Press: Art 9

     NAGRADE „MAUROVIĆ“ ODLAZI U RUKE
     NEDELJKA  DRAGIĆA

     Piše Tea Grgurić

     Poznati majstor animiranih filmova svjetskog ugleda Nedeljko Dragić (r. 1936. u selu Paklenica, kraj Novske), koji od 1991. godine živi i radi u Munchenu, dobitnik je prestižne nagrade “Andrija Maurović“.

     Radi se o nagradi za životno djelo za izniman doprinos na području hrvatskog stripa, a koju unazad pet godina dodjeljuje Udruga za popularizaciju i očuvanje baštine hrvatskog stripa „Art 9“ iz Zagreba, pod pokroviteljstvom Grada Zagreba.

     Da upravo u ruke autora legendarnog „Tupka“, ali i niza drugih nezaobilaznih  strip-likova, ove godine ode nagrada „Andrija Maurović“ odlučio je stručni žiri u sastavu: Borivoj Dovniković - Bordo, Pero Zlatar, Veljko Krulčić, Željko Mišak i Raul Švarc.

     U obrazloženju nagrade, među ostalim stoji: „Iako je u jav-nosti ponajprije prepoznat po svojim animiranim filmovima (od kojih su neki bili i nominirani za Oscara) i kao karika-turist, opus Nedeljka Dragića u devetoj umjetnosti („Tupko“, „Šime“,  „Vučko“, „Vinko“...), kojom se inače s prekidima bavi punih šest desetljeća, zasigurno predstavlja ne samo jedan od vrhunaca u sveukupnom povijesnom razvoju stripa na našim prostorima, nego on svog tvorca nameće kao strip-umjetnika modernih ostvarenja kojima je u europskim i svjetskim razmjerima pomaknuo  granice stripa u formalnom i sadržajno-dramaturškom okviru. 

     Svojom inovativnošću, originalnošću i eksperimentiranjem s medijem, ali i scenarističkim šarmom i likovnom jednostavnošću, zapravo vizualnom i scenarističkom ingenioznošću - kojima je uzdrmao percepciju stripa ponajprije kao „zabave“ - Dragićeva ostvarenja su do kraja ostala jedinstvena i isključivo njegova!“

     „Tupko“ je prvi strip s ovih prostora koji je dobio nagradu na nekom od svjetskih strip-festivala (Gran Prix u Montrealu 1971. godine), a preveden je i na brojne svjetske jezike.

    Odnedavno su stripovi Nedeljka Dragića ponovno dostupni čitateljima u formi strip-knjiga i albuma.  

     Podsjetimo se, dosadašnji dobitnici nagrade „Andrija Maurović“ su Mladen Bjažić, Julio Radilović, Borivoj Dovniković i Žarko Beker; dok su specijalna priznanja dodijeljena Fadilu Hadžiću i posthumno Ivici Bednjancu.

     Nagrada „Andrija Maurović“ Nedeljku Dragiću dodjeliti će se na posebnoj svečanosti.

Piše: Vjekoslav Đaniš

     ALEM ĆURIN INTERVIEW - EGOSTRIPER 4

     ■ Devedesetih starta splitski tjednik Feral Tribune u koje-mu si objavio najviše ilustracija. Možeš li više reći o suradnji za taj tjednik?
     – Intelektualna pobuna protiv ograničenosti tadašnjih gos-podara života i smrti te njihove ovisnosti o određenim centarima iz inozemstava, po sistemu divide et impera, pače bezumlja što je zahvatilo ovo područje, zbivala se u dva podlista. U Feral Tribuneu, satiričkom podlistku u Slobodnoj Dalmaciji, i Profilu, podlistku u Nedjeljnoj Dalmaciji. U ovome drugom bio sam ilustrator i, neko vrijeme, grafički urednik. Kad je 1993. godine privatizacija pojela Slobodnu, većina nas iz Profila, te još nekolicina sa strane, pridružili smo se ovoj trojici „luđaka“ iz Ferala pak je tako nastao tjednik Ferale Tribune, najkvalitetnija i najslobodoumnija novina, otkako je tiska. Ponosan sam što sam punih 15 godina, od prvog do zadnjeg broja, bio dio te ekipe; uglavnom kao kućni ilustrator, mada se znalo naći tamo i pokoje moje štivo.

     ■ Zanimljivo je da si u Feralu i propisao, odnosno objavio svoje prve tekstove, kako je došlo do toga?
     – Propisao sam još u Profilu, ako misliš na moje pisanje o stripu, na nagovor Ivice Ivaniševića. A kako smo bili nerazdvojni i u Feralu, opet me nagovorio; svidjelo mi se, krenulo me, te me više nije trebalo poticati.

     ■ Ilustracije i stripove objavio si i u splitskom časopisu Torpedo. Kako je pokrenut ovaj časopis i zašto se nakon nekoliko brojeva ugasio?
     – Torpedo – časopis za književnost, grad i nasilje (baš tako kako ti govorim, haha...!) – plod je diverzantske ekipe, nas koji smo se prvo okupili u Profilu pa nastavili druženje i diverzije u Feralu. Ivica Ivanišević, Ante Tomić i ja, pokrenuli smo ga početkom 1997. Ideja je bila da su i nominalno novinari u stanju biti i književnici. Oko Torpeda skupila se prilično jaka književno-novinarska ekipa: Igor Mirković, Simo Mraović, Andrej Puplin, Joško Martinović, Dragan Jurak, Borivoj Radaković, Renato Baretić, Jurica Pavičić, Miljenko Jergović, Ivica Ivanišević, Zoran Ferić, Ante Tomić, Robert Perišić, Tatjana Peruško, Igor Lasić i drugi.
     Bio sam zadužen za grafički i likovni dio časopisa; što hoće reći – prijelom, logotip, grafička oprema i ilustracija. Htjeli su još napismeno i moju priču. Dobro, rekao sam, ali to će biti priča u slikama – red je da nacrtam strip. Moj strip, moj scenarij i crtež. Dopizdila mi je već bila gotovo desetogodišnja apstinencija od strip sličica s moga stola. Doduše, znao sam pokoji put, umjesto ilustracije, u Profilu i Feralu, nacrtati kratki strip, onako za olakšat dušu, no to nije bilo ono zapravo, nije imalo kontinuitet. Tako je u Torpedu rođen strip glavonja Congo, pod naslovom – SPLIT C.I.T.
     U prvome sam broju objavio drugu epizodu Majke mi!, dok je u drugom broju izišla prva epizoda naslova Bolada o suvome moru. Kod mene sve naopako (hahaha...!)
     Bio je to moj povratak u svijet stripa. Moje ozdravljenje. Bilo me je, eto, nakon toliko godina, i u štampi.
     Izišla su samo dva broja Torpeda. Jednog utorka, sastali smo se, uz ilo i pilo, kako bi dogovorili koncept i temu trećeg broja. Dogovaranje se otezalo od utorka do utorka, no mladićima se svidjelo druženje u krčmi, te su otpilili Torpedo. Treći Congo ostao je samo u škicama, dok je ekipa nastavila drugovati svakog utorka, već 14 godina. Taj hedonizam urodio je splitskim Utorkašima.
     Inače, Torpedo je bio klica iz koje je iznikao FAK, hrvatski književni putujući cirkus, i svi njegovi regionalni ogranci.

     ■ Druženje utorkom polučilo je i neke druge zanimljive književne projekte, na primjer nekoliko zbirki pripovijedaka a i rad na tvom prvom romanu. Reci nešto o svojim pripovi-jetkama i romanu, hoćeš li ga ikada dovršiti?
     – Može se u mome kompjuteru naći sijaset kartica raznih rukopisa. Ima ih što vele da sam bolji pisac nego crtač. Može biti. Ni meni to ne izgleda loše. Kratke priče sam pisao i prije utorkaških zbirki, tamo devedestih. Neke su i tiskane u kulturnim periodikama.
     Sve je krivo društvo oko mene. Bili su skoro pa oduševljeni mojim štivom po novinama. Njihovo odobravanje, pak nagovaranje, otvorilo je špinu/(s)lavinu koja je izbacila bujicu slova. Ne baš previše i za svakodnevnu upotrebu, al' prilično ugusto.
     Nastale su tako pripovjetke od kojih se može napraviti pristojna zbirka. Što se pak tiče mojeg romana, bit će ga, ne boj se. Započeo sam ga ljeta 1998., pa nastavio sljedeće ljeto. I tako, iz ljeta u ljeto – ništa zimi. Daklem, začet je prije čuvenih utorkaških romana Što je muškarac bez brkova ili Osmi povjerenik. Moj definirani sindrom – sporo ma dobro. A dobar je, dobar – gust i zdrav, k'o maslinovo ulje. Podosta njih će se pokliznuti po njemu.
     Može se za mene reći kako pišem u slikama i crtam u pričama.

     ■ Možeš li se prisjetiti koliko si do sada ukupno napravio i objavio ilustracija u Profilu, Feralu, Torpedu i možda u nekim drugim listovima?
     – Ovamo tamo, cirka hiljadu i dvjesto, ne više, pošto nisam baš ilustrator kojeg svak želi, ali onaj tko me hoće – voli me do ludila i želi bez ograničenja i prezervativa.

     ■ Jednu od ilustracija objavljenih u Feralu posvetio si našem zajedničkom prijatelju, velikom zaljubljeniku u strip, nažalost pokojnom, Karimu Zaimoviću!?
     – Jebiga, bilo je to doba barbara, doba kada muze silom onijeme a anđeli ogluše. Jedan od takvih nagluhih anđela bio je i Karim Zaimović, veliko dijete-čovjek, wunderkind i erudit. Pravo mlado vječno radoznalo čudo i čuđenje u ovom kurčevom svijetu. Veliki poznavatelj stripa, znalac i zaljubljenik u medij. Uz to i pisac, jako dobar, a tako mlad.
     ----
     Pred njim je bio život vrsnog i pravog intelektualca (samo da kurčine s okolnih brda zamuknu već jednom).
     Pred njim je bila staza od slova, ogromna kao i njegov književni dar, staza asfaltirana njegovim unutrašnjim glasom, kojeg je najbolje čuo (samo da kurčine s okolnih brda zamuknu već jednom).
     Pred njim je bio lijep sunčan, vruć dan, tipično sarajevsko augustovski, bez obzira na bagru s padina.
     Pred njim je bilo blistavo raskršće s dna akvarija, oslobođenog od riba, mrtvog za ptice i semafore.
     Pred njim je bio sav život i taj, od rana, tetovirani asfalt. Valjalo mu je još prebaciti malo sjenu uz brazde kroz grad, korak samo, ili dva, jebiga, pa onda na sigurno, u san, da bar.
     Korak prvi, drugi, treći, trči, vrišteći sa strane njegovo ime, geler, glup k'o August, gluv k'o top, ne razaznaje Karim, da ovaj, Karim i još Zaimović, reče.
     ----
     Bili smo prijatelji, iako nismo prozborili nijednu riječ među-sobno. Nikada se nismo sreli, nismo se ni dopisivali, već smo pustili glasnike nek' nam svojim riječima predstave glas onoga drugoga.
     Prvi je glasnik bio Miljenko Jergović. Stigavši upravo iz razlomljenog Sarajeva, rekao je, pozdravio te Karim, puno te pozdravio. Odakle on zna za mene, čudio sam se. On ti sve i svakoga zna, pa i tebe, nasmiješio se Jerga.
     Kad je geler prošao zabranjenim smjerom, kao i svaki jebeni geler, ćutio sam se kao da mi je netko vrlo blizak otišao. Morao sam mu se bar tako odužiti.
     Koji dan za little-big Karimom, otišao je još jedan silni sanjar, veliki Hugo Pratt, isto od gelera-killera, onog sa šest nogu i štipaljkama.
     Točno godinu kasnije, 17.08.96., imao sam u Bolu na Braču, u galeriji Dešković, izložbu originala Bolade o suvome moru, prve epizode o Congu, a strip crteži su nastali samo, i baš jedino s namjerom, kako bi opravdali, odavno dogovoren, moj termin u rečeni galeriji. Na originalu, ispod samog naslova Bolade stoji posveta, eno je i sada tamo – „Comic trip posvećen svijem i sviman putniciman, s naglaskom na Karima Zaimovića i Hugota Pratta“.

     ■ Nisam znao da si surađivao s Jergovićem u Nedjeljnoj Dalmaciji?
     – To je bila zgoda započeta u Profilu, početkom 1993. godine, te se produžila i nakon gašenja Profila, kad smo prešli u Ferala. Kako je Miljenko ostao gdje je i bio (pristupio je Feralu koju godinu kasnije), nastavio sam ilustrirati njegove kratke priče u Nedjeljnoj Dalmaciji i kroz 1994. godinu – jedna priča, jedna ilustracija – tobož tajno, kao Franko Petrić (hahaha...!), i miješanog stila, da se vlasi ne dosjete, iz kojih se kasnije iznjedrilo njegovo prvo poznato ukoričeno književno djelo, zbirka priča Sarajevski Marlboro. Od tada se Jergović i ja volimo javno.
     Šteta što knjiga nije tiskana s takvim izdavačkim i grafičkim konceptom. No zadnjih dvadeset godina, ilustrirane knjige nisu u modi. U zadnjih dvadeset i sitno godina, rijetko kada je pamet u modi, tj. nije medijski interesantna niti ekonomski isplativa.

