Press: Stripburger

Forum Ljubljana, ZAVOD ZA UMETNIŠKO IN KULTURNO PRODUKCIJO, Metelkova 6, 1000 Ljubljana
tel. +386 1 2319662, fax. +386 1 4338074, core@mail.ljudmila.org, http://www.stripburger.org

KOMPOST IN DRUGE ANOMALIJE
sreda, 5. nov. 2008 ob 18.00, Knjigarna Konzorcij, Ljubljana

     Dogodek, ki bi se moral zgoditi 29. oktobra, je zaradi rekoncipiranja knjigarne Konzorcij prestavljen na 5. nov. 2008. To smo razumeli tudi kot super priložnost, da prekoncipiramo tudi koncept dogodka. Tako smo pod pritiskom časovnih anomalij predstavitev tretje, zaključne, knjige Mostovi prestavili na naslednje leto. Avtor, Ciril Horjak, ki je v vmesnem času postal dr. Horowitz in še kaj drugega, pa se bo vseeno družil z nami in predstavil svojo bolečo izkušnjo ob rojevanju zaključnega dela te trilogije in svoj pogled na rezultate letošnjih stripovskih delavnic. Delavnice so letos potekale v Ljubljani (MGLC), Radovljici (Galerija Šivčeva hiša / Muzeji radovljiške občine) in v Celju (Galerija sodobne umetnosti / Zavod Celeia).

     Z nami bo kot eden od mentorjev delavnic in avtor tudi večstranski ustvarjalec Andrej Štular s svojim Kompostom, svežo (pa že smrdečo) zbirko kratkih stripov v ediciji O, s katero Stripburger poskuša zapolniti vrzel, ki bi jo morali premostiti Mostovi 3. Kompost poleg kratkih stripov, ki jih je avtor zbiral od leta 2000, ko je izšel njegov album Lustri, razkriva še avtorjevo skrivno obsesijo, fascinacijo nad oglasnimi sporoči. Svoje najljubše je zbral na zadnjih devetih straneh zbirke.

     Še enkrat vas opozarjamo, da je v Radovljici v Galeriji Šivčeva hiša še do 2. nov. 2008 na ogled razstava Andreja Štularja, ki je tokrat veliko bolj dvodimenzionalne narave, kot smo bili vajeni obiskovalci njegovih razstav. Tudi reciklaža je tokrat prisotna v nematerialnem smislu. Zbirka Kompost je nastala v sodelovanju s Šivčevo hišo kot spremljevalni del razstave.

     Poleg rezulatov Stripburgerjevih letošnjih stripdelavnic, vas bomo v Konzorciju seznanili še z eno novo izdajo, 2. delom Na božjastni poti (L'Ascension d'Haut-Mal, zbirka Ambasada Strip, obseg: 112 strani) francoskega avtorja Davida B.-ja. To ključno delo francoskega novega stripa (nouvelle BD), v katerem se avtor (in njegova družina) spopada(ta) z nasilno boleznijo avtorjevega starejšega brata, bomo sklenili decembra z izdajo tretjega dela.

     »Spomine Davida B.-ja odlikuje prepoznavna črno-bela risba, ki zaradi izjemnih detajlov in obsega (strip je prvič izšel kar v šestih knjigah) dobiva epske razsežnosti. Avtorjev glas, popolnoma vživet v otroški pogled, pa je tisti, ki njegov notranji boj in preteklost ožarja s čudežno, neizrekljivo lepoto«, smo zapisali že ob izdaji prvega dela in ni razloga, da tako ne bi mislili še vnaprej. O avtorju pa več najdete na zavihku prvega dela ali medmrežju. Za najbolj neučakane in pozabljive pa vseeno nekaj namigov: Pierre-François Beauchard, L'Association, Alph-Art, Comics Journal, Le Cheval Bleme, La Lecture des Ruines.

     Ja, ne smemo vas pozabiti opozoriti, da je izdajo podprlo francosko Ministrstvo za zunanje zadeve, ki ga zastopa Francoski inštitut Charles Nodier, 2. in 3. del pa naj bi sofinancirala še Evropska komisija s programom Kultura.

    Hkrati bo na ogled še razstava stripov Gašperja Rusa, avtorja, ki kroji tudi Stripburgerjeve izdaje.

     Med 2. in 3. izdajo Na božjastni poti bomo spotoma izdali še kakšnega prijatelja, pardon, ploščo, ma ne, Stripburger, seveda. Konec novembra vas bo doma ali v najljubši knjigarni pričakala 48. številka revije Stripburger. Latvijski strip, norveška avtorska skupina Dongery, italijanski avtor Marco Corona v Intervjuju in prispevki kar 7 slovenskih strip avtorjev ...

     Vizualni material za novinarje je na
     www.ljudmila.org/stripcore/press

Press: Beli put

Piše: Bookglobe

Press: Strip vesti

Press: Strip vesti

Piše: Aleksandar Manić

     ROSANGELLA
     Scenario: Eric Corbeyran
     Crtež: Olivier Berlion
     Dargaud, 2007

     Rosangella, vlasnica dečjeg ringišpila, živi sama sa troje odrasle dece i putuje od grada do grada, kuda je potrebe posla povedu. Radeći na velikom parkingu jednog komercijalnog centra, ona upoznaje Joa, čuvara i vezuje se za njega intimno. Iznenada se pojavljuje Max, njen bivši muž, sitan kriminalac i vrlo nasilan čovek. Uprkos priči da se promenio, Rosangella sumnja da je on došao zbog mutnih radnji. Pokazuje se da je u pravu, jer je on već pokušao sina da uvede u kriminal, a sada pokušava da ubedi ćerku da snima erotske filmove, a da joj on bude impresario, kao što je radio i sa Rosangellom.

     Polivalentni scenarista Eric Corbeyran ovde se odlučio za malo upotrebljavanu tematiku u stripu – nasilje u okviru porodice, posebno prema ženama. Struktura stripa je vrlo klasična i čvrsta, podsećajući više na duže pripovetke, nego na klasičan strip scenario. Dijalozi ritmiziraju naraciju, a didaskalije daju neophodna objašnjenja i pomeraju akciju u željenom pravcu. Svojim stavom, autor je vešto izbegao patetiku, a pogled na protagoniste ne nosi u sebi nikakvu osudu. Karakterizacije tri središna lika – Rosangelle, Maxa i Joa, uradjene su izuzetno pažljivo i koherentno. Uprkos emotivnoj krhkosti i starim strahovima, Rosangella ima dovoljno snage i lucidnosti da se, braneći svoju decu, suprostavi Maxu. Maxov lik je prikazan kao kontrast Rosangelli, tako da njena sve veća ranjivost i dobrota, Maxa čine sve odvratnijim. Jo nije pravi spasitelj, nego je delimično motivisan osvetom.

