naslovna  |  arhiva  |  strip  |  autori  |  istorija  |  online stripovi  |  striparnice  |  izdavači  |  škole stripa  |  festivali  |  linkovi  |  youtube  |  kontakt  |  impresum


Autostoperski vodič kroz strip (4)      Autor: Kristijan Šarac
  Kule od peska –
  Frederik Peters, Pjer Oskar Levi

Znate, kada čujete fantastika, ne bi trebalo da pomislite isključivo na svemir, robote, vanzemaljce ili čarobnjake, magiju, vitezove, fantastika je mnogo više od toga. Fantastika je nalik lepezi u ruci gejše – dok je skupljena deluje nezanimljivo i jednolično, međutim raširena lepeza em pokazuje paletu svih boja, em daje samo nagoveštaj lica iza nje. Tako i gore pomenute stvari kriju pravo i zavodljivo lice fantastike, koje možemo nazvati spekulativna fikcija, fantazija ili fantazi. Poslednji izraz se jako često koristi i da označi epsku fantastiku, što je krivo, jer je to izraz za onu najzavodljiviju vrstu žanra koju ne možete da smestite u neku usku odrednicu, a i kad biste hteli ne biste mogli. Ova vrsta fantastike vas i tera da volite žanr, baš kao kad zavirite iza lepeze i vidite oči pune obećanja, e baš tako ste izgubljeni kad jednom zavirite iza robota i magije. Prava, istinska fantastika će da osvetljava vaš put paletom boja do kraja vašeg bivstvovanja na ovom sivom svetu. Jednu od takvih priča bi vam mogao ispričati i ovaj strip, pošto je naime sasvim iluzorno smeštati ga u bilo koji podžanr i odrednicu, ali hajde da vidimo šta to lepeza krije u ovom slučaju, da li će nas očarati ili razočarati.

Pjer Oskar Levi, je do sada bio filmadžija koji je karijeru gradio na dokumentarcima. od kojih vredi pomenuti Znam da nisam upravu ali pitajte moje drugare, reći će vam isto što i ja, koji je nagrađen Zlatnom Palmom za najbolji kratki film. Ovo je njegov debi u svetu stripa.

Frederik Peters je autor stripa Plave pilule, koji je adaptiran za film, gde je i upoznao Levija, kao i Pahiderma i smatra se andergraund crtačem.

Kule od  peska – Za početak prizor koji posmatramo bez reči, divan letnji dan, uvala sa prekrasnom plažom, prelepa devojka koja se kupa sasvim naga i voajer koji deluje prilično nervozno. U posmatranju ga prekida dolazak prilično harmonične i blage porodice, te se on sav rastresen udaljava, unoseći nemir u neke od pridošlica. Ljudi počinju da se opuštaju, nalaze devojčine stvari, ali od nje ni traga, ni glasa. Potom plaža dobija nove stanovnike, jednu mnogo manje harmoničnu i tihu porodicu, koja svojom larmom i neslaganjem potpuno narušava mir uvale i plaže. Mirni deo plaže, posmatramo roditelje kako razgovaraju o deci i mama zaključuje da nešto nije u redu, ali pošto je nemoguće… Buntovna devojčica nailazi na voajera i započinje razgovor sa njim, dok ostatak porodice pronalazi plutajuće telo devojke s početka. Tu dolazi do upoznavanja dvaju porodica. Pošto su svi okupljeni muškarci sumnjiče voajera za ubistvo, ali kako je jedan od njih lekar, pomaže mu sa problemom koji ima, potom zove policiju. Tu se dešavanja ubrzavaju, bakuti je loše, mama je sve zabrinutija za sinčića i stižu novi ljudi na plažu. Stvari postaju očigledno čudne i neobjašnjive, vreme na ovoj plaži drugačije protiče, menja ljude i njihove želje. Pošto polako shvataju šta im se dešava, na razne načine se nose sa tim, od teorija zašto, do pokušaja odlaska. U principu, videćemo ubrzane živote i kao i u stvarnosti, neke koji su ih iskoristili, neke koji su ih protraćili.

Dakle, filmadžija u stripu i to je na momente jasno, jer autori toliko teže vizuelnom, nimalo se ne oslanjajući na nagoveštaj, sve što su hteli da nam kažu jasno su i prikazali crtežom. Priča je interesantna sa aspekta nemanja vremena i kako se nositi sa tim, te uzaludnosti življenja u modernom svetu, pošto sve što nam treba već imamo i stvari poput novca su samo okovi odnosno produkt tog modernog sveta. Ali puna je rupa, prosto petogodišnjakinja ni u kom slučaju ne ume da izgovori neke od stvari koje jeste izgovorila, jer iako u telu odrasle žene ona i dalje ima samo pet godina. U redu, recimo da postoji nagonsko i životinjsko znanje o takvim starima, ali autori bi morali da znaju da je opstanak nagon iznad svih, dok su se ljudi na plaži su se samo pomirili sa neizbežnim. I pored ovih mana, crtež je specifičan, sasvim dostojan jednog andergraund crtača i treba ga videti, kao i priču koja ima svojih dobrih trenutaka. Očigledno je da nisam previše zadovoljan izvedbom, no ideja je vredna pažnje i jako interesantna, a kako jedan od debitant u ovom mediju, valja mu ipak dati šansu da se dokaže, ko zna možda smo upravo videli rađanje velikana, budućnost nam još nije znana, i zato…. Uronite u Kule od peska gde peščani sat ubrzano curi.

[Objavljeno: Autostoperski vodič kroz fantastiku, 16/06/2016]
Objavljeno: 22.08.2017.
Majke i očevi...      Press: Veseli četvrtak
 
  ... specijalno izdanje Dilan doga!

Danas, 21.8. od 20h Galerija Polet (Cetinjska 15) obeležiće 30 godina od prvog izdanja stripa Dylan Dog u Srbiji. Očekuje vas tribina posvećena Dilanu Dogu, na kojoj će govoriti Nikola Dragomirović, Pavle Zelić, Marko Šelić i Dušan Mladenović, gde će, između ostalog, biti predstavljeno specijalno izdanje “Dilan Dog: Majke i očevi”, koju je objavila izdavačka kuća “Veseli četvrtak” povodom 30. rođendana Dilana Doga. U nastavku večeri pogledaćemo projekciju filma "Cemetery Man" (I"Dellamorte Dellamore"), horor komediju iz 1994. godine.

Ambiciozni triptih MAJKE I OČEVI, objavljen povodom obeležavanja tridesetogodišnjice premijere serijala „Dilan Dog” u Srbiji, simbioza je epizoda koje čine koherentnu celinu, dok istovremeno ponosno predstavljaju svaku od tri Dilanove decenije (pritom, to su neke od najbolje nacrtanih priča viđenih u ovom strip-serijalu).
Sadržaj čine: 
1. PRIČA O DILANU DOGU (Sklavi & Stano)
2. MATER MORBI (Rekioni & Karnevale)
3. MATER DOLOROSA (Rekioni & Kavenago)
i 120 stranica dodataka, predgovora, pogovora, ispovesti autora, isečaka iz scenarija, ilustracija, odbačenih skica, različitih verzija pojedinih tabli, itd.

Link: www.facebook.com/events/...
Promo - video:
www.youtube.com/watch?v=BrWB22JqV_I

Objavljeno: 21.08.2017.
Komikaze 45...      Press: Komikaze
  ... KOMIKAZE WEBZINE # 45!

link: komikaze.hr/issue/45/

novo izdanje donosi 65 stranica friških & finih stripova od 12 autora/ica iz 9 zemalja (hrvatska, bosna i hercegovina, danska, rusija, španjolska, makedonija, srbija, češka i švicarska) od kojih je čak šestoro po prvi puta objavljeno u komikaze mreži!

/ new issue brings 65 pages of fresh & tasty comics made by 12 authors from 9 countries (croatia, bosnia and herzegovina, denmark, russia, spain, macedonia, serbia, czech republic and switzerland) with 6 new authors published for the first time at the komikaze network!

autori/ authors: tor brandt, adrian a. astorgano, sofia serebriakova, štěpánka jislová, kirco arsovski, jedno jedlo, konig lu. q., ena jurov, stipan tadić, ivana armanini, saša perić & slavko mali.

komikaze program 2017 je podržan od grada zagreba i ministarstva kulture rh/ komikaze programme 2017 is supported by the municipality of zagreb and the ministry of culture of the republic of croatia.

Objavljeno: 20.08.2017.
Strip: Noćni sud (40)      Autor: Franja Straka
Objavljeno: 20.08.2017.
Strip: Cane (294)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 19.08.2017.
Nevolje na maglovitim ostrvima...      Autor: Ilija Bakić
  ...i tajne Kamelota ili nevešti,
  nedorasli dečak Valijant i Aleta golubica-
  -debeljuca – „Princ Valijant,
  deveti tom  1953-1954“;
  
izdavač Čarobna knjiga, 2016.

„Princ Valijant“, gigantski ep, remek-delo 9. umetnosti i životno delo Harolda Fostera (1892-1982), ne prestaje da zapanjuje i oduševljava ljubitelje stripa ali i svekolike umetnosti. Za to je dovoljno pogledati deveti tom iz „sabranih dela“ Princa Valijanta koja, u visokokvalitetno kolorno odštampanim knjigama u svetu objavljuje „King Fičers Sindikat“ a kod nas „Čarobna knjiga“; ova knjiga reprintuje avanture štampane 1953. i 1954. godine, na 103 table uz koje su dodati prateći eseji. I posle više od 15 godina od započinjanja strip serijala (1937), koji je štampan svake nedelje u dnevnim novinama, u formatu kolorisane table, Foster je nastavljao da poletno plete sagu smeštenu u rani srednji vek, u doba Kralja Artura i vitezova okruglog stola nacrtavši, na dan 26.12.1954. godine čak 933. tablu! A kad se zna da table čine vrhunski municiozni, realistični crteži jednako superiorni u prikazivanju lica i mimika kao i pejzaža, arhitekture gradova i sela, odeždi, oružja i oruđa, uz njihovu nespornu istorijsku verodostojnost, jasno je da čitaoci pred sobom imaju delo iza koga stoji vrhunska, višedecenijska posvećenost, koncentracija i požrtvovanost. Otuda, svako prelistavanje ovih knjiga budi duboko poštovanje prema umetniku, njegovom talentu i celokupnoj ličnosti.

Valijantov životopis sadržan u ovom tomu čini nekoliko epizoda iz karijere najsposobnijeg i najdomišljatijeg viteza Kralja Artura kome on poverava najteže zadatke, s punim poverenjem ali i zabnjom da će, „zahvaljujući“ Valovoj neukrotivoj ćudi, rezultati njegovih dela prevazići početne kraljeve planove. I, zaista, Val pokazuje veliku inicijativu (koja može da liči i na samovolju) u rešavanju problematičnih situacija što ga neretko dovodi u nezgodne situacije, od pada u ropstvo i spasavanja žive glave do obaveze da svoje ideje objasni i opravda vladaru. No, zahvaljujući uspešnim lokalnim misijama koje donose mir Britaniji ali i međunarodnim diplomatskim poduhvatima (u ovom tomu u Irsku) Valijant uspeva, sam ili u društvu sa nestašnim vitezom Gavejnom, da očuva svoj ugled i slavu i naklonost kralja. S druge strane, Val ne propušta priliku da, kao pravi, časni vitez, pomogne nemoćnima i siromašnima. Samilost je najpre „rezervisana“ za obične, male, uboge (dakle, ne preterano opasne) ljude jer prema neprijateljima Val nema mnogo obzira pa se sa njima bije mačem i vojnim veštinama ali i prevarama, spletkama, uhođenjem... Dakle, koliko god protivnik bio cenjen i uvažavan milost prema njemu je retka jer valja, korišćenjem svih sredstava, opstati u surovom svetu u kome je lako izgubiti glavu. Zbog toga Valijant nema problema da se sprijatelji sa prgavim Ircem, s kojim se prethodnom žestoko potukao, jer to odgovara njegovim interesima i ispunjenju zadatka da zaključi mir sa Irskom i tako obezbedi da Britanija ima sigurno zaleđe dok ratuje sa Saksoncima; u ovom će poduhvatu Val sresti i Britanca, zarobljenika-propovednika Patrika (budućeg sveca) koji će Irce prevesti u hrišćanstvo.

Ipak, da nije sve u ratovima glatko potvrdiće epizoda u kojoj Valijant pada u ropstvo Saksonaca i posle mučenja nimalo viteški odaje tajne Kamelota! Naravno, on neće reći baš sve računajući na dosetljivost Kralja Artura i svoje sabraće vitezova; ova njegova pretpostavka će se obistiniti pa će osvajači biti pobeđeni a Val oslobođen i od kralja predstavljen kao junak najzaslužniji za pobedu.

Posle ratnih avantura Val hrli u zagrljaj svojoj dragoj supruzi Aleti, prvorođenom sinu Arnu odnosno bebama blizancima. Tada se ratnik preobražava u nežnog supruga i brižnog oca koji sve češće sanja o dugom boravku u okrilju porodice po čemu se razlikuje od svog ispisnika Gavejna koji i dalje žudi za novim „ljubavnim osvajanjima“. Uprkos ovakvoj Valovoj ozbiljnosti njegova supruga doživljava ga kao „neveštog dečaka s tim naduvenim idealom dužnosti i časti. Zaista, igračke tom dečaku jesu štit i mač, a omiljena igra - pustolovina!“ Ona se, naravno, nada da će uspeti da preobrazi svog dragog u muža kakav njoj odgovara što, najpre, znači onoga koji je češće kod kuće i sluša njene zapovesti; dok to ne ostvari i Aleta će, kao i sve žene, zbog muškaraca morati da radi „šašave stvari“. Ali, i Aleta ima svoje brige - na njenim Maglovitim ostrvima u Egejskom moru situacija nije najbolja. Suprug njene sestre Jelene namerio je da od miroljubivog, trgovačkog ostvra stvori vojnu silu koja će pretiti i otimati bogatstva susedima. Aleta se vraća kući i, krijući se iza bezazlenog osmeha i uvojaka plave kose, razotkriva zavere i sasvim sama nadmudruje ljute ratnike. Naoko krhka žena uspeva da, koketiranjem i laskanjem ali i odlučnim, domišljatim potezima, povrati vlast i uvede red. Ono što njen muž uspeva mačem ili prevarama ona uspeva mnogo suptilnijim sredstvima dokazujući da moć nije samo u snazi. Tako se Aleta ponovo otkriva kao jaka ličnost sposobna da ostvari ono što naumi zbog čega je ravnopravni partner svom suprugu. Ona, naravno, obzirno krije svoje sposobnosti puštajući da Val veruje u svoju nadmoć. Ali, i njena trpeljivost ima granice pa, kad je Val nazove „golubicom-debeljucom“ suočava se sa furioznim odgovorom i odmazdom od koje će mu se zavrteti u glavi a i mali Arn će se zapitati ko je njegova majka, da nije veštica. Ovo humorno izmeštanje perspektive iz sveta odraslih u svet malog Arna dobrodošao je odušak priče kome Forster povremeno pribegava; te šarmantne epizode su i lagani uvod u nastupanje druge generacije, Valijantove dece, u strip serijal što će se vremenom, kako deca rastu (ovo je jedan od retkih strip serijala u kojima junaci stare), dešavati sve češće i sve duže.

Rečju, i deveti tom „Princa Valiajanta“ donosi znatiželjnim čitaocima mnogo zabave i zadovoljstva jer je nesporno reč o sagi koja je „prerasla“ vreme u kome je stvorena i postala jedno od dela koja će trajno biti upamćeno kako u strip umetnosti tako i opštoj kulturi.

(„Dnevnik“, 2017)
Objavljeno: 18.08.2017.
Novobeogradsko, a i novosadsko, ...      Press: Paralel
  ...druženje uz stripove!

Trodnevna berza stripa, praćena prodajnom izložbom, te besplatnim programima strip radionice i crtanja za publiku, odvijaće se u Merkatoru, na Novom Beogradu, od petka, 25. do nedelje, 27. avgusta.

Najveći domaći izdavači među kojima i: Veseli četvrtak, Darkwood, System comics, kao i neki specifičniji poput Makonda i Čudne knižare, doneće svoja najaktuelnija izdanja. Knjižara Alan Ford će pored stripova doneti i velike uramljene i lakirane strip table Zagora i Marti Misterije, s nedavno održanog 1. Beogradskog festivala stripa - TRAS, koje će biti dostupne u okviru prodajne izložbe.

