Piše: Željko Mijatović

Piše: Aleksandar Manić

     Ewen T1
     Scenario: Tiburce Oger
     Crtež: Andreï Arinouchkine
     Daniel Maghen, 2008

     Vekovima, zemljoradnički i ribarski narod Sliveni žive na ostrvu Plava Zemlja. Njihov život je miran sve dok ostrvo ne napadnu Norvegi, moreplovci i ratnici. U isto vreme, pojavljuje se Ewan, zvani "zmajev brat", koji se sa svojom vojskom hrabro bori protiv zavojevača, nanoseći mu velike gubitke. Medjutim, posle jedne krvave bitke, njegova vojska je poražena, a on preživljava bacajući se u more. Iz talasa ga spasava lepa Alis, a u avanture, po njenim vizijama, oni kreću zajedno sa Budocom, ribarom patuljkom i hromim norvegijskim trubadurom Riwallom.

     Kombinujući bajku, epopeju i mitologiju, Ogerov scenario je uradjen površno i haotično, u potpunosti se oslanjajući na uobičajene stereotipe moderne epske fantastike. "Priča izgleda kao da ima predugačak uvod i to je, donekle, istina. U prvom tomu, ja sam istakao predstavljanje sveta i protagonista, dajući priči ritam epske poezije i oslanjajući se na legendu o Ewanu, zmajevom bratu – kaže o svom radu Tiburce Oger. Malo dijaloga i puno didaskalija, ostavljaju ogroman prostor vizuelnom delu stripa koji je pravi "raison d'être" ovog serijala u tri dela.

     Andreï Arinouchkine, bjeloruski ilustrator, već je poznat francuskoj publici po svom albumu "Žar ptica". Izuzetnog talenta i fantastične tehnike, on je zanat ispekao u Minsku, gde je i radio kao ilustrator dečjih knjiga. Njegov pristup, oslonjen na dugu tradiciju ruske ilustracije, upravo je izvor svih njegovih pozitivnih i negativnih strana u strip naraciji. Naviknut na ilustraciju koja tumači tekst kroz konceptualni pristup i globalnost u obradi teme, on zaboravlja da strip na poseban način tumači tekstualni sadržaj i neverbalno pripovedanje. Nalik mnogim talentovanim ilustratorima, on kroz precizne, detaljne, statične i samodovoljne kadrove pokušava da simulira figurativnu naraciju. Druga polovina albuma, sačinjena od 32 strane krokija, pripremnih crteža i ilustracija koje ukazuju na genezu albuma, produžavaju vizuelni praznik koji nam je priredio Arinouchkine.

Piše: Zoran Đukanović

     Kroz prašumu i zatim pustinju
     (Grob prašumi Andrije Maurovića, Franje Fuisa i Marcela Čuklija)

     Svaki tekst ove vrste je pomalo meditacija o stripu. Kada bih pisao esej o Podzemnoj carici, on bio bi verovatno gust, sumračan, opskurne atmosfere. Kakav bi mogao da bude esej o Grobu u prašumi? Roland Barthes je tvrdio da, ako želite pisati o ludilu, morate delimično zahvatiti u samo ludilo. Takođe, tekst o nečemu što je živo mora i sam biti živ, mora poprimiti deo svojstava života o kome govori, a život je delo koje se ponovo rađa pri svakom novom čitanju, sem ako nije kulturološko mrtvorođenče koje su pregazili vreme, naše sadašnje čitalačke i intrepretativne mogućnosti, naša strpljenja i nestrpljenja, poverenja i nepoverenja u ponovni susret.

     Kritičarska nevolja sa Maurovićevim stripovima je da oni s protokom vremena postaju sve življi i žešći. Stari Mačak Andrija se u svom delu ne smiruje nego pulsira, divlja i mahnita - upravo onako kao što je mladi Andrija činio pri svojim teškim pijankama i bahanalijama, a stari Andrija mažući se petrolejom i crtajući porno stripove, sanjajući i prizivajući kataklizmu, kraj celog sveta. Tako definitivan kraj da neće ostaviti mogućnost Mauroviću da se ponovo rodi: “I ne daj Bože da se više inkarniram. Dosta je bilo. Pusti da me nema. Da lebdim u ništa.” (Ive Šimat Banov, Andrija Maurović ili sva čuda devete umjetnosti, “Vijenac” br. 184, Zagreb, 22. 3. 2001). Majstor je pogrešio samo u jednom, ostavio je iza sebe stripove u kojima se stalno inkarnira.

Maurovićevi junaci nisu elegantni, na njima se oseća prašina, znoj i krv

     Dakle, kakav će biti esej o Grobu u prašumi? Teško reći, tek sam završio prva dva pasusa. Šalu na stranu, tekstove ne pišem hronološki nego se krećem poput krtice, prokopavam otvore da bih onjušio svež vazduh, pa se opet vraćam u lavirinte krtičnjaka. U svakom slučaju, tekst bi morao da bude drugačiji od onog zamišljenog o Podzemnoj carici jer, zaista, ova dva stripa imaju drugačije otkucaje srca, ne pulsira krv istog ritma u njihovim venama. U ova dva stripa drugačiji se prostor pred nama širi. A strip je uvek prostor, zar niste to osetili svojim čitalačkim plućima? Ponekad je stripski prostor skučen, sumračan i klaustrofobičan, kao u Podzemnoj carici, ili kao u Prvim ljudima na Mjesecu Waltera i Norberta Neugebauera. Drugačiju vrstu prostora osetićemo kada Maurović krene u jednom drugačijem, sasvim suprotnom pravcu, kada otvori jednu potpuno drugu dimenziju, kada pred nama blesnu široki i pomalo apstraktni prostori kakve ćemo sresti trideset-četrdeset godina kasnije kod zrelog Huga Pratta.

     Velika je stilizacijska razlika između Podzemne carice, Zlatarevog zlata i, recimo, Marte i medvjeda, s jedne strane, i Groba u prašumi, s druge. Punoća crteža, realizam, bliskost ekspresionističkom filmu, naglašenost crnoće i gustine u atmosferi jedan su pol u magnetskom polju Andrije Maurovića. Od ove stilizacijske mogućnosti ponajviše se udaljava redukcija crteža, iskorak prema apstraktnijim elementima govora stripa, fascinantna uloga beline koja povremeno odnosi prevagu nad crnom u chiaroscuro igri Groba u prašumi.

     Na polovini ovog dugačkog puta koji deli realističku stilizaciju (i veru u nju) od apstrakcije (i vere u nju), nalazimo inače najzrelije radove Maurovićevoge stripskog idioma, dva kraljevska ciklusa vesterna. Kao da je veliki majstor pronašao svoj vrhunac artikulacije baš tu, na razmeđi između realizma i redukcije. S jakom konturnom linijom i tri nijanse rastera (polutonova) Majstor je pronašao svoj univerzum. Vasa Pavković će u monografiji Ken Parker (“Vidici”, Beograd, 1990), navodeći neke od najvažnijih karika u vestern paradigmi svetskog stripa, s pravom reći da će nekom čitaocu Maurovićev Stari Mačak značiti više nego sve ostale karike u paradigmi. A karike jesu impozantne: Cisco Kid, Jerry Spring, Larigan, Blueberry, Ken Parker, zatim Comanche, Jonathan Cartland, Talični Tom, Coco Bill...

