Press: Drugi ugao

     Danas je zadnji dan fešte stripa u Sarajevu

    Na sinoć otvorenoj 6. izložbi BH. strip autora i autorica, u Sarajevskom Ratnom Teatru, dodijeljene su nagrade pobjednicima konkursa za najbolji strip na temu "Parodija".

     Na konkurs za prijem radova za ovogodišnju, šestu po redu izložbu BH. strip autora i autorica, okosnicu STRIPITI festivala, pristiglo je preko stotinu radova od 27 autora i autorica iz cijele Bosne i Hercegovine.

     Nagradu za najbolji strip na temu "Parodija" osvojio je Saša Džino (Sarajevo).
Drugo mjesto pripalo je Elli Gall i Kostji Ribnik (Sarajevo) a treće Nini Međedović, Maji Međedović i Irini Bošnjak.

Pobjednici konkursa Parodija - Izložba u SARTRU - 2STRIPITI FEST 2013

          Nagrade u stripovima za ove talentirane mlade autore obezbjedile su gošće Stripiti festivala Martina Peters i Sonja Gašperov te izdavačka kuća Rosencrantz iz Novog Sada.

     Izložba stripova u Sarajevskom Ratnom Teatru ostaje otvorena do 6. juna.

     Zadnji dan festivala svi ljubitelji stripa će se, u prostorijama art kina Kriterion, od 18 sati moći upoznati sa Sonjom Gašperov, poznatom autoricom stripova iz Splita. Ona će predstaviti svoje stripove 'Vučine' koje će svi zainteresirani moći kupiti i dobiti autogram i crtež. U Kriterionu će se moći kupiti i stripovi bh. autora i autorica.

     Na kraju dana, od 22 sata, također u art kinu Kriterionu, bit će održan Stripiti party uz Audio InFunktion. Svi koji se vole dobro zabaviti mogu doći besplatno i obući neke stripom inspirirane kostime, te osvojiti vrijedne nagrade za svoj stil.

Press: Strip Lab

Piše: Zoran Đukanović

Snežana, Dejan i Zoran - mi volimo da čitamo knjige i dobra smo deca, Amsterdam, 1998.

     DNEVNIK ZA PROLETTER

    Petak
    Svaki dnevnik je lažan. Uvek je stilizacija, tim skliskija ako koristi imena posuđena iz takozvane stvarnosti. Dubravka Ugrešić je to maestralno pokazala u svom kratkom dnevničkom zapisu I slova podrhtavaju, objavljenom u tadašnjem nedeljniku „Danas“, 18. oktobra 1988. godine. O tome sam već pisao u www.republika.co.rs/.... Pozicija je očigledno lažna, autor priznaje svoju lažljivost, upozorava na nju, bavi se njome. I moj ujak Hugo Pratt stalno održava neverovatnu ravnotežu između čiste fikcije i činjeničkih događaja, pogotovo u Zlatnoj kući Samarkanda. Opredeljujući se za sintezu ovoga dvoga, on očigledno smatra da je istorija konkurentna mašti, da mora da postoji još nešto, pored snova i sanjarenja. Dakle, biće i ovde tek ponešto od empirijskih fakata. Stoga, ne verujte nikada dnevničkim zapisima. Oni su uvek autostilizacija, kao što je stilizacija svako pisanje. Realizam postoji samo kao realistička stilizacija. BBC dokumentarac How Art Made the World je to sjajno pokazao. Prvi pećinski crteži nisu prikazi stvarnog lova, pa čak ni anticipacije/zamišljanja stvarnog lova, nego su prikazi stanja transa šamana. Dakle, na samom početku nastanka umentnosti je apstrakcija, a ne „realizam“.
    Dejan Anastasijević mi se javio iz Brisela. David Albahari je došao. Sutra će obojica biti u Antverpenu, prilika da se vidimo sva trojica. Ako mogu da iz Amsterdama ponesem i nešto thaija, inteligentne trave, Daču bi sigurno obradovalo. Thai spada u inteligentne lekovite trave, za razliku od idiotskog skanka koji te udari po čelu, otupi i učini kraj razgovoru. Ponosan sam, da ja, koji sam u neku ruku poludiletant za travu i haš, pošto ima mnogo većih poznavalaca, mogu da se pohvalim da sam Dejanu pre izvestan broj godina otkrio thai.

     Subota
    Susreti s Davidom su za mene nekako uvek bili neobični. Počevši od onih prvih u časopisu „Vidici“ gde smo nekako isuviše spontano uplovili u ton poverenja - valjda sam pre toga zamišljao Davida rezervisanijim - i počeli da pravimo plan o velikom tematu o Nabokovu koji bi on priredio za „Vidike“, gde sam bio urednik kulture. Druge stvari nisu išle tako spontano. Na kraju sam morao da organizujem „puč“ u „Vidicima“ protiv Željka Simića da, predvodeći moje kolege urednike zajedno podnesemo ostavku i pokrenemo prvi privatni časopis za kulturu i politiku „Nove Vidike“, gde je temat o Nabokovu i izašao. Imali smo još mnogo planova oko izdavanja knjiga Nabokova u izdavačkoj kući „Dosije“, ali ih je rat prekinuo. Otada smo se David i ja sretali najčešće slučajno, u Amsterdamu, u avionu ili u Beogradu. Nekoliko puta smo se sreli u avionu i siti ispričali. Volim Dačinu vrstu humora. Naš prvi susret u Amsterdamu zbio se opet slučajno, na ulici, u Crvenoj četvrti. Prenuo me je iz zapisivanja ispred jednog izloga. Nasmejao se,  pa ti Zorane, ti zuriš u knjige i u Crvenoj četvrti! Izlog je bio od knjižare. Uhvaćen u grehu, znao sam da je najpogrešniji potez vaditi se iz nedolične situacije. Pa, ženska bića gledam više van Crvene četvrti, a ove su moje drugarice, društvene radnice koje doprinose lažnoj slici Amsterdama kao Sodome i Gomore, dok je Amsterdam, grad socijalnog inženjeringa koji se krije iza naherenih kućica,  za mene kao njegovog stanovnika u stvari puritanski, primorski, pomalo učmao grad. Sedeći u izlozima, moje drugarice se ponašaju u skladu sa svojim navikama, neka sedi na stolici i čita knjigu dok ne dođe sledeći mušterija, jednu sam video kako plete.

Dubravka i Zoran

                      Dubravka se nešto ne oseća dobro ovih dana, zamolila me je da pošaljem paket knjiga u Cirih. U slalomu obaveza, na zadjem točku bicikla sam ih prvo odbacio kući da bih ih u ponedeljak odneo u poštu.

     Nedelja
    E, juče je moj antverpenski susret s Davidom i Deja-nom bio osujećen. Ništa od moje posete Antverpenu, ništa od thaija niti zlatnih hašišnih snova. Javio mi se Jasmin Peco i rekao da u subotu i nedelju treba da nastavimo s montažom dokumentanog filma koji snima o meni za Federalnu TV u Sarajevu. Kad Jasmin the Neon Surfer kaže da je preša, to se mora poštovati. On režira, snima i montira film koji se sastoji od sedamnaest pitanja koje je sročio Elvis Dolić i mojih-kao-nekakvih-odgovora. Jasminu sam nekoliko puta pomagao oko artikulacije diplomske teze koju treba da odbrani na Rietveld akademiji. Ponekad Jasmin dođe, opruži se na kauču dok montira dokumetrac, pridrema mu se dok mi sneno izbacuje svoje najnovije apokaliptičke vizije. Ja mu kažem, ti si hedonista apokalipse i teorija zavere. On se zadovoljno smeška. Pomogao mi je i da se izmontira, razbije na blokove i prevede iz DVD formata u format adekvatan za YouTube, dvadeset godina star pedesetominutni intervju-portret koji je sa mnom za beogradsku televiziju radio Dragan Todorović, nekadanji urednik omladinskog nedeljnika „NON“, danas žitelj Londona.
     Naveče sam javio Lakiju Skype chatom da sam prvi put u životu probao jogu. Pitam ga, jel znaš šta se desilo? I? Šta?, pita Laki. Ništa tokom časa. Mislim, OK i trla baba lan. Kada sam, međutim, izašao iz sale, počelo je. Nije postojao trag bola u mom telu od ičega. Mirna ekstaza koja je potrajala do 3 ujutro. Kao da sam na drogi koji sam sam dizajnirao prema svojim snovima. Rekao sam sebi, ovo je nemoguće, koincidencija je koja nema veze s jogom. Večeras idem da proverim. Kada sam se vratio s joge ponovio se osećaj. Šta sam sve ove godine čekao?

Lucija

     Ponedeljak
Lucija Nalis. Sreo sam je pre dvadesetak godina u Amsterdamu. Išli smo u školu holandskog jezika. Bila je najelegantnija skvoterka, što je u njenom slučaju bilo krajnje logično pošto je sama kreirala referentne sisteme kojima je možeš pokušati da tumačiš, ako se upustiš u to, i ako ti dozvoli. Jaka i ozledljiva u isto vreme. Alternativni makanja s nešto bodlji, „čeličnom logikom“ i suvim smislom za ekscentrični humor. Posle nešto kraće, petnaestogodišnje pauze, sreli smo se nekoliko puta na dve izložbe i koncertu Tindersticksa. I onda vidim na njenom wallu, ona čita Haideggerovo Biće i vreme na plaži. Pitao sam se na trenutak da nije malo overdone? Ali otkud meni pravo da sudim o ovoj ženi, vitkoj do krhkosti, kada sam i sam pet godina uzastopno radio to isto, na četrdeset stepeni, po kamenim plažama Kikladskih ostrva, ponajviše Milosa, Mikonosa i Santorinija? Između dva ronjenja, gladno sam isčitavao Platona, The Origins of Totalitarianism Arendtove, moje učiteljice strogosti i sporosti, kao i čitavu seriju za mene opsesivnih studija o totalitarizmu. Dolazi da posudi moju monografiju Ken Parker koju nije pročitala te 1990, ali ju je razgledala u zagrebačkoj knjižari i koja je, kaže, imala simbolički značaj povezivanja „visoke“ i „masovne“ Lunov Magnus Strip kulture u njenom doživljaju. Dylana Doga tada je već odlično poznavala. Zbunila se nad mojom rečenicom da je trebalo da mi pre dvadeset godina kaže da toliko voli knjige. „Pretpostavljam da me šokirala činjenica da treba navesti da voliš čitati knjige. Kao da trebaš navesti da voliš jesti.“ Odgovorio sam joj da se ne mora nikada ništa navesti.

Lucija i Zoran

    Utorak
    Dejanu je u poseti njegova dvadesetogodišnja kći Magda koja sad studira sociologiju u Beogradu. Magda je super, to nekadašnje dete uvek sam znao kad inteligetnog malog čoveka sa smislom za humor iz prikrajka, koji gotovo da ti promakne, ali ipak ne. Sada Magda više nije mali čovek već student. Dolaze na amsterdamski cofeeshoping i da me posete. Zezaju Dejana prijatelji na Fejsu, citirajući domaće književne klasike - prvi put se ocem na duvanje. Dejan se ne da omesti, šeretski odgovara, It’s just weed, and some damn good Moroccan stuff. Pitam Magdu kakva je struktura studija sociologije da bih mogao da uporedim sa prelazom sedamdesetih u osamdesete, kad sam strasno studirao na istom odseku, kombinujući to s nekim predmetima na katedri za filozofiju. Otišli smo svi troje do Dubravke. Dubravka se seća Magde, srele su se već jednom u Americi, kad je Magdi bilo desetak godina, a Dejan bio na stipendiji. Obožavam Dubravkinu cveklu pečenu u rerni, to joj je novi specijalitet. Uvek je zezam da je sujetnija za kuvanje nego za pisanje, što ona ne negira. Ništa slađe nego njeno i moje večito mačevanje oko smisla i besmisla korišćenja Skypa. Ne može da mi oprosti što sam ukinuo fiksni telefon, pa je teram na skajpanje. Kada je raspoložena, Dubravka je majstor konverzacije i autoironičnih eskapada. Kada je u namćor modu, Duca na meni primenjuje ono što zovem šoferskom psihonalizom. Dok smo se prošle nedelje našli iza Sloterplas jezera, naše redovne biciklističke ture, a ja joj pričao o više ne znam čemu, odjednom me je zaskočila – jel te majka dojila? Pa i nije do kraja, ponestalo joj mleka, pa je ostatak bilo tadašnje mleko u prahu. To ti je zato, odseca kao bradvom Dubravka! Alo, bre, Dubravka, a da sam ti odgovorio da me je sve vreme dojila, ti bi opet rekla – to ti je zato. Pa da, odgovara filozofski mirno Dubravka, potpuno neometena mojim pokušajem dekonstruktivne egzegeze. Najbolji fazon izvalila je kad sam jednom dvadeset minuta kasnio, dok me je ona s prijateljem Tvrtkom čekala da nas on poveze u Amsterdamsku šumu. Ma nešto sam ti depresivan, glasio je moj iskreni izgovor. Ako si depresivan, onda se ubi, al nemoj da kasniš, staloženo mi je objasnila moja najdraža komšinica Dubravka. Obožavam je, usvojio bih je da već nemam ćerku. Jedino nam trenutno nedostaje naš treći drugar, Dr. Lakilikesthis De Monde, koji je na “odsluženju vojnog roka” u Nemačkoj, gde pokušava da razvije alternativnu mrežu za distribuciju pošte. Laki mi je večeras Skypom javio da dolazi sledećeg vikenda, hehe.

     Sreda
     Radio sam petnaestak godina media development i bivao sve snuždeniji. Taj posao sam voleo, ali mi se mogučnost pisanja tokom godina sve više sužavala, a onda svela na vikende, pa je projekt menadžment okupirao i vikende, pa su na kraju ostale neprospavane noći za pisanje koje sam plaćao mentalnim teturanjem sledećeg dana. Baš razgledam danas spisak „friends“ na Fejbukovini. Nacionalisti me skidaju s liste prijatelja, što mi gotovo uvek godi, da im jebem oca očinskoga. Sami se zalete, traže prijateljstvo, pa se posle kao ganu i uvrede mojim podjebavanjima. E, a šta ću im ja, zaista ne mogu im pomoći kad im dođe do izliva mokraće u srčanu pretkomoru. Sastavio sam standardnu poruku: „Ja te mogu prihvatiti kao Facebook frienda, ali moram na jednu stvar da te upozorim. Povremeno se vrlo grubo šalim na račun nacionalista. Ako si osetljiv po tom pitanju, bolje odustani od našeg poznanstva. Ne bih voleo da se kasnije razočaraš. Srdačan pozdrav, ...” Za ovih dvadesetak godina življenja u Amsterdamu, nekim čudom se skupilo i nešto bivših partnerki. Na moje čuđenje, oće me za fejs prijateljevanje. Skupile se ko “hor srpskih sestara”. Hvala Alahu, tek poneka Srpkinja, a ostalo Holanđanka, Francuskinja, Jevrejka, Hrvatica, Palestinka, Bugarka. Zbuni me uvek kada mi bivša partnerka usput napomene da sam dobar čovek, gotovo se trznem, da li je u pravu, kako uopšte može da bude sigurna? Uvek sam opsesivno smatrao da je kritično važno za mog prijatelja ili prijateljicu da je dobro ljudsko biće i da je to važnije od inteligencije! Za ovo drugo, arogantno pretpostavljam da je imamo. Ali, kada se čistota nečije, pogotovo ženske inteligencije preda mnom prostre kao blešteća belina čaršava, to smatram nezasluženim darom nebesa ljudskom rodu, kao i orgazam što nam je poklonjen da se čudimo i umiremo za trenutak.

     Četvrtak
     Našao sam na Fejsu fotografiju albino pauna i ne mogu da se oslobodim tog imidža. U čemu se sastoji paradoks albino pauna? Koji je smisao intencije da bilo koga impresionirate? Izvorni smisao njegovog šepurenja bio je da pokaže zasenjujuće bogatstvo boja. Njegov instinkt je još uvek usmeren ka toj „misiji”, iako su boje izostale. Paradoks misije albino pauna je višestruk. On istrajava u misiji. Pošto je albino, on je neće i ne može ispuniti. To je kao da bogatstvo boja pauna posmatra daltonista, samo obrnuto. Paun ne “zna” da je albino. Njegovo neispunjenje misije je tragično sa stanovišta darvinizma. Međutim, everything is in the eye of the beholder, pa i lepota albino pauna. Ko može da je oseti? Ljudi, ne paunovi. Na tom trećem koraku, njegovo instinktivno istrajavanje u misiji ponovo zadobija smisao, prestaje da bude nemušto, bar za nas posmatrače s “instinktom” za nekakvu refleksiju. U njoj, toj refleksiji, saznanje o tužnom paradoksu dopušta da raskoš oblika zameni raskoš boja. Albino paun je promenio ciljnu grupu, publiku.

Paradoks albino pauna

     -------------
     Zoran Đukanović
     Esejista, kritičar i urednik. Rođen je 1955. u Beogradu gde je živeo do odlaska u Amsterdam 1991.
     Sarađuje s časopisima i novinama u zemljama nastalim iz Jugoslavije. Godinama je uređivao u Vidicima i nakon toga bio glavni urednik Novih Vidika. Objavio je 1988. knjigu eseja Tomas Man ili Filip K. Dik, koja sada postoji online na www.stripovi.com/index.asp?page=column-view&ColumnID=6, monografiju Ken Parker (1990) i priredio više knjiga, zbornika i temata, među kojima Poetika stripa (Književna kritika br. 5, 1987).
     Organizovao je niz izložbi posvećenih stripu. Ima stalnu kolumnu Post Scriptum na www.stripvesti.com. Kontinuirano piše za nedeljnik Vreme. Stotine Đukanovićevih eseja i kritika objavljene su (pored kritičarskih kolumni u NIN-u, YU-stripu, Stripoteci i Vremenu) u preko četrdeset dnevnih listova, nedeljnika, strip revija i časopisa za kulturu i književnost.
     Eseji su mu prevođeni na engleski, francuski, holandski i arapski.
     Uređivao je u Holandiji u časopisima Beodam, De Horizon, De Krant i Now Future! Bio je jedan od osnivača mirovne organizacije u Holandiji MiZaMir, 1991. godine.
     Više od decenije radio je uPress Now, holandskoj fondaciji za razvoj nezavisnih medija u Evropi, Aziji i Africi, i razvio je stotine medijskih projekata za Bosnu i Hercegovinu, Srbiju, Hrvatsku, Makedoniju, Jermeniju, Irak, Iran i Ugandu, često boraveći u većini od tih zemalja.


     (prvo objavljivanje: „Proletter – portal za prisluškivanje
     poezije i proze“, 30. 4. 2012)
     www.proletter.org...

Press: Veseli četvrtak

Dylan Dog #70: Vrt iluzija piše: Paola Barbato crta: Marco Soldi Izdavač je Beoštampa-Grafart iz Beograda, edicija Veseli četvrtak. Sva pitanja i sugestije na: redakcija@veselicetvrtak.com Veću sličicu naslovne strane možete videti na Facebook stranici Strip vesti!!!

Piše: Vjekoslav Đaniš

     ALEM ĆURIN INTERVIEW - EGOSTRIPER 8

     ■ Kako je nastao Luna Moth vs. Comformist, naručen od Dark Horsea, ali ne i objavljen?
     – Alex je de Campi, scenaristkinja Smokea, uspješnice nominirane za Eisera, a koju je nacrtao Igor Kordej, sve zasluge za uspjeh strip serijala prepisala samo sebi (sic!!) te si je umislila kako je bogomdana svestrana mega umjetnica, pa tako i strip spisateljica, da bi se ispružila ušir preko strip voda, postajući nezasitna u svojoj samoljubivosti. To sam i sam osjetio na vlastitoj crtačkoj koži. To je jedna od onih priča gdje je strip crtač niževrijedna osoba u službi iživljavanja nadobudnih skribomana, ovih suvremenih što percipiraju svijet samo kroz prizmu osobne video optike. Stvarno ne znam što takve face rade u roto svijetu, umjesto da puste korjenje u svijetu pokretnih sličica. Pa nisu, jebote, striperi video kamermani.
     Epa, ta i takva osoba mi se osobno javila, na Igorovu preporuku, pošto je on eskivirao daljnu suradnju s njom. Rekao joj je, ima tamo daleko jedan moj prijatelj i kolega, vrijeme je da i on dobije šansu, probaj s njim.
    Tako sam virtualno sreo Alex de Campi i upoznao Dianu Schutz, poznatu urednicu u Dark Horseu. Obje su bile više nego zadovoljne primjercima mojeg minulog rada, poslanih im na uvid kao moju legitimacuju i potvrdu Kordejeve preporuke. Posao je uletio samo tako.
     Radi se o jednoj kratkoj epizodi, po scenariju 17 tabli, unutar uspješnog serijala Eskapist, ovjenčanog Eisne-rovom nagradom i kojeg je Dark Horse objavljivao zadnjih godina. Na serijalu je radilo dosta solidnih strip gubica – kako crtača, tako i scenarista. Izabrali su me u neloše društvo.
Promislio sam, frajeru, napokon ti je profi zora svanula.

     ■ Primio si scenarij i kako ti se svidio?
    Da skratim, scenarij je bio neko tobož angažirano štivo koje se, u rukavicama, kao obračunavalo s potrošačkim neoliberalizmom. Ma sve je to bilo salonsko i gotičko ljevičarenje za malu djecu, ne ostavljajući prostora crtaču da pokaže i svoj stav. Malo se zajebala, dala je to u ruke starome ljevičaru i anarhisti, kojem je opća kultura kućni ljubimac.
     Imala je zgusnut scenarij zbijen na samo rečenih 17 tabli. Odmah sam zatražio, i dobio, dozvolu od Diane, za jednu tablu pride, jer mi pofalilo prostora da mogu prikazati kako ja to zamišljam. Diana se samo čudila, zašto pri svome traženju spominjem da ću tablu viška napraviti besplatno. E ti slatki (samo ovaj put) i glupi Ameri. Sve vide kroz lovu.
     Tih 18 tabli, zgotovljene su za isto toliko mjeseci. Čudiš se? Čudile su se i face iz Seattla.
     Kako je primala prikaze tabli u olovci, Alex se sve više dizala kosa na glavi. Primjetila je da joj se miješam u posao, kadrove i ambijent rješavam po svome nahođenju, mimo njezinih uputa. Naprimjer, tražila je da neke svemirske momente striktno rješavam kao Steve Ditko. Tko je Ditko, pitao sam je, on je meni nitko, nije on moja kultura, mene je po tom pitanju odgojio sam Frank Hampson, dodao sam. Tko je Frank Hampson, pitala se (!!!!) ona zajapureno. Pa je na jednoj tabli tražila da bude 24 sličice nekih kućanskih predmeta, plus sedam slika radnje. Taman posla. Sve sam to riješio u šest slika. Bilo je sve više tih nesporazuma.
    Pokušao sam reći da je to s a m o olovka te da će to u tušu biti sve na svome mjestu. Jok! Histerija je s druge strane sve više rasla. Po prvi put sam imao posla s profesionalcima, koji plaćaju, ili su već plaćeni za svoj scenarij, pa se drže da je uložena lova bog a plaćeni scenarij sveto pismo.
     Meni je sve to dopizdilo, a kad je Diana javila da je onaj chief-kukumar Mike Richardson odlučio staviti ključ u bravu serijala (no da će obavezno isplatiti sve autore koji su pri ugovoru i upravo rade na ugovorenim epizodama), pa dodala neka uzmem si vremena koliko hoću, oglasio sam se kao pogibeljnik u saobraćajnom udesu te da ću, zbog posljedica, biti katapultiran izvan projekta bar koji mjesec.
     Dva mjeseca kasnije, nastavio sam olovku. Kada sam je dovršio, dočekala me je histerična kanonada od strane Alex de Campi. Ogadila mi je skoro polovicu rada. Nisam joj ostao dužan – najbolje da hoću. Ona je skroz popizdila na moj email te je dala izbaciti dio njezinog intrvjua za Newsarama.com, u kojem me hvali.
     A? Kako to znam? Pa tako što je vidljivo da je, na mjestu gdje spominje hrvatske autore s kojima je radila ili upravo radi, osakaćen odgovor, rečenica nema logike, a i mene nigdje ne spominje, iako je odgovor započela baš o suradnji s Dark Horseom na epizodi iz konfekcije Eskapista. Srećom, postoji i arhiva Newsarame, gdje je sačuvan kompletni razgovor. Eno ga u mome kompjuteru.

   ■ Kako je na ta vaša prepucavanja reagirala urednica Diana Schutz?
    – Diana Schutz se javlja sa strane i kaže mi kako oboje nismo u pravu, iako blago protežira žensku stranu, te neka se smirim i pripazim da Luni Moth ne ispadnu sise van grudnjaka, dok ona ne sredi stvari s Alex. Odgovor nisam dočekao pola godine. Ej!
     Zgrozila me ta silentia stampa pa se ljubazno obraćam Diani kako nemam namjeru više čekati i da ću, u ime ignorancije, izvršiti hitnu konfiskaciju stripa, to je sada moje, pisao sam joj, nek' zaboravi i na lovu koja mi pripada po završenom poslu jer ću Lunu Moth istuširati s mojim i pametnijim tekstom, i tako vizualno, ako se bolje pogleda, nema veze s Alexinim uputama, pa objaviti, sto posto, pod nekim drugim imenom, kao svoj vlastiti strip!
     Baš me je zanimala njezina reakcija. Uslijedila je brzo i bila je sadržajna.
     Na 6 (slovima: šest) gusto tiskanih kartica stigla su upustva o ispravcima, na likovima i kompletnim tablama, koje sam obavezan uraditi, te je dodala kako se potpuno stavlja na Alexinu stranu jer, bogamu, istoimena je već isplaćena za scenarij, a lova je kriterij valjanosti. Nije bilo table gdje nije primjetila nekakvu grešku.
     Da te pitam, znaš li koliko sam toga bitno izmjenio? Ne znaš, normalno. Odgovor glasi: jednu jedini strip kadar, i još sam nekom značajnijem liku produžio kosu. Sve ostalo sam istuširao po postavljenoj olovci. THINK INK!
     Tuširani listovi su ih oborili – obje! Sudeć po njihovim reakcijama, bile su mokre do koljena. Ljubavni trokut je ponovo sastavljen.
     Prošlo je otada pet godina, iako je uredno plaćen, strip nije nikada objavljen. Diana se branila da ona radi na tomu, no da prijespomenuti kukumar ne želi nastaviti serijal o Eskapistu, mada ima materijala za dvije knjige. To su sve radovi nas koji smo ušli u projekt prije utrnuća istog.
     Alex i meni se nije čekalo beskonačno pak smo ga objavili na internetu. Mogu nam poslati i šestu flotu, nije nas bilo briga. A mene još i manje, jer sam ga objavio i u roto izdanju, u sedmom broju Strip revije.
     Alex me je svih ovih pet godina žicala za suradnju, obećavajući mi potpunu slobodu pristupa njezinom scenariju. Odbijao sam je, znajući za njezinu histeriju i slatkorječivost, a, bogamu, premda je mlado stvorenje, nije ni moja šalica strip čaja. No ovoga sam ljeta malko popustio i nacrtao joj tri table za njenog Ashesa. Nakon toga opet je navalila. Ne, rekao sam joj, vrijeme je za moj projekt, ne želim ostariti po tvome scenariju.
     Da ti još i ovo rečem... Moja vizualizacija Alexinog scenarija je duboka zahvala likovnim majstorima kao što su Eduard Manet, Julo Knifer, Norman Rockwell, Danijel Žeželj, prvome strip kaišu, bolje reči strip-tapiseriji, tapiseriji iz Bayeuxa, te strip junacima koji su mi trasirali strip stazu: Malome Nemu, Krazy Kat, Čapi i Gru-gruu, Rastiju Rajliju, Denu Deriju, Princu Valiantu i Ripu Kirbyju.