Besplatna strip radionica, koju vodi Vladimir Vesović, iz Škole stripa Đorđe Lobačev, odvijaće se u subotu, 26. avgusta, od 12 do 16 časova. Učešće na radionici je potpuno besplatno, a pribor je obezbeđen i nije potrebno prethodno prijavljivanje.

Istog dana, od 16 do 20 časova, ilustratori Siniša Banović i Borivoje Grbić, crtaće omiljene strip junake, uz prisustvo publike i poklanjati radove.

Dani stripa u Merkatoru, na Novom Beogradu, počinju u petak, 25.8, u podne i traju do nedelje, 27.8, do 21 sat.

Nakon Beograda, Dani stripa će se održati i u Merkatoru u Novom Sadu, u subotu i nedelju, 2. i 3. septembra.

Objavljeno: 17.08.2017.
Strip: Borovnica (46)      Autor: Darko Macan

Najnoviju pasicu Borovnice možete sutra potražiti na Facebooku!!!
Objavljeno: 17.08.2017.
Samo strip...      Press: zmcomics
Objavljeno: 17.08.2017.
Razgovori o stripu... (31)      Autor: Predrag Đurić
Radič Mijatović je rođen 4. jula 1949. godine u Mramorku, u Banatu.
Sa deset godina preselio se u Sremske Karlovce, a nakon toga u Novi Sad, gde se školuje za montera centralnog grejanja.
Nakon završene srednje škole, narednih 17 godina je radio u struci, paralelno se baveći stripom i portret-karikaturama, sve dok se 1979. godine nije zaposlio u novosadskoj izdavačkoj kući Dnevnik kao profesionalni strip-crtač.
Prve portret-karikature objavio je u Džuboksu, a potom redovno objavljuje u Mini-džuboksu, Politikinom zabavniku, Tempu i mnogim drugim revijama.
Prve stripove objavljuje 1970. godine u listu Zeka. Slede stripovi Mylysaw i Gvozden i Nebojša, koje objavljuje u izdanjima gornjomilanovačkih Dečjih novina i u Politikinom zabavniku.
Za Forum-Marketprint radi strip serijal Mika Muštikla sa scenaristom Dušanom Vukojevim. Sa istim scenaristom tokom 1980-ih u Nevenu objavljuje preko 200 tabli stripa Lijanko. Za Dnevnik radi na licencnim stripovima Kosmo i Veliki Blek kao i na strip serijalu Lun kralj ponoći.
Krajem 1980-ih za nemačke izdavače radi stripove Mačak Feliks (desetak tabli prema scenariju Dušana Dimitrova) i Klaus i Klaus. Sem stripom, veoma uspešno se bavi i karikaturom i ilustracijom.
  Intervju: Radič Mijatović

Ko je Radič Mijatović?
Čovek, otac Mikin, deda Galine i Kaće.

Rođeni ste u Banatu, u Mramorku?
Da, tamo sam živeo do desete godine. Nakon toga smo prešli u Sremske Karlovce, gde smo živeli tri godine. Iz Mramorka pamtim gomilu detalja. Kao klinac sam bio strašno bolestan. Do desete-jedanaeste godine mene su tankovali injekcijama! Dva puta sam jedva preživeo, a jednom sam imao i kliničku smrt. Izvukao me je doktor Fisler, Nemac, koji je bio u prutenim kolicima, jer je bio nepokretan. Docnije je morao da zbriše iz zemlje. Bio sam slab fizički. Tad nije bilo šetalica, već na dve drvene šine ploča sa rupom – ubaciš dete unutra i ono šparta! Sećam se da sam ja to izgurao na sred ulice, banatske, prašnjave, pa kola nisu mogla da prolaze, jer se žgepče zaglavilo!

Kad ste prvi put došli u kontakt sa stripom?
Sa prvim brojem Kekeca, u januaru 1958. godine. Otac ga je kupio, a zatim redovno i naredne brojeve. Izlazio je četvrtkom. Tad nije bilo sistema pretplate, već su u trafici ostavljali primerak za nas. Mislim da je Kekec bio jedan od najkompletnijih izdanja, uz Politikin zabavnik, sa sjajnom koncepcijom.
U Mramorku sam upoznao nekog ko je znao da crta – Dragoslava Kanjevca. On je posle radio za Jež. Radio je u svesci sitne crteže sa toliko detalja da, kad si ih gledao, raspadao si se.
U Karlovcima sam imao sreću sa sjajnom nastavnicom likovnog, Marijanom, koja je bila Ruskinja. Em je volela svoj posao, em je bila umetnik u duši. Odmah u četvrtom razredu otišao sam u likovnu sekciju. Nastavnica je videla kako radim i osetila – jednostavno sam sreo biće koje ti pomaže, koje te razume i voli to što ti radiš. Bile su neke slikovnice Kauboj Tobi, predivno crtane – klinac karikaturalno na konjiću, sa velikim belim šeširom. Tu sam, u stvari, uleteo svesno u crtanje humorističkog stripa. Dobili smo domaći iz likovnog da nacrtamo portret. Otac je tad putovao iz Karlovaca u Novi Sad – odlazio je u 5.15, a vraćao u 4.15 „ćirom“ – radničkim vozom. Imao je običaj da kupuje novine. U Politici sam našao fantastičan crtež – profil čoveka sa naočarima (uveličan – verovatno sa poštanske marke). Kasnije sam shvatio da je to bio feljton. Precrtao sam taj portret na formatu bloka 5 i istuširao. Kad je došao ćale, pokazao sam mu portret, sav sretan. Kako sam pokazao, tako je pukla šamarčina partijskog sekretara! Pocepao je portret i počeo da viče. Bio je to kralj Aleksandar, ni manje ni više! Pričao sam to jednoj novinarki, koja je pravila sa mnom intervju zbog Kosma. Pitala me je kako sam počeo i ja sam joj ispričao ovu priču. „Jao, pa neće biti zgodno da to napišem“, rekla je. „Pa šta me onda pitaš, ako neće biti zgodno!“. Tad sam shvatio da znam – po prvi put sam nacrtao nešto tako veliko i teško, a sa takvim uživanjem i tako dobro!
Bane mi je javio za Dnevnikov konkurs za rad na stripu Kosmo i onda sam ja na juriš prijavio. Puno mi je pomagao jer je to bilo u Marvelovom stilu. Od početka rada, Kastiljo i Brekija su mi bili favoriti. Pukneš liniju, a ta linija je toliko drugačija! Svaka linija ima svoju draž – i čista i šrafura, ali Brekija je bio nešto drugo. Snaga poteza! Prvi put kad sam se sreo sa njegovim Rojom Renkom video sam razbijanje i sa perspektivom i sa likovima, facama da se smrzneš! Zbog svega toga moj pristup stripu je bio deseti. Rekao sam Banetu da sam toliko ušao u humoristički strip, da bi rad na Kosmou bio čupav! U to vreme sam još radio na grejanju, čisto fizikalisanje, a onda je trebalo da se vraćam kući i da izvlačim plastičnu liniju! Ali, Bane mi je pomogao i odneo sam probne table Sretenu Draškoviću i Miši Vujoviću. No, oni su ipak insistirali na konkursu. Pojavilo se dosta crtača. Znao sam ko sam ja, bez škole, fizikalac. Drugi kandidati koji su se pojavili – jedni su ulazili kao narodni heroji, drugi kao oslobodioci – ljudi likovno obrazovani, koji znaju šta hoće. Sedeli smo tako četiri sata i crtali. Kad su ocenjivači počeli da šetaju i posmatraju, onda ti je odmah bilo jasno da to što radiš je dobro. Kad sam i ja bio pri kraju, ustao sam i prošetao. Vidim ženske sa Akademije, crtaju Bleka sa cvetićima! Onda sam znao da, u odnosu na sve to, moje valja! Ubrzo sam dobio obaveštenje da sam primljen. Mada sam već nekoliko godina pre toga počeo da razmišljam da napustim grejanje i da živim od stripa (objavljivao sam karikature, Gvozdena i Nebojšu, a krenuo sam i sa Mikom Muštiklom). Zarađivao sam na stripu dovoljno da mogu da izdržavam porodicu. Ali, onaj idiotski osećaj – nemam predstavu šta znači preći u slobodnjake. Kad sve  sabereš, zaradio bih više, ali kakva je to sigurnost? I onda je iskrslo ovo sa Dnevnikom. Javim firmi, izljubim se sa svima i napustim posao montera.

Čega se sećate iz vremena kada ste se doselili u Novi Sad?
Atmosfere! Bila je štrafta od Palme do Radničkog. Mogao si da izađeš uveče bez dinara. Sretneš društvo i nekome padne ideja da pogledamo novi film. U prolazu do Radničkog prošetaš i normalno se obratiš svima i pitaš da li imaju. Isto kao što ćeš ti sutra najnormalnije dati drugom koji ti se obrati. Bilo je najnormalnije da, kad odlaziš na odmor, daš ključeve komšiji da ti zaliva cveće, proveri poštu… Ima toga i danas, ali mnogo manje.
Ja sam živeo na Detelinari, s kratkom pauzom nakon ženidbe, kada sam kao podstanar živeo na Salajci.

Normalno, hteo sam ja da idem u školu za primenjenu umetnost. Bilo je to vreme rokenrola… Ali, otac me je, onako oštroumno, upisao u Hemijsko-tehnološku školu. U Hemijskoj školi uživao sam u radu u laboratoriji – vežbe. Međutim, kako se sem prakse ocenjivao i dnevnik koji je morao da se vodi, iz prakse sam dobijao petice, a iz dnevnika dvojke – jednostavno me je mrzelo da pišem. Na časovima sam uglavnom crtao karikature profesora. I sve je išlo dobro dok nisam uradio karikaturu profesora istorije. Bio je to elegantan tip, glavni švaler u školi. Uvek u odelu i sa maramicom u džepu. Jednom sam primetio da umesto maramice ima novine. Nisam znao šta je razlog tome. Na čas je uvek dolazio sa školskim dnevnikom i Politikom. Bila mi je to dobra ideja – Politika u džepu umesto maramice! Trudio sam se da ispišem naslov novina i zanet u to samo sam čuo: „Mijatoviću, jesi li završio?“. Ćapio je svesku ljutito. Pocrveneo. Na početku sledećeg časa došla je spremačica i prenela mi da moram da se javim direktoru. Kad sam došao do direktora, nastavnik istorije je već bio tamo. Počeli su da me prozivaju zbog loših ocena. Nazvao sam ćaleta, okuražio se i rekao mu da me ispiše iz Hemijske i upiše u Školu primenjenih umetnosti. Međutim, nije bilo šanse – ćale me je upisao na zanat.
Možeš zamisliti kad dođeš da radiš grejanje u nekoj zgradi – kad su krenule tapete – zid gletovan kao prekriven belim papirom. A ti uzmeš i crtaš! A onda majstori počnu da naručuju. Hajde, ovaj je lovac, pa crtaj njega i ove dve tapetarke golišave! Jednostavno, povuče te belina! Uzmem i preko celog zida odvalim Merlin Monro! Ali, odradim plavom šumskom kredom. Kad nacrtaš – samo razmažeš prstom i dobiješ predivno senčenje. Jednom me zove pretpostavljeni i vidim da je nešto nadrndan. Kaže mi da sednem i da mi papir i olovku. Kaže: „Crtaj!“. Priznao sam da sam ja crtao po zidovima... Onda mi objasne da je šumska kreda masna. Oni nanesu lepak i zalepe tapetu,  a ona samo otpadne! „Sledeći put kad ti dođe da crtaš, dođi ovde, sedi, uzmi papir i crtaj! Znaš koliko tapeta nisu uspeli da zalepe!“, reče mi.

Kada ste poželeli da se profesionalno bavite stripom?
Ja sam to želeo od prvog broja Kekeca. Koliko sam želeo da se igram sa vršnjacima, toliko sam želeo i da se bavim crtanjem. Negde sa 15 godina sam shvatio da je to ono što me interesuje i čime želim da se bavim. Da sam imao priliku da idem u Školu primenjenih umetnosti, naučio bih još mnogo toga.
Kada sam imao 15-16 godina, Branko Plavšić je objavio pismo u Zenitu, ja sam to video i počeli smo da se dopisujemo. Već posle prvog pisma sam otišao u Bač kod njega. Znali smo da nedeljno razmenimo po dva-tri pisma i da crtamo jedan drugom. Onda je on prešao u Dečje novine. Branka sam od prvog momenta doživeo nesputano – ako imaš sreće, doživiš jednom u životu tako nešto. Izdržavao je celu porodicu sa svojim jednim okom i rukama. Njegova porodica je imala tu veliku ljubav jednih za druge i to su razmenjivali sa ostalima. Kod njih sam se uvek osećao božanstveno. Posle se nađem s Brankom u Dnevniku – on se zaposlio kao strip crtač. Ja sam nudio Gvozdena i Nebojšu – bilo mi je logično da ponudim to novosadskom izdavaču, a u to vreme sam već radio portret karikature u Politikinom zabavniku. Otišao sam u Dnevnik (Forum tad još nije objavljivao domaći strip), međutim naišao sam tako na odnos koji je bio gluplji od najglupljeg – em su plaćali za strip manje od Foruma, Dečjih novina i Politikinog zabavnika, barem za trećinu, em si tu cenu dobijao ako im prepustiš autorska prava. A ako im ne prodaš autorska prava, već samo jedno objavljivanje epizode – onda dobijaš polovinu od tog iznosa. Pričao sam tada sa Sretenom Draškovićem o tome, ali nije imalo svrhe, takva je bila politika kuće. Veliki Blek i Zagor bili su sinonim Dnevnika. Međutim, ja Dnevnikova izdanja nisam uopšte kupovao. Viđao sam Priče sa Divljeg zapada i Kena Parkera, ali sam samo prolazio pored njih, jer su imali Dnevnikov format. Počeo sam da čitam jednu epizodu Velikog Bleka – nije mi se ni crtež sviđao, ali scenario je bio ubistven, van pameti! Tek kad sam prešao u Dnevnik navukao sam se na Kena Parkera i počeo da ga gutam i sakupljam sve redom! Meni je i Marvel ispočetka smetao. Nije bilo duše u tim superherojima. Dejvi Kroket, Princ Valijant, Til Ojlenšpigel, Džoni Hazard i ostali stripovi koji su izlazili u Kekecu – nisi znao šta je bolje, scenario, crtež, strip u celini… I onda natrčiš, pukne te Blek jednim dijalogom i ti se izgubiš!

Koji je prvi strip koji ste ponudili nekome na objavljivanje?
Gvozden i Nebojša. To je bilo prvo. Odneo sam ga u Stripoteku Tozi Tomiću. Ali, oni em ništa domaće nisu objavljivali, em nisu objavljivali partizanštinu. Zapravo, odneo sam strip Tomislavu Ketigu, a on me je uputio Tozi. Toza je nekad radio karikaturu i sviđala mi se njegova linija (objavljivao je u Indeksu).

Realistički strip Vas nije naročito privlačio?
Privlačio me je. Jedna od prvih mojih ideja je bila partizanština, ali ono od čega su svi bežali. Moj deda po majci je bio komita u prvom ratu (nosilac ordena narodnog heroja) i kad je počeo Drugi svetski rat, logično mu je bilo da se priključi Draži. Moja ideja je bila da napravim strip o čoveku koji napušta četnike, shvativši svoje zablude. Predložio sam tu ideju Srećku Jovanoviću. Objasnio mi je da to ne može da se objavi. Nakon toga sam Gvozdena i Nebojšu ponudio Politikinom zabavniku. Već u radu na drugoj epizodi i meni i Dudi je postalo malo nezanimljivo da stalno se junaci gombaju sa Nemcima i hteli smo da ubacimo četnike –  ali, nije bilo šanse!