     Pojednostavljenje crteža do genijalne skicuoznosti, kakvo ćemo pronalaći u prizorima Groba u prašumi, je ono do koga je Ivo Milazzo, crtač Kena Parkera, velikog postmodernog epa u vesternu, došao tek osamdesetih godina. Da je zaista tako videćemo ponovo čitajući jedan od najvećih dometa ovog Milazzovog i Beradijevog serijala, “Lovčevu Lili”  iz 1979. Ona svakako još ne pripada periodu Milazzove naglašenije stilizacije. Linijski, prozračni crtež Groba u prašumi, kombinovan s “masnim” naslagama crnih površina, omogućio je savršenu akcentuaciju afričke beline. Igra svetlosti i tame postaće igrom jedne drugačije vrste nego u Maurovićevim vesternima. Kada zatvorimo oči, ili kada zatvorimo korice Groba u prašumi, ono što nam ostaje kao mentalna slika nije tama. Dominantni vizuelni utisak Groba u prašumi je belina. Samo zbog toga imam utisak da ovaj strip bolje funkcioniše bez rastera, za razliku od većine Maurovićevih stripova. To je potrebno da bi se lakše otkrila nova dimenzija u njegovom crtačkom talentu – naglašena stilizacija, majstorstvo redukcije.

     U Grobu u prašumi Maurović je manje no obično koristio krupni i subjektivni plan kao pripovedačko sredstvo. Zašto? Teško je dati odgovor na ovo pitanje, ali jedan od mogućih razloga ja da mu je to diktirao sam scenario. U ovom stripu nema jakih a složenih likova kao što su Dan, Stari Mačak ili Crni Jahač. Nema naglašene personalizacije u Grobu u prašumi, likovi su nekako potisnuti u pozadinu distanciranom putopisnom tehnikom, koja je korišćena umesto intimnosti sećanja. Razvoj karaktera izostaje, a braća Seljan, gurnuta u prednji plan, postaju arhetipske, pomalo porcelanske figure, bez mnogo psiholoških valera i složenosti. Sa drugačijim naočarima, onima koje nam dozvoljavaju postkolonijalno čitanje, videćemo istraživačke poduhvate braće Seljan u nešto drugačijem svetlu. Umesto romantičnih neustrašivih istraživača, videćemo u njima i dimenziju plaćenika, vojnih instruktora afričkih dikatatora. No, a šta ćemo sa savremenom ulogom development aida, sa ekspertima za pomoć u razvoju ovoga i onoga, koječega po svetu? Gde se oni smeštaju između kraljevsih najamnika iz romantičnih vremena kralja Arthura i savremnih plaćenika rata?

Pratt pre Pratta

     Srešćemo i neke nespretnosti u scenariju, poput “hladnoratovskih” stereotipa. Ovde mislim, naravno, na obilje tvrdih stereotipa o neprijatelju. I onda je svejedno da li su u pitanju crvenokošci, Rusi ili Amerikanci, stereotip i njegova tvrdoća ostaju, a nemotivisanost pojedinih radnji je direktna posledica ovog pojednostavljenja. Crvenokošci (svojevremeno učestao izraz u filmovima i stripovima, koji je kasnije nekako učtivo počeo da nestaje), divljaci, crnci u sebi gaje “podmukle svrhe” (slede citati iz Groba u prašumi), primitivni su i agresivni, dok su belci delikatniji. Čovek naše vrste kože je “pažljivi belac koji vrlo uviđa opasnost” i koristi “hitce koji oslobađaju opasnosti”. Ipak, nekako se čini da je reč o ubijanju. Na jednom drugom mestu naći ćemo da je “Indijancima je sada bilo jasno da će odgovarati za svoj zločin”. Ništa tu, međutim, nije jasno jer njihova krivica uopšte nije dokazana. U scenariju ima dosta takvih ubeđivačkih rečenica koje pokušavaju da čitaoca uvere u nešto što se protivi logici i koherenciji događaja.

     Da li, bez obzira na nedostatke, volim Grob u prašumi i uživam punim plućima, krećući se kroz prašumu i pustinju, kuda nas ovaj strip vodi? Da, čitam ga kao skriveni kutak gde se otkriva još jedna tajna Maurovićevog genija, majstorstvo redukcije i naglašene stilizacije, kakvu nećemo sresti u stripovima pre i nakon Groba u prašumi. Čekaćemo na ove inovacije gotovo pola veka da bismo ih ponovo sreli u stripskom mediju.

     Kao i u mnoštvu drugih Maurovićevih stripova, ni u Grobu u prašumi nema korišćenja stripskih balončića. Maurović je u svojim najdinamičnijim stripovima, pre svega u vesternima, vezu između slike i teksta ispod nje doveo do neslućenog maksimuma koji ova podvrsta stripa može da pruži. O paradoksu da su njegovi stripovi posedovali integralnu stripsku naraciju i njoj svojstvenu pripovedačku dinamiku, u mnogo većoj meri nego većina stripova koji su koristili balončiće, već je pisano. Ovo, međutim, nije zato što bi balončići po bilo kojoj zakonitosti medija morali da opterećuju kompoziciju crteža. Naprotiv, veza između slike i teksta samo biva ojačana upotrebom balona koji postaju integralni deo kompozicije strip prizora. Maurović nije bio vičan upotrebi balončića, nikada se na njih nije svikao, zadobio spontanost i na integralan način ih koristio. To je objašnjenje paradoksa, a ne nekakva “medijska zakonitost”. Samo iz ovog pomalo banalnog razloga su Maurovićevi stripovi bez balona stripskiji od njegovih radova u kojima ih je koristio. Majstor je gotovo uspeo da nas prevari pretvarajući vlastiti nedostatak u vrlinu.

     Zanimljiv mi je jednan ekspresivni aspekt Majstorove figuracije. Za Maurovićev stripski idiom karakteristični su potpuno osobeni položaji tela. Njegove figure se gotovo uvek prikradaju, napetost proizlazi iz njihovog gotovo panterskog kretanja. Naravno da ovde odmah prepoznajemo tragove nemog ekspresionističkog filma. Akteri su jezikom tela izražavali ono što je nedostajalo usled nepostojanja zvuka. Maurović je, međutim, ovaj početni impuls pretvorio u vlastiti izraz po kome ćemo ga uvek prepoznavati. Pognutost tela i izvesna povijenost ramena sugerišu čudnu usredsređenost, potpunu predanost svrhovitosti fizičkog čina. Pri tome, Maurović koristi sekvencijalnost srodnih položaja tela da bi njihovim ponavljanjem i variranjem ostvario potpuni efekat. Pognutost nad vatrom dok se svetlost igra po safari odeći braće Seljan. Vatra i chiaroscuro efekti stvaraju čuda od Maurovićevih pognuto usredsređenih figura pritajene ekspresivne energije. Potražite slične prozore u ostalim njegovim stripovima, naći ćete ih u obilju.

Maurovićevo savršenstvo dinamičke kompozicije

     Nema tog scenarija koji može sputati Maurovića. Ješa Denegri u tekstu Andrija Maurović – autor stripa kao klasik (temat Poetika Stripa u časopisu “Književna kritika” br. 5, Beograd, 1987) kaže da se Maurović od početka svoga rada izdvaja kao autor. Bez obzira šta i koliko dugovao svojim scenaristima, strip koji se ispod njegove ruke pomalja uvek proizlazi iz sveta njegovih opsesija. Kako Mauroviću ne odgovara objektivističko, distancirano pripovedanje, on će se baciti u drugu strast i subjektivnost – iscrtavanje prašume i afričke pustinje. Interesantno je, međutim, da i sam tekst u Grobu u prašumi postaje odmah lepši, slojevitiji kada govori o okolišu, prirodi, “glavnim sporednim likovima”, peruanskoj prašumi i afričkoj pustinji. U Grobu u prašumi pripovest gradi suspens oko jedne tajne. Velika tajna nije, međutim, sama smrt jednog od glavnih junaka. Tajna nisu ljudi, tajna je peruanska prašuma. I tu priča postaje najbolja, opisujući pulsirajuće bilo džungle u noći koja okružuje naše putnike, braću Seljan. Dok čitate Grob u prašumi slutite da su u njemu glavni junaci niko drugi do prašuma i pustinja.

