kriju još neki likovi, konture nečeg drugog, skrivenog a bitnog. Posebno su efektni delovi kvadrata koji se ne mogu prepoznati kao objekti (pre bi se moglo reći da su asocijacije objekata) i kao takvi su kontrapunkt „običnim“ predmetima, što sveukupno potcrtava atmosferu začudnosti. Tako je dopadljivost crteža neverbalnim slojem dopunila dešavanja i tekst koji ih prati.

     Rečju, „Put“ je svakako intrigantno delo kome treba pokloniti punu pažnju.

Autor: Simon Vučković

povratak na vrh

Piše: Zoran Đukanović

Spasilac koji želi da bude spasen

     AKO JEDNE BESKRAJNE LETNJE NOĆI... (4)

     Noć bez kraja i Iguana - Carlos Trillo
     i Domingo Roberto Mandrafina

     Sada dolazimo do nečega što se tiče Mandrafinine tehnike crtanja flešbekova, koje su ispričali Bates, Melinda i Tropico. Prelazak na ove i neke druge aspekte njegove tehnike crtanja odložiću, međutim, jednom digresijom. Pričom o Skypeu, programu kojim već dugi niz godina održavam kontakte po svetu. Na jednom od mojih putovanja po Iraku, kada su propali baš svi pokušaji da uspostavim kontakt skupim satelitskim telefonom, a uobičajene mobilne mreže tek nisu bile ni od kakve koristi, činejnica da sam imao nešto kredita na jednom od svojih Skype identiteta mi je omogućila da se konačno domognem nekog fiksnog telefona u spoljašnjem svetu. Veliki sam propagator ovog besplatnog načina komuniciranja, ne samo zato što sam zahvaljujući ovom „sokoćalu„ mogao iz Amsterdama da budem Skype tata tokom godina, između letnjih i zimskih raspusta, i učestvujem svakodnevnim razgovorima u odrastanju moje kćeri koja jeste začeta u Amsterdamu, ali od svog rođenja živi u Beogradu. Zahvaljujući tom istom programčiću koji se instalira za pet minuta osvedočio sam se da je lakše prodiskutovati biznis plan sedeći u tri različite države nego bivajući u istoj sobi. S biznis konsultantom posetio sam Sulejmaniju u Iraku da pomognem nedeljniku Awene da stane na sopstvene noge. Zajedno s glavnim urednikom i direktorom nedeljnika, klečali smo po podu u redakciji analizirajući uvećane odštampane stranice budžeta. Nismo uspeli da ga finaliziramo. Konsultant se vratio u Novi Sad, a ja u Amsterdam. Onda smo preko Skype duplo brže završili posao. U tri grada i tri države seli smo za kompjutere, na ekranu su nam bile aktivne fomule budžeta u Excel programu, a ruke su nam bile slobodne za kucanje. Završili smo stvar dvostruko brže nego dok smo sedeli na istom ćilimu.

Noć noara je noć tragične ljubavi

          Ali, otkud priča o Skypeu u eseju koji analizira strip? Zato što joj je tu mesto. Sa Zdravkom Zupanom sam preko Skypea na razdaljini 1.766 km analizirao neke hipoteze vezane za Mandrafininu crtačku tehniku koristeći skenove tabli u visokoj rezoluciji. Originale Mandrafininih tabli nismo imali u rukama, niti smo ikada bili u direktnom kontaktu s njima. To je okolnost od koje smo morali da pođemo. Pošto Dejan Nenadov manje voli Skype, a i živi u mom komšiluku u Amsterdamu, on je došao do mene da bismo onda pod lupom analizirali Libellusovo odlično odštampani album Noć bez kraja. Zdravko, Dejan i ja nismo doneli definitivne zaključke, ali složili smo se da je najača hipteza da Mandrafina koristi tehniku suve četke. Za nju zaista treba biti majstor u tuširanju, potpuno sigurnog poteza, jer se tu greške ne ispravljaju. Nije reč o vrlo poroznoj hartiji, što je bila najklimavija hipoteza i najlakša za odbaciti, inače bi oba na isti način apsorbovala ostale Mandrafinine linije koje ostaju, međutim, potpuno celovite unutar istog prozora. Mandrafina takođe, po svemu sudeći, ne koristi belu temperu, bar ne ekstenzivno, nego grebe već istuširane linije (postupak koji je, podsetimo se, Igor Kordej obilato koristio u Vamu).Mada se u pogledu potunog izostanka upotrebe bele boje kod Mandrafine još uvek kolebam. Poneki delovi Mandrafininog crteža, pod lupom ili uvećani na 24-inčnom ekranu, svejedno, još liče na „potez belom“ koji čini četkica. Te „bele linije“ menjaju debljinu i uvijaju se magijom koja zaista podseća na magiju četkice. Možda je ipak koristio obe tehnike, i grebanje i nanošenje bele boje kistom?

Epizodisti

     Bez obzira kako je Madrafina ovaj efekat postizao, deo pripovesti izgovoren iz usta nekolicine likova vizuelno je ispričan izbeljivanjem linije, tako što su mnoge crne linije delimično prevučene tanjom belom linijom koja u potpunosti prati trag poteza četkicom. Ovo „ugrađivanje bele linije u crnu“ stvara čudesan efekat da čitava slika igra u svojoj dvostrukosti, ima se intenzivan osećaj gubitka oštrine. Pomalo podseća na grafički efekat greške kad pojedini kolori u štampi ne pasuju dobro, kad kolor separacija  nije urodila potpunim preklapanjem u jedinstven prizor nego slika „trepti“, kao dupla slika na televizoru ili neizoštrena slika bioskopskog projektora. Osećaj pomalo nelagodnosti i nesigurnosti šta mi to zapravo vidimo Mandrafina više nego svesno koristi da bi dočarao ton nepouzdanih pripovedača. Mandrafina koristi majstorski ove tehnike „izbeljivanja“ svog inače tako kontrastnog i, ispod sve noar izgužvanosti, u biti elegantnog stila. Nikada, međutim, njegova crtačka poigravanja ne prete da se raspadnu u nejedinstvo disparatnih stilova i postupaka. Naprotiv, u svakom trenutku mi prisustvujemo nepogrešivo prepoznatljivom Mandrafininom crtačkom pečatu. U Noći bez kraja reč je o permanentnoj gozbi za oči. S takvom se lakoćom prebacuje s četkice na pero i natrag u istom prizoru, bez ikakvih „doktrinarnih“ crtačkih uporišta. Sve je deo jednog spontanog toka kojim se kreće njegov rukopis. Madrafina je intuitivac, a ne crtač „teoretičar“. Takođe, povremeno upotrebljava tkaninu čijim tapkanjem po papiru unosi dodatni grafički efekat. To čini, međutim, retko kada, za razliku od Ribere, bar u prvih desetak epizoda Astera Blistoka (kasnije sve ređe, pa onda gotovo nikako) gde je ovaj postupak razvijen do osobene vizuelne poetike (i zaštitnog znaka) koja je prelepo kompenzovala izvesne nedostatke u Riberinom crtežu. Sve ove tehnike Mandrafina koristi s lakoćom koja odaje majstora koji uživa dok nas zabavlja.