Pre saradnje sa Dudom, radili ste Mylysawa
Da, on je rađen pod uticajem Krnjetinovog O' Stoje, sjajnog stripa! Hteo sam da kroz Mylysawa dam neki svoj lični pristup. Gara, drugar iz gimnazije mog brata, napisao je dijaloge za drugu epizodu. Već tad sam shvatio da je Mylysaw naš Talični Tom i da nije to ono najbolje što mogu da ponudim. Pre toga sam za Dečje novine uradio 2-3 table stripa Zeka. U to vreme za Dečje novine sem Branka radilo je nekoliko izvanrednih mladih crtača, uključujući tu i Stevicu Živanova, Adama Čurdinjakovića…

Kako ste se upoznali sa Dudom Vukojevim?
Nakon što sam objavio Mylysawa i uradio lik Nebojše, prema liku bratovog sina (lik moje ćerke mi je poslužio za bolničarku), uradio sam samostalno jednu epizodu Nebojše. Pošto ne znam i mrzi me da pišem, bio mi je potreban scenarista. Duda je stanovao nedaleko od mene. Imali smo zajedničkog prijatelja, koji mi je rekao da Duda radi Šrafka za Politikin zabavnik i upoznao me je s njim. Dugo smo radili zajedno, sve dok nije došlo do nesporazuma kod rada na jednoj epizodi Mike Muštikle, pa sam jednu epizodu uradio sam, a narednu epizodu sa Duletom Dimitrovim.

Sa Dudom se uradili samo jednu epizodu stripa Krapina za koju ste osvojili i nagradu?
Uradili smo i drugu epizodu Krapina. Počeli smo da izučavamo literaturu, posebno o krapinskom čoveku (kult cveta i deteta i ratnika i majke…). Što smo više istraživali, dobijali smo sve veće polje za razmišljanje.

Kako je došlo do saradnje sa Nevenom?
To je bilo još u vreme kada je Mika Antić bio glavni urednik. Duda i ja smo odneli jedan kaiš stripa Klinci i to je, ako se ne varam, objavljeno u pilot-broju, ali uopšte ne mogu da se setim zašto nismo nastavili. Kasnije, kada je Slobodan Stanišić postao glavni urednik, krenulo se sa Lijankom. Stanišić se i sam bavio stripom i tražio je da radimo neki strip za decu. Ideja je bila da to bude parodija na Tarzana. Bili smo ograničeni da ne možemo da idemo sa jačim fazonima, već da se zadržimo na odnosu Paja, Pata i sestrići! U to vreme, Marketprint je dobio prava na Tarzana, koga su Ortiz i ostali ubogaljili. Urednici su razgovarali među sobom da nije dobro to što Lijanko liči na Tarzana, pa je Sreten Drašković spomenuo da nije zgodno da se sa tom praksom nastavi. Iako sam bio protiv, bilo mi je sasvim logično, posebno što smo i Duda i ja sarađivali sa Marketprintom, pa smo obukli Lijanka!

U to vreme Lijanko je predstavljao zaštitni znak Nevena
Jeste… Već posle desetak objavljenih tabli, počeli su da me vuku po školama. Sloba Stanišić je čitao svoje pesme, Steva Beljanski je pregovarao o prodaji Nevena školama, a ja sam uživao s decom, crtajući im Lijanka! Šteta što urednici Dnevnika nisu znali da iskoriste popularnost Lijanka da se izdaje u formi albuma ili albuma sa sličicama, koji su u to vreme bili popularni.

Otkuda ideja za Miku Muštiklu?
Ideja je bila da se uradi jedan duhoviti šarmer. Ja sam prvo uradio likove na jednom parčetu papira – Miku sa šeširićem, muštiklom, zatim Barona i još jedan ženski lik. Nazovem Dudu i pokažem mu to i iznesem ideju. Njemu se svidelo. Ostalo je samo da vidimo kome bi to ponudili. Ja sam predložio Stripoteku, iako ona tad nije objavljivala domaći strip. Otišao sam do redakcije Stripoteke samo sa tim komadom papira. To je bio moj drugi ili treći odlazak. U prethodnom razgovoru sa Tozom Tomićem rečeno mi je da domaći strip ne objavljuju, ali da kad god imam nešto, da navratim. Tom prilikom Toza mi je rekao samo:
„Dogovoreno“!
„Šta: dogovoreno?“, pitam.
„Pa, crtajte!“, kaže Toza!
Iz Marketprinta sam otišao pravo do Izvršnog veća Vojvodine, gde je Duda tada radio i saopštio sam mu lepe vesti. Počeli smo da radimo. To je trebao da bude prvi domaći strip objavljen u Stripoteci.
Baneta sam upoznao pre toga. Radio je Poručnika Taru za Zlatni kliker. Međutim, ja sam bio prespor, a kako sam bio i podstanar, trebalo je naći gazdu koji će mi dozvoliti da crtam, pa su Bane i Toza Obradović objavili Taru u Stripoteci pre nas. Ipak, to je predstavljalo vrlo značajan iskorak u uređivačkoj politici Stripoteke.
Situacija za strip je tad bila tako dobra da sam od karikatura za Politikin zabavnik i Tempo imao zarađenu platu. A radio sam još i za Dečje novine!

Onda dolazi profesionalno angažovanje za Dnevnik
Mitonov Kosmo, koji je objavljivan u Strip zabavniku postao je veoma popularan i to zahvaljujući isključivo Banetu, koji nije prevodio strip, nego je bukvalno pisao dijaloge, pošto su scenarija bila šuplja. I ti sad, kad pročitaš neku epizodu Kosma vidiš da je to Banetov rukopis! Dnevnik je postigao dogovor sa francuskim izdavačem da Kosmo počne da se radi i u Novom Sadu. U to vreme, sam u Dnevnik svraćao samo da vidim Branka, Baneta i Duleta Dimitrova, a nije mi padalo napamet da ponovo razgovaram o saradnji. Radio sam tad za Forum, Dečje novine, portret karikature za Politikin zabavnik, a jedno vreme i za Tempo, koji su imali sa autorima normalan ljudski odnos. Duda Vukojev i ja znali smo da odemo u Forum i odnesemo epizodu, gde bi nam Toza Tomić ili kasnije Slavko Draginčić rekli kako je cena povećana toliko i toliko. A u Dnevniku bih morao da molim za 40% tog iznosa!
Bane i ja smo razradili sinopsise za narednih 12 epizoda Kosmoa. Bukvalno smo izmenili sve ono što je moguće, ali tako da ne oduzmemo ništa. Razbacali smo šljam, višak i nebuloze, a ubacili ono naše. Bane je već formirao Kosmoa na svoj način, ostalo je samo da ubacimo moje. Sve to kako je išlo, bio je samo uvod da izbacimo one debilne biljke, da mali bude pubertetlija, kako bi mogao i da se zeza. Bukvalno u dan ili dva smo nas dvojica to ispričali, a Bane je to zapisivao. Damo onda to Sretenu Draškoviću i krene rad. I negde, kad sam bio na 13-14. stani, dolazi Miša Vujović, jedan od urednika u Redakciji. Rekao je: „Ako treba, proširi epizodu za stranicu-dve i „Kosmo“ više ne ide!“. Jednostavno, oni su potpisali ugovor za Kosmoa isto kao i za Bleka – da imaš prava da ga objaviš kod nas i nigde više. To im se nije isplatilo. Tako smo na 16. strani Bane, Branko, Marinko i ja zajedno sa junacima serijala simbolično ispratili Kosmoa i ostale u istoriju.
Posle je išao i Lun, koji mi je strašno išao na živce. Jedva sam čekao da prestanem da radim Luna. U to vreme sam radio Lijanka i ilustracije za Neven i Mali neven, što mi je mnogo više ležalo. U svemu tome Dnevnik zaštiti Lijanka u Agenciji za autorska prava. Zove me direktor Stepanov (čovek iz Komiteta) i čestita mi što su zaštitili Lijanka! Pitam ga šta to znači u našim odnosima. „To znači da su materijalna prava Dnevnikova, a moralna prava vaša. Vi nemate ništa novčano, sve je Dnevnikovo!“. Pet godina je vlasništvo autorskim prava njihovo, a zatim moje. Rekao sam im da čim prođe tih pet godina, da me puste da štitim sam sebe.
Onda su mi uvalili Bleka. Zvao me je Sreten i rekao da, pošto više ne crtam Lijanka, treba da počnem da crtam Bleka. Pitao sam ih zašto to rade, kad znaju da kad sam počeo da radim Kosmoa, taj strip je bio sahranjen, pa da je verovatno da će se isto desiti i sa Blekom!. Uradio sam jednu epizodu, Bane mi je pomagao kad god sam počeo da kilavim – on je radio postavku tabli. Taj Blek nije nikad objavljen. Scenarista je bio Miodrag Milanović. Uzmem ja da čitam scenario: Blek jaše, pada kiša. Prva strana − pada kiša, druga strana − kiša, na trećoj strani počinje susnežica – ništa se ne dešava. Na četvrtoj strani pada sneg, na petoj Blek sretne nekoga. Pitam Milanovića da mi objasni iz kog razloga je on jahao kroz sva godišnja doba. Kiša je padala, nije kliznuo, nije munja sevnula, ništa. Susnežica je počela – iz kog razloga? „Ma, samo piči, crtaj šta ’oćeš!“, odgovorio mi je. Ubijaš se – šta da uradiš da epizoda bude interesantna. Znam samo da je bilo uživanje kako je rad odmicao. Bane i ja smo sedeli u istoj prostoriji, pa smo utrpali i Eksl Rouza, da su mu sve spalili (bili smo vidoviti!) i on ostaje na zgarištu. Trpao sam sve likove iz okoline, Hermana… jednostavno uživaš! Scenario je bio sranje sam po sebi, a sad treba još ja sebi da otežavam. Na kraju je ispala jedna sasvim korektna epizoda. Međutim, taman kad sam završio epizodu i vratio im scenario da upisuju tekst, sve u Dnevniku je počelo da puca. Ne znam ni da li su skenirali tu epizodu.

Tri epizode Luna uradili ste zajedno sa Slavkom Pejakom i Marinkom Lebovićem?
Da. Slavko je crtao, Marinko je bio zadužen za oružje i automobile, a ja sam tuširao. Sa njima je bilo uživanje raditi, ali to jednostavno nisam bio ja – bilo mi je zamorno da tuširam Luna sa istim izrazom i istim crtama – jedva sam čekao da ga završim.

S kim ste se od autora stripa najviše družili?
Ispočetka sa Brankom Plavšićem, s kasnije sam upoznao Baneta i Tozu Obradovića. U Baču sam još poznavao Milana Vranješevića, koji je bio nenormalno dobar crtač, jači i od Branka i mene, ali je vrlo brzo prekinuo sa stripom. Četvrti u našem društvu u Baču bio je Ivica Lukić, koji je jedini od nas završio Školu za primenjenu umetnost i danas radi kao dizajner. Kad sam napustio Hemijsku školu, nekoliko dana sam bio divlji učenik Škole za primenjenu umetnost. Pitao sam Ivicu da li mogu da dođem i on je rekao da nema problema. Dolazio bih ujutru, od prvog časa, kada počinje nastava i ostajao ceo dan. Treći dan, jedan profesor me upita ko sam ja. Probao sam da mu objasnim i da ga molim, ali mi je rekao da nemam prava da prisustvujem času. Mislio sam da mogu da dolazim i pratim nastavu, da neću nikome da smetam. Posle mi više nije palo napamet da dođem ponovo. U isto vreme, to me je porazilo i razbilo iluzije.

Radili ste i Mačka Feliksa i Klausa i Klausa?
Mačka Feliksa sam radio preko Ervina Rustemagića. Lepo je krenulo. Nemački izdavač je odabrao mog Feliksa, ali i nekog Nemca koji ima deseti stil i Španca, koji ima jedanaesti stil! Svi smo radili svojim stilom i to je bilo neminovno da pukne. Bila je to dobra zamisao, ali bez projekta. Dule Dimitrov je uradio scenarija za nekoliko tabli u krokiju, koje sam slao na odobravanje urednicima. Međutim, već kad je objavljen prvi broj, video sam da to neće ići. A kad je objavljen i drugi broj i kada sam video da uopšte nisu odstupili od izdavačke koncepcije, znao sam da je samo pitanje trenutka kada će se izdanje ugasiti.
Za Klausa i Klausa pozvao me je pokojni drugar iz Buja David Simić. Upoznao sam ga u Gračanici, mnogo godina ranije, kada se nas desetak okupilo u Klub mladih crtača stripova. Jedno vreme smo se dopisivali, a onda je David otišao u Nemačku. Pozvao me je posle malih milion godina i pitao me da li i dalje crtam. On je već radio sa Kordejem i Devlićem. Poslao mi je likove i rekao o čemu se radi. Ja sam likove nacrtao i izdavaču se to svidelo. Plaćali su fantastično! David bi mi slao scenarija brzom poštom, a ja bih mu na isti način slao originale. Uradio sam stotinjak kaiševa. Izdavač je hteo da krene sa albumima. Scenario su radili neki Nemci – ja nisam nikad ništa napornije uradio! Taj njihov smisao za humor – ne znam da li sam se dva puta nasmejao! David mi je govorio – nemoj da se zezaš, nacrtaj to što su napisali, kao Kamenko i Kremenko, njima je to fantastično! Trebalo mi je sedam minuta efektivnog rada za jedan kaiš!

Početkom 1990-ih ste prestali da se bavite stripom?
Da, kao i većina autora. Sve nas u Izdavačkoj delatnosti su šutnuli na prinudni odmor. Ubrzo sam prešao u redakciju lista Dnevnik.

Koje stripove ste najradije čitali? Koji autori su Vas najviše inspirisali?
Skoro sve, ali Brekija, Foster i posebno Franken. Sve ono što ne podleže teškoj jednostavnosti.
Koliko danas pratite strip?
Sad sam počeo ponovo, polako se vraćam stripu.

Koliko su druge umetnosti uticale na Vas?
Muzika i film naročito. Moj otac je otvorio bioskop u Mramorku.

Kakav je Novi Sad danas u odnosu na onaj koji ste upoznali pre 50 godina?
Drugačiji. Ono što je izgubio Novi Sad je ono što je bilo logično – da si mogao da šetaš normalno gradom, da niko ne skače pred tebe, pucajući iz pištolja ili heklera. Nemam ja prava da presečem tebi put, ni ti meni. Kad je počelo sve ovo, bio sam siguran i ubeđivao sam sebe da je ta duša Novog Sada toliko jaka da ne možeš ni ti ni bilo ko drugi da joj se odupre. Poštujem ja i sevdalinku i rok i psihodeliju i pank i sve redom. Sve ima svoje mesto, ali turbo folk i svinjski rok…

Šta najviše zamerate savremenom društvu?
Licemerje. Ne postoji opravdanje da ja u bilo čemu zgrnem, a da ostali crknu. Zašto? Jer je meni malo dvadeset kuća i automobila, a za mene rintaju za sitniš. Kad sam bio mlad, išao sam u političku školu i napustio je posle mesec dana. Direktor mi je govorio da nisam normalan i da ću celog života ostati na gradilištu. Posle godinu-dve sretnem u gradu drugara koji je radio u Vodovodu. Sretnemo se u radno vreme, a on u odelu, sa kravatom, tašnom i mantilom. Pitam ga kako to da ne radi, a on odgovara da radi – da je u Izvršnom veću Vojvodine! To je cena koju ćemo da plaćamo uvek! Ne možeš ti protiv sebe. Uvek ćeš biti to što jesi.

Čime se trenutno bavite?
Vraćam se stripu sa velikim uživanjem! U kontaktu sam sa Dudom i učiniću sve što mogu da se zajedno vratimo na strip-scenu u velikom stilu!

Sticajem okolnosti, dvadeset godina nisam pratio strip. Novine ne kupujem uopšte. Posle svih ovih godina i onoga šta se dešavalo, ja treba da padam ničice zbog nekog ili takvog političara. I da se sakrivam iza vođe??? Mani...

(Objavljeno: Zlatno doba vojvođanskog stripa, 2016. - intervju rađen 2011)
Objavljeno: 16.08.2017.
Otvaranje knjižare i STRIPARNICE...      Press: Čarobna knjiga
  ...Čarobne knjige u
  četvrtak, 17. Avgusta!

VELIKI POPUST NA SVA IZDANJA ČAROBNE KNJIGE!

Knjižara i striparnica „Čarobna knjiga“ otvoriće svoja vrata svim ljubiteljima književnosti i poštovaocima stripske umetnosti u četvrtak, 17. avgusta, tačno u podne!

Otvaranje proslavljamo trodnevnim promotivnim popu-stom od 33% na sva izdanja „Čarobne knjige“, koji ne treba propustiti!

Smeštena u centru grada, u tržnom centru tik pored Doma omladine, knjižara je zamišljena kao mesto koje će vam u prijatnoj atmosferi pružiti priliku da po najpovoljnijim cenama nabavite svoja omiljena izdanja knjiga „Čarobne knjige“ i stripove većine izdavača iz zemlje i regiona. Očekujemo vas u Tržnom centru „Eurocentar“, u Dečanskoj 5, lokal 15, od 17. avgusta!