     Sam Maurović nije bio uvek srdačno raspoložen prema kritici. Da citiram starinu: “Tu pod milim bogom ništa ne razumiješ. Jedva shvatiš o kome je riječ, a pogotovo ništa ne možeš doznati o čemu je riječ. Pa čitam te novine i ono što pišu o meni i mojemu stripu; nekakvi rakursi, gore dole, kurci-palci, lijevo i desno, habitus multiplus...!? Pa zbilja poblesaviš. Ta, ne znaš što radiš. I da si malo labilnija ličnost, pakirao bi se put ludnice. E kritika, kritika...” Ovim se Majstor svrstao rame uz rame s Miltonom Caniffom koji je vlasnik sličnog uverenja: “Pa, kritika stripa, kao takva, je vrsta prazne fraze. Koga je uopšte briga za nju, zaista?” Njima dvojici bilo je, pored fascinantnog talenta, zajedničko dobronamerno, a povremeno namćorasto nerazumevanje, uglavnom zbunjenost nad pokušajima iščeprkavanja diskurzivne, nekakve više dimenzije njihovog pripovedanja u stripu. Uostalom, ko god da zakuca na kapiju koja vodi stazama interpretacije po vrtu dela, sam je kriv ako posle zakuka, sezame, pusti me da izađem! Mnogo je, međutim, važnije da se Maurović još s nečim drugim svrstao rame uz rame s Miltonom Caniffom: zajedničko im je bilo majstorstvo koje su obojica iskazala u vladanju podjednako realističkom stilizacijom i onom koja predstavlja prvi iskorak u apstrakciju. Put kojim su se kasnije odvažno upustili Pratt i, na izvestan način, mada manje, Milazzo.

     I pored svih crtačih dometa Groba u prašumi, Maurović je najbolji kada je groza u pitanju, a to je ipak najviše postigao u svojim gotskim vesternima. Svaki od njih posedovao je elemente horora. Neko će reći, pa jednostavno zato što se služio elementima nemačkog ekspresionističkog filma. Zajedno sa Ješom Denegrijem, strasno bih se priklonio uverenju da je to zato jer predstavlja najdublji izraz njegovog pogleda na ljudsku prirodu. Jer ko može bolje od Maurovića iskazati apokalipsu i jezu u kojima ima beskrajnog hedonizma: “Bliži se kraj cijelom svijetu. Katalkizma je na pomolu. Svakim danom je sve bliže. Ona juri. Čuje se topot...”.

(originalna verzija teksta prvi put je objavljena kao pogovor knjizi
Grob u prašumi Andrije Maurovića po scenariju Franje Fuisa i Marcela Čuklija,
“Vedis”, Zagreb, 2007)

Autor: Simon Vučković

povratak na vrh

Press: Bookglobe

     EKSKLUZIVNO: PREVIEW DURANGO

     Pomalo staromodna, ali ništa manje uzbudljiva (i krvava) saga o revolverašu Durangou. Durango je serijal već dulje poznat našim čitateljima. Autor Yves Swolfs , višestruko nadareni kreator serijala, u ovoj epizodi preuzima ulogu scenarista dok izuzetno talentirani crtač Giroud , koji se već oprobao u crtanju westerna na serijalu Wanted realizira crtež, te serijal usmjeravaju u posve nove vode. Dok je Durango u prvim epizodama bila tek izuzetno kvalitetna posveta Blueberryju sada su autori, pod očito vrlo jakim utjecajem talijanskih špageti vestern i japanskih samurajskih filmova, pustili mašti na volju. Prvi album pod imenom KORAK PREMA PAKLU iz novog ciklusa DURANGO serijala pokazat će nam koliko je ovaj serijal time dobio na kvaliteti, no jednako nestrpljivo isčekujemo i sljedeću epizodu koja nosi naslov Durango i 50.000 pistolerosa(!). Mislim, volio bih vidjeti tko može odoljeti albumu s takvim naslovom!

     EKSKLUZIVNI SMG! ONLINE STRIP - DURANGO
     U PREVIEW ZONI OD 01.01. - 31.01.2009. - 12 STRANICA

Autor: Franja Straka

Franja Straka putem interneta distribuira Samonikli korov strip
koji možete besplatno da dobijete ako mu se javite na email.

Piše: Strip vesti

Uređuje: Marko Ajdarić

Priredio: Zoran Đukanović

     OVO JE BILA NJIHOVA GODINA

     MAJA VESELINOVIĆ
     MEĐU NAJBOLJIM ILUSTRATORIMA EVROPE

     Maja Veselinović, ilustratorka i strip-autorka iz Beograda, poznata po svom prepoznatljivom autorskom pečatu, 2008. godinu pamtiće kao veoma uspešnu. Dva događaja su u minuloj godini ipak izašla u prvi plan: prvo ju je američki magazin „Print”, posvećen grafičkom dizajnu, u junskom broju proglasio za jednu od dvanaest ilustratora iz Evrope na koje treba računati, a u septembru je plodni rad krunisala i svojom prvom knjigom stripova, pod nazivom „Neobičan događaj sa namigivanjem i druge priče”, u izdanju Studentskog kulturnog centra iz Novog Sada.

     Crtanjem je počela aktivno da se bavi 2002. godine, a od tada se, na njenu sreću, jer je osvedočeni radoholičar, novi angažmani nižu jedan za drugim.
     – Američki časopis me je izabrao verovatno zato što ne radim klasičan nego alternativan strip i lako su me našli preko mog internet-sajta. A možda su u mojim stripovima videli neko naše balkansko ludilo, pa im je to bilo zanimljivo – kaže Maja.

     Inspiraciju za scenarije nalazi u svakodnevnom životu, iako njeni likovi često bivaju i fantastični i na ivici groteske, kao u slučaju strip-serijala „Čovek-mačka i čovek-zec”.
     – Ne volim da se svrstavam u kategorije, mada obično za mene kažu da sam alternativni umetnik. Što se tiče stila, sve mi je to povezano, i strip i ilustracija i dizajn. Koristim klasične tehnike, tuš, pero i gvaš i eksperimentišem. U poslednje vreme bojim radove u digitalnoj verziji – kaže Maja Veselinović.

     Mnogi njeni radovi stilom podsećaju na dečije crteže, a Maja smatra da je to zbog toga što duhom želi da ostane dete.
     – Sva su deca umetnici na početku života, slobodno se izražavaju, nemaju kočnica. To pokušavam da zadržim. Naravno, bavim se i ozbiljnim i teškim pričama. Ne volim geg-strip i drago mi je kada čitalac sam može da dođe do zaključaka. Recimo, Vasa Pavković je u jednom prikazu mojih stripova video mnogo toga što ja nisam, a to je divno – objašnjava Veselinovićeva.

     Kada je izbor teme za stripove u pitanju, u početku su to bili autobiografski radovi, a kasnije je počela da upija atmosferu oko sebe i da zatim krene u stvaranje.
     – Čujem, recimo, neku rečenicu koja mi privuče pažnju i od nje pravim priču u hodu. Zato volim autorski strip, sam pišeš scenario, sam crtaš, sam sebi odgovaraš – objašnjava Maja.