     Grafizam Berliona zasnovan je na harmoničnoj paleti koja ne prikazuje samo likove i dekore, nego i učestvuje u stvaranju ambijenata i iskazivanju psihološke napetosti. "Hteo sam da boje u potpunosti budu deo crteža i da one vajaju oblike. Radio sam boju iznutra – kaže o svom radu Berlion. Scene prikazane u sadašnjosti imaju čvrste konture, dok su sećanja naslikana maglovitije i mekše. Montaža je vrlo klasična, u potpunosti uskladjena sa potrebama pripovesti. Slično scenaristi, crtač je uspešno zaobišao patetiku i stereotipe u svom izrazu i tako uspešno dočarao intimu običnih ljudi.

Priredio: Dragoljub Radović

     EKSKLUZIVNO: ALEHANDRO HODOROVSKI

     BIO SAM BRETONOV UČENIK I ŠTIĆENIK DŽONA LENONA

     Savremenik nadrealizma, reditelj i jedan od najcenjenijih evropskih strip autora govori za „Politiku” o svojim nesvakidašnjim životnim putevima, na kojima je svoju viziju umetnosti i sveta ukrštao i sa Marselom Marsoom, Džonom Lenonom, Salvadorom Dalijem, Pinkom Flojdom i Merlinom Mensonom

     Specijalno za „Politiku” od dopisnika Tanjuga iz Pariza
     Alehandro Hodorovski, reditelj i jedan od najpoznatijih francuskih strip scenarista, u sedamdeset devetoj godini izgleda kao alhemičar koji je pronašao eliksir mladosti. Takav zaključak podupiru i njegova sklonost ka okultizmu i mačke koje mu se vrzmaju oko nogu, ali u njegovom prostranom pariskom stanu nema epruveta iz kojih isparava fluoroscentna tečnost, već ga ispunjava stotine knjiga i strip-albuma na policama koje dosežu do tavanice.
     Ovaj potomak ruskih emigranata, rođen na severu Čilea, sa dvadesetak godina obreo se u Parizu i susreo sa nadrealistima. Potom je desetak godina proveo u trupi Marsela Marsoa, za koga je osmislio neke od najčuvenijih pantomima, da bi se potom nastanio u Meksiku, gde je osnovao avangardno pozorište i napravio neke od kultnih filmova.
     U tandemu sa francuskim strip crtačem Žanom Žiroom, poznatijim kao Mebijus, i nizom drugih autora iskoristio je žanr stripa da realizuje svoje neostvarene umetničke vizije. Hodorovski radi i na novom filmu, najavljenom kao „metafizički film o gangsterima“, u kome treba da glumi i njegov prijatelj Merlin Menson, provokativni američki pevač.
     Autor koncepta „isceliteljskog“ pozorišta, Hodorovski već tridesetak godina svake nedelje održava susrete sa publikom u svom „Mističnom kabareu“. Ovi susreti dočarani su u istoimenoj knjizi koju je novosadska izdavačka kuća „Solaris“ upravo objavila u prevodu Ivane Adamović.

     Kako ste došli na ideju o „Mističnom kabareu“?
     Rastao sam u Čileu, u vreme kada su u Evropi bili ratovi, za koje tamo nismo znali, a kada je zavladao Pinoče više nisam bio tamo, tako da nisam upoznao diktaturu. U životu se nisam bavio politikom, već samo umetnošću. U jednom trenutku sam se zapitao čemu ona služi i došao sam do zaključka da savremena umetnost ne služi ničemu, ne u estetskom, već u moralnom smislu.
     Interesovala me je umetnost koja može da izleči psihološke probleme i da poveća samopouzdanje. Tako je nastao „Mistični kabare“, u kome sam se bavio kolektivnom terapijom primenjujući rezultate svojih pozorišnih istraživanja. Analizirao sam sufi, alhemijske, budističke, biblijske tekstove, haiku poeziju, filozofske i psihoanalitičke teorije. Došao sam do zaključka da ove tekstove možemo da interpretiramo na različite načine i da svaki čitalac, oslanjajući se na simbole, u njima traži značenje koja će ga dovesti do dublje spoznaje o sebi.

     Verujete u to da pojedinac može da utiče da se svet promeni?
     Da, jer je svet takav zato što naša epoha boluje od nedostatka svesti. Ljudi glasaju bez previše svesti o politici koja je sramotna. Mi smo saučesnici u onome što se dešava u svetu, jer smo nesvesni i dopuštamo da nas vode. Sve te zvanične ličnosti, dalaj-lama, papa, predsednik SAD, za mene su klovnovi, nisu ljudska bića, nisu stvarni, već likovi iz pozorišta. Jedini način da se spase svet jeste da se razvije svest ljudi, inače srljamo u katastrofu.

     Pripadate drugoj generaciji imigranata. Da li je to ostavilo trag na Vas?
     Ne pripadam nijednoj rasi, nemam nacionalnost, godište, nemam tradiciju, političku partiju, ništa nije moje, sve je iznajmljeno. Nemam pol – više sam androgeno biće nego muškarac – muškarac sam samo u krevetu sa svojom ženom, ali van kreveta nisam muškarac. Ne živim u ovom veku, već u narednom. Ja sam slobodno biće. Pokušavao sam da pronađem unutrašnju stvarnost, a ne onu koju nam drugi nameću. O „stvarnosti“ svako gradi predstavu koja odgovara njegovom društvenom, porodičnom i kulturnom nasleđu.

     Otkud potiče vaša sklonost ka okultizmu?
     Moj otac je bio komunista-staljinista i objasnio mi je dok sam još bio dete da Bog ne postoji, da ćemo umreti, istruliti i da se tako sve završava. To je u meni izazvalo veliku teskobu, jer nisam video nikakvu nadu. Zato sam svuda tražio metafizičke aspirine – u veri, u kineskoj, japanskoj, tibetanskoj filozofiji, u kabali, psihoanalizi – da bih smirio svoju uznemirenost i našao odgovor na to šta je ljudsko biće, šta sam ja. Najbolji odgovor koji nalazimo jeste da smo na putu da nestanemo. Kada dođemo do te spoznaje, da smo u ovom životu efemerni, iluzija, onda postaje jasno da je ovo jedini život koji imamo, jedina stvarnost koju imamo, koju izmišljamo svaki dan.

     Naučnofantastični svet koji ste stvorili i obojili satirom, nastanjen polumašinama, poluljudima, hermafroditskim diktatorima udaljenih galaksija – je li to neka vrsta utočišta?
     Možda. Ako postoji druga stvarnost, saznaćemo kad umremo, ako ne, utoliko gore. Ideja je da se razvije mašta, ali svet koji stvaram je i velika kritika društva, diktatura, kolonizacije, korupcije.

     U Vašoj viziji je prisutno nasleđe nadrealizma koji ste upoznali na izvoru....
     Još uvek nosim tragove nadrealizma, kao što je otvaranje vrata nesvesnog. Kada prođete pored nadrealizma, za vas postoji ne samo racionalni svet već i iracionalni. Došao sam u Pariz poslednjih godina nadrealizma i upoznao Bretona, koji je bio izuzetan intelektualac i čovek. Pre svega je bio iskren, kao retko ko. Bio je pomalo ekscentričan, kao „papa“, isključivao je iz pokreta, ali je bio iskren i veoma drag čovek. U mladosti je nadrealizam veoma uticao na mene, mnogo mi je pomogao. Odatle fascinacija tarotom i stvarima koje racionalno ne prihvatam.