Objavljeno: 15.08.2017.
Plaketa za razvoj i afirmaciju...      Press: Tome Trajkov
  ...makedonskog stripa “LJUPČO FILIPOV“!

OVOGODISNJI LAUREAT JE ALEKSANDAR STEVANOV

Mladi, 33 godišnji Aleksandar Stevanov iz Štipa  ovogodišnji je dobitnik PRIZNANJA ZA RAZVOJ I AFIRMACIJU MAKEDONSKE STRIP SCENE, nazvanom po prerano preminulim bardom Ljupče Filipovim.

Dodelivanje ovog priznaja sastavni je deo aktivnosti koji se održavaju u sklopu Internacionalnog strip salona, koji se sredinom oktobra, održava svale godina u Velesu. Dosadašnji laureati su: doajen Mile Topuz - strip autor, Dime Ivanov Dimano - veteran strip crtanja, Aleksandar Sotirovski - strip autor, Vane Trajkov - promoter stripa, ranija grupacija TAJFA ART - tada mladi autori, kasnije osnivači novih strip subjekata  u  Makedoniji, Tomislav Osmanli - strip scenarista i hronicar, Darko Markovic DAR MAR - legendarni crtac I autor PECKA, Ivanka Apostolova – autor i promoter stripa, KIro Donev - ranije  direktor časopisa MLAD BOREC, redakcija časopisa DETSKA RADOST, Oliver Romevski - strip scenarista i promoter, Striparnica BUNKER Skopje, OSTEN - galerija i časopis, kao i Tome Trajkov – promoter.

U obrazloženju Strip centra Makedonije kaže se da je Aleksandar, iako mlad, dosta doprineo u razvoju i afirmisanju makedonske strip scene preko;
- nagradama na strip konikursima, kako na salonu u Velesu tako i šire. On je proglašen za najboljeg mladog scenaristu na Balkanskoj smotri u leskovcu 2015
- edukator i promoter strip eventa u Makedoniji, pre svih strip radionice u Američkom kutku u svom gradu, u trajanju od 5 dana
- pisanja za medije, uređuje deo za strip u E-časopisu MAKEDONSKA RIZNICA, objavio intervjue u NOVOJ MAKEDONIJI, Balkan youth newsroom, Vojvođanski strip...
- Tvorac je strip fontova BOTIN, KOKAN, GORSKI I TOPUZ čime u veliko olakšava rad makedonskih autora,
- u zadnje vreme Stevanov sa uspehom dizajnira strip časopise i strip knjige, bavi se i hronologijom makedonske strip scene.

Objavljeno: 14.08.2017.
Strip: Montenegrini (399)      Autor: Simon Vučković
Objavljeno: 14.08.2017.
Strip: Noćni sud (39)      Autor: Franja Straka
Objavljeno: 13.08.2017.
Strip: Cane (293)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 12.08.2017.
Loran Katr i Sabahudin Muranović Muran...      Press: Galerija Polet
  ...u nedelju u Poletu!

U nedelju, 13.08. u bašti Galerije "Polet" (Cetinjska 15) od 18 sati biće održano Stripski poverljivo veče sa Laurent Quatreom, direktorom salona stripa u San-Remiju i Sabahudinom Muranovićem Muranom, striparom i svestranim stvaraocem.

Loran Katr, sada već poznato ime u srpskoj i regionalnoj kulturi, lično će nam predstavliti francuska izdanja koja su radili naši umetnici Željko Pahek, Vladimir Krstić Laci, Božidar Milojković, Dragan Lazarević, Lazar Odanović, Zoran Tucić, Zoran Stefanović, Toni Radev, Đorđe Milosavljević, Marko Stojanović, Tamara Krstić... Ekskluzivno će govoriti i o predstojećim izdanjima, zajedno sa domaćim autorima, dok će neumorni Sabahudin Muranović, u okviru svoje svetsko - balkanske turneje, u Poletu predstaviti svoje nove umetničke, aktivističke i pedagoške delatnosti, ali i autorska izdanja u pripremi i tako povezati, ne samo Prijepolje, Beograd i Sarajevo, već i mnogo šire prostore raznih kontinenata.

Događaj se realizuje u saradnji sa Udruženjem stripskih umetnika Srbije i Centrom za umetnost stripa.

Ulaz je besplatan!

Facebook link.

 

Objavljeno: 11.08.2017.
Dva duga povratka kući...      Autor: Ilija Bakić
  ...Grafička novela „Prozor“ Srboljuba
  Nikića i Gorana Trajkovića;
  
izdavač Centar za kulturu, obrazovanje i
  informisanje „Gradac“ Raška, 2017.

Deveta umetnost - strip - razbokorila se, razgranala i procvetala u bezbroj smerova (baš u skladu sa uzrečicom Mao Ce Tungu „neka cveta hiljadu cvetova“) u širokoj lepezi od humorističkih i avanturističkih do serioznih i autorsko-alternativnih sadržaja iscrtanih-islikanih svim znanim tehnikama, od hiperrealističkih do novoprimitivističkih. Velike slobode u strip izrazu zbir su malih pomaka u sindikalno-korporativnom stripu i neograničene (do potpuno nihilistično-haotične) slobode andergraud-alternativnog stripa. Stoga savremenim strip autorima stoje na raspolaganu bezbrojna sredstva i tehnike a jedino ograničenje u stvaralaštvu jesu njihove ideje. No, čini se da je za ogroman broj strip umetnika takva i tolika sloboda pre opterećenje nego izazov i oni radije kreću utabanim stazama nego da krče svoje (da ne bismo zvučali preoštro pomenimo da je isto stanje i u drugim umetnostima, od književnosti do filma). Zbog svega toga valja obratiti pažnju na umetnike koji su i voljni i sposobni da se odmaknu od standardnih formi i sadržaja. Na ovdašnjih strip prostranstvima jedan od takvih stvaralaca je Srboljub Nikić koji se sa tri strip knjige, koje je i napisao i nacrtao („Žig petokrake“, 2013, „Srce nije meso“, 2014. i „Decembarska noć“, 2016), nametnuo kao svež, netipičan glas sa drugačijim vizurama i emotivno-vrednosno-značenjskim paletama. Zbog svega toga novi grafički roman „Prozor“ (na više od 240 strana) svakako pleni pažnju znatiželjnog čitaoca posebno jer je već na prvi pogled - drugačiji od ranijih. Naime, likovni deo romana iscrtava Goran Trajković, slikar, ilustrator, grafički dizajner; njegov manir umereno stilizovanog realizma obogaćen efektnim senčenjem-šrafurom na drugoj je strani likovnog registra od ranijeg oštrog karikaturalnog Nikićevog poteza.

Priča „Prozora“ nije ni jednoslojna ni jednosmerna – kako je poželjno u konfekcijskom stripu – već ju je moguće iščitavati na nekoliko nivoa. Najširi je istorijski sled godina II svetskog rata i poratnog perioda; bliža odrednica jesu prostori zemlje Srbije ali i Evrope. Pojedina se dešavanja otkrivaju u više navrata jer radnja ne teče linearno; ponajpre se otkriva sudbina Vukašina, mladića koga je rat bacao (posle tuče sa nemačkim vojnikom) od jedinice kraljevske vojske do logora na Banjici, preko Poljske, Varšave i Švajcarske do Amerike. Za njim će ostati trudna devojka i ubijeni otac a slediće susreti sa bizarnim kepecom pa fatalnom Rahelom te sa Kurciom Malaparteom i bokserskim šampionom Maksom Šmelingom i, konačno, beg u obećani Novi svet u kome će se, sticajem okolnosti i loših ljudi, blage godine prosperiteta i stvaranja porodice izroditi u kriminal iz koga će Vukašina spasiti akcija tajne službe Jugoslavije. Tako će se Vukašin vratiti kući i sresti sina Čedomira koji već ima 30 godina i sopstvenu porodicu. No, sudbina ima svoje planove i puteve pa će ostavljenog Čedomira ostaviti supruga i pobeći u zagljaj muževljevog polubrata da bi se posle 30 godina, kao starica, vratila kući.

Ratnoj tragediji dat je određeni ljudski lik a kroz pojedinačnu patnju i porodično stradalništvo u generacijskom sledu, nazire se funkcionisanje nekih dubljih mističkih principa, kakav je roditeljski greh i njegovo ispaštanje. Istorijsko i metafizičko su spleteni u nerazmrsivo klupko kome začudnost povećavaju neobični likovi ali i razni snovi (alegorijski, proročki...) koje junaci intenzivno sanjaju. Scenarista Nikić, sledeći iskustva svojih ranijih grafičkih romana, osnovnoj pripovednoj liniji „dodaje“ i priču (odnosno, ovog puta, strip u stripu) koja se može čitati i u kontekstu sudbine junaka ali i kao metafikcijski odušak koji ispod pojavno-trivijalnog dešavanja otkriva dublje nanose mitoloških formi koje prepoznaju i potenciraju fatalne sudbina i plemenite osobine (žrtvovanje i uzajamno junačko poštovanje, bez obzira na pripadanje sukobljenim taborima). Zanimljivi su i razgaljujući gegovi vezani za Paju Patka: dečak čita “Zabavnik” dok je oku gledaoca prezentovana epizoda u kojoj se Paja maskira u - Betmena. Smešno simboličan je i gest Vukašina koji svom sinu, iako ovaj ima 30 godina, na poklon iz Amerike donosi - velikog gumenog Paju; sa tom će se igračkom družiti Čedomirov sin. Na kraju albuma će Čedomirov sin, Petar, od svoje majke, posle 30 godina njene odsutnosti, na poklon dobiti velikog - Paju Patka. Tako su se u porodici zatvorila dva kruga neverstva i dva se odsutna roditelja vratila kući donoseći na poklon strip junaka koji je simbol bezbrižnog detinjstva ali i neurotičnog, nezadovoljnog kolerika.

Kao dodatno akcentiranje prošlosti i pojačavanje simbolike u “Prozoru” su “upotrebljeni” prepoznatljivi simboli, od postera sa Titovim likom i potpisom, reklame za Jagodinsko pivo, plakata za ediciju “Nikad robom”, sa likovima Mirka i Slavka, znanih logoa “Politiking Zabavnika” i “Mika Miša”, naslovne strane “Politike” sa reportažom o “Dragoljubu Aleksiću, čoveku od čelika”, plakata na zidu Banjičkog logora “Gospode Bože, daj da moja zemlja uvek bude moja i da je ne delim sa dangubama” do plakata za predratne filmove “Mikelanđelo, život jednog titana”, “Ćerka samuraja” ali i za Kjubrikovu “Paklenu pomorandžu” uz koje stoje i natpis na Čedomirovoj majici “Trži se dobrovoljac” i TV izveštaj o Titovim lovačkim uspesima.

Rečju, grafički roman “Prozor” nudi višeznačnu priču, nominalno iz vremena prošlih i sadašnjih a suštinski bezvremenu, o ratovima i društvenim lomovima, o nedokučivosti ljudske prirode i sudbine, o odlascima i vraćanju porodici kao jezgru i temelju življenja.

(„Dnevnik“, 2017)
Objavljeno: 10.08.2017.
Strip: Borovnica (45)      Autor: Darko Macan

Najnoviju pasicu Borovnice možete sutra potražiti na Facebooku!!!
Objavljeno: 10.08.2017.
Saga 1. i 2. ...      Press: Čarobna knjiga
  ...Jedan od najpopularnijih i najnagrađivanijih strip serijala današnjice!

Za dvoje mladih pripadnika međusobno suprotstavljenih svemirskih rasa život postaje izuzetno komplikovan kad se zaljube jedno u drugo, a kada na svet dođe njihova ćerka, oni na kocku stavljaju sve ne bi li je zaštitili.
U fantastičnom ambijentu neobičnih svemirskih predela, dočaranih majstorskom rukom Fione Stejpls, odvija se surova akciona avantura i dirljiva svemirska romansa!

Osam Ajznerovih nagrada: za najbolji strip-serijal 2013, 2014. i 2015; za najbolji novi serijal 2013; za najbolji scenario (Brajan K. Von) 2013. i 2014; za najbolje oslikavanje stripa (Fiona Stejpls) 2014; za najbolji crtež (Fiona Stejpls) 2015.
Sedamnaest Harvijevih nagrada: za najbolji strip-serijal 2013, 2014, 2015. i 2016; za najbolji novi serijal 2013; za najbolje pojedinačno izdanje (Saga #1) 2013; za najbolji scenario (Brajan K. Von) 2013, 2014. i 2016; za najbolje kolorisanje (Fiona Stejpls) 2013; za najbolji crtež (Fiona Stejpls) 2013, 2014, 2015. i 2016; za najbolje naslovne strane (Fiona Stejpls) 2014, 2015. i 2016.
„Hjugo“ za najbolju grafičku priču 2013.
Prve dve knjige tog serijala, neizostavnog za sve ljubitelje stripa, upravo su objavljene, a možete ih nabaviti putem našeg sajta www.carobnaknjiga.rs ili u svim bolje snabdevenim knjižarama u zemlji.

www.carobnaknjiga.rs
Objavljeno: 09.08.2017.
Autostoperski vodič kroz strip (3)      Autor: Kristijan Šarac
  Družina Dardaneli –
  Pavle Zelić, Dragan Paunović

Strip je u bivšoj državi imao takav kultni status da ko nije bio upućen u avanture i izraze omiljenih junaka, bivao je pomalo isključen iz svega, ali to su bili uglavnom italijanski, te francuski, belgijski i nešto malo američki strip heroji. A kad bih vas pitao za naš srpski strip? Stariji će pomisliti na Ket Klou, Baneta Keraca i Svetozara Obradovića, mlađi možda na Divlju magiju i Faktor 4, Milana Konjevića, a tek će oni pasionirani ljubitelji stripa znati nešto više da kažu.

Pa, evo jedne kratke istorije srpskog stripa, gde ću se držati ipak samo onih vezanih za žanr, kao i toga da ovo ne preraste u naučni rad koji bi zasenio strip o kojem ću pisati. Pre svih, valja spomenuti Đorđa Lobačova, autora stripova kao Baš Čelik, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Gospodar smrti kao i mnogih drugih.I sama škola crtanja i stripa u Beogradu nosi njegovo ime, u kojoj je predavač Vladimir Vesović, još jedno značajno ime u svetu crtanja i slikarstva. Vsevolod Guljević nam je iza sebe ostavio takve naslove kao što su Mač sudbine i Nibelunzi. Branko Vidić i Nikola Navojev su autori prvog srpskog superheroja Zigomar koji je urađen po uzoru na Fantoma, a interesantna stvar u vezi sa tim je da epizoda „Zigomar protiv Fantoma“ donosi sukob njih dvojice i verovatno jednu od prvih crossover epizoda u svetu.

Sebastijan Lehner autor je Džarta i Zigfrida, te nekih pojedinačnih albuma od kojih valja izdvojiti Gospodar sveta, po romanu Žila Verna. Radomir Perica  je tvorac prvih satiričnih SF stripova u nas kao što su Put na mesec, San mladog Jocka i Doživljaji Đure pacova. Postoji i anegdota u vezi sa njim: pošto je uhapšen kao član JVUO, priča se da je istražitelju na suđenju odgovarao sa ’Verujem u Miki Mausa’.

Tu bismo mogli da pređemo na posleratna izdanja i autore. Radivoj Bogičević je stvorio Akant strip koji govori o starim Slovenima i do koga je bilo jako teško doći, imao sam priliku jedan da držim u rukama jedan iz edicije Nikad robom, ali se on, kao vrednosna hartija, vratio u vitrinu svog vlasnika. Petar Radičević nam je stvorio istorijsko-epsko fantastični strip Tajanstveni vitez koji, takođe, izlazi u ediciji Nikad robom i tek sa ponovnim pojavljivanjem u Yu stripu ga je bilo moguće dobiti u ruke. Istoričar Željko Fajfrić mu daje omaž istoimenim romanom i istom radnjom.

Aleksandar Hecl je autor stripa Feat, koji je jako značajan za našu fantazi strip scenu, kao jedan od prvih baš tog žanra. Laza Sredanović i Nikola Lekić, inače višegodišnji urednik Politikinog zabavnika, stvaraju verovatno najupečatljiviji srpski strip Dikan koji opet govori o starim Slovenima, ali na potpuno različit način od prethodnika i po ugledu na Asteriksa. Radmilo Anđelković i Askanio Popović su tvorci stripa Rambold, koji govori o svetu nakon nuklearnog rata. Boban Kneževći Ratomir Petrović su stvorili epsko fantastičnog heroja Jasona nažalost u tek tri epizode, jer je serijal prekinut i važio je za retkost kod kolekcionara. Rade Tovladijac i Aleksandar Timotijević su nam doneli serijal sa tvrdom SF radnjom Ljudi za zvezde, strip koji je obeležio srpsku scenu sredinom osamdesetih i kasnije. Pomalo futuristički i dosta nalik na romane Artura Klarka.