     Voli da radi sama i vrlo je, kaže ona, probirljiva kada radi sa strip-scenaristima. Za časopis „Balkan Tvajlajt” je crtala strip „Povest o Jugoslavu” po potresnoj poemi pesnikinje Dragane Mladenović i kaže da je to bilo lepo iskustvo. Dobru saradnju imala je i sa Miletom Mijatovićem, sa kojim je uradila stripove čija je radnja smeštena na pančevačkoj pijaci.
     – Najviše volim kada mi scenaristi daju tekst i ne mešaju se puno u moj posao – sa osmehom kaže Maja.

     U fanzinu Aleksandra Zografa objavila je prvi strip, crtala je za časopis „Vreme”, „Pančevac” i „Rez”, slovenački „Stripburger”, njeni radovi bili su na izložbama u SAD, Italiji, Bosni, Hrvatskoj... Majini crteži krase i ovogodišnji italijanski umetnički kalendar „Immaginare il tempo”. Ilustruje i udžbenike za osnovnu školu.

     U novoj 2009. godini Maja Veselinović najviše priželjkuje mnogo posla i, ako je moguće, više honorara koji ne kasne.
     Ovih dana biće joj otvorena izložba u Đenovi, a u martu ide u Linc na festival stripa. Posebno će joj biti drago da ostvari jednu ideju: da u februaru, u Trsteniku, odakle je rodom, održi dvonedeljnu dečju školu stripa. A jedna od lepših vesti koju je čula u 2008. godini jeste da i čuveni muzičar i pevač Darko Rundek ima njenu knjigu stripova.

     Stanko Stamenković

[Objavljeno: Politika, Beograd, 01.01.2009.godine]

Piše: Strip vesti

     Uz izvinjenje što ovih par dana Strip vesti baš i nisu funkcionisale, nisam baš ni ja...:) sa dan zakašnjenja Vam čestitam novu godinu i sve pripadajauće praznike. Kao i prošle godine možete videti pristigle čestitke (par ih je izgleda ostalo na računaru na poslu, sorry) i nakon toga pročitati Strip vesti newsletter poslat noćas, u kom je osim novogodišnje čestitke bilo i jedno malo uredničko pisanije.
     Slede čestitke (klikom na sličice možete videti uvećanu svaku čestitku) i Strip newsletter od 01.01.2008.godine (uz nadu da ću za newslettere naći ove godine više vremena):

Simon Vučković	Branko Ricov
Darko Macan	Dekara - LAVIRINT
Maja Veselinović	Danijel Babić
Strip.art.nica BUCH	Leonid Pilipović
Yugomedia Kulturni Front	Alternativni Kulturni Klub
Marko Stojanovic	Teodor Ajduk
Zoran Matić - Mazos	Ilija Bakić
Melina Mikulić Studio grafičkih ideja	Bojan Redžić
Galerija Alkatraz	WinStart

---

     Nešto kao...
     DESET GODINA SA VAMA

     Verovali ili ne, pre deset godina, sredinom decembra 1998. godine poslat je nulti broj Strip vesti. Imao je zadatak da najavi početak izlaženja ovog e-časopisa. Prvi regularni broj je pušten 1. januara 1999. i tako... šta da se kaže, Strip vesti još uvek traju. Pregurale su prvu deceniju svog života i sada se treba izboriti sa drugom, trećom,...
     Planirao sam puno stvari da napišem u ovom tekstu, ipak je deset godina veliki jubilej, i kada sedoh da ga pišem ostadoh "prazne" glave. Pogledao sam i neke prethodne jubilarne brojeve SVesti, i shvatio da bih se svakako ponavljao te da je najbolje da vam se zahvalim na dosadašnjem druženju i saradnji, da vam lepo obećam da ću se potruditi da SVesti potraju još barem jednu deceniju, dajem sebi za pravo da to obećam i u ime saradnika SVesti.
     Tako da ću, pošto inače nemam nekih uredničkih "reči" iliti uvodnika od kada SVesti funkcionišu samo kao web stranica, ovo pisanje posvetiti tom uređivačkom segmentu. Naravno, prvo se zahvaljujem svim saradnicima koji su doprineli da SVesti dođu do ovog jubileja. Zahvaljujem se i svim čitaocima, i posetiocima sajta, što mi svojom brojnošću daju do znanja da je sve što je urađeno imalo smisla, i da su još uvek uz SVesti.
     Da li Strip vesti mogu da budu i bolje? Naravno, časopis funkcioniše onako kako može, koliko uspevam da mu se posvetim, koliko Vi učestvujete u njemu svojim prilozima. Po redovnosti pojavljivanja priloga na sajtu se vidi i da bude perioda kada zbog obaveza ne uspevam svakodnevno da postavljam priloge, vidi se takođe i da nemam vremena da pojedinačno tražim od ljudi da rade za SVesti. Takođe, vrlo malo stižem da odgovaram ljudima na poštu i ako to ne uradim odmah zagu bi se mail u nizu drugih i... prečesto na poštu uopšte na kraju ni ne odgovorim jer me bude sram da odgovaram sa par meseci zakašnjenja. Tako da im se ovim putem javno izvinjavam. Trudiću se da ubuduće imam što manje takvih propusta, da što bolje radim i naše Strip vesti. Moja matematika kaže da bi period koji sledi svakako trebao biti bolji,...
     Da bi naredni period, sledeća decenija, bila bolja, svakako će trebati i vaša pomoć, kao što je trebala i do sada. Šaljite što potpunije priloge, vesti, najave, tekstove, kolumne, stripove... pomozite i tako što ćete uz informacije odmah poslati i likovne priloge, pomozite i tako što ćete na neki način naznačiti da je vest hitna!!! Desilo se u nekoliko slučajeva da sam u gužvi i brzini prevideo da je nekim vestima važan datum pa sam ih odlagao, prilikom raspoređivanja priloga da ih ima ujednačen broj svaki dan. Takve sitacije možemo da smanjimo na minimum ako bi mi u subjectu poruke napisali napomenu da je vest hitna.
     Ma, šta gnjavim, treba da izdržite još bar deset godina sa SVestima, ne treba mi da vas od prvog dana zamaram dugim pisanjima. A da se ne lažemo, i ja sam napokon tek sada uspeo da se izborim za koji minut slobodnog vremena za časopis, pa da ipak danas i pošaljem čestitku...:)

S poštovanje,

Zlatko Milenković

---

     Između dva newslettera ste na sajtu mogli pročitati puuuno priloga i sada je komplikovano sve nabrajati, ali bih barem skrenuo pažnju na redovne stripove koji se objavljuju na sajtu SVesti:
     Ponedeljkom: MONTENEGRINI - autor: Simon Vučković
     Sredom: LOKALCI - autor: Spasoje Kulauzov
     Petkom: KOKO - autor: Duda Vukojev
     Nedeljom: INSERTI - autor: Franja Straka
...biće još, ali i ima slobodnog mesta i za vaš strip, slobodno se javite!!!

---

    Osećajte se pozvanim da se pridružite ekipi Strip vesti, da pišete za njih i šaljete vesti o svim dešavanjima koja se tiču Stripa...:) POSTANITE DEO STRIP VESTI, Vi birate način na koji ćete to biti.