     Kako je nastao pokret „panika“, koji ste osnovali sa Toporom i Arabalom, u slavu Pana, boga ljubavi, humora, zbrke i provokacije?
     Ovaj pokret smo osnovali da bismo se oslobodili nadrealizma, njegovih ograničenja. Breton nije voleo muziku, nije voleo apstraktno slikarstvo, ni naučnu fantastiku. Nije voleo nove pokrete. I to nas je sputavalo.

     Šta odlikuje „paničnog“ čoveka?
     To je čovek koji se ne definiše. Pokret se zove „panika” zato što se radi o bogu Panu koji je sveobuhvatan. I panični čovek pokušava da bude sveobuhvatan, on nema jednu ideju, već više, ne ograničava se na jednu umetnost i ulazi u svoje kreacije. Sva trojica smo različiti, ali svako od nas je svestran, snimali smo filmove, pisali knjige, poeziju. U filmovima koje sam režirao bio sam i glumac, ulazio sam u njih. Toporo je genijalan, toliko da još nije shvaćen. Veoma je destruktivan, što je strašno ali i čudesno.

     Autor ste kultnih filmova iz sedamdesetih, „Topo“ i „Sveta planina“, ali je poznato i da niste mogli da snimite film „Dina“, sa Salvadorom Dalijem i Pinkom Flojdom. Da li vas je Holivud sabotirao?
     „Topo“ je doživeo uspeh zahvaljujući Džonu Lenonu, on ga je predstavio. Bio sam njegov štićenik u Americi, imao sam sreće. Film „Sveta planina“ nije doživeo istu sudbinu, nisu ga shvatili u Americi, ali je u Evropi doživeo uspeh.
Film „Dina“ nismo uradili, ali sam to preneo u strip. Bili smo suočeni sa teškoćama, ali to je uvek slučaj kada niste industrijski umetnik. Kada u nečemu ne uspem, ne zaustavim se, već promenim put. Sve što nisam mogao da uradim na filmu, uradio sam u stripu.

     Već dugo radite sa Zoranom Janjetovim, jeste li zadovoljni?
     Tražio sam nekoga ko će da uradi nastavak serije o Inkalu. Mebijus nije mogao, ali je našao crtača koji se uklapao u njegov stil. Zoran je bio veliki obožavatelj Mebijusa i odlično se uklopio. On je veliki crtač, ima maštu, tehniku. Upravo počinjemo novu seriju, koja se zasniva na romanima Žila Verna. Trenutno radim i seriju o životu Bordžija, od kojih je jedan bio papa. Prve pape su bili pravi gangsteri, ali u Italiji su i banditi pape.

     Šta je karakteristika Vaših (anti)heroja?
     Na početku je reč ili o poluidiotu ili invalidu, o nekom ko je ograničen i koji, kako se priča odvija, odrasta, razvija svest i postaje neko drugi. To nazivamo inicijatorskim crtežom, što znači da likovi ne ostaju isti sve vreme, već se razvijaju na mentalnom nivou, postoji napredak i čitalac postaje osvešćeniji. Moju umetnost bih mogao da nazovem inicijatorskom.
     U Francuskoj je situacija još uvek dobra za strip autore, među kojima ima velikih umetnika, jer je to veoma cenjena umetnička forma. Postoje dve zemlje u kojima se stripovi puno prodaju, Japan i Francuska, u kojoj se prodaje više stripova nego knjiga. Ovde može da se živi od stripa – ja živim od stripa – što nije slučaj u drugim zemljama. Kada se, na primer, u Španiji objavi 5.000 primeraka jednog albuma, u Francuskoj se objavi 50.000.

     Ana Otašević

     [objavljeno: Politika, Beograd, 25.10.2008.godine]

Autor: Simon Vučković

povratak na vrh

Uređuje: Marko Ajdarić

Piše: Strip vesti

Piše: Strip vesti

NEOBIČAN DOGAĐAJ SA NAMIGIVANJEM      I DRUGE PRIČE      prva knjiga stripova Maje Veselinović, biće i zvanično u prodaji od 21. oktobra na Sajmu knjiga u Beogradu!!!      Knjiga sadrži izbor od sedamnaest strip priča nastalih od 2002. do danas, zatim nešto fotografija, gomilu skica, crteža i još mnogo, mnogo toga.      (mali preview može se pogledati na      www.majaveselinovic.com/blog) Izdavač - Studentski kulturni centar, Novi Sad, serija Dirty Edition. Urednik izdanja je Jovan Gvero, dizajn potpisuje Bojan Janković, dok se za fotografije pobrinuo Marc Schneider. Format B5, 104 strane, pun kolor. Tiraž 500, Sajamska cena: 850 din.      Vaš primerak Neobičnog događaja sa namigivanjem potražite na štandovima Marketprinta i System Comics-a.

Press: Marketprint

Piše: V. Fumeti

     Uz premijernu ENNEU

     Ako nije baš najjasnije zašto je časopis morao da se zove ENNEA, veoma je jasno čemu je namenjen: afirmaciji stripa . Pa kad je tako, nećemo zakerati oko zagonetnog imena, o kojem u predgovoru na trećoj stranici impoznatno opremljenog i odštampanog izdanja pišu Vesna Vujasinović, odgovorna urednica, i Toza Obradović, glavni urednik.

     Odštampana na kunstdruku, u koloru, na 100 strana revijalnog formata, ENNEA je u prvom broju pre svega neka vrsta bogatog informativnog kataloga u kojem su stripovi "ilustracije teme". Izostali su teoretski, ambicioznije pisani tekstovi o devetoj umetnosti, nema izrazito atraktivnih intervjua recimo, recenzije nekoliko strip izdanja su lepo prezentovane, ali su neke već ranije viđene i tsl.

     Broj otvaraju prikazi strip manifestacija koje su od 90-ih naovamo postale mesta okupljanja autora i čitalaca sa teritorije eks Jugoslavije, kao i mesta privlačenja eksjugoslovenske medijske pažnje. Prikazani su hrvatski Mafest, bosanski Salon stripa u Laktašima, nedavna izložba povodom 40 godina postojanja Stripoteke u Francuskom kulturnom centru (Beograd)... Slede Recenzije, između drugih, strip albuma koje potpisuju Milan Jovanović, Gradimir Smuđa, Wostok ...

     U rubrici Stari majstori Rudi Aljinović, doajen ovih strip prostora, piše o Borivoju Dovnikoviću, a tu je i ceo sportski strip Novi centarfor , koji je Bordo crtao po predlošku slavnog sportskog novinara Ljube Vukadinovića. Ova rubrika bi mogla da postane važan segment revije i nadamo se da će Toza Obradović istrajati u tome.

     Obzirom na internacionalni uspeh domaćih strip autora, u poslednje dve decenije, ne čudi ime rubrike Poznatiji tamo nego ovde , u koj oj su predstavljeni neki od naših autora koji rade za inostranstvo. Uz priče o VladimiruAleksiću i Draženu Kovačeviću, dati su i njihovi stripovi. Jednako intrigantnom čini se i rubrika Iskustva , koja govori o timskom radu grupe naših strip majstora za jednog nemačkog editora. Tekst je ilustrovan hororom Prolaz , čiji su autori T. Obradović i Goran Đukić.