     ■ U jednom od tekstova za katalog tvoje izložbe 2004. godine postavljene u Salonu Galić, Jergović spominje tvoje dvije ilustracije koje su ga posebno dojmile i koje krase zidove njegove sobe. Prva je s newyorškim blizancima i kako on kaže najtočnije opisuje Sudnji dan, a druga saksofon koji trči preko pustopoljine a bila je objavljena uz njegovu priču Saksofonist. Ove dvije posebno ali i sve ostale tvoje ilustracije u isto vrijeme su tumačenje teksta ali i odmak od njega i pričaju vlastite priče. Pokušavaš li kroz ilustracije govoriti stripovskim jezikom i jesu li one u stvari tvoja frustracija i zamjena za stripove koje nikada nisi dovršio?
     – Možemo pričati kako su te ilustracije završile kod njega, a možemo isto pričati o tome šta ilustracija meni jeste. Može i jedno i drugo.
     13. rujna 2003. godine je u Fearl Tribune izišla je moja ilistracija-komentar povodom dvogodišnjice 11-09. Jedanaesti rujna bio je u mojoj memoriji datum 11-09-73, kada je američki ekspanzionistički kapitalizam ubio Allendea, legalno izabranog predsjednika Čilea, što je proglasio nacionalizaciju kompletnog čileanskog ekonomskog dobra. Odjebao je strane gospodarske kolonizatore, naročito američke, te je izazvao Kissingerov mozak. Taj monstrum je smislio plan te je Salvadora Allendea dao smaknuti vojnim pučem pak je na vlast doveo onu marionetu i zločinca Pinocheta.
     Trideset godina kasnije od uvođenja vojne diktature i dvije godine nakon stradanja Twinsa, jer datumi su identični, ja crtam newyorške blizance koji čine dva l u Allendeovom prezimenu. Pametnome dosta.
     Po mišljenju mnogih, to je najbolja moja ilustracija svih ovih godina, a po meni – nema govora, apsolutno najbolji uradak na zadanu temu, 11-09, uopće i ikad, bez obzira što o tome mislili svjetski grafičarski krugovi. Mogu mi samo popušit.
     Dakle, na dan izlaska Ferala, zazvoni meni mobitel. S druge strane je Jergović. Bravo majstore, super ti je ilustracija, deder koliko to košta, mislim original, kaži, htio bi ga imati, koliko košta da košta, kaže on. Jebiga, iznenadio me; bilo je jutro, ja na otoku, nemam pojma kako izgleda tek izišli Feral i ilustracija u njemu, otok je to, informacije i štampa kasne. Za tebe toliko i toliko, kažem mu, pa mi se činilo previše te dodam, još ćeš dobit jednu kao žuntu. Njemu se dopalo. Nije prošlo ni pola sata, još ne znam kako to sve izgleda u štampi, kad evo ti Zlatka Galla, i on na mobitelu; bravo majstore, samnom ti je faca iz New Yorka, gledali smo tvoje blizance i Allendea, čovjek naprosto svisnuo, kaže, to mora ići u New York, to tamo pripada, pitam te u njegovo ime da li je 10 000 dovolno? O jebote, što nisi zvao ranije, zbunjen sam, ali ipak kažem, sorry, prodana je Jergi. Za koliko ju je Jerga dobio, pita Zlatko. Za puno, puno manje, ali nije bitno, već sam mu obećao, a riječ je riječ.
     Taj saksofon što trči je rečena žunta – jedna od ilustracija koje sam radio za njegove priče u Nedjeljnoj Dalmaciji pod drugim imenom.
                      Čuješ, dok radim na ilustraciji nekog teksta, tada promišljam vlastiti komentar na istu temu kao i pisac teksta, samo nezavisno od njega i bez obzira na njegovu tezu. Tako da su moje ilustracije bile, od Profila te posebno u Feralu, i još su, sada u Novostima, svojevrsne i samostalne političke kolum-ne. Think Ink priče za sebe. Slike što u sebi nose svoju vlastitu fabulu, popraćenu svaki put i posebnim komentarom, tako da mogu stajati i kao strip (koji to nije) sam za sebe, pošto su mi ustvari ilustracije svjevrstan nastavak rada na stripu samo drugim sredstvima. Ili tako nekako.
     Možda si u pravu, kad spominješ da je sve to ispalo tako kao možebitna posljedica frustracije i kao nadomjestak za moje puste nedovršene strip pro-jekte, a možda i nisi. Kako bilo da bilo, u svijetu političke ilustracije nemam partnera.

     (nastavit će se)


(Interview je originalno objavljen pod naslovom:
Alem Ćurin - Strip kao višak života,
„Kvadrat“ br. 26, Bizovac, studenoga/novembra 2012)

Press: Strip.art.nica Buh

Press: Vedis

Još jedan info koji ovde kasni, ali koji je ipak pravovremeno bio objavljen
na Facebook stranici Strip vesti, što sam lakše u svojoj gužvu uspeo da postavim.
Ovde je - kao i naredna informacija - da bude obeleženo da izdanje postoji, a dobro dođe
i kao mali podsetnik da redovno pratite Facebook stranu Strip vesti, jer kada nemam vremena
da radim stranicu, hitne vesti brže i lakše tamo postavim, kao što tamo postavljam
sve sličice u većem formatu!!! www.facebook.com/StripVesti

Press: Svet stripa

     Konkurs za kratki strip

     Zainteresovani autori svoje radove mogu poslati do 30. juna 2013. godine, a pravila su sledeća:
1. Konkurs je potpuno otvoren po pitanju teme i žanra, kao i tehnike i stilskog izraza.
2. Pravo učešća imaju autori svih uzrasta.
3. Radovi takmičara mlađih od 15 godina biće žirirani nezavis-no od radova starijih učesnika.
4. Rad može biti delo jednog autora ili više njih, a jedan autor može predati više radova.
5. Priče moraju biti kompletne, a radovi mogu biti iz 2011, 2012. ili 2013. godine, u obimu od 1 table do 8 tabli.
6. Stripovi koji su nagrađivani na drugim konkursima, a poslati su i na ovaj konkurs – neće biti žirirani.
7. Uz radove, autori treba da pošalju i svoju biografiju ili, ako je više autora radilo na stripu (crtež, scenario, kolor), biografiju svih autora pojedinačno, po sledećim stavkama: funkcija autora (crtež, scenario, kolor…), ime i prezime, datum i mesto rođenja, adresa stalnog boravka, broj mobilnog i fiksnog telefona, adresa elektronske pošte, naziv rada, tehnika i godina nastanka dela.
8. Svi radovi treba da budu prilagođeni objavljivanju na A4 for-matu.

     Po okončanju konkursa, najbolje ocenjeni radovi biće objavljeni u reviji Kiša broj 9. Pored toga biće organizovana i izložba svih pristiglih radova na Međunarodnoj strip konferenciji "Kragujevac, godine treće".

     Radove slati isključivo u digitalnom formatu, u rezoluciji od 300dpi i većoj, na adresu svetstripa@gmail.com.
Na istu adresu možete da nam se obratite i ukoliko budete imali bilo kakvih pitanja.

     Pobedniku konkursa darivaće se plaketa Branko Plavšić.

     Budžet ovog projekta je ograničen, što znači da SVET STRIPA nije u mogućnosti da autorima dodeli novčanu nagradu za pobedu na konkursu, kao ni za objavljivanje u Kiši, ali za sve objavljene radove biće obezbeđen autorski primerak, a postoji i mogućnost stalnog angažmana u reviji.

     S poštovanjem,

     SVET STRIPA

Piše: Marko Stojanović

     Leskovačka škola stripa "Nikola Mitrović Kokan" koja radi u okviru Leskovačkog kulturnog centra organizovaće ove godine po jubilarni, petnaesti put manifestaciju "Balkanska smotra mladih strip autora". Manifestacija će se odigrati 28-30. juna 2013. godine u prostorijama Leskovačkog Kulturnog Centra i Narodnog Muzeja u Leskovcu.

     Smotra će i ove godine biti nagradna, pa će najbolji u kate-gorijama mladog strip crtača, ilustratora, strip scenariste i strip teoretičara na prostoru Balkana dobiti plakete sa likom Nikole Mitrovića Kokana, a dodeliće se i četiri dodatne diplome u sve četiri kategorije... Diplomu će dobiti i najbolji debitant, a dodeliće se i plaketa za doprinos srpskom stripu, čiji će dobitnik biti predsednik tročlanog žirija za dodelu ostalih priznanja. Svi pristigli radovi biće izloženi u velikoj galeriji Leskovačkog Kulturnog Centra u Leskovcu i njihovi autori će autori dobiti zahvalnice za učestvovanje na smotri kao i biti pobrojani u katalogu koji će svaki učesnik dobiti. U sklopu same manifestacije koja će trajati tri dana, održaće se brojna predavanja, javni čas crtanja u holu Kulturnog Centra, pro-jekcije animiranih, igranih i dokumentarnih filmova, promocija nekoliko strip časopisa (iz zemlje ali i iz inozemstva) i knjiga o stripu, a biće neizostavno i tribina, javnih intervjua te okruglih stolova.

     Što se propozicija za učestvovanje u takmičarskom delu tiče, one su sledeće: pod terminom mladi autor podra-zumevaju se oni autori mlađi od trideset godina, i svi koji ispunjavaju taj osnovni uslov slobodni su da svoje radove u bilo kojoj od četiri kategorije podnesu na uvid žiriju, ili kao materijal za izlaganje (izlagati mogu i stariji autori, ali oni neće ući u konkurenciju za dodelu nagrada). U kategoriji ilustracije moguće je konkurisati kako ilustracijom u boji, tako i crno belom ilustracijom, a strip scenarije i teorijske tekstove treba slati otkucane u programu word, ili pak podneti gotove i završene stripove koji su po scenarijima nastali. Može se učestovati sa neograničenim brojem radova, i u pitanju ne moraju biti gotovi, kompletni stripovi, kao ni oni koji su rađeni specijalno za Balkansku smotru. Jedini uslov je da dati radovi nisu već podnošeni i izlagani na nekoj od prethodnih Balkanskih smotri.

     Ovim se upućuje i poziv za učestvovanje svim mladim strip autorima, školama i radionicama stripa koje deluju na prostoru Balkana; Leskovačka škola stripa će se potruditi da bude što je moguće bolji domaćin svim gostima.
Važna napomena: Radove treba slati na sledeću adresu:
     Škola stripa „Nikola Mitrović Kokan“
     Leskovački Kulturni Centar
     Trg Oslobođenja 101
     16000 Leskovac

     najkasnije do 10. juna 2013. godine. Originali su poželjni, ali je moguće slati i kvalitetne kopije i printove, kao i skenove u 300 DPI na adresu balkanska.smotra.stripa@gmail.com gde je moguće dobiti i dodatne infomacije.

Press: Rosencrantz

     Poštovani prijatelji,

     Promocija ROSENCRANTZ-ovih izdanja održati u Novom Sadu, 29.04.2013. godine u kafeu Kabare, Vojvode Šupljikca 22, sa početkom u 19h.

     Na promociji učestvuju Nikola Maslovara, Nenad Cvitičanin, Predrag Đurić i Svetozar Obradović.

     Izdanja ROSENCRANTZ-a moći će da se nabave po promotivnim cenama. Pozivamo vas da nam se pridružite!

     Srdačan pozdrav,

     Predrag Đurić

Autor: Goran Milenković

povratak na vrh

Press: Rosencrantz

     Dakle, stiglo je proleće a sa njim i nova izdanja ROSENCRANTZ-a!

     Vredno u tišini smo radili tokom zime i nadamo se da ćete zadovoljiti svoje afinitete barem nekim od naših albuma!

     U ediciji Smehovnik pripremili smo za vas album-integral Detektiv Lakonogić, rekordno skromnog, ali vrednog Nikole Maslovare. O stripu možda najbolje govori činjenica da, kada se pojavio u Biser stripu, većina čitalaca je mislila da se radi o stripu francuskog autora, tim više što se Nikola potpisivao kao Masli.

     Predstavljamo vam i našu novu ediciju - Iza horizonta, u kojoj planiramo da objavljujemo premijerne albume, rađene od strane domaćih autora ili kroz saradnju domaćih i stranih autora. Priče bi trebale da budu netipične, prevashodno lokalno orijentisane i savremene, kada su, barem, u pitanju junaci i mesto dešavanja.

     Ipak, već prvi album - Put, odstupa od navedenog. Radi se o jednoj univerzalnoj priči o čovekovoj borbi sa samim sobom. Sjajni meksički autori sestra i brat Carla Andrea i Diego Lopez Mata pokušali su vizuelno da dočaraju tu unutrašnju borbu, kroz mistične bezimene predele kojima glavni junak Den'an prolazi. Šta je najmoćnijeg imperatora tadašnjeg sveta nateralo da abdicira i nestane iz istorije saznajte u stripu Put.

     Dan kad je počelo leto je savremena priča o odrastanju o vojvođanskoj provinciji. Strip prati jedan dan u životu dva najbolja prijatelja Krivog (Vuk Razumenić) i Ajsa (Krešimir Bogdan). Sicilijanski umetnik Francesco Conte imao je interesantan zadatak da dočara svakodnevicu jedne vojvođanske varošice. Ishod toga pronađite u stripu Dan kad je počelo leto.
          U burnim vremenima nakon Prvog svetskog rata u Pečuju je stvorena radnička i narodna republika. Tu su se zatekli mladi revolucionari - sin imućne somborske porodice Aleksandar Štajner, budimpeštanski srcolomac Tivadar Kerekeš i ćerka pečujskog industrilca Helena Heitvogel. Propast kratkotrajne Republike odvešće Helenu i Aleksandra u Sombor, gde će u patrijarhalnoj sredini pokušati da izvedu revoluciju. Amerikanac Mike Gallagher svojim dramatičnim crtežom pokušao je da dočara spoljašnja previranja, koja su se prelivala u unutrašnja. Da li je uspeo pogledajte u stripu Komunista. Strip je zamišljen kao kratak serijal od četiri epizode.

     Još jedna priča iz vojvođanske provincije, ovaj put iz jedne varošice blizu hrvatske granice je i Poslednja stanica. Bračni par intelektualaca - Dragan i Elizabeta Subotički, nakon penzionisanja napuštaju Novi Sad, gde su radili kao profesori, i dolaze u provinciju. Kako njihov sin jedinac već godinama živi u Francuskoj, Dragan i Elizabeta imaju sve vreme ovog sveta samo za sebe. Madriđanin Francisco Maldonado predstavlja nam čitavu plejadu epizodnih likova, od nepopravljivog socijaliste, a sada predsednika Mesne zajednice Dragiše, preko poštara Gruje, komšinice-malograđanke Stanislave, ostarelog revolucionara Vasilija, lokalnog čuvara reda Zoltana... kao i njihovu reakciju na pojavu Hamida Duranija, trinaestogodišnjeg dečaka iz Avganistana, koji je pokušao da ilegalno pređe granicu. Poseban šmek ovoj "koprodukciji" daje tuš mlade beogradske autorke Katarine Zlatić.

     I, na kraju, jedan potpuno domaći projekat - strip serijal Begunac. Pred vama je prva epizoda, nacrtana od strane autora iz Inđije Nenada Cvitičanina, perspektivnog i visoko profesionalnog. Da li ste nekad razmišljali šta bi se desilo ukoliko biste u roku od pet minuta morali da pobegnete od svega što se godinam stvarali? Kuda biste pošli? Da li bi vam iko pomogao u čuvanju slobode? Isto se desilo i uspešnom novosadskom biznismenu Milanu Brizi. Kako se on u tome snašao, čitajte u stripu Begunac!
          Treba istaći da su za sjajan dizajn svih albuma "krivi" Predrag Ivanović i Bora Grbić (Bora je radi i kolor pojedinih naslovnih strana). Dekara je takođe uradio maestralan posao oko upisa slova, a u Komunisti je od toga napravio i pravu malu umetnost!

     Više o izdanjima ROSENCRANTZ-a na www.rosencrantz.rs i na
     www.facebook.com/pages/Rosencrantz/334219803313534

Press: Veseli četvrtak

Zagor #69: U potrazi za Zagorom piše: Moreno Burattini crta: Nando Esposito & Denisio Esposito Izdavač je Beoštampa-Grafart iz Beograda, edicija Veseli četvrtak. Sva pitanja i sugestije na: redakcija@veselicetvrtak.com Veću sličicu naslovne strane možete videti na Facebook stranici Strip vesti!!!