     Glavna razlika između Noći bez kraja i Braće Špageti je izostanak obilate upotrebe crnih površina u ovom drugom, izostanak Mandrafininih zaista čarobnih chiaroscuro efekata. Igre svetla i tame u večitoj noći o kojoj govori naslov prvog stripa u ovom poređenju. Kolikogod crtež u Braći Špageti bio dobar, meni su ovaj izostanak jednog od najačih Mandrafininih ekspresivnih sredstava i veća brzina u crtačkoj izvedbi za žaljenje. Brzina u radu je ono što je Iva Milazza načinilo genijem krokija, što je potrajalo duži deo njegove karijere. U Mandarfininom slučaju nije isporučilo veći kreativni rezultat. Nije ni moglo jer Mandrafina, za razliku od Milazza, nema intiuitivan osećaj za apstrahovanje i iz njega izvedenu poetsku redukciju. Zahvaljujući moćnoj orkestraciji kontrasta svetla i tame u Noći bez kraja, Mandrafina izvlači majstorstvo dočaravanja belih odsjaja na crnim površinama, svetlosti noćnih lampi, izduvnih gasova automobila... U eseju o Afričkim pustolovinama, jednom od crtačkih trijumfa Julija Radilovića, napisao sam da crna u tom stripu neće biti tek crna. Ona poseduje masnoću koja će tako sugestivno dominirati noćnim tminama. Tretman odeće, opipljivost tkanina, prevoji na njima i senke koje se uvlače u te prevoje. Istovremena „izlomljenost“, izgužvanost i mekoća te odeće. „Punomasnost“ tame nastale u igri dočaravanja tekstura. Mandrafina ovom dodaje prizore intimnosti razgovora u noći koji su jednaki procesu zavođenja. Iz jedne od tih noćnih šetnji Donalda i Melinde (jeste li primetili koliko malo junaci  u stripovima inače šetaju?) Libellusov dizajner Iva Čular izdvaja siluete dvoje šetača i, u negativu ih varirajući, pretvara u grafički znak ovog izdanja. Madrafina inače majstorski varira, gotovo opsesivno insistirajući na nekoliko motiva: njihovom hodu u paru, jednom starinskom automobilu iz tridesetih ili četrdesetih, njenom šeširu, obmotanom platnenom trakom, čiji obod joj zaklanja lice...

Grafički majstor sapunske zabave, ali i dubokih tonova

          Mekoća prevoja linije. Punoća crne. Sladostrasnost poteza četkicom u tuš duboko kao u noć bez kraja zaronjenom. Ne sećam se da sam drugde sreo takvo sjajno kombinovanje polusuve četkice s četkicom bogatog nanosa tuša. Ležernost linije koja iščezava, tuš koji se suši još dok potez traje. Mekoća, razigranost i sigurnost. Ova kombinacija elegantne punoće i „istrošenosti“ u njegovom crtežu je ono što opčinjava, čini crtež toliko živim.

     Dakle, nakon iznošenja ovih argumenata, šta ja to želim da kažem? Da je Noć bez kraja, praćen Iguanom, instant klasik, nezaobilazno delo stripske kulture i u scenarističkom i u crtačkom pogledu. Remek-delo vizuelnog i narativnog hedonizma.

     (nastaviće se)

     (štampano izdanje: „Stripolis“ br. 3/„Kvadrat“ br. 28,
     Zrenjanin/Bizovac, 2011/2013)

Piše: Marko Serafimović

     Leskovačka škola stripa "Nikola Mitrović Kokan" koja radi u okviru Leskovačkog kulturnog centra organizovaće ove godine po šesnaesti put manifestaciju "Balkanska smotra mladih strip autora". Manifestacija će se odigrati 27-29. juna 2014. godine u prostorijama Leskovačkog Kulturnog Centra i Narodnog Muzeja u Leskovcu.
     Smotra će i ove godine biti nagradna, pa će najbolji u kategorijama mladog strip crtača, ilustratora, strip scenariste i strip teoretičara na prostoru Balkana dobiti plakete sa likom Nikole Mitrovića Kokana, a dodeliće se i četiri dodatne diplome u sve četiri kategorije... Diplomu će dobiti i najbolji debitant, a dodeliće se i plaketa za doprinos srpskom stripu, čiji će dobitnik biti predsednik tročlanog žirija za dodelu ostalih priznanja. Svi pristigli radovi biće izloženi u velikoj galeriji Leskovačkog Kulturnog Centra u Leskovcu i njihovi autori će autori dobiti zahvalnice za učestvovanje na smotri kao i biti pobrojani u katalogu koji će svaki učesnik dobiti. U sklopu same manifestacije koja će trajati tri dana, održaće se brojna predavanja, projekcije animiranih, igranih i dokumentarnih filmova, promocija nekoliko strip časopisa (iz zemlje ali i iz inozemstva) i knjiga o stripu, a biće neizostavno i tribina, javnih intervjua te okruglih stolova.
     Što se propozicija za učestvovanje u takmičarskom delu tiče, one su sledeće: pod terminom mladi autor podrazumevaju se oni autori mlađi od trideset godina, i svi koji ispunjavaju taj osnovni uslov slobodni su da svoje radove u bilo kojoj od četiri kategorije podnesu na uvid žiriju, ili kao materijal za izlaganje (izlagati mogu i stariji autori, ali oni neće ući u konkurenciju za dodelu nagrada). U kategoriji ilustracije moguće je konkurisati kako ilustracijom u boji, tako i crno belom ilustracijom, a strip scenarije i teorijske tekstove treba slati otkucane u programu word, ili pak podneti gotove i završene stripove koji su po scenarijima nastali. Može se učestovati sa neograničenim brojem radova, i u pitanju ne moraju biti gotovi, kompletni stripovi, kao ni oni koji su rađeni specijalno za Balkansku smotru. Jedini uslov je da dati radovi nisu već podnošeni i izlagani na nekoj od prethodnih Balkanskih smotri.
     Ovim se upućuje i poziv za učestvovanje svim mladim strip autorima, školama i radionicama stripa koje deluju na prostoru Balkana; Leskovačka škola stripa će se potruditi da bude što je moguće bolji domaćin svim gostima.

Važna napomena: Radove treba slati na sledeću adresu:
Škola stripa „Nikola Mitrović Kokan“
Leskovački Kulturni Centar
Trg Oslobođenja 101
16000 Leskovac

najkasnije do 01. juna 2014. godine. Originali su poželjni, ali je moguće slati i kvalitetne kopije i printove, kao i skenove u 300 DPI na adresu balkanska.smotra.stripa@gmail.com gde je moguće dobiti i dodatne infomacije.

Blog festivala: http://balkanskasmotra.blogspot.com/

Press: Veseli četvrtak

Zagor #81: Ponekad se vraćaju piše: Moreno Burattini crta: Massimo Pesce 230 dinara Izdavač je Beoštampa-Grafart iz Beograda, edicija Veseli četvrtak. Sva pitanja i sugestije na: redakcija@veselicetvrtak.com Veću sličicu naslovne strane možete videti na Facebook stranici Strip vesti!!!

Autor: Goran Milenković

povratak na vrh

Press: Rosencrantz

Piše: Žika Strip

Slikovnica iz mog detinjstva, oko 1960. godine.

     DA LI SU STRIPOVI DOBRI ZA DECU?