     Pred kraj revije idu intervjui sa Simonom Vučkovićem i Kristijanom Cvejićem te su predstavljene zrenjaninska strip scena i novi makedonski strip, a zatim i interesantni editor Lavirint (Životinjska karma, Neustrašiva Zorka, Zabava za celu porodicu itd.).

     Na samom kraju je premijera jedne Kerčeve nove table i In memoriam koji je Ilija Bakić posvetio nedavno preminulom "strip najamniku" R. K. Marčelu (Doktor Žistis). Interesantno da je to jedna od dve strane posvećene bilokom inostranom stripu ili autoru!

     Nisam naveo baš sve sadržaje prve ENNEE, a od izostavljenog ne bih smeo da zaobiđem efektnu koricu Petra Meseldžije i osam kolornih tabli Klopke Đorđa Milovića...

     Prva ENNEA je relativno uspešno probila led, kako se kaže, i verujem da će naredni broj, koji bi trebalo da se pojavi za oko tri meseca, biti još sadržajniji – kao dobrodošlo uporište sa kojeg će strip još više biti pred očima ljubitelja devete umetnosti i javnosti uopšte.

     [Objavljeno: Bestseler br. 64, Beograd, 22.08.2008.godine]

Autor: Simon Vučković

povratak na vrh

Uređuje: Marko Ajdarić

Piše: Strip vesti

     ...vodi ga Marko Ajdarić, od Strip Vesti (stripvesti.com/ ) :-)

     As a result of my first speech about animated films at UCS (University of Caxias do Sul), we are organizing an international seminar in the city of Caxias do Sul, in southern Brazil.
     On October 23th and 30th and on November 6th, 13th and 20th , from 18 to 21:30 PM, the Núcleo de Animação Digital da UCS - NADUCS and Marko Ajdarić, editor of Neorama dos Quadrinhos , The widest 9th art newsletter in the world), will show long and short films, and talk online with film directors. The seminar is called Masters of Modern Animation

     The program

     Oct 23 - 'Sigmund', short film by Vanessa Remonti, will be shown for the first time in Caxias do Sul (Vanessa is a film maker that lives in Caxias do Sul - the film will be first shown at the 3rd Granimado)
Short films by Daniel Messias on his work for Cartoon Network and a trailer of his upcoming film 'Tres Amigos'
Exhibition of ' Dossiê Rê Bordosa ', awarded film by Cesar Cabral (2008)
Online discussion with Daniel Messias and Cesar Cabral

     Oct. 30 - Wagner Passos, the leader of the Grupo de Estudos em Animação da FURG , will be present to show the group's awarded works and debate many short selected Brazilian films that will be shown this day.

     Nov. 6 - Presentation of short films by Walter Tournier (Uruguay)
Online debate with Tournier and an animated film director from Rio Grande do Sul.

     Nov 13 - Presentation of Patoruzito 1, by Jose Luis Massa (Argentina).
Online debate with JL Massa and an animated film director from Rio Grande do Sul.

     Nov. 20 - International selected short films exhibition
Online discussion with an an animated film director from Rio Grande do Sul.

Pres: Veseli četvrtak

          Poštovani čitaoci,

     Sa radošću Vas obaveštavamo da smo spremili niz iznenađenja za predstojeći Sajam knjiga u Beogradu, u kojima ćete, sigurni smo, uživati.

     Čast nam je i zadovoljstvo da najavimo da ćemo na Sajmu predstaviti našu novu biblioteku “Zagor”, kolekcionarsko izdanje u ograničenom tiražu od 500 primeraka, sa tvrdim koricama, koje će biti neviđen doživljaj za ljubitelje tog junaka. Naša namera je da ljubiteljima i kolekcionarima predstavimo kompletnu biblioteku Zagorovih avantura, gde bi svaka priča bila sadržana u po jednoj knjizi, bez obzira na to na koliko redovnih svezaka i strana se prostirala, sa izuzetkom prvih desetak knjiga gde će zbog kratkih početnih, biti sabrano više priča. Za Sajam iz štampe izlazi prva knjiga na između 350 i 400 stranica. Pored stripa, novog prevoda i originalnih naslovnih strana u boji, ova knjiga Vam nudi obilje tekstualnih priloga o autorima i junaku serijala, kao i o istorijskim činjenicama, mitovima, legendama i filmovima kojima su se autori inspirisali kroz pripovedanje Zagorovih dogodovština. Tokom trajanja Sajma, cena knjige će biti promotivna.

     Ali, to naravno nije sve.

     Da bismo ovo izdanje učinili još ekskluzivnijim, obezbedili smo potpuno nove naslovne strane za svaku knjigu. Ilustracije, rađene isključivo za ovu ediciju, je izradio Mauro Laurenti, proslavljeni crtač Zagora.

     Kao da to nije dosta, Veseli Četvrtak ide još jedan korak dalje, pa na Sajam dovodi goste iz Italije i to, ni manje ni više nego Galliena Ferrija, “oca” Zagora, i kao podršku njemu Maura Laurentija, autora ekskluzivnih naslovnih ilustracija biblioteke “Zagor”. Naši gosti se uveliko raduju svom dolasku i predavanju, kome ste pozvani da prisustvujete, povodom obeležavanja jubileja 40 godina objavljivanja Zagorovih avantura u Srbiji. Tribina će se održati 25.10. od 16 do 18 časova u Sajamskoj sali za konferencije, tokom koje ćete biti u prilici da postavite sva pitanja koja Vas zanimaju o stvaralačkom procesu stvaranja Zagorovih epizoda i da dobijete posvetu autora Preporučujemo Vam da pre toga svratite do štanda Veselog Četvrtka u hali 14, prelistate nova izdanja koja će se pojaviti tokom Sajma i porazgovarate sa ljubaznim osobljem, koje će Vas zatim uputiti na mesto dešavanja tribine. Redakcijski tim će na štandu biti prisutan tokom svih dana trajanja Sajma, pa ćete moći da iskoristite priliku da postavite sva pitanja koja Vas zanimaju u vezi naših izdanja, kao i da popunite eventualne “rupe” u kolekciji edicije Veseli Četvrtak.

     Sigurni smo da Vi, kao i mi, sa nestrpljenjem očekujete sledeću subotu.