     ■ Nekoliko puta smo se, ako se sjećaš, u razgovorima dotakli Prenticeovog rada na serijalu Rip Kirby. Čak si ga svrstavao među velikane i htio pisati o njemu. Meni nikad nije bilo jasno, zašto Prentice a ne Kirbyjev tvorac Raymond? Možda je kod tebe riječ o nostalgiji za vremenom kada je ovaj serijal izlazio u Vjesniku u srijedu a ne sama kvaliteta stripa? Po meni je Prentice suviše sterilan i nikad nije ni dostigao Raymonda!?
     – Ne bih rekao da sam imao volju pisati o Johnu Prenticeu, ali o o Rip Kirbyju, to da. Jer strip Rip Kirbi je vrlo značajan za mene, znakovit za moje nasukavanje na koraljnom strip grebenu. Naravski da je za to kriv Prenticeov Rip iz VUS-a. Drugoga nije ni bilo u moje doba. Mi smo tada bili suvremenici svijeta. Uz VUS smo bili svjedoci ponude vrlo friških epizoda, kasnilo se samo koji mjesec od matice Amerike. Kasnije sam, u sedamdesetima, vidio i Raymondovog te svisnuo od ljepote. Jedan je Raymond. No to nije ni najmanje umanjilo moje poštovanje prema Prenticeu.
     Kad kažeš da je sterilan, vrijeđaš najvećeg najamnika u povijesti stripa. 43 godine radio na jednom te istom stripu, vrlo kvalitetno, pače često briljantno. Nije uzalud tri puta proglašen najboljim američkim sindikalnim crtačem. Ne mo'š govoriti o njemu s nidpoštovanjem. Njegovih 43 godina se ne može izbrisati s Raymondovim deset. Nije fer i nije pošteno. Prentice, kao i Al Williamson, spada u one vrhunske zanatlije koje su cijeli svoj radni vijek proveli nad tuđim naslovima i bile žrtvom stalne usporedbe s originalnim začinjavcima projekta i strip lika. Po meni, strip su to velikani, mada i crtači po kojima se ništa neće zvati. Ne treba im još i jamu kopati.

     ■ The And/Happy New Fear si radio za ljubljanski Stripburger. Zašto su ga, po tebi, odbili?
     – Nisam to radio za Slovence. To je jedna od epizoda Lefterna koju sam ponudio Stripburgeru. Odbijenica mi je stigla direkt u uho kroz telefonsku slušalicu; lijepim glasom mlada Bosanka mi je objasnila kako oni to ne razume niti im je duhovito, a previše je i slobodno. A ja sam naivno mislio kako sloboda govori sve jezike. Bio sam izgubljen i van prevoda.

     ■ Moramo se opet vratiti, kako ti kažeš, kosturima iz ormara. Započeo si niz ambicioznih projekata koji su za sada završili samo u olovci. Nije mi jasno, zašto si uvijek počimao nove priče a znao si da ih nećeš objaviti, da si nešto završio možda bi se našao netko i objavio. Ovako sav taj veliki trud i ništa!? Postoji li mogućnost da se nekima od tih stripova ipak vratiš i završiš ih?
     – To je pitanje o onome di sam i tko sam. Ili bolje, kako me ti vidiš, a i drugi. Mnogi su me gledali svih ovih godina, ali me nisu baš vidjeli. Kažu, nismo imali što.
     Bilo je toga masu. Neoplođeno nije moglo čekati, već je prepuštalo mjesto novoj i novijoj ideji. I sve su legle na papir. Neka više, neka manje. Papir trpi sve.
     Samim činom uroda tolikih ideja, držim vlastitim uspjehom i svojim stripom, bez obzira kako svi vi to vidjeli i imenovali, to nije moj problem, ustvari, to je jedna te ista priča koja se ponavlja, tone i ponovo rađa u drugačijem rukopisu. To je moj višak života. I to neloš.
     Mislim da je vrijeme da završim taj tridesetogodišnji projekt i da se ljubav metne u korice. Ako je vjerovati starim Latinima, vrhunac ljubavi mora biti u koricama (vagina lat. znači korice – op. A.). Jednom je jedan kolega rekao, Ćurin će prije u kurac nego u korice. Epa, korice su na vidiku.
Pričekajmo još malo, pa da o tome zborimo glasno. Može?

     ■ Naravno, pa valjda smo se dogovorili!? Možda ipak da otkriješ nekoliko detalja o tom kosturu koji počinje izlaziti iz ormara. Sada samo kratko, a na kraju ovog razgovora ćemo detaljnije. Slažeš se?
     – Ala da. Kako sam i rekao Alex de Campi, nije mi vrijeme stariti po tuđim scenarijima pa sam se prihvatio jednog vlastitog projekta, stripa započetog 2005., a prekinutog baš zbog istoimene Alex i njezinog Conformiste i Lune Moth. Priča je to složena od niza obračuna s vlastitom strip prošlošću i obraćanja istoj. Tako da se tu javljaju, kao protagonisti, i razni strip junaci i njihovi autori. Svjetski i domaći, kao Andrija Maurović, naprimjer.

     (nastavit će se)


(Interview je originalno objavljen pod naslovom:
Alem Ćurin - Strip kao višak života,
„Kvadrat“ br. 26, Bizovac, studenoga/novembra 2012)

Press: SKC BGD

Press: Svet stripa

     Konkurs za kratki strip

     Zainteresovani autori svoje radove mogu poslati do 30. juna 2013. godine, a pravila su sledeća:
1. Konkurs je potpuno otvoren po pitanju teme i žanra, kao i tehnike i stilskog izraza.
2. Pravo učešća imaju autori svih uzrasta.
3. Radovi takmičara mlađih od 15 godina biće žirirani nezavis-no od radova starijih učesnika.
4. Rad može biti delo jednog autora ili više njih, a jedan autor može predati više radova.
5. Priče moraju biti kompletne, a radovi mogu biti iz 2011, 2012. ili 2013. godine, u obimu od 1 table do 8 tabli.
6. Stripovi koji su nagrađivani na drugim konkursima, a poslati su i na ovaj konkurs – neće biti žirirani.
7. Uz radove, autori treba da pošalju i svoju biografiju ili, ako je više autora radilo na stripu (crtež, scenario, kolor), biografiju svih autora pojedinačno, po sledećim stavkama: funkcija autora (crtež, scenario, kolor…), ime i prezime, datum i mesto rođenja, adresa stalnog boravka, broj mobilnog i fiksnog telefona, adresa elektronske pošte, naziv rada, tehnika i godina nastanka dela.
8. Svi radovi treba da budu prilagođeni objavljivanju na A4 for-matu.

     Po okončanju konkursa, najbolje ocenjeni radovi biće objavljeni u reviji Kiša broj 9. Pored toga biće organizovana i izložba svih pristiglih radova na Međunarodnoj strip konferenciji "Kragujevac, godine treće".

     Radove slati isključivo u digitalnom formatu, u rezoluciji od 300dpi i većoj, na adresu svetstripa@gmail.com.
Na istu adresu možete da nam se obratite i ukoliko budete imali bilo kakvih pitanja.

     Pobedniku konkursa darivaće se plaketa Branko Plavšić.

     Budžet ovog projekta je ograničen, što znači da SVET STRIPA nije u mogućnosti da autorima dodeli novčanu nagradu za pobedu na konkursu, kao ni za objavljivanje u Kiši, ali za sve objavljene radove biće obezbeđen autorski primerak, a postoji i mogućnost stalnog angažmana u reviji.

     S poštovanjem,

     SVET STRIPA

Piše: Marko Stojanović

     Leskovačka škola stripa "Nikola Mitrović Kokan" koja radi u okviru Leskovačkog kulturnog centra organizovaće ove godine po jubilarni, petnaesti put manifestaciju "Balkanska smotra mladih strip autora". Manifestacija će se odigrati 28-30. juna 2013. godine u prostorijama Leskovačkog Kulturnog Centra i Narodnog Muzeja u Leskovcu.

     Smotra će i ove godine biti nagradna, pa će najbolji u kate-gorijama mladog strip crtača, ilustratora, strip scenariste i strip teoretičara na prostoru Balkana dobiti plakete sa likom Nikole Mitrovića Kokana, a dodeliće se i četiri dodatne diplome u sve četiri kategorije... Diplomu će dobiti i najbolji debitant, a dodeliće se i plaketa za doprinos srpskom stripu, čiji će dobitnik biti predsednik tročlanog žirija za dodelu ostalih priznanja. Svi pristigli radovi biće izloženi u velikoj galeriji Leskovačkog Kulturnog Centra u Leskovcu i njihovi autori će autori dobiti zahvalnice za učestvovanje na smotri kao i biti pobrojani u katalogu koji će svaki učesnik dobiti. U sklopu same manifestacije koja će trajati tri dana, održaće se brojna predavanja, javni čas crtanja u holu Kulturnog Centra, pro-jekcije animiranih, igranih i dokumentarnih filmova, promocija nekoliko strip časopisa (iz zemlje ali i iz inozemstva) i knjiga o stripu, a biće neizostavno i tribina, javnih intervjua te okruglih stolova.

     Što se propozicija za učestvovanje u takmičarskom delu tiče, one su sledeće: pod terminom mladi autor podra-zumevaju se oni autori mlađi od trideset godina, i svi koji ispunjavaju taj osnovni uslov slobodni su da svoje radove u bilo kojoj od četiri kategorije podnesu na uvid žiriju, ili kao materijal za izlaganje (izlagati mogu i stariji autori, ali oni neće ući u konkurenciju za dodelu nagrada). U kategoriji ilustracije moguće je konkurisati kako ilustracijom u boji, tako i crno belom ilustracijom, a strip scenarije i teorijske tekstove treba slati otkucane u programu word, ili pak podneti gotove i završene stripove koji su po scenarijima nastali. Može se učestovati sa neograničenim brojem radova, i u pitanju ne moraju biti gotovi, kompletni stripovi, kao ni oni koji su rađeni specijalno za Balkansku smotru. Jedini uslov je da dati radovi nisu već podnošeni i izlagani na nekoj od prethodnih Balkanskih smotri.

     Ovim se upućuje i poziv za učestvovanje svim mladim strip autorima, školama i radionicama stripa koje deluju na prostoru Balkana; Leskovačka škola stripa će se potruditi da bude što je moguće bolji domaćin svim gostima.
Važna napomena: Radove treba slati na sledeću adresu:
     Škola stripa „Nikola Mitrović Kokan“
     Leskovački Kulturni Centar
     Trg Oslobođenja 101
     16000 Leskovac

     najkasnije do 10. juna 2013. godine. Originali su poželjni, ali je moguće slati i kvalitetne kopije i printove, kao i skenove u 300 DPI na adresu balkanska.smotra.stripa@gmail.com gde je moguće dobiti i dodatne infomacije.

Press: Grrr!Program

     GRRR!PROGRAM 01.06.2013. 

Novo izdanje GRRR!Programa,  tokom dvodnevnog gostovanja festivala Novo doba u Pančevu, biće održano 1. juna 2013., sa početkom u 19h, u prostoru Elektrika (ulica Radomira Putnika 7). Putem razgovora kojeg organizuju Saša Rakezić i Kulturni centar Pančeva, biće predstavljena dvojica autora iz dva različita kraja sveta. To su američki strip crtač, illustrator i predavač David Lasky (inače gostujući umetnik Elektrike, čiji je rad izložen u pančevačkom Holu gradske uprave), i francuski umetnik i izdavač Jean-Jacques Tachdjian alias El Rotringo.
     David Lasky dolazi iz Sijetla, neoficijelne prestonice savremenog američkog stripa. Radovi ovog autora zastupljeni su u brojnim časopisima i publikacijama, počev od (danas nepostojećeg) magazina Pulse, izdanje Tower Records, u kojem je tokom devedesetih Lasky objavljivao svoje strip-eseje na temu poznatih muzičara, do radova objavljenih u časopisu Kramers Ergot i u važnoj antologiji Best American Comics. U svom strip serijalu Boom Boom, on se poduhvatio različitih eksperimenata u stripu, među kojima je možda najbizarnji biografija Džejmsa Džojsa nacrtana u stilu superherojskih stripova kakve je kreirao Jack Kirby! David Lasky je autor i zanimljivih autobiografskih beleški u stripu, poput svog dnevnika u vreme kada se bavio isporukom hleba (za časopis City Arts), ali je takođe učestvovao u kreiranju edukativnog stripa o gripu, izdanje Ministarstva zdravlja države Vašington. Do danas najambiciozniji poduhvat ovog autora jeste strip novela “Porodica Karter – Ne zaboravi ovu pesmu”,  u saradnji sa scenaristom Frankom M. Youngom (izdanje izdavačke kuće Abrams, 2012.). Ovaj strip, koji je dobio dve  nominacije za nagradu Eisner, zapravo je životna priča porodice Karter, iz ruralne Virdžinije, ljudima iz naroda koji su postali prve zvezde kantri muzike, objavivši veliki broj ploča koje su se prodavale u milionskim tiražima između 1927. i 1944. godine, i zatim jednostavno nestali sa scene kada im je sve to dosadilo, tako da su danas prilično zaboravljeni, iako su uticali na značajne izvođače kao što su Woody Guthrie, Bob Dylan ili El Hank Williams, kao i na folk rivajval šezdesetih u celini. 

     El Rotringo je u svom rodnom Lilu samostalno objavljivao nezavisna izdanja i fanzine koji su još osamdesetih imali internacionalni karakter, možda po prvi put na jednom mestu okupivši neka od najznačajnijih imena evropskog i američkog alternativnog stripa. Njegov časopis, na ogromnom formatu - Sortez la chienne, koji je započeo sa izlaženjem 1986., najavio je jedan nov pristup u  francuskom i evropskom stripu: eksperiment sa formom i sadržajem. Nakon što je časopis prestao da izlazi 1993. godine, El Rotringo je nastavio da objavljuje nezavisna izdanja putem svojih edicija pod nazivom "La chienne". Takođe se bavi organizovanjem izložbi i radionica, kao i vlastitim umetničkom produkcijom, radom na stripu i grafičkim tablama.

Press: Drugi ugao

    2. STRIPITI pred vratima

     U Sarajevu se od 29.5. do 31.5. po drugi put održava festival devete umjetnosti STRIPITI Fest 2013. U nešto skromnijem izdanju, zajedno sa našim partnerima Goethe Institutom i fondacijom CURE, udruženje “Drugi ugao” vam predstavlja dvije gošće sa iznimno zanimljivim strip izričajem: Martinu Peters (iz Njemačke) i Sonju Gašperov (iz Hrvatske).

     Martina Peters je rođena 3.4.1985. godine u Dusselforfu, gdje još studira komunikacijski dizajn na Univerzitetu primijenjenih znanosti. Od 2004. godine bilježi uspjehe na razvijajućoj njemačkoj manga sceni sa naslovima kao što su KAE, e-Motional, i trilogija Lilientod. Međunarodno je poznata po mangi koju objavljuje besplatno na internetu na engleskom, Ten.

     Sonja Gašperov je rođena 1982. godine u Splitu, gdje i danas živi i radi kao asistent na Umjetničkoj akademiji. Nakon prvih uspjeha kratkim stripovima na internetu, posljednjih tri godine reda uspjeh za uspjehom: nakon što je uvrštena u prvu antologiju ženskog stripa na ovim prostorima (Ženski strip na Balkanu, 2010), objavljuje dvije knjige u svom možemo već reći Vučine ciklusu: Vučine (2011) i Vučine: Nasljednik (2012). Do kraja godine će izaći i treća knjiga u ovom ciklusu, a prve kadrove iz tog stripa će predstaviti i na maloj izložbi u Sarajevu.

     Festivala otvaramo u Goethe Institutu u Sarajevu
     (Bentbaša 1a) gdje svi zainteresovani od 19.00 sati mogu poslušati prezentacije i učestvovati u diskusijama na teme:
    “Kultura stripa” Vahidina Preljevića;
     “Jezik stripova” Ismara Hačama;
     “Kako se rađaju moji stripovi” Martine Peters; i
     strip-forum sa Vahidinom Preljevićem, Emirom Pašanovićem, Martinom Peters, Sonjom Gašperov na temu “Žene u svijetu stripova”.

     Goethe Institut će takođe predstaviti izložbu i knjigu stripova nastalih na radionicama sa mladim autorima koje je 2012. godine vodio Filip Andronik. Knjiga i izložba nose naziv “Bilo jednom u 21. stoljeću...”.

     Druge večeri ćemo u 18.00 sati otvoriti šestu Izložbu bh. strip autora i autorica u Sarajevskom ratnom teatru (Gabelina 16), gdje ćemo ujedno i proglasiti pobjednike ovogodišnjeg nagradnog konkursa “Parodija”. Na izložbi će učestvovati 27 autora sa 100 tabli stripa, od čega je preko 30 parodija. Izložba bh. stripa će trajati do 6.6.

    Treći i ujedno posljednji dan festivala obilježavaju otvaranje izložbe i razgovori sa Sonjom Gašperov u art kinu KRITERION (Obala Kulina Bana 2). Ona će od 18.00 sati razgovarati o svojim stripovima i svima zainteresiranim dijeliti potpise na svoje knjige Vučine.
     Poslije Sonje, od 22.00 sata takođe u Kriterionu imamo i Stripiti Party uz Audio InFunktion, kojim ćemo zatvoriti festival. Svi koji vole stripove ili se samo vole oblačiti u neobične kostime su pozvani da dođu odjeveni u najdražeg strip junaka/junakinju.
__________
Više informacija o aktivnostima za vrijeme festivala zainteresirani će moći pronaći na web stranici Udruženja
www.drugiugao.org,
na Facebook stranici www.facebook.com/2ugao ili
putem e-maila na drugiugao@gmail.com.

Piše: Miroslav Marić

     Čačanski časopis GRADAC, nastavljajući da bira uvek interesantne i intrigantne teme, svoj trobroj 185’186’187 posvećuje Andriji Mauroviću (ulazi u štampu ovih dana!).

     Podsetimo se da su prethodna tri broja posvećena stripu bili temati o Mebijusu, Pratu i Bilalu. Priređivač ovog trobroja je Zdravko Zupan što garantuje značajan i interesantan materijal sakupljen i obrađen sa posebnom ljubavlju, znanjem i odgovornošću prema čitaocima. Na 250 stranica bogato ilustrovanog teksta (preko 200 ilustracija) među kojima je poseban tabak od 16 stranica samo sa ilustracijama nalaze se uglavnom najvažniji eseji koji se bave Maurovićevim stvaralaštvom, ali i neki koji se ovde javljaju po prvi put i koji će kasnije ulaziti u druge zbornike, zatim intervjui, sećanja, analize... Autori kao što su: Rudi Aljinović, Slavko Draginčić, Frano Dulibić, Franjo M. Fuis, Darko Glavan, Vera Horvat Pintarić, Ranko Munitić, Veselko Tenžera, Bogdan Tirnanić, Mata Bošnjaković, Bojan M. Đukić, Veljko Krulčić, Ješa Denegri, Slobodan Šijan, Dragoslav Jovanović, Saša Rakezić, Vasa Pavković, Zorica Jevremović, Marko Stojanović, Živojin Tamburić, Pavle Zelić i dr. svako na svoj način odgonetaju tajnu zvanu Maurović koja, kako vreme odniče, dobija uvek po novi veo tajnovitosti. Posebna pažnja ukazana je likovnim prilozima koji prate tekst i podupiru ga na najbolji način. Verujem da će mnogi čitaoci deo ovog materijala videti po prvi put, a nešto u potpuno novom sjaju. Ako uopšte postoji među ljubiteljima stripa neko ravnodušan prema Starom Majstoru, ove stranica će mu doneti izuzetne trenutke u samom čitanju, ali pomoći da shvati svu Maurovićevu veličinu. Zupan se postarao da posebnu pažnju skrene na neverovatnu količinu ilustracija vrhunskog kvaliteta koje ja Maurović uradio i koje se, rasute na sve strane, olako previđaju u analizama njegovog rada.
          U uvodnom tekstu Zdravko Zupan ovaj temat preporičuje i sledećim rečima: „Andrija Maurović je, van svake sumnje, jedan od najupečatljivijih i najsamosvojnijih autora stripa u istoriji devete umetnosti. Iako je na sebe skrenuo pažnju početkom dvadesetih  godina prošlog veka, interesovanje za ovog likovnog umetnika otpočelo je pet decenija kasnije kada je po prvi put ukazano na njegov značaj i veličinu u oblasti stripa ne samo u lokalnim, nego i u svetskim okvirima. Od tada njegove 'crtane priče' postaju predmet interesovanja kritičara i istoričara umetnosti i stripa. Ako je svojevremeno Bern Hogart nazvan Mikelanđelom stripa, a Milton Kanif upoređivan sa Rembrantom, onda bi Andrija Maurović s punim pravom mogao da ponese epitet Dostojevski stripa budući da je, zahvaljujući izvanrednom daru zapažanja i neobičnoj moći uživljavanja, uspevao da pronikne u najtananija psihološka stanja svojih junaka dajući im uverljivost kao ni jedan drugi crtač pre i posle njega“.

Autor: Simon Vučković

povratak na vrh

Piše: Neven Misaljević

     Drugo izdanje "Stripnjak - Graphic Books Edition"
     "Glimpses of Comfort - collection of comics
     about obsessions, freedom and romance"
     Scenarij: Ella Gall
     Crtež: Kostja Ribnik
     Engleski jezik, 58 stranica, A5 crno-bijelo/grejskala, kolor naslovnica
     Sarajevo, maj 2013.

     Stripnjak Indie Comics (BiH) predstavlja svoje drugo izdanje "Glimpses of Comfort - collection of comics about obsessions, freedom and romance"koje je i strip album prvjenac autora Elle Gall i Kostje Ribnika. Ova knjižica na 58 stranica kronološki predstavlja njihove zajedničke kratke stripove koji su nastali od februara 2012 do aprila 2013 i izlazili kao web stripovi.
     Također, iako su priče smještene u različite "dimenzije, svjetove i godišnja doba", one govore govore o nekoj vrsti univerzalne kritike dominantnih formi u suvremenom društvu liberalne demokracije.

     “...this comic book does not, as it might seem, glorify the autistic sensibility or the ultimate adequacy of the cognitive interiority, but it offers a critique of the dominant forms of emancipation in modern liberal democracy.” - Isječak iz pogovora, napisao Šefik Tatlić

     Isto tako u ovoj kolekciji kratkih stripova možemo vidjeti i zanimljivu promjenu u crtačkom stilu Ribnika kojeg ne bi trebali nazvati "napretkom" ili slično već nekom vrstom pojednostavljenja crteža od isprekidanih grubih linija i jednostavnih panela (koji podjećaju na Alana Forda, dva simetrična horizontalna panela po tabli) do stila koji je postajao više "ligne claire" sa čistim crnobijelim kontrastima, solidnim bojama i eksperimentiranjem sa tehnikama u mnogo kompleksnijim strukturama rasporeda panela. 

     Ella Gall i Kostja Ribnik su prilično nova imena ali djeluje da poprilično ozbiljno pristupaju svojim stripovima i može se solidno reći, obzirom da se stripovima bave tek jednu godinu, da su ostvarili jedan prilično dobar rezultat i unijeli svježinu na domaću strip scenu.

     Ova knjiga također se može čitati online ili besplatno skinuti u PDF verziji (ili donirati) na www.kostjaribnik.com/ ili naručiti štampana verzija na istoj ili preko izdavača stripnjak.zvukovina.com/ ili pronaći na štandu sa domaćim izdanjima drugog Stripiti strip festivala koji se održava u Sarajevu od 29. do 30 maja drugiugao.org/ .

Piše: Ilija Bakić

     OKLOPLJENI GVOZDEN PONOVO UZLEĆE
     - Povodom filma “Iron Man 3”

     U rutinskim poslovima korporacijske industrije zabave nema mesta improvizacijama. Zacrtani planovi se moraju sprovoditi jer iza njih leže temeljne (i skupo plaćene) analize interesovanja publike i očekivanog ostvarivanja profita. Lista proizvoda koji će biti izbačeni na tržište utvrđena je za nekoliko godina unapred i ima se revnosno sprovoditi – revizija plana moguća je samo ako proizvod ne ostvari ni minimalno procenjenu zaradu. Imajući u vidu sve iznete pricipe, odnosno u skladu sa njima, na red je došlo unapred zakazano objavljivanje-prikazivanje novog, trećeg filma o Gvozdenom čoveku, tako reći Gvozdenu, nastavak sage o još jednom od super momaka iz Marvel ergele. Bosovi te kompanije zaključili su da ovaj lik i dalje ima prođu kod konzumenata pa su naložili izvođenje radova na novoj porciji šarenih a pokretnih slika. Izveštaji sa bioskopskih blagajni tvrde da je primijerna nedelja “Gvozdena 3” bila vrlo uspešna što bi trebalo da garantuje dobar profit.