Devedesete u našem kraju donose krizu, kako stvaralačku, tako i čitalačku, ali scena nije baš umrla. Miroslav Marić i Vujadin Radovanović tvorci su jednog od najznačajnijih srpskih SF stripova Čuvari zaboravljenog vremena. Priča se bazira na postojanju dve kulture, jedne tehnološke i jedne plemenske. Zoran Stefanović i Zoran Tucić stvaraju ono što sudeći po svemu, verovatno, možemo nazvati prvom srpskom grafičkom novelom, Treći argument. On ne podleže nijednom žanrovskom svrstavanju, a dovoljno je reći da je rađen po motivima priča Milorada Pavića.

Milan Konjević i Vojislav Vasiljević su pokušali da ožive srpsku strip scenu stvaranjem superherojskih timova Borci sumraka i Generacija Tesla, te još jednim herojem pod nazivom Romero. Sve to je pokušano u američkom tj. Marvelovom formatu sveske, u ful koloru. Isti pokušaj Konjević ima desetak godina kasnije, kada sarađuje sa Bojanom Vukićem na Divljoj magiji, mitološko-epsko fantastičnom serijalu i sa Branimirom Čolakom i Aleksom Gajićem na Faktoru 4, SF serijalu, a sve to pod pokroviteljstvom Luxor Comics-a. Borislav Stanojević (upravnik biblioteke Jugoslovenske kinoteke) i Siniša Radović su obogatili srpski superherojski svet sa Kapetanom Nitratom, jednim zaista originalnim herojem koji radi u filmskoj arhivi i čiji izvor moći su nitratne trake. Šteta što su izašla tek dva albuma.

Darko Grkinić i Aleksa Gajić autori su naučno fantastične avanture Tehnotajz, koju nisam imao prilike da pročitam, ali sam bio u prilici da odgledam prvi srpski dugometražni animirani film za odrasle „Tehnotajz: Edit i ja“, urađen po ovom stripu.

Novi vek, na sceni duvaju neki novi vetrovi, strip se opet čita, što donosi i nove radove i autore. Željko Pahek je autorLegije nepromočivih, pripovesti o IV svetskom ratu. Marko Stojanović je Autor stripa Vekovnici, fantazi serijala koji prati avanture jednog vampira i besmrtnog srpskog junaka. Dražen Kovačević, u saradnji sa francuskim kolegom, stvara mitološko-epsku sagu Valkira u kojoj vidimo priču o kraju sveta. Željko Obrenović u saradnji sa nekolicinom crtača stvara naučno fantastični strip album u formi omnibusa, Karton siti, gde je u svakoj od priča mračna vizija budućnosti. Aleksandar Tešić i Zoran Jovičić su autori stripa Kosingas u kome Marko Kraljević i Gavrilo biju drugačiju bitku od one na Kosovu. Strip je urađen po istoimenom serijalu Tešićevih knjiga. Valja napomenuti da su neki od najpoznatijih književnika srpskog fantastičnog žanra radili i kao scenaristi stripova, Boban Knežević, Radmilo Anđelković, Goran Skrobonja, Oto Oltvanji, Dragan R. Filipović, Aleksandar Tešić i Dejan Stojiljković. Sve to ne bi bilo moguće bez dobrih urednika, a jedna od takvih je bila Krinka Vitorović, koja je zaslužna i za veći deo prevoda imena Diznijevih junaka i koja je krstila Dikana,prvobitno zamišljenog pod nazivom Bikan. Treba pomenuti i ljude kao što je Zdravko Zupan, koji su celi svoj život posvetili srpskom stripu a koji se, iako je i sam bio autor, pre svega posvetio istoriji i očuvanju stripa u Srbiji. Pored ZZ-a još su neki ljudi zadužili srpski strip na načine koji se ne tiču samog autorstva, kao npr. Ilija Bakić književnik, strip publicista i kritičar.

Jedan od njih je i autor stripa koji ćemo vam predstaviti – niste imali sreće, on je merodavniji za ovakav uvod, ali eto završili ste sa mnom. Za kraj uvoda jedna zanimljiva činjenica – u ovoj našoj Srbiji postoje kolekcionari sa preko 30.000 stripova, a Marjan Matić, Vladimir Topolovački, Ilija Mirović (jedan od urednika Forme B) su samo neki od njih.

A sad pravac autori i strip.

Pavle Zelić, publicista i strip kritičar, autor je zbirke priča Poslednja velika avantura i horor romana „Peščana hronika“  i scenarista ovog fantazi-horor stripa.

Dragan Paunović je crtač koji je, pored ovog stripa, radio i na Konstantinovom raskršću a radi i kao tatoo majstor.

Poljubac leptirice je prva epizoda serijala, u kojoj bi trebalo da dobijemo konture priče i likova. Uvodna scena je tako naša i lako je sroditi se sa njom. Kafana Dardaneli gde svraća kulturna elita na kafu, koju ljutu i trač partiju. Gazda za šankom govori čudnom triju da se brzo klone radoznalih pogleda i vodi ih u zadnju sobu, gde ih već očekuju.

Sledi predstavljanje tek okupljene družine: Vukašin Katić, jasno vam je ako ste čitali Vreme smrti i Korene da možete da očekujete visoko moralnu figuru, koja je spremna sve da žrtvuje za svoje ideale i često je zbog toga u sukobu i neshvaćen od svih. Stanko Aleksić, srpski rodoljub, ipak najviše poznat po izromantizovanoj verziji iz romana Hajduk Stanko, nešto što odlikuje njegov lik, pored velike ljubavi spram voljene žene i zemlje, je i neumerena mržnja prema zavojevačima i žeđ za krvlju. Koštana, ciganka iz istoimene drame, kojoj je glavni pokretač njena sloboda, u ovom slučaju srpska Vonder Vumen i, iako sa značajnom dozom sekspila, ona predstavlja izuzetan primer feminizma. Nikolaj Nikolajević Rajevski iliti Grof Vronski, bilo da je predložak fiktivni ili stvarni lik, najavljuje da nas očekuje vojnik prepun časti i ljubavi prema Srbiji, u kojoj je (bukvalno) ostavio srce. Ah ,da se Ana nije već ubila, sada bi to učinila, jer pogled ka ciganki nosi sjaj u oku.

Latifaga, zvani Karađoz (tursko pozorište senki), je neko ko je bio sa obe strane zakona, te je kao upravnik zatvora bio uspešan i mogao je sve saznati. Bio svuda, u svakom ćošku i svakoj raboti otud i nadimak, adekvatan jer senke nisu ni svetlo ni mrak. Sava Savanović je od posebne sorte vodeničara i recimo samo da će i  posle devedeset godina isto izgledati. On je neko ko će doneti strah u noći neprijateljima družine. Jazavac je životinjka koja je protiv svega stranog, ugnjetavačkog i nepravednog, a u družinu donosi i poseban smisao za humor i izniman je obožavalac kukuruza. Scena iznenada postaje napeta jer se oni u družini sa jačim čulima mršte.
A metak iz teške medvedovke prima jedan od članova. Tu vidimo i stranog agenta koji je pucao i saznajemo i ime Kara Ben Nemzi ili Old  Šeterhend što nam pokazuje da su i strani agenti pažljivo birani.  Za one koji ne znaju, ovog agenta odlikuje to da je nepogrešiv strelac i častan karakter, uvek u pratnji vernog sluge Hlefa Omara. U sveopštoj pucnjavi i gunguli, vidimo još agenata koji se dozivaju imenima Švejk i Jozef K. Očigledno da i stranci imaju svog satiričara i nekoga kome ćemo se smejati, u tandemu sa nadređenim mu, a pošto su to dva nespojiva lika, možete zamisliti  šta nas čeka. Pošto je to bila akcija udari i beži, u povlačenju saznajemo da je akciju osmislila dama Margerita Gotje, koja je iskusan agent i ostavlja za sobom kamelije.

Naši krpe rane i govore o ubrzanim pripremama. A svet špijunaže pokazuje kakav je i da tu svi imaju skrivene motive i namere. Družina ipak nema nameru da im to tek tako dopusti, pa imamo sukob u vazduhu. Koštana je u nevolji, ali skoro sve je to deo većeg plana. Dok tako služba prati službu, mi smo i dalje u očekivanju da saznamo šta to jedni štite, a svi drugi žele. Iznenađenje je podružnica u Valjevu, i kojoj su agenti su dva popa, mislim da svi znate koja, kao i prosjak Blagoja. Pošto su se opskrbili potrebnim, prate Savu koji ih vodi tamo gde stranci „nešto“ traže. Sledi borba sa čudovišnim protivnicima, te Katićeva konstatacija da ako ih sad ne spreče da će se celi svet suočiti sa ratom pred svojim vratima.

Pošto Jozef i Old beže sa mesta bitke zaboravljajući pri tom Švejka, družina ima izvor informacija. Samo su u problemu kako stići do željene lokacije, ali pomoć neočekivano stiže od ms Gotje, jer savezi se menjaju. Tu je i još jedan francuski agent, Žil Vern, koji im nudi mogućnost putovanja na veoma drugačiji način, pri tom sve pripisujući Tesli.

Dok Jozef maltretira Koštanu, Old se buni, jer ipak je on častan čovek i traži objašnjenje za sve. Tu su se, objašnjavajući, autori poigrali sa jednim našim filmom. Uglavnom, svrha cele akcije je stvaranje osvajačke vojske.

Upad u neprijateljsku bazu je bučan smeo poduhvat, dešavaju se izdaje i žrtve gde to ne biste očekivali, kao i uništenje baze. Na kraju, naši junaci su, zadovoljni što su sprečili rat, opet u svojoj kafani, do sledeće avanture.

Zločin na svetskoj izložbi je druga epizoda serijala i počinje na svetskoj izložbi koju Pariz tad organizuje po peti put, a na kojoj će, između ostalog, biti predstavljen i Ajfelov toranj, zaostavština od prethodne izložbe, ali ovaj put potpuno gotov.

Pa ipak, uvodna scena je sa ulica Londona gde jedan monstrum čereči drugog spasavajući tako damu noći. Sa druge strane, u gradu svetlosti, Karađoz i Stanko uživaju uz tek pokoji apsint. Vronski ubeđuje Koštanu da uskoći u damske krpice zarad manjeg privlačenja pažnje budnih i motrečih očiju. Dvojac prijatelja je pripit a iz nevolje sa policijom ih izvlači Jovanče Micić veliki putnik, trgovac iz Jagodine sa tovarom avantura iza sebe, očigledno još jedan naš agent. U našem paviljonu, Micić odoleva Koštaninim vidnim čarima i otkriva im samo kuloarske priče da agenti svih službi nestaju netragom. Pošto im Katić ne otvara u dogovoreno vreme, provaljuju i vide ga vezanog. Ali to je zamka u kojoj gube Katića. Sledi jurnjava za grozomornim ubicom po ulicama Pariza i ispod njih. Usput im se pridružuje i Sava, a Jazavac se pokazuje kao vrlo koristan član družbe, jer samo zahvaljujući njemu uspevaju da prate ubicu kroz podzemlje Pariza.

Ubica se sreće sa ortakom i saznajemo da je to Fantom iz Opere., njegov ortak Rodin Romanović nezadovoljan njegovim učinkom ubija ga svojim omiljenim oružjem sekirom. Naši junaci odustaju od potere i vraćaju se šefovom telu, gde na videlo izbijaju razne nesuglasice i osećanja. Baš kada su emocije na vrhuncu, pojavljuje se Jovanče u društvu starog znanca družine, nesrećnog Švejka, koji ima neke informacije.

Sutradan, družina se ukrcava na Orijent Ekspres, vrlo drugačiji od onog za koji znamo. Koštana ima ideju da se u putu bolje upoznaju i slušamo priču svakog od njih, pa… skoro svakog. Neke su suviše neverovatne i za naše uši. U Beču se ukrcava lik po imenu Gregor Samsa, koga dočekuje sekiraš iz pariskog podzemlja i razgovaraju o likvidaciji naših agenata. Ali tu je i Švejk, tu sa šefom koji je nekako ostao živ. Nekako. Zabavićete se scenom u kojoj Koštana na vrhuncu strasti vidi nešto na prozoru i usklikne.

Sledeća stanica je Istanbul i potpuno novi izgled naših junaka. Naši junaci su napadnuti, ali sasvim spremni na borbu uzvraćaju žestoko. No, neprijatelj je moćniji nego što su mislili. Dok je borba u punom jeku, vidimo kadar čoveka sa specifičnim prstenom kako aktivira bombu. Naši heroji, potučeni i prebijeni su na okupu, čini se svi još živi. Idući kadrovi donose razgovor Rodina Romanovića sa šefovima, iz kog možemo zaključiti da je raspisana sezona lova na družinu i da najveće avanture i iskušenja tek slede u nekoj narednoj epizodi. To nije sve. I stari znanci žele osvetu i da izmire račune. Mnoga uzbuđenja nas čekaju, a ne sumnjam, i mnogi likovi iz raznih dela i priča.

Na manje od sto stranica dve epizode Družine Dardaneli videli smo likove iz srpskih, čeških, ruskih, francuskih, a i ostalih klasika svetske književnosti. Ali to je stvarno tek površinski i letimičan pogled na delo – ne, pogrešan izraz – na remek-delo domaćeg stripa. Alternativna Evropa sa svim onim što je moglo biti, ali samo slučajem nije. Scenarista vrlo dobro poznaje književnost i istoriju, te nas sa lakoćom uverava u to da su priče i legende stvarne bar na tih sat, dva dok čitamo strip. Crtač je majstor sa savršenim prelazima sa mračnog na svetlo, malo neobičan stil, ali ja mu ne bih našao zamerku.

Osnovna mana stripa je što je pretenciozan i nastoji konstantno da bude pametniji od čitaoca. To malo dovodi do prenatrpanosti, barem za one kojima nije teško da prepoznaju sve likove i koji malo više razumeju pozadinu istih. Ipak, može se ovo čitati i bez predznanja, autori su se pobrinuli da to bude pitka fantazi-horor avantura i za one kojih uvek ima, to jest ne-baš-obožavaoce knjige.

Ostaje mi samo da čestitam autorima, koji bi se, da ovo nije tekst o njihovom stripu, našli još u uvodu. Pomenuše negde da su se ugledali na Ligu izuzetnih džentlmena, Alana Mura i Kevina O’Nila, ali moja skromna procena je da su barem ravnopravni uzorima.
Srpski strip je ovim dobio ne samo veliki serijal, već i autore ravne onim svetskim i zato ljudi čitajte svetsko, a naše.

[Objavljeno: Autostoperski vodič kroz fantastiku, 09/12/2016]
Objavljeno: 08.08.2017.
Udruženje strip autora Crne Gore...      Press: USACG
  ..Održani Dani stripa
  u Cadmus Cineplexu
!

U okviru manifestacije "Dani stripa" u bioskopu Cadmus Cineplex otvorena je izložba radova Škole stripa i ilustracije i Udruženja strip autora Crne Gore. Selektor radova Simon Vukčević, održao je zanimljivo predavanje o istoriji stripa nakon čega je prikazan film na temu junaka stripa, „Čuvari galaksije“.

Organizatori događa bili su JU Narodna biblioteka Budve i Cadmus Cineplex.

„Radionice su jedna od važnih aktivnosti Udruženja strip autora Crne Gore. One su u posljednjih šest godina rađene u Podgorici, Virpazaru, Kotoru, Tivtu i Cetinju. Cilj je promovisati umjetnost stripa  i prenijeti mlađim naraštajima nešto stečenog znanja, kazao je za „Krug mladih“ Simon Vučković. On je naglasio da je zadovoljan interesovanjem  mladih iz Budve za „Školu štripa“ te da je tokom prethodna dva mjeseca u „Narodnoj biblioteci Budve“ radionicu pohađalo oko osamdeset polaznika, od kojih je trideset redovnih“.

Vučković pojašnjava da za „Školu stripa“ nijesu potrebni posebni uslovi već samo  želja onih koji žele da nauče nešto više o stripu i tehnici crtanja, a da je koncept rada takav da se polaznik može priključiti bilo kada.