     Mislim da nema ljubitelja stripa ili učesnika u stripskoj industriji koji se nije sreo sa ovim pitanjem. Ponekad ono bude postavljeno u neozbiljnom kontekstu, ponekad sarkastično, a ponekad u sasvim ozbiljnoj situaciji kada treba razgovarati sa ljudima koji vode sektore u obrazovanju, kulturi ili umetnosti. Imao sam prilike da vidim u Srbiji i Engleskoj veoma ozbiljne diskusije na ovu temu, ali mi se čini da su sagovornici ostajali na kraju na svojim početnim pozicijama. Možda je ovo pitanje, bez obzira koliko izgledalo bezazleno, najveći kamen spoticanja za šire prihvaćanje stripova u društvu i kulturi. Možda je upravo preovlađujući negativni odgovor na ovo pitanje u toku postojanje stripa u našim krajevima bio glavni razlog što je strip bio omalo-važavan, napadan, dodatno oporezivan, pa čak i uskraćivan deci.

     Pre nekoliko godina sam u jednoj biblioteci u Londonu, koja drži stripove, na susretu izmedju nekih stvaralaca stripa, čitalaca  i zaposlenih u biblioteci, bio u prilici da požrtvovano branim potrebu dece za čitanjem stripova. Medjutim, naišao sam na vrlo argumentovano tumačenje da neki stripovi svojim crtežom i sadržajem mogu vrlo negativno da utiču na decu – podsticanje na nasilje, kriminal, seksualne avanture, kao i smanjenje želje za čitanjem “prave” literature.

     Nisam siguran da sam, bez obzira na napor i želju, na kraju te večeri promenio nečije mišljenje, a i danas sumnjam da mogu da pružim definitivan odgovor koji bi razoružao sve protivnike. Jedino mi preostaje da pokušam da proanaliziram ovo pitanje kroz sopstveno iskustvo i iskustvo moje generacije.

Kažu mi da sam uživao u slikovnicama kao sasvim mali, a sa prvim stripovima sam se susreo sa 5-6 godina i za mene su oni bili magični od prvog trenutka.

     Živo se i danas sećam Crtanih romana sa pričama sa Divljeg Zapada, za koje sam tek kasnije shvatio da su zaista bili, narativno i crtački (Hesus Blasco, Alberto Breccia, Sergio Tarquinio, Arturo del Castillo,...) u samom vrhu svetske stripske proizvodnje. Naročito me je opčinila sveska broj 45, Crni jahač - hrabri čovek živi normalnim životom, ali onda maskiran i sa konjem i psom pomaže ugroženim ljudima koji nemaju snage, a ni zaštitu zakona, da se odupru ugnjetačima. Tražio sam od majke da mi bezbroj puta čita ovaj strip sve dok ona nije izgubila strpljenje, ali sam za to vreme strip naučio napamet. Zahvaljujući činjenici da je naša azbuka fonetska, uspeo sam da povežem slova i izgovor i počeo sam da “čitam” i to na latinici. Moja majka je bila u “šoku” kada sam sledeću svesku Crtanih romana koju mi je donela, odmah počeo glasno sam da čitam.

Crni jahač, Crtani romani, 1963. godine

     U isto vreme čitao sam i stripove iz edicije Nikad robom, koji su mnogima ostali nezaboravni u našoj domaćoj stripskoj produkciji. Kvalitet crteža naših majstora (Desimir Žižović, Ivica Bednjanec, Radivoj Bogičević, Nikola Mitrović, Miša Đurđić,...) i junačke priče iz prošlosti su me ispunjavali hrabrošću i maštanjima da se i ja uključim, bar u mislima, u nekakve borbe za slobodu.

     Da li je čitanje ovih stripova bilo dobo za mene? Činjenica je da sam zahvaljući stripovima ostvario nekoliko važnih životnih umeća:
     - naučio sam da čitam ćirilicu i latinicu još pre polaska u školu
     - dobio sam sveukupnu volju za čitanjem koja me nikada više nije napustila
     - ostvario sam svoje prve samostalne socijalne kontakte sa starijima kada sam ih molio da mi čitaju stripove
     - dobio sam samopouzdanje da mogu puno da ostvarim kada sam motivisan
     - usvojio sam pozitivna moralna načela da se treba hrabro boriti za pravdu i pomagati slabijima

     Da li je išta u ovom iskustvu ranog čitanja stripova bilo istinski negativno za mene, ali i za ostale iz moje generacije koji su čitali stripove? Mislim da nije. Nismo postali nasilnici ili kriminalci i pored avanturističkog duha i nasilja u strip-ovima. Možda je donekle negativno samo to što smo (takodje i pod uticajem kasnije literature) usvojili naivni i romantični pristup da su hrabri i jaki u isto vreme i uspešni i cenjeni (mada mogu da naiđu na nerazumevanje sredine). Takodje, primereno mladim godinama, maštali smo o ženskim pogledima koji će zastati na nama zbog širokih ramena, ali i našeg poštenja i pravičnosti.

     Mislim da je u tom dobu, u šezdesetim godinama prošlog veka, generalno postojao jedan pogrešan edukativni pristup u odnosu na kompleksnost života. Ne samo u stripovima, mladi ljudi su učeni da pravda uvek pobedjuje, pa smo time kao generacija postali nespremni da se suočimo sa stvarnim životom. Možda je i celo to socijalističko okruženje – “samo ti sine uči, država će ti dati posao i stan, a i kola ćeš moći da kupiš” – jako dopinelo da ne shvatimo od malena kako je život jedna velika borba, sa malim zrncima sreće i radosti. Englezi, na primer, svoju decu od malih nogu uče da su ljudi različiti po svom bogatstvu, položaju i uticaju, pa otuda i izreka - “Life is not fair” (“Život nije pravičan”). Medjutim, za ovakvo naše naivno uvođenje u život nisu bili krivi stripovi već cela društvena situacija, ali je moguće da ima neke krivice i u stripovima.

Dakle, nisam siguran da mogu da dokažem da su stripovi najbolja stvar za decu posle hleba namazanog mašću i alevom paprikom, ali iz sopstvenog iskustva, kao i iz iskustva moje generacije, mogu da kažem da su nam stripovi bili važni, da su dosta uticali na naše formiranje, ali da ne vidim da su imali nekakav dominantno negativan efekat u vezi sa time kakvi smo ljudi postali. Naprotiv.

Priča iz serijala o partizanskim kuririma Mirku i Slavku, Nikad robom, 1964. godine

     Da se ipak vratim još jednom osnovnoj kritici da su stripovi potencijalno štetni za decu zbog prenaglašenog nasilja, seksualnosti i slično. Moram da se složim sa principom u zemljama Zapada da literaturu, filmove i stripove treba nekako označiti za koji su uzrast. Nije sve u umetnosti za svaki uzrast. Ovo označavanje treba uvesti, ne toliko da se spreči negativni uticaj, već zato što jednostavno nismo spremni da razumemo neka dela ako ih prerano pročitamo. Mnogi od nas su čitali Anu Karenjinu, Lava Tolstoja, ili Pesmu, Oskara Daviča, kada su imali 13 godina, ali nismo mogli tada da shvatimo svu složenost i ozbiljnost ovih dela.