     Pomenuti Iron Man (kako to Irony – ironično zvuči) jedan je iz druge lige super heroja, ištancan na temeljima ranijih iskustava sa ovom branšom strip heroja. Guru super momaka, Sten Li, smislio ga je i lansirao 1963.g, uz pomoć Larija Lajbera koji je ideju praktično skockavao u priče te u grafičkom izvođenju Dona Heka i legendarnog Džeka Kirbija. Elem, kako to i priliči, glavni junak je ingeniozni inženjer, uspešni biznismen i švaler, Toni Stark, koga kidnapuju kriminalci, na čelu sa zlikovcem Vong Čuom, sa namerom da ga nateraju da im stvori moćno oružje za, kako se to lepo kaže, masovno uništavanje. Stark, uprkos teškim ranama koje je zadobio prilikom otmice (zbog čega mora da nosi specjalnu magnetnu ploču na grudima da bi sprečio šrapnele da stignu do srca i ubiju ga), počinje da radi ali na moćnom oklopu u koji se uvlači, pobeđuje loše momke i spasava se. Famozni oklop puca, leti i izvodi još 100 čuda, kad to njegovom vlasniku i šoferu zatreba. Oklop je eventualni ključ i za samo ime heroja pa bi se on mogao krstiti i kao Oklopnik. Stark i njegova kompanija uspešno nastavljaju da proizvode vojnu opremu što je bilo jako interesantno tokom takozvanog Hladnog rata Amera i Rusa; kasnije je težište bačeno sa ideoloških konfrontacija na teren organizovanog kriminala i terorizma. Navodna Lijeva ideja je bila da stvori junaka koji je kapitalista u vojnom biznisu - što je bilo omraženo među mladim čitaocima - i da ga prikaže kao duhovitog momka koji ima ljudsku manu da voli žene (po ugledu na ekscentričnog milionera Hauarda Hjuza) a da se iza svega toga krije plemeniti borac za pravdu (koji je žestoki antikomunista i nema milosti prema Crvenima - Li se kasnije pokajao zbog ovako jasne doktrinarne politizovanosti).

    Za čitaoce koji su godinama pratili Oklopnikove avanture Lijevo pojašnjenje teško da “pije vodu” jer je heroj toliko mutirao da je nemoguće prepoznati osnovne ideje zbog kojih je stvoren (ako ih je uopšte bilo). Iako je Gvozdeni imao svoj samostalni strip serijal, svoje redovne pomagače i neprijatelje (najljući je biznis takmac industrijalac Džastin Hamer, koji protiv Starka angažuje buljuke običnih ali i bizarnih kriminalaca), nikada nije bio u vrhu prodaje ali se ipak šlepovao; Gvozden je bio popularniji kao deo super tima takozvanih “Osvetnika”, koji su delili Pravdu širom sveta i svemira. U samostalnom životu Stark/Gvozden/Oklopnik je prolazio kroz razne faze, čak je bio i alkoholičar; u okviru super-benda “Osvetnici” bio je vredan član, nenametljiv, funkcionalan i požrtvovan. Gvozden, ako ćemo pravo, i nije pravi super heroj odnosno nije prirodno rođeni heroj; on je genijalni naučnik koji stvara superiorne mašine iza kojih se, kao maski, krije. Po ovim karakteristikama liči na heroja iz suparničkog tabora - na Betmena iz DC carstva. Kao i njegov model, žene ga obožavaju; priča je da su Iron Menu uglavnom pisale žene (ne devojke) i to vrlo vatreno - biće da im je imponovala njegova tajanstvenost i otresitost (ili bogatstvo?).

     Kako su prolazile decenije izlaženja stripova o Gvozdenu tako je on, kao i svi Marvelovi heroji, mutirao u raznim pravcima i na razne načine. Svaki sledeći “vodeći scenarista” dodavao je nešto novo, smatrao se pozvanim da menja osnovnu priču, zapliće i raspliće (tako je Gvozdeni uspeo i da se stvori “živi oklop” koji je pogodniji za nošenje ali i da se posvađa sa istim jer je oklop, zahvaljujući svoj sili tehnologije i kompjutera u sebi, počeo da sebe doživljava kao samostalnu osobu), odnosno povezuje ovog junaka sa ostalih super Marvel herojima (da bi izgrebao malo tuđe slave za svoj proizvod); Oklopnik je ne samo direktno gostovao kod kolega već su i sofisticirani i ubistveni proizvodi “Stark industrije” stizali u arsenale proslavljenih boraca tajanstvene organizacije “Š.T.I.T” ili organizacije mutanata “X ljudi”. Sve veze i vezice vrlo je brzo bilo nemoguće pohvatati jer su se kroz šarene sveske sabirale babe i žabe, kršila pravila i odustajalo od bilo kakve doslednosti. Na sreću strip proizvođača, svaka nova generacija klinaca pratila je super junake bez predznanja pa su sve prethodne brljotine ostajale skrivene od radoznalih očiju.

     Kako bilo da bilo, Gvozdeni Oklopnik je već četiri decenije odrađivao svoju uloge junaka B klase odnosno nebitnog člana “Osvetnika” kada je na njega došao red da se pojavi na velikom platnu, u sklopu Marvelove akcije izvlačenja para iz bajatih franšiza. Prvi film iz 2008.g. sasvim je dobro prošao, zahvaljujući i vragolanskoj glumi Roberta Daunija Juniora. Nastavak je došao 2010.g. a sada je, za Gvozdenov 50. rođendan, na redu treći deo. U međuvremenu Stark/Gvozdeni se pojavio kao pomagač u “Neverovatnom Hulku” (2008) odnosno u “Osvetnicima” iz 2012. I dok ga je veliko platno htelo, kompjuterske video igrice nisu mu se posrećile pa ga na ovom polju, za sada, nema. No, strip sveske redovno izlaze, filmovi takođe pa za ovog momka nema odmora. Zainteresovanima i zaludnima nudi se, eto, nova porcija avantura pa ko voli...

     (2013)

Press: Veseli četvrtak

Zagor #70: Ujed zmije piše: Luigi Mignacco crta: Marcello Mangiantini Izdavač je Beoštampa-Grafart iz Beograda, edicija Veseli četvrtak. Sva pitanja i sugestije na: redakcija@veselicetvrtak.com Veću sličicu naslovne strane možete videti na Facebook stranici Strip vesti!!!

Autor: Franja Straka

Franja Straka putem interneta distribuira Samonikli korov strip
koji možete besplatno da dobijate ako mu se javite na email.

Press: Strip vesti

     4. Festival nesvrstanog stripa Novo Doba 2013.

     LJUBAV NE PRESTAJE / LOVE NEVER ENDS

     Od 28. maja do 2. juna u Beogradu i Pančevu održava se četvrti po redu festival nesvrstanog stripa, grafike, zvuka, muzike i videa.

     Izložbe, koncerti, radionice i ostala dešavanja odvijaće se u Beogradu u CZKD-u, Kulturnom centru Rex, Inex Filmu, Drugstore-u, Kulturnom centru Grad, te u Pančevu u Galeriji Elektrika, Istorijskom arhivu grada Pančeva, Domu omladine Pančeva.

     Iz obilatog programa izdvajamo: izložbu Dunje Janković, strip eksperimentatorke iz Hrvatske; izložbu Borisa Pramatarova, mlade nade bugarske scene; eksperimentalno muzičko veče ostvareno u saradnji sa beogradsko-belgijskom izdavačkom kućom No Basement Is Deep Enough; gostovanje portugalske ekipe Oficina Arara/Buraco; izložbu veterana francuske underground scene Jean Jacques-a Tachdjiana i njegove izdavačke kuće La Chienne; otvorenu radionicu video manipulacije u organizaciji Izvanrednog Boba Miloševića i uz gostovanje Line Rice i FŠK-a iz Ljubljane; radionicu pokretljivih skulptura i instalacija od metala kolektiva Karkatag, te obavezne radionice stripa i pijacu stripova, knjiga, fanzina i umetničkih tvorevina u Inex Filmu.

     Po običaju, festival prati obiman štampani katalog, ljubavni spomenar, sa sve četiri strane sveta, knjiga od marcipana sa mirisom bugarske ruže u kombinaciji sa rumunskim prolećem.

     Kao i uvek svi programi su slobodni i besplatni, lepi i potresni.

     Više informacija i kompletni program ovogodišnjeg festivala naći ćete na:
     www.novodobafestival.net

     i na našoj facebook stranici:
     www.facebook.com/NOVODOBAFESTIVAL

     Program festivala možete preuzeti OVDE.

Autor: Goran Milenković

povratak na vrh

Piše: Strip vesti

     STRIPBURGER AT THE FORMULA BULA FESTIVAL IN FRANCE!

      Saint-Ouen (Paris, France),
     May 23th to 26th, 2013

     The 2nd international comix and grafic arts festival Formula Bula will take place on 23th - 26th of May 2013 in Saint-Ouen (Paris, France). The festival is organized by Ferraille Productions and presents contemporary comics alongside classics.

     Many renowned comics artists from different countries (such as Argentina, Brazil, Sweden, USA, France) will take part in the festival, also a longtime friend of Stripburger Peter Kuper and a legendary American underground comics creator Kim Deitch, among others.

      Stripburger will participate on the festival with an exhibition of prints, a screening of the animated film Stripburger in Motion (director: Boris Dolenc), a comic jam session and a stand with a vast amount of comics goodies. Stripburger will be represented by comics authors and Stripburger editors David Krančan and Domen Finžgar.

Piše: Žika Strip

     Novi sajt  - www.modestycomics.com

     Obaveštavamo naše autore i ljubitelje stripa da smo upravo pokrenuli veb sajt sa besplatnim stripovima za čitanje na engleskom jeziku.

     Želja nam je da na ovaj način predstavimo autore i stripove sa naših prostora (a i šire) globalnoj čitalačkoj publici koja se služi engleskim jezikom. Predviđeno je da sajt bude i interaktivna platforma za saradnju autora i čitalaca.

     Pozivamo čitaoce da pogledaju stripove, da se regi-struju i ostave svoje komentare i time pomognu autorima u njihovom daljem razvoju.

     Pozivamo autore da nam se jave u vezi sa besplat-nom prezentacijom njihovih radova na našem sajtu. U slučaju značajnog interesovanja od strane čitalaca, ponudićemo autorima da objavimo i prodajemo njihove stripove u elektronskoj i/ili papirnoj formi, originale i druge memorabilije, kao i da sve to ponudimo drugim kompanijama.

     Javite se sa pitanjima na adresu office@modestycomics.com

     Nadamo se da ćete uživati u čitanju stripova sa kojima otvaramo ovaj sajt.

     Žika i Tijana Tamburić

Piše: Strip vesti

     SVETA JEZA V RDEČIH REVIRJIH

     razstava, stripalbum
     besedilo: Vinko Möderndorfer
     strip, objekti, instalacije: Lenka Đorojević, Neža Jurman, Marko Kociper, Marko A. Kovačič, Rok Mohar, Matej Stupica, Andrej Štular, DK
     glas in zvok: Miha Zadnikar, RV Maček, Arnold Marko, Rok Kušlan, Rainer Franci

     ODPRTJE RAZSTAVE SVETA JEZA:
     čet., 23. maj 2013, ob 18.10 (do 26. maja 2013, 10.00-20.00)

     »Tistemu, ki nima nič, je treba vzeti tudi to! Tisti, ki ima vse, naj ima še več! To sta gesli minulih dveh desetletij. Dvajset let!! Moji lubi Slovenci!!«
     Razstava Sveta jeza je zasnovana na pesmi v prozi Sveta jeza. Pridiga, ki jo je Vinko Möderndorfer spisal novembra 2010 za Sobotno prilogo dnevnika Delo.
     Sveta jeza je literarno-vizualna kritika sodobne slovenske družbe, oblastniških struktur in pohlepnosti. Sveta jeza je študija aktualnega stanja stvari, konkretnih socialnih in političnih razmer, je zgodba o padcu moralnih in etičnih vrednot in poziv k združevanju za prostost sveta.
     Sodelujoči avtorji so vsak na lasten način, z lastnim avtorskim pristopom in tehniko, vizualno in/ali zvočno interpretirali in nadgradili Möderndorferjevo Sveto jezo.
     Pesem v prozi je Marko Kociper, strip avtor, preobrazil v stripovsko pripoved in vizualno še dodatno začinil literarno že tako sočen prikaz družbenega stanja. Stripovski album Sveta jeza na 32 straneh povzame in interpretira Möderndorferjevo pridigo. V vlogi pripovedovalca, pridigarja, nastopa Jazbec, s katerim smo se že dodobra spoznali v prejšnjih Kociprovih stripih. Dinamiko pripovedi v sivih tonih je tokrat soustvarjajo celostranske ilustracije, album pa je v Kociprovem stilu prežet s satiro.
     Objekt multimedijskih umetnikov, Marka Kovačič in Andreja Štularja, prikazuje sodobno družbeno situacijo, skozi katero se zrcali preteklost. Skulptura Neže Jurman, absolventke kiparstva, opozarja na položaj kulturne produkcije, skulptura Roka Moharja pa problematizira delo. Tudi Matej Stupica, absolvent ALU, s svojo instalacijo Cikel Prekernih, sestavljeno iz Rogovih koles, mehaniziranih v ciklično konstrukcijo, izpostavlja problematiko (prekernega) dela in z njim povezanega socialnega položaja in bivanja. Inštalacija s svojo cikličnim gibanjem pooseblja vlogo prekernega »delavstva« in cikličnost sistema, ki danes z jutri povezuje v negotovosti. Lenka Đorojević bo v prostorsko inštalacijo vpela svoja razmišljanja o absurdnem konfliktu, golem življenju, mikrosužnjih, kulturnem objektu in političnem subjektu, praznem prostoru znotraj turbokapitalističnega umetniškega dela. DK pa bo s svojim objektom prikazal, kjer zares vre.
     Sveto jezo so v zvočno podobo prenesli: Miha Zadnikar, RV Maček, Arnold Marko, Rok Kušlan in Rainer Franci.

     Za prostost sveta!
     Vsaka podoba z resničnostjo je zgolj resnična!

    Razstava je bila prvotno prikazana novembra 2012 v galeriji Alkatraz na Metelkovi.

Vizualni material za novinarje je na
www.ljudmila.org/stripcore/press/sveta_jeza/

Piše: Vjekoslav Đaniš

     ALEM ĆURIN INTERVIEW - EGOSTRIPER 7

     ■ Tvoje ilustracije su vrlo kompleksna djela sa zgusnutim porukama i ponekad čitalac treba jako dobro razmisliti da bi te mogao pratiti. Kako nastaju? Pročitaš li uvijek kompletan tekst koji trebaš ilustrirati i koliko ti obično treba da bi dobio ideju? Ilustracije ti ponekad imaju naraciju poput pravog stripa i rađene su sekvencijalno. Koliko vremena provodiš realizirajući jednu složeniju ilustraciju?
     –Već sam ti već ponešto odgovorio na to pitanje, ranije u vezi Jergovića. Dakle, sve moje ilustracije imaju egidu THINK INK; drugim riječima, to je igra riječi. Egidu možeš čitati kako piše think ink ili pak kao thinking, jer sve su moje ilustracije, uspješno ili neuspješno, promišljanje na zadanu temu. Ako već ja mogu misliti, zašto ne bi i konzument malčice zastao razmišljajući. Čitatelju namjerno ne dopuštam da me ovlaš preskoči.
     Bilo mi je komično kada su Ameri oduševljeno dočekali Ilića kao ilustratora koji misli. A šta drugo ima raditi novinski ilustrator već da misli svojom glavom, da mentalno upregne momentalni talent za izvršenje zadatka.
     Svim tjednicima, s kojima sam surađivao ili surađujem, aktualnost je obavezno tematsko gorivo, tako da nije bilo, niti ima, slobodnog hoda.
     Tekstovi su pristizali dan dva prije ded-lajna a tek bi onda dopalo mene da se, u već gotovo svršenom vremenu, prihvatim ilustracije. Imao sam na raspolaganju maksimalno 24 sata, a katkada samo jednu noć. Bila ona složenija ili ne, nebitno, to zavisi od mojeg nadahnuća temom. Sve se može, ako je siva kora uredno podmazana.

     ■ Dosta si radio i plakate za splitsko kazalište. Ali ti ni tu strip nije dao mira te si na primjer plakat za Pirandellovu predstavu Čovik, zvir i kripist napravio u obliku stripa. Nisam imao prilike vidjeti nijedan tvoj plakat pa me zanima kakav je tvoj pristup ovoj problematici, koja je osnovna razlika između plakata i ilustracije?
     – Provokacija je prva stavka svakog mojeg rada jer, kako kaže André Malraux u Glavi od obsidijana, „reagiram da bi reagirali“, pa se toga i ja spontano držim već trideset i koju godinu. Bez obzira bilo to slikarstvo, skulptura, instalacija (da, i time sam se bavio), strip, ilustracija ili teatarski plakat.
                      Kazališni plakat je u službi saobraćajne provokacije. Mora slučajnom prolazniku prekinuti misao, isprovocirati ga da zastane u po riječi ili u po liza sladoleda, zamrsiti mu korake i privući ga svojim pametnim likovnim i grafičkim rješenjem te mu zabiti poruku u glavu kako bi bilo neloše, pače obavezno doći na reklamiranu predstavu.
     Teatarski plakat je medij za sebe. Najviše sam učio od fantastičkih Poljaka. Oni su primjer kako u općoj nestašici, oskudici informacija i pod ruskom političkom okupacijom kultura jedina pjeva slobodu. Bili su bitno ime na kulturnoj karti svijeta, sa svojim filmovima i grafičkim rješenjima, naročito plakata. Sada, kada su svoji na svome, nema ih nigdje. Zakurac im sloboda. Nije sloboda za svakoga! A i ovo što se danas nudi pod egidom demokratska sloboda ustvari je ekonomsko, a s time i kulturno ropstvo sveopćoj globalnoj pornopotrošnji.
     Ni kod nas nije bolje.
     Jer ako se ne uklapaš u interese medija, nisi tržišno nacionalni porno maneken – nema te nigdje, zaboravljen si i eto te domalo u sjenci kontejnera i praznih boca. Nabijem ja ovu demokraciju!
     No da se vratimo u nedemokratska vremena kada su od mene naručili plakat za Pirandellovu predstavu. Prvo rješenje smatrano je političkom provokacijom. Poigrao sam se s dalmatinskim grbom. Taj grb, za one koji ne znaju, ima na štitu tri glave risa ili lava (!!!??), očito je kupljen u 14. stoljeću na nekom venecijanskom ili germanskom heraldičkom buvljaku, no da se ne zavaravamo, i svi naši ostali heraldički znakovi, ovi hrvatski pa i šire, sve je to nabavljeno ispod stola i za siću po Europama, ništa to nije izvorno domaći proizvod.
    Daklem, poigram se ja s ta tri lava, kao čovikom, zviri i kripošću, u nekom kubističko-nadrealističkoj formi i to bi problem. Nikakve političke provokacije, nećemo politiku u našu bitigu, još nam se samo hoće da nas etiketiraju kao simpatizere autonamaša, rekli su. Uranili su deset godina. To bi tek u Tuđmanovo doba bila prava provokacija, no nema veze.
     Okej, napravim ja drugo rješenje – u formi stripa i odgovorno tijelo ga je prihvatilo bez konzultacija s intendantom. Tim strip plakatom, Split je bio izlijepljen samo jedan dan. Ovo je provokacija, nismo mi Stripoteka, mene netko ovdje zajebaje, urlao je intendant Restović kada ga je ugledao. Dao je prelijepiti bijelom kartom s v a kazališna plakatna mjesta u gradu. Taj njegov bijeli papir bio je puno veća provokacija od mojeg stripa (hahaha!...) Toliko o mojem stripu u plakatu.
     Kazališnom plakatu vratio sam se početkom devedesetih i radio za oba splitska kazališta najavna likovno-grafička rješenja punih dvanaest godina.
     Pitaš me za razliku između plakata i ilustracije. Kod ta dva oprečna medija upregnem isti plug u asfalt, dubeći brazdu u tom katranu kako bi isprovocirao sive ćelije kod promatrača. Razlika je samo u slobodi izričaja. Kod plakata ipak moram paziti da se s javnog gradskog mjesta obraćam šetačima, da tu ima i djece, te raznovjernika i praznovjernika, moram biti koliko toliko, famazno se to danas zove, politički korektan, dok u ilustraciji ne šišam političku konkretnost nimalo, pogotovo ne u stripu. Ova današnja isforsirana tzv. politička korektnost postala je globalnom mentalnom pornografijom i najnovije ćudoredno sklonište za licemjerne hulje.

     ■ Često ističeš kako voliš neke klasične strip autore kao što su Foster, Godwin, Prentice… Zašto je onda tvoj autorski pristup sasvim oprečan klasičnom poimanju stripa kao medija?
     – Nikada nisam dobio šansu raditi redoviti strip u novinama, gdje bi se morao više manje prilagoditi tom, kako ti kažeš, klasičnom poimanju medija. U vremenu kada se još moglo, ostao sam po strani, van svih struja, kako klasičnih tako i, tada, modernih. Ostao sam za sebe i to je pravi razlog.
    Nije to bilo lako, falilo mi je toga, zaista, i nakon ovoliko godina. Zato sam prečesto znao sebe uhvatiti, u svojoj mašti, kako pregovaram s Amerikancima te da mi oni nude da, po vlastitom izboru, crtam neke njihove strip junake. Odgovor kojeg dobiju uvijek je isti: Fosterov Princ Valiant, Godwinov Rusty Riley i Raymond/Prentinceov Rip Kirby. Oni vrte glavom, kao ne može, to su klasični sindikalni te novinski stripovi, mi bi vas htjeli ukrcati u roto comic-bookvar. Sorry, kažem, ja pripadam tom klasičnom novinskom sindikatu, članarinu plaćam od četvrte godine, tako da me korice od bookovine ne zanimaju pod nikako, to je debilana, zato ako pak hoćete da vam crtam po vašem scenariju, to su jedina tri stripa koje zaslužujete od mene. Onda se oni nešto konzultiraju između sebe, vijećaju što li, te mi jedan od njih pristupi i reče, sorry, Princ Valiant je zauzet. Znam, upadnem mu ja, od kraljevića ste ga pretvorili, u zadnjih četrdeset godina, u prosjaka, vrijeme je da ga spasim. Oni umiru od smijeha. Što je smiješno, već sam ljut. Pa i to da je Rip Kirby prestao izlaziti 26-06-99, nakon 53 godine i 197 epizoda i 16692 strip-kaiša, ukinut je autorovom smrću i nema mu se nitko namjere vraćati, žao nam je, hahaha!, ostajete bez posla, nego tko vam je onaj treći, kako ste ono rekli, Godwin, nikad čuli.
     E, tu mašti gasim struju, ljut sam na sebe što se vraćam non-stop istom sanjarenju. Klasični novinski i sindikalni strip, moje gorivo dječaštva, odavno je mrtav, pojeo ga comic-book, taj paket celuloze za bukve i pilotinu. Kao što su zginuli i svi stripovi i gotovo svi autori upisani u moj kalendar odgoja. Znam to i svjestan sam te činjenice, al' ja bez tih autora ne mogu pa im se stalno vraćam. Zaklinjat ću se u njih dok me ide.
     A mene ide, hvala na pitanju, na moj način, kako drugačije. Uvijek pokušavam, u realističkom stripu, zadržati crtu klasičnog (ipak sam ja klasičar i đak klasičara), dok u isto vrije propitujem koliko mogu, u okviru vlastitih granica, rastegnuti slobodu medija i izvan katastarskih granica. Zato sam, da se ne ponavljam, radije zadržao status autora, a ne najamnika.

     ■ Da autora, ali kojem ne objavljuju stripove! Ako hoćeš biti autor za ladicu onda u redu, ali, ako moraš živjeti od stripa onda moraš i objavljivati, a ako hoćeš objavljivati onda moraš biti spreman na kompromis. Smatraš li da su Foster ili Raymond nekad, a danas Pavlović ili Žeželj najamnici?
     – Opet ti. E, i što je u tome loše?
     Objavljivat ću samo ako me žele, ako žele mene kao kompletnog autora. Jer kad god sam pregrizao jezik i pokušao crtati po tuđoj ideji, kada sam, znači bio najamnik, nego što drugo, moj je crtež prerastao i preplavio zadanu glupost od scenarija. Luna Moth vs. Comforist, za Dark Horsea, najbolji je primjer. A ovi drugi, naročito Francuzi, su se hvatali za glavu, pokušavajući me skratiti za autorsku glavu, no nisam savitljiv za pod giljotinu, jok.
     Jedini kompromis na koji sam spreman, greškom prirode, je kako se prisiliti vlastitu maštu i ideju njezinu spustiti na skromni i izvedivi nivo svog talenta. Kasno je, kasno za ikakve druge kompromise.
     Spominješ Fostera. Naravno da je odgovor pozitivan. Ne samo da je bio najamnik, nego i rob. Zato je i odjebao najamničko robovski rad na Tarzanu i stvorio vlastito čedo, kojem je bio i otac i majka, kompletan autor, strip čudo, znano kao Princ Valijant.
     A gorući talent prčevitog je Raymonda, koji dođe k'o američki Maurović, tjerao da radi istovremeno na više projekata, uglavnom autorskih, pa i kad su mu drugi pisali scenarij, ideja je bila zajednička. Bio je oslobođen plaćanja najma.
     Kakav je odnos Bore Pavlovića i njegovog scenariste Christiana Perrissina, moraš njega pitati. Fantastični Borin talent, po mome sudu, ipak je u vlasništvu scenariste i urednika.
     Danijel je Žeželj pak samostojeće drvo unutar svjetskog strip arboretuma, autorski delija kakvih je malo.

     (nastavit će se)


(Interview je originalno objavljen pod naslovom:
Alem Ćurin - Strip kao višak života,
„Kvadrat“ br. 26, Bizovac, studenoga/novembra 2012)

Press: Stripburger

     Matej Kocjan Koco:
     SKRIVNOSTNI SVET ELEMENTOV.
     Razvoj sodobne kemije v stripu.

     posebna izdaje revije Stripburger
     zbirka Republika Strip #18,
     www.ljudmila.org/stripcore/rs/
     barvna naslovnica, 112 čb str., A4-, 9 eur

     Matej Kocjan Koco je stripovski avtor in likovni pedagog, kar napeljuje na misel, da je njegova poklicna deformacija zaslužna za to, da se je odločil ustvariti poučno stripovsko branje. Njegov zadnji strip namreč ni samo gola zabava ali likovno-literarni žanr, ampak je lahko tudi uporabno in koristno pedagoško orodje. Mnogi dobro poznamo stripe in ilustracije Boža Kosa iz prenekaterega slovenskega naravoslovnega učbenika. Ker se strip nahaja na stičišču risane podobe in pisane besede, je najučinkovitejši pripomoček za karseda plastično in nazorno prikazovanje česar koli že, tudi tistih reči, ki že skoraj po definiciji nočejo v mlade razgrete glave.