     Do tada…

Press: Veseli četvrtak

Priredio: Dragoljub Radović

     INTERVJU - DUŠAN PETRIČIĆ:
     „Autobiografika“ kao svođenje bilansa

     Autor: Aleksandra Ćuk

     Povod za razgovor sa Dušanom Petričićem, ne treba mnogo objašnjavati s obzirom na to da je reč o jednom od najboljih ovdašnjih ilustratora i karikaturista.
     Njegova nedavno otvorena retrospektivna izložba u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, pod nazivom „Autobiografika“ podsetila je koliki značaj imaju crtačke kreacije ovog autora, imajući u vidu činjenicu da su mnoge od njih postale znak po kome mnoge generacije pamte određeni period života. Bilo da je rečo onima koji su stasavali prikovani uz TV ekrane gledajući dečiju seriju „Poletarc“, bilo o onima, koje su uveseljavali i bodrili njegovi humoristički komentari u karikaturama i ilustracijama koje je objavljivao u brojnim domaćim novinama i magazinima. Sigurno je i da univerzalnost i autentičnost Petričićevog crtačkog stila, imaju sličnu moćna celoj planeti. Naime, preselivši se u Kanadu početkom devedesetih, Petričićje nastavio da niže uspehe. Njegov naročiti dar da kroz humor izrazi mišljenje i retko inventivan način u predstavljanju karaktera našli su put i do publike drugačijeg ukusa. Radi ilustracije i karikature za The New York Times Book Review, Wall Street Yornal, Scientific American, dobija brojne nagrade za ilustracije dečijih knjiga. Istina, morao je da se prilagodi mnogo striktnijim uslovima tržišta, preciznije da vodi računa o uzrastu dece za koju radi ilustracije, jednakoj zastupljenosti polova i rasa u kompozicijama sa više figura ali ove „restrikcije“, nisu inhibirale njegov talenat, većnaprotiv ohrabrile ga da ponudi još kreativnija rešenja. Tokom četiri decenije stvaralaštva ostavio je nekoliko hiljada radova. Na restrospektivi „Autobiografika“ odabrani su oni primerci koji obuhvataju ovaj izrazito obiman opus.

     Šta trenutno osećate povodom vaše retrospektivne izložbe u MPU? Da li ovakav tip izložbe u vama budi poriv za unutarnašnjim svođenjem bilansa, evocira sećanje na početke, ili je u pitanju nešto treće?
     - Sve vreme se otimam utisku da je u pitanju svođenje bilansa. Zapravo, kopanje po starim mapama, fasciklama i kutijama bilo je za mene čitanje svojevrsnog dnevnika. To jeste moj život. Odatle i naslov izložbe - „Autobiografika“.
     Ko je otkrio vaš talenat i ko vas je podržao u tome čime se danas bavite?
     - Bilo je nekoliko ljudi koji su mi, tih davnih godina, svesno ili nesvesno pomagali u mojim kreativnim konfuzijama, ali nema sumnje da me je Duško Radovićsvojim načinom mišljenja, toliko drugačijim, naveo na pravac kojim i danas hodam. Bio je i učitelj i prijatelj i podrška.
     Da li ste imali uzore i ako jeste ko su oni bili? Ko je na vas kao ilustratora i karikaturistu uticao?
     - Ja sam još u gimnaziji bio sklon karikaturi kao načinu mišljenja. Ali tek na akademiji, pored starijeg kolege Bore Šajtinca, otkrio sam suštinu i prave dimenzije karikature. On se većozbiljno bavio tom disciplinom. Snaga i ubedljivost njegovog umetničkog izraza bila je za mene toliko neodoljiva da sam se vrlo brzo uplašio kako je to što sam ja počeo da radim samo nešto drugačija varijanta Bore Šajtinca. Od tog trenutka koncentrisao sam se samo na jednu stvar: kako da formiram mentalni i likovni rukopis koji će biti sušta suprotnost njegovom. Mislim da je napor koji sam tada uložio u velikoj meri odredio ovo što je danas moj stil.
     Po odlasku u inostranstvo, morali ste svoj rad da prilagodite tamošnjim uslovima tržišta. Šta je sve to podrazumevalo i postoji li možda neka anegdota u vezi sa tim?
     - Mi karikaturisti često baratamo metaforama i simbolima nastalim iz socijalnog i kulturnog miljea u kome smo odrastali i u kome radimo. Ponekad su oni lokalni i vrlo specifični, pa su teško primenljivi na teme i situacije u drugim sredinama. Sećam se da sam negde na samom početku mog severnoameričkog života ponudio uredniku karikaturu bukvalno nacrtavši nama poznatu metaforu „vući nekoga za nos“. On je gledao „belo“ i mene i karikaturu i ja sam sa užasom shvatio da nema pojma o čemu se tu radi. Takvih je primera bilo još i preko njih sam efikasno učio da otkrivam i privikavam se na osobenosti nove sredine u kojoj živim i radim.
     Verujem da su na Zapadu pitanja politički korektnog rada, znatno striktnija nego ovde. Koliko poštovanje ovakvih pravila igre zaista može da dopre do ljudi i utiče na njih? S tim u vezi, kako vidite našu sredinu? Koliko se ovde o tome vodi računa?
     - Politička i ne samo politička korektnost u suštini nije mnogo teška i komplikovana disciplina. Mislim da se da lako naučiti. Nažalost, na ovim prostorima, iz meni nepoznatog razloga teško i mukotrpno se savladava.
     Postoje li neki radovi iz beogradskog opusa koji ne bi prošli u Kanadi glede političke korektnosti? Ako da, koji su radovi u pitanju i zbog čega?
     - U oblasti karikature, mislim da nemam takvih primera. Verujem da su moje karikature i ovde uvek zadržavale dozu korektnosti. Trenutno mi pada na pamet da su u jednoj izdavačkoj kući u Torontu urednici vrlo blagonaklono prelistavali jednu moju ovdašnju dečju knjigu da bi se, iznenada, kao kopci ustremili na ilustraciju dobroćudnog, debeljuškastog tate koji među debelim prstima drži zapaljenu cigaretu. To je detalj, koji naprosto ne može da uđe u dečju slikovnicu ni u najluđim snovima. Takvih zabrana ima mnogo. Slažem se da je bilo koja zabrana frustrirajući i inhibirajući element tokom stvaralačkog procesa, ali priznajem da su mnoge od tih zabrana logične. To me je, s druge strane, naučilo da pronalazim nova i prihvatljiva rešenja, ne bežeći mnogo od ideje koju sam u startu hteo da prodam.
     Radite li najviše rukom... Koristite li računar?
     - Da, i dalje najviše radim rukom, ali sam poslednjih godina usvojio i koristim neke od blagodeti računara. Jesam diskretno konzervativan, ali ne i tvrdoglav na sopstvenu štetu.
     U stvaralačkom smislu, šta je predstavljalo do sada najveći izazov za vas?
     - Teško mi je da se odlučim za jedan projekat. Na neki način ja sam se odavno programirao da skoro svaki novi zadatak prihvatam kao veliki izazov. Kao da sam sebi dodatno komplikujem zadatak verujući da time izbegavam zamor i rutinska, stereotipna rešenja. Nadam se da mi to polazi za rukom.
     Vadite srpski prosek po broju dece. Kao ilustratoru dečijih knjiga, sigurno vam znači kontakt sa njima. Da li postoje neki primeri u vašem stvaralaštvu gde je njihova pomoćbila od naročite dragocenosti?
     - Prosta činjenica da sam okružen priličnim brojem potomaka, od kojih su neki davno bili deca a neki su to još, pomaže mi da i sam do danas ostanem detinjast. A to je više nego dragoceno.
     Koje ljude iz branše posebno cenite?
     - Ralph Steadman, Steinberg, Maurice Sendak, Zlatko Bourek, Mirko Ilić, Koraksić...
     Kako vidite današnju domaću ilustraciju i karikaturu ? Gde je u odnosu na svetsku scenu?
     - Negde sam većrekao: mislim da naša domaća karikatura većdugo nema značajnih prinova. Za nijansu je bolje sa ilustracijom. Ekspanzija elektronskih medija dovela je štampane medije u prilično nezavidnu situaciju i u dobroj meri kumovala ovom sušnom periodu.
     Posedujete neverovatan talenat da u nekoliko poteza doprete do dečije duše?
- Verovatno se tajna krije u tome da sam do dana današnjeg, negde duboko u sebi ostao naivan i detinjast.