     Moja generacija je čitala slikovnice kao što su Koza i sedam jarića ili Crvenkapa u kojima ima neverovatno mnogo nasilja, ali smo mi znali da razgraničimo bajke od stvarnog života. Isto se desilo sa sledećom generacijom koja je gledala nasilje u crtanim filmovima, ali ni oni nisu bacali klavir sa petog sprata nekome na glavu.

     Dakle, da zaključim i pokušam, bar sa stanovišta moje generacije, da odbranim tezu da stripovi jesu dobri za decu. Mislim da je to pre svega zato što deca treba da čitaju što više, praktično sve sto im dođe do ruku, uključujući slikovnice, novine, magazine i stripove. Tokom vremena, veština čitanja, pomešana sa sazrevanjem, odvešće mlade ljude prema čitanju prave literature, ozbiljnih tekstova, pa i grafičkih romana (koji su takođe stripovi). Čitati samo propisanu romantičnu literaturu i školske udžbenike nije adekvatno i ne pruža dovoljno širine. Treba čitati sve ono sto opisuje životne sudbine, stvarne ili izmišljene, da bismo bolje razumeli “ljudska stanja” (“human condition”, da citiram Engleze). Tako ćemo spremiti decu za život koji ih očekuje a koji je kompleksan i težak, koji se mora rano sagledati iz svih uglova i shvatiti da najčešće nije fer.

     Žika Tamburić
     Mart 2014, London/Beograd


     [Objavljeno u skraćenom obliku: Politika (Kulturni dodatak), Beograd, 22.03.2014. godine]

Press: Strip Core

     ŽIVEL STRIP 14!
     www.ljudmila.org/stripcore/zivel_strip

     razstava del udeležencev natečaja, podelitev nagrad in projekcija animiranih filmov
     Odprtje: Trubarjeva hiša literature, Ljubljana,
                      petek, 11. april, ob 17.00
     17.00 projekcija animiranih filmov
     17.30 podelitev nagrad
     18.00 odprtje razstave del udeležencev natečaja

     Živel strip! je letni nagradni natečaj za strip in animacijo za učence in dijake iz Slovenije in Furlanije-Julijske krajine, ki ga organizirata italijansko združenje Viva Comix in uredništvo revije Stripburger, ki jo izdaja Forum Ljubljana. V natečaju vsako leto predstavimo enega slovenskega in enega italijanskega stripovskega avtorja tako, da njune like iz stripov ponudimo udeležencem v navdih. Letos sta v glavnih vlogah nastopala Pojoči kralj, ki ga je zrisala Kaja Avberšek, in Skrivnostna krogla italijanskega stripavtorja in grafika Stefana Riccija. Slednji je ta lik ustvaril posebej za ta natečaj. Do 5. maja je razstava Skrivnosti in risani zvok, ki prikazuje izbor del iz opusov Kaje Avberšek in Stefana Riccija na ogled v Gorenjskem muzeju. Zaključni del projekta je razstava del udeležencev in podelitev nagrad. Nagrade prispevajo revije Ciciban, Cicido, Pil, Stripburger, Društvo za oživljanje zgodbe 2 koluta in RogLab.
     Za natečaj je 425 stripovskih del ustvarilo 484 učencev in dijakov iz Slovenije, sodelovalo pa je 46 osnovnih in srednjih šol. 11 osnovnošolcev in 1 dijak je ustvarilo 3 animacije, od teh sta 2 nastali v šolah.
     Žirija, ki so jo sestavljali: Kaja Avberšek (avtorica), Paola Bristot (profesorica in predsednica združenja Viva Comix), Igor Prassel (direktor festivala Animateka), Katerina Mirović (članica uredništva revije Stripburger), je nagrajence izbrala 28. marca.
     Rog Lab sedmim udeležencem natečaja omogoča izdelavo lastne stripovske majice na brezplačni delavnici, ki bo potekala v soboto, 19. aprila 2013.
     Razstava bo na ogled do 9. maja 2014.

     NAGRAJENCI

     STRIP
     GLAVNE NAGRADE - knjižni kupon za 100 eur in delavnica izdelave stripovske majice
1. Lovro Smrekar: Gizdalin na vasi, OŠ Spodnja Šiška, 6. raz., mentorica: Majda Koren
2. Mark Štemberger in Gašper Klanjšček: Super Pepi (serija), OŠ 8 talcev, 3. c, mentorica: Katarina Istenič Rudolf
3. 2.G. – 15 let, Liceo artistico G. Sello, Udine, mentorica: Anna Pontel, 13 strani
     POSEBNE NAGRADE – brezplačna delavnica izdelave stripovske majice
1. Gabrijel Pflaum: Super Bajsi, 11 let, Ljubljana
2. Ana Štular: Kralj potuje, OŠ Simon Jenko, 7 let, mentor: Andrej Štular
3. Kazimir Plesničar: Glasbena prenova mesta, 9 let, OŠ Milana Šuštaršiča, Ljubljana
4. Anja Golič: Kako gre ponoči kralj v glasbeno trgovino, OŠ Venclja Perka, 2. b, Domžale, mentorica: Martina Lesjak
     Priznanje in celoletna naročnina na revijo stripburger
1. Barbara Švigelj: Med nebom in zemljo, Gimnazija Želimlje, 2. b

     ANIMACIJE
     Delavnica in akreditAcija za mednarodni festival Animateka
1. Nik Potočnik: Dan dolgo nazaj, SŠOF, 1. letnik; prod.: Ciril Murnik, JSKD & KUD Marnie film
2. Emanuele Da Ros: Interferenze, Liceo Artistico Galvani, Pordenone

Press: Stripburger

     STRIPBURGERJEVA DELAVNICA STRIPA
     sob. in ned., 12. in 13. april, 11.00 – 18.00 (z odmorom)
     Gorenjski muzej, KRANJ
     Mentorja: Kaja Avberšek in Andrej Štular

     PRIJAVE IN INFORMACIJE: Magda Zore (Gorenjski muzej),
     t: 051 615 388, e magda.zore@guest.arnes.si

     Stripovski avtorji, sicer člani uredništva revije Stripburger, čez leto prirejajo in vodijo različne delavnice stripa in tako pripomorejo k širjenju nevarne stripovske viroze.
          Dvodnevne brezplačne Stripburgerjeve delavnice so namenjene začetnikom starejšim od 10 let in nudijo celovit vpogled v stripovsko ustvarjalnost.

     Na delavnicah se udeleženci spoznavajo z osnovami stripovskega jezika ter se poigrali z možnostmi, ki jih ponuja ustvarjanje stripov. Cilj delavnice je izvedba vsaj enega samostojnega kratkega stripa.

     Na delavnici se bodo udeleženci na sproščen način posvetili iskanju idej, pripovedovanju v slikah, izdelavi zgodbe in dialogov, črkopisu in likovnem jeziku. Sledil bo prikaz delovnega procesa, iskanje idej in predlogov za kratke stripe. Po pregledu nastalih predlog in idej ter individualni analizi se bo pričelo z izdelavo kratkih stripov. Za konec bodo udeleženci pripravili skupno knjižico na delavnici ustvarjenih stripov. Knjižico bo vsak lahko odnesel domov.

     Delavnica je brezplačna. Prijave so obvezne. Število udeležencev je omejeno.

     Več v priponki!