Piše: Vjekoslav Đaniš

     ALEM ĆURIN INTERVIEW - EGOSTRIPER 3

     ■ Kako je počelo tvoje prijateljstvo s legendarnim splitskim crtačem Franom Gotovcom?
     – Počelo je, a kako drugo, nego svađom. On je bio taj „stariji lokalni i meni nepoznati crtač, po mom ondašnjem kriteriju, puno lošiji od mene“. Njegov strip je resio zadnju stranicu u Nedjeljnoj Dalmaciji, umjesto mojeg.
     Frano se pojavio u novinama kao strip autor nakon pauze od 16 godina. Svi su bili zaboravili na njega kao stripera. U to doba on je bio čuveni arhitekta i teoretičar prostora. Kao takavog sam ga znao, al' ne kao i strip autora.
Bio sam skroz napižđen što mi je strip odbijen pa sam, rekao sam to, napravio izložbu originala. Prijepodneva, na sam dan otvaranja izložbe, netko mi je u jednome splitskome kafiću pokazao na bučnog čovjeka i rekao mi kako je on autor Ucjene, stripa iz Nedjeljne. Pristupio sam bez pardona duplo starijem čovjeku od sebe te ga, onako mlad i divlji, izvrijeđao pred cijelim kafićem; da kako ga nije sram objavljivati one svoje pizdarije dok moj strip stoji doma te neka me ne gazi, već da mi se skloni s mog strip puta. Dotad bučan čovjek, pažljivo me oslušao, naručio mi pelinkovac, nisam odbio, on je imao honorar a ne ja. U pauzama moje galame, pokušao mi je reći da se i on jednom davno bavio stripom pa je najebao. Nisam ga slušao već sam dodao kako tu večer otvaram izložbu originala mojeg stripa pa nek svrati, ako hoće vidjeti kako se crta strip. Čovjek je sve otrpio, naručio mi pelinkovac pride te obećao da će svakako doći.
     ■ Nisi vjerovao da će doći na tvoju izložbu?
     – Negdje u popodnevnim satima sišlo mi je iz podsvjesti ka svijesti kako je čovjek ispred mene bio autor legendarnih Lovaca na čaplje i Zemlje slijepih, što su me fascinirali sa stranica Slobodne Dalmacije krajem pedesetih i početkom šesdesetih. Kadrove iz ta dva njegova stripa nosim sobom još i danas. Postali su dio opće prtljage moje memorije. Nezaboravno je bilo i to kako je baš on, Frano Gotovac, nacrtao prvu potpuno golu ženu što su je moje dječje oči popasle, i to iz dnevne štampe. Po uzoru na njega i ja sam crtao gole curice (hahaha...!). Svjestan svega toga, zasramio sam se svojeg kafićkog nastupa i molio boga da se ne pojavi na izložbi. Jok! Pojavio se, a meni neugodno. No imao je razloga preći preko spomenutog incidenta, čak je i rekao par proslovnih riječi.
     Par dana kasnije izašao je u Slobodnoj Dalmaciji afirmativni tekst, iz njegove pisaće mašine, o tome kako se napokon u Splitu pojavio mladi strip autor koji, kao takav, zaslužuje punu pažnju i podršku. Postali smo jako dobri, čak i prijatelji. Bio mi je i mentorom, pak pozorno pratio i podržavao svaki moj novi zaveslaj u nemilosrdnom moru stripa. Kada sam se vratio iz Pariza, priznao mi je kako je baš on namjerno stopirao moj prvi strip korak u ime svog posljednjeg jer, tobože, on je bio star a ja mlad i, kao takav, mogao sam čekati.
E moj Frane, legendo, jebešga, još uvijek čekam (hahahaha...!)

     ■ Kad si već spomenuo, reci nam više detalja o svojoj ne baš uspješnoj pariškoj avanturi!?
     – Slušaj, to je kompleksno pitanje, koje zahtjeva kompleksni odgovor. Trebala je to biti, zapravo, bajka koja će me definirati kao strip crtača i strip autora... s poznatim završetkom – Ćurin i strip živjeli su u ljubavi do svoje smrti, i to definitivno. No bila je to avantura bez hepienda.
     Na mojoj izložbi slika, skulptura i stripova, u galeriji Škorpion, na Palmižani, ljeta 1985. godine, našla se faca iz Pariza kojoj su se najviše dopali moji stripovi u Picasso stilu. Rekla je kako neki njezini prijatelji, tamo po parizima, crtaju slične stripove i ponudila se da fotokopije mojih uradaka pokaže svom prijatelju, izdavaču takvih stripova. Pola godine kasnije došao je poziv iz galerije i izdavačke kuće Paradise neka hitno pošaljem originale jer su zainteresirani, vrlo čak. Uz poziv bilo je i garantno pismo koje mi omogućava, bez dodatnih zašto, tromjesečni boravak u Francuskoj. Originali su išli ispred mene.
     Osvanuo sam u Parizu baš onoga dana kada su ukinute vize svima istočno od Trsta. Bombe, rašpe i rivolveri su upravo proradili po metroima grada svjetlosti, pak je bilo najlakše zabraniti laku protočnost građanima iz sumljivog socijalističkog bloka.
     Mene to nije tangiralo jer sam bio tamo, s onu stranu novopodignute ograde. Ćutio sam se da je cijeli Pariz moj. Lebdio sam naprosto gradom. Nitko mi nije mogao ništa.
    Sjećam se nekog opasnog tipa, nekakav izbacivač šije šire od bojlera, glave k'o u šit-bul terijera, Markovićev (čuveni tjelohranitelj Alaina Delona, član pariškog podzemlja – op. A.) zemljak iz Arilja. Kako sam se našao u društvu pripadnika srpske mafije u Parizu, sad je nebitno; tek sam bio tri dana u obećanom gradu i bio sam otvorena srca i osmjeha prema svakome. Ovome se tipu nisam svidio čim me spazio. Predstavio se kao nekakav Radovan Ž., s naglaskom na crni pojas, drugi dan. Joj budale. Mrmot mi je naišao na volej, samo tako. Odgovorio sam mu: Alem Ć., Pariz, treći dan. Svi su se sledili, nije bilo preporučljivo zajebavat takvog tipa. Nije izvadio pištolj ili me opizdio, ne – samo mu je bijes dobrano dimio iz blesavih ušiju. Da nije bilo svjedoka, sigurno bi me bio spičio u kontejner (hahaha...!)
     Sutradan, živ i zdrav, otišao sam do Galerie Pardis, očekujući odgovore od izdavača na to kada mi strip izlazi ili je već izašao, te kakva me slava, novčana i ina, čeka u gradu svjetlosti. Odgovor je bio u rukama francuskog pravosudnog sustava. Naime, frajer nije opće izdao moj strip niti je to namjeravao pa mi je, shodno tome, uredno vratio originale. Zajeb je bio što su on i njegovo poslovanje, kao galeriste i izdavača, bili dio paravana glede pranja love narko-dilerskog biznisa, prekinutog pred koji mjesec. Tip je bio sitna riba u cijeloj priči, pa je sa slobode čekao presudu.
     Moje lebdenje gradom bilo je završeno. Prizemljilo me pariško podzemlje, jebote, četvrti dan.
     Kao striper i likovnjak, maštao sam Pariz svih tih godina i sad, kad sam dospio u njega, ispada kako je bilo bolje da nisam maknuo guzicu u njegovom smjeru. Ipak, odlučio sam ostati, pa što bude da bude. Trebalo se izboriti, usprskos nepoznavanju francuskog jezika i bez kinte u džepu, ne skončti pod mostovima ili s mostova Seine. Valjalo je opstati i ućiti se hodanju po njenoj površini.
     Pokucao sam na vrata Lui-a, s erotskim crtežima – odbilo me. Nema veze, išao sam dalje. Ručno sam radio najavne plakate za jugoslavenski Kulturno informativni centar na trgu Pompidou, za, nabijem tadašnjeg voditelja centra, sramotnu siću franaka. Bio sam neko vrijeme grafički urednik i crtao strip u Yu-Nationalu, glasilu za Jugoslavene, kojeg je izdavao Simo Mraović, profesor sa Sorbonne. Tamo sam upoznao i Sašu Manića, danas poznatog ljubitelja i teoretičara stripa.

     ■ U to vrijeme nastaje i tvoj strip Dalma-tinac!?
     – U međuvremenu sam u svojoj mansardi – da, imao sam besplatnu mansardu na korištenje, jer u Parizu ima i dobrih ljudi – radio na vlastitom stripu Dalmatinac. Kad već spominjem dobre ljude, valja reć i to kako su mi taj strip preveli na francuski Danilo Kiš i Pascale Delpech!!! Tko zna – zna. S tim sam tablama došao i do Bilala. Dobra neka duša taj Enki Bilal. Ne znam zašto, primio sam mu se. Postao mu čak kućnim prijateljem.
     On me preporučio u L'Écho des Savanes. Koza kod koje sam imao intervju – odbila me. Zatim me je Bilal poslao u Dargauda. Claude Moliterni ne samo što me nije isprašio, već je naš randevu bio čista ludnica. Sporazumijevali smo se, na metar udaljenosti, preko telefonske slušalice u kojoj je čučao Bilal, u telefonu sa stola između nas dvojice. Jer Moliterni, kao, ne govori englesk, pa bi ja Bilalu u slušalicu rekao što sam imao te bi dodao slušalicu Moliterniju, iz koje mu je Bilal prevodio moje riječi na francuski, onda bi on rekao svoje njemu i dodao mi slušalicu, pak bi Bilal meni prevodio. To je trajalo skoro sat vremena, bogati. Ta blesava situacija. Nismo izmjenili međusobno skoro ni jednu riječ – pustili smo oči nek govore (hahahaha...!). Ludilo, brale, načisto!! To je rezultiralo Moli-ternijevom ponudom da napravim probne table po scenariju Gérarda Lauziera, te je samnom potpisao predugovor, pod hitno. Na odlasku, Claude Moliterni mi je rekao: Aj sad, nek te vidim!
     Oboje nismo, ni u snu, slutili da se više nikada nećemo vidjeti.
Psa Dalmatinca sam odveo u pokaznu tuš šetnju kod Jean-Marc Thévneta u Futuropolis. Njemu se svidjela ideja o pjegavom psu čovjeku, pohvalio moje probne table i, iz pretinca, izvadio predugovor. Šta mi je preostalo nego potpisati (hahaha...!).
     I tako sam, nakon pola godine Pariza, dosegao nivo za koji sam smatrao da mi pripada čim sam stigao u taj grad svjetlosti. S čvrstim predugovorima u džepu, konačno sam mogao odahnuti. Mojoj sreći nije bilo kraja. Šetao sam po površini Seine.

     ■ Ali...
     – Jebiga, tih šest mjeseci neizvjesnosti me iscijedilo poprilično. Zato mi je sam Bilal predložio nek' se zaletim doma, pokrijepim i vratim u Pariz, bez straha; čekao me siguran posao, zar ne. S njegovih 3 500 franaka (Vrati' ćeš mi kad se vratiš, rekao je), kupio sam na šalteru JAT-a, u Enkijeve sestre, povratnu avionsku kartu. No, za mene, karta je vrijedila samo u jednom pravcu.
     Dolje me dočekala bolest u obitelji. Nedugo zatim i smrt. Mene ti ne pale parole tipa – Nema opravdanja ako ne završiš posao na vrijeme, čak i ako ti roditelj umre. Zajebi, dragi kolega (autoru parole – op. A.) – taman posla!
     U meni se nešto otkinulo i nepovratno otkotrljalo te nisam imao ni volje ni force crtati table Dalmatinca koje sam ponio sobom, u namjeri da crtam i dok budem doma. Povratnu kartu sam prodao, šteta da sve propadne.
     Pola godine kasnije dovršio sam Dalmatinca i poslao ga u Futuropolis. Thévnet više nije bio tamo. Taj novi nije bio zainteresiran i vratio mi male table položenog formata.
     Gledajući danas te table, osim desetak prvih, čine mi s bezveze, tako da je čovjek bio sto posto u pravu. Kao da sam naglo zaboravio crtati.
     No onda me to nije bilo briga, čak me i odbijenica nije uzbudila previše. Hladno sam zaključio da su, zadnjih desetak godina, oni ipak u pravu a ne ja. Odjebao sam strip (vraćajući mu se rijetko i na kapaljku) i zavukao sam se pod otok Hvar, na sigurno. Pucalo mi je za sve. Sve dok se nije počelo stvarno pucati oko moje glave.
E da, Bilalu sam još dužan.

     ■ Koji je strip Boro Pavlović osobno nosio predati u redakciju Humanoida? Jesi li nakon povratka ikada više kontaktirao Bilala i je li ovom pričom tvoja pariška priča stvarno i zauvijek završena? Htio sam reći, više nisi kontaktirao s francuskim izdavačima?
     – Jednu kolor tablu, tek toliko, ne budi mu zapovjeđeno, dok bude tamo, nek' onako usput pokaže i mene. Po povratnim informacijama, nisu ni reagirali.
     S Bilalom sam kontaktirao prvih par mjeseci nakon povratka, no onda je to postalo sve rijeđe pak je i zgaslo. Ta pariška priča je gotova. Doduše, u zadnjih deset godina bilo je raznih kontakta s francuskim izdavačima. Ako može, o tome bi kasnije.

     ■ Početkom devedesetih radio si i strip za televiziju, odnosno telop za tvoju školu stripa. O čemu je konkretno riječ i zašto to nije zaživjelo?
     – Telope, o koje je to dobro doba bilo, sam radio kao reklamu za Profil/Nedjeljna Dalmacija, a ne za školu stripa.
Eto si me podsjetio na školu stripa. Bogati, skoro sam zaboravio na nju. Bilo je to školske godine 1990/91., pri Pučkome sveučilištu u Splitu. Dogodine nismo nastavili jer se, u gradu okićenom vrećama s pijeskom, škola stripa činila sasvim i svima beznačajnom.


     (nastavit će se)


(Interview je originalno objavljen pod naslovom:
Alem Ćurin - Strip kao višak života,
„Kvadrat“ br. 26, Bizovac, studenoga/novembra 2012)

Press: SKC BGD

Press: Veseli četvrtak

Zagor OP #21: Nestali istraživač piše: Mauro Boselli crta: Carlo Raffaele Marcello Strip ima 342 strane. Izdavač je Beoštampa-Grafart iz Beograda, edicija Veseli četvrtak. Sva pitanja i sugestije na: redakcija@veselicetvrtak.com Veću sličicu naslovne strane možete videti na Facebook stranici Strip vesti!!!

Autor: Goran Milenković

povratak na vrh

Piše: Zoran Đukanović

     ČOVEK KOJI PIŠE PREDGOVORE
     Zoran Djukanovic Portret 2012
KOMPLETAN

    Za veći format videa, kliknite na naslov videa i otvoriće vam se YouTube link gde možete birati format za gledanje... (zm)

Priredio: Zoran Đukanović

     Lazar Džamić:
     SCENE IZ “ALANA FORDA” ŽIVIMO SVAKOG DANA

     Piše: Dejan Kožul

     Knjiga Lazara Džamića “Cvjećarnica u Kući cveća”, podnaslovljena “Kako smo usvojili i živeli Alana Forda”, sjajna je studija koja otkriva kako i zašto je “Alan Ford” najveću popularnost stekao upravo u SFRJ. U ovom intervjuu otkrivamo samo deliće sadržaja knjige.

     Odakle ideja da uradite ovu studiju?
     “Alan Ford” je bio deo mog života. Prošle godine je obeleženo 40 godina od njegovog nastanka i neke stvari su počele da mi se slažu. Počeo sam da razmišljam zašto je taj strip samo kod nas bio to što jeste. Čak ni u rođenoj Italiji nije postigao takav uspeh.

     Koliko vam je činjenica da živite u Londonu, daleko od rodnog Smedereva, Srbije, bivše SFRJ, pomogla da realnije sagledate to što vas je svrbelo?
     U velikoj meri. Čovek u jednoj sredini ima tendenciju da se fokusira samo na nju, da ostane u lokalnom mentalnom okviru. Stvari vidim mnogo drugačije nego što bi bio slučaj da sam ostao. Taj ugao gledanja nekoga ko nije stranac, a ko je dovoljno udaljen od matice, može da bude zanimljiv. Ja jesam “naš”, ali sa druge strane i nisam. Upravo mi je ta pozicija zaglavljenog kao klin između dva sveta omogućila da upoređujem dva društva.