     Zato je Kocov 'Skrivnostni svet elementov' dobrodošla po-pestritev učnega in poučnega gradiva za osnovnošolce in srednješolce. Ni mišljena kot nadomestek za uradno delovno gradivo, je pa odlično bralno dopolnilo za vse, ki jih zanima še kaj več, kot piše v učbeniku. Prav tako bo branje 'Skrivnostnega sveta elementov' pomagalo tudi tistim, ki jim je kemija bolj španska vas, da bi na morda drugačen način dojeli osnovne principe in zakonitosti kemije ter snovi, ki nas obdajajo.

     Strip je zasnovan na knjigi Povesti o elementih avtorja I. Nečajeva (r. Jakob Salomonovič Pan, 1906–1941), ki je bila prvič objavljena v Rusiji leta 1940. Skrivnostni svet elementov ni zgolj povest o elementih, ampak predvsem o tem, kako in zakaj so jih odkrili. Je povest o razvoju sodobne kemije, hkrati pa o kemikih ter drugih znanstvenikih, s pomočjo katerih skušamo razumeti ta svet. Brez njihovih odkritij tudi naše sodobno življenje ne bi bilo takšno, kot je. Skrivnostni svet elementov lahko beremo kot zabavno pripoved, s katero lahko vsak učitelj naravoslovja  približa kemijo svojim učencem, dijakom, študentom ... Obenem pa je tudi precej več: je hvalnica in  spomenik človeškemu Razumu, ki se trudi spoznavati in dojeti svet okoli sebe. Doba razsvetljenstva torej še ni minila, zdi se da je le obtičala v bonaci, Skrivnostni svet elementov pa je nov in svež veter v njena jadra.

     Vizualni material za novinarje je na
     www.stripburger.org/press/

Piše: Ilija Bakić

     DOBAR POČETAK (BEZ NASTAVKA)
     Strip album „Avanture u Gradu svetlosti - Iv Rokatanski“
     Lazarevića i Odanovića;
    izdavač „Rosencrantz“, Maglić, 2012.

     Pojava strip albuma „Avanture u gradu svetlosti - Iv Rokatanski“ autorskog tandema Dragan Lazarević - D. de Lazare (crtež) Lazar Odanović - Lazzaro (scenario), prijatno je iznenađenje u pomalo posustaloj domaćoj izdavačkoj produkciji; reč je o prvom izdanju nove kuće, tehnički potpuno profesionalno i kvalitetno izvedenom (odgovarajući papir, jasan otisak na kome je crno - crno a ne sivo, solidan povez), koje nudi isto takav - kvalitetan - sadržaj. Naime, između korica (koje nedvosmisleno najavljuju ono što sledi), znatiželjni čitalac nalazi ’celovečernju’ epizodu stripa o bivšem policajcu a sada taksisti Ivu Rokatanskom, koja nominalno nosi naslov „Avanture u Gradu svetlosti“, i kratku pričicu o privatnom detektivu Giletu Guliću (na francuskom njegovo ime je Gus Daie). U nastavku konzumiranja albuma, čitalac će se sresti sa malo nedoumica: prva epizoda Iva Rokatanskog, koja počinje posle nadahnutog uvoda iz pera Zorana Stefanovića i stranice sa biografijama autora, naslovljena je kao „Svedok“ i na kraju označena kao „prva epizoda“, nastavlja se, od stranice 18, u epizodu „Ključni svedok“ ali ispod naslova piše i „2. deo“. Strip nadalje teče do 41. strane gde se uspešno okončava, samo uz jedno „KRAJ FIN“ bez ikakvih naznaka o epizodi. Daljim pažljivijim razgledanjem otkriće se da je ’prva epizoda’ nacrtana 1987.g. a (verovatna) druga 1985.g. Naravno, svrha ukazivanja na ove činjenica nije cepidlačenje već nešto sasvim drugo, o čemu svedoči i poslednja stranica albuma: reč je, dakle, o anatomiji nastajanja strip junaka odnosno serijala o njemu; posle epizode „Ključni svedok“, najpre objavljene u časopisu „Oscar“ br. 1. 1987.g. snažljivi, pomalo neurotični taksista (kome u vozilo uleću svakojaki tipovi progonjeni od drugih, mračnijih tipova), pojavljivao se u magazinima „Kontejner“ i „Finesa“ a u Francuskoj u obliku kolor strip albuma. Autori su, očito sa namerom da Rokatanskom nastave život, smislili i njegovu prošlost (kao prgavo-neuredno-neobrijanog inspektora koji daje otkaz a taksi dobija na poklon). Sve je, dakle, bilo spremno za višeepizodijsko-dugogodišnji serijal koji bi zabavio publiku svojim pričama i gegovima. Ikonografija je razrađena (krimić u ’betonskoj džungli’), scena postavljena, osnovna-početna situacija zadata - na tim temeljima mogu se smišljati i razvijati nove epizode o krupnim i sitnim gangsterima i prevarantima, poterama, jurnjavama kolima po ulicama Pariza, tučama i pucnjavama te, konačno, doskočicama i nadmudrivanjima Iva sa svojim dežurnim ’pajtosima’. Rečju, serijal je osmišljen/zaokružen i spreman za realizaciju. Ipak, uprkos temeljnim pripremama i ubedljivim prvim radovima, Iv Rokatanski, sticajem okolnosti, nije uspeo da dostigne ni svoju ’prvu mladost’ a kamoli zrelost. Uprkos zanimljivoj priči koja se dobro razvija na nivou osnovnog zapleta a usput je ’začinjena’ sitnim ali dopadljivim detaljima i čistom, sigurnom, karikaturalnom crtežu, kakav se može videti samo kod talentovanih i prekaljenih strip profesionalaca, serijal o Ivu Rokatanskom nije opstao, tako da sada, danas, umesto iščitavanja 17-tog ili 21-vog albuma, kao svojevrsnu arheološku dragocenost, čitamo prvu svesku ovog stripa.

     Ništa bolju sudbinu nije imao ni Gile Gulić koji je D. de Lazare crtao po scenariju Žan-Klod Smita - Mitika. Zgode i nezgode sitne propalice koja gleda da u svakoj prilici izvuče korist za sebe (makar varao i potkradao mušterije ali i lokalnog bakalina) uspevaju u par stranica da ispričaju slučaj, naprave obrt i ostave ’kuku’ za novu epizodicu. Političko-rasno ’nekorektan’ i, u krajnjem, potpuno nesimpatičan, Gile uspeva da ostane ’živ’ i upamćen. Lazarevićev crtež je krupniji u odnosu na „Rokatanskog“, sa manje detalja, ali i nadalje uspešan i funkcionalan.

     U konačnom svođenju utisaka čitalac albuma „Avanture u Gradu svetlosti - Iv Rokatanski“ ne može da bude nezadovoljan. Imao je priliku da čita zabavnu, uzbudljivu priču sa brzim obrtima i duhovitim dijalozima, dobro kadriranu i nacrtanu. „Iv“ i „Gile“ u potpunosti su ispunili sve zahteve strip podžanra (karikaturalni-humoristički krimić) kome pripadaju, lako nadmašujući mnoge istorodne junake i postajući, stoga, etalon za razmeravanje uspešnosti stripova koji dolaze iz ove branše.

     („Kvartal“ br. 19, 2013)

Autor: Simon Vučković

povratak na vrh

Piše: Strip vesti

     IZLOŽBA “KOMIKAZE VS COMIKAZE”

     LINK NA FESTIVALSKO DOGAĐANJE: 
     www.comicfestival-muenchen.de/?page_id=2372
     LINK NA KOMIKAZE NAJAVU: 
     komikaze.hr/wiki/30-5-2-6-2013-komikaze-vs-comikaze-u-minhenu/

     Komikaze ove godine gostuju na strip festivalu u Minhenu. Otvorenje je planirano 28.5. u 19.30 a izložba traje 2 tjedna. Prostor je klubski a nalazi se u srcu Minhena, pokraj Marienplatza goo.gl/maps/ENyje
     Izbor od 30 Komikaze autora/ica nije imao namjeru predstaviti najbolje od Komikaze produkcije budući da su i sama izdanja već nastala selekcijom. Na sajtu je objavljeno 200 autora/ica na preko 4000 stranica www.komikaze.hr a  godišnji izbor je objavljivan u 11 tiskanih izdanja Komikaze časopisa što je nemoguće pokazati na jednoj zajedničkoj izložbi. Ideja je pružiti što širi uvid u drugačijost na sceni autorskog stripa, kako domaćeg tako i internacionalnog (neovisno o vremenu i mjestu nastanka) a koji se nalaze izvan fokusa klasično-realističnog i anegdotalnog stripa (“carto-oning”) koji njeguje Comikaze skupina www.comicaze.net
     Strip kolektivi istog imena na ovoj izložbi sasvim su različite estetike tako da događanje možemo nazvati i sudarom dvaju svijetova, imenom istih a poetikom poprilično različitih. Izložba je začeta prošle godine u Erlangenu s idejom velikog Komikaze jedinstva. Naši njemački bratići ljubezno su nas pozvali u goste na obiteljski susret. Ulazak Hrvatske u Evropsku Uniju zainteresirao je i donatore.

     Komikaze katalog i izložba predstavlja slijedeće autore/ice:
1.) Hrvatska: Ivana Pipal, Bruno Tolić, Miron Milić, Miran Križanić, Emil Jurcan, Mance, Miro Župa, Filjio/Puma 34, Dalibor Barić, Vinko Barić, Vančo Rebac, Dunja Janković, Igor Hofbauer, Ivana Armanini, Nebojša Vuković
2.) Srbjia: Aleksandar Opačić, Radovan Popović, Danijel Savović, Lazar Bodroža, Miroslav Lazendić, Seljak, Septik, Wostok
+ Anna Ehrlemark (Švedska), Dav Guedin (Francuska), Craoman (Francuska), Konig lu q (Švicarska) and Norihiro Sekintani (Japan), BLU (Italija), Nina Bunjevac (Kanada)

     Na otvorenju izložbe će se promovirati katalog (svaki kolektiv na 30 stranica, spojenih naopačke tako da se može čitati s obe strane) i novi broj časopisa Comikaze uz nastup dj Tozda, Komikaze rezidenta te hrvatsko-njemačkog benda Majmoon

     Oba kolektiva su uključena u veliki četverodnevni strip sajam u staroj gradskoj vijećnici koji traje cijeli dan (10/12-18/19h) od četvrtka do nedjelje: www.comicfestival-muenchen.de/?page_id=552  a Komikaze/Comikaze štandovi se nalaze jedan nasuprot drugog. Ulaz na sva Komikaze vs Comikaze događanja je slobodan a četverodnevna ulaznica na festival je 20 Eura a 10 Eura ulaznica na razgovor s gost-autorima: Robert Crumb i Aline Crumb Kominsky te Robert Crumb i Gilbert Shelton.

     Popis izložbi na najvećem festivalu u Njemačkoj je povelik: www.comicfestival-muenchen.de/?page_id=91
Zvijezde festivala su klasici američkog underground stripa: Robert Crumb, Gilbert Shelton i Aline Crumb-Kominsky. Osim njihovih tabli vidjeti ćemo i stripove kultnih autora/ica tog pokreta: Denis Kitchen, Harvey Kurtzman, Art Spiegelman, Trina Robbins etc.
     Opširniji tekst o američkom uderground stripu Denisa Kitchena možete naći ovdje:
     www.comicfestival-muenchen.de/?page_id=513
     a skraćenu hrvatsku verziju ovdje: 
     komikaze.hr/wiki/american-underground-comix/

PRESS: www.kroatienkreativ2013.de/programm/Event/43-comicaze-komikaze-comics-aus-muenchen-..
PROGRAM: www.comicfestival-muenchen.de/?page_id=91, http://www.glockenbachwerkstatt.de/
DONATORI: KROATIEN KREATIV 2013., TOWN MUNICH, MINISTARSTVO KULTURE REPUBLIKE HRVATSKE, GRADSKI URED ZA KULTURU – ZAGREB 2013., BALKANET/
ORGANIZACIJA: COMIKAZE
www.komikaze.hr

Autor: Franja Straka

Franja Straka putem interneta distribuira Samonikli korov strip
koji možete besplatno da dobijate ako mu se javite na email.

Press: Vedis

      u utorak 21. svibnja 2013. godine s početkom u 19 h u knjižari "Booksa" (Martićeva 14 d)  dodjelit će se - peti put -  nagrada "Andrija Maurović" za životno djelo za izniman doprinos hrvatskom stripu.
     Ovogodišnji laureat je g. Nedeljko Dragić, tvorac legendarnog "Tupka", stripa koji je svog autora i naš strip izbacio u europsku i svjetsku orbitu inventivnosti i kvalitete u devetoj umjetnosti.
          Strip-tribinu vodi g. Matko Vladanović.
     Bit će nam drago ukoliko ćete naći vremena i pridružiti nam se i jos jednom se "zahvaliti" g. Dragiću na svemu lijepom i dobrom što je učinio za naš strip i za našu umjetnost uopće.
     Nagradu "Andrija Maurović" financijski potpomaže Ured za obrazovanje, kulturu i šport Grada Zagreba.

Autor: Goran Milenković

povratak na vrh

Piše: Žika Strip

     RUŽNI, TUŽNI LJUDI
     (Bar kod Džoa, Hoze Munjoz / Karlos Sampajo, Darkwood, 2012)

     Godine 1976. pojavio se na kioscima zagrebački omladinski magazin Polet, tada veoma uticajan, a sada zaboravljen. Te godine, Polet je prvo počeo sa stripom Alek Siner, Munjoza i Sampaja. To je bila jedna takozvana tvrdo kuvana priča o bivšem policajcu, sada privatnom detektivu, koji rešava kriminalne slučajeve, ali mora da se nosi i sa sopstvenim psihozama. Crtež je obilovao ružnim facama, a priča je bila kompleksna i donosila neobično dubok uvid u složenu psihologiju junaka.

     Alek Siner je najpoznatiji strip Argentinca Hozea Munjoza (1942), serijal koji je stvarao od 1975. godine sa svojim dugogodišnjim saradnikom, scenaristom Karlosom Sampajom. Bio je učenik Huga Prata i Alberta Breće, ali je čak i njih zadivio svojim talentom.

     Kratke priče sakupljene u knjizi Bar kod Džoa (Darkwood, 2012) dešavaju se u svetu Aleka Sinera, a u nekim pričama se on lično pojavljuje kao sporedna ličnost ili bezimeni gost.
          Prvi i najveći utisak u susretu sa Munjozovim radom jeste taj „ružni crtež“ - groteskni likovi koji kao da dolaze iz slikarstva a ne iz stripovske baštine. Nije sasvim izvesno da bi Oskar Kokoška, Edvard Munk ili Lucijan Frojd pravili ovakve stripove, ali Egon Šile bi, definitivno. Njegovi ekspresivni likovi i izdužene figure najviše podsećaju na Munjozove radove.

     Munjoz poteže i više slikarskih alata. Na primer, unosi u prizore linije sa crticama i sa strelicom na kraju, da ukaže na pravac fokusiranog pogleda, što je veoma retko u stripovima, ali ovakvih linija ima kod likovnih umetnika (na primer, Veličković). Međutim, kod prikaza snova i vizija koristi se veoma stripskom tehnikom - unosi mnogo više šrafura i senčenja kod ovih kvadrata da ih likovno odvoji od realne priče.

     Izlomljene figure i stvari, njihov raspored u prostoru kao i sukobljavanja svetlih i tamnih površina (tzv. kjaroskuro efekat u slikarstvu), kod Munjoza su glavne poluge da nas uvuče u život jednog američkog grada.

     Ovde su grad i njegovi bezimeni stanovnici važni kao i glavni junaci i glavni narativni tok. Munjoz to naglašava time što se često odlučuje za panoramske prikaze, na kojima vidimo detaljno razvijenu vizuelnu karakterizaciju nepoznatih osoba koje se kreću ulicama ili sede u baru. Kod ovih prizora možemo da zastanemo, razmislimo i procenimo šaroliko stanovništvo, od običnih ljudi do vrlo ekscentričnih osoba, a stilizacija ponekad odlazi toliko daleko da neki likovi dobijaju životinjske fizionomije. Na takvim panelima, glavna radnja se odvija u srednjem ili dubokom planu, da nas još jednom usmeri na različite „spodobe“ koje se kreću u prednjem planu.

     Dinamika na stranama počiva više na psihološkim porivima karaktera nego na uobičajenoj avanturističkoj akciji. Na primer, kod prikaza bokserskog meča, ne možemo se otrgnuti utisku da su osećanja protagonista (boksera, trenera, publike...) važnija od akcije.

     Kada uđemo dublje u priče, uglavnom o prljavom gradu i karakterima na margini života, bilo u mreži kriminalnog, bilo siromašnog preživljavanja, ovakav crtež, čini nam se, jedino i ima smisla koristiti za ostvarivanje željene atmosfere.
          Prva priča je o potištenom, ilegalnom radniku u Džoovom baru, Pepeu, iz neke južnoameričke zemlje, koji dolazi da počisti bar posle dva sata ujutru. Njegov strah od policije i progonstva zbog nelegalnog statusa, umor od rada i uspomena, kulminiraju u nepodnošljivom psihičkom stanju. Tu je i jedna surova žena koja, otkrivši sve tužne detalje njegovog života, počinje da ga maltretira iz samo njoj poznatog razloga. Rastrzan strahovima, Pepe umire na ulici usled hladnoće, alkohola i paranoje, a nalazi ga neimenovani policijski inspektor - Alek Siner.

     Druga priča govori o plaćenom ubici koji se sticajem okolnosti prisno združuje u Džoovom baru sa osobom koju treba da ubije. Treća priča je o nesrećnoj karijeri jednog boksera - talenat i uspeh na početku, a zatim laži, prevare, podmetanja, izdaja prijatelja i plavuše koju voli. Četvrta priča govori o neočekivanoj ljubavi bele žene i crnog čoveka, sa tužnim završetkom.

     Najviše uznemiruje peta priča, sa karakterima toliko frustriranim da ne možemo a da se ne zapitamo, ima li nešto u samom gradu što ove ljude vodi u duboke psihosomatske poremećaje. Sramežljivi, debeljuškasti sin vlasnika lokalne prodavnice upušta se u prvu ljubavnu avanturu sa devojkom kojoj je on zaista drag. Međutim, tokom iznenadne očeve bolesti, ovaj inače psihički nestabilni mladić gubi kontrolu nad svojim razumom...

     U realističkom pristupu crtanja stripova postoje dve dominantne i paralelne tendencije. Jedna počiva na besprekornoj anatomiji i jasno nacrtanim prizorima - Foster (Tarzan, Princ Valijant), zatim Rejmond (Flaš Gordon), pa Tafts, Marfi, Drejk, Emblton i drugi.

     Druga tendencija ima slobodniji pristup prema anatomiji i odnosu crnog i belog na crtežu: anatomija je stilizovana, senke se ostvaruju debelim potezima četkice i crtež je više u službi stvaranja atmosfere i pripovedanja nego besprekornog realizma. Tu sve počinje sa Kanifom i Siklesom, i nastavlja se sa mnogim drugim autorima, da bi se značajni korak dogodio sa Pratom i njegovim Kortom Maltezeom. Prat je još više pojednostavio crtež, ali je tek Munjoz u Aleku Sineru beskompromisno odbacio „lepi“ crtež i zamenio ga „ružnim“, da bi vizuelno dočarao ono što je želeo.

     Naravno, nepobitan je uticaj Munjozovog stila i na crtače sa ovih prostora, na primer, Dulčićku Gačića, Jaćimovskog, Klakočarku, Kamilovskog, Kostandinovića, Lavriča, Wostoka, Žeželja, Zoricu...


     (Tekst je objavljen u Kulturnom dodatku Politike, 27 aprila 2013)

Press: Veseli četvrtak

Dilan Dog SB #23: Užas iz nekog drugog kad Strip ima 130 strane. Cena 280 dinara. Izdavač je Beoštampa-Grafart iz Beograda, edicija Veseli četvrtak. Sva pitanja i sugestije na: redakcija@veselicetvrtak.com Veću sličicu naslovne strane možete videti na Facebook stranici Strip vesti!!!

Piše: Vjekoslav Đaniš

     ALEM ĆURIN INTERVIEW - EGOSTRIPER 6

     ■ Izložio si ga na Omladinskom salonu u Zagrebu. Kako ga je primila strip kritika?
     – Kad sam već bio u Agramu prijavio sam strip na Omladinski salon, bio je primljen pa sam ga tako prvo izložio kao likovno djelo, a tek za koju godinu kao strip na stranicama beogradskih Vidika.
     Primljen je trojako. Neki su ga okrstili grafičkim listovima sa slikarskim transavangardnim htjenjima, drugi pak nešto kao „stripoidni projekt“ u kubističko-nadrealističkoj maniri. Sve sami Verini studenti. VeHaPe nije se nikada oglasila, iako ja nju još uvijek volim, kao i onog toplog dana, 1982. godine, dok sam se uspinjao do Džamonjinih vrata.
     Treći su smatrali da netko tko tako pristupa stripu, ustvari, ne zna crtati. Tim mudracima, u to vrijeme moje ime nije ništa značilo, pa su uzeli si slobodu da me etiketiraju kao nemu-štog početnika.
     Nasuprot takvima, uredništvu Studentskog lista se to svi-jelo, vidjeli su u tom rukopisu nekakav antipod novokvad-ratovcima i bilo im je zanimljivo, te sam neko vrijeme u njih objavljivao slične stripove od jedne table.
     Tih osam tabli bluđenja na vječno ograničenoj katastarskoj roto-čestici, gdje su geodetski i građevinski radovi strogo zadati, bilo je oštrica britve prema svemu što je tuš pero dotad u hameru zarezalo, bilo na domaćoj ili stranoj strip listi. I po crtežu i po priči. 
     Koju godinu kasnije, pojavili su se po svijetovima autori sličnog senzibiliteta. Samo što je to njima bila manira, stil kojeg su se dočepali i bili su zadovoljni u samoponavljanju. Vjerojatno i danas isto tako crtaju. Za razliku od njih, meni je bila nasušna potreba progovoriti u tom stilu. No, kada sam i ja uletio u maniru, kad sam se počeo koprcati unutar vlastitog rukopisa, osjetio sam kako se ponavljam i prestao sam. Sam Experiment gospodina Kleina prepoznao je netko iz tog vanjskog manirističkog svijeta, tako da je Kleine bio baš onaj strip koji mi je omogućio parišku avanturu, šest godina nakon esembe Trebinja.

     ■ Što danas misliš o izlaganju stripova?
     – Što se pak tiče izlaganja strip originala, uobičajeno je da se izlože nakon tiskanja te budu samo popratno pro-miđbena priredba glede već objavljenih stripova, titranje još većeg interesa za zgotovljene roto uratke.
     Kod mene je bilo obrnuto. To je često bio jedini način da netko vidi moje stripove, bar originale, tako se namjestilo, kad ne može drugačije. Prema tome, nije ni pristojno da budem protiv toga.

     ■ Iz toga vremena je i strip Skefalo, još jedan ekspe-riment kojeg si radio tehnikom ulja na platnu. Je li on bio u stvari groteska na platnu i svojevrsni nastavak kratkih stripova od jedne table rađenih nekoliko godina ranije za studentske listove?
     – Skefalo je trebao biti, i bio je, zapravo grafit. Poruka u dva ili tri kadra, slikarskom ili bilo kakvom tehnikom koja me dopala šaka: ulje na platnu, tempera isto, tušom na dasku ili čavlom u fasadu. Četiri kadra maksimalno, jedna tobož tabla. Zabavljalo me to nakon što sam se iskrcao s koče.
     Problem je bio što se to nije moglo dobro reproducirati, tisak je bio kakav je bio, uglavnom crno-bijeli, pak bi išao Skefala prepisati tušem na hamer, onako štampe radi, i nikad nisam bio zadovoljan.
     Skefalo se kasnije, nakon povratka iz Pariza, potpuno spustio na hamer te je okolnu bjelinu prepustio još nekim začudnim likovima, prešavši skroz u medij stripa, pa je tako i nastala Morska bolest 1. E, to je bilo puno bolje.

     ■ Izložba "Splitcomic - Stoljeće splitskog stripa" posta-vljena 2007. godine pokazala je kako je Split oduvijek obilovao strip talentima koji su, čast izuzecima, ipak ostali na marginama hrvatskog stripa. Neki od tih autora s kojima sam razgovarao potvrdili su da je oduvijek postojao jaz između Zagreba kao metropole i ostalih sredina. Misliš li i ti da je to tako, barem kada je strip u pitanju? Jedan si od organizatora ove manifestacije pa te mogu pitati koliko je ta izložba ispunila očekivanja i je li pomogla u afirmaciji ili barem revalorizaciji opusa pojedinih splitskih autora?
     – Mene je dopalo da budem idejni začinjavac cijele priredbe. Pridružili su mi se svekoliki i aktivni strip autori sa splitskom adresom. Dovukli smo i uradke Splićana s drugih geografskih jedinica. Onda sam privukao Zlatka Galla u taj kružok da bude kao znalac, mjerilo, okvir, selektor radova te autor predgovora. Koncept izložbe ne bi držao vodu da se tu nisu pojavili i radovi nekadašnjih aktera strip scene, živi i mrtvi, poput Zdenka Svirčića i Frane Gotovca.
     Njihovi stripovi bili su otkriće za mnoge mlade. Frano pogotovo. Franu smo izvukli pred oči promatrača nakon skoro pedeset godina!
      Životna ti priča Frane Gotovca stripera, a ne arhitekte, najbolje ilustrira i daje odgovor na pitanje o splitsko-zagrebačkom strip jazu.
Split je možebitno jazbina talenata, ali jazz se može svirati samo u Zagrebu. Znači, ta je priča duža od pola vijeka.
     Ej, bogati!!! 
     Uspio si samo ako si objavljivao u zagrebačkoj (prije i sarajevskoj ili beogradskoj) periodici. Split, Rijeka, Osijek su bili i ostali margine i slijepa točka u ograničenom vidnom polju metropole i metropola.
     Boro Pavlović je privukao na sebe pažnju tek kad je objavio svoj strip u Večernjaku. Do tada ga nitko nije šljivio.
    Sama izložba bilo je kulturni događaj u gradu. Na otvaranju se našlo više od tri stotine zainteresiranih duša. Hej! Osmoškolci i srednjoškolci su organizirano obilazili postav za vrijeme trajanja. Hej! No to nije nikog odgovornog opametilo. Ostala je nažalost lokalna priredba koju nitko izvan Splita nije imao volje ugostiti u svome dvorištu, niti se sam priređivač, Dom mladih Splita, baš ispružio da se nešto pomakne. 
     Neke dalekosežne posljedice izlože nije osjetio nitko od nas autora izlagača niti je kojem od nas promijenila sudbinu. Oni koji su imali posla i tad, imali su ga i kasnije, dok su ostali ostali gdje su bili i ranije. Od nje imamo samo neloš, pače vrlo dobar katalog.