     [Objavljeno: Danas, Beograd, 14.10.2008.godine]

Priredio: Zoran Đukanović

     Intervju

     KRIV SAM ZA SVE ŠTO MI SE DOGAĐA

     Autor: Milena Marjanović

     Karikaturista, ilustrator, dizajner, animator i portretista, Dušan Petričić je prvenstveno humorista koji i dalje pleni svojim specifičnim smislom za duhovit pristup temama kojima se bavi, a koje nam na retrospektivi nazvanoj „Autobiografika“, upravo otvorenoj u Muzeju primenjene umetnosti, predstavlja kroz izbor radova iz beogradskog perioda (1965-1991) i kanadskog (od 1993) koji karakterišu karikature za „Njujork Tajms buk rivju“, „Vol Strit džornal“, „Toronto star“ i „Sajantifik Ameriken“, kao i ilustracije za dečje knjige, za koje je dobio niz nagrada.
     Petričićevo stvaralaštvo u Beogradu postalo je osnov kasnijeg razvoja srpske ilustracije dečjih knjiga, karikatura univerzalnih tema i humorističkih grafičkih animiranih knjižica, plakata, kalendara… Pamtimo ga po karikaturi „Jednakost“ za koju je 1968. dobio nagradu „Pjer“, ilustracijama za „Jež“, „Nevidljivu pticu“ i „Još nam samo ale fale“ Ljubivoja Ršumovića, za knjigu „Sedi da razgovaramo“ Dušana Radovića, za „Priče o detinjstvu“ (po Teslinom pismu devojčici Poli Fotić), za brojne naslovne strane nedeljnika i dnevne novine, po crtežima za „Kekec“, „Poletarac“, TV emisiju „Daj mi krila jedan krug“, portretima Nikole Tesle, Šekspira, Zuhe Džumhura, Borislava Pekića…
     Zašto ste otišli iz Beograda, gde ste imali sjajnu karijeru i vernu publiku?
     - Da se sklonim od mentalnog napora kojem smo svi, pa i moja porodica i ja bili izloženi.
     Sami ste izabrali Kanadu?
     - Montreal je bio najlogičnije rešenje jer mi je tamo već bio brat, inače arhitekta.
     Posle 15 godina života u tuđini, koji je vaš najjači utisak?
     - Kao da mi je te godine neko ukrao. Nije reč samo o starenju, jer smo svi stariji 15 godina, nego ne znam gde su mi iako sam zaista mnogo radio sve vreme, ispunio život onim što volim i izborio se za mesto u novoj sredini.
     Šta vam je bilo posebno teško?
     - Pravila igre, pravila komunikacije, mentalitet ljudi i kulturno nasleđe… Pa sve je, baš sve drugačije nego kod nas. Teško je bilo navići se i još teže sebe disciplinovati u datim okolnostima da radim punim intenzitetom kao do tada. Na sreću, odavno sam shvatio da mi je mnogo lakše da u startu prihvatim odgovornost i krivicu za sve što mi se događa. Prosto lakše tako izlazim na kraj s problemima.
     Ko vam je dao prvu šansu?
     - Moram da priznam da sam odmah nastupio poprilično agresivno, kontaktirao sa izdavačima i za samo mesec dana došao na dobre pozicije. Startovao sam u „Toronto staru“ kao politički karikaturista.
     Na koje ste teme radili prve karikature?
     - Na kanadske, ali i svetske teme. Uostalom, i u Beogradu sam se povremeno bavio temama koje su univerzalne. Ubrzo sam shvatio da su politički odnosi manje-više u svim zemljama isti, samo su imena drugačija. Što se dečje književnosti tiče, naučio sam pak da ako imaš pet likova, oni moraju zastupati više rasa. Strogo se vodi računa i o uzrastu kome su ne samo priče nego i ilustracije namenjene. Prve vruće teme bile su vezane za mogućnost otcepljenja Kvebeka. Stalno se dizala temperatura i u tim prilikama prepoznavao sam naše. Nije mi bilo nimalo teško da ih ilustrujem. Kao što znamo, Kvebek je ostao deo Kanade.
     Na šta ste posebno ponosni?
- Na činjenicu da sam izdržao 15 godina u zemlji koja nudi mnogo lepih strana za život, ali ne bez teških trenutaka.
     Mesto karikature u medijima?
     - Poslednjih godina i štampani mediji gube korak u trci sa kompjuterskom tehnologijom. Mnoge ozbiljne i tiražne novine nemaju svoju karikaturu… Karikatura više nije stvar prestiža!
     Da li ste komentarisali nove berzanske događaje?
     - Otkad je gusto, slučajno sam u Beogradu radi izložbe. Čini mi se da Beograd mnogo ne tangira svetska berza!
     Šta radi vaša supruga Dragana (Varagić, glumica)?
     - Bori se. Poslednjih par godina radila je kao univerzitetski profesor na „Britiš Kolumbiji“ u Halifaksu i u Ontariju.
     Planirate li da se vratite u Srbiju?
     - Najverovatnije.

     Kanada nije zemlja za umetnost
     Imaju li umetnici u Kanadi kakvu-takvu sigurnost?
     - U načelu, Kanada nije zemlja za umetnost. Država i provincije dodeljuju grantove, doduše ne na nivou evropskih i američkih, ali ih iz godine u godinu smanjuju. Tamo je umetnost više hobi nego profesija. Maltene je privatna stvar umetnika hoće li se umetnošću baviti, ali je poželjno da radi i nešto drugo od čega će da živi. Srećom, moja profesija nije čista umetnost i dalo se izdržati.

     [Objavljeno: Blic, Beograd, 07.10.2008.godine]

Piše: Aleksandar Manić

     AMERES SAISONS
     Crtež i scenario: Etienne Schreder
     Casterman, 2008

     "Moje ime je Etienne i ja sam alkoholičar." Grafička novela Etienna Schredera započinje ovom rečenicom, a alkoholizmom je započeo i najcrnji deo njegovog života. Krajem 70-ih, on je živeo u Belgiji, bio je otac dvoje dece i radio kao pravnik u zatvoru. Medjutim, zbog alkohola, on ne samo da je napustio porodicu, nego je morao da napusti i posao. Gubitak posla je označio i gubitak poslednjih veza sa normalnim životom. Njegova svakodnevnica se pretvarila u potragu za alkoholom, dnevno napijanje, lutanje ulicama, pronalaženje sebi sličnih, napijanje, tuče, lutanja, bolnice, terapije, napijanje... Tragičan put ga odveo ga je iz Brisela u Tulon, Marselj, Pariz, a potom natrag u Brisel. Izbavljenje je došlo posle više godina užasa, a deo izlečenja je prošao kroz crtanje, što ga je i odvelo ka novom zanimanju – strip autor.