     Život u stripu

     Čitave generacije su odrastale na raznim stripovima. Šta to “Alana Forda” toliko izdvaja od ostalih izdanja?
     Mislim da je “Alan Ford” pre svega bio inspiracija, a mnogo manje aspiracija. Zagor, Blek Stena i drugi bili su neka vrsta superheroja, kao Marvelovi junaci. “Alan Ford” je bio nešto drugo. Pokazivao nam je gomilu diletanata, sa kojima smo mogli odmah da se identifikujemo. Žive u jednom sistemu koji je prilično agresivan prema njima, u ne baš nekom materijalnom blagostanju i na kraju uz malo lukavstva, sreće i bezobrazluka uspevaju da isplivaju. Ako već ne naprave neke velike životne pobede, onda bar izbegnu velike životne poraze. Po meni je “Alan Ford” prvi reality show koji smo imali na našim prostorima.

     Gde su sličnosti na tom nekom “višem” nivou?
     To je naša ondašnja zemlja. Postojala je velika diskrepancija između onoga što je zvanična propaganda pričala, između onoga što smo zvanično smeli da kažemo i mislimo te onoga što smo u realnom životu stvarno osećali. Postojala je vrlo sofisticirana diktatura, u baršunastim rukavicama, ali se vrlo dobro znalo gde su granice. Znali smo da mnoge stvari ne funkcionišu, ali smo se i dalje pretvarali da je to budućnost civilizacije. Ta diskrepancija između želja, stvarnog života i propagande bila je vrlo snažan faktor. Hranila je jednu drugu stvar – nadrealnu farsu i satiru. Ljudi su postali jako cinični, a jedan oblik tog cinizma je satira. Kod nas ne postoje pravila, uobičajene veze kao u razvijenom svetu. Sve može da se menja u zavisnosti od istorijskih i političkih okolnosti. Ta totalna neočekivanost životnih događanja, nadrealno preplitanje suludih stvari sa kojima se svakog dana suočavamo, okosnica je samog stripa.

     Koliku ulogu je odigrao i jedinstven Brixyjev prevod?
     Hrvatski prevod je veliki faktor. Nenad Brixy je sjajno preveo strip, koristeći hrvatski jezik koji je više ceremonijalan, koji je bio smešan i u Hrvatskoj, a posebno u Srbiji, jer je hrvatski jezik bio percipiran na vrlo specifičan način. Percipiran je kao jezik farse.

     Braća po Grunfu

     Koliko smo se poistovećivali sa likovima u stripu?
     Najlakša mi je paralela sa našim porodicama koje su uglavnom disfunkcionalne. Moram da priznam da mi je najveća lična veza, iz moje porodice, bio Grunf. Deda sa majčine strane bio je Grunf u svemu osim u izgledu. Bio je stolar, imao je svoju radionicu i nijedna stvarčica se nije bacala. To je bio drugi neki nivo, taj dilentatizam koji je vrlo jak i to je nešto sa čim možemo da se identifikujemo na svakodnevnom nivou.

     Lik Grunfa je prihvaćen i na drugim nivoima. Njegovo dizanje ruke i pokazivanje visine kukuruza nije shva-ćeno kao subverzija, ali koliko smo mi to shvatali i prihvatali kao subverziju i neku vrstu sukoba sa službenim narativima?
     To je tačno. A Grunf je i parodija Nemca u stripu. Nikad nisam pričao sa Maksom Bunkerom (autor stripa, op. a.), ali me zanima da li je to bila neka vrsta italijanske ironije, kako italijanski umetnik zamišlja Nemce. Grunf je parodija te percepcije Nemaca, a tako smo ga i mi prihvatili. A to sa dizanjem ruke odličan je momenat. To je taj crni humor koji je preovlađajući na našim prostorima. Stavljanje prilično emotivno nabijenih momenata u istorijskom kontekstu u potpuno novu nadrealno-farsičnu ulogu. To je jedan od načina da se smanji negativan psihološki naboj.

     Mislite li da smo poslednja generacija koja je čitala “Alana Forda”? Koliko se današnje vreme razlikuje od onog u kom smo mi odrastali i prihvatali taj strip?
     Dosta se razlikuje. Ne postoji ta dinamika između pretvaranja i realnosti. Sad znamo da živimo u lošem društvu, znamo da su političari korumpirani, da ima jako loših stvari oko nas. Nikakva propaganda više ne pomaže. Ta tenzija koja je hranila strip više ne postoji, a drugi razlog su internet i sveprisutnost drugih sadržaja. Knjiga mi je pokazala da i dalje ima mnogo ljudi koji su bliski stripu, ali i da ima mnogo mlađih od nas koji su sebe takođe u njemu našli.

     Ne živimo li onda “Alana Forda” danas više nego ikad?
     U velikoj meri živimo. Mnoge scene onoga što su bankari radili kao da su sišle sa strana “Alana Forda”. Mnogi kadrovi iz stripa žive se svakog dana. Snaga tog stripa je u tome što je vanvremenska. “Alan Ford” je kritika svakog korumpiranog društva. Ako postoji diskrepancija između onoga što se priča i radi, ako postoji pritisak na male ljude od strane bogatih, “Alan Ford” će dobro poslužiti.


     [Objavljeno: “Novosti” Br. 694, 08.04.2013. godine]

Piše: Komiko

     U subotu 20. aprila u 19 časova, u knjižari Bulevar buks (zgrada Aleksandar, na Bulevaru Oslobođenja) u Novom Sadu održaće se promocija nova dva naslova pod etiketom "Prvi izbor" izdavačke kuće Komiko iz Novog Sada.
     Radi se o dva možda i najcenjenija grafička romana objavljena u poslednje dve godine - Habibi američkog autora Krejga Tompsona i višestruko nagrađenom romanu 5000 kilometara u sekundi Manuele Fiora, Italijana koji živi u Parizu.
Na promociji će govoriti glavni urednik kuće Komiko, Vuk Marković, a obe knjige prodavaće se po promotivnim cenama:
     Habibi - 2000 dinara
     5000 kilometara u sekundi - 1000 dinara

     Takođe, pretplatnici koji to žele mogu preuzeti (i odabrati) svoj primerak Habibija (uz poklončić) tokom promocije.

---

     U petak 19. aprila u 19 časova, u Ventilu (Kapetan Mišina 14) u Beogradu održaće se promocija nova dva naslova pod etiketom "Prvi izbor" izdavačke kuće Komiko iz Novog Sada.
     Radi se o dva možda i najcenjenija grafička romana objavljena u poslednje dve godine - Habibi američkog autora Krejga Tompsona i višestruko nagrađenom romanu 5000 kilometara u sekundi Manuele Fiora, Italijana koji živi u Parizu.
     Na promociji će govoriti glavni urednik kuće Komiko, Vuk Marković, a obe knjige prodavaće se po promotivnim cenama:
     Habibi - 2000 dinara
     5000 kilometara u sekundi - 1000 dinara

     Takođe, pretplatnici koji to žele mogu preuzeti (i odabrati) svoj primerak Habibija (uz poklončić) tokom promocije.

Press: Drugi ugao

     Udruženje Drugi ugao poziva bh. strip autore i autorice

     OTVORENI KONKURSI ZA 6. IZLOŽBU BH. STRIPA I NA TEMU "PARODIJA"

     SARAJEVO, 08. april, 2013. - Udruženje "Drugi ugao" objavljuje konkurse za prijem strip radova za godišnju izložbu autora i autorica iz Bosne i Hercegovine.

     Raspisujemo dva konkursa i to: tematski konkurs za najbolji strip rad na temu "Parodija" te opšti konkurs za sve strip radove nastale u protekloj godini u periodu od prošle izložbe radova bh. strip autora i autorica.
     Radovi prikupljeni kroz ova dva konkursa bit će prikazani bh. publici putem izložbe koja će biti otvorena u Sarajevu i koja će nakon Sarajeva biti izložena i u drugim gradovima širom Bosne i Hercegovine.
     Tehnički detalji oba konkursa dostupni su na web stranici Udruženja www.drugiugao.org ili putem e-maila drugi.ugao@gmail.com, kao i na Facebook stranici www.facebook.com/2ugao
     Kontakt: Udruženje Drugi ugao: 061 398 048 • 062 692 478 • drugi.ugao@gmail.com • www.drugiugao.org 

     Kratko o organizatoru:
     Udruženje "Drugi ugao" i ove godine organizuje izložbu bh. strip autora i autorica. Uz opći konkurs za prijem radova za izložbu bh. strip stvaralaštva, otvara se i nagradni konkurs za najbolji strip na temu "Parodija".
     Radovi prikupljeni kroz ova dva konkursa biće prikazani bh. publici putem izložbe koja će nakon Sarajeva biti izložena i u drugim gradovima širom Bosne i Hercegovine.

     Udruženje "Drugi ugao" otvara sljedeće konkurse:

1.
KONKURS ZA STRIP RADOVE AUTORA I AUTORICA IZ BOSNE I HERCEGOVINE
NA TEMU "PARODIJA"

     Konkurs je otvoren za sve autore i autorice koji su državljani Bosne i Hercegovine, sa mjestom prebivališta u Bosni i Hercegovini, bez obzira na njihov spol i starosnu dob.

     Tehničke specifikacije za prijavu radova:
• Rad može biti načinjen bilo kojom tradicionalnom ili digitalnom crtaćom tehnikom;
• Nema ograničenja u likovnom izrazu, broju strana prijavljenog stripa i broju autora koji su učestvovali na istom projektu (scenarista, ilustrator, tušer, kolorista...);
• Radovi se prijavljuju u A4 ili A3 formatu;
• Na konkurs šaljite skenirane (minimalno 300 dpi) ili kvalitetno kopirane radove. Originalne radove ne vraćamo; u slučaju slanja radova poštom, molimo da iste šaljete u rolni ili između dva kartona kako se ne bi slomili;
• Uz radove obavezno dostaviti ime i prezime svih autora, adresu stanovanja i kontakt telefon;
• Autori mogu prijaviti neograničen broj radova na konkurs;
• Nepotpune ili tehnički neprikladne prijave nećemo uvažiti.
• Prijavom radova na ovaj konkurs autori istih su suglasni da njihovi stripovi budu objavljeni u sklopu zbirke radova bh. strip autora i autorica.

     Radove možete slati na sljedeće adrese:
     Poštom:
     Udruženje "Drugi ugao"
     sa naznakom "za nagradni konkurs"
     Ivana Gorana Kovačića 12
     71000 Sarajevo

     E-mailom: drugi.ugao@gmail.com

     Rok za slanje radova (pečat na koverti ukoliko se šalje poštom) je 20. maj 2013. godine.
     Radove poslane poslije naznačenog datuma nećemo uvažiti.

     Za sva dodatna pitanja možete se obratiti organizatoru na telefon 062 692 478 ili putem elektronske pošte na adresu: drugi.ugao@gmail.com.

2.
KONKURS ZA PRIJAVU STRIP RADOVA AUTORA I AUTORICA IZ BOSNE I HERCEGOVINE ZA
6. IZLOŽBU BH. STRIP STVARALAŠTVA

     Konkurs je otvoren za radove svih autora i autorica koji su državljani Bosne i Hercegovine, sa mjestom prebivališta u Bosni i Hercegovini, bez obzira na njihov spol i starosnu dob. Jedino ograničenje je da su radovi morali nastati u posljednjih godinu dana, odnosno od prošle izložbe bh. strip stvaralaštva u Sarajevu.

     Tehničke specifikacije za prijavu radova:
• Rad može biti načinjen bilo kojom tradicionalnom ili digitalnom crtaćom tehnikom;
• Nema ograničenja u likovnom izrazu, broju strana prijavljenog stripa i broju autora koji su učestvovali na istom projektu (scenarista, ilustrator, tušer, kolorista...);
• Radovi se prijavljuju u A4 ili A3 formatu;
• Na konkurs šaljite skenirane (minimalno 300 dpi) ili kvalitetno kopirane radove. Originalne radove ne vraćamo; u slučaju slanja radova poštom, molimo da iste šaljete u rolni ili između dva kartona kako se ne bi slomili;
• Uz radove obavezno dostaviti ime i prezime svih autora, adresu stanovanja i kontakt telefon;
• Nepotpune ili tehnički neprikladne prijave nećemo uvažiti.

Radove možete slati na sljedeće adrese:
Poštom:
Udruženje "Drugi ugao"
sa naznakom "za 5. izložbu bh. strip stvaralaštva"
Ivana Gorana Kovačića 12
71000 Sarajevo

E-mailom: drugi.ugao@gmail.com

Rok za slanje radova (pečat na koverti ukoliko se šalje poštom) je 20. maj 2013. godine.
Radove poslane poslije naznačenog datuma nećemo uvažiti.

Za sva dodatna pitanja možete se obratiti organizatoru na telefon 062 692 478 ili putem elektronske pošte na adresu: drugi.ugao@gmail.com.

Press: Veseli četvrtak

Dylan Dog#68: Dan likantropa piše: Michele Medda crta: Angelo Stano

Martin Mistere #23: Ljudi i vukovi piše: Luigi Mignacco crta: Giovanni Romanini

Izdavač je Beoštampa-Grafart iz Beograda, edicija Veseli četvrtak. Sva pitanja i sugestije na: redakcija@veselicetvrtak.com Veću sličicu naslovne strane možete videti na Facebook stranici Strip vesti!!!

Piše: Vjekoslav Đaniš

     ALEM ĆURIN INTERVIEW - EGOSTRIPER 2

     ■ Ali Pučani… su nekoliko godina kasnije ipak ugledali svjetlo dana!?
    – Da. Revoltiran novonastalom situacijom, nadrkan kakav sam bio, izložio sam originale pod naslovom „Izložba jednog odbijenog i nedovršenog stripa – koji to nije“, u maloj, ali kultnoj u to doba, splitskoj galeriji Tribina mladih. Bila je to prva samostalna izložba strip-originala u Splitu otkako je medija.
     Paz' 'vamo! Strip je tiskan, tih uvodnih 12 tabli, sedam godina kasnije, u Glasu hvarske komune, otočkoj periodici, samo zato što sam bio grafički urednik u dotičnoj. Nego.
    Da se vratim koju godinu unatrag, u središnje sedamdesete, kada je stiglo novo proljeće za strip na ove prostore. Roto štivo u sličicama je napokon, kao deveta umjetnost, dobilo zasluženu medijsku pažnju u Jugi. Proljeća 1975. izlazi kultni 28. broj Kulture, tematski potpuno posvećen stripu. Uredio ga je Ranko Munitić. Malo zatim doletio je fascinantni Pegaz Žike Bogdanovića, najbolja teoretska periodika o stripu ikada na meni razumnim jezicima. Oba naslova bili su čisto blago puno, dotad meni nepoznatih, informacija o stripu, strip junacima i autorima, te o svemu što ima veze sa stripom.
     I knjižara u Gundulićevoj ulici, u Zagrebu, igra bitnu ulogu tih godina. S njom sam bio oduševljen kao nekad u djetinstvu drvenom trafikom. Dok su drugi krali knjige, nego, a što preostaje siromašnim studentima, ja sam krao stripove. U toj veličanstvenoj knjižari desio se moj prvi susret s Malim Nemom i Krazy Kat i, nije bilo druge, omogućio sam im besplatan ulazak u moju studensku sobu, ali s dosta straha u guzici, dok sam ih krio pod miškom, s unutrašnje strane krombi kaputa.
     Zašto ti ovo govorim? Jer sam se, nakon svih tih 11 crvenih kartona, smatrao izbačenim iz jugoslavenskog strip kružoka, pak sam realističkom i komercijalnom stripu rekao zbogom, ali ne i tušu i hameru, te se uhvatio autorskog stripa, držeći se stila ala Winsor McCay i katkada kao George Herriman ili pak grleći kubističko-nadrealistički stil ala Picasso.