Press: Veseli četvrtak

Piše: Aleksandar Manić

     CHRONIQUES BIRMANES
     Scenario i crtež: Guy Delisle
     Delcourt, 2007

     Strip autor Guy Delisle je 2005. godine otišao za Burmu sa svojom ženom gde je ona bila koordinator "Lekara bez granica" za jednu regiju udaljenu od Ranguna. Tokom četrnaest meseci boravka, Delisle je bio stub porodi čnog života – brinuo se o domaćinstvu i odgajao je dvogodišnjeg sina. Istovremeno, on se upoznavao sa ljudima, beležio dogadjanja i pripremao skice za album. Tako su nastale "Burmanske hronike", strip nalik njegovim prethodnim albumima "Shenzhen" i "Pyongyang", putopisima iz gradova i zemalja gde je saradjivao na crtačkim projektima.

     Za razliku od prva dva albuma, nesigurna u crtežu, ali vrlo živa i oštroumna, "Hronike" nemaju istu oštrinu. Ima se osećaj da ovaj album, bez previše istraživanja, eksploatiše uspešan recept dva prethodna koja su proslavila autora. Opisujući stvarnost zemlje koja, kao i većina totalitarnih režima, ne pokušava da se bavi opštim prosperitetom, nego očuvanjem vlasti, autor beleži odredjena zapažanja vrlo oštroumno i ironično, dajući tako reljef slici zemlje i ljudi. Pored vojne hunte koju podržavaju moćni industrijski koncerni, Delisle, kroz humor, slika male detalje iz svakodnevnice njegovog kvarta.

     "Ja sam povremeno didaktičan i ne plaši me da na dve table objasnim nešto. Medjutim, pazim da prethodno postavim situaciju koja će učiniti da čitalac poželi da pročita objašnjenje. (...) U knjigu stavljam dogadjaje koje smatram zanimljivim i od toga pravim 'patchwork' vezan ritmom i hronologijom jedne protekle godine – kaže Delisle o svom radu. Medjutim, njegove anegdote nisu uvek najuspešnije i povremeno se oseća izveštačenost u autorovom pristupu naraciji i povezivanju raznorodnih dogadjaja u jednu celinu. Odredjene banalnosti i opšta mesta su uzdignuta na stepen "ličnog iskustva", i zvuče prilično šuplje i udžbenički. Dobar putopis zavisi od sprege putnika, odredišta i slučaja, a Delisle u svojoj svakodnevnici ne nalazi uvek prave motive.

     Delislov crtež je jednostavan i karikaturalan, crno beli, a kompozicije tabli i montaža se ne udaljavaju od klasičnih voda što je i vrlo primereno njegovom scenarističkom prosedeu. Naracija je vrlo fluidna i album se, kroz povremene padove u ritmu i koherenciji, čita prilično lako.

Piše: Zoran Đukanović

Knjiga riznica: „Maurović“

     TRAGOM MAUROVIĆA

     Svaki pokušaj vrednovanja nekog relevantnijeg autorskog opusa susreće se sa zamkama sinhronije i dijahronije, odnosno konteksta svetske i domaće lokalne scene u periodu u kome je nastao i u kome deluje. Pod pretpostavkom da i dalje deluje. Opus Andrije Maurovića vrlo je ilustrativan primer za to. Mesto najznačajnijeg jugoslovenskog autora stripa u relacijama predratnog svetskog stripa mora se određivati post festum, ali nedostaju neke bitne pretpostavke koje bi to u potpunosti omogućile. Iako postoje dosta valjani argumenti da se Maurović ravnopravno svrsta među takva imena svetskog stripa kao što su Raymond, Foster i Gould, činjenica je, međutim, da Maurovićevi stripovi nisu bili pre rata objavljivani u inostranstvu. Svetska scena nije bila njihov kontekst. Internacionalne reference posvećene Mauroviću ne možemo naći pre 1976. godine. The World Encyclopedia of Comics (1976) Mauricea Horna jeste početak obraćanja pažnje svetske javnosti na njegove stripove. Na žalost, Horn u godinu dana kasnije objavljenoj knjizi Comics of the American West (1977) u pokušaju da akcentira Maurovićeve vesterne to čini nedovoljno obavešteno, te navodi samo jedan njegov predratni vestern, pri tom prilažući ilustrativne materijale iz posleratne verzije. Otuda je vrednovanje Maurovićevog opusa u svetskom kontekstu osuđeno da ostane na spekulativnom nivou, na nivou hipoteze „šta bi bilo kad bi bilo“, da dolazi samo „iznutra“ (iz konteksta u kome je objavljivan), a da se implicitno obraća spoljašnjem kontekstu (gde nije objavljivan) i ostaće tako sve dok njegovi radovi ne budu objavljeni u svetskim centrima kulture stripa. A onda? Onda je stvar recepcije u tom novom kontekstu, ako ga ikada bude.

     Prvo svetsko objavljivanje neke Maurovićeve strip celine zbilo se tek 1983. godine kada mu je francuski izdavač Dargaud posmrtno objavio Čuvaj se senjske ruke u formi albuma. No, tu se radi o stripu nastalom šezdesetih godina tako da je svet ostao uskraćen za ono najrelevantnije – Maurovićeve predratne stripove. Ipak, izložbom jugoslovenskog stripa u Parizu 1986. godine, Maurovićeve predratne originalne table stripa uspele su da pređu granice tadašnje Jugoslavije. Već to je bilo dovoljno da razmišljanja francuskog kritičara Gilesa Cimenta krenu u smeru uočavanja svetske relevantnosti Maurovićeve izvornosti.

     U jugoslovenskim okvirima ocena Maurovićevog strip stvaralaštva počela je da se uobličava sedamdesetih godina. Mada je Zlatko Posavac 1971. godine prvi javno ukazao na vrednost njegovog dela, tek sa studijom Vere Horvat-Pintarić iz 1974. Maurovićevo promovisanje u velikana postaje potpunije obrazloženo. Povremena repriziranja u strip revijama učinila su delimično dostupnim njegove stripove publici u osamdesetim godinama. Dve knjige kolor stripova u izdanju “Dečjih novina” iz Gornjeg Milanovca (1981. i 1983) označile su početak jednog trajnijeg i kompletnijeg uvida u njegovo strvaralaštvo. Knjiga stripova Maurović u redakciji Veljka Krulčića, pojavivši se 1986. godine (“Istarska naklada”, Pula), omogućila je do sada najobimniji i najbogatiji uvid u Maurovićevo stvarašaštvo u jednom izdanju. Obuhvaćeno je osam stripova: Podzemna carica (1935), Trojica u mraku (1936), Sedma žrtva (1936), Lutalica Chagos (1936-1937), Grob u prašumi (1943-1944), Meksikanac (1951), Cvijet u kamenu (1952) i Posljednja petorica (1964).

     Ono što Krulčićev izbor stripova čini reprezentativnim jeste uspeo pokušaj da ostvari presek žanrova, crtačkih stilova i epoha u Maurovićevom opusu. Zastupljeni su naučna fantastika, vestern, avanturistički žanr u egzotičnim krajevima, narodni motivi i tematika vezana za antifašistiku borbu. Ipak, žanrovska raznovrsnost Maurovićevih stripova može da zavara. Maurović se nikada nije u punoj meri pokoravao postojećim žanrovskim konvencijama, već ih je prilagođavao svojoj izrazitoj individualnosti. Za te svrhe možda su mu najbolje poslužili vesterni i okolnost da su mu upravo ti stripovi bili najvećeg obima, što je dopuštalo uspostavljanje zrelije motivisane strukture priče i u njoj likova. Karakteristično je, takođe, da se Maurović nije pridržavao dominantnog običaja stvaranja serijskih stripova. Za tek tri celine od njegovih sedamdesetak stripova može se reći da predstavljaju kakve-takve serijale. U pitanju su predratni vesterni koje objedinjavaju likovi Starog Mačka, s jedne, i Dana, s druge strane, kao i posleratna trilogija Barba Niko i Ivo.