     ■ Eto, ipak je ostalo nešto. Ujedno je to i dokaz da strip nije nikakav kolektivni medij nego šljaka svakog pojedinca i svako se mora borit za sebe. I prije svega biti uporan. Evo ti primjer iz vaše sredine: Boris Talijančić, zar on nije uspio mimo svakih očekivanja!?
     – Taljanac (Boris Talijančić – op. A.) je imao međunarodnog uspjeha od 2003. godine. Još ranije objavljivao je po domaćem tržištu Bornu i druge naslove. Nakon toliko godina truda i tona nacrtanih tabli, isplatilo mu se. Nimalo mimo očekivanja.
    Ponavljam ti, ova izložba, stvarno nije nikome otvorila nove horizonte. Tipična splitska priča.

     ■ U svojim stripovima, kako dovršenim tako i onim nedovršenim ali i u ilustracijama odaješ priznanje i citiraš pojedine velikane svjetskog stripa i njihove junake, često ih dovodeći u svakodnevne i dnevno političke događaje. Je li netko od izdavača za koje si radio imao ikada neku primjedbu na to? Jesu li ti zbog provokativnosti ponekad odbili koju ilustraciju?
     – Na davno pitanje, kome se zapravo obraćam svojim ilustracijama (za stripove me nisu pitali, malo me tko povezivao s tim medijem), odgovorio sam kako ih adresiram svojoj generaciji, svom bratstvu Rasti Rajlija, nama rođenima pedeset i neke. Zato su većina simbola, bolje reći znakova, s mog crtaćeg stola, zapravo prometni znakovi dječaštva i odrastanja spomenute generacije. Tu sam ograničen i ne mičem se s toga terena. Evo, i tebi odgovaram ponaisti način.
     Često sam koristio kadrove iz vlastitih neobjavljenih stripova kao ilustracije. Tako sam imao satisfakciju, duhovnu i materijalnu, za minuli rad. Dapače, nerijetko sam upomoć zvao klasične strip likove te ih uvodio u svoj svijet ilustracija, oslanjajući se o njih kao o vlastitu vizualnu i komentatorsku štaku.
     Nitko nije imao primjedbi za moje eventualne detalje anatomije, ako su bili iznad pupka. E, ovi ispod pupka, izazivali su ili zazor ili oduševljene, zavisi o kontekstu. Tri takve ilustracije su mi odbili objaviti. Jednu u Profilu, a dvije u Feralu. No ona zabranjena u Profilu, objelodanjena je u Feralu, dok sam, ove dvije nepoćudne iz Ferala, objavio u Novostima (hahaha...!).

     ■ Mogu se donekle složiti s tobom ali moram i primijetiti da sve ono što ide na uvid javnosti, u ovom slučaju ilustracija, mora proći i određenu, nazovimo to, autorsku autocenzuru. Autor bi trebao znati dokle smije ići i što je provokacija ili erotika a što pornografija. U suprotnom dolazi u situaciju da stalno radi za ladicu pa gdje je tu onda smisao!?
          – Koliko znam pornografija je svako ljudsko djelovanje u cilju izrabljivanja čovjeka po čovjeku ili pak situacija u kojoj je jedinka nemoćna, potpuno bespomoćna, tipa: nacija, država, politika, zastava, korporacija, globalizacija, religija, siromaštvo, bolest, rak, rat, ubojstvo i na kraju smrt; sve ono šta nam krade identitet i imunitet i briše nam sjenu.
     Moje djelovanje nema nikakve veze u hvalu ničeg navede-nog, već važi obrnuto – zajebajem i provociram baš gore-navedeno.
     Daklem, niti sam prostitutka niti pornograf, a na jedno davno pitanje, neke glupe novinarke, da li sam domobran, odgovorio sam – ne, ja sam erotoman.
     Da li idem do kraja? Teško. Jer mi je vlastita mašta puno jača od osobnog talenta, pa često same ruke ne mogu pratiti svaku vlasnikovu ideju. I to je moja jedina autocenzura – krhost vlastitog talenta. Znaju mi se nasmijati kada, mrtav ozbiljan, izjavim kako nisam baš siguran da znam crtati. Znam ja to najbolje – nitko se samnom nije družio kao ja.
     Autori ne znaju dokle mogu ići, autori crtači, na primjer, jer im sve unaprijed određeno ugovorom koji daje za pravo uredniku i, pazi 'vamo, scenaristi da pilotiraju s crtačevim talentom kako njima prdne, i da ga stropoštaju o liticu vlastite taštine. Pa ne može scenarista, iako je to uvriježeno pravilo, odrediti izgled table crtaču. Tako da olovka putuje na ogled scenaristi i uredniku, pa kada oni iskrižaju i stave svoje primjedbe, onda crtač smije, pazi – smije (sic!), istuširati samo kako je zadano. Kad toliko znaju, pa, bogamu, što sami ne crtaju?!! To je ponižavanje crtača, njegovog ponosa i same taštine.
     Epa, ja nosim ponos i taštinu, a ladice stripove. U ime smisla.

     (nastavit će se)


(Interview je originalno objavljen pod naslovom:
Alem Ćurin - Strip kao višak života,
„Kvadrat“ br. 26, Bizovac, studenoga/novembra 2012)

Autor: Simon Vučković

povratak na vrh

Press: Rosencrantz

     Obaveštavamo vas o predstojećim promocijama
     ROSENCRANTZ-ovih izdanja:
13. maj - Maglić, restoran Etno kuća, 19h. Promocija romana Kohabitacija - romantična priča o Petom oktobru. Učestvuju Dragica Pantić, urednica, i autor
14. maj - Gornji Milanovac, Likovna galerija, 19h. Promocija strip albuma Detektiv Lakonogić. Učestvuju Nikola Maslovara, Predrag Đurić i Svetozar Obradović
16. maj - Beograd, kafe knjižara Margarita, Majke Jevrosime 8, 19h. Promocija strip izdanja ROSENCRANTZ-a. Učestvuju Nenad Cvitičanin, Katarina Zlatić, Predrag Đurić i Svetozar Obradović.
18. maj (Noć muzeja) - Inđija, Kulturni centar, 20h. Promocija strip albuma Begunac i izložba reprodukcija strip tabli ROSENCRANTZ-ovih izdanja. Učestvuju Nenad Cvitičanin, Predrag Đurić i Svetozar Obradović.

     OČEKUJEMO VAS!!!

     PODSEĆAMO VAS DA PROMOTIVNI PERIOD, TOKOM KOJEG MOŽETE NABAVITI ROSENCRANTZ-OVA IZDANJA PO POVLAŠTENIM CENAMA, TRAJA JOŠ NEDELJU DANA - DO SLEDEĆEG PETKA! NE PROPUSTITE PRILIKU DA NABAVITE ŠEST PREMIJERNIH DOMAĆIH IZDANJA, KAO I RANIJA IZDANJA ROSENCRANTZ-A!

Piše: Ilija Bakić

     U ŠKRIPCU, ALI ŽIV!
     Goran Dimitrijevski Dima, strip autor i muzičar

     Gorana Dimitrijevskog znamo kao autora stripova, muzičara, urednika strip magazina „Patagonija“. Jedan je iz generacije vršačkih strip umetnika (uz Wostoka, Grabowskog i ostale) koji su se oglasili početkom devedesetih, najavljujući talas autorskog stripa na jugoslovenskim prostorima. Uređuje „Patagoniju“, magazin koje je od andergraund fanzina prerastao u glasilo alternativnog stripa, praćeno širom Evrope. Svira u bendovima sa drugačijim zvukom. Rečju Dima traga za novim, neformalnim, ali iskrenim umetničkim izrazom.

     PITANJE: Strip magazin „Patagonija“ pojavio se u vreme kada je YU strip scena gotovo zamrla. „Patagonija“ je donela duh svežine i najavila velike promene. Recite nam nešto o tom periodu i okupljanju mladih strip autora.
     GORAN DIMITRIJEVSKI: Već mi je mučno da iznova evociram to ružno vreme (ni ovo sada nije bolje), mada je imalo i svoje blistave trenutke... ali, dobro. Zapravo radi se o godini 1993. Uopšteno, svi mi znamo kako je izgledala ta godina... Što se tiče stripa, on se nekako povukao u sebe samog. Izloženi su bili javnosti samo površinski, stari, otupeli, suvi delovi, kao kora drveta u zimu. Sam život je kolao u unutrašnjosti trupca, i tražio da izađe van svog zatvorenog sveta.
     Tako smo i mi, nekoliko vrščana, pokušali da se pojavimo na sceni, ali verovatno na pogrešan način – priznavali smo neprikosnovenu i nedostupnu elitnu grupu. Pitali smo ih za mišljenje o našem dotadašnjem radu. Naravno, okoštali sloj strip stabla nam je prikačio lepe atribute i kulturno otkačio. Oni su tražili neku akciju, pucačinu, konstruisane scenarije sa krajevima koji se znaju unapred, priče o dobrim momcima koji se bore protiv loših, likove koji nikad ne umiru, jedu niti vrše nuždu (eventualno nešto pojebu). Kažu Oni (moja slobodna interpretacija citata): dobri ste vi momci, samo nema tu škole i zanata... treba da još puno učite od nas matorih...
     U principu, bili su u pravu. Mi zaista nismo posedovali sve to, hvala bogu. Mi smo imali nas same, Naše misli, emocije, sranja, stanja... i to smo hteli da iskomuniciramo sa drugima. Ako ništa drugo bili smo iskreni, mladi i naivni. Tako smo rešili da se drznemo i napravimo naše sopstveno strip izdanje. To su u stvari bili prvi pupoljci.
     PATAGONIJA (kum Budimir Babić) broj – prvi put, u podnaslovu – NEKA TVOJA GLAVA BUDE SAMO TVOJA BRIGA (uzeto od Električnog orgazma), i sa crtežom (autor - Grabowski) lika koji puca od veselja na koricama i viče – ŽIV SAM, ŽIV SAM!!!, donosi saznanje, da nam ta agonija u kojoj životinjarimo, sama mora biti inspiracija, da joj se smejemo u lice, bestidno pokazujemo ONU stvar, izazivamo, i da se osetimo živim i hrabrim i čilim. U tom prvom zanosu učestvovali su: Danilo Milošev (Wostok, Medioktritet...), Borislav Grabović (Grabowski, Bovi...), Dragan Spasić (Mučibabić, Jožef Škoda...), Budimir Babić (Buda), Ilija Bakić (Ilija...), Goran Dimitrijevski (Guenevre, Odin, Dima, Dumas...) svi iz Vršca, a veliku podršku u to vreme dali i daju i danas iz komšiluka (Banatsko Novo Selo, Pančevo...) Nandor Ljubanović i Saša Rakezić alias Aleksandar Zograf.

     PITANJE: „Patagonija“ je opstala i izborila svoje važno mesto u novom YU stripu. Kako sagledavate sadašnji trenutak 9. umetnosti?
     GORAN DIMITRIJEVSKI: Pojavio se značajan broj kvalitetnih YU autora, sa svežinom i snagom, koji mogu da se mere sa svetski priznatim imenima autorskog stripa.
     Sjajno je što se danas autori mnogo lakše odlučuju da eksperimentišu. To je i jedna od ideja vodilja „Patagonije“ – pružiti podršku mladima (ne samo po godinama).
     U današnje vreme neki od alternativnih autora su dobili priznanje od onih strip čistunaca koji su ih do sada teško prihvatali (verovatno su „Patagoniju“ prihvatili kao eksces koji je eto, sada in). Međutim, svako izdanje danas je stvarno eksces i podvig. Dobili smo jednu malu grupu strip fanova, a generalno se smanjuje broj ljudi koji čitaju stripove, što nije ni čudno, pored svih medija, nedaća i plitkog džepa.
     Danas su u modi stripovi koji nemaju nikakvog smisla. To mi se lično ne sviđa, ali i to ima svoju funkciju. Iz njih se vidi jedna opšta apatija i beznađe. Na Zapadu se mladi ljudi iz dosade (naravno, ne svi) upuštaju u potragu za svojim identitetom izbacujući svoje halucinacije i prljave maštarije, nalazeći u njima značaj i unutrašnje bogatstvo, kompenzujući duhovnu prazninu... dok mi ovde, stvarno saterani u škripac na svim nivoima, svoje brljotine ispunjavamo iskrenom emocijalnošću, duhovnošću i samokritikom, a ne samo morbidarijama.

     PITANJE: Prošli broj „Patagonijie“ bio je antologija YU stripa bez reči, najnoviji antologija YU ženskog stripa uz dodatak radova svetskih autorki
     GORAN DIMITRIJEVSKI: Da, rešili smo da pravimo tematske brojeve ili da ih nekako konceptualno organizujemo. Kao časopis ne bi imao smisla, kada tako retko izlazi. Mnogo je bolje da čitaoci kupuju i čitaju „Patagoniju“ kao knjigu. Tako projekat dobija zaokruženost i težinu.
     Sledeći, jubilarni broj, deseti po redu, zvaće se NOSTRADAMUS, a autori će prikazati svoje viđenje budućnosti, ili vremena u kojem živimo.

     PITANJE: Vaši strip radovi prepozntljivi su po jakom uticaju tradicionalnog američkog andergraund stripa, kako po temama tako i po crtežu.
     GORAN DIMITRIJEVSKI: Pojma nemam. Ako kritičari to kažu, ja se slažem... Pa dobro, volim američki ander-graund strip, ali, prvi crtački uzori su mi bili Francuzi. Volim i Max&Bunker-a, zbog ubacivanja uvek aktuelnih političkih mućki i kritike vlasti. Uglavnom volim angažovane stripove, a i one vanvremenske.

     PITANJE: Skrivali ste se iza nekoliko pseudonima. Kakav je to osećaj, posebno kada za pseudonim uzimate žensko ime?
     GORAN DIMITRIJEVSKI: To je stvaranje novog lika u vama samima. Vi njemu dodeljujete određenu funkciju, osobine, mesto u svetu, i sam svet. To je zgodna stvar, i veoma funkcionalna. Pseudonim u umetnosti je pandan spiritualnom imenu u religijskom životu. Ime ima svoju sopstvenu energiju koja pomaže da se ufuraš u određeno stanje, koje je potrebno za stvaranje. Tako ja imam pseudonim za strip, dizajn itd. To je stvaranje novog imidža, a donekle mistifikacija i skrivanje, a možda i brisanje lične istorije.
     Što se tiče ženskog pseudonima... mnoge žene su se u prošlosti pojavljivale u javnosti pod muškim imenima, a razlog je bio, možda, što su se tako bolje (ili jedino tako) probijale u muško-šovinističkom, patrijarhalnom svetu. Verovatno je u najviše slučajeva to zaista bilo skrivanje pola. Ja sam u jednom trenutku pomislio da ima malo strip-autorki, i tako sam uzeo ženski pseudonim. To mi se svidelo, jer sam otkrio da mogu na taj način da sagledavam, bar delimično, svet iz ženskog ugla. Druga stvar koja se desila je da se nakon pojavljivanja nekoliko autorki, javila ideja o ženskom bloku u „Patagoniji“ (#5) a onda i cela ženska „Patagonija“ (# 8-9 Zone F).

     PITANJE: Učestvovali ste u nekoliko alternativnih projekata (KARSTOF, UR...) koji su svirali drugačiju muziku (ambijentalnu, eksperimentalnu). Ponešto je od tog materijala snimljeno, mnogo više nije. I sada svirate u sastavu koji se pojavljivao pod više naziva („Udareni ponovo udaraju“...) koji čine samo udaraljke. koji su vaši omiljeni muzičari? Šta vas privlači tom bazičnom ritmu?
     GORAN DIMITRIJEVSKI: Ima mnogo strip autora koji se bave muzikom ili su se bavili njome, i obrnuto. U muzičkoj  umetnosti se kao način izražavanja koristi zvuk i tekst, u stripu, crtež i tekst. U muzici imamo zvuk bez teksta, u stripu strip bez reči, dok u radikalnim i eksperimentalnim formama imamo i u muzici i u stripu samo reči. Dakle, to su sve zajednički imenitelji.
     Moje bavljenje muzikom je slično kao i stripom. Zanima me najviše autorski rad, istraživanje, ambijent. Grupa KARSTOF, a zatim i UR, je bila ispred svog vremena, a nismo imali snage i volje da dočekamo naše. To bi sada bila veoma popularna muzika, a možda i komercijalna. Malo ljudi je to tada slušalo, a još manje volelo ili razumevalo. Ne bih znao u koji pravac da svrstam tu muziku. U KARSTOF-u smo bili pod uticajem psihodeličnog roka, punka, puni ekstatičnih ritmova i tema... a onda smo polako prelazili na ekstatični ambijental i instrumental, te smo i naziv promenili u UR. Izdali smo dva albuma. Prvi u Sloveniji 1987, drugi u Vršcu 1994.
     Sada eksperimentišem sa prijateljima na udaraljkama, prirodni zvuk mi je preokupacija, bar u tu sferu nisam ubacio kompjutersku tehnologiju, ne još. Želja mi je da oni koji slušaju naše perkusije, kažu: „oni sviraju“ – a ne: „oni udaraju“ (iako smo udareni).
     Grupe i muzičari koji su ostavili najviše traga (od poznatijih) u meni, su: Pink Floyd, Yes, King Crimson, Uriah Heep, Tangerine Dream, Šarlo Akrobata, prvi albumi Električnog orgazma, Haustora i Buldožera, Disciplina kičme, Talking Heads, Brian Eno.  Robert Fripp, Peter Gabriel, David Bowie, Jimi Hendrix, Ravi Shankar, Trilok Gurtu, itd.

     Razgovarao Ilija Bakić
     (Integralni tekst razgovora)
     („Nedeljni dnevnik“, 1999)

Autor: Franja Straka

Franja Straka putem interneta distribuira Samonikli korov strip
koji možete besplatno da dobijate ako mu se javite na email.

Press: Drugi ugao

     2. STRIPITI Fest od 29.5. do 31.5.2013.

     Udruženje “Drugi ugao” ponosno najavljuje drugi festival devete umjetnosti u Sarajevu koji će se održati od 29.5. do 31.5.

     Nastao s ciljem promocije bh. autora i autorica, te očuvanja strip-umjetnosti u BiH, 2. STRIPITI FEST u saradnji sa Goethe Institutom u Sarajevu i Fondacijom CURE, predstavit će šestu izložbu bh. strip autora i autorica, te izložbu radova na temu "Parodija", za koju je konkurs otvoren do 20. maja ove godine.

     Nakon uspjeha prošlogodišnjeg STRIPITI festa, prvog festivala stripa u Bosni i Hercegovini, strip entuzijasti iz udruženja "Drugi ugao" i ove godine će publici kroz tri festivalska dana predstaviti dostignuća u ovoj umjetnosti.

     Na tri lokacije u Sarajevu 2. STRIPITI FEST ponudit će izložbe i promocije koje će predstaviti presjek bh. strip stvaralaštva nastalog u periodu 2012-2013 te radove njemačkih i hrvatskih strip umjetnica. Uz diskusije i prezentacije bh. i regionalnih izdanja, svaki ljubitelj stripova će moći naći nešto za sebe.

29.5. u 19 sati u Goethe Institutu u Sarajevu (Bentbaša 1a) gostuje autorica stripova Martina Peters. Ona spada među najbolje crtačice manga stripova u Njemačkoj a slavu je stekla objavljivanjem svojih priča u formi digitalnog stripa. Zajedno sa svojom kolegicom iz Splita Sonjom Gašperov, razgovarat će o svojim iskustvima i predstaviti svoja izdanja.
Tom prilikom biće predstavljena i knjiga "Bilo jednom u 21. stoljeću..." koja objedinjuje radove mladih autora inspirisanih modernim bajkama, a koji su pristigli na konkurs Goethe Instituta.

Martina Peters

30.5. u 18 sati publici u Sarajevskom Ratnom Teatru (Gabelina 16) bit će predstavljena šesta po redu godišnja izložba bh. strip autora i autorica. Izložba je ove godine, kao i prethodnih, okosnica rada članova udruženja "Drugi ugao". Osim presjeka strip djelatnosti u protekloj godini, ovom prilikom će biti izloženi i strip radovi pristigli na konkurs na temu "Parodija".

31.5., na zadnji dan dešavanja festivala, u Art Kinu Kriterion (Obala Kulina Bana 2), u 18 sati festival u saradnji sa Fondacijom CURE, ugošćuje Sonju Gašperov, jednu od najboljih strip autorica iz Hrvatske. Njeni strip radovi uvršteni su i u antologiju "Ženski strip na Balkanu". Predstavit će svoje dvije knjige "VUČINE", koje će svi zainteresirani moći prelistati i kupiti po povoljnim cijenama.

Sonja Gašperov

          Isto večer u Kriterionu planiran je i STRIPITI Party na kojem će nastupiti Audio inFunktion.

     - - -
     Više informacija o aktivnostima za vrijeme festivala zainteresirani će moći pronaći na web stranici Udruženja www.drugiugao.org, na Facebook stranici www.facebook.com/2ugaoili putem e-maila na drugiugao@gmail.com.

     Kontakt:
     Udruženje Drugi ugao
     Filip Andronik
     062 692 478

Autor: Goran Milenković

povratak na vrh

Piše: Rosencrantz

     Poštovani,

     ROSENCRANTZ-ova izdanja moći ćete da nabavite i na Prolećnoj berzi stripa u Novom Sadu. Berza će se održati u subotu, 11. maja 2013. godine sa početkom u 11h ispred Lemijeve knjižare, Puškinova 40 (kod Limanske pijace).

     Srdačno Vaš,
     ROSENCRANTZ

Press: StripOs

     U Galeriji Kazamat u Tvrđi od 10. do 12. svibnja 2013. održati će se, po 3. put, Dani strip u Osijeku. Ovim pro-jektom se nastavlja suradnja Udruge StripOs kao glavnog organizatora uz svesrdnu podršku Udruge Stripforum iz Zagreba te HDLU-a Osijek kao suorga-nizatora. Naglasak Dana stripa je, kao i prošle godine, na dječjem kreativnom stvaralaštvu. Učenici 61 osnovne škole iz ravne nam Slavonije su u razdoblju od veljače 2013. u suradnji s nastavnicima crtali stripove na temu „Knjiga i ja u stripu“. Cilj je bio nacrtati strip-tablu na temu priče ili omiljenog lika iz knjige (roman, pripovijetka, bajka, basna). Tako su mladi crtači nacrtali 3000 strip-tabli, a od tog broja će u Galeriji Kazamat biti izloženo 1100, koliko sam prostor i dopušta. Manifestacija ima i nagradni karakter tako će svaki rad biti nagrađen s jednim stripom u izdanju Udruge StripOs ili Udruge Stripforum, a posebne nagrade će dobiti 33 rada. Izvorno predviđena brojka od 24 posebne nagrade je morala biti povećana iz razloga što je pristigao veći broj kvalitetnih radova. Uz izložbu i nagrade održati će se i strip-radionice koje će voditi strip-crtači koji crtaju za magazin StripOs, a broj 13 toga magazina će imati premijeru na Danima stripa kako i dolikuje. Također biti će predstavljen i strip-album „Herlock Shlomes“ Zvonimira Furtingera i Julesa Radilovića. Izdanje Biblioteke StripOs donosi epizodu „Sedam Artura i još jedan“. Program manifestacije je kako slijedi:

     PETAK, 10. svibnja, 
18 h otvorenje festivala i izložbe, podjele nagrada

     SUBOTA, 11. svibnja
10-18 h podjele nagrada
10-12 h radionice crtanja stripova za djecu
12-14 h promocije knjiga udruga StripOs i Stripforum
16-18 h radionice crtanja stripova za djecu

     NEDJELJA, 12. svibnja
10-12 h radionice crtanja stripova za djecu
12-13 h podjele zahvalnica djeci za sudjelovanje na radionicama

     Sva događanja biti će u prostorijama Galerije Kazamat u Tvrđi, Jagićeva 2. 

     Sponzori Dana Stripa u Osijeku su: Hypo Alpe Adria Bank d.d., Strip-knjižara Lastan (Zagreb), Udruga Stripforum (Zagreb), Ministarstvo kulture RH, Osječko-baranjska županija, Grad Osijek, Franck d.d., Galerija likovnih umjetnosti Osijek, Turistička zajednica Grada Osijeka, Vodovod Osijek, Skripta d.o.o., Lega-Lega shop, Gradska i sveučilišna knjižnica Osijek, Gradska knjižnica Slavonski Brod, Gradska knjižnica i čitaonica Vinkovci, Simbol (Novi Sad), Strip-knjižara Babilon (Đakovo), Gradska knjižnica Beli Manastir, Grad Belišće, Gradska knjižnica Belišće, Belišće d.d., Udruga Spach (Pula).