Press: Comicmk

povratak na vrh

Autor: Simon Vučković

povratak na vrh

Piše: Zoran Đukanović

     AKO JEDNE BESKRAJNE LETNJE NOĆI... (3)

     Noć bez kraja i Iguana - Carlos Trillo
     i Domingo Roberto Mandrafina

     Dalja „stavka“ u hedonostičkom registru su reference, namigivanje čitaocima koji su familijarni s ikonama popularne kulture. Ogavni Von Friz je parodija nezaboravnog Ericha von Stroheima koji je i sam bio rezultat autostilizacije, kako u vlastitom životu (izmislivši deo svoje biografije), tako i na filmu, počevši od uloga nemačkih oficira koje su postale arhetip, pa do Bulevara sumraka. 

Ulazak metanarativnosti u priču

          Ključni trenutak Noći bez kraja je kada autori uvedu metanaraciju u pripovest. Reč uzima Milton Bates, pisac radio sapunica, veliki manipulator, povremeni saradnik režima, kreator lažne stvarnosti, mita Djeve Čiste, stvorenog na zahtev diktatora. Melinda Centurion, diktatorova nećaka, nad kojom se on incestuozno sadistički iživljava, postaje simbol nevinosti i čistote za propagandne svrhe režima. Snagom medijske manipulacije odvraća se pažnja i sakriva nečista stvarnost socijalnog i političkog beznađa u banana republici koja ima simboličko ime - La Colonia. Duboke asocijacije na Evu Perón, mada nikako doslovni paralelizam (sudbine su im dijametralno suprotne: jedna je do apsurda zlostavljana, a druga do apsurda protežirana; ipak jak zajednički imenitelj im je - ad absurdum), i Evitinu populističku ulogu kao protouzora u opštem političkom kiču svih banana republika su očigledne. Uostalom, i mi TV Pink i Cecu za trku imamo. Nije reč samo o razlici u godinama između Evite i Juana Peróna, pomnoženoj s dva (24, 48). Evita pozajmljuje deo sebe ne samo Melindi Centurion kao Djevi Čistoj nego i samom Miltonu Batesu pošto je započela, koordinisala (kao od Peróna ustoličena predsednica monopolskog Udrušenja elektronskih operatera Argentine) i svojim skromnim glumačkim talentom aktivno učestvovala u radio dramatizacijama Perónovih političkih uspeha u obliku sapunskih opera.

Noć je bez kraja

          Pojava Miltona Batesa je metanarativno prekidanje pripovedačkog toka, „izbacivanje iz normalnog toka priče“. Uvukavši pripovedača koji se obraća publici u priču samu, dodat je jedan fikcioni sloj. A kada Bates završi s objašnjenjem, odgonetanjem tajne kako je proizveo jednu socijalnu laž, on nam saopštava da nas vraća u društvo glavnih likova Noći bez kraja. Zanimljivo, u trenutku kada ih on vrati u priču, oni deluju stvarnije od njega koji diriguje, ne samo ideološkim mitom banana republike nego izgleda da i upravlja čitavom pričom koju čitamo. Tek što je Bates završio pripovednu intervenciju, Melinda preuzima reč da ispriča svoj deo naličja isfabrikovanog mita, praktično nastavljajući tamo gde je Bates zastao. Ona kaže glavnom junaku: „Treba da znate istinu iza mitova koji su se ispleli oko mene... mislim da ipak ne znate kakve su stvari ispod površine.“ Posle Melidinog flešbeka u prošlost eto nas ponovo u sadašnjosti. No, stvar tu ne staje nego se dalje komplikuje. Tek stranicu dalje, metanarativnim igrarijama pridružuje se Tropico, pevačica i vlasnica kafančine/bordela/hotela El Rey Mago, koja, već vam rekoh, peva kao da je grlo isprala petrolejom. I ona ima koju svoju da doda, a vraćaće se povremeno, manje ili više nasrtljivo, namećući svoju perspektivu, zainteresovana је strana, bar što se tiče Donalda s kojim je nekada bila „bliska“. Tropico će povremeno kao kvočka metanarativno da zakokodače, ubaci se da bi ironično prokomentarisala srceparateljnu situaciju u koju zapadne Donald. A on? On slepo sledi scenarije južnoameričkih sapunica i žanra noara.  Naravno da znamo da je Tropico daleko od bilo kakve nepristrastnosti, nije јој ni namera da то prikrije. Trillo ovo metanarativno poigravanje koristi majstorski – u ovoj, kao i u većini sapunica, nema „nevinih i čistih“. I Tropico i Milton Bates su sapunjavi, ali nam, kao usput, otkrivaju samu prirodu i tehničke trikove žanra sapunice.

     Od kritičara koji su se doticali stila Carlosa Trilla, još je V. Fumeti primetio njegov metatekstualni, komentatorski glas, pišući 2006. u „Strip vestima“ o stripu Custer koga je Trillo radio s Jordi Bernetom.

     Iako mnoge od Batesovih (para)poetskih manipulacija izgledaju kao čista kozmetika, jeftini trik dizajniranja stvarnosti, njegov pripovedački uticaj na Noć bez kraja postaje sve veći. Već pri svakoj novoj maskeradi Milton Bates spremno ispreda potpuno novu petparačku priču, sada o Margo Ardor, žderačici muškaraca iz Gvajane. Postoji mogućnost započinjanja uvek novih priča koje se ne prostiru samo u budućnost nego i u prošlost, donoseći sa sobom čitave pakete porodičnih istorija. Onog trenutka kad unesemo u sadašnjost novi narativ, novu interpretaciju stvari, mi time zaista menjamo i prošlost. A to je upravo  radikalni uvid koji nam je 1919. godine ponudio, danas nepravedno zaboravljen, Thomas Stearns Eliot u eseju Tradicija i individualni talent.

Metanarativna uplitanja alapače

          Metanaracija se događa kad god dođe do probijanja opne, zaštitne membrane koja štiti svet fikcije od sveta čitalaca. Kad god probijamo opne između svetova, stvari postaju skliske. Razbija se čvršće ukalupljenje u fabulu, i čitalački spokoj u šta da se veruje u priči. Priča izvire iz priče i u svom nastajanju preti rušenjem „realnosti“ glavne priče. Od tada, u principu, ne možemo ni na koji način biti potpuno sigurni  u nešto. Zahvata nas nesposobnost da se dosegne izvesnost o stvarnosti. Priča se „umnožava“, u sebi sadržeći nekoliko umetnutih priča. Od svih narativnih oblika, ovakva fabulacija najviše polaže na dve stvari: na vlastito umeće i na zadovoljstvo. Takva nam priča otkriva zadovoljstvo konstruisanja, zadovoljstvo u formi. Čitalački hedonizam nije ometen nego je stimulisan svešću da se nešto čudno događa. Vlada polifonija glasova. Za mnoge od priča ne može se odrediti pripadaju li stvarnom iskustvu onih koji ih izgovaraju ili njihovim maštanjima, jer variraju u stupnju objektivnosti i veze s ostalim zbivanjima. Ta neizvesnost ponajviše važi za Batesa.