Pratt pre Pratta – Maurovićev „Grob u prašumi“, 1943-1944.

     Knjiga stripova sadrži i obiman predgovor Veljka Krulčića koji vrvi od istoriografskih pojedinosti dragocenih za osvetljavanje Maurovićevog stvaralaštva. Uspešno objedinivši postojeće izvore (novinske tekstove i studije) i unevši niz novih pojedinosti koje su rezultat vlastitog istraživanja, Krulčić je sačinio dosad najinformativniji tekst o Mauroviću. Pored toga, knjiga sadrži i do tada najpotpuniji spisak Maurovićevih stripova grupisan po izdanjima u kojima su izlazili, kao i kratak popis najvažnijih tekstova o Mauroviću. I pored navedenog, ovo raskošno izdanje možda ne treba smatrati monografijom pošto bi takav naziv zahtevao mnogo temeljniju i opsežniju studiju na koju ćemo izgleda još morati da pričekamo. Takođe, nije reč ni o albumu jer taj naziv treba rezervisati za ona izdanja koja sadrže pojedinačno predstavljanje neke strip celine. Adekvatan naziv za ovo obuhvatno i krajnje dragoceno izdanje jeste knjiga stripova, bogato opskrbljena istoriografskim referencama i predgovorom. Između monografije i knjige stripova ne postoji razlika u vrednosnoj hijerarhiji, samo u žanru, a čitaoci će ovo izdanje zvati onako kako im se bude sviđalo. Ako je potrebno istaći ono što u ovoj knjizi nije trebalo da se nađe, onda je to nesuvisla pretencioznost njene pete i šeste stranice. Iscrtani portreti i prigodne izjave priređivača Krulčića, zatim urednika iz “Istarske naklade” i, takođe, grafičkog urednika ovog izdanja samo štete ozbiljnosti i velikom trudu inače sadržanim u Mauroviću.

     Najznačajniji strpovni domet knjige Maurović jesu Trojica u mraku i Sedma žrtva, dve povezane vestern priče u kojima je Maurović nesumnjivo dosegao mitsku dimenziju i koji predstavljaju najjači argument za Maurovićevo promovisanje u sam svetski vrh predratnog vesterna u stripu. Majstor nikada nije radio po sopstvenim scenarijima. Međutim, njegov udeo u interpretaciji, u onom što je postalo integralno stripovno pripovedanje, toliko je velik da mu nijedan analitičar njegovog rada nije osporavao izrazito autorski status. Dok su se tadašnje svetske veličine Raymond i Foster koristili nekim elementima filmske tehnike rakursa opredeljujući se za neutralni, čak hladni odnos prema predmetu prikazivanja, Maurović je već tridesetih godina prošlog veka primenio subjektivni pogled “kamere”. Takođe, njegova dinamična vizuelna režija zaslužuje da se nazove žestinom vizuelnog pripovedanja, kakvu će se usuditi da primenjuju tek posleratni autori u svetu.

     Maurović nije imao stripovnih uzora. Otud je izrazitija njegova originalnost u svetskim razmerama. Istinsko iznenađenje koje sadrži knjiga stripova Maurović je Grob u prašumi nastao 1943-1944. U njemu je vidljiva tendencija koju će otprilike u to vreme tek naznačiti Milton Caniff, da bi je u potpunosti razvio Hugo Pratt šezdesetih godina. Reč je o redukciji crteža koja u punoj meri zadržava izražajnost crno-belih odnosa. Neke deonice Groba u prašumi ću nazvati fenomenom “Pratt pre Pratta”, i to dvadesetak godina pre.

     Ipak, Maurović nije bio bez uzora. Oni su se, međutim, nalazili izvan medija stripa. Veza Maurovićevih stripova sa nemim filmom nemačkog ekspresionizma je višestruka: kontrastni efekti svetla i tame, hipertrofija gesta i mimike lica, implicirani element groteske, izobličavanje i razaranje realističkih formi izraza. To su upravo oni elementi čije je estetičke domete Ranko Munitić pokušao da sahrani u knjizi Fantastika na ekranu – 1 (1971), da bi četiri godine kasnije odao priznanje animalnoj hipersenzibilnosti, emotivnoj i legendarnoj patetici Maurovićevih predratnih stripova. Očigledno, kod ovog tipa stilizacije, nije uopšte reč o “oduzimanju psiholoških nijansi svim likovima”. Kada se ekspresionistički prenaglašena izražajnost nemog filma, više nego prisutna u Maurovićevim kako predratnim tako i posleratnim stripovima, prihvati kao konvencija, kada suspendujemo naivni cinizam naše neverice, kada se “odseku pikovi” tog prenaglašavanja, goli vrhovi visokih planina ekspresije – što je ključ za razumevanje svake stilizacije – ispod površine prenaglašavanja otkrivamo fino psihološko tkanje likova, duboke slojeve Maurovićeve moći karakterizacije.

[originalna verzija teksta prvi put je objavljena u nedeljniku
“Književna reč” br. 298, Beograd, 10. 4. 1987]

Autor: Simon Vučković

povratak na vrh

Piše: Predrag Ikonić

Autor: Franja Straka

Franja Straka putem interneta distribuira Samonikli korov strip
koji možete besplatno da dobijete ako mu se javite na email.

Uređuje: Marko Ajdarić

Piše: V. Fumeti

     -Uz ponovnu pojavu Magičnog vetra -

     Na samom početku izlaska Bestselera, u drugom broju, pisao sam o Magičnom vetru koji je tada kao licencno izdanje pokrenuo beogradski Sistem komiks. Ovaj izdavač je objavio 15 brojeva stripa, u početku kao mesečno izdanje mekih korica, da bi kasnije, verovatno pritisnut slabijim odzivom publike od očekivanog, Magičnog vetra po povišenoj ceni prebacio u tvrdi povez. Izašlo je prvih petnaest epizoda pa je taj neobični i uspešni Bonelijev heroj nestao s naših prostora. U junu ove godine novi editor iz Beograda Sfera nastavio je tamo gde je Sistem komiks zastao. Do sada su objavljene dve epizode, u relativno malom tiražu od po 500 primeraka, a što je najinteresantnije sem striparnica, mogli smo da na njih naletimo i na kioscima.

     Kako smo zabeležili u martu 2006. godine Magični vetar nastaje na ukrštanju vestern mitema sa mitemama horora i fantastike. Dok je recimo Ken Parker usamljenik i lutalica, koji godinama luta diljem Divljeg zapada i potvrđuje ili demistifikuje obrasce "priča o kaubojima", Magični vetar, kaubojsku optiku podređuje indijanskoj. Glavni junak, dugokosi pravednik, živi među Indijancima, naklonjen im je, bori se za njihova prava, razume njihova verovanja i folklor. Otuda je potencijalno stalno na ivici gubitka, ali snagom razuma i pesnica, uspeva da pobedi preteću, belačku ideologiju nasilja.

     Interesantno je da su se Boneli, Manfredi i crtači koji su ušli u posao crtanja stripa, poučeni iskustvom Dilana Doga, kao verovatno najuspelijeg Bonelijevog stripa iz poslednje dve decenije, odlučili da mu pridruže pratioca. Dok Dilana prati Gručo Marks, zadužen da se u svetu totalnog horora zanima "komendijom", Magičnog vetra prati Vili Ričards zvani Po, novinar, nespretnjaković i pijanac, koji fizički liči na svog prototipa, Edgara Alana Poa. Već taj izbor određuje žanrovske namere, a 15 prvih epizoda koje su naši čitaoci mogli da pročitaju ranije, kao i dve "nove" potpuni su dokaz tvrdnje.