     ■ Znači, mijenjao si stilove?
     – Da! Gurao sam tri različita stila, onako za sebe. Jedan po jedan, zavisno o životnim situacijama, a te su se izmjenjivale svako malo. Okrenuo sam se za 270 stupnjeva i postao puno radikalniji od Novog kvadrata.
     I tu dolazimo do mog prvog objavljenog stripa. Oglu se zvao. Danas, kad smo bombardirani turskim tv-serijama, svi znaju da to na turskome znači – sin. Izašao je u splitskoj Omladinskoj iskri, početkom 1980. godine. Bilo je to vrijeme kad sam čekao dijete te, naravski, šta sam poželio nego da bude prvo pa muško. No, jok. Rodila se kći, puno bolje rješenje. Zato je moj prvi strip bio prvo pak muško, barem u naslovu (hahahaha...!). Rađen je u stilu ala Mali Nemo. I odmah su se zaredali problemi. Nije bio problematičan crtež već scenarij. Pače, pokrenut je postupak da me se izbaci iz Partije jer sam, tobože, citirao druga Kardelja kako ne priliči mladome komunisti (hahaha...!). Ali kad sam im objasnio kako je mene nemoguće izbaciti iz ideološkog matičnjaka jer sam izbačen još '71., nastala je panika – ideološki neprijatelj je među nama! Ostao sam s njima vrlo kratko, objavio još par-dišpar tabli te smo se razišli.
     U istom stilu uradio sam i strip Gosti (Old Nemo in Slumberland), koji mi je dogodine donio iz Montreala 100 dolara. Na jednoj tabli, moji likovi, tek pristigli pizdun Reagan (koji je oko jaja bio obrijan ala Metro Goldwyn Mayerov lav) i notorni Brežnjev (obrijan međunožno ala Staljin), opće međusobno i od tog se njihovog sraza raspada zemaljska kugla. Kanađanima je to bilo simpa.
     Te godine doživio sam šok, valjalo mi je obući esembe uniformu. Srećom izvukao sam se iz Trebinja nakon 23 dana. No to esembe Trebinje imalo je za dalekosežnu posljedicu što sam počeo crtati stripove ala Picasso. Zagrebački Studentski list objavljivao ih je neko vrijeme.
     Nakon prekida suradnje, ostavio sam se stripa i skroz zaronio u tzv. „pravu umjetnost“ – slikarstvo i skulpturu. Egzistirajući u to doba u Hvaru, nije bilo neke vajde od moje umjetnosti, trebalo je preživjeti, pa sam se ukrcao na koču kao ribar. Posljedica ribarenja je strip Skefalo iz kojeg su nastali Morska bolest 1 i Morska bolest 2, koje sam crtao, teško je reći, ala Herriman, ali njega sam se držao, pod pseudonimom Franko Petrić. To još nitko nije vidio. Franka Petrića jesu.

     ■ Ono što nisi spomenuo je da si na Pučanima, u samo 12 tabli, najednom promijenio stil pa je i to stvorilo određenu nedoumicu i odbojnost kod urednika a i kod čitatelja!? PPS (Pučani, plemići, suci) je trebao biti serijal od nekih 125 tabli, tako si barem izjavio u jednom intervjuu. Jeste li ti i Šalov ikada razmišljali o nastavku onih prvih 12 tabli?
     – Da, taj salto od Fostera preko Maurovića i Girauda do samog sebe, u samo 12 tabli, iznenadila je mnoge. Mene nije. Uvijek mijenjam stilove unutar jedne te iste priče. Mijenjam se onako kako se i osjećam. Nema boga koji će mi reći što i kako treba, nema toga. Zato i nisam pravi profesionalac, već autor i slobodnjak. A sloboda košta – znam to po sebi najbolje.
     Kada su nam obećali objaviti Pučane bili smo apsolutno epski raspoloženi. 125 tabli činilo nam se mačjim kašljem pa smo bili spremni raditi i više, ako bude interesa. Toliko smo se zagrijali da smo se išli prijaviti za čuvare pustinje Blaca na Braču ili kao svjetioničari, svejedno nam je bilo, samo neka na miru možemo nastaviti posao. Odbili su nas jer nismo bili bračni par (hahaha...!).
     Šalov i ja često smo se vraćali toj temi. Više puta smo ponovo kucali na vrata Nedjeljne, čim bi se promjenilo uredništvo, ali smo svaki put iznova popušili. Kasnije nas je život odveo svakoga na svoju stranu. Šteta za Pučane jer smo razvili temu za najmanje 200 tabli, a to ti je četiri godine sigurne ezistencije po 'jubavi. Pred koju zimu, sad pod stare dane, imali smo ideju sve to nanovo staviti na kartu. Bili smo se opet dobro zagrijali. Odredili smo i novi naslov – Granica se sada trebao cijeli projekt zvati. No kada je zagrijalo sunce i došli topliji dani, ohladili smo se te je sve ostalo samo na škicama. Granicu nismo nikad prešli, a sad je već i kasno.

     ■ I prije 30 godina a i danas si još opsjednut Winsor McCayom, kako si došao na ideju raditi strip Gosti (Old Nemo in Slumberland) i poslati ga na festival u Montreal. Kakav je to uopće festival i kako si došao do njega? Je li nakon te nagrade bilo nekih ponuda za strip?
     – Winsor McCay je za mene jedan od samo dvojice bogova medija. Uz to je, pored Picassa, najveći likovni genij dvadesetog stoljeća. Čim sam ga sreo u Gundulićevoj, planula je ljubav na prvi pogled – ljubav kojoj nema kraja.
     Za Montreal me stoplio Joško Marušić. Našao sam se kod njega, u Zagreb filmu, kada mu je poštar donio povrat originala iz Montreala, te uz to, i katalog rečenoga festivala stripa i karikature. Unutra su bili prezentirani svi autori preko svojih radova. I Joško je bio u njoj, dok se pri početku debele knjige-kataloga kočio ukrudbeni rad Mirka Ilića, koji je te godine bio glavni laureat, osvojivši i 1000 kanadskih dolara. Nije me trebalo mnogo nagovarati. Poslao sam svog če-serfildskog haj filter majmuna (Reagan) i sekret rus-kog medvjeda obrvena (Brežnjev) i ovima se svidjelo. „Ovi“ su montrealski festival stripa i karikature. Bio je to najveći svjetski privatni festival toga tipa. Trajao je dok gazda nije umro. Danas u Montrealu postoji muzej festivala, s apsolutno svim nagrađenim origi-nalima, od prve do posljednje priredbe. Eto i mene tamo.
     Ponuda? Pa nitko nije znao ni da sam osvojio tu nagradu. Jedino svjedočanstvo tome je ime u kata-logu i ne vraćanje originala, te 100 kanadskih dolara, s kojima si tada mogao, pazi, iznajmiti dvokrevetnu sobu u hotelu usred Venecije, tik uz svetog Marka, i to na četiri dana, usred ljeta, usred Bienala. Tako je i bilo.

     ■ Navodno si studirao na nekoliko fakulteta ali nijedan nisi završio, zašto?
     – Nije navodno, nego uozbilj. Prvo sam upisao pravo, pa mi se otegla prva godina te sam upisao kemijsko-tehnološki zbog eskivaže vojske, no želio sam se baviti likovnošću, stripom, i upisao sam još i Višu pedagošku, likovni smjer. Sve to u Splitu. A kad sam dobio šansu polagati prijemni na Akademiji i položiti ga, otišao sam u Zagreb. Zašto je i ona ostala nezatvorena knjiga, već sam rekao. To što sam upisao četiri fakulteta a vlasnik sam pet indeksa, druga je priča.

     (nastavit će se)


(Interview je originalno objavljen pod naslovom:
Alem Ćurin - Strip kao višak života,
„Kvadrat“ br. 26, Bizovac, studenoga/novembra 2012)

Press: Strip vesti

Privju prvog albuma: bd.casterman.com/prepub_detail.cfm?ID=43430

    NOVI USPEH LESKOVAČKIH MAJSTORA STRIPA

     SRĐAN PEKA NIKOLIĆ OBJAVLJEN U BELGIJI

     Početkom nedelje svetlost dana ugledala su dva strip albuma koja je, za izdavačku kuću “Kasterman" jednu od najvećih u Belgiji, realizovao Srđan Peka Nikolić, jedan od najpoznatijih crtača stripa iz leskovačke škole. Reč je o dva albuma serijala “ODESSA” koja je, kao scenarista, potpisao Mišel Difran, belgijski strip-cenarista, a koji se bave tematikom Drugog svetskog rata i odjeka podela koje je izazvao u godinama koje neposredno slede taj istorijski period.
     -Veoma sam srećan da je bilo ko napravio ovakve isko-rake iz Leskovca. - rekao je Srđan Peka Nikolić u izjavi za Novu Našu reč. - Kao crtač na serijalu O.D.E.SS.A. imao sam zadatak da jedna vrlo složenu priču iscrtam u dva al-buma, naravno 100 strana, ili 50 zahtevnih tabli po albumu. Meni je, od velikog broja potencijalnih evropskih crtača, izdavač “Kasterman” iz Brisela, ukazao poverenje da, po scenariju Mišela Difrana vrhunskog belgijskog scenariste iz Brisela, nacrtam ove albume od prvih do zadnjih korica. Kolorista na albumima je, takođe u svetu stripa veoma poznat, francuz Kristijan Lero. -
     Skroman po prirodi, Peka Nikolić nije želo da komen-tariše podatak da će albumi serijale ODESSA 27. februara biti plasirani u Belgiji, Francuskoj, Švajcarskoj i Kanadi, te da se do sada nijednom crtaču stripa iz Srbije nije dogodio da istovremeno bude plasiran na dva kontinenta.
    - “Kasterman” je jedan od pet najvećih i najpoznatijih izdavača u Evropi, pa me objavljivanje albuma koje sam radio čini veoma ponosnim, ali i vrlo odgovornim pred budućim poduhvatima. U svetu stripa, svaki sledeći zadatak zahteva od crtača više napora, niko ne želi da vidi već viđeno.- kaže leskovački stripar, i dodaje: - Albumi su vrhunski opremljeni, tvrdokoričeni i sa odgovarajućim kolorom daju posebnu težinu i vrednost projektu izdavača.-
     - Pojava albuma na kojima je radio Peka Nikolić kod uglednog izdavača i na internacionalnom tržištu stripa veliki je podstrek za mlađe naraštaje iz Leskovačke škole stripa “Kokan Mitrović”, sa kojima, sa mukom, ali u kontinuitetu, radimo već gotovo dve decenije. - ocenjuje Marko Stojanović, i sam međunarodno priznati strip autor, teoretičar “devete umetnosti” i prevodilac.
     Računajući i ova najnovija izdanja, broj albuma leskovačkih autora, okupljenih oko Leskovačke škole stripa “Nikola Mitrović Kokan” približio se dvocifrenom, čime su leskovčani dokazali svoj kvalitet na francuskom i belgijskom tržištu, koja inače važe za naj eminentnija u Evropi, kao i za par najjačih u svetu. Na pitanje - kakav je značaj njihovog uspeha za sredinu u kojoj rade, leskovački strip autori kažu da svojim prodorom samo nastavljaju da u inostranstvu na najbolji način predstavljaju domete lokalnih škola stripa, ali i grad u kome su potekli. -
     Ne treba ispustiti iz vida da je scenarista Marko Stojanović sa više crtača već isplivao na Francusko tršište preko francuskog izdavača „Septime Šok" koji je objavio šest njihovih albuma, što znači da smo za kulturu grada Leskovaca učinili najviše što smo mogli kao majstori stripa, entuzijasti, ljudi koji naiskrenije vole svoj grad Leskovac, samim tim i Srbiju, čime smo trasirali pravi put mladim talentima na ovom značajnom polju.- zaključuje Srđan Peka Nikolić.

     Nikola Milićević

     [Objavljeno: Nova Naša reč, ]

---

Privju drugog albuma: bd.casterman.com/prepub_detail.cfm?ID=43431

     SRĐAN PEKA NIKOLIĆ,
     LESKOVAČKI MAJSTOR STRIPA,
     NASTAVLJA SA OSVAJANJEM UNIVERZUMA
      DEVETE UMETNOSTI

     "ODESA" I U HOLANDIJI

     Serijal “ODESA” koji leskovčanin Srđan Peka Nikolić već duže od godinu dana crta za francuskog izdavača, plasiran je ovih dana i na tržište Holandije, jedne od zemalja sa bogatom tradicijom i brojnim čitalaštvom u svetu stripa. Tokom prošle godine, ranije završeni tomovi “ODESE” čija su tema “pacovski kanali” kojima su visoki nemački oficiri i optuženi za ratne zločine u Drugom svetskom ratu pobegli od pravde, našli su se na tržištima Francuske, Belgije, Švajcarske , Kanade. Ovakav uspeh, nije zabeležio niko od brojnih crtača u Srbiji.
     Peka Nikolić strip radi za francuskog izdavača Kasterman BD, jednog od pet najvećih u Evropi. I pored ogromne konkurencije “komercijalnog stripa” za jednokratnu upotrebu i napadima koji na strip idu sa interneta; dobar strip ipak zadržava svoju publiku i ne pomišlja na predaju.
     - Zadovoljan sam do sada ostvarenom saradnjom između izdavača i mene. - kaže Nikolić. -Albumi su vrhunski opremljeni, a njihov plasman na dva kontinenta je priznanje za mene i veliki poen za naš grad, za Srbiju i našu kulturu uopšte.
     Mlađim naraštajajima iz Leskovačke škole stripa “Kokan Mitrović” ovo treba da predstavlja podstrek, strip predstavlja naporno crtanje, ali, najbitnije je da se iz našeg, Leskovačkog ugla, ipak mogu ostvariti svetski stanrdi u stripu.
     Evropa i svet ne pitaju za partijsko opredeljenje, jer je najbitnije da niste kriminalac i da imate šta da ponudite velikom tržištu.
     Veoma sam srećan što pripadam evropskoj porodici stvaralaca i da je to neko prepoznao, a taj nije bilo ko. -

     N.N.R.

Piše: Strip.art.nica Buch

Press: Vedis

     Nova strip monografija
     NAJBOLJE OD... MADCAPA

     U razdoblju od 1986. do 1990. godine objavljeno je deset brojeva “Madcapa“, jednog od prvih strip fanzina u Hrvatskoj i Jugoslaviji. Svoje radove u njemu objavilo je dvadesetak autora. Uz stalnu postavu grupe “Madcap“ koju su sačinjavali Dražen Ginder, Stjepan Micak i Tihomir Mraović, petnaestak autora bilo je pridruženo grupi, na kraće ili duže vrijeme.
     Odabir radova svih članova (bilo stalnih, bilo dopisnih) “Madcapa” sada je sakupljen na stranicama upravo izašle monografije NAJBOLJE OD... MADCAPA.
     Monografija ima 176 stranica velikog formata, a tiskana je u tvrdom uvezu.
     TIHOMIR MRAOVIĆ, priređivač monografije, ističe: “Preg-led radova otkriva različite tehnike crtanja i senzibilitete. Pažljivija analiza stripova možda će sa sobom donijeti i pokoje iznenađenje. Neki od radova pravi su mali zagubljeni “dragulji“ hrvatskog stripa. Pustimo ih neka zasjaju u Vašim očima, dragi naši čitatelji. Vjerujem da su Madcapovci to i zaslužili…”
     Sadržaj monografije:"Madcap" ili priča o beskompromis-noj strip grupi; Mistični jahači iz svijeta crno-bijelih sjena; Kronologija nepredviđenog linearnog kretanja; Nakratko pridruženi članovi; "Madcap": Jezgro;  "San" - jedan strip, tri autora, Autor koji je zakasnio; plus Kronologija, Stripografija i Izložbe.
     Uz gore navedene u monografiji su objavljeni i pojedini stripovi Andreja Brčića, Magde Dulčić, Josipa Matijevića, Damira Šanteka, Maria Šiletića, Predraga Ikonića, Klaudia Kopajtića, Stjepana Vukića, Hrvoje Križevana...
     Nakladnik je „Vedis“, urednik Veljko Krulčić.
     Maloprodajna cijena knjige je 150,00 kn, a može se nabaviti u striparnicama, knjižarama ili direktno od nakladnika: vedis@zg.t-com.hr.