„Skupina je vrlo neobična po pitanju kulturološkog sastava, pored domaćih, ima tu djece: Rusa, Ukrajinaca i doseljenika iz okolnih zemalja. Planirali smo uzrast od pet do dvadeset godina, no najstariji polaznik ima svega šesnaest. Naravno, otvoreni smo za komunikaciju i saradnju sa svima koji imaju želju da nam se pritruže“, kaže poznati karikaturista Simon Vučković.

Radionice „Škole stripa“ su besplatne. Zbog velikog interesovanja radiće do kraja jula a onda će nastaviti sa radom u oktobru.

Talentovane za crtanje

Julijana Boženkova, Anđelka Gogić, Martina Popović i Ksenija Ćetković, djevojčice su koje slobodno vrijeme često koriste da kreiraju likove svojih strip junaka. Pohađaju „Školu stripa“ i izuzetno su talentovane za crtanje. Izložba je za njih prilika da pokažu šta znaju, ali i da nastave da se trude više i bolje.

„Za mene je crtanje više od škrabanja na papiru. Tako je to od kada znam za sebe. Najviše crtam životinje. Crtam ih drugačije, ne realistično. U početku budem inspirisana omiljenim životinjama. Imam psa, mačku a imala sam i kornjaču. Volim životinje. Kreiram u zavisnosti od raspoloženja. Kad sam ljuta crtam na primer nekog strip junaka, poput psa koji mrzi sve oko sebe, a kada sam srećna crtam neko savršeno drago stvorenje“, kaže na mekom ruskom naglasku, polaznica radionice Julijana Boženovskaja. Objašnjava da ima puno omiljenih stripova ali da najviše voli mange i anime te da joj je omiljeni strip „Fairytale”. Izložba je za nju predstavljala priliku da pokaže svoje radove prijateljima i porodici  kao i početak buduće umetničke karijere.

Anđelka Gogić kaže da voli da crta ali i da ima svoj yuo-tube kanal na kom prikazuje svoje crteže. Radosna je zbog izložbe jer sada i na taj način prezentuje ono što najviše voli da radi, da crta.

Martina Popović, je učenica drugog razreda gimnazije. Oduvijek je voljela da piše ali se kroz crtanje ljepše izražava. Njeni strip junaci imaju svoje prototipove u stvarnom životu. Kroz vizuelni lik nastoji da im odredi karakter. Voli stripove koji imaju dušu, zanimljivu priču i likove.

Kao i Martinu, Kseniju Ćetković je u Školu stripa dovela ljubav prema crtanju, iako nije sigurna da želi time da se profesionalno bavi u budućnosti. Ona uživa da sa olovkom u ruci kreirajući likove svojih strip junaka. Kaže da je lijepo biti u društvu osoba sličnih interesovanja i da je neko ko se veoma lijepo osjeća u „Školi stripa“.

[Objavljeno: Krug mladih, Budva, 01.06.2017.]
Objavljeno: 07.08.2017.
Strip: Montenegrini (398)      Autor: Simon Vučković
Objavljeno: 07.08.2017.
Moj Strip #32...      Press: Moj Strip
  Uvodnik

   Ljeto, vruće, dosadno je pisati uvodnike (koliko li ih je tek dosadno čitati?)... Krasan novi broj s novim serijalom. Uživajte!
   Adresa: www.mojstrip.com

Objavljeno: 06.08.2017.
Strip: Noćni sud (38)      Autor: Franja Straka
Objavljeno: 06.08.2017.
Strip: Cane (292)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 05.08.2017.
Konkurs Salona stripa...      Press: SKC BGD
  ...u organizaciji beogradskog SKC-a.

15. MEĐUNARODNI SALON STRIPA
28.09 – 01.10.2017. Srećna galerija, SKC BEOGRAD
KONKURS MEĐUNARODNOG SALONA STRIPA 2017.

ROK ZA SLANJE RADOVA: DO 15. AVGUSTA 2017.

OBAVEŠTENJE O PRODUŽENJU ROKA ZA PREDAJU
RADOVA NA KONKURS SALONA STRIPA 2017:
Svi kandidati koji nisu u mogućnosti da pošalju radove na
konkurs Salona stripa do 15. avgusta 2017. godine,
moći će iste lično podneti u periodu
od 28. do 31. avgusta 2017. godine,
u prostorijama Srećne galerije ili na portirnici SKC-a.

Adresa za slanje radova: 
SKC, Srećna Galerija
SALON STRIPA                                               
Kralja Milana 48
11000 Beograd, Srbija

Propozicije za učesnike:
•  Pravo učešća imaju autori svih uzrasta.
•  Kandidat šalje rad na konkurs poštom (rad će biti prihvaćen i u slučaju da ga kandidat lično donese)
•  Rad treba da bude u dobroj kopiji (ili originalu), obima od 1 do 4 table, A3 ili A4 formata.
•  Rad može biti delo više autora (crtač, scenarista, kolorista), s tim da crtač ne može podneti na konkurs više od jednog rada.
•  Rad može biti prethodno objavljivan.
•  Tema, žanr i autorski pristup nisu zadati konkursom.
•  Ne isključuje se mogućnost prihvatanja rada sa strip tematikom u drugim medijima (reljef, skulptura, instalacija, objekat...)
•  Tekst u stripu može biti na srpskom ili engleskom jeziku kao i na jezicima sa bivšeg srpskohrvatskog odnosno hrvatskosrpskog govornog područja.
•  Uz rad je obavezno poslati (na računaru ili čitko, štampanim slovima, popunjenu) PRIJAVU NA KONKURS MEĐUNARODNOG SALONA STRIPA 2017. koja se može preuzeti OVDE, na sajtu Strip vesti OVDE ili dobiti u SKC-u pri predavanju radova na konkurs. 
•  Svaku tablu rada na poleđini označiti rednim brojem (primer: 1/4, 2/4, 3/4, 4/4)
• Radovi će biti žirirani za zvanične nagrade, nagrade prijatelja Salona i izložbu najuspelijih radova.
(radovi koji propagiraju rasnu, versku, nacionalnu, ličnu, kao i druge vidove netrpeljivosti; imaju za cilj propagandu delatnosti pravnih lica, organizacija, udruženja i pokreta; kao i radovi pornografske sadržine, neće se uzimati u razmatranje)

 Nagrade:
•  GRAND PRIX SALONA (uključuje novčani iznos od 1000 evra)
•  Nagrada za najbolje ostvarenje u domenu klasičnog strip jezika
•  Nagrada za najbolje ostvarenje u domenu alternativnog strip jezika
•  Nagrada za najbolji scenario (ideju) 
•  Nagrada za najbolji  crtež 
•  Specijalna nagrada žirija za inovaciju 
Takmičari do 15 godina starosti:
•  MLADI LAV (najbolji rad u kategoriji)
•  Specijalna nagrada žirija za najbolju ideju
•  Specijalna nagrada žirija za zreo i maštovit izraz
•  Specijalna nagrada žirija za najmlađeg autora 

   Nagrade prijatelja Salona

Dodatne informacije:
www.salonstripaskc.rs
www.facebook.com/comicsfest
e-mail: salonstripaskc@gmail.com
tel: 011/ 360 20 44
PRIJAVU NA KONKURS MEĐUNARODNOG SALONA STRIPA 2017.
može se preuzeti i na sajtu Strip vesti OVDE!
Objavljeno: 05.08.2017.
Otvoreni poziv za strip autore...      Press: Tome Trajkov
  ...za Internacionalni strip salon
  VELES 2017.

Propozicije

- Pravo učešća imaju svi autori iz celog sveta,nezavisno od pola i uzrasta;

- Dužina stripova treba da bude od 1 do 6 tabli, na A4 formatu (min 300 dpi ukoliko se šalje elektronskim putem). Ukoliko je strip od 1 strane treba da bude s a najmanje 5 sličica. Ukoliko je strip u koloru, preporučujemo da ga šaljete regularnom poštom ili dostaviti lično

- Pristigli stripovi neće biti vraćeni. Samim  prijemom od strane organizatora, oni daju pravo organizatoru da ih objavljuje i prezentira, zajedno sa autorima u sklopu promocije svojih aktivnosti (putem izložbi, promocija, revije "Strip creator". Autori poslatih stripova ulaze u kombinaciju za obezbeđivanje puta, smeštaja i ishrane tokom 15 og Internacionalnog salona stripa VELES 2017 (sredinom oktobra).

- Tema je slobodna. Svaki autor (crtač, tuš, kolor) može učestvovati samo sa jednim stripom. Izuzetak postoji samo za scenariste koji mogu da urade scenarija za više stripova. Svaki autor i deo autorskog tima treba da bude potpisan na stripu sa naznakom ko je šta uradio

- Zajedno sa stripovima treba poslati i ličnu biografiju, fotografiju, kontakt podatke i godinu kada je strip nacrtan. Na svim stripovima trebaju biti navedeni svi autori kao i naslov stripa. Bez ovih informacija neće biti uzeti u obzir za nagrade

- Svi pristigli stripovi biće uzeti u konkurenciju za nagrade-
  • Prva nagrada ZLATAN STRIP 200 EU ,diploma.
  • Druga nagrada, diploma.
  • Treca nagrada, diploma.
  • Nagrada za najbolje scenario, diploma.
  • Nagrada za najboljeg autora do 18 g, diploma
  • Nagrada za najmlagjeg ucesnika, diploma
  • Ostale specijalne nagrade

Rok za slanje radova je 20-og septembra 2017. godine. Oni mogu da se šalju na
a) Adresu Strip centar Makedonije-Veles (za konkurs)
    Ul VASIL GJORGOV br 78 1400 Veles
б) Ili na emailu: stripkonkurs@gmail.com
Objavljeno:05.08.2017.
Autostoperski vodič kroz strip (2)      Autor: Kristijan Šarac
  Valkira – Silvan Korduri i
  Dražen Kovačević

Mitologija i legende su ostavili neizbrisiv trag na fantastiku, posebno onu epsku. Nordijski mit je oduvek bio najprivlačniji za autore, pa je i sam Tolkin našao temelje za svoju večnu trilogiju “Gospodar prstenova“, upravo u nordijskoj mitologiji i operi Ričarda Vagnera “Prsten Nibelunga“, koja se, takođe, oslanja na nordijski ep – o Brunhildi i Zigfridu. Od ovog potonjeg inače potiče i izvorna verzija bajke o Trnoružici.

No, da se vratim na sam početak, pre nego zagazim dublje u kompleksne veze mita i fantastike. Valkire ili ’one koje biraju pale’, su prelepe ratnice i niže boginje, zadužene da heroje bitaka nakon pogibije vode u Valahalu na gozbu i pripremu za Ragnarok. Valkire to čine tako što na svojim krilatim konjima obleću bojište, posmatrajući ko je vredan te časti. Usled toga odblesak sunca na njihovim blistavim oklopima stvara Auroru Borealis. Najčešće su u izvidnicu i regrutaciju slate tri ratnice: Gunn, Rota i Skuld, od kojih je ova poslednja je bila i Norna (nešto kao naše Suđaje), tako da je mogla videti ishode života potencijalnih regruta za Valahalu. Ragnarok beše beznadežan i unapred izgubljen rat, jer je prorečeno da donosi smrt svih Bogova i kraj sveta. No, šansa da svi odu herojski pre nego džinovski vuk Fenrir (Lokijev sin) ubije Odina i proguta svet i nastane večna tama, bila je stvar časti i koda po kome su živeli.

A sada, nakon reč, dve o autorima stripa „Valkira“, možemo videti i kako mit prerasta u legendu, a legenda u fantastiku.

Francuski scenarista Silvan Korduri je noviji autor poznate francuske škole stripa. Poznat po delima Oluja, Mandragora, Šerlok Holms, ima običaj da piše scenarije za naše crtaće. Zavoleo je da mu naručuju priče, jer je upravo to dobro prošlo sa Šerlokom Holmsom.

Crtač je Dražen Kovačević, najpoznatiji po serijalu Točak, po scenariju Gorana Skrobonje, te po Valkiri koju upravo držim u  rukama, s namerom da i napišem koju reč o njoj. Kako sam kaže, albumi nisu u boji jer pokušava da dočara duh crno belih filmova.

Već sa otvaranjem albuma postaje jasno da ovo nije strip sa kojim se svakodnevno srećemo, jer sam uvodni crtež mnogo toga kazuje, pogotovo nekom ko poznaje materiju i zna koliko zapravo traje izrada ovakvog crteža. Nakon svega nekoliko stranica možemo uočiti moderan pristup stripu, neopterećen suvišnim oblačićima i tekstom, koji pušta da crtež govori sam za sebe, tako da čitalac više uživa u njemu.

„Kao smrt hladno“ je prva pripovest, koja počinje tako što grupa vikinga u lovu, pomaže bogu i Valkiri, zbog greha izbačenim iz Asgarda. Da se pretpostaviti da se i scenarista oslonio na Vagnerovu operu, jer ime Valkire, Gunhilda, veoma je nalik imenu heroine iz čuvenog epa.

Nakon nekog vremena počinje da hara zastrašujuća zima, a u tom besu bogova hara i nešto neljudsko, te su vikinzi prisiljeni da traže od Valkire da im uzvrati uslugu i odvede ih do kapije Asgarda, da pitaju bogove čime je izazvan taj njihov bes, bez obzira što bi ga to moglo uvećati. U putu im Valkira pripoveda o divotama i značaju Igdrasila, ogromnog stabla koje spaja svih devet svetova i na čijim granama se nalaze Asgard, Alfhajm i Vanahajm. No, na ulazu ih čekaju nove nevolje u vidu neprirodne magle i odsustva Hajmdala, čuvara mosta koga odlikuje dobar sluh – čuje kako raste trava i ovčje runo, vidi jednako dobro i danju i noću i to na daljinu od sto milja. Potrebno mu je manje sna nego ptici, a poseduje još i rog koji će se čuti i u Asgardu i u Midgardu kada njime zatrubi da označi početak Ragnaroka. Prizor po izlasku iz magle su vukovi koji se goste Hajmdalom ili barem onim šta je od njega ostalo. Valkira se obračunava sa njima i oni nestaju u magli, dok ona objašnjava da je to Fenrir, te da je on više no što ljudi misle.

Sledi sjajan crtež Asgarda, prebivališta Asija, a zanimljivo, slika je puna stubova nalik na krstove, čime nas, pretpostavljam, autor podseća na to da je hrišćanstvo spoj svih  prethodnih vera. Hermod, Odinov sin i najbolji jahač među bogovima, poznat i po tome što je jedini živ izišao iz Helhajma, sveta onih koji su umrli nečasno, osećajući zlo u Asgardu navaljuje da uđu, iako zna da im je to smrtna presuda. Valkira se protivi njegovom naumu, ali u tom se opet pojavljuje Fenrir, tako da su prisiljeni da uzmaknu u opustošenu Odinovu palatu. No, nije samo palata u ruševinama, već je i Odin mrtav. Dok Hemrod tuguje za ocem, a ostale mori misao da je Rangarok već otpočeo, napada ih Jormungand ili Zmija sveta, još jedno čudovišno Lokijevo dete. Hermod se bori sa njim, a ostatak družine pokušava da se udalji kada se Fenrir vraća, ne bi li im otežao odstupnicu. U žestokom okršaju gine jedan viking, a na sreću ostalih, Hermod uspeva da se otrese zmijurine i stigne na vreme da ih spasi od Fenrira.

Istovremeno, na miljama udaljenom grudobranu vikinške utvrde, kralj je došao do stražara da ga odmeni na kratko, jer je ciča zima i niko dugo ne stražari, i kroz razgovor izražavaju nadu da će Arlik, kraljev sin, uspeti makar nešto da isposluje kod bogova. No, prizor koji vide im ledi krv u žilama! Iz vejavice izranja grupa divova. Tog trenutka, opet se vraćamo  družini koju Hemrod, uz pomoć tvari od koje je sačinjen i njegov oklop, šalje u neki od devet svetova. Iznenada se pojavljuje Freja, okružena svojim Valkirama besneći na Hemroda da će platiti očevu izdaju. Za Freju se, inače, kaže da je Boginja ljubavi i da je poprilično promiskuitetna, te da se služi istom magijom kao i Odin, pretvarajući se u sokolicu, i da njoj, kao gospodarici svih Valkira, sleduje polovina ratnika palih u borbi.