     Šesnaestu priču pod naslovom Velika vizija je po Manfredijevom predlošku nacrtao hrvatski crtač Goran Parlov, a sedamnaestu, Kolekcionar, Euđenijo Sikomoro. U standardno dobru storiju Parlov je pre svega investirao poštovanje uspostavljenih crtačkih obrazaca, dok je u dosta nategnuti horor Sikomoro uneo odlično profilisane likove mnoštva antiheroja. Govor lica i pokreta tela uneo je u predvidljivi scenario epizode o ljubitelju voštanih figura likovnu notu koja je 17. Magičnog vetra učinila stripom vrednim razgledanja i uživanja u crtačevoj veštini. Među ljubiteljima devete umetnosti u Beogradu se priča da je izašla i treća epizoda u Sferinoj produkciji, ali je ja verovatno zahvaljujući malom tiražu nisam video na kioscima. Tako naslov Ratnikova senka postaje i simbolički znak situacije.

     Magični vetar je strip kojem i pored vrednosnih aberacija obavezno treba ponoviti poverenje iz više razloga. Prvi je zanimljivost žanrovskog spoja, drugi interesantnost pojedinih epizoda, treći zanimljivost glavnog lika i njegovog pratioca, a četvrti činjenica da je na kioscima malo stripova ovog kvaliteta.


[Objavljeno: Bestseler broj 66, Beograd, 19.09.2008.godine]

Priredio: Zoran Đukanović

     FRANK MILLER UHVATIO "DUH" U NOVOM FILMU

     Manijakalni zlikovac u potrazi za besmrtošću, smrtonosne lepotice i snežne ulice velegrada pod budnim oko maskiranog heroja - ovo mora biti posao za Franka Millera. Miller je sa svojom 51 godinom postao ikona stripskog sveta prinoseći žanr široj publici - ovog puta vraća se na veliko platno svojom filmskom adaptacijom serije stripova iz 40-tih godina "The Spirit", o borcu protiv kriminala koji se vraća iz groba da bi zaštitio grad koji voli.
     Miller je 2005. godine osvojio box office filmom Sin City koji je snimljen prema njegovoj grafičkoj noveli, i koji je režirao zajedno sa Robertom Rodriguezom. Da ne pominjemo adaptaciju njegove grafičke novele "300" o staroj bici kod Termopila, u režiji Zacka Snydera. U filmu The Spirit glavne uloge tumače Gabriel Macht kao heroj koji se bori protiv Samuela L. Jacksona kao Octopusa. Miller se ovim filmom osvrće na klasični strip svet koji je kreirao njegov dugogodišnji prijatelj i mentor Will Eisner, koji je preminuo 2005. godine.
     "Sve je započelo svađom", rekao je Miller o svom odnosu sa Eisnerom. "On i ja smo se svađali 25 godina, ali bile su to ljupke svađe." Eisner je sa "The Spirit" doprineo stvaranju strip formata tokom 40-tih godina, dodavši nekoliko modernih elemenata - kao što je mobilni telefon.
     The Spirit nailazi na teškoće u borbi protiv kriminala u vidu njegove davno izgubljene ljubavi Sand Saref (Eva Mendes), bivše verenice (Sarah Paulson) i plesačice sa noževima Plaster of Paris (Paz Vega).
     Miller je pristupio ekranizaciji ovog stripa u znak sećanja na Eisnera, jer je to bio projekat koji on prvobitno nije želeo. "Posle tri minute bio sam rešen da odustanem od svega, ali onda sam stao i pomislio, 'Niko drugi neće ovo pipnuti.' Od tada je to moj projekat", kaže Miller.
     Millerov The Spirit teži da bude mešavina misticizma, krimi drame i romanse koja je karakterisala originalni strip, sa blagom dozom komedije da osvetli brutalne scene borbe. Na pitanje kako da zadovolji fanove originalnog stripa dok u isto vreme snima blockbuster, Miller odgovara: "Fanovi stripa se dele na one koji su skeptici u duši i koji žele da stvari krenu loše, i mnogo veću grupu onih koji se brinu za mene i nadaju se da neću uprskati stvar."

[Objavljeno: www.happynovisad.rs, 25.12.2008. godine]

Autor: Duda Vukojev

povratak na vrh

Press: GRRR!Program

     GRRR!Program najavljuje svoju poslednju manifestaciju u 2008. godini - u subotu 27. decembra, u prostoru Elektrike (Vojvode Putnika 7, Pančevo), sa početkom u 19h, biće predstavljena knjiga stripova „Neobičan događaj sa namigivanjem i druge priče“ Maje Veselinović. Nakon razgovora sa autorkom, sledi dupli muzički program, u kojem nastupaju Rebel Star i Jesenji Orkestar.

     Maja Veselinović je beogradska strip autorka, koja se takođe bavi ilustracijom i dizajnom. Kolekcija njenih radova u izdanju Studentskog kulturnog centra Novi Sad je jedno od najzanimljivijih izdanja koja su se pojavila na domaćoj strip sceni tokom 2008. godine. Među publikacijama koje su pisale o radu Maje Veselinović je i ugledni američki časopis Print – domaća publika je poznaje iz časopisa Šlic, Rez, Vreme, Pančevac, Kvartal, a inostrana iz magazina kao Komikaze, Zarez (Hrvatska),Inguine, Internazionale (Italija), Hardcomics (Rumunija), Stripburger (Slovenija), itd.

     Rebel Star je autorsko delo Milana Glavaškog (Eva Braun, Popcycle), trenutno nastanjenog u Sentandreji. Rebel Star odslikava muziku čoveka izgubljenog po svetskim aerodromima i rupama američkog srednjeg zapada, lutanjima po hladnom Londonu i uživanju u mađarskim kafanama. To je muzika nekog koga u Indiji nisu hteli da puste u avion za Tajland kako bi krenuvši iz Mađarske stigao u Australiju. Zbog sprskog pasoša.

     Jesenji orkestar je neformalna grupa Daniela Kovača (inženjera, Jarbola i pisca). Muzika je jednostavna, najčešće odsvirana na akustičnoj gitari, lični folk, umorni, euforični, zaljubljeni, zabrinuti, strasni, blesav... Nešto slično kakav je i život. Izmedju grada i ravnice, naoružan, u vozu na putu za istok, obasjan mesečinom...

Press: Veseli četvrtak

Priredio: Dragoljub Radović

     Karikatura:
     ETNO-FUTURIZAM

     Grafički dizajner "Vremena" Vladimir Stankovski dobitnik je dve važne međunarodne nagrade za karikaturu: na bijenalu u Beogradu i na prestižnom konkursu Ujedinjenih nacija za političku karikaturu

     piše: Ivana Milanović

     Na 6. međunarodnom bijenalu karikature "Zlatni osmeh" u Beogradu, od nekoliko stotina duhovitih, provokativnih, sarkastičnih radova koji su pristigli iz celog sveta, prvu nagradu osvojio je Vladimir Stankovski, ilustrator, strip crtač, karikaturista, grafički dizajner "Vremena". Tema ovogodišnjeg bijenala, koje organizuju Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS) i FEKO Srbija, glasila je "Tradicija i progres". Univerzalnost teme očigledno je motivisala veliki broj umetnika, pre svega stranih, iz 43 zemlje, koji su ponudili svoje oštroumne, zabavne, kritične komentare, a s obzirom na njih, predsednik žirija etnolog Dragomir Antonić rekao je da se "poimanje napretka odnosno progresa ogleda samo u onom, na prvi pogled vidljivom, tehnološkom razvoju". U tom smislu, pobednički rad Stankovskog kao da pripada nekom novom, "uvrnutom" pravcu etno-futurizma, budući da je autor duhovito, a u crtačkom smislu istančano i znalački, uklopio tradicionalnu nošnju i tkanje ćilima sa radom na kompjuteru, pri čemu dominira "trenutak" kada tkački razboj prerasta u matičnu ploču.