     SVEUKUPNO 34 NAGRADE. NAVEDENI ĆE DOBITI PAKET STRIP-ALBUMA KNJIŽARE LASTAN IZ ZAGREBA, POKLON PAKET OD FRANCK d.d. i HYPO ALPE ADRIA BANK d.d., te od ostalih sponzora

     1. RAZRED
ANA MOLNAR, Osnovna škola Ljudevita Gaja Osijek
KATARINA SABLIĆ, Osnovna škola „Retfala“ Osijek
ROKO ŠIKIĆ, Osnovna škola kralja Tomislava Našice, Područna škola Velimirovac
PATRICK STRADIOTTI, Osnovna škola Svete Ane u Osijeku
     2. RAZRED
KRISTIJANA ZAVADA, Osnovna škola Ivana Brnjika Slovaka Jelisavac 
SARA RUKAVINA, Osnovna škola August Šenoa Osijek
KARLA KOVAČ, Osnovna škola Mate Lovraka Vladislavci
     3. RAZRED
REBEKA GLAVAŠ, Osnovna škola Jagode Truhelke Osijek 
MATE BORBAŠ, Osnovna škola Miroslava Krleže Čepin
PETRA ZEMLJAK, OŠ Svete Ane u Osijeku
SVEN FUIS, Osnovna škola Jagode Truhelke Osijek
     4. RAZRED
TEA BASRAK, Osnovna škola Ivana Kukuljevića Belišće
NIKOLA PAVOŠEVIĆ, Osnovna škola Miroslava Krleže Čepin
ANA MARIJA BAŠIĆ PAVKOVIĆ, OŠ Dalj, Područna škola Erdut
ELI ŠMIT, Osnovna škola Dore Pejačević Našice 
     5. RAZRED
VALENTINA JURČEVIĆ, Osnovna škola Frana Krste Frankopana Osijek
IVAN OVCIN, Osnovna škola August Harambašić Donji Miholjac
PETRA URANJEK, Osnovna škola Ivana Kukuljevića Belišće
     6. RAZRED
PETRA IVANIŠIĆ, Osnovna škola Dobriša Cesarić Osijek
KORINA UŠTAR, Osnovna škola „Mladost“ Osijek
FRANJO MINDEK, Osnovna škola Josipa Antuna Ćolnića Đakovo
GRUPA AUTORA Osnovna škola Josipa Kozarca Semeljci 
     7. RAZRED
LAURA JAKOVLJEVIĆ, Osnovna škola Miroslava Krleže Čepin
IVAN ZIBAR, Osnovna škola Franje Krežme Osijek
ALENA VEKIĆ, Osnovna škola Josipovac
MARIN BEREČIĆ, Osnovna škola Ladimirevci
EDI RADIČEV, Osnovna škola Franje Krežme Osijek
     8. RAZRED
PAULA BOROZAN, Osnovna škola Antuna Mihanovića Osijek
STJEPANA STANKOVIĆ, Osnovna škola „Matija Gubec“ Magadenovac
LUNA KRIŽAN, Osnovna škola Frana Krste Frankopana Osijek
IVONA KARAS, OŠ Popovac, područna škola Kneževo
LAURA SPAJIĆ, Osnovna škola Tenja
ELIZABETA HRNJKAŠ, Osnovna škola Ladimirevci 
ĐAKOVIĆ IVANA, Osnovna škola “Ivana Brlić Mažuranić“ Strizivojna 

     Sva ostala djeca dobiti će jedan album po izboru. Ponuditi ćemo strip-albume Herlock Sholmes Julesa Radilovića, Dingi i Piki Borivoja Dovnikovića, te po izboru jedan od brojeva Stripforumove revije 6-10.Nagrade se dijele na Danima stripa, i to u petak 10. svibnja od 16-18 h te u subotu od 10-18 h. Djeci koja ne mogu doći dostaviti ćemo nagrade u školu idući tjedan. Nastavnici koji su sudjelovali u radu s djecom također dobivaju strip-albume i zahvalnice.

     S poštovanjem,

     Udruga ljubitelja stripova StripOs,
     Osijeke
     mail: stripos@gmail.com
     mob: 092 1300 221

Press: Veseli četvrtak

Talični Tom #6: Priča o starom kraju kolor - 470 dinara

Zagor specijal #22: Mesec kostura 162 strane - 320 dinara

Izdavač je Beoštampa-Grafart iz Beograda, edicija Veseli četvrtak. Sva pitanja i sugestije na: redakcija@veselicetvrtak.com Veću sličicu naslovne strane možete videti na Facebook stranici Strip vesti!!!

Press: Marketprint

Piše: Vjekoslav Đaniš

     ALEM ĆURIN INTERVIEW - EGOSTRIPER 5

     ■ Ponekad su ilustracije postajale i pravi stripovi, kao na primjer kratki strip Little Pribislav, kako je nastao!?
     – Puno me pitaš. Ne sjećam se više. Rekao sam ti već kako mi je koji put došlo da umjesto jedne slike nanižem više njih, tako što bi strip sličice glumile ilustraciju. Taj Pribislav, što ga već neki spominju, pa sada i ti, nastao je naprosto kao reakcija na nacionalno ludilo koje je imalo legitimitet u skoro svim sferama društva: od sabora do elektronskih i pisanih medija – osim u onima u kojima sam ja radio.

     ■ Dok sam se pripremao za ovaj razgovor slučajno sam pronašao tvoje pismo i čitav portfolio radova koji si mi poslao 1996. godine. Otvorio sam ga na sredini i gle čuda, nabasao na Duha sa sjekirom. Čitavih 22 table u olovci. Kao je nastao i sjećaš li se da si se zarekao da ćeš svog Zagora kad-tad dovršiti i iznenaditi Sergija Bonellija. Međutim, on to nije dočekao!?
     – To je bilo tako davno? A bit će kad ti kažeš. Vrijeme ljeti, leti i zimi podjednako, kako bi rekao spomenuti Pribislav.
     Za vrijeme rata, još dok smo bili u Profilu, iz Sarajeva se izvukao Ervin Rustemagić. Noćio je u Nikole Listeša, svojeg prijeratnog suradnika, dok je danju bio kod nas u redakciji jer ga je Nikola, kao tadašnji ilustrator u Profilu i Nedjeljnoj, dovukao sobom. Za Ervinom je poludio sav mlađahan kadar Nedjeljne i Profila, u prvome redu Ivica Ivanišević i Ante Tomić, te se to ovome jako dopalo i nije se više micao od nas. Udomaćio se skroz naskroz.
     Ja mu nisam titrao jajca, jok, imali smo nas dvojica još neke prijeratne, pače i davnije razmirice, još od PPS-a. No bilo pa prošlo; bio je rat, čovjek izvukao živu glavu iz Sarajeva i trebalo mu je malo pažnje. Prema tome, bili smo u dobre.
     Daklem, zasjeo ti on u redakciju i svih opčinio. Tadašnji glavni urednik Nedjeljne, a i po nekoliko puta, pa tako i danas, cijele Slobodne Dalmacije, plazio je oko njega i nudio mu svoje scenarije, zanoseći se kako ostvaruje svoj davnašnji san da bude strip scenarista. U Ervinu su gledali manu što je s neba (iz sarajevskog pakla) pala među nas. Obećao nam je brda i doline, pogotovo svome domaćinu Nikoli Listešu, pola je godine spavao u njegovom studiju, a i meni skoro agentom postao.
                      Za vrijeme neke sjedeljke, za kavom, sokovima i ponešto alkohola (mi pelinkovac, a on Colu), spomenuo je kako za Bonellija rade same svjetske gubice. Pitao sam ga bi li i ja mogao. Taman posla, rekao je. Dobro, kad je tako, rekao sam, napravit ću Zagora kojeg se Bonelli sigurno neće zasramiti, a da li će ga prihvatiti, to je drugi par postola.
     Nacrtao sam tu brzu olovku, u kojoj su Zagor i Čiko toliko prisni da se ne srame svog dugogodišnjeg roto-drugarstva te se, shodno tome, kupaju goli pod slapom u bespućima Darkwooda, pače jedan drugom trljaju leđa.
     Znaš i sam, Bonellijeva mi produkcije nije nikada legla, svi su njegovi likovi uglavnom od striropora, suhi i beživotni. Tako sam unio malo ljudske topline u tu moju priču o dva strip lika, o kojima se stvarno ništa ne zna, o njihovoj spolnoj orjentaciji niti o bilo kakvim drugim potrebama. Osim da je Čiko nespretni terminator svega hranjivog i kojem je vrhunac ljubavi pun stomak, dok je ljepotan s kamenom (sic!) sjekirom žedan i gladan samohvale na pravdi avanture.
     Kod mene Čiko završi s ženskom, on ispada lover i muškarčina, dok je Zagor obični puvander zaljubljen u ogledalo koje jedino hvali njegovo skladno tijelo. Dakle, Čiko je od mesa i krvi, a Duh sa sjekirom lutka za napuhivanje, potajno zaljubljen u svog partnera.
     Normalno da je agenta Bonellijevih izdanja za ove bivše prostore sve to šokiralo. Rekao mi je, ti si skroz lud, pa ne mogu s ovim pred Bonellija. Nije mi to ni bitno, samo sam ti htio pokazati da i ja mogu što i one svjetske gubice koje spominješ, odgovorio sam mu, a da znaš, ja ću ovo tuširati i poslati Bonelliju kao poklon. Da se nisi usudio, odgovorio je agent. Ne, baš ćeš mi ti govoriti što ću a što neću raditi, obrusio sam mu. Tako smo se Bonellijev agent i ja razišli poslovno i od njegovih prethodnih obećanja o prisnoj suradnji nije bilo ništa. Naime, Bonellijev agent i Ervin Rustemagić bili su istoimena osoba.
     Bonelli je, eto, umro, nije vidio mojeg Zagora, no isto ću to jednog dana tuširati, onako za sebe. I tako sve što crtam i pišem, u i o stripu, u prvome redu radim zbog sebe i za sebe, te mali krug ljudi. Taj krug, iliti kružok, meni je dovoljan. Iako, moram to priznati, jednom davno zaželio sam biti komercijalni strip crtač i nikakav art ili što slično mi nije padalo na pamet. Međutim, netko drugi je označio i promiješao te mi udijelio ove karte. Danas sasvim pristojno igram tu nepristojnu igru. Nema mi druge.

     ■ Jedna od meni najljepših tvojih ilustracija objavljena u Profilu valjda je nastala tim povodom!? Sjećaš se onaj čamac sa Strip Artom, a u pozadini kormilar…!? Jesi li ervina kasnije kontaktirao u vezi suradnje?
     Ona gdje MariaRêve čita Strip Art!? Tko je sad pak Maria Rêve? Maria Rêve je san, vila, žena, ljubavnica, trauma, gospodarica, glavna junjakinja mojeg, prije spominjanog, stripa Dalmatinac. A kormilar je lično Jérôme, Jere Dalmatinac, čovjek pas pjegavac.
     I jedan ispravak, nije taj crtež nastao da bude ilustracija, već je sam moja privatna čestitka Ervinu Rustemagiću, povodom osamnaeste godišnjice izlaženja njegovog kultnog Strip Arta. Prvi broj Strip Arta izišao je 3.11.1971. Zato Maria Rêve i drži u rukama baš taj primjerak Strip Arta. Daklem, taj veliki crtež, skoro 50x70 cm, nastao je negdje u listopadu 1989., i stigao mu je na Ilidžu, na punoljetno slavlje, taman na vrijeme. Ervin se kurtuazno zahvalio i to je bilo sve. Nisam više ni očekivao.
     Naša je suradnje, kad me vučeš za jezik, u predratno doba, bila završena onoga momenta kada sam pismo upućeno njemu, povodom nuđenja PPS-a, našao u jednoga strip kolege. Od tada, taj kolega, spomenut u pismu, i ja, nismo u nekoj ludoj ljubavi.
     Isto sam prošao preko svega i uputio Ervinu čestitku jer, to se ne smije zaboraviti, Rustemagić je, suprotivo svakom privatnom odnosu, jedan od kultnih i najviših zvonika jugoslavenske strip produkcije. Ni onaj kolega nije za baciti, dapače, taman posla.
     Kasnije, kad smo Ervina prijateljski grijali među nama u redakciji Profila, doznao sam da je moj original podijelio sudbinu s ostalim strip originalima, zajedno s kompletnim SAF studijem. Tenkovska zapaljiva fosforna granata, hirom nekog nepismenog četničkog manijaka, našla je topli dom baš u srcu Rustemagićeve goleme strip kolekcije i tada najmodernijeg produkcijskog strip-studija, u ovome dijelu Europe. Papir i kemikalije prihvatile su zločinački metal kao svoje najdraže. Kaže Ervin, jebeš studio, imaš pa nemaš pa opet imaš, ako. Al' više od 10 000 strip crteža, kaiševa i tabli otišlo je u dim. E toga više nema, nikako. I nema, zavazda.
     Srećom da sam, u to predkompjutorsko doba, svaku stvar fotokopirao, prije nego bi je dao od sebe – tako sam i sačuvao ovaj crtež. I to je sada original.
     Treći ispravak – kao ilustraciju upotrebio sam je u Feralu, povodom teksta koji je baš govorio o Ervinovom poslovnom izdizanju iz pepela, njegovom nanovom dosegu zvjezdanih staza u svom poslu.
Ovim mu putem želim da još dugo ostane na tome i ovome asfaltu.

     ■ U jednom intervjuu starom trideset godina spome-nuo si da radiš na tri realistična stripa: Kaukor, povi-jesni s tematikom iz 14. stoljeća, Leftern svojevrsna inačica westerna i još jedan krimić!? Meni je poznat samo Leftern. Znam da je to bilo davno ali volio bih znati više o ta tri projekta!?
     – Đe me nađe? Ti mi kopaš po kosturima iz ormara. Sad tek vidim s koliko mrtvih stripova su popločane moje godine.
     Kaukor, kažeš. Bio je to samostalni projekt izvučen iz proširene varijante PPS-a. Kada smo se Šalov i ja umorili od timskog nuđenja uokolo, zagrabio sam u obilje likova iz priče, izabrao jednoga te ga prilagodio za samostojeću priču – zamišljenu kao eventualni album. Uredno sam iscrtao karaktere, napravio probne table u olovci i nešto tuširao, pak nakon koji mjesec rekao – ćao. Kasnije sam mu se nanovo vratio, prebacio ga za koje stoljeće bliže i preobratio ga u Maslina Marka Marulića.
     Leftern je lik koji puca i puši lijevom rukom i odatle mu ime. Njegov partner je seksualno napaljeni mužjak gorile, koji Lefternu cijelo vrijeme otima ženske. Nastalo je nekoliko kratkih epizoda, kao Brat bratu sina, Siva mjesečeva kora, The And/Happy New Fear, od po osam do dvanaeset tabli, po uzoru na Torpeda. Od kojih je samo jedna vidjela svjetla štamparije – ova zadnja.
     A krimića je bilo nekoliko. Ne znam više na kojeg točno misliš ili na kojega sam ja mislio tada. Vjerovatno to nije bila samo krimi storija, tipa Ripa Kirbyja ili rečenoga Torpeda, već čista nelagoda i pokušaj preživljavanja jedinke, pojedinca, sa šorom i pucanjem, unutar tog viška života, priče u kojoj iznenada postaješ glavni akter. Sjećam se jednoga, i to nije bilo tako davno, tamo 2004., zvao se Rip Kurby u epizodi Et orbi; jedna se priča zvala U ulici Svemira Pavića.
     Kažem ti, postoji pun ormar, ma ke ormar – regal, tih kostiju. Često sam sebe začudim kad, iz raznih kutova i zagubljenih dna, predamnom izrone raznorazni, već odavno, zaboravljeni strip rukopisi.

     ■ Experiment gospodina Kleina prvi je kod nas a valjda i u svijetu strip rađen u maniru kubizma. 1982. si ga prvo izložio na Zagrebačkom salonu mladih, a potom su ga objavili i Vidici. Otkud ideja za ovakav eksperiment i kako je tada bio primljen u strip krugovima? Što danas misliš o njemu i izlaganju stripova?
     – E to je dobra priča, a priča započinje 1979. godine, kada mi je prijatelj i kolega, slikar i pjesnik Joke Jakelić, ponudio neke svoje kratke rukopise, s porukom, pogledaj je l' ti što od ovoga može poslužiti kao predložak za strip. Izabrao sam Kleina. Scenarij i škice su nastale godinu kasnije, dok sam lješkario na vojnoj psihijatriji, eksperimentirajući kako se izvući iz vojske. To je bilo zahvalno okruženje za takvu priču koja se upravo događa na sličnome odjelu za pomiješane ličnosti.
     Koliko god sam propitivao samog sebe da li mogu izdržati u tom vojno dijagnostičkom igrokazu, toliko sam i preispitivao sam medij stripa, njegove mogućnosti. Unutar strogo uhodanog komunikacijskog kodeksa medija, tražio sam rukopis koji će se ljubiti s temom, koji neće biti opisna, karikaturalna ili realistička ilustracija kadra, već direktan prenos unutrašnjeg doživljaja karaktera – kako i lika, tako i autora. Posegnuo sam u bunar slikarstva i našao ga u kubističkom likovnom klubu.
     Sam Picasso je radio neke svoje grafičke listove u formi stripa, tako da forma stripa u kubizmu nije bila strana, ali ovo je po prvi put bilo da kubistička likovna manira bude upregnuta u medij samoga stripa.
     Doduše, 1954. godine Milton Glaser, Seymour Chwast i Edward Sorel, veliki amerčki crtači i dizajneri, pokreču The Push Pin Almanack, pod utjecajem Stuarta Davisa, američkog jazz kubiste. No to su uglavnom bili dekorativni crteži i dizajn, teško da su se dodirivali sa stripom.
                      Nije mi bilo druge, čim sam obukao civilku, sjeo sam za stol i nacrtao Experiment gospodina Kleina. Ispisao sam ga kao vlastiti dijagnostičko ekspe-rimentalni dnevnik. Svaka tabla ima na sebi pečat i datum kada je završena, tako da nema vrdanja – tko, di, kada i što. Dijagnoza je postavljena.
     Bio je to krik, usamljeni vrisak u zemlji nesuđenih roto sličica.
Odlučio sam ga odnijeti u Zagreb i, pod mus, prvo pokazati legendarnoj profesorici Veri Horvat Pintarić, famoznoj promotorki masovne kultute, specijalno dizajna, grafičkog dizajna, stripa i plakata. Ona je bila pionirka, unutar jugoslavenskog akademskog korpusa, u revalorizaciji strip opusa Andrije Maurovića. Promislio sam, ona je pametna i žestoka, volim takve žene, ona će to razumjeti. Smatrao sam da zaslužujem tavog mentora, pardoniram – takvu mentoricu.
     Obložen preporukama, jer se do nje drugačije nije ni moglo, ipak je ona bila, i još je, svjetska faca, a ja samo prčeviti mladi junac iz provincije, jebenti provinciju!!, pozvono sam joj, pošto nije baš bilo preporučljivo pokucati na Džamonjina vrata, specijalno za nju izrađena, u potkrovlju zgrade na Mažuranićevom trgu.
     Nije imala vremena za mene pa me naručila da joj se, sutradan ujutro, oko osam, nacrtam u njezinom kabinetu na Filozofskom fakultetu. Međutim, noć, koja je prethodila jutru, bila je jedna od onih čiji spomen vučeš sobom cijeli život, a nikako ga se otresti. Naravski, zakasnio sam. Uletio sam greškom prvo u ured Zvonka Makovića – Mak je tada bio njezin asistent. Kada me je ugledala te čula da sam prvo bio kod asistenta a tek onda svratio k njoj, ili me uopće nije pamtila od popodneva prethodnog dana ili sam izgledao tako grozno da mi nije povjerovala i nije me mogla usporediti sa tipom pored Džamonjinih vrata ili je iritiralo što spominjem Maka, ne znam, samo me je s bujicom histerije izbacila iz svoga ureda. E sad, nakon grozne noći i njezinih riječi, ni meni nije bilo teško iskliznuti s tračnica, pa sam joj rekao, koji se kurac dereš, nisam te došao jebat, već ti pokazati strip kojem smatram da zaslužuješ biti prvim svjedokom, meni je to čast a i ni tebi ništa manja. Ja zaslužujem tebe i tvoj strip?, histerizirala je, tko si ti mrtva mrvo?, ispratila me vrišteći dok sam zatvarao vrata za sobom.
     Kad sam već bio u Agramu prijavio sam strip na Omladinski salon, bio je primljen pa sam ga tako prvo izložio kao likovno djelo, a tek za koju godinu kao strip na stranicama beogradskih Vidika.
     Primljen je trojako. Neki su ga okrstili grafičkim listovima sa slikarskim transavangardnim htjenjima, drugi pak nešto kao „stripoidni projekt“ u kubističko-nadrealističkoj maniri. Sve sami Verini studenti. VeHaPe nije se nikada oglasila, iako ja nju još uvijek volim, kao i onog toplog dana, 1982. godine, dok sam se uspinjao do Džamonjinih vrata.
     Treći su smatrali da netko tko tako pristupa stripu, ustvari, ne zna crtati. Tim mudracima, u to vrijeme moje ime nije ništa značilo, pa su uzeli si slobodu da me etiketiraju kao nemuštog početnika.
     Nasuprot takvima, uredništvu Studentskog lista se to svidjelo, vidjeli su u tom rukopisu nekakav antipod novokvadratovcima i bilo im je zanimljivo, te sam neko vrijeme u njih objavljivao slične stripove od jedne table.
     Tih osam tabli bluđenja na vječno ograničenoj katastarskoj roto-čestici, gdje su geodetski i građevinski radovi strogo zadati, bilo je oštrica britve prema svemu što je tuš pero dotad u hameru zarezalo, bilo na domaćoj ili stranoj strip listi. I po crtežu i po priči. 
    Koju godinu kasnije, pojavili su se po svijetovima autori sličnog senzibiliteta. Samo što je to njima bila manira, stil kojeg su se dočepali i bili su zadovoljni u samoponavljanju. Vjerojatno i danas isto tako crtaju. Za razliku od njih, meni je bila nasušna potreba progovoriti u tom stilu. No, kada sam i ja uletio u maniru, kad sam se počeo koprcati unutar vlastitog rukopisa, osjetio sam kako se ponavljam i prestao sam. Sam Experiment gospodina Kleina prepoznao je netko iz tog vanjskog manirističkog svijeta, tako da je Kleine bio baš onaj strip koji mi je omogućio parišku avanturu, šest godina nakon esembe Trebinja.
     Što se pak tiče izlaganja strip originala, uobičajeno je da se izlože nakon tiskanja te budu samo popratno promiđbena priredba glede već objavljenih stripova, titranje još većeg interesa za zgotovljene roto uratke.
     Kod mene je bilo obrnuto. To je često bio jedini način da netko vidi moje stripove, bar originale, tako se namjestilo, kad ne može drugačije. Prema tome, nije ni pristojno da budem protiv toga.

     (nastavit će se)


(Interview je originalno objavljen pod naslovom:
Alem Ćurin - Strip kao višak života,
„Kvadrat“ br. 26, Bizovac, studenoga/novembra 2012)

Piše: Zdravko Zupan

     UMRO PETAR RADIČEVIĆ

     Poznati srpski strip autor Petar Radičević preminuo je u Beogradu 2. maja u 82. godini nakon duže bolesti. Sahra-njen je u prisustvu rodbine i prijatelja 6. maja na Novom Bežanijskom groblju.

     Petar Radičević rođen je 1931. godine u Topoli. Školu za primenjenu umetnost pohađao je u Beogradu i Novom Sadu, a Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu.

     Radičević je u svojoj umetničkoj karijeri ispoljio raznolika interesovanja: kao karikaturista sarađivao je sa najznačaj-nijim srpskim i jugoslovenskim listovima, bavio se izradom dija filmova, novogodišnjih čestitki i razglednica, albuma sa samolepljivim sličicama, kao i  ilustracijom (novinskom i knjižnom); saradnja sa “Dečjim novinama“ iz Gornjeg Milanovca omogućila mu je da kroz strip iskaže svoje interesovanje za istoriju. Za ediciju Nikad robom, pored „Tajanstvenog viteza“,  realizovao je više stripova prema tekstovima drugih scenarista, kao što su: “Potera je stigla“, „Baltazar“, „Braća“, „Tragovi slobode“, „U plamenu ustanka“, „Prvi diplomata“ i „Osveta nepobeđenog“. Ipak, Petar Radičević je kod ljubitelja stripa ostao upamćen, pre svega, po serijalu „Tajanstveni vitez“ čija se radnja  odvija u drugoj polovini XIV veka i prati doživljaje hrabrog viteza koji, tragajući za svojim poreklom, štiti slabe, siromašne i potlačene. Premda se u stripu javljaju poznate istorijske ličnosti i obrađuju poznati istorijski događaji, treba napomenuti da je, ipak, reč o imaginarnoj priči protkanoj fantastičnim elementima preuzetim iz srpske mitologije. Pored edicije Nikad robom strip o Tajanstvenom vitezu objavljivan je u drugoj polovini šezdesetih godina u raznim izdanjima “Dečjih novina”: Zenit, Vanredni Zenit, Crtana škola, Kuriri i Biblioteka Lale. Godine 1989. obeležavajući šest stotina godina od boja na Kosovu, “Dečje novine” su izdale strip album pod naslovom “Kosovski boj” u kome se kao centralni lik provlači Tajanstveni vitez. A pre desetak godina šidski advokat Željko Fajfrić pod pseudonimom Simeon napisao je i objavio roman „Tajanstveni vitez“ inspirisan istoimenim Radičevićevim stripom.

     U drugoj polovini šezdesetih godina Petar Radičević se u Biblioteci Lale, pored nekoliko kraćih, oglasio i kao komletan autor stripova „Mali izviđači“ i „Crveni konjanik“. Počev od 1973. za vojni ilustrovani list Front nacrtao je više stripova sa temom iz Drugog svetskog rata: „Crveni obaveštajac“, „Operacija Gvardijan“, „Jelenin poslednji zadatak“, „Vos“, „Herojska smrt“ i druge. Poslednji strip sa istorijskom tematikom, „Bedem Evrope“, odštampan mu je polovinom devedesetih godina u listu Đačko doba. Osim toga objavio je veliki broj ilustrovanih tema iz nacionalne istorije, kao i istorije drugih naroda, u listovima  Politikin zabavnik, Front i Ratne novine.

     Poslednjih godina sarađivao je na raznim tematskim postavkama sa Istorijskim muzejom Srbije, Vojnim muzejom i Udruženjem ratnih dobrovoljaca.

     Kao rezultat njegovog dugogodišnjeg bavljenja heraldikom, kostimom, i veksikologijom nastala je građa koja je 2000. godine sistematizovana u kapitalnoj knjizi o simbolima srpstva pod naslovom „Znamenja bogova i vladara“.

     Na prošlogodišnjem, X Međunarodnom salonu stripa u Beogradu Radičeviću je dodeljena nagrada za životno delo i izuzetan doprinos srpskom stripu.

Piše: Ilija Bakić

     Jedan staritet, iz vremena kada Strip vesti nisu ni postojale, a to je sada već davno prošlo vreme...;)

     CRTAČ SNOVA – Saša Rakezić, strip umetnik

     Za „Košavu“ govori Saša Rakezić, mladi umetnik koji za sebe kaže da se bavi „čudnim stvarima“ u koje spada crtanje andergraund stripova pod pseudonimom Alek-sandar Zograf, pisanje članaka o rok muzici, izučavanje i rad na stvaranju crtanog filma, intervjuisanje, preko medija, blagopočivših velikana istorije (kao što su Josip Broz Tito i Elvis Prisli), amatersko iskopavanje fosilnih ostatak izumrlih životinja i – i to ne kao poslednje – izučavanje snoviđenja i različitih stanja snevanja.