Piše: Marjan Milanovi

     TEMAT „GRADINE“ POSVEĆEN VLADIMIRU KRSTIĆU LACIJU

     Iz štampe je krajem marta izašao novi dvobroj časopisa za književ-nost, umetnost i kulturu „Gradina“ iz Niša. Reč je o broju 48-49 nove serije, a ono što je posebno interesantno jeste da ovaJ dvobroj „Gradine“ sadrži temat posvećen strip crtaču Vladimiru Krstiću Laciju.

     Temat posvećen ovom niškom strip crtaču sa izuzetno uspešnom karijerom u zemlji („Bili Vanderer“, „Ninđa“, Veliki Blek“) i u inostranstvu („Celeste Noire“, „Sherlock Holmes“, „Sword“) ima 54 strana i donosi nikada do sada objavljen strip od 22 strane po scenariju Marka Stojanovića, kojim se Vladimir Krstić Laci i vratio stripu posle gotovo dvodecenijskog odsustvovanja iz devete umetnosti. Ovaj stripovski temat, koji je za „Gradinu“ uredio i priredio Marko Stojanović, donosi tekstove samog Stojanovića, Branislava Miltojevića, Marjana Milanova, Predraga Stankovića, Zlatibora Stankovića, Pavla Zelića i Anite Krstić o različitim aspektima života i rada Vladimira Krstića Lacija, na taj način dajući celovit portret jednog sasvim sigurno vanserijskog umetnika. Ovo je drugi temat posvećen stripu u novoj seriji časopisa „Gradina“, budući da je ovaj prevashodno književni list u dvobroju 42-43 posvetio temat od 44 strane strip serijalu „Vekovnici“.

Piše: Ilija Bakić

     UDARNIČKO PREBACIVANJE PLANA
     „Striper“ br. 9-10, izdavač Beopolis, 2001.

     Novi (čak dvo)broj „Stripera“ poriče, na radost čitalaca, izjavu njegovog urednika i spiritus movens-a Radovana Popovića da ovdašnji andergraund strip časopisi izlaze jednom godišnje a i ređe, jer je „Striper“ izbacio tri broja u dve sveske, što je udarničko prebacivanje plana. Novi dvobroj na 64 strane predstavlja radove brojnih mladih i oprobanih strip alternativaca/andergraundera različitih poetika i doživljaja samog medija 9. umetnosti.
     Prve strane pripadaju kaiševima Thusday Madness-a, Mr. Stocca-e i S. Mihajlovića te uvrnutim drugarima, pužići i vuku, iz serijala „Fossil Swatch“ A. Opačića.
     Saša Mihajlović u prepoznatljivom preplitanju realnosti i fantastike otkriva tajne odrastanja dečaka Milana, zvog bolesti izolovanog od sveta koji , uprkos zabranama, traga za senzacijama kojih je lišen. „Ribe u krošnji“ su vizuelno raskošna priča o raskidu drugarstva i njegovim smrtnim posledicama.
     Smrt, i to iznenadna, konobara Laze Derikože deo je slike iz polusveta koji prati Mr. Stocca, dok se Tromb u „Ekološkoj priči (Ha!!)“ poigrava smenom životinjskih vrsta na Zemlji posle pada poluradioaktivnih bombi.
     Srle i Kefa (tj. srce i mozak), poznati junaci A. Zografa, rešavaju da, dok im gazda spava, prošetaju spoljnim svetom da bi tamo, posle svakojakih peripetija, pronašli devojke i sa njima se vratili kući.
     Na sledećim stranama Nina Meljević otkriće kako se Crvenkapa spasila zle bake i njenog kompanjona vuka, koji su je izrabljivali kao radnu snagu u keramičarskoj radnji.
     Lazar Bodroža crtežima sa grotesknim likovima ilustruje priču „Takmičenje iz matematike“ Nabora Devolca.
     Tabla Wuka Palibrka bavi se odsecanjima nogu, otpadanjima ruku, pozajmljivanjem glave i sličnim veselim aktivnostima.
     Traganje za „Blagom malog Smuka“ je razbarušena razbibriga Nedima Hadžiahmetovića sa veselim krajem koji nasleđuju optimističke slike opšte dezintegracije Septica i Miroslava Lazendića.
     „Careva poruka“ Wostoka, po priči F. Kafke, artistička je egzibicija nastala u vreme kada je domaći andergraund strip počinjao svoju avanturu.
     Kosta Milovanović bavi se davanjem (bes)korisnih saveta za probleme tužnih čitalaca.
     Danijel Savović je svoju fantaziju bez reči sa jezovitim paralelama na skoriju prošlost (vojska, bombardovanje, špijuniranje sumnjivih pojedinaca...) crtao u kasarni a potom u rovu, uspevši da na 14 tabli održi kontinuitet pričei razvoj tenzije.
     „Rupičasto dete“ Ane Mitorović i Petzina bubbica zatvaraju najnoviji „Striperov“ izlet u tajne svetova stripova oko nas koji će zabaviti, nasmejati, zbuniti i zabrinuti one koji im posvete dužnu pažnju.

     (2001)

Autor: Goran Milenković

povratak na vrh

Press: StripCore

     Mladinska LUTKOVNA SKUPINA KPD Šmihel: RADOVAN
     petek, 12.april. ob 17.00, mala dvorana SKLADOVNICA,
     Beethovnova 5, Ljubljana.
      lutkovna predstava

VODJA SKUPINE: Kristina Trap-Jernej
IDEJNA ZASNOVA: Andrej Adamek, Mateja Šušteršič
in člani lutkovne skupine
REŽIJA: Andrej Adamek
Likovna podoba in izdelava lutk: Mateja Šušteršič
POSLIKAVA scenskih REKVIZITOV: Vesna Gabaj
Vezni tekst bere: Robert Prebil
zvočna podoba: Goran Majcen
SCENARIJ: Po motivih stripa Matjaža Schmidta:
Radovan s planeta Beta in filma Charliea Chaplina: Veliki diktator
IGRAJO: Benjamin Butej, Simon Čebul, Tatjana Merva, Miriam Smolnik, Samo Stern, Gregor Trap, Igor Trap, Jana Trap

     Po stripu Radovan s planeta Beta, ki ga je ustvaril Matjaž Schmidt in je letos navdihoval udeležence natečaja Živel strip!, so v Šmihelu ustvarili lutkovno predstavo Radovan.
     V predstavi se prepletajo prizori iz življenja Radovana iz planeta Beta in zemeljskega zavojevalca Hinkla. Ta lik je navdihnil film veliki dictator. Zgodba prikazuje na eni strani blaginjo in sožitje na planetu Beta, na drugi strani pa sovraštvo in katastrofalne posledice onesnaževanja na planetu Zemlja.
    Soočenje dveh različnih življenjskih nazorov pripelje do konflikta. Hinkel si želi podrediti planet Beta, Radovan pa se zavojevalcu Hinklu odločno upre: »Požgal si svoj planet. Posejal si ga z minami in raketami. Prepojil si ga s strupi. Umazal si zrak. In zdaj prideš sem, da bi to nadaljeval še na mojem planetu. Tega ne smem in ne morem dovoliti. Mojega planeta ne boš uničil.«
      V sklepnem nagovoru nam Radovan podaja svojo vizijo novega sveta: »Prišel je čas, da premagate sovraštvo in nasilje. Na svetu je dovolj prostora za vse in zemlja je dovolj bogata, da bi lahko nahranila vse ljudi. Varnost in srečo vam lahko prinese le življenje brez pohlepa in nestrpnosti.«
     Predstava je narejena v tehniki klasičnega japonskega bunraku gledališča.
     Brezplačne vstopnice lahko dvignete uro pred predstavo.
     Soorganizator: JSKD
__________
Vizualni material za novinarje je na
www.ljudmila.org/stripcore/zivel_strip/press/predstava


     Il Kittie: Izginiti
     posebna izdaja revije Stripburger, zbirka O
     marec 2013, barvna naslovnica, 24 čb str., A6, 1,5 eur

     Luca Tonin aka Il Kittie in strip Izginiti sta del projekta Živel strip, ki nastaja v sodelovanju z združenjem Vivacomix iz Italije. Gre za vsakoletni nagradni natečaj za učence in dijake, na katerem poleg del natečajnikov predstavimo tudi enega slovenskega in enega italijanskega avtorja. Vsa sodelujoča dela postanejo del razstave, zmagovalec ali zmagovalka natečaja pa dobi možnost, da mu/ji natisnemo pravi mini stripovski album.
     V okviru tega projekta, v katerem so svoje mini prvence zrisali Domen Finžgar, Katarina Peklaj in Tina Furlančič, smo tokrat objavili Izginiti, stripovski prvenec Il Kittie, italijanskega študenta ilustracije in stripa na Akademiji za likovne umetnosti v Bologni. Luca Tonin aka Il Kittie (1990, Pordenone, IT) je član avtorske skupine Canemarcio, ustvaril pa je več plakatov za različne kulturne dogodke in naslovnice CDjev. Od leta 2010 sodeluje z revijama Iodio in Lucha Libre.
     Gre za avtorja, ki je tako po letih kot tudi po pristopu in senzibilnosti bližje mlajšim generacijam nadobudnih striparjev. Njegov strip Izginiti je nastal po lastnih mladostniških doživljanjih zime in potovanj v šolo, in se bere kot lirična meditacija o človeku in njegovem mestu v naravi. Živali so podrobno, skoraj naturalistično narisane, medtem ko so ljudje prikazani samo toliko, kolikor je potrebno. Kompozicija risb na trenutke spominja na daljnovzhodne akvarele, saj je narava v stripu nadrejena človeku, ta pa se izgublja v njej.
__________
Vizualni material za novinarje je na
www.ljudmila.org/stripcore/zivel_strip/press/izginiti/

Press: Maza

Press: StripOs

Piše: Zoran Đukanović

    Za veći format videa, kliknite na naslov videa i otvoriće vam se YouTube link gde možete birati format za gledanje... (zm)

Piše: Komiko

Autor: Konstantin Kuznjecov      Godina: 1938. • Strana: 32      Štampa: crno-belo • Tiraž: 750 primeraka

     Poštovani čitaoci,

     budući da već godinama «Zlatno doba» održava cenu od 150 dinara, a da su troškovi proizvodnje u međuvremenu porasli gotovo 30%, sa ovim 13. brojem morali smo da učinimo određene promene. Ipak, i pored neprijatnih asocijacija koje broj 13 nosi sa sobom, nismo podigli cenu, već smo podigli tiraž, i to za 50%. Od ovog broja «Zlatno doba» štampaće se u 750 primeraka uz nepromeljenu prodajnu cenu. Nadamo se da će Vaša podrška pokazati da smo pravilno postupili i da ćemo nastaviti da odolevamo zakonima ekonomije.

     Povećani tiraž prati i povećan broj strana, te je ovo jedno od najobimnijih dosadašnjih izdanja naše revije. Na sledećih 32 strane donosimo Vam strip «Sindbad moreplovac» Konstantina Kuznjecova, premijerno objavljen na stranicama lista «Mika Miš», u nastavcima, od 182. broja (8. mart 1938) do 215. broja (1. juli 1938). Iste godine objavljen je u celosti, u 51. broju «Zabavnika» Mike Miša sa naslovnom stranom u boji. «Sindbad moreplovac» je prvi strip Kuznjecova prema pričama iz «Hiljadu i jedne noći», a u naredne dve godine izaći će njegove stripske adaptacije priča «Aladin i čarobna lampa», «Ali Baba i 40 hajduka», «Princ Krojač» i «Bagdadski lopov», kao i «Čarobne frule» inspirisane «Pričama iz 1001 noći». Štampane najčešće na srednjim stranama lista, ove adaptacije «Priča iz 1001 noći» u «Miki Mišu» dobijale su prestižan tretman, rame uz rame sa «Princom Valijantom» i drugim udarnim naslovima tadašnje produkcije. Kuznjecov je u ovom periodu na vrhuncu svojih kreativnih sposobnosti, njegov crtež je elegantan, dekori raskošni, imaginacija razigrana. Stripovi iz 1001. noći svrastavaju se u sam vrh njegovog stvaralaštva u domenu stripa.

     Zanimljivo je da je «Sindbad moreplovac» repriziran i početkom 1950-ih u posebnoj svesci malog tiraža u izdanju «Štamparskog preduzeća Filip Višnjić» iz Beograda, a naslovnu stranu nacrtao je Dragan Derkač.

    Srdačan pozdrav,

     Uredništvo.

Priredio: Marko Somborac

www.euinfo.rs/sr/events/6799/Konkurs+za+karikaturu+i+strip+sa+temom++SRBIJA+I+EU...

Piše: Vjekoslav Đaniš

     ALEM ĆURIN INTERVIEW - EGOSTRIPER 1

     Tamo osamdeset i neke godine, na drugom Salonu stripa u Vinkovcima, upoznao sam dva mlada strip autora iz Splita, Alema Ćurina i Boru Pavlovića. Od tada je prošlo dosta vremena i sve oko nas pa i mi sami smo se promijenili i puno toga zaboravili. Nekoliko godina kasnije, ne sjećam se više tko je koga od nas kontaktirao ali  druženje Alema i mene je nastavljeno, a ono što sigurno znam da je poveznica bio baš ovaj časopis, Kvadrat. Negdje od petnaestog broja, na moje veliko oduševljenje, Alem je počeo objavljivati svoje prekrasne eseje-priče u Kvadratu. Naravno da sam jedva dočekao novog i još takvog suradnika od formata. U jednom od naših brojnih razgovora, a o čemu drugom ako ne o stripu, Alem me je upitao kad će s njim intervju izaći u Kvadratu? Odgovorio sam mu da će doći na red čim ukoriči svoj prvi strip! Nisam tada ni slutio da će to biti skoro. Prošle godine izašao mu je prvi album iz serijala „Bevanderman“, a ove godine knjiga „Egostriper“, koju smo od milja nazvali stripovnica. Što rekoh, ne porekoh, a obećanja se moraju ispuniti. Naravno, zaslužio je Alem sve ovo i puno ranije ali moja namjera je bila nekako ga stimulirati za objavljivanje albuma i drago mi je da je za njegove stripove konačno saznala i šira publika. A što se tiče intervjua, vrijedilo je čekati jer je jedan od najsočnijih i najotkačenijih intervjua s meštrom od stripa koji živi za strip, i sâm je strip, upravo pred vama.

     ■ Početak tvog interesa za strip datira vrlo rano. Je li Kekec kriv za sve, kako tvrdiš u tekstu objavljenom prvo u Zarezu pa kasnije u knjizi Egostriper?