     Schrederov grafički pristup nije slučajan. Crno-beli crtež se nametnuo sâm od sebe, tako da su velike površine prekrivene crnilom i povremeno sivilom. "Sva sećanja iz tog vremena su crno-bela. čak i ona sa juga Francuske, iz osunčane Provanse, nemaju drugih boja."

     Crtež često pokazuje tela koja svojim stavovima izražavaju bolest, pad, gubitak i bes. Montaža je povremeno naseckana, brutalna, nalik životima protagonista. Naracija je povremeno usporena ili otežana, ali autentičnost Schrederove ispovesti daje utisak da je epizoda neophodna za razumevanje junakove tragedije. Emocije koje proizilaze iz Schrederovog grafičkog romana nisu bile njegova prvobitna namera, nego su više rezultat čitaočevog saosećanja. "Bez ikakvog predumišljaja napisao sam scenario i odlučio se o montaži kadrova. Cilj je bilo svedočenje, bez ikakvih stilskih efekata. Belo pisanje, kako bi rekao Camus."

     Retki su autobiografski stripovi, a posebno oni koji govore o ličnoj tragediji. Schrederu je trebalo petnaest godina da se odluči na stvaranje grafičke novele od najcrnjeg perioda sopstvenog života. Medjutim, ta vremenska distanca omogućila je autoru da ostvari neophodan pomak i ne udje u egzibicionizam. Poruka njegove knjige je time postala još snažnija.

Press: Beli put

Autor: Simon Vučković

povratak na vrh

Uređuje: Marko Ajdarić

Press

Piše: Strip vesti

Press: Veseli četvrtak

Press: Bookglobe

Piše: V. Fumeti

     - Uz zrenjaninski Strip almanah -

     Mada u autorskom predgovoru Zrenjaninskog strip almanaha Branko Đukić piše da je reč o magazinu, biće da i performanse ovog izdanja i njegova buduća medijska sudbina govore kako je reč o naročitom stripskom katalogu autora iz grada na Begeju, nekoj vrsti kvalitetnog izbora iz njihovih radova.

     Predstavljeno je njih devet, mada uzorni Đukićev predgovor pominje još neka imena, između drugih i sjajnog karikaturistu Borislava Šajtinca, svakako najslavnijeg zrenjaninskogcrtača. U uvodnim redovima govori se o istoriji stripa u Zrenjaninu, pa se pominje i Placebo, čija su dva broja iz 2001. godine naznačila mogućnosti ovog autorskog kruga.

     Razmatrajući redom sadržinu Almanaha, zaustavićemo se na početku na scenaristi Aleksandru Pavkoviću i crtaču s kojim sarađuje, Vladanu Nikoliću. Reč je o grotesknim stripovima, sa snažnom kritičkom notom i izrazitom stilizacijom, koje crtež čini prepoznatljivim, a crtačeva agilnost i prisutnim u svetu devete umetnosti.

     Jedan od najizrazitijih i najkvalitetniji stripaša u ovom izdanju je Vladimir Kuzmanov, čije ekspresivne table u Izgubljenoj skuši liče na grafičke listove, angažujući svojim crnim grafizmom čitaočevu asocijativnost do maksimuma. Pun pogodak, velike mogućnosti!

     Aleksandar Babić Sale u svom Helio Feliksu zgodno "skida" Mebijusov beli stil, pripovedajući na 13 strana bez ijedne reči, čisto vizuelnim sredstvima. Lepo bi bilo da i ova priča ima nastavak kakav je imala Janjetovljeva.

     Branko Đukić, motor čitavog projekta, predstavljen je Maskom mladosti. Svakako da je reč o crtački najatraktivnijem (tačkastom) stilu, koji polazi od iskustva hiperealizma. Praznik za oči!

     Na sceni je najduže prisutan Nikola Štiklica, koji je stripove objavljivao pre dve decenije, a onda se kao i mnogi drugim pritisnut životom i lošom medijskom situacijom posvetio karikaturama i ilustracijama , a potom i slici i grafici... Objavljivanje stripa Čovek koji je voleo hleb pre svega nas podseća na Štiklicin poetizam i parabolične strip storije.

     Zoran Selena je jedini predstavljen radom u boji, što je poboljšalo utisak njegove fanastične priče u slikama. Vrlo intersantnim nam se pak čini kratki strip Dejana Uzelca, pre svega po crtačkoj snazi, mada bi mu nešto manji format više pogodovao. Katalog se završava sa dve table Miše Živanova, terajući nas da žalimo što autor nije imao više prostora.

     Zrenjaninski strip almanah koji je izdao Kulturni centar iz ovog grada vrlo je kvalitetan prilog savremenom strip izdavaštvu u Srbiji. On pokazuje da uz jake scene u Novom Sadu, Vršcu i Pančevu i grad na Begeju ima šta da ponudi ljubiteljima devete umetnosti.


     [Objavljeno: Bestseler br. 63, Beograd, 08.08.2008.godine]

Piše: Nikola Temkov

Press: Bookglobe

Autor: Simon Vučković

povratak na vrh

Uređuje: Marko Ajdarić

Press: Marketprint

Priredio: Zoran Đukanović

     MAGIČNI VETAR

     Strip „Magični Vetar” je pokušaj da se ujedini moderno viđenje vesterna sa horor zapletima

     SVET STRIPA
     „Magični Vetar” je proizvod legendarne italijanske izdavačke kuće „Serđo Boneli”, a naša publika ga je upoznala preko hrvatskih i domaćih izdanja. Nedavno smo dobili još jedno domaće izdanje koje potpisuje „Sfera” iz Beograda.