     KOŠAVA: Saša, predstavi nam se. (Saša insistira da mu se obraćamo sa „ti“ obzirom da je to običaj kod andergraund autora.)
     SAŠA RAKEZIĆ: Oduvek sam se plašio tog pitanja. U stvari, odvajkad su moja interesovanja bila šarolika, i zato sam nastojao da se bavim različitim aktivnostima. Već 12 godina sam prisutan u domaćem novinarstvu, pre toga sam izdavao fanzine – još kao srednjoškolac pokrenuo sam ovde, u Pančevu, jeftino sklepane „samoizdat“ časopise („Kreten“ i „Iznad“). Bili su to među prvim poku-šajima u Jugoslaviji. „Kreten“ je (zajedno sa srodnim fanzinom „Kvazimodo“) objavio delove prvog  intervjua sa grupom „Električni orgazam“, i verovatno je jedna od prvih publikacija koje su pisale o grupi „Lajbah“. Moj rad je dopro do urednika „Džuboksa“ i tako sam postao njihov saradnik. Bilo je to srećno vreme. „Džuboks“ je bio list koji se čitao ne samo u Jugoslaviji, već i u zemljama tadašnjeg Istočnog bloka, svuda gde se govorilo slovenskim jezicima. (Znam za slučaj Beograđanke koja se udala za Rusa nakon dopisivanja putem „Džuboksa“.) U svakom slučaju, mnogi ljudi su me poznavali kao „rok kritičara“ ili tako nešto. Ali, ja mrzim da budem kvalifikovan. Ili – još gore – da postanem član nekog od lokalnih klanova. Sarađivao sam sa brojnim časopisma: „NON“, „Ritam“, „Dnevnik“, „Vreme“ itd. Moj spisateljski rad se okrenuo ka drugim oblastima: književnosti, stripu, medijima. U stvari, ono što čini polje mog interesovanja su „čudne stvari“. Pisao sam o časopisu koji uređuju štićenici mentalne ustanove u Jabuci kraj Pančeva, putem američkih medija intervjuisao sam „duše“ blagopočivšeg predsednika Tita i Elvisa Prislija. Čak i kada pišem teorijske radove o klasičnom sedmominutnom crtanom filmu, na primer, ja želim da proniknem u misteriju te neopravdano potcenjene umetnosti. Govoreći o crtanom filmu, to je još jedna oblast koja predstavlja moju opsesiju. Radio sam u studijima „FRZ Beograd“ i „Studiju Bikić“, kao animator-fazer. Učestvovao sam u mukotrpnom poslu na Kanadsko-Jugoslovenskoj koprodukciji „Mali leteći medvedi“. Tu sam shvatio da mi više odgovara da se crtanom filmu divim nego da učestvujem u njegovoj proizvodnji (naročito kad su u pitanju dosadne i robotizovane TV-serije kakve se danas prave).
     Što se tiče stripa, skrio sam se iza pseudonima Aleksandar Zograf. Ali, sve aktivnosti koje sam pobrojao činile bi tek delić mojih preokupacija. Mimo mog „javnog“ rada uživam u konstruisanju minijaturnih skulptura, traganju za fosilnim ostacima izumrlih životinja (ponosim se sa nekoliko amonita koje sam našao), da i ne pominjem izučavanje snoviđenja i različitih stanja snevanja.

     KOŠAVA: Javnosti si poznat kao autor andergraund stripa. Možeš li nam dati neke osnovne odrednice ovog pravca u strip stvaralaštvu?
     SAŠA RAKEZIĆ: U Americi, gde je moderni strip medij i nastao, krajem 60-tih se desio „bum“ andergraund stripa. Pojavila se generacija strip crtača koji se nisu zadovoljili sa idiotskim ograničenjima komercijalne produkcije. Andergraund pokret je bio neverovatno šarolik i neprestano je otkrivao nove mogućnosti i nove izraze, premda se, u osnovi, oslanja na bogato iskustvo američkog predratnog stripa i satiričnih časopisa pedesetih godina. Izvorni andergraund je, međutim, samo otvorio put za ogromni broj alternativa. Danas se „drugačijim“ stripom bavi nekoliko generacija crtača ne samo u Americi već i diljem sveta.
     Ono što je zanimljivo u vezi decentne produkcije u ovoj oblasti jeste da je stvoren jedan živ vid saradnje i samosvesti. Andergraund strip crtači nastoje da izraze svoj lični stvaralački rukopis, i istovremeno, podržavaju jedni druge i međusobno se pomažu. Oni su svesni da predstavljaju jedno posebno pleme u okviru modernih vizuelnih umetnosti. Oni su, uglavnom, potcenjeni od strane zvaničnih krugova, ali im to omogućava da budu slobodni i da se ne korumpiraju. Andergraund poslenici su smislili kako da organizuju mrežu nezavisno produciranih časopisa, kako da organizuju prodaju i, čak, festivale na kojima se okupljaju kako autori tako i zaljubljenici alternativnog stripa. Bitno je napomenuti da se tek deo ove produkcije bavi dosadnim artističkim akrobacijama. Kao i veliki crtači s početka veka, autori naših dana se dobrim delom oslanjaju na snagu i očiglednost karikaturalnog izraza, makar samo zato da bi se tom izrazu podsmevali.

     KOŠAVA: Kako si počeo da se baviš stripom i uključio se u taj svetski andergraund pokret?
     SAŠA RAKEZIĆ: Moje bavljenje stripom traje koliko i moje sećanje. Još uvek čuvam skice junaka stripova koje sam kreirao u predškolskom periodu. Kao i većima Evropljana tokom svog intelektualnog odrastanja potcenjivao sam strip i nadao se da ću postati književnik ili nešto slično. Od 1986. moji radovi se objavljivani u domaćoj (uglavnom tadašnjoj „omladinskoj“) štampi i časopisima, a poslednjih godina objavljujem i u inostranstvu.
     Istinski početak mog komuniciranja sa autorima iz Amerike i Kanade (a kasnije i iz nekih Evropskih zemalja) bio je iniciran izdavanjem jedne malecke knjižice nazvane „Avaj! strip“, u kojoj sam pokušao da opišem našu svakodnevicu tokom Srpsko-Hrvatskog rata 1991. To je strip nastao bez mnogo ambicija, nevelik po obimu, umnožen prostim fotokopiranjem. Nadao sam se da ću pomoću te knjižice moći (trampom) da dođem do ostvarenja drugih autora. U početku to je išlo traljavo ali nisam ni očekivao da svet čeka samo mene i moje šašave opseracije. Nekim čudom „Avaj! strip“ je izazvao pažnju nekih značajnih umetnika u Americi i ubrzo je reprintovan u nekoliko „samll press“ izdanja, i u časopisu „Bonus!“ koji je svojevremeno okupio nekolicinu najpoznatijih andergraund crtača „prve generacije“ (kao što su Robert Crumb, Jey Linch, Skip Williamson i dr.). „Bonus !“ je distribuiran besplatno na teritoriji Čikaga, u nekih 20.000 primeraka. Bilo je to u vreme kada je američka javnost bila pripremana za mogućnost vojne intervencije protiv Srbije. Ubrzo sam počeo da dobijam pisma, u kojima su mi se ljudi vajkali u stilu „pretpostavljali smo da u Srbiji postoje ljudi koji različito razmišljaju, premda ih „meinstrim“ mediji sa zapada predstavljaju kao divljake“. „Avaj! strip“ je, čak, objavljen u knjizi koja je izdata u Kanadi, a koja predstavlja antologiju ostvarenja novije generacije strip autora (uglavnom iz Severne Amerike, i uglavnom sklonih alternativi).
     Imao sam tu sreću da mi podršku pruže već etablirani strip crtači od veterana kao što su Lynch i Crumb, do mladih autopra poput Jima Woodringa i Julie Doucet. To je bilo pravo čudo, s obzirom da je sfera andergraund stripa uglavnom u znaku autora iz Severne Amerike. Ja sam o svemu tome učio nasumice, crtajući u svojoj sobi u Pančevu, daleko od sveg tog šarenila i raznovrsne produkcije koja cveta preko okeana... Iz nekog razloga, kao što rekoh, evropski autori nisu ni tako dobro organizovani niti je njihova produkcija bogata kao Američka. Ali, u Evropi takođe postoji veliki broj „small press“ fanatika i drago mi je da sarađujem sa nekima od njih (pogotovo sa grčkom publikacijom „Vromia“ koja već nekoliko godina prati moj rad). Ja se trudim da u različitim izdanjima objavim neke od poprilično raznorodnih stripova. Počev od opisivanja situacije u kojoj smo se zatekli, a koja nalikuje na scenarije fantstičnog realizma, preko fantazmagorija, u kojima puštam mašti na volju, sve do skica nastalih prema vizijama rođenim u snu.

     KOŠAVA: I tvoj način rada veoma je specifičan.
     SAŠA RAKEZIĆ: 1987. u sni sam video predložak za strip i, što je još interesantnije, nakon buđenja sam uspeo da upamtim sve detalje. Strip je objavljen u listu „NON“, to je bilo jedno neobično i uzbudljivo iskustvo. Nakon toga sam pokušao da snove predstavim u obliku crteža. To kao da je uticalo da počnem da sanjam crteže... Istovremeno, uvežbao sam jednu delikatnu tehniku „lucidnog snevanja“ koja omogućava da zadržim svoju svakodnevnu svesnost i da razumno rasuđujem u stanju dubokog sna. Tako sam, budan, u snu, lutao predelima snoviđenja. I tamo takođe zapažao crteže. Vremenom sam naučio da je nejefikasniji način beleženja snohvatica ukoliko se koncentrišem na stanje polusna. Kada tonemo u san, ili se iz sna budimo, često opažamo tzv. hipnagogičke halucinacije. Zabeležio sam i kasnije rekonstruisao na stotine ovih vizija, od kojih su neke bile sačinjenje od nekoliko sličica tvoreći prave kratke stripove. Moja namera je da pokažem koliko su svet snoviđenja i našeg budnog iskustva zapravo srodni, neraskidivo povezani i da tvore celinu bića. Strip je, u stvari, veoma podesan medij, ukoliko želimo da proniknemo u vlastite dubine, u večno pozorište pra-slika. Na obostrano iznenađenje, ispostavilo se da smo ja i američki strip crtač Jim Woodring nezavisno jedan od drugoga radili na sličnoj problematici. Uprkos razlikama u stilu i načinu izražavanja, ta bliskost nas je, čini mi se, učinila radosnim. To je sjajno osećanje. Dragoceno je kada znate da je vaše istraživanje blisko sa razmišljanjem i radom čoveka s druge strane zemljinog šara.

     KOŠAVA: Kakvo je tvoje viđenje andergraund stripa u nas?
     SAŠA RAKEZIĆ: U našoj zemlji je gotovo u potpunosti ignorisan medij andergraund stripa. Od 60-tih na ovamo pojavilo se tek nekoliko novinskih tekstova, par tabli stripa u omladinskoj štampi. Nakon  dve sveščice (Crumb i Shelton) koje su na crno, bez plaćanja autorskih prava, izdate, u novije vreme, može se reći da je u Jugoslaviji (staroj i najnovijoj) andergraund strip totalna nepoznanica. Domaćih autora koji bi po senzibilitetu i stilu predstavljali pandan svetskim alternativncima gotovo da i nema, premada se može reći da je D. Mataković, od svih strip crtača, sa ovih prostora, najbliži andergraund maniru. Mi smo zapravo i pre blokade bili, u suštini, jedan prilično skučen kulturni prostor koji je vrlo traljavo komunicirao sa ostatkom sveta. Ukupna jugoslovenska strip produkcija je, ipak, bila skromna, i, uglavnom se našoj publici nudio ograničen izbor svetske scene. Što je još gore, mnogi jugoslovenski strip teoretičari su poverovali da je naša zemlja prava pravcata strip meka, da se ovde štampaju ogromne količine neverovatno dobrih stripova... U stvari, bio je to tek površan izbor iz ukupne svetske produkcije. Mi smo ispustili iz vida čitave pokrete, kao što je andergraund strip. Što više doznajem o svetskom stripu to je dublje moje uverenje da o svemu tome vrlo malo znam. Ipak, ja sam taj nedostatak informacija nastojao da prevaziđem okrenuvši se sebi, nastojeći da kreiram duboko ličan izraz.

     KOŠAVA: Možeš li na reći nešto o svojim planovima?
     SAŠA RAKEZIĆ: Trenutno radim na jednom dužem stripu koji će se zvati „Život pod sankcijama“ i koji bi trebalo da odslika ludost naše svakodnevice. Strip bi trebalo da se pojavi kao deo novog projekta kanadskog izdavača „Mangajin books“. Naročito sam ponosan što će jedna stranica mog stripa biti uvrštena u najnovijem specijalnom broju časopisa „Weirdo“ kojeg uređuje veliki R. Crumb. „Weirdo“ je tokom 80-tih predstavljao jedan od najuticajnijih magazina u toj oblasti stripa. Neko vreme je prestao da izlazi ali je Crumb, čini se, ponovo dobio želju da se, osim crtanja, bavi i uredničkim poslom. Nedavno sam obavešten da će entuzijasti iz Australije u svoj katalog uvrstiti izvesnu količinu T-majica sa motivima iz mojih stripova. To je samo deo mojih trenutnih preokupacija. Nadam se da će u budućnosti biti prostora za nova iznenađenja. Crtanje stripova, pisanje članaka – sve je to mogućnost da radoznao čovek doživi nova iznenađenja, da otkrije nove razloge za čuđenje!

     Razgovara Ilija Bakić
     (1993)

Autor: Simon Vučković

povratak na vrh

Press: USACG

Za veći format videa, kliknite na naslov videa i otvoriće vam se YouTube link gde možete birati format za gledanje... (zm)

     U susret izložbi polaznika Škole stripa koju je osnovalo Udruženje strip autora Crne Gore, u Knjižari Matice srpske – Društva članova u Podgorici, priređena je radionica stripa i projekcija animiranih filmova po izboru Mirka Zulića dana 22.04.2013. god.

     Predavači i selektori izložbe su Simon Vučković i Mirko Zulić Zule. Mladi autori, čiji će radovi biti predstavljeni su:
     Mara Jovanović, Lazar Šoljaga, Luka Đuričanin, Lazar Ašanin, Petar Domnik, Miloš Ušćumlić, Vladimir Rakočević, Vuk Mihajlović, Dimitrije Benić, Petar Vlahović, Stefan Čabarkapa, Nikola Igić, Filip Fatić, Vladislav Vuković, Sara Šćekić, Jana Jokić, Maša Mirković, Tea Raičević, Damir Duraković, Aleksa Vuksanović, Goran Miladinović, Petar Klakor, Filip Kažić, Nikola Novović, Mirjana Eraković, Jovana Tomasović, Svetlana Peričić i Sara Petrović Poljak.

     Predsjednik udruženja:
     Simon Vučković

Piše: Ilija Bakić

    VEČNI NADČOVEK

     75-TI ROĐENDAN SUPERMENA

     Pre 75. godina svetlost trafika u SAD ugledao je jedan od strip heroja koji su obeleželi XX vek postajući deo njegove ikonografije popularne kulture. Reč je o Nadčoveku odnosno o „Supermenu“ koji je juna 1938.g. osvanuo na stranicama „Akcijskog stripa“ („Action Comics“) u izdanju „Detektivskih stripova“ („DC Comics“). Mnogi teoretičari početak epohe američkih strip super heroja (i tzv. „zlatnog doba stripa“) računaju upravo od pojave Supermena koji, možda i nije prvi nadljudski strip heroj ali je svakako najpoznatiji. Dakle, u maju 1938.g. Supermen je stigao u ruke čitalaca i od tada, kako to kaže znamenita floskula, „ništa više nije bilo isto“.  Supermenovi tvorci su Džo Šuster (crtač) i Džeri Sigel (scenarista), obojica rođeni 1914.g; veliki zaljubljenici u strip oni su 1933.g. počeli da objavljuju časopis „Naučna fantastika“ a u broj 3 uvrstili su svoj strip „Vladavina Supermena“ o ćelavom telepati koji je namerio da zavlada svetom. Šuster je nastavio da prekraja ovaj lik, prebacujući ga u pozitivce i nudeći ga raznim izdavačkim kućama. Trebalo je šest godina da bi Supermen našao svoje utočište (samo jedna epizoda pojavila se u izdanju „Učvršćenih knjiga“ – „Concolitaded Books“). Ali, čim je našao sigurnu luku (čitaj, dobrog izdavača) Supermen je jurnuo u slavu. Šuster je svojevremeno rekao da je Sigel stvorio sva imena u stripu na temelju svog oduševljenja filmom; Klark Kenta je iskomibinirao od imena Klarka Gebla i Kenta Tejlora a grad Metropolis, u kome Superman radi, omaž je istoimenom filmu Frica Langa iz 1927.g.

     Popularnost stripa rasla je bukvalno iz dana u dan, iz epizode u epizodu. Klinci su poludeli za novim, sjajnim momkom sa fantastičnim sposobnostima koji deli pravdu bez ikakvih zadrški (prvobitni Supermen je bio poprilično grub i ne previše milostiv prema lošim momcima; ova osobina kasnije je „ušminkana“ da preterano nasilje ne bi kvarilo decu). Ukus i ambicije autora, koji su bili tinejdžeri kada su osmislili Supermena i publike, uglavnom tek par godina mlađe od njih, podudarili su se i međusobno dopunjavali – čitaoci su tražili još uzbudljivije avanture a autori ih smišljali i kombinovali sa sve fantastičnijim sposobnostima svog heroja. Ova igra na granici nestašluka u kojoj su se svi zabavljali (a izdavač brojao zaradu), vrlo brzo je sa priča u slikama prebačena u popularne radio šou programe odnosno u seriju crtanih filmova (gde Supermena zovu i „Čovek od čelika“) sa legendarnom uvodnom pitalicom: „Da li je to ptica? Da li je to avion? Ne, to je Supermen!“

     Osnovna priča o Supermenu kaže da je on kao Kal-El rođen na planeti Kripton i da su ga roditelji poslali na Zemlju neposredno pre eksplozije Kriptona. Mališana usvaja farmerska porodica Kent i daje mu ime Klark. Tokom odrastanja Supermen/Kal-El/Kent ovladava svojim nadljudskim sposobnostima, od neverovatne snage, preko otpornosti na metke i eksplozije, rengenskog vida i fantastičnog sluha do mogućnosti da leti i opstaje u otvorenom svemiru. Po okončanju školovanja Kent, uvek uredno obučen i očešljan, sa naočarima koje mu daruju oreol pameti ali i bespomoćnosti, pomalo stidljiv i uštogljen, postaje novinar u novini „Dnevna zvezda“ („Daily Star“) koja kasnije dobija ime „Dnevna planeta“ („Daily Planet“). Među zaposlenima u redakciji ističe se ambiciozna Luis Lejn koja ima i određene sentimentalne želje i očekivanja od Kenta, mada ih on uglavnom izneverava ili preterano mlako reaguje na ljubavne aluzije. Pošto je na izvoru informacija Kent uvek zna gde je krizna situacija pa se iskrada u neki čošak, skida kancelarisjko odelo ispod koga nosi svoj „radni“ kostim i hrli da spase žene i decu, mace i kuce ili čitavu planetu od propasti svih vrsta i intenziteta, sasvim bezazlenih ili kosmičkih. Supermenov kostim jedna je od bitnih stavki legende sa već famoznim gaćama navučenim preko hulahopki, majicom sa prepoznatljivim logoom i plaštom (za koga svaki klinac zna da označava pravog viteza). Pompeznost ovakve odeće dečacima očito nije bila smešna a ostali o tome nisu puno marili dogod su deca bila mirna. Tek su mnogo kasnije, kada je mit o Supermenu postao deo opšte kulture, odvažniji (neuštogljeni) teoretičari (kakvi su Umberto Eko ili Ranko Munitić i Svetislav Jovanov) počeli da analiziraju ovaj fenomen otkrivajući u njemu kombinacije raznih arhetipskih obrazaca preslikanih u sadašnjost.

     Kako je potražnja i popularnost rasla tako se i priča o Supermenu širila. Vrlo brzo se pojavila potreba za još junaka i zapleta pa su se na scenu popeli Super dečak, Super devojka i Kripto super pas; da bi se opravdala njihova pojava osnovne postavke Supermenove istorije su promenjene pa on više nije bio jedini preživeli sa Kriptona niti je njegov boravak na rodnoj planeti bio bez događaja. U 1940-tim Supermen je naprasno postao i član prve patriotske grupe super heroja „Društvo pravde Američke“ („Justice Society of America“). Naravno, i broj negativaca je rastao pa je i na tom polju bilo izmena i dopuna. Dalje mutacije koncepta dovele su, tokom 1960-tih, do stvaranja nekoliko paralelnih Supermena koji „žive i rade“ svako u svom okruženju drugačijem od ostalih. Jedan od novoinkarnisanih Supermena je primljen u još jednu super-grupu - „Ligu pravde Amerike“ („Justice League of America“) da nastavi borbu za Slobodu-Pravdu-Demokratiju (naravno u skladu sa doktrinama liberalnog kapitalizma). Svo to komercijalno šminkanje, kao i prateći sadržaji, TV i crtane serije, roba široke potrošnje sa njegovim likom, obezbeđivali su obilan i konstantan priliv profita. Celovečernji filmski spektakl iz 1978.g. razbuktao je interes za Supermena ali su nastavci iz 1980, 1983. i 1987. bili vrlo bledi. Supermen je, ma koliko doterivan, počeo da se zamara i bledi. Veliko preuređivanje njegovog stripovskog lika i dela (ali ne i odela) tokom 1980-tih značilo je restauraciju originalne priče (bez paralenih svemira) i svođenje na bazične odnose, što je zakratko povećalo interes publike. U sledećoj deceniji Supermen je, čak, bio ubijen od svog vrhunskog neprijatelja „Sudnjeg dana“ ali je – preživeo. Takođe se, konačno, oženio sa Luis Lejn (nejasno je kako je ovo preživeo). Koju godinu kasnije, Supermen je postao vegetarijanac, pa je izgubio sve svoje super moći (ali za kratko), a onda se opet vratio, u filmu „Povratak Supermena“. Ako je za utehu (onima kojima se nije smučio) Supermen i u 75. godini i dalje krepko juri kroz avanture u mesečnim strip sveskama.

Za veći prikaz kliknite na sličicu!!!

          Mada nije u previše repsektabilnoj situaciji (nije slavan kao pre) Supermen i dalje živi u sećanjima mnogih generacija širom sveta kao lik iz detinjstva, pa je otud deo ikonografije XX veka i svojevrsno opšte mesto u ozbiljnim i trivijalnim razgovorima. Svesni ovoga, Šuster i Sigel su, kao konačnu kompenzaciju za svoj rad (pošto su još na početku karijere izdavaču prodali autorska prava na Supermena i uz teške muke uspeli da dobiju tek crkavice od profita) tražili da njihova imena budu vraćena na naslovne strane svezaka sa pričama o najvećem super heroju dosadašnje strip istorije.

     (2013)

Autor: Franja Straka

Franja Straka putem interneta distribuira Samonikli korov strip
koji možete besplatno da dobijate ako mu se javite na email.

Press: Vojvođanski strip

     Intervju sa Slavkom Pejakom: Slavko Pejak je strip autor koji je obeležio Dnevnikovu strip produkciju tokom 1980-ih, uspešno radeći na licencnom stripu "Veliki Blek", te čineći okosnicu tima koji je radio "Luna kralja ponoći".

     Saznajte više u Slavku, kao i poslednjim trenucima Dnevnikove Redakcije zabavnih izdanja u intervjuu dostupnom na:
     www.vojvodjanskistrip.com

     Ne propustite priliku da pogledate Slavkovu biografiju i biblio-grafiju.

Press: Rosencrantz

Press: Komiko

     Poštovani čitaoci,

     sa velikim zadovoljstvom obaveštavamo Vas da Komiko pokreće novu biblioteku pod nazivom "Meridijani". Ideja nove biblioteke, na kojoj smo već duže radili, jeste da ponudi prostor za objavljivanje savremenih stripova/grafič-kih romana sa podneblja i iz kultura koje nisu kod nas poz-nate po svojoj produkciji stripa poput francuske, američke ili italijanske.

     Međutim, upravo u ovim daleko manje vidljivim i objavlji-vanim školama stripa neretko nastaju zanimljiva i autentič-na ostvarenja, koja retko kad uspevaju da dopru pod svetla reflektora i na velika tržišta stripa. Kao i u književnosti, male zemlje, "mali" jezici, teško dobijaju mogućnost da komuniciraju sa publikom izvan svoje sredine, i dela koja u svojoj kulturi zasluže i najveća priznanja i armiju poklonika, često ostanu zatvorena unutar državnih ili kulturoloških granica.

     Takva je bila i sudbina najvećeg broja naših stripskih klasika do sada.

     Biblioteka "Meridijani" ima cilj da premosti te barijere, kako fizičke tako i mentalne, i da Vama, čitaocima, na uvid pruži različite poetike, priče i autore iz različitih delova sveta.