     – Zanimanje za strip u meni je vrlo rano začeto, pače najranije, još u vrtiću, u doba kada se pačiće male nije tretiralo kano sitne poljoprivredno-političko-korektne čimbenike već samo djecom te se ta ustanova, shodno tome, zvala jednostavno – zabavište. Cijela moja generacija dječaka, mi rođeni u drugoj poslijeratnoj petoljetci, bili smo, u to predtelevizijsko doba, navučeni na igru i strip. Nikakvi strani jezici, ili tko zna čime li sve, bogamu, danas tako uredno i po službeno-odgojno-obrazovanom programu opterećuju nemoćnu predškolsku nejač, nisu nama stajali na putu. Mi smo bili djeca prašine, djeca krvavih koljena, djeca zelenog voća nedozrela iz tuđih dvorišta, djeca prvih asfaltâ, djeca sunca i igre. Bili smo sveto bratstvo Rasti Rajlija.

     Da ti pravo kažem, nikada više takvog djetinjstva, nas rođenih pedeset i neke rane – čak ni vi, tvoja generacija, rođeni pedeset i neke kasne, nemoj se ljutit, niste imali takvo predškolsko djetinjstvo, kao moja generacija koja se klanjala samo jednome hramu, hramu što je, u mojem slučaju, bio na vrhu ulice, hramu najednostavnijem od sviju, hramu svima znan pod kodnim imenom – drvena trafika. Da, mi smo djeca masivne drvene trafike – specijalni dizajn iz 1953., autor je najvjerojatnije slovenski dizajner Niko Kralj, predivan industrijski dizajn što je uklonjen s ulica početkom šezdesetih.

     “Krivaca“ za moju kontaminaciju stripom ima više. Najveći je moja mater, ljubiteljica šarene štampe i stripova. Ona je sličicama otvorila širom vrata u naš dom. Zatim stariji brat koji je, zaražen majčinim mlijekom, rado ispunjavao njezinu potrebu za svakodnevnom dozom iz trafike. No jednom se „predozirao“ tako što je u kuću donio i strip-zabavnik koji nitko od njega nije zatražio. Taj dolazak Kekeca pod naš krov, u te prednovogodišnje dane 1957., smatram, kako vlastitim blagoslovom, početkom svoje pismenosti, tako i intravenoznim prodorom stripa u moj krhki organizam da tamo ostane zavazda. Tada sam cijepljen, i tome nema protucjepiva, evo punih 55 godina.

     ■ Kada si odlučio da ćeš biti strip crtač i kako si nacrtao svoj prvi strip? Koliko se sjećam dosta ondašnjih redakcija koje su objavljivali stripove ga je odbilo ali, ipak je objavljen, doduše pod malo čudnim okolnostima?

     – Crtam otkad ne znam za sebe. Da, baš tako. Jok ono uobičajno, crtam otkad znam za sebe, nego baš – otkad ne znam (za sebe). Moje crtanje dolazi iz predmemorijskog doba. To sam zaključio po riječima starijih, davno je to bilo, nema više nikoga od njih, daklem, rekli su da sam crtao otkad oni znaju za mene. Ono čega se ja sjećam je da sam crtao kauboje i indijance i gole curice. Za ovo zadnje bio sam jednom i kažnjen (hahaha...!). I to ohoho. Jo sramote (hahahaha...!).

     Nevinosti je nestalo kad su me s jedanaest godina istrgli iz mirnog kvarta Bačvice i odveli zajedno sa sobom u novi stan, u moderni kvart na sjeveru Splita. Beton pod okomito, beton pod vodoravno. Nerješiva križaljka za mene – čista trauma. Zato često ponavljam, i ponavljat ću – do jedanaeste ne postoje sni već je sve samo istina, do li istina. Nova nepoznata sredina, nova škola, nova lica, novi glasovi, novi kockasti horizonti bez mirne linije mora; sve me to odbijalo više od godinu dana. Zavukao sam se u kuću, gutao stripove i crtao, precrtavao iz njih te sanjario kako ću i ja jednom biti strip crtač. Snovi su posljedica šoka a ne sreće. Winsor McCay je to najbolje znao. Ne kažu Njemci uzaludno za san – traum.

     Htio sam upisati srednju umjetničku, samo radi stripa, ali otac je bio pametniji i ugurao me u gimnaziju. Često sam, ma što često, prečesto sam eskivirao srednjoškolsku nastavu pak bi se našao na, tada praznome, Marjanu, u društvu poneke srne i s najnovijom Stripotekom ili Strip Artom. E, kada su iz Ervinovog Strip Arta (onog prvoga) predamnom iskočili već zaboravljeni Princ Valijant i Rusty Riley (Rasti Rajli), u meni je izletila sklopka i odlučio sam kako je već vrijeme za realizaciju starog, prastarog sna. Vježbao sam doma. Crtao i parao. Prolazile su godine, mijenjao fakultete i ženske, ali još sam bio nezadovoljan. Falilo mi je zanata.

     Probao sam i uspio upisati Likovnu akademiju u Zagrebu, opet samo i samo stripa radi. Godinu kasnije, smatrao sam se spremnim pak sam ozbiljno prionuo kunsdruku. Damir Šalov se uhvatio scenarija, a ja olovke i tuša – rađao se moj prvi pravi strip uradak – Pučani, plemići, suci (PPS). PPS je bio strip povijesne tematike. Radnja se odvijala oko sitnoplemićke i pučke pobune u Splitu 1398. godine.

     ■ Jesu li profesori na akademiji znali da crtaš stripove?

     – Na prezentaciji domaćih radova, naivno sam profesoru klase pokazao prve table i priznao mu kako sam Akademiju upisao zbog stripa. Razočaran u mene i ljut, održao mi je tiradu o čistoči likovne umjetnosti. Poslao sam ga u kurac te smo se posvađali i razišli. Otišao sam doma, u studentsku sobu, nastavio crtati strip, sve više zanemarujući nastavu.

     Neznajući uopće kako i na kakvom se formatu crtaju stripovi – odbijajući ikakav profesionalni dodir sa Novokvadratovcima (imali smo skroz različite poglede na medij, bio sam im smiješan jer se bavim historijskom temom a ne modernom, kao oni, te nismo miksali informacije), osim usputno; bilo je to poznanstvo s prijemnoga na Akademiji – a fasciniran Fosterom, imajući podatak kako je on radio na B1 formatu, pred sobom sam ispružo papir većih dimenzija. Bile su to ogromne table, formata 66cm x 84,5cm. Zadao sam si posla na kunsdrucku sjajnom, zbog gustoće crne. Oči sam skoro, jebote, ostavio na tom blještavom papiru, u mračnoj sobici, Proleterskih brigada br. 3.

     ■ Ali jedan od Novokvadratovaca, Devlić, je crtao povijesne stripove, zašto onda ne i ti!? Valjda je postojao neki drugi razlog što te nisu prihvatili?

     – Ne treba sad vući neke bivše momente. Tad smo bili mladi i vatreni te nam nije bilo teško izgovoriti što nam je bilo pri srcu. Oni su se ćutili tako, a ja ovako. Apropo Devle, nisam ga tada znao. Naše drugarstvo je iz osamdesetih.
Pače, oni s kojima sam se sretao po gradu, ekipa s kojima sam upoznao na prijemnome, pokazivali su mi njegove radove, s primjedbom, ovako se crta povijesni strip, jebeš Fostera i Princa Valijanta, to i tako sada radi John Cullen Murphy. Čak je i Zima imao nekakvu volju ka povijesnim momentima, dok je Ilić radio nešto kao Balade Petrice Kerempuha u Kerempuhu. Znači, nije im to bilo strano. No...

     Ne znam baš neki pravi razlog, al', još smo se tamo na prijemnome pri Akademiji razišli, onako spontano, jer nisam trpio palamuđenje, niti sam puštao ikoga ispred sebe. A jedan je baš težio tome, iako sam s njim bio najbolji. Alo, akademac, znao je zavikati zamnom preko Trga. Jebiga, ja sam prošao prijemni, i to ti je to. Između nas ostala je vječna distanca. Jedino je Igor, od svih njih, dogodine uspio upisati Akademiju.

     Okej, ja sam se mučio sam sa sobom u maloj sobici, dok nije došla spasonosna vijest – Šalov se javio iz Splita: u Nedjeljnoj Dalmaciji su pristali objaviti naš strip!!!!

     Uzjahao sam avion, napuštajući Akademiju i Zagreb. Uvodnih 12 tabli, rečenog formata, dovršio sam s mirisom juga i soli.

     Zaruke mene i stripa bile su završene, valjalo je pred matičara kako bi ozakonili našu vezu. No uzalud sam čekao pred vratima ureda – mlada (strip) je pobjegla s drugim, vodeći i matičara sa sobom.

     Naime, Nedjeljna Dalmacija je odbila naše PPS-e, ustupajući roto prostor nekom starijem lokalnom i meni nepoznatom crtaču; po mom ondašnjem kriteriju, puno lošijem od mene.

      Nisu bili jedini. Okrenuo sam se eseferjotu. No, svih 11 redakcija kojima sam se obratio, a bavili su se izdavaštvom stripa u ondašnjoj državi, na hrvatsko-srpskom govornom teritoriju, odreda su odbili štampati Pučane... E! Pače, neki su moja pisma slali uokolo, kao – vidi pretenciozne budale, što on si umišlja. Sočnije njihove odgovore čuvam još i danas.

     (nastavit će se)


(Interview je originalno objavljen pod naslovom:
Alem Ćurin - Strip kao višak života,
„Kvadrat“ br. 26, Bizovac, studenoga/novembra 2012)

Press: Marketprint

Press: GRRR!Program

     Najnovije izdanje serije dešavanja pod nazivom GRRR! PROGRAM, nastalo saradnjom Kulturnog centra Pančeva i Saše Rakezića, biće održano u četvrtak 11. aprila, sa početkom u 19h, u prostoru Elektrika (Radomira Putnika 7, Pančevo).

      Najpre će biti predstavljen novi broj časopisa Symposion, koji je posvećen temi Trauma/ Nostalgija. „U ovom broju, kažu urednici Symposiona, akcenat smo dali isključivo na ona istraživanja, koja se bave značenjem pojma slamanja sudbine na našim prostorima i na to koliko smo u stanju da putem tekstova i slika izrazimo neme glasove traume“. U razgovoru učestvuju Zoran Trklja, Atila Širbik, Johanna Marcade, Damir Rijovich, Septic i Boris Stanić.

      Zatim, sledi razgovor sa Markom Aleksićem, arheologom, koji spada među najveće stručnjake za mačeve u našoj sredini, između ostalog autora knjige Mediaeval Swords from Southeastern Europe, Material from 12th to 15th Century. Iako, kao i svako oružje, mač služi za ubijanje, on poseduje bogata, fascinantna simbolička i mitološka značenja, i prisutan je čak i u popularnoh kulturi, ali je isto tako predmet obožavanja desničarskih mitologizatora. U razgovoru će biti reči o svim ovim aspektima.

Press: Strip vesti

     Nove knjige

     STRIP U DOBA ALGORITMA

     U izdanju novosadskog Komika početkom feberuara pojavila se nova knjiga Digitlani strip Branislav Miltojevića, koji za potrebe našeg portala, ukratko, pokušava da je „prepriča“!

     Živimo u dinamičnom vremenu stalnih tehnoloških (pro)mena. Velike brzine postepeno zamenjuje velike prostore u algoritamskom dobu „vladavine brojeva“ i elektrotehnike kada, kako lucidno primećuje Pol Virilio,„umetnost ne govori više o prošlosti niti predstavlja budućnost, ona postaje privilegovano sredstvo sadašnjosti i simultanosti“. Prelaz sa analogne na digitalnu prezentaciju neminovno menja osnove dosadašnjeg načina poimanja suštine stvaranja, pa i same umetnosti stripa. Ujedno se i uloga stvarnosti radikalno izmenila pošto je snažno posredovana tehničkim sredstvima, koja, osim što posreduju, pomeraju stara i stvaraju nova kolektivna i individualna značenja, ali snažno uslovljavaju oblike umetničke kreacije, medijske distribucije i ljudske percepcije. Proces opšte virtuelizacije menja stare medije a promoviše nove - ekranske, pogodne za multimedijalno prikazivanje velikih, hibridnih, ali i malih, svedenih sadržaja.

     Današnji tinejdžeri provode više sati dnevno (po)vezani preko kompjutera i mobilnih telefona. Šalju i primaju po nekoliko hiljada SMS poruka mesečno, dok svakodnevicu gotovo iz sata u sat evidentiraju na Fejsbuku, tako da „prave“ veze i poznanstva zamenjuju virtuelnim kontaktima. Društveni mediji postaju deo nas samih. Fejsbukov kod je postao naš kod - smatra sociolog Natan Jurgenson. Uostalom, ko je od nas pre samo tri-četri godine mogao predvideti da će jedna četvrtina svih mobilnih uređaja biti tableti?! Ko je pre pola decenije mogao da zamisli da će umetnička produkcija početi masovno da se seli na nove prenosne medije - tablete i pametne telefone?!

Interaktivni, grafički roman: Evan Young - The Carrier (www.carriercomicbook.com/)

     Elektronski ekran postaje opšte mesto na kome se ukrštaju svi glavni i sporedni elementi  društvenog života i susreću svi mediji, pa i medij stripa. Ili, kako lucidno primećuje Dejan Sretenović u pogovoru Manovičeve knjige Metamediji - digitalni kompjuter je postao integralni produkcioni sistem koji pojedincu pruža mogućnost da u okviru iste radne jedinice - obavlja višestruke funkcije (post)produkcije, memorisanja, replikovanja, reprezentacije i distribucije kulturnih proizvoda. Drugim rečima, kompjuter je postao univerzalni radni prostor koji zamenjuje „pisaći sto, slikarski i grafički atelje, montažni sto, foto-laboratoriju, dizajn-studio, arhitektonski biro, muzički studio itd“.  S druge strane, polako ali vidljivo nestaje „stari, dobri“ gledalac i čitalac a njegovo mesto zauzima „gledokorisnik“ (neologizam Dena Harisa) čija se percepcija svodi na pasivnom iskustvu gledanja - i fizičkom, multitasking iskustvu - aktivnog kliktanja/skrolovanja.

     Rečju, suština medija umnogome se promenila razvojem raznih kompjuterskih uređaja i gedžeta, kao i ukusi i zahtevi čitališta. Ono što nas zanima u knizi Digitalni strip jeste pokušaj da se što bliže pojasni uticaj informatičkih tehnologija (IT) na razvoj stripa, zatim na procese prožimanja stripa i nekih drugih medija - filma, televizije i video-igara, te na kraju nagoveštavamo i kakav povratni efekt proizvode novi mediji na strip?! Jer u današnjem svetu brzih promena, digitalne platforme za čitanje po svojoj prilici postaju spasioci i industrije stripa u borbi za opstanak, ali i ojačavaju pomalo ugrožen status mnogih super-heroja koji se održavaju u životu zahvaljujući informatičko-tehnološkim eliksirima „večne mladosti“, višegodišnjoj dominaciji Eplovog „ajfona“, na primer (poglavlja: Žuti Deran u eri Gugla, Medijamorfoze: rani radovi retuširani Fotošopom, Vreme Stivena Džobsa: hiljadu izdanja u jednom džepu, Crtež od 300 piksela po inču, “Ctrl+alt+del”: resetovani stripovi, Interaktivne priče u lavirintu vremena obilja itd).