     U isto vreme, dok još traje izložba radova sa bijenala u Etnografskom muzeju, Stankovski je dobio i jedno od najznačajnijih svetskih priznanja. Reč je o konkursu Ujedinjenih nacija na kome se dodeljuju godišnje nagrade za najbolje političke karikature objavljene u novinama tokom te godine. Nagrada nosi naziv po jednom od najvećih karikaturista današnjice Rananu Lurieu, inače 2002. nominovanom za Nobelovu nagradu za mir budući da porukama u svojim radovima, objavljenim u svim vodećim novinama sveta, doprinosi širenju duha tolerancije i naporima u smirivanju političkih konflikata. Prema sličnim kriterijumima, a poštujući najviše standarde u izvođačkom kvalitetu radova, žiri Ujedinjenih nacija kojim predsedava Eli Vizel, i sam dobitnik Nobelove nagrade za mir 1986, kao i niz vodećih ljudi iz umetničkog i političkog sveta, u naj-uži krug nagrađenih radova uvrstio je i karikaturu Vladimira Stankovskog, objavljenu na naslovnoj strani "Evropskog foruma", dodatka "Vremena" broj 903, na temu evropskih integracija u NATO okruženju.

     Kritika se i o dosadašnjem radu Stankovskog odnosila pozitivno. Njegov stil se ocenjuje kao precizan i lak, a on sam kao umetnik koji traga za estetskom čistoćom. U monografiji 60 godina stripa u Srbiji autor Slobodan Ivkov za Stankovskog kaže da "... eksperimentiše od kada se počeo baviti ovim poslom". Njegove karikature i stripovi nagrađivani su na mnogim konkursima širom sveta, u Japanu, Italiji, Brazilu, Kini, Kipru... U biografiji Stankovskog zabeleženo je da je sedam godina u "Blicu" objavljivao kaiševe popularnog stripa "Đuđa i Muđa šou" (ili, Zoonix), a poslednjih godina radi seriju karikatura "Snapshots" za američko tržište po idejama performera stand up komedije Džejson Lava. Strip album Humanoidi i Kretenoidi, objavljen u izdanju "Vremena" 2002, svojevrstan je presek dotadašnjeg opusa, kolekcija od 17 stripova, kojima je prema rečima kritike Stankovski potcrtao svoju reputaciju rafiniranog crtača "karikaturalnog usmerenja".

[Objavljeno: Vreme, Beograd, 18.12.2008.godine]

Priredio: Zoran Đukanović

     Ćurin otvorio izložbu ilustracija

     THINK INK U SPLITU

     U subotu je u Splitu, u galeriji Čokot, legendarni ilustrator i strip-crtač Alem Ćurin otvorio svoju izložbu, na kojoj su uglavnom predstavljene ilustracije iz Ferala

     Galerija Čokot u Getu, u Rodriginoj ulici, definitivno je bila tijesna za sve fanove estetike Feralovog ilustratora. Par riječi na otvorenju je rekao Predrag Lucić. Slučaj je htio, ili možda ne, da se otvorenje poklopilo sa polugodišnjicom prestanka izlaska Ferala. Posljednji, 1185. broj iz tiska je izašao 20. lipnja 2008. Predrag Lucić je u kratkom govoru prizvao dane kad je Ćurin srijedom navečer, između ostalog, zaključivao novi broj tjednika sa novom ilustracijom.
     Na izložbi su uglavnom prezentirane ilustracije iz tog vremena. To je ujedno bio podsjetnik na možda najkvalitetniji, dizajnerski dio Feralovog tima, u kojem je Alem Ćurin bio jedna od važnih karika. Rezultat dugogodišnjeg rada tog dizajnerskog tima je i činjenica da je, unatoč relativno skromnim uvjetima, dizajn i prelom tjednika Feral Tribune, puno desetljeće bio apsolutno superioran na hrvatskom tržištu, pa i šire u regiji, kako se ovih dana običava kazati. S obzirom na to da su ti „herojski dani” prošli, teško je vjerovati da se u tiskanoj formi dio toga može ponoviti. Tim vrijedniji je ovaj mali iskorak u prošlost Ćurinova i Feralova opusa.
     Alem Ćurin rođen je 1953. S papirom se druži već ima tridesetak godina, kao slikar, grafičar, striper i ilustrator, a i riječi mu se često lijepe za isti. Tako je to kad papir trpi sve. Od prvoga broja Feral Tribunea stalni je suradnik kao ilustrator. Tokom 1991. osniva samostalnu, nezavisnu , te inokosnu grafičku radionicu Think ink, čiji su radovi predstavljeni u galeriji Čokot. Za rad „Ima me - nema me”, Ćurin je ove godine dobio Gran pri šestog Međunarodnog salona stripa u Beogradu.

[Objavljeno: E-novine, 23.12.2008.godine]

Press: Bookglobe

Autor: Spasoje Kulauzov

povratak na vrh

Piše: Aleksandar Manić

     LES RAMEAUX DE SALICORNE
     Scenario i crtež: Pierre-Yves Gabrion
     Casterman, 1998

     U bretonskom selu Salicorne, tokom noći po hrišćanskom prazniku Cveti, pojavljuje se vila. Prema legendama, ona odabira muškarca čistog srca i ispunjava mu jednu želju. Ovo čudo se dešava prilično retko i odrasli pamte da je zadnji put vila ispunila želju pre petnaestak godina. Nezavisno od pojave vile, to je takodje i noć inicijacije seoskih dečaka koji su napunili četrnaest godina. La Mouche, seosko kopile, upravo navršava godine potrebne za inicijaciju i očekuje da se vila pojavi i da mu ispuni najveću želju, da živi srećno sa svojom verenicom Julie. Medjutim, stvari se odvijaju na neočekivan način.

      Čistoti osećanja i ljubavi La Mouchea i Julie, kao i sentimentalnosti čitave priče, suprostavlja se izuzetno surova stvarnost, ljudska zloba, bezrazložna agresivnost i cinizam seljana. Naviknut na svakodnevno nasilje, La Mouche je naučio da se brani, fizički, ali i snovima, što mu pomaže da gaji nadu u svetliju budućnost. Veštim scenarističkim manevrisanjem, Gabrion pokazuje da La Mouche uz malo griže savesti ubija svog dnevnog mučitelja Blaireaua, ali da laž o vili doživljava kao katastrofu. Naime, vila nikada nije postojala, a čuvena noć posle praznika Cveti, služi muškarcima iz sela da odu u jednu udaljenu krčmu gde ih iščekuju kurve. La Moucheova zbunjenost i zgadjenost ukazuje da je zlazak iz detinjstva i ulazak u svet odraslih oduvek bio bolan.

     Lep grafizam uradjen direktnim kolorom, kroz puno detalja prikazuje je živopisno bretonsko selo i daje dobru vizuelnu karakterizaciju likova. Manjkavost stripa sadržana je u preterivanje sa tekstom upisanim u obliku didaskalija, u većini slučajeva čak i nepotrebnim, jer objašnjava sliku. Inače, ovaj album, po ambijentu nalikuje sagi "Sambrovi", ali bez Yslairove dubine i slojevitosti priče.