     Krenimo na putovanje zajedno,

     Vaš Komiko

Autor: Goran Milenković

povratak na vrh

Press: Komikaze

Check it: www.komikaze.hr/issue/32
* 33 authors, 145 pages of comics and around comics
(collages/drawings/music in comic/comic in music/poster of the comic festival/comic-street art/etc)
PRESS:www.subsite.hr/2013/04/komikaze-izasao-je-32-broj-internet-strip-fanzina/
www.flashfumetto.it/news/36/5590/ • www.flashgiovani.it/libri/news/36/5590/

Authors: Petra Balekić (b. 1989 in Đakovo) Art student, Zagreb www.facebook.com/mashi.... Croatia Ena Jurov (b. 1988 in Zadar) Focus: Comics, Graphic Design, Visual Communication, Illustration www.enajurov.com Clementine Lives in Berlin Comic artist and singer in band “Bananarchie” (electronic/ new wave / punk) www.myspace.com/575991183 www.facebook.com/pages/Bananarchie/... France/Germany Magda Drobczyk Lives in Katowice, Focus: Graphic Design, Illustration, Street Art www.drobczyk.blogspot.com Poland Kleine Hex Estonian Graphic Artist Lives in Leiden She has a small experimental publishing house “Zonderprint” zonderprint.tumblr.com Focus: Graphic Design, Illustration, Street Art Holland Nele Broenner www.nelebroenner.com Lives and works in Berlin Focus: Comics, Illustrations, Graphic Design Germany Sanja S. and Wostok aka Sanja Stepanović Milošev comes from Sombor Serbia. She usually works with Danilo MIlošev Wostok; www.komikaze.hr/author/wostok Damir Steinfl (b. 1977, Opatija) damirsteinfl.blogspot.com Focus: Comics, Illustration Croatia Vančo Rebac (b. 1978, Zagreb) Focus: Comics, Painting, Illustration Croatia Lele aka Leon Zuodar supermerdolino@yahoo.com bedaodsladoleda.blogspot.com Focus: Painting, Illustration, DIY producing, Street Art, Performance Slovenia Anna Ehrlemark          ehrlemark@gmail.com ehrlemarken.se Focus: Comics, Illustration, Feminism Sweden + TRUS! singlica All info about project „TRUS! singlica“ you can find here:  zalozba.radiostudent.si/bands.php?id=34 “TRUS! singlica” is drawn by: Lele, Anna Ehrlemark + Zoran Pungerčar Illustrator/ Image maker/ Horse whisperer www.zoranpungercar.com Slovenia Mina Milenković Graphic Designer from Belgrade www.behance.net/MinaMilenkovic Serbia Sergej Vutuc www.sergejvutuc.com Focus: Photography, Illustration, DIY producing, Street Art Germany Brigita Starešinić Art student, Ljubljana Focus: Graphic, Illustration brigitabalon.blogspot.com Slovenia

Anja Delbello (b.1988, Kopar) Art student, Ljubljana Focus: Graphic, Interactive Communication, Illustration behance.net/anjad Slovenia Kalman Moldvai (b. 1986) thekestrelimage@gmail.com Graphic Designer from Novi Sad Focus: Illustration, Design Serbia Sanja Gligorić sanja.gligoric@yahoo.com Born in Tuzla, Bosnia, works in Belgrade. Focus: Graphic Design, Digital Media, Painting, Psychology Serbia Matija Kujunđić (b. 1975) matija.kujundzic@gmail.com He lives in Belgrade. Focus: Graphic Design Serbia Kori wefallasleep@gmail.com xreasonablepersonx.tumblr.com Slovenia Lea Zupančič lea.zupancic@gmail.com cargocollective.com/leazupancic Art student Focus: Graphic Design, Interactive Communication, Typography Slovenia Eva Hanžek evajerahanzek@gmail.com Artist Slovenia Neja Tomšič neja.tomsic@gmail.com ne-ja.tumblr.com Slovenia Barbara Prassel & son barbara.prassel@gmail.com Slovenia Mateja Vincelj (b. 1986) mateja.vincelj@gmail.com Focus: Graphic art, Art teaching, Illustration Croatia Milica Zeljković Graphic designer milica0803@hotmail.com srecograd.blogspot.com Serbia Muris murisfiction@gmail.com Focus: Producing, Video art, Illustration www.behance.net/muris Bosnia and Hercegovina Srđa Dragović srdjadragovic@gmail.com Art student from Cetinje Focus: Graphic Design, Illustration, Music, Photography www.facebook.com/srdja.dragovic Monte Negro Lucija Golčer lucijagolcer@gmail.com Slovenia Lovro Škiljić Graphic Designer from Zagreb bibvio.tumbir.com Croatia Ivana Armanini www.facebook.com/ivana.armanini ivanaarmanini.net Focus: Comic, Producing, DIY, Graphic Design, Illustration, Photography Croatia

Piše: Zoran Đukanović

naslovna

     ARHIPELAG WOSTOK

     (Wostok i Grabowski, „Devedesete“,
     Omnibus, Beograd, 2012)

     Kreativni haos i obilje opusa Danila Miloševa (1963) / Wostoka / Mediokriteta, čoveka koji se pojavljuje pod različitim pseudonimima, mogu ne samo da vas zbune, sablazne i ogorče, nego i potpuno dezorijentišu, zaplaše svojom količinom i, što je pak jedino za žaljenje u „spisku reakcija“ na Wostokov stripski opus, možda odvrate od traganja i snalaženja u ovom kreativnom moru. Međutim, ako se ipak upustite u „arheološko ispitivanje“ Wostokovog opusa, bilo u strip fanzinu „Krpelj“, bilo na webu, naići ćete na prave dragocenosti. Štaviše, tvrdim da se pojedini segmenti njegovog stvaralaštva mogu u punijoj meri razumeti tek dovedeni u vezu jedni sa drugim, tek stvarajući celinu autorskog portreta i skupa postupaka zvanog Wostok. U suprotnom, biće gotovo neobjašnjivo otkud jedan te isti autor može stvarati tako različite stripske svetove, od kojih su neki toliko radikalni da prelaze granicu „dobrog“ ukusa stripske malograđanštine.

     Kritičkih analiza Wostokovog rada ima malo, u obrnutoj proporciji s brojnošću i kvalitetom njegovih dela. To je dobrim delom i cena alternativnih kanala kojima je komunicirao sa publikom. „Suluda aura“ nekih Wostokovog dela zamračila je horizont mainstream kritike koja Wostoka nedovoljno poznaje, a misli da zna sve što je potrebno znati o njemu. Valjda se zato niko nije pozabavio revalorizacijom kontroverzne celine zvane Wostok.

     Naravno, sam Wostok nije mnogo od pomoći svojim doslednim alternativnim imidžom kojim izmiče i opire se celini uvida. Ne zbunjuju samo pseudonimi i bezbrojne autorske simbioze na svim nivoima scenarija i crteža, ukljućujući druge autore, slučajne goste, članove porodice (otac, kći, supruga)... S druge strane, Wostokovo prisustvo na webu je fragmentarno, a ogromno, pa mnogi izgube dah i odustanu da prođu kroz sve to (a morali bi sastavljati stotine i možda hiljade komadića mozaika) i steknu uvid u arhipelag Wostok.

Bajka jeste lebdenje kroz snove

     Dve su tematske celine nastale Wostokovom plodnom saradnjom sa scenaristom Borislavom Grabovićem – Grabowskim (1970). Jedno je ciklus bajki, a drugi tematski krug obuhvata ono što nazivam pričama o melanholiji. Priče o sa-moći, odbačenosti i nemogućnosti komunikacije zasluživale bi poseban esej. Na ovom mestu ću se, međutim, baviti samo "ekstremnim polar-nostima", tačnije nekim tajnim vezama između „nevinosti“ bajke, s jedne strane  i „blasfe-mičnosti“ persiflaže, s druge, a po persiflažama je Wostok dobro poznat, i u nekim recepcijskim krugovima ozloglašen. Najmanje nepristupačan ciklus su bajke Popošak i Cveće i on je, za razliku od ostatka Wostokovog opusa, naišao na nepodeljenu pozitivnu kritičku valorizaciju. Album Dvedesete koji je pred nama obuhvata oba tematska područja zajedničkog rada Wostoka i Grabowskog. Pozabavimo se prvo bezazlenošću u ovoj knjizi.

     Neverovatan je poetski naboj vidljiv i opipljiv u stripu Popošak i Cveće (naravno, vredno je i povratno razmišljati – koliko poetskog naboja ima u „skandaloznom“ delu Wostokovog opusa?). Popošak i Cveće jeste bajka. Kako i pripada podžanru potrage u bajci, pored uobičajenih peripetija, na putu ih vreba arhi-neprijatelj Grba s četiri glave, četiri grbe i nijednim mozgom. Svaka od glava zlokobno uzvikuje: „Grbo majstore!“. Izbavljenje od nevolja u ovoj bajci se nekad pojavi u obliku ptice vrste Pi-pi-kva-kva-ko-ko-da-ko-ko-da, čije se ime može izgovarati i kao Kva-kva-pi-pi-ko-ko-da-ko-ko-da.

     Kakva je referencijalnost u ovom stripu? Pored Malog Nema zaogrnutog u kafkijansko ruho, naići ćemo i na spomenik nekoj devojčici iz Čarobnjaka iz Oza. Naći ćemo poneku parafrazu, kao onu koja, koliko se odnosi na Zagorov Darkwood, još je više referenca na parodije koje Wostok učestalo stvara van malog stripskog univerzuma Popošak i Cveće. Pored Mirka i Slavka, Diznijevih junaka i patrijarha Pavla, Zagor je omiljena tema Wostokovih persiflaža. Ko kritičarski veruje da se stripovi o Popošak i Cveću mogu čitati  bez ikakve reference na „sablazan“ Wostokovih persiflaža, ko veruje da se time emancipovao od onoga što ga nervira, slep je na jedno oko, odnosno veći je hipokrit od svih junaka koje sa sarkazmom Wostok persiflažno tako dobro opeva u svojim stripovima.

Diskusije o samoubistvu usred bajke

     Popošak pije „moloko“,  referencu na Burge-ssovu i potom Kubrickovu Paklenu pomorandžu. Ali, iz cevi revolvera, umesto ubojitih hitaca kojima obiluju Wostokove persiflaže, izleteše maline i jagode. Wostokova „demonska“ ruka je ovde blaga i (gotovo) bezazlena. Putovanje Popošak i Cveća  prepuno je iznenađenja, prepreka, opas-nosti, ali i lepote. Jedan od takvih trenutaka je ulazak u mećavu koja „besni svom snagom tačno 1 minut i 16 sekundi“.

     Sve to nam Grabovski i Wostok priređuju na način crno-belog čuda grafičke imaginacije bajke. No, ovo, naravno, nije niti može biti klasična bajka bez ostatka. Ako obratimo pažnju na jezik u ovom stripu, primetićemo i bavljenje otkrivalačkom sposobnošću dečije dekonstruktivne moći u odnosu na jezik kakav mislimo da znamo. Vladanje jezikom kod nekoliko domaćih alternativnih strip umetnika je impresivno. Kod Zorana Janjetova u Bernardu Panasoniku, u svim stripovima Aleksandra Zografa i kod Wostoka, bilo da Wostok „huli“ (u persiflažama) bilo da nas „zabajkava“ (u Popošak i Cveću). Popošak i Cveće je izraz ljubavi prema detinjem u nama.

     Miki i Šilja, inače predmet Wostokovih persiflaža, morali su da se pojave i u nekim od stripova o Popošak i Cveću. Da li je iko pomislio da je u pitanju istinski omaž kulturi stripa od strane jednog od genija domaćeg alternativnog stripa? Nesporazuma u stvari nema. Sve ovo, i Popošak i Cveće i Zagor, Mirko i Slavko, Diznijevi junaci, Wostokove persiflaže istih – jeste legitimno, punopravno medijsko izražavanje stripom.

     Popošak i Cveće jeste metafizički strip za decu, onakav kakvi su McCayjev Mali Nemo u Zemlji snova i Herri-manova Maca Šiza. Ili, onakve kakve su pesme Vaska Pope i njegov čudesni pesnički zbornik Od zlata jabuka.

     Urnebesna zaumnost Wostokovog  jezika kakvim se inače služi je persiflaža jezika kao takvog. I ovde, u autorskoj simbiozi s Grabowskim, reč je o persiflaži. Ono na šta smo navikli u Wostokovim stripovima kao na persiflažu političkog jezika, u Popošak i Cveću se otkriva kao poetička persiflaža jezika kao takvog.

     U dvokrilcu iz Drugog svetskog rata iz botaničke bašte na Mesecu oni lete do Crnog Sunca. Usput vide iz daljine planetu Zemlju koja ne izgleda veličanstveno nego plavo i hladno. „Potraživši šta ima u frižideru“ dvokrilca, nalaze samo video i audio kasete. Među njima nalaze klasike partizanštine Kozaru, Sutjesku i Neretvu, klasike art filma Solaris, Stalker, klasik palp filma Grease i dečji klasik Dumbo.

     Progresivno-regresivnim mentalnim razlabavljivanjem naših okoštalih predstava, možemo kao hodočasnici čitalačke zrelosti stići do uvida da je u oba pola Wostokovog opusa reč o poetičkoj ekspresiji izuzetno senzibilnog i talentovanog autora koji ravnopravno stoji s najvišim u rangu domaćih strip stvaralaca – Zoranom Janjetovim i Aleksandrom Zografom. Svet nelogičnosti Wostok u svojim stripovima za odrasle i stripovima za decu uzdiže do pune poetičke zaokruženosti.

Genijalni minimalizam

     Bajke su, pored svega ostalog, poučne. Čemu nas poučava Popošak i Cveće? Pa, recimo tome šta je kultura. Bila ona alternativna ili, pak, stara mnogo hiljada godina, u stanju je da nam osvetli putovanje čak i onda kada nam se učini da je ugašeno i poslednje svetlo. U tom smislu, ne postoji principijelna razlika između „klasike“ i „avangarde“, između najstarijeg umetničkog kanona i postmodernog poigravanja sa zaobi-laženjem tog kanona. I kada ga zaobilazimo, mi obigravamo oko njega upravo njime privučeni kao mušice ka svetlosti noćne rasvete, bivajući njime magično određeni. Ovo je spiritualno putovanje.

     Wostok je Frank Zappa našeg stripa. Zašto Zappa? Iz više razloga. Kao i Zappa, Wostok je veliki eksperimentator. Opire se bilo kojoj uobičajenoj kategorizaciji. Čitav Wostokov opus zasniva se na improvizacijama na tri tematska područja, od kojih je dva stvarao zajedno s Grabowskim: na temu dečje poetske metafizike (Popošak i Cveće), na temu melanholije, kao i treći tematski krug - persiflaže stripskih junaka i junaka našeg mentalnog pejsaža ogrezlog u natpolitizaciju u kojoj život i kultura gube na vrednosti a, istovremeno ili baš zbog toga, sve postaje „nedodirljiva svetinja“. U stvari, tu se iskazuje banalnost naših strahovanja i ugroženosti od bilo kakvog razlabavljivanja stereotipa, što Wostok bez milosti čini. Opus Wostokov sagrađen je na opozitnim polovima, kao što je Zappin sagrađen između rokenrola, avangarde i klasične muzike. Strast, žestina i neiscrpna energija koje su uneli u svoje delo, nimalo se ne obazirući na apartnost  vlastitog dela u očima osrednjaka, bez presedana je u oba medija, muzici i stripu.

     („Vreme“, Beograd, 21. 3. 2013)
     www.vreme.com/cms/view.php?id=1105032

Priredio: Strip vesti

foto: Duško Petrović

     Strip, intervju: PAVLE ZELIĆ

     Devetu umetnost, tj.strip obično vezuju za mladju populaciju, ali je namenjen svima.  Malo fantazije, akcije je svakome dobrodošlo. Forma koju poseduje I njen jednostavni pristup lako dopire do čitaoca. Ali ta jednostavnost je samo prividna, jer deveta umetnost u sebi sadrži i prostor I vreme na papiru. Crtež daje potpuno novu dimenziju   i uvek razgaljuje još više priču, upuštate se u dogodovštine svog omiljenog lika i dopuštate sebi neverovatne maštarije. Svaka priča ima svoj specifičan ritam, dramski elementi su jedna od ključnih stvari u stripu. Posebnu pažnja se posvećuje upravo crtežu, koji nosi deo priče, vizuelni deo pripovedanja tako postaje vodič kroz dramatične dogadjaje u samom scenariju. Oni koji čitaju stripove će vam pre svega reći da je to jako zabavno.
     Strip kakvog danas poznajemo se pojavljuje u 19.veku a danas su najznačajnije francusko-belgijska scena, Japan i SAD. Kako je došlo do popularizacije ove umetnosti, nastala je ekspanzija superheroja na američkom tržištu i izuzetno popularnih mangi u Japanu. U svakom od njih se prepliće uticaj stvarnog, društvenog uticaja I nadrealne, mitske dimenzije koja je jedna vrsta vremenske mašine.
     O stripu uopšte, ljubavi prema istom pričali smo sa Pavlom Zelićem, jednim od autora stripa “Družina Dardaneli.” Aktivan je i u pisanju priča u domenu fantastike, član je društva ljubitelja fantastike “Lazar Komarčić.”

     Odakle ljubav prema stripu i naučnoj fantastici? Koliko je potrebno izmestiti se iz stvarnosti i pisati o fantastičnim bićima i događajima?
     U doba kada sam tek sricao prva slova, krajem 80-ih godina prošlog veka, stripova je bilo svuda, čak bih mogao da kažem kako sam naučio da čitam listajući Tarzana, Zagora, Asteriksa… A nekako prateći moje sazrevanje, i stripovi su “odrastali”, pa sam ubrzo prešao na mnogo zahtevnija štiva kao što su Dilan Dog, Inkal ili američke grafičke novele… i nikada nisam prestao da ih čitam. Fantastika se nekako spontano nadovezala jer je u pomenuto doba bilo tušta i tma odličnih izdanja prevedenih aktuelnih dela Science Fiction-a, natprirodnog horora i epske fantastike,  a u sušnoj deceniji koja je sledila sam se lako prebacio na čitanje u originalu. Izmestiti se u neki iščašeni milje nije uopšte teško, čak je na neki način jednostavnije od pisanja o temema iz istorije, gde uvek uzimate u obzir mali milion fiksnih parametara, dok u svetu fantastike pravila formira skoro isključivo sam pisac. Pre svega, jako je zabavno.

     Kako ste dospeli u svet stripa?
     Godinama sam “koketirao”, kibicujući sa strane kao strip kritičar u brojnim časopisima, za šta sam nagrađen i plaketom,  pa zatim i prvom mestom za nagradu „Mladi teoretičar stripa“ na IX i XI Balkanskoj smotri mladih strip autora u Leskovcu 2007. i 2009. godine. U nekom trenutku sam se osetio spremnim da usavršenu veštinu pričanja priča prebacim u drugi medij, a kako na našoj strip sceni hronično nedostaje scenarista, lako sam našao “posao”.

     Kako je potekla ideja za scenario „Družine Dardaneli?” Junaci tog stripa su toliko     raznoliki i vrlo je zanimljiv njihov spoj. Koji je glavni motiv za to?
     Inicijativa je pokrenuta vezano za do sada nerealizovani strip časopis “Dinamit” koji je imao koncept obnavljanja starih srpskih strip junaka, a moja stara ideja o domaćoj verziji “Lige izuzetnih džentlmena” Alana Mura se tu lepo uklapala. Upoznao sam izuzetnog likovnog i strip umetnika Dragana Paunovića upravo zahvaljujući ovom inicijalnom projektu, a iako smo obojica angažovani i na drugim delima: on na trotomnoj strip adaptaciji hit romana “Konstantinovo raskršće” Dejana Stojiljovića, a ja na mom romanu “Peščana hronika” koji uskoro izlazi iz štampe, “Dardaneli” su ostali naše dete i jedva čekam da u toku ove godine, prvi album dobije i novog, zrelijeg i još ambicioznijeg brata. Osnovni zamajac priče je bio da junake naše i evropske književnosti stavim u novu priču koja bi osvetlila iz sasvim drugog ugla.

     Čitajući isti strip stiče se utisak potpuno nove i drugačije epohe koju ste pokušali da dočarate. Dok ste pisali scenario da li ste se i kome obraćali, ko su oni kojima je takva dekonstrukcija epohe posebno zanimljiva?
     “Družina Dardaneli” pre svega pripada žanru alternativne istorije, koji je izuzetno popularan na francusko-belgijskoj strip sceni, ali i širom sveta. U mom pristupu postoji element “pustih snova”, jedne izmaštane prošlosti, kraja 19. veka u kojem je Srbija napredna i uspešna država kojoj zavide. A zadatak junaka mog stripa je da ne dozvole da nam se prava, strašna verzija istorije nikada ne dogodi. Pokušao sam da napravim onu najtežu kategoriju, delo zanimljivo svima, od klinaca koji će uživati u dinamici priče i direktnoj ekpresivnosti crteža, do starijih čitaoca koji će pohvatati i one suptilnije reference i momente.

     Tehnologija je jedan od jačih motiva samog stripa, kako je njeno uvođenje uticalo na razvoj likova?
     Drugi podžanr naučne fantastike koji je zastupljen u mom stripu je stimpank. Svi ti dirižabli, leteći bicikli, vozovi-bušilice i slično su tu kao omaž tom vizuelno izuzetno atraktivnom pravcu, ali tehnička čudesa su ipak pre svega samo sredstvo likovima da što brže stignu od tačke A do tačke B, i u kontekstu sveta u kojem se kreću, uzimaju se zdravo za gotovo. Drugi fantastični motiv koji možda ima veći uticaj je srpska folklorna fantastika oličena u vampirima, nimalo nalik onima iz anglosaksonske književnosti i filma, koja od “Drakule” do “Sumraka” uporno uspeva da zaboravi na mnogo zanimljivije izvorne mitove i legende o ovim bićima.

     Kako ste došli na ideju da oživite junake nekih od najpoznatijih romana 19. i 20. veka i koje ste glavne njihove osobine uzeli da razradite u stripu “Družina Dardaneli?”
     Činjenica je da sam želeo instant prepozatljivost pa su tu zato Koštana, Vronski, Karađoz… ali sam takođe imao i prilično striktnu podelu uloga, kakvi su pozitivci i negativci i zašto i onda sam tražio likove koji se u to uklapaju… Naravno, pošao sam od osnovnih karakteristika opisanih u romanima odakle ovi likovi potiču, a onda ih nadogradio na suštinski logičan, ali možda ne toliko očigledan način. Dobio sam dosta zamerki zašto su recimo Old Šeterhend ili Jozef K. na strani zla, ali ništa nije tako crno-belo kao što se možda čini na prvo čitanje, a takođe planiram da dosta otvorenih pitanja, naročito vezano za karakterizaciju rešim u nastavku „Družina Dardaneli: ubistvo na Svetskoj izložbi” gde ću konačno otkriti šta se dešavalo sa svakim od njih od kraja originalnog dela do pojavljivanja u prvom delu stripa.

     Objavili ste i zbirku priča “Poslednja velika avantura” koja je u stvari zbir svih vaših priča koje ste objavljivali u književnim časopisima. Koji je bio motiv za naslov knjige i da li je postojao odabir priča koje bi pokazale neku celinu?
     Ova zbirka je objavljena kao jedan od pobedničkih rukopisa na konkursu za ediciju „Prva knjiga” Matice srpske 2009. godine, a naslov duguje jednoj od priča,  koji u ovom kontekstu znači i neko moje opraštanje sa avanturama u kratkoj formi i prelazak na roman i neke manje žanrovske teme. Ipak, i dalje me sve to vuče, pa sam i posle te zbirke napisao desetak uspelih priča koje sam posejao po Politici, NIN-u, Letopisu Matice srpske… Iako je odabir prosto predstavljao ono najbolje što sam do tada napisao, ipak se pokazalo da postoji ta neka linija osnovnog motiva izgubljenje nevinosti u kontaktu sa zlom, neretko smeštene u istorijske okolonosti i egzotične predele.

     U tim pričama su likovi većinom deca, u nekim realnim pa i fantastičnim situacijama često u sukobu dobra i zla. Podseća na omaž detinjstvu?
     Pisanje o deci nije nimalo lako, ali je glavni razlog što ih (zlo)upotrebljavam u svom pisanju, je činjenica da je gubitak te dečje naivnosti takođe povezan i sa sve prisutnijim skepticizmom odraslih. I kada u malom manevarskom prostoru treba da uverim moje junake u neverovatne situacije u koje ih bacam, lakše je da to budu deca koja su mnogo prijemčiviji receptori za onostrano. Sve pomenuto sam razrađivao i u romanu „Peščana hronika” u kojem sam se čak odvažio i na direktna pretakanja iz ličnih dečačkih iskustava.

     Vrlo je zanimljiv stil koji koristite u pričama, gotovo da ostavljate prostor u kratkim rečenicama da čitalac bude aktivan tokom čitanja? Postoji li ta namera?
     Većina mojih priča je pisana za ove i one književne konkurse na kojima postoje striktna ograničenja dužine. A meni uvek priča prešiša taj limit, pa onda moram da odbacujem sve viškove… Mada, u tom procesu zaista shvatim da su neke stvari, recimo opisi inače dobro poznatih stvari, situacija pa čak i pojedinih likova nepotrebni. Čitalac može da posegne u bazu pročitanog i odgledanog i sam u glavi dopiše izgled džungle, kafane ili  Džonija Vajsmilera, a ako je aktivnije uključen u to „dopisivanje” na neki način se čak i više unese u čitanje.

     Da li imate omiljenog strip junaka i kako biste u jednoj rečenici privukli ljude da pročitaju strip “Družina Dardaneli?”
     Van mog sopstvenog dela, postoji čitav panteon genijalnih heroja i antiheroja u čijim pričama uživam, dok bih kao ličnog favorita među mojom usvojenom “decom” u “Družini Dardaneli” odabrao Dobrog vojnika Švejka. Pročitajte knjige Jaroslava Hašeka i otkrijte zašto. A ukratko, ako želite avanturu, misteriju, akciju, fantastiku, stravu i užas, i junake dosadne lektire ubačene naglavce u tu vrelu mešavinu otvorite moj strip i otkrijte jedan sasvim nov i uzbudjljiv svet.

     Šta mladi mogu da nauče iz stripova i zašto ih čitati?
     Kao što rekoh na početku, mogu da nauče da čitaju, pa zatim i sve ostalo. Jedan od mojih omiljenih serijala: “Marti Misterija” ima koncept u kojem se pored uzbudljivog zapleta uvek podmeće i nekoliko “kukavičjih jaja”, edukativnih segmenata čiste, ali atraktivne i vizuelne faktografije. Pored toga, stripovi nam, kao i najbolji filmovi, nude primere vizuelnog pripovedanja koje podučava i rafinira ukus konzumenta. U današnjem svetu gde je opseg interesovanja limitiran na klipove do jednog minuta trajanja, vredi se potruditi i produžiti tu koncentraciju na bar koji sat uživanja u pravoj, pa još i lepo ilustrovanoj priči. A kada to apsolvirate, onda ni knjige nisu tako strašne.

     Jelena Aleksić

     [Objavljeno: Infokreacija, 21.04.2013.godina]

Press: Veseli četvrtak

Dylan Dog #69:Silazak u ponor piše: Pasquale Ruju crta: Alessandro Poli Izdavač je Beoštampa-Grafart iz Beograda, edicija Veseli četvrtak. Sva pitanja i sugestije na: redakcija@veselicetvrtak.com Veću sličicu naslovne strane možete videti na Facebook stranici Strip vesti!!!