Pionir digitalnog stripa: Pepe Moreno:  Batman: Digital Justice (DC Comics,1990)

     S druge strane, robno uslovljen, zbog tehnološki posredovane forme, današnji strip pun medijski rejting proverava tek unutar postojećeg tržišta. Pretvaranje realnog u robu neminovno vodi potčinjavanju svega vidljivog razvijenim marketinškim strategijama i kompjuterskim aplikacijama/app, od kojih najvažnija uloga pripada standardizaciji i delovanju alavog globalnog tržišnog (poglavlja:  3 u 1: mobilni telefon - medij za sve, 3D: Gutenberg u zemlji Čarobnjaka iz Oza,  Games + Comics = Gamics, Comixology: mobilni servis za stripofile...). Novo vreme stvorilo je i novu vrstu stripofila pred koje digitalna tehnologija postavlja ne baš bezazlene zahteve koje mogu da ispune samo dobri poznavaoci kompjuterskog jezika. Zato smo i mi, slažući rukopis, morali stalno da utvrđujemo početno gradivo; da učimo i savladavamo neke osnove kompjutersko-informatičke tehnologije tako da svaka uočena greška ili napravljen previd deo je našeg napora da kao strastveni ljubitelji „starog, dobrog stripa“ pokušamo obuhvatno da razjasnimo neke teme i dileme novog duha vremena, doba u kome se statične (grafičke) slike (p)okreću i interaktivno mešaju/sudaraju.

Volite li motion comics? Maleev i B. Bendis: Spider-Woman, Agent of S.W.O.R.D.  (Marvel, 2009)

     Kao i prethodne ruko-pise (mislim pre svega na knjige:U paukovoj mreži /Narodna knjiga-Alfa, 2006 i Podeljen ekran /Filmski centar Srbije, 2011), i ovaj sam nesekvencijalno koncipirao, bez gornje i donje margine, i tekst tako prelomio da čitalac ima utisak da rukopis „skroluje“. Postavljen je kao vrsta ergodičkog teksta koji umrežava tri samo uslovno odvojena, ali (po)vezana odeljka (Stripovi u garaži punoj jabuka, Pirati u dućanu elektronskih aplikacija i Kameno doba veb-stripa) sa mnogo (ne)linearno o(t)kačenih/uplo-adovanih pasaža... Uglavnom sam se usredsredio na američku pro-dukciju. Iz jednostavnog razloga: ona je, zajedno sa japanskom manga-industrijom, najjača/reperna za sagledavanja aktuelnih trendova u razvoju digitalnih „izdanja“ nekadašnje literature pohranjene u slikama (motion comics,eComics, mobcomics , web-comics, 3D comics, gamics... itd).

Na tragu gamicsa: Tim Buckley: Ctrl+Alt+Del (hwww.cad-comic.com/)

     I šta reći na kraju! Cenjeni profesor i stručnjak za medije Vladimir Petrić (u)kazuje kako se mnogi akademski na-strojeni ljudi zgražavaju pri pomisli da živi interpretatori mogu biti “izopšteni“ iz digitalno-narativne kreacije, odnosno (dodajemo mi!) - da se prema živim karakterima kom-pjuterski CGI-insceniraju stripski 3D likovi. Ali, veli on, evo-lucija tehnologije se ne osvrće na takve i slične tugovanke, jer globalistička „invazija” novih medija nezaustavljivo „gura” stvari napred. „Svakim danom, u svakom pogledu“ se usavršava (belo)svetska informatička tehnologija. Takav „trend” ne može se zaustaviti nostalgičnim „žalom za stripskom mladošću”, za klasičnim medijima, ma koliko obožavali rukom crtana i štampana izdanja. Zato ljubav na prvi pogled u e-medije, posebno digitalna strip-izdanja (veb-strip. mob, trebalo bi stalno proveravati kao što smo mi pokušali ovim rukopisom, koji, ako ništa drugo, mogao bi da bude podsticajna provokacija za mnoge stripofile da se oslobode tehnološkog straha i bez predrasuda zakorače na bogatu (belo)svetsku IT scenu - koja se u nas sporo, presporo razvija i populariše.

Press: Zoran Đukanović

     "Hladna kao led" Nine Bunjevac nominovana za The Expozine Alternative Press Awards

     Your 2013 Comics Category Expozine Awards Nominees

The Expozine Alternative Press Awards has released their nominations list for this year's award, to be given out at this Sunday's awards ceremony. The award honors the best books displayed at last Fall's iteration of the event. They include English Comic and French BD category, although the entire award slate will be of interest. Nominees and winners were picked by a panel of six judges. They are sponsored by a variety of interested institutions, including the Canada Council For The Arts and Drawn And Quarterly.

     English Comic
* You Can Never Be Me (Batman Comics), Patrick Kyle
* Crud #2, Vicki Nerino
* Heartless, Nina Bunjevac, Conundrum Press
* Hungry Bottom Comics, Eric Kostiuk Williams
* All Rumours are True, Laurel Lynn Leake
* Betsy, Sophie Goldstein

     BD Francophone
* Codex Montrealensis, Dimo Garcia et Gigiola Cacere
* La traversée, Chloé Germain-Thérien
* Entre deux mondes, Brice Artaud et Grégoire Mabit
* Le Front #5, Front FroidScio, Gabriel Lamarche
   ...
   www.comicsreporter.com/index.php/your_2013_comics_category_expozine_awards_nominees/

---

     Vest o još jednoj nominaciji za isti album:
     ninabunjevac.com/2013/03/21/2013-doug-wright-awards/

Press: Veseli četvrtak

Dylan Dog kolekcionarsko izdanje #19:

Zagor #68: Ljudi i vukovi piše: Moreno Burattini crtaju: Joevito Nuccio / Nando & Denisio Esposito

Izdavač je Beoštampa-Grafart iz Beograda, edicija Veseli četvrtak. Sva pitanja i sugestije na: redakcija@veselicetvrtak.com Veću sličicu naslovne strane možete videti na Facebook stranici Strip vesti!!!

Press: Vizant

     Međunarodna promocija

     PROMOCIJA NA "PEGAZUS 21" - ART KARTIČKI 
     NA ŠIROK SOKAK  BITOLA

     Po povod 7-mi April svetski den na karikaturata i ka-rikaturistite denes vo 12.00č. vo muzikioit centar "Loudness", će bide promovirana kolekcija od 21-a poštenska kartička vo čest na karikaturata. Sorabotuvaat 12 avtori: Vladimir Kazanevski- Ukraina, Bert Vit - Holandija, Marjan Avramesku i Adrijan Barbu - Romanija, Ilija Kac - Izrael, Ivica Sretenović - Srbija, Zlatko Krstevski, Darko Bogdanov od Makedonija, kako i memo - kartički na Plavšić. Lehner, Filipov i dr. Tiražot e 199p, izdava e Centarot za vizuelni umetnosti "VIZANT". Istite će bidat promovirani na nekolku balkanski strip festivali.
     www.vizant.org.mk

Priredio: Mihajlo Moračanin

     Vesti iz kraja

     PRIJEPOLJE: MEBIJUS ŽIVI U PRIJEPOLJU

     Autor: Sara Sekulić

     Udruženje je osnovano na inicijativu strip autora i crtača karikatura Muranović Sabahudina-Murana i snimatelja-montažera, poznavaoca računarskih programa za animaciju, Moračanin Mihajila-Morače. Udruženje nosi naziv po slavnom francuskom strip autoru Žan Žirou, čiji je pseudonim bio “Mebijus”.

     Sabahudin Muranović Muran - osnivač udruženja

     DA LI JE OVO PRVA INICIJATIVA ZA OSNIVANJE ŠKOLE?
     Nije. Prva škola stripa u Prijepolju je održana u saradnji sa Kancelarijom za mlade 2010. godine. Autor i voditelj programa sam bio ja. Bilo je jako lijepo primljeno od strane mladih, čak 20 polaznika, u trajanju od dva mjeseca. Kao najava ove škole bila je prva izložba stripa i karikature u galerijskom prostoru Doma kulture, i to je bio moj povratak stripu posle niza godina bavljenja slikarstvom i grafikom.

     KOJA JE SVRHA I IDEJA POSTOJANJA ŠKOLE STRIPA?
     Mislim da je Prijepolje pravi rasadnik talenata likovne i dramske umjetnosti... Svrha ove škole je okupljanje mladih i njihova edukacija o stripu, ilustraciji, karikaturi i animaciji. Nažalost, znanje o stripu je svedeno na minimum.Uglavnom se misli o stripu kao o razonodi, dok se u svijetu ta umjetnost afirmisala do krajnjih dometa i živi svoje festivale i promocije. Strip je specifična umjetnost. Strip je deveta umjetnost!

     NA KOM PRINCIPU FUNKCIONIŠE ORGANIZACIJA VAŠE ŠKOLE I KOJI SU CILJEVI? 
Organizacija je zasnovana na radu u sekcijama. Postoje četiri sekcije: Literarna, koja ima ulogu pisanja scenarija za strip, animirani film i sve što je vezano za tekst. Sekcija ilustracije, koja polaznike edukuje i usmjerava u jednu od dve naredne, skladno sa afinitetom polaznika. Sekcija animacije je zadužena za izradu animiranog filma. Sekcija stripa i karikature podrazumeva rad na stripu i poktretanju strip albuma. Naše mogućnosti su skromne, ali broj polaznika govori o izuzetnom potencijalu. Ima nas 54, razne dobi, pa smo svoje resurse usmjerili uglavnom na edukaciju i saradnju u vidu seminara i tribina u ovim oblastima, kao i saradnju sa ostalim školama stripa u zemlji i vani.

     Mihajilo Moračanin - Morača (Koordinator za odeljenje animacije)

     ŠTA JE SPECIFIČNO ZA ANIMACIJU?
     Sama reč animacija označava oživljavanje, tako da jednom rečju, animaciju možemo nazvati „slikom u pokretu".  Ono što je za animaciju specifično jeste „privid pokreta“. Crtanjem objekta u različitim položajima u svakom kadru, se stvara iluzija kretanja objekta, kada se kadrovi prikazuju jedan za drugim određenom brzinom.

     DA LI JE TO CRTANI FILM?
     Pogrešno je animaciju smatrati crtanim filmom.Tačno je da je animacija postupak koji se primenjuje u izradi crtanih filmova, ali ovaj se postupak veoma uspešno primenjuje i u filmskoj industriji (npr. matrix). Iz tog razloga nastala je podela tehnika animacije na tradicionalnu, stop motion i kompjutersku animaciju.

     KOJA JE RAZLIKA IZMEĐU ANIMACIJE I CRTANOG FILMA?
     Još jedna od grešaka koju mnogi često naprave jeste kada se pravi jasna razlika između animiranog i crtanog filma. Pravilno bi bilo postaviti pitanje razlike navedenih tehnika. Naime, većina nas odrastala je uz crtane filmove stvorene prepoznatljivom tehnikom. Bilo da se radi o visoko kvalitetnim ili više stilizovanim crtežima, jasno je da su oni zahtevali jako mnogo rada i veliki broj crtanih kadrova. Danas je mnogo popularnija nešto lakša RAČUNARSKA tehnika. Računarska animacija se deli na 2-D i 3-D animaciju.

     KOJI SU DALJI CILJEVI VAŠEG ODELJENJA?
     Ciljevi su da u sklopu škole započne rad na stvaranju serije kratkometražnih crtanih filmova, koji će na slikovit i šaljiv način opisivati karakterističan život i rad ljudi u prijepoljskoj opštini.

     Safir Muranović (Koordinator za odeljenje ilustracije)

     KOJA JE ULOGA ILUSTRACIJE?
     Ilustracija je crtež ili slika koja tumači, dopunjuje ili ukrašava neki tekst; odražava stil i ukus vremena te manire autora. Dokumentarističkoj ilustraciji je cilj što vjernije prikazati neki predmet ili događaj, a veliko je značenje imala prije izuma fotografije. U dječjoj knjizi ilustracija može prevladavati nad tekstom, ili ga potpuno zamijeniti.U kataložnom opisu, ilustracija je zajednički naziv za crteže, note, slike i sve druge grafičke radove, ako se javljaju zajedno.

     PORED TOGA ŠTO MOŽETE DA OMOGUĆITE OSNOVNO OBRAZOVANJE IZ ILUSTRACIJE, ŠTA JOŠ MOŽETE DA PRUŽITE POLAZNICIMA ŠKOLE STRIPA?
     U planu imamo da pošaljemo svim izdavačkim kućama ponudu ilustrovanja njihovih knjiga, izrade logoa, ukrasnih slova (krasnopis),…

     Sabahudin Muranović - Muran (Koordinator odeljenja za stip i karikaturu)

     KOLIKO JE INTERESOVANJE U PRIJEPOLJU ZA STRIP I KARIKATURU?
     U Prijepolju interesovanje za strip i karikaturu je u ekspanziji. To pokazuje impresivna brojka polaznika koji su svi ipod dvadeset godina. O talentu tih mladih ljudi svejdoči izložba polaznika škole po isteku prve sezone od tri mjeseca. Izloženo je preko stotinak radova.

     DA LI STE IZLAGALI NEGDE SVOJE RADOVE?
     Iza sebe imam preko 25 izložbi. Poslednjih desetak je posvećeno stripu i karikaturi, a izlagao sam u zemlji i inostranstvu. Radim kao urednik ilustracije u magazinu “DIVAN” koji izlazi tromjesečno na tri jezika u Luksenburgu, zatim kao ilustrator, karikaturista i strip crtač u Beogradskom dnevnom listu “DANAS”. Strip je umjetnost kojom sam ušao u ovaj čarobni svjet crtača, i sada nakon izvesnog vremena vraćam mu se obogaćen iskustvom slikara, grafičara i sa određenim pozorišnim iskustvom.

     Na pitanja: “Kako vam pomaže rad škole? Šta za vas predstavlja i koliko vam znači Moebius? Kakva je atmosfvera?“, odgovaraju nam članovi škole.
     Ana Rvović (13):
     Naučila sam mnogo i družim se sa pravim ljudima. Još kao mala sam volela da crtam i sve što sam crtala je onako kako sam ja to umela, i mislila da treba nacrtati. Međutim, kada sam krenula u ovu neobičnu i u našoj opštini prvu školu ovakve vrste, naučila sam dosta korisnih stvari. Za kratko vreme od tri meseca, koliko je i trajao prvi deo škole, primetila sam ogroman napredak u crtanju. Ljudi koji su gledali moje radove pre i posle ove škole su oduševljeni.
     Medina Halilović (18):
     Naš grad je jako mali i svaka promena ovog tipa nam veoma znači. Meni lično škola dosta pomaže, jer bih želela da upišem fakultet primenjenih umetnosti. Rad škole nam pruža dosta toga. Naučili smo dosta o stripu, tehnici crtanja, portret, figuru, perspektivu...
     Džejlana Muranović(18):
     Rad škole znači mi puno zbog toga što mi pomaže da proširim svoje vidike u pogledu: kadriranja, kao i kompozicije, anatomije i dinamike figura, kao i gestikulaciju i izražavanje emocije likova.Takođe, razvijam svoju imaginaciju, kreativnost. Atmosfera je pozitivna, radna i puna optimizma, što mi se posebno dopada. Ja sam se odlučila za animaciju, jer mi je jako uzbudljivo nacrtani rad pokrenuti i udahnuti mu život. Družimo se, crtamo, a što je najvažnije - učimo družeći se!

     Školu stripa i njen rad možete pratiti na facebook stranici, OVDE

     [Objavljeno: I Serbia, 02.04.2013.godine]

Autor: Goran Milenković

povratak na vrh