Tu se završava prva priča albuma i počinje druga pod nazivom…

„Deseti svet“: napustili smo Vanahajm, dom Vana i obreli se u prošlosti, u Jotunhajmu, svetu kamenih i ledenih divova. Tu prisustvujemo razgovoru diva, patuljka i tamnog vilenjaka, u kom izražavaju svoj prezir i mržnju prema Asima. Dok kopaju u potrazi za izgubljenim oružjem Bergerlmira, jedinog ledenog diva koji je preživeo potop Imirove krvi, oca nove generacije divova (pandan hrišćanskom Noi), razgovaraju o zloj sudbi Imirovoj kog su Odin i braća ubili i od njegovog tela načinili devet svetova. Kada su pronašli izgubljeno oružje, div potvrđuje dogovor da je Midgard njihova nagrada i da će tu izgraditi novi Utgard, ogromnu tvrđavu divova, od snežnih blokova i svetlucavih siga, a ne, kako piše u fusnoti stripa Svet nemani i demona, na leševima ljudi.

Tu se opet selimo u sadašnjost, gde divovi divljaju Midgardom i branioci utvrde deluju nemoćni, pa biraju jedino spasenje, napuštaju utvrdu i beže svojim drakarima (vikinškim brodovima), jer makar im je more saveznik. A onda smo opet u Vanahajmu, gde su Freja i Valkire izazvale sukob, a borba besni. Hemrod uspeva da savlada Freju, ali odlučuje da joj poštedi život. Istovremeno, Gunhilda pita šta je izazvalo toliki bes gospodarice Valkiri, te dobija objašnjenje da je Sesrumnir (ekvivalent Valahale) izmešten van Folkvanga, livade ili polja gde vlada boginja Freja i gde se nalazi dvorana palih Sesrumnir. Našoj družini postaje jasno da nisu na Vanahajmu, već u nekom potpuno nepoznatom svetu.

Potom se slikom selimo na Alfhajm, postojbinu svetlih vilenjaka. Fenrir traži od vilenjaka vojsku da osveti brata, kada se pojavljuje Hel, pola crna, pola bela, pola mrtva, pola živa, niska rastom, vladarka Helhajma,  sveta onih koji nisu umrli  (onih koji su umrli nečasno) i kazuje da će se sama pobrinuti za Hermoda i tako osvetiti brata.

Slikom se vraćamo Freji koja objašnjava, dok ih vodi u Sesrunmir, da više ne poseduje seid iliti magiju koju koriste ona i Odin, te da stoga nije videla šta dolazi. A Hemrod misli da je Odin sve predvideo i da ih je zato ’tvar’ čekala na kromlehu (pločama nalik Stounhendžu), da ih prebaci tu gde su. Freja nije uverena, ali ni ne sedi skrštenih ruku, već je odaslala Valkire da sakupe po svetu raštrkane ratnike Sesrumnira.  Družina se deli, jedni kreću u potragu za Nornama i objašnjenjem kako i zašto, dok drugi ostaju da pomognu Valkirama u prikupljanju ratnika.

U Midgardu, kralj Lotar uplovljava u luku drugog poglavara čija je utvrda netaknuta zahvaljujući gostima, Asima.

Arlik i Gunhilda prate Hemroda do korenja Igdrasila, gde pronalaze Norne poklane od strane nečasnih mrtvih, Helinih podanika. Hel, koja je ostavila svoju legiju mrtvih da ih dočeka, obraća  im se kroz njihova usta, tražeći predaju. Počinje okršaj u kojem Hermod divlja i lomi oko sebe mrtve, a Hel objašnjava svoju ulogu. No, kad joj dosadi zarobljava Valkiru i tako uslovljava Hermodovu predaju, dodajući da će videti Tora, koga drže vilenjaci u Alfhajmu i vodi ih tamo.

Dok kralj Lotar besni na Ase i Vane zašto i njima nisu pritekli u pomoć, prilazi mu ratnik sa objašnjenjem da ih je Munin obavestio da je prekasno. Ratnik se predstavlja kao Zigfrid, što je još jedan dokaz da se i autor oslanja na Vagnerovu operu i čuveni ep. Slike se smenjuju dalje:
Alfhajm: vilenjak likuje i objašnjava Hemrodu kako se sve desilo i šta je bilo njihovo oružje pobede. Saslušavši priču, samohvalu i pretnje, Hemrod počinje okršaj pokazujući da nije bespomoćan kako je izgledalo. U žestokoj borbi ubija Fenrira uz svesrdnu pomoć Gunhilde i Arlika, dok Hel beži sa pretnjom na usnama. Oslobađaju Tora, ali on iscrpljen umire, te ih vilenjačka garda napada.

U nepoznatom svetu kod Freje, Valkira i vikinga smiruje otkriće da je i Valahala izmeštena u taj svet.

Asgard: Hemrod ih je u momentu napada prebacio sa tvari koja mu to omogućava. Tu ih je doveo da oda poštu palim Asima pre bitke. U međuvremenu, Gunhilda objašnjava Arliku zašto nije sve  izgubljeno, odnosno da je Odin stvorio deseti svet uzimajući najbolje iz ostalih devet i tamo prebacio Valahalu i Sesrumnir, te da zato ima nade, a i stoga što je Tor zadnjim dahom ostavio Mjolnir Hemrodu, te je on sad u stanju svaku silu nadvladati. Odjednom, gromovi ruše Asgard.

Midgard: sprema se presudna bitka – vilenjaci i divovi protiv bogova i ljudi. Dok Zigfrid priča kako vilenjaci u posedu imaju Gungir i Draupnir, pojavljuju se i naši junaci i dobijamo objašnjenje šta je ’tvar’. Takođe, saznajemo da će Zigfrid nositi Mjolnir, što ga, kao vođu Einherjara, ratnika Valahale i Sesrumnira, čini vrlo moćnim. Uto se pojavlje i Freja sa Valkirama, dok Hermod traži da mu u bici prepuste vođu vilenjaka. Hemrod i uspeva da ubije vođe vilenjaka i otme im Gungir i Draupnir – Odinovo koplje. Pošto je bitka izgubljena, daje ih Zigfridu da ih spoji u oružje Rangaroka. Dok ostali odlaze u sigurni deseti svet, Zigfrid koristi oružje i tako nestaje svih devet svetova.

Sledi epilog u izgradnji novog Asgarda, u kojem učestvuju svi, tako da se čini kao da je to svetionik nade. Hel je preživela pomoću tvari, ali se krije. Zigfrid je možda živ jer je, kao i u epu, okupan krvlju zmaja i neranjiv. Hemrod i Gunhilda su saznali da im je oprošteno i mogu se opet dodirnuti. Na kraju, umirujući crtež prirode obećava novi početak.

Čini se da su nam izdavači System Comics i Lavirint doneli jedan izuzetan strip album, od vrhunske korice i naslovnica, pa preko izuzetnog crteža i priče koja dopušta dublja tumačenja kao moja, ali se može tumačiti i kao pitka avantura u svetu mita. Poseduje i pomalo neobičan dodatak od desetak skica i ilustracija. Nedostataka skoro da nema, sem one male greške u fusnoti i mog ličnog utiska da je format malo prevelik i otežava čitanje. Ovo je ipak remek delo i vredi ga imati u svojoj kolekciji!

[Objavljeno: Autostoperski vodič kroz fantastiku, 24/09/2016]
Objavljeno: 18.07.2017.
Dobitnici nagrada...      Press: LKC
  ...19. Balkanske smotre
  mladih strip autora
!

Na 19. Balkanskoj Smotri Mladih Strip Autora održanoj 30.juna-2. jula 2017. godine u Leskovcu, u konkurenciji od rekordnih 2761 učesnika iz 54 zemlje sa prostora Evrope, Azije, Australije, Afrike, Severne i Južne Amerike, žiri u sastavu: predsednik žirija Bernard Kolle (strip crtač i ilustrator), Adrian Barbu (strip crtač i ilustrator) i Marko Stojanović (strip scenarista i teoretičar) dodelio je sledeće nagrade:

Memorijalnu plaketu “Nikola Mitrović Kokan” u kategoriji strip crtača dobio je Todor Hristov iz Varne u Bugarskoj. Diplome za istu kategoriju dobili su Kenan Halilović iz Zenice u Bosni i Hercegovini i Fran Strukan iz Zagreba u Hrvatskoj.

Memorijalnu plaketu “Nikola Mitrović Kokan” za ilustraciju dobio je Danko Dikić iz Leskovca. Diplomu za istu kategoriju dobile su Ajše Aktaš iz Istambula u Turskoj i Mirijana Dimitrova iz Sofije u Bugarskoj.

Memorijalnu plaketu “Nikola Mitrović Kokan” za scenario dobila je Sanja Pocrnić iz Ljubljane u Sloveniji. Diplomu za istu kategoriju dobio je Stefan Katanić iz Zrenjanina.

Memorijalnu plaketu “Nikola Mitrović Kokan” za strip teoriju dobio je Luka Rakojević iz Nikšića u Crnoj Gori. Diplomu za istu kategoriju dobio je Luka Stojanović iz Leskovca.

Diplomu za najboljeg debitanta dobile su Jasna Nikolova iz Skoplja u Makedoniji i Stefan Stojković iz Leskovca.

Plaketu “Nikola Mitrović Kokan”za doprinos srpskom stripu dodelio je organizator (Leskovačka škola stripa „Nikola Mitrović Kokan“, ispred Leskovačkog Kulturnog Centra), nezavisno od žirija, i nju su ravnopravno dobili Radivoje Bogićević iz Sremskih Laza i Vasa Pavković iz Pančeva.

U sastavu Smotre održan je konkurs za strip kaiš za Jablanički okrug u organizaciji Leskovačke škole stripa, „Nove naše reči“, Učiteljskog društva Leskovac i Sindikata obrazovanja Srbije – Regionalnog centra Leskovac, i žiri u sastavu Nikola Milićević (novinar), Marko Stojanović (strip scenarista) i Miloš Cvetković (akademski grafičar) nagradio je Jovanu Savić iz Guberevca (kategorija do 10 godina), Marka Miladinovića iz Leskovca (kategorija od 10 do 15 godina) i Darka Stefanovića (kategorija od 15 do 19 godina), a specijalnu nagradu dobila je Nikola Momirović (17 godina), iz Leskovca.

U sklopu manifestacije časopis dodeljuje se i memorijalna nagrada “Miodrag Veličković Mivel” za satirični strip. Žiri u sastavu: predsednik žirija Jurica Dikić (strip crtač i karikaturista), Predrag Stanković (strip teoretičar i književnik) i Ninoslav Miljković (strip crtač i karikaturista), dodelio je nagradu “Miodrag Veličković Mivel” Josipu Sršenu iz Zagreba u Hrvatskoj. Takođe u sklopu manifestacije elektronski časopis za decu “AKO MENE PITAŠ...” dodelio je nagradu za najboljeg mladog strip autora „Mlada velika nada“ Dunji Avramović i Tanasiju Ignjatoviću iz Leskovca. Striparnica “Južni Darkvud” iz Niša dodelila je nagradu za realističan pristup stripu Diani Nanevoj iz Varne u Bugarskoj.

Objavljeno: 17.07.2017.
Post Scriptum (184)      Autor: Zoran Đukanović
Introducing Fascism and Nazism
  Strip i fašizmi
  (Pitanja reprezentacije i interpretacije)

U svim ovim primerima reprezentacije i interpretacije fašizma i fašistoidnih tendencija, ključna su pitanja prepoznavanja odnosa između realnog i simboličkog, kao i odnosa afektivnog i kognitivnog. Primeri se kreću u punom rasponu od ogoljavanja okrutnosti i banalnosti zla, do suptilnosti i ironije pripovedanja o njemu.

U istorijskom smislu nacionalsocijalizam ili kraće nacizam je potekao iz nacionalne socijalističke nemačke radničke partije, mada se koreni nalaze u 19. veku u ultrakonzervativizmu Nietzschea, Wagnera i drugih intelektualaca koji su pomogli da rasističke ideje počnu da izgleadaju kao vredne poštovanja. Ako se krećemo ka generičkom pojmu fašizma (Andrej Mitrović, Vreme netrpeljivih, 1974. i Fašizam i nacizam, 2009), on kao termin direktno potiče od italijanskog pokreta borbenih snopova – Fasci di combattimento, ali sadržinski obuhvata različite ultra desne varijetete koji su se u prvoj polovini dvadesetog veka razvili u Italiji, Nemačkoj, Španiji i Japanu (stoga se govori o užem, specifično italijanskom pojmu fašizma i širem pojmu koji obuhvata i italijanski). Reč je o autoritarnom nacionalizmu (Erich Fromm, Bekstvo od slobode, 1941) koji ultimativno želi da okupi naciju u zatvorenu celinu, poništi pojedinca i demokratske institucije, preuzimajući odgovornost umesto njih.

Još opštiji pojam od fašizma je totalitarizam koji obuhvata znatno raznovrsnije fenomene. Totalitarizam je ideologija natpolitizacije svih pora društva. Nije svodljiv niti na jednu naciju, državu, kulturu, ideologiju ili religiju. Dakle, univerzalniji je od pojedinih religija i ideologija, a mnoge od njih su u određenim istorijskim trenucima proizvele opskurantizam i neki oblik totalitarizma. Fašizam, nacizam, staljinizam, maoizam, Crveni Kmeri, Frakcija Crvene Armije (RAF) i slična ustrojstva su oblici desnog i levog totalitarizma (Karl R. Popper, Beda istoricizma, 1945. i Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, 1945; Hannah Arendt, Izvori totalitarizma, 1951, 1958. i Eichmann u Jerusalemu, 1963; Czesław Miłosz, Zarobljeni um, 1953; Leszek Kołakowski, esej O teološkom nasleđu u savremenom mišljenju, 1959; romani i eseji Milana Kundere; Stefan Aust, The Baader-Meinhof Complex, 1985). Religiozni totalitarizam je strukturalno povezan s njima upravo polaganjem prava da kontroliše sve segmente društvenog života, uključujući kulturu, svakodnevicu i medije.

How to Read Donald Duck -
Imperialist Ideology in the Disney Comic

Fašistoidnost, pak, obuhvata sve svesne, polusvesne ili nesvesne  tendencije ka fašizmu, neofašizam (neonacizam, naravno, nije njegov jedini oblik), skinhedse i druge militantne grupe, dakle prošlost, sadašnjost i budućnost ovih tendencija. I budućnost je neophodno obuhvatiti jer se strip kao medij, koji objedinjava tekstualnu i vizuelnu naraciju, u svojim fikcionim oblicima bavi upravo distopijskim oblicima budućeg, neretko posežući upravo za aspektima fašizacije.

Predstavljanje fašizma, fašizacije i fašistoidnosti u stripu izrazito je polimorfno i ovaj kratki tekst može se tek dotaći nekih od aspekata ovog fenomena. Ova polimorfnost uvek se ispoljava u nekom konkretnom kontekstu, krećući se u najrazličitijim pravcima. Možemo krenuti od nečega što bih nazvao metapristupom, a to „početnice u stripu“ svakako jesu. Fašizam i nacizam za početnike (1993, scenario: Stuart Hood, crtež: Litza Jansz) je stripska knjiga u kojoj su obrađena četiri istorijska tipa fašizma do Drugog svetskog rata, posleratno neonacističko huliganstvo, eksplozija ultranacionalizma u istočnoevropskim zemljama i zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza i politički uspeh krajnje desnice u zapadnoj Europi. Ovaj oblik stripa je, ipak, na rubu stripskog izražavanja zato što se kreće u pravcu nefikcionalnog predstavljanja ove teme, s ciljem da ima edukativnu funkciju. Nas primarno ovde, međutim, zanima strip kao fikcija, kao pripovedanje čiji je jedan sloj predstavljanje i interpretacija fašistoidnog.