     Ovo što nam priređuje Noć bez kraja se inače još naziva „ogoljavanje postupka“, pripovedačka samosvest, pozivanje čitaoca na saučesništvo, „gubljenje“ kontrole nad onim što se pripoveda... Jednostavnim rečnikom rečeno, to je svako „obraćanje publici“. Međutim, ako metanaracija u sebi sadrži i eksplicitno raspravljanje o prirodi priče kojoj pripada ili o prirodi fikcije kao takve, što je slučaj u Noći bez kraja, reč je o autorefleksivnoj metanaraciji. Osobine tipične za postmodernu fikciju, mada, setimo se, „obraćanje publici“ postoji od kako postoji pozorište.

Mag pripovesti koji je i sam lik

     Obratite pažnju da Carlos Trillo u većini stripova (Noć bez kraja, Iguana, Braća Špageti i još dosta drugih stripova s Mandrafinom, zatim Fulù koju je radio s Eduardom Rissom) uopšte ne govori kroz pripovedača u trećem licu, ne koristi didaskalije s neupravnim govorom nego se uvek služi direktnim glasovima junaka. Priča nastaje iz situacije i lišena je nepristrastne„objektivnosti“.

     Primetićete još nešto u ovim metanarativnim igrarijama. I Milton Bates i Tropico, kada se prvi put obrate čitaocima, osvetljeni su Mandrafininim reflektorom kao u pozorištu (table 6 i 14; koristim reference na table koje su više generičke, a ne stranice, pošto je broj tabli uvek isti, osim ako urednik nije brljao po stripu, a broj stranice će varirati od izdanja do izdanja, zavisno od grafičko-tehničkog oblikovanja). Kada Topiko kaže čitaocima, „Znam ja vas. Vi volite slike uz priču, je li tako?“, to je već primer autorefleksivne metanaracije. Tropico se dotiče Mandrafininog postupka, koji se odvija baš u ovom trenutku, dakle načina na koji će Mandrafina izabrati da vizuelno ispriča ono što nam priča sama Tropico! Od tog trenutka Mandrafina više ne prikazuje Tropico nego „unutrašnji mentalni film“ njenih reči, tok njene pripovedačke sveti. Mi postajemo oči od Tropico, njeno mentalno oko, način kako ona zamišlja ono što nam priča. I sam Donaldov komentar ucenjivačevih fotografija koje mu pokazuje Melinda može se punopravno doživeti kao metanarativan. Da li on komentariše same fotografije ili način na koji Mandrafina dočarava progresiju erotske intimnosti na njima? Nemoguće je razdvojiti ove dve mogućnosti.

     (nastaviće se)

     (štampano izdanje: „Stripolis“ br. 3/„Kvadrat“ br. 28,
     Zrenjanin/Bizovac, 2011/2013)

Press: System Comics

Autor: Goran Milenković

povratak na vrh

Piše: Stripovi.com

     O SADAŠNJOSTI I BUDUĆNOSTI STRIPA

     Intervju sa Živojinom Tamburić, nepopravljivim strip entuzijastom, suautorom knjige „Stripovi koje smo voleli“, urednikom strip-portala „Modesty Comics“, urednikom nakladničke kuće „Omnibus“. U nastavku slijedi i intervju s njegovom kćerkom Tijanom, manekenkom i povjesničarkom...

     1. Odakle želja za pravljenjem strip-portala „Modesty Comics“?
     Preko 50 godina čitam stripove i uživam u ovoj fascinantnoj umetnosti, pri čemu naši autori ne zaostaju za svetskim. Često sam o tome pričao (i pisao) u inostranstvu, ističući neobično jaku strip scenu ex-YU, kao i novih država posle ex-YU. Poželo sam da potvrdim svoje reči, ali i da zaista pokažem svetu koliko su jaki naši autori, pa sam se udružio sa Zupanom i Stefanovićem i posle četiri godine rada izdali smo 2011. godine knjigu Stripovi koje smo voleli - izbor stripova i stvaralaca sa prostora bivse Jugoslavije u XX veku. Knjiga je odlično prihvaćena širom bivše YU, nagradjena kao izdavački poduhvat 2011. godine na "Sajmu knjiga" u Beogradu, dobila pohvalne kritike u inostranstvu, tako da me je to ohrabrilo da nastavim sa predstavljanjem naših autora, najpre kroz „Omnibus“, izdavačku kuću u Srbiji, a sada i kroz „Modesty Comics“, website na engleskom jeziku.
     Nije mi poznato da je neko skorije sistematično predstavio naše autore na engleskom jeziku, osim knjige kratkih priča Balkan Comics Connection (urednik Vlado Nikolovski), pa je u pocetku stvaranja portal bila pre svega želja da promovišem nase autore, koji su uglavnom nepoznati na engleskom govornom području.
     Odmah posle ove početne ideje, koju je podržala i moja ćerka Tijana i pridružila mi se u radu, razvila se i ideja da čak I dalje pomognemo našim autorima i to time sto bismo prodavali elektronske knjige, originale i slicno. To je trenutni pravac našeg delovanja.
     Međutim, sve više raste naša nova želja da predstavimo kvalitetne autore iz celog sveta koji prave ono što volimo - autorske stripove. Dakle, ne 'najamničke' stripove, rađene po diktatu serijala ili izdavača, vec autohtone, osobene radove, jednake kvalitetnim ostvarenjima u literaturi i na filmu. Videćemo dokle ćemo dogurati sa ovim ambicioznim konceptom.
     2. Kakve su povratne reakcije 'publike' portala „Modesty Comics“ i tko zapravo čini 'publiku'?
     - Trenutno, redovni posetioci portala otvaraju na stotine stranica dnevno, ali je ukupan broj novih posetilaca još uvek relativno mali, što se može videti po broju zastavica sa novim posetiocima na prvoj strani portala. Takodje, mali broj posetilaca se registruje I ostavlja komentare.
     Koristim priliku da zamolim redovne posetioce da ostavljaju komentare na stripove (koje ja kontrolišem i mogu, po potrebi, malo I engleski da doteram) I tekstove na blogu (koji idu direktno na sajt). Naravno, posetioci treba da budu registrovani da bi mogli da ostavljaju komentare, sto je jedan minut posla. Dakle, mali napor a time bismo portal konačno učinili više 'interaktivnim', kao što mu piše u naslovu.
     Ipak, naš glavni trenutni zadatak je da proširimo glas o portalu I tu bismo bili zahvalni na svakoj pomoci – da budemo posavetovani, da budemo preporučeni, … Imamo stalni link na “Strip vestima”, na sajtu “Udruzenja stripskih umetnika Srbije”, na sajtu Paul-a Gravett-a I nudimo naše knjige za recenzije svakome ko je za to raspoložen. Naravno, stalno proširujemo broj autora I knjiga koje nudimo.

     3. Jeste li imali na pameti određenu dobnu/društvenu skupinu čitatelja dok ste otvarali portal?
     Portal, po našoj želji, pokriva autorske stripove, dakle stripove veoma bliske literaturi, ali tu ima stripova namenjenih kako odrasloj publici tako i namenjenih deci.

     4. Imate li suradnike ili je sav posao na Vama?
     - Urednički i prevodilački poslovi su na meni i Tijani. Plaćamo pomoć programera, software-skih kompanija koje daju pozadinsku podršku, ljudi koji tehnički pripremaju knjige i kompanije PayPal. Imamo besplatnu pomoć pisaca predgovora.