     Novi izdavač se opredelio da nastavi tamo gde su prethodnici stali, tako da je ponuđena epizoda u stvari slučajan izbor, uslovljen prethodnim izdanjima. Ostaje da se vidi da li će ovaj strip izlaziti u kontinuitetu, a moramo da primetimo da su izbor hartije i kvalitet štampe neuobičajeni i pomalo nesrećno odabrani; bolji od roto-izdanja, a gori od albuma.
     Izdavač najavljuje da će pored „Magičnog Vetra” objavljivati još neka „Bonelijeva” izdanja, uz napomenu da se radi o ograničenom tiražu, što nikako ne obećava.
     U epizodi „Velika vizija” (scenario Manfredi, crtež Darko Perović), primetno je da se koncept pomalo istrošio, pa možemo da kažemo da zapleta u suštini i nema. Sve deluje kao neka vrsta međuigre koja služi da se povežu prošle i naredne epizode.
     Iako je u „Bonelijevim” stripovima oduvek bilo elemenata strave i magije, taj trend je još izraženiji u poslednjim decenijama. Horor je na velika vrata uveo „Dilan Dog”, kasnije su se pojavili stripovi kao što je „Dampir”, a primetan je i povećan broj epizoda sa horor motivima u stripovima drugih žanrova kao što su „Marti Misterija”, „Natan Never”, „Mister No”, „Zagor”, „Teks Viler” i drugi iz kuće „Boneli”.
     Strip „Magični Vetar” je pokušaj da se ujedini moderno viđenje vesterna, poput onog u stripu „Ken Parker”, sa horor zapletima svojstvenim „Dilanu Dogu”. Glavni junak je Ned Elis, bivši vojnik koga Sijuksi prihvataju kao svoga, a zbog sposobnosti da predviđa budućnost, dobija ime Magični Vetar i postaje šaman.
     Njegov pratilac je Vili Ričards, poznat pod nadimkom Po, koji neverovatno podseća na Edgara Alana Poa. Lik Magičnog Vetra stvoren je prema izgledu glumca Danijela Dej-Luisa iz filma „Poslednji Mohikanac”.
     Autor lika je Đanfranko Manfredi, ranije poznat kao autor scenarija za pojedine epizode stripova „Nik Rajder” i „Dilan Dog”. Kao crtači u ovom serijalu koji je počeo da izlazi 1997. godine, pojavili su se mnogi afirmisani autori, među njima i Ivo Milaco, Hose Ortiz, Goran Parlov i Bruno Ramela.
     Iako je horor komponenta veoma važna za radnju, za razliku od sličnih stripova nema toliko eksplicitnih scena nasilja, već je sve zaogrnuto velom misterije, jer se glavni junak često obračunava sa zlim duhovima koristeći svoje magijske moći.
     Posle prvih pozitivnih utisaka o ovom junaku, mane polako isplivavaju na površinu, tako da ostaje da se vidi da li će „Magični Vetar” uspeti da ostvari svoje potencijale i postane dugovečan kao većina stripova iz produkcije „Boneli”. Za sada je iza sebe ostavio prvu deceniju.

     Danko Ješić

     [Objavljeno: Politika, Beograd, 01.10.2008.godine]

Press: Veseli četvrtak

Piše: V. Fumeti

     - Uz izdanja posvećena Dilanu Dogu -

     Početak od kojeg nas deli 22 godine glasi: tvorac Dilana Doga je italijanski scenarista i pisac Ticijano Sklavi, a Dilanov šarmantni (i tako to) lik nacrtao je crtač Klaudio Vilja, po prototipu, engleskom glumcu Rupertu Everetu. Strip se kao Bonelijevo izdanje, dakle, pojavljuje od druge polovine 1986. godine i ubrzo je stekao publiku i naklonost stripskih kritičara. Između ostalog i našu, gotovo bezrezervnu.

     Žanrovski, priče o Dilanu Dogu, sve do jedne, pripadaju hororu, a bivši istraživač Skotland jarda sebe naziva istraživačem natprirodnih pojava. Dakle, bavi se zombijima i poludelim ljudima i robotima, marsovcima i koljačima, mutantima i manijacima, vukodlacima i duhovima (prošlosti). Često mu "u goste dolaze" negativci iz prošlosti (književnosti ili žute štampe). Da bi se užasi kojima strip obiluje razblažili tu je Dilanov "sluga" Gručo Marks (koji je to i glavom i brkovima!), zadužen za viceve. Takođe, tu je inspektor pred penzijom Blok, Dilanova veza sa zakonom i paragrafima, odnosno podacima i akcijama. U skoro svakoj od epizoda Dilan Dog, lagano zavede neku od junakinja, često se radi o lepoticama kojih se ne bi odrekao ni Hju Hefner i njegova ćerkica.

     Dilan Dog se vrlo dobro primio kod nas, do kojih je dopro vrlo brzo po italijanskoj premijeri zahvaljujući nekadašnjoj Dnevnikovoj industriji stripova: Zlatnoj seriji i Lunovom magnus stripu i njihovim bočnim edicijama. I to evo traje dve decenije! Trenutno je najčešći gost što striparnica što, ređe kioska s štampom. Za to su pre svega zaslužna dva izdača: beogradski Veseli četvrtak, sa mesečnom edicijom i zagrebački Ludens sa više edicija. U beogradskoj priči je i Sistem komiks koji povremeno objavljuje ediciju Dilan Dog Gigant, u tvrdim koricama. Ludens isto takvu ediciju objavljuje u mekim koricama.

          Kad se sve sabere, u Beogradu se mesečno pojavi jedan regularni Dilan, a u nepravilnim intervalima i tvrdi Gigant u kojem je obično više priča različite dužine. Uz to, Ludens objavljuje dvomesečno izdanje regularnih brojeva i u istom ritmu reprizu edicije otpočetu od prve priče! Ovaj izdavač uz svog mekog Giganta štampa i Dilan Dog Almanah straha, koju čini nešto kraća epizoda od standardnih šest tabaka plus korice, ali povremeno objavi i Maksi Dilana, u kojem, recimo, idu samo epizode određenih crtača, npr. tri priče Montanarija i Grasanija! Ako bi se zbrojile sve priče iz jedne godine, mislim da bismo imali tridesetak stripova o Gručovom gazdi za 365 dana! Dosta je li?

     Kad se razmatra, uopšteno naravno, Dilanova recentna karijera u Ludensovim edicijama, vidi se da je njen kvalitet promenljiv, kako se i moglo očekivati. Retke su priče kakve oduzimaju dah, poput onih s Dilanovih početaka, koje su mu donele slavu, ali je prosek dosta zavidan. Slično je i sa bočnim kolekcijama. Ludensov Gigant je štampan u odličnim performansama i sasvim podseća na original. Ali i tu kvalitet raste i pada, od slučaja do slučaja. Čini se da je posle dve prve knjige, posebno duboko pao u trojci s naslovom Krugovi u žitu (tekst Ena, crtež Fragieri), u kojoj je priča zamorno neritmična, a tri alternativna kraja ubijaju"strašni" doživljaj čitaoca. Ova loša, niskopotetna priča je u Fragieriju našla "pravog" crtača – statičnog, korektnog, hladnog, distanciranog od biločega...

     Ono što nas stoga raduje je kvalitet priča koje objavljuje Veseli četvrtak svake druge nedelje u mesecu. Ne znamo ko je birao početak serijala ali je 210 epizoda Čarobni frulaš (Barbato i Picato) dala seriozni ton celom projektu. Usledila je za nijasnu slabija Kuća duhova (Ruju i Biljardo), pa fascinatni Nekropolis (Barbata i Fregierija, kojem je mali format očito podesniji). Ubica veštica (Ruju i Dalanjol) nastavio je visokom linijom, posebno u jednostavnom "pratovskom" crtežu. Dovoljno je reći da je Rujuovu epizodu Manila crtao Roi, jedan od Bonelijevih velemajstora, čiji crtački (bataljijevski) stil fascinira.

     Dakle: Dilan igra u promenljivoj formi, ali je za koplje bolji od većine drugih stripova s kojima se hteo ne hteo takmiči za naše poverenje.

     [Objavljeno: Bestseler br. 62, Beograd, 25.07.2008.godine]