     5. Koje biste novije autore izdvojili?
     - Ima ih puno na portalu, a biće ih još i više. Izar Lunaček me je od srca nasmejao, Marko Dješka je da se smrzneš, Gašper Rus je „my cup of tea“, Wostok i Nikolić odskaču originalnošću, Kostja Ribnik i Mladen Oljača strašno obećavaju, ... Ne treba zaboraviti da imamo predstavljene i sjajne poznate autore kao što su Bunjevac, Gajić, Kordej, Milović, Sitar, Stevanović, ...

     6. Što mislite, koji bi stripovi mogli osvojiti mlade, mlađe i najmlađe čitatelje? Može li strip-scena izumrijeti, kakvu mu budućnost prognozirate?
     - Treba raditi stripove za najmlađe jer oni su budući nastavljači naše vrste strip zaljubljenika. Mi ćemo to na Modesty definitivno pokušati (Peggy Red, Zuzuko, …).
     Stripska umetnost neće izumreti sa dolaskom novih medija i umetnosti, kao što radio nije nestao sa dolaskom televizije. Stripovi u budućnosti će se razvijati na načine koje sada ne možemo ni da zamislimo. Za početak, biće sve više čitanja elektronskih stripova, verovatno će se ubaciti zvuk, a na dalje bice ko zna sve kakvih interaktivnih odnosa izmedju stripova I čitalaca.

     7. Sama pomisao na zvuk u stripu zvuči intrigantno! Kada i kako ste se Vi navukli na strip? Kažem 'navukli' jer se bavite njime desetljećima i, kako izgleda, nemate namjeru skoro odustati od njega...
     - Moja 'ovisnost' je započela u ranim šezdesetim godinama prošlog veka sa Crtanim romanima I Nikad robom.  Čitao sam i tadasnje magazine, Plavi vjesnik, Kekec, Politikin zabavnik, pa kasnije Panoramu,Zenit, a još kasnije uspeo sam da pročitam i stripove izdate pre mog rodjenja. Medutim, argumentovano tvrdim da su Crtani romani (Breccia, Blasco, Tarquinio, del Castillo, Macabich, Embleton…) i Nikad robom (Bogičević, Bednjanec, Žižović, Jovanović, Mitrović, Đurđić, …) bili i ostali, narativno i crtački, u svetskom vrhu stripovske produkcije.

     8. Ljubitelji pisane riječi skloni krajnostima strepe da će s vremenom digitalna izdanja potisnuti papirnata izdanja, dok oni umjereniji kritičari smatraju da će papirnata izdanja preživjeti doba digitalizacije jer se dobiva posve drukčiji osjećaj tijekom 'klasicnog čitanja s papira'. Na portalu „Modesty Comics“ stripovi se mogu čitati, ali i kupiti u elektronskom obliku. Mogu li papir i elektronika živjeti skladno ili će nalet elektroničkih izdanja izazvati svojevrsni sukob?
     - Kao pripadniku starije generacije čitalaca normalno da mi je papirna forma najdraža. Medjutim, deca danas od malena rade sa kompjuterima i digitalnim formama, tako da o budućnosti možemo samo da nagadjamo. Ono što znam na osnovu razgovora sa ljudima iz izdavačkih kuca, a tu uključujem i „Random House“, najveću izdavačku kuću na svetu, to je da broj prodatih papirnih knjiga stalno opada, a broj prodatih digitalnih knjiga stalno raste.

     9. Uspjeli ste prenijeti na kćerku ljubav prema stripu...
-  Stripovi i ljubitelji stripova još uvek imaju nekakav negativni predznak u medijima i kod zvanične kulture. Međutim, svi oni koji se odvaže da čitaju stripove, nađu nešto za sebe, evoluiraju svoj ukus tokom vremana i ostaju kao čitaoci. Tijanu nisam nagovarao da čita stripove, ali je sama probala i ostala da ih čita.

     Miroslav Cmuk/Živojin Tamburić
     Maruševec/London, januar/februar 2014.

---

     EKSKLUZIVNI DODATAK
     (O manekenki koja obožava stripove)!

     Dvojezični intervju s povjesničarkom i manekenkom Tijanom Tamburić, kćerkom nepopravljivog strip entuzijasta Živojina.

     1. Od oca je, pretpostavljam, došla ljubav prema
stripovima?
     - Otac me nikada nije forsirao da čitam stipove. Da me je terao, verovatno bih odbila, kao svaki drugi adolescent. Sama sam upala u zečiju rupu stripa, ali mogu da kažem da je to bilo moguće jer je moj otac imao punu kuću stripova. On mi je omogućio pristup tom sveta kroz koji još uvek šetam.

     2. Zašto stripove pretežno čita muški rod?
     - Možda je tako jer kad ljudi kažu 'stripovi' misle na superheroje i muške avanture i bitke, a to ne zanima veliki broj žena. Ali, primećujem da ‘anime’ ima puno ženskih čitaoca. “Anime Expo” u Londonu ima uvek puno žena obučenih u kostime omiljenih junakinja. Možda bi bilo više ženskih čitaoca ako bi bilo više stripova sa ženskim glavnim junacima.
     Za ozbiljne grafičke romane, gde nema superheroja, trebalo bi da se interesuju oba pola. Mene i mog oca uglavnom interesuju grafički romani (kao što su oni na našem portalu „Modesty Comics“). Ako ova podjednaka zainteresovanost nije statistički potvrđeno, onda ne bih znala da objasnim.

     3. Koji bi autor/naslov mogao čitatelja navući na devetu umjetnost?
     - Kao ljubitelj literature i neko ko je studirao istoriju na univerzitetu mene interesuju ozbiljni grafički romani. Autori kao Art Spiegelman i Craig Thompson bi trebali, po meni, svakoga da navuku. Na Modesty portalu, čitaoci bi mogli da krenu sa Iztokom Sitarom ili Gašperom Rusom - njihove otvorene i emotivne priče o ljudima će sigurno dotaknuti srca čitalaca.

     4. Što je s Bonellijem? Koje su šanse da se žensko biće navuče na strip čitajući Bleka ili Zagora? U mom dječaštvu djevojčice su rado pratile avanture Kapetana Mikija jer je bio sladak.
     - Nažalost, slabo poznajem Bonellijeve stripove. U Engleskoj sam od svoje druge godine, a ti stripovi se ovde ne izdaju i ne čitaju.

     5. U kojoj se mjeri strip danas, barem u Londonu, proučava na studijima povijesti umjetnosti i srodnim studijskim programima?
     - Postoji puno kurseva i diploma za kreativne umetnosti, pa se tu skoro uvek uguraju i ilustracija i stripovi. U Londonu je to uglavnom pod okriljem „University of the Arts London”. Treba pomenuti i veoma popularne poslediplomske kurseve u vezi sa stripovima na „Dundee University”, koji su pod vodjstvom agilnog Dr Chris Murray-a.

     6. Na prostoru bivše Jugoslavije može se zamijetiti da mladi sve manje čitaju stripove, odnosno da strip najviše konzumiraju pojedinci u ranim tridesetima pa nadalje. Kakva je situacija vani, izumire li postupno strip i u Engleskoj? Kakva bi budućnost mogla dočekati strip?
     - U Engleskoj postoji veliki interes mladih umetnika za strip što se može videti na stripskim okupljanjima i po stripskoj proizvodnji. Takođe, povećava se i interes čitalaca kako stripovi postaju sve raznovrsniji. Neki čitaju klasične stripove, neki anime, neki grafičke romane, a neki stripove koji se koriste u edukativne svrhe. Čini mi se da će raznovrsnost stripova u budućnosti biti još veća. Od novih formi, kao što su na primer animirani filmovi gde se svi kadrovi snime sa glumcima, a onda se svaka slika crta i boji da izgleda kao animirani film (!), do korišćenja raznih elektronskih platformi za čitanje u svakoj situaciji - Apple, Kindle, EPUB.

     Miroslav Cmuk/Tijana  Tamburić
     Maruševec/London, januar/februar 2014.

     [Objavljeno: www.stripovicom.com, Zagreb, 16.02.2014.godine]

Press: Veseli četvrtak

Zagor Odabrane priče #25: Morska strava 380 dinara Izdavač je Beoštampa-Grafart iz Beograda, edicija Veseli četvrtak. Sva pitanja i sugestije na: redakcija@veselicetvrtak.com Veću sličicu naslovne strane možete videti na Facebook stranici Strip vesti!!!

Piše: M. M.

     PRVA INTERNACIONALNA
     IZLOŽBA BUGARSKOG STRIPA U LESKOVCU

     Leskovčani će 04. Aprila 2014. u 18:30 u Galeriji Leskovačkog kulturnog centra biti u prilici da prvi van Bugarske vide Nacionalnu izložbu Bugarskog stripa. Naime, izložba koju je septembra 2013. godine u Sofiji otvorio predavač u Leskovačkoj školi stripa Marko Stojanović će, nakon izlaganja u svim većim bugarskom gradovima, biti premijerno postavljena van granica Bugarske upravo u Leskovcu.

     Građani Leskovca će imati tu retku čast da prvi vide ono najbonje što je nastalo u preko sedam decenija razvoja devete umetnosti u Bugarskoj, a otvaranju izložbe će prisustvovati i Petar Stanimirov, predsednik Odseka za stripa pri Udruženju likovnih stvaralaca Bugarske, strip autor Rumen Čaušev i vodeći bugarski strip teoretičar Anton Stajkov. Leskovac nije slučajno dobio tu privilegiju da bude prvi strani grad u kokme će ova izložba biti postavnjena, budući da postoji dugačka saradnja između Leskovačke škole stripa „Nikola Mitrović Kokan“ i bugar-skih strip autora. Ta saradnja će biti krunisana potpisivanjem protokola o saradnji i zvaničnim „bratimlje-njem“ Leskovca i Sofije na polju stripa, što je prvi takav slučaj na području Balkana i Evrope.

     Organizator izložbe je Leskovački kulturni centar, a suorganizator Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči „Nikola Mitrović Kokan“.

Priredio: Strip vesti

     “SRBIJA I EU”

     KONKURS KARIKATURE I STRIPA

     PRAVILA UČEŠĆA
     1. TRAJANJE: Konkurs traje od 31. 3. do 25. 4. 2014.
     2. TEMA: “Mitovi I predrasude”. Kako mi vidimo Evropu, kako Evropa vidi nas!
     3. UČEŠĆE: Svi građani Srbije, stariji od 16 godina koji su profesionalni ili amaterski crtači stripa i karikaturisti, mogu da učestvuju na konkursu. Članovima žirija nije dozvoljeno učešće na konkursu.
     4. MAKSIMALAN BROJ RADOVA KOJE JEDAN UČESNIK MOŽE POSLATI: 1
     Radovi koji se šalju na konkurs moraju da budu skenirani (najmanje 300 dpi) originalni nacrtani ili odštampani (digitalni radovi) stripovi i karikature, u crno beloj tehnici ili koloru. Pisano obrazloženje nije potrebno priložiti uz karikature.
     Ograničenje za stripove je jedna tabla.
     Potrebno je da uz rad budu dostavljeni sledeći podaci : ime rada, ime i adresa autora, broj mobilnog telefona i kraća biografija.
     Radovi moraju biti originalni - ne smeju biti radovi koji su već ranije štampani. Sve grafičke tehnike su dozvoljene.
     5. FORMAT: Radovi moraju biti poslati u elektronskom formatu (PDF-JPG) na sledeću adresu : competition@euinfo.rs (minimum 300 dpi).
     6. COPYRIGHT: Učestvovanjem na konkursu, svaki učesnik daje Delegaciji EU u Srbiji dozvolu da objavi njegov rad i da ga koristi.  Svi finalisti daće Delegaciji EU prava da objavi njihove radove u brošurama, katalozima, kalendaru i medijima.
     7. NAGRADE:
     Prva nagrada: Pobednik konkursa osvojiće vaučer u vrednosti od 500 evra za kupovinu, po svojoj želji, proizvoda u prodavnicama Gigatrona (IT i tehnička oprema)
     Druga nagrada: Drugonagrađeni će dobiti vaučer za preuzimanje proizvoda u istim prodavnicama u vrednosti od 350 evra.
     Treća nagrada: Trećenagrađeni dobija vaučer u vrednosti od 250 evra za nabavku proizvoda iz istog lanca prodavnica.
     Za sve učesnike  ostale učesnike (17) čiji su radovi izabrani da budu prikazani na izložbi: vaučer pokloni u vrednosti od 30 evra. priborom za crtanje u vrednosti od 30 evra. Ambasade zemalja članica EU obezbediće nagrade za finaliste, tj. sve one koji će učestvovati na izložbi.
     8. OCENJIVANJE
     Žiri koji će odlučivati o pobednicima čine tri poznata srpska karikaturista i crtača stripa - Predrag Koraksić Corax, Marko Somborac i Aleksandar Zograf, zajedno sa po jednim predstavnikom Delegacije EU, Informacionog centra EU i Kancelarije Vlade Srbije za evropske integracije. Žiri će ocenjivati sve primljene radove u skladu sa profesionalnim standardima. Svi radovi koji sadrže govor mržnje, u bilo kom obliku, biće odbačeni. Pobednici će biti obavešteni o odluci žirija krajem aprila. Odluke žirija su konačne i na njih ne postoji pravo žalbe.
     9. KATALOG
     Izabrani radovi biće predstavljeni u katalogu izložbe. Autori tih radova dobiće primerak kataloga na poklon tokom dodele nagrada.
     10. SLANJEM RADA NA KONKURS, SVAKI UČESNIK PRISTAJE NA PRAVILA UČEŠĆA
     11. IZLOŽBA
     Povodom 9. maja Dana Evrope biće organizovane dve izložbe finalnih (17) radova  u Knez Mihailovoj ulici od 8. do 11. maja, i u Tržnom centru Voždovac stadion od 9. do 18. maja. Planirano je da izložbe otvori i nagrade uruči šef Delegacije Evropske unije u Republici Srbiji, ambasador Majkl Davenport, a na otvaranju izložbi biće  pozvani ambasadori zemalja članica Evropske unije u Srbij, Ministar kulture i informisanja i mediji.
     Početkom juna organizovaće i dve izložbe radova u Novom Sadu i Nišu.
     12. SVE SPOROVE REŠIĆE ORGANIZACIONI KOMITET

     E-mail: info@euinfo.rs
     Web:  www.euinfo.rs
     Facebook: www.facebook.com/euinfo.rs
     Twitter: www.twitter.com/euicbg
     Youtube: www.youtube.com/euicbg