Ikonografija fašizma obuhvata sve aspekte kostimografije, arhitekture i grafičkih obeležja do kojih je fašizam izuzetno držao, i drži. Neophodno je reći da je specifično nacizam u vizuelnom smislu izuzetno dobar dizajn. Ako ništa nisu razumeli oko apstraktne umetnosti – mada su neki od nacista privatno bili finansijski osvešćeni, te su u potaji čuvali kolekcije apstraktne umetnosti (ideološki ološ ratnih zločinaca tokom ratova za raspad Jugoslavije uzeo je ovaj oblik investicione štednje i skladišćenja kapitala takođe k znanju) – kada je došao red da se SS elita dizajnira, tu nije bilo mesta za neukost. Dizajn je bio nesrazmerno elegantniji, eksplicitno elitniji od smeđih košulja prvobitne partijske vojske SA Ernsta Röhma, kasnije u krvi desetkovanih i obezglavljenog vođstva tokom Noći dugih noževa. Kockice nacističkog mozaika su se slagale u neverovatnu marketinšku poruku, počevši od prilagođavanja/preuzimanja/krađe arijevskog simbola svastike, nacističkog orla preotetog od rimskih centuriona, preko neoklasicističke, monumentalne arhitekture Alberta Speera zaduženog za ključne zgrade u Berlinu (njegovi nacrti sadržali su planove za totalnu rekonstrukciju Berlina; jedino je poraz u ratu sprečio njihovu grandioznu realizaciju) i stadion u Nirnbergu, uključujući ključni doprinos izuzetno talentovanih propagandno-dokumentarnih filmova Leni Riefenstahl, koja je od svega toga stvarala vizuelni narativ, vizuelno pripovedanje omamljujuće vrste. Sve je ovo, bilo pripremna gozba, senzitivizacija za to kako će fašizam prikazivati holivudski film i strip širom sveta. Vizuelno će se ovde povremeno odvajati od ideološkog, da bi mu se opet vraćalo.

'Hansi, devojka koja je volela kukasti krst'

Svakako ne bih želeo da svodim perspektivu ovog teksta na cultural studies. Perspektive kritike kolonijalnog diskursa, kritike neoliberalnog kapitalističkog diskursa kod Dorfmana i Mattelarta u Kako čitati Paju Patka – Imperijalistička ideologija u Disneyjevim stripovima (1971) kolikogod da senzibilišu naš dijapazon posmatranja, toliko ga i sužavaju.Monoteistička čitanja ostaju monomanska i pored sve njihove radikalne lucidnosti.

Metanivo zadovoljstva pri konzumaciji stripova Alex Raymonda proističe iz njegove uspešne zamene teza – “glavno” (sama pripovest) je potisnuto u drugi plan, čak marginalizovano, a “sporedno” (glamur) postaje možda najvažniji izvor čitalačke fascinacije. Raymond je bio neumoran u kreiranju kostimografije. Pomalo “wagnerijanska”, priča u Flašu Gordonu (1934-1943) doista obiluje prizorima veličanja tela posredstvom impozantnih gestova, ne libeći se patetike i teatralnosti. Suzan Sontag u eseju Fascinantni fašizam (1974) tesno povezuje kič pristup veličanju tela sa totalitarnom ideologijom. Ipak, ovakva veza je samo moguća, ali ne i nužna. Kod Flaša Gordona u pitanju je pre oblik jedne opštije imperijalne ikonografije kiča. Tridesete godine jesu ne samo doba procvata totalitarne ikonografije nego i Holivuda. I posle analiza socijalno-psihološkog sadržaja, i posle skidanja patetične pozlate, posle “demistifikacije” teatralnosti Flaša Gordona, izvesna autentična grandioznost ovog stripa ostaje.

Strip Hansi, devojka koja je volela kukasti krst (1973) Al Hartley je bazirao na životnoj priči Marije Anne Hirschmann koja je „s istim entuzijazmom prihvatala prvo ideje nacizma, a potom američke hrišćanske demokratije“. Ovaj podosta lobotomirani strip spada u kuriozitete  propagandnog stripa američke desnice.

U osvešćeno beskompromisni odnos prema fašizmu spadaju stripovi Vittorija Giardina i Paula Gillona. Giardinov Max Fridman: No Pasaràn (2000-2008) portretiše borbu protiv španskih fašista tokom građanskog rata, a njegov Jonas Fink (1991-1998) bavi se aspektima totalitarizma u Čehoslovačkoj pedesetih, gde mladi Jevrej odrasta u Pragu. Giardinovo impresivno i minuciozno bavljenje istorijom poseduje, međutim, i tragove izvesne krutosti u klasičnosti njegovog pristupa. Gillonov U ime svih mojih (1986-1987), po scenariju Patricka Cothiasa, bavi se direktno nacističkim okrutnostima u Varšavskom getu. Pojedini poetični momenti u priči samo pojačavaju efekt tragičnosti.

Kurir sa Psunja - Strip Revija #26, 1963

Veza biografije autora i stripske interpretacije fašizma može biti varljiva. Ne moraju biti u direktno proporcionalnom odnosu. Andrija Maurović, najveći genije jugoslovenskog stripa, iako sam antifašista, učesnik rata kao partizan, prikazivanje neprijatelja mu nije bilo primarni objekt njegove crtačke imaginacije. Veliki poznavalac egzistencijalnog zla u ljudima, svoja najbolja portrteisanja zla vezivao je, međutim, za minule epohe, za vremena do pre Drugog svetskog rata, a pre svega za ikonografiju vesterna.  Maurović je poznat po svojoj osobenoj vestern kostimografiji i generalnoj ikonografiji, uvek nešto arhaičnijoj od one koju smo mogli gledati u kasnijim filmskim vesternima. Pre nego nacisti, njega fascinira recimo progon veštica ili uskočki pobunjenici. Kauboji osvetnici dominiraju njegovim stripovima, nesravnjivo više od nacista, pripadnika vermahta, ustaša. Kao da je formirao svoj primarni osećaj egzistencijalne pretnje u vremenu koje je prethodilo njegovom inače sigurno emocionalno proživljenom iskustvu u ratu. U intervjuima o tom periodu nije mnogo govorio.

Za razliku od Maurovića, Julio Radilović – Jules ostavio je mnogo impresivnije portrete fašista. Pri tome ne mislim toliko na komercijalno uspešniji strip Partizani iz osamdesetih godina, koliko na kreativno crtački daleko autentičnije njegove stripove kao što su Kurir s Psunja (prema romanu Gabrijela Vidovića, scenario: Norbert Neugebauer - Mladi zadrugar, 1960; Strip revija 1963) s psihološki upečatljivim prikazivanjem ustaša (i četnika) i Kapetan Leši (scenario: Žika Mitrović i Dušan Zega, 1960-1964) u kome je kreirao bogatu galerija balista s impresivnom kostimografijom koja se ne zaboravlja. Elegancija Julesove linije, majstorsko tuširanje, tretman odeće, gotovo opipljivost tkanina, prevoji na njima i senke koje se uvlače u te prevoje, snažno okupiraju posmatračevu pažnju. Istovremena „izlomljenost“, izgužvanost i mekoća odeće se uzajamno pothranjuju. Reč je o izvesnom ideološkom standardu kakvog smo se mogli nagledati u tadašnjim partizanskim filmovima, onima koji nisu gazili u dosadnjikavu površnost, a budili su maštu egzotičnom interpretacijom ratne avanture.

Desimir Žižović Bujin crtač je legendarnog stripa Mirko i Slavko (1958-1979), najtiražnijeg jugoslovenskog stripa ikada (tiraž se kretao do 200.000 primeraka). Mada nije bio namenjen propagandnim svrhama, strip je vrveo stereotipima o Nemcima i partizanima. Za njega je vezan vic „Mirko, pazi metak! Hvala Slavko, spasio si mi život!“ pa su mnogi poverovali da se taj dijalog zaista i pojavio u stripu. Mirko i Slavko su u svakoj epizodi ubijali mnoštvo Nemaca, ali ni u jednoj epizodi nisu ubili nekog četnika, što neki pripisuju činjenici da je Bujin je tokom rata jedno vreme proveo u četnicima.

Iz Wostokove parodije 'Mirka i Slavka'

Wostok (Danilo Milošev), jedan od gurua andergraund stripa, kreirao je niz briljantnih parodija Mirko i Slavko u drugoj polovini devedesetih. Jedna od njih je Jeder fуr sich und Gott gegen alle (Svako za sebe, a Bog protiv svih, po originalnom nemačkom naslovu filma Wernera Herzoga Tajna Kaspera Hauzera). U njemu nemački oficir usklikne „Ah, tako mi germanskog ibermenša, to mora da su oni boljševički smrdljivi prljavi nedorasti Mirko i Slavko!“, a drugi nemački vojnik apsolvira temu sa „Sad ćemo da im jebemo kevu niževredne rase...“

Mirko Ilić, slavni svetski dizajner, lider grupe Novi kvadrat koja je revolucionisala strip krajem sedamdesetih godina, nikada nije uradio strip na temu nacizma, ali poslednjih godina drži predavanja o simbolima skinhedsa i neofašističkoj ikonografiji, grafičkom govoru mržnje neonacističkih i ekstremnih navijačkih grupa na prostorima bivše Jugoslavije.

Predstavljanje nacizma u stripu nalazi jedan od najupečatljivijih primera u Mausu (1991) Arta Spiegelmana. I tu se pristupi kulturnih studija i potpisnika ovih redova metodski razilaze. Tematska relevancija, koja je ključna za kulturne studije, tek je samo jedan aspekt relevantnosti dela. Kreativna vrednost dela, koja daleko prevazilazi tematsku relevantnost, tek udružena s njom, postaje nezaobilazni beočug u istoriji medijske reprezentacije. Da Maus nije remek-delo pripovedaštva on nikada ne bi revolucionisao medij kojim se izražava i ključno doprineo promeni njegovog kulturnog statusa. Miki Maus je bio Jevrejin. Te Goebbelsove reči mogle su poslužiti za povod Spiegelmanu da sebe, svoga oca, majku i sve Jevreje u stripu iscrta kao miševe. Nemci su u obličju mačaka. Crtački pristup dosta oprečan Disneyevom „odevanju“ ljudskih karaktera u više ili manje ljupke životinje. Neka vrsta ironično preokrenute rukavice disneyevskog antropomorfizma.

Bleksad: Arktička nacija (2003) scenariste Juana Díaza Canalesa i crtača Juanja Guarnidoa služi se samo unekoliko Spiegelmanu srodnim postupkom antropomorfizma, ovaj put u portretisanju neofašizma, u distopijskom ambijentu nalik Americi. Rasizam, neznatno izmenjena ikonografija, sa crvenom trakom na rukavu i krstom u belom krugu koji nije kukasti, ali ima svoje krake... 

U čemu je tajna fascinantosti fašizma, u čemu je odgonetanje tajne, odgonetanje koje je sjajno započela Susan Sontag u eseju Fascinantni fašizam, ali i Liliana Cavani filmom Noćni portir (1974, dakle iste godine). Cavani eleborira uznemirujuće seksualne i psihološke ambivalencije prouzrokovane perverznošću situacije ugrožene ljudskosti. Ugroženost rađa raspon reakcija koji uključuje perverznu percepciju i interpretaciju i od strane samih žrtava.

'Maus' Arta Spiegelmana

Uostalom, postavimo pitanje mnogo jednostavnije. Zašto volimo da gledamo horor filmove? Zašto smatramo da su portreti negativaca često fascinantniji od njihovih kontra parova u drami dobra i zla? Istorija filma i stripa mogla bi se ispisivati i iz ugla fascinacije negativcima.

I, naravno, neizostavna elegancija. Travis Charest, po scenariju Scotta Lobdella, u crossoveru Zlatno doba - WildC.A.T.S. / X-Men (1997) i Sean Gordon Murphy u stripu Američki vampir – Opstanak najsposobnijih (2011), po scenariju Scotta Snydera, briljiraju elegancijom naci ikonografije, posebno uniformi i insignija, koje se savršeno uklapaju u podvarijantama naučne fantastike koje sadrže sajberpank ili horor elemente. Charest je manijakalni perfekcionista crteža i kod njega su nacisti apstraktni pojam, žanrovski ispražnjen arhetip zla i pretnje, ništa specifičniji od ostalih negativaca u svetu mutanata, sem po briljantno urađenim uniformama. Uvek na granici ironije, ali ne čineći ironiju agensom političke interpretacije, pošto nje u suštini nema. Reč je o horor-avanturističkom žanru u kome se pripovedanje fokusira na uzbudljivost i akciju, dok pitanja o političkim implikacijama ostaju nedirnuta. Murphy je, pak, čarobnjak manipulisanja prostorom, pa u svaki interijer unosi pomalo labirintske zagonetke koje sadrže i reference na grandioznost nacističke arhitekture.

Prikazivanje je uvek interpretacija. Razlike, međutim, u učešću interpretacije i njenoj eksplicitnosti u prikazivanju su ogromne.

Alex Ross Carstvo božje (Kingdom Come, 1996, po scenariju Marka Waida). Strip je slikan gvaš tehnikom. Priča je o sukobu suprotstavljenih grupa superheroja. Ako „isključimo ton“ (tekst), i čitamo ono što je rečeno vizuelnim govorom tela Rossovih protagonista, tema je natčovek, glorifikacija moći i superiornosti. Prikazivanje pokreta kao grandioznih sačinjava koreografski spektakl tela. Smenjuju se stilizovane egzibicije nastupa superheroja, monumentalnost prizora opčinjava. Ako je nešto vizuelna idolatrija natčoveka, to je nesumnjivo ova Rossova vizuelna interpretacija, odevena u kostime superjunaka. Njihova kič grandioznost i vizuelna perfekcija idu ruku pod ruku.

'Američki vampir' - Sean Gordon Murphy

Na prvi pogled začuđujuće, ovoj desnoj interpretaciji superheroja utro je put autor čiji su subverzivni zahvati u svet superheroja dugo izgledali da se kreću istim pravcem kao i revolucionar stripskog medija Alan Moore. Scenaristički spoj Franka Millera sa crtežom Davida Mazzucchellija – Derdevil ponovo rođen (1986) i Betmen: Godina prva (1987) jesu autentična remek-dela. Betmen: Povratak mračnog viteza (1986) i pogotovo njegovi nastavci (201-2002, 2015) počeli su, međutim,  da smanjuju razliku između autora i njegovih karaktera od kojih neki jesu desničari s fašistoidnom inklinacijom. To što je Miller u javnom životu iskazao sklonost američkoj desnici, ne olakšava stvar.

Prevarljiva je sličnost stripa Ranx (1978-1993) Tanina Liberatorea i Stefana Tamburinija sa gore navedenim, bilo vizuelnim, bilo integralno stripskim inklinacijama u interpretaciji. Ranx im, međutim, ne pripada. Njegova brutalnost i politička nekorektnost (prema levici, siromašnima, invalidima, obespravljenima, staricama, deci, majkama i seksualnim manjinama) toliko je preterana da predstavlja subverziju doslovnosti, tortu bačenu u lice čitaocu, parodiju političke nekorektnosti. Ranx svoju žestinu povlači iz najžešćih ironičnih tradicija strip andergraunda koji je suprotnost kodovima desničarskog senzibiliteta.

I za kraj još o Jasonovom kratkom grafičkom romanu Ubio sam Adolfa Hitlera (2007). U njemu je nacizam tek poetički MacGuffin, izgovor za bizarnu priču o plaćenom ubici i njegovoj svakodnevici. Od pedesetak stranica, na svega devet se pojavljuje Hitler u uniformi, a od toga na dve stranice još jedan uniformisani nacista. Čitav pripovedački kontekst i Jasonov crtački stil daju ovoj mikroreprezentaciji nacizma blagi parodični, gotovo optimističan ton u melanholiji svakodnevlja koja okružuje vremensku kapsulu nacizma (plaćeni ubica je junak koji putuje vremeplovom da ubije Hitlera).

U svim ovim primerima reprezentacije i interpretacije fašizma i fašistoidnih tendencija, ključna su pitanja prepoznavanja odnosa između realnog i simboličkog, kao i odnosa afektivnog i kognitivnog. Primeri se kreću u punom rasponu od ogoljavanja okrutnosti i banalnosti zla, do suptilnosti i ironije pripovedanja o njemu. No tu nije kraj, uvek se otvara put i nazad, do ponovnog susretanja s banalnošću zla – kao krajnjeg ishodišta svakog kiča koji želi da se proglasi za grandioznost, za transsuptancijaciju, ishodišta osećanja čije implikacije ljudi ne žele uzeti ozbiljno.

(PROLETTER - jugoslovenski portal za umjetnost i društvene odgovore,
26. 12. 2016. proletter.me/portfolio/fasistoidnost-i-strip/)
Objavljeno: 16.07.2017.
Strip: Noćni sud (37)      Autor: Franja Straka
Objavljeno: 16.07.2017.
Strip: Cane (291)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 15.07.2017.
Portal prema kosmičkom zlu...      Autor: Ilija Bakić
  ... „Kuća na granici“ Ričarda Korbena
  i Sajmona Revelstrouka;
  
izdavač „Darkwood“ 2016.

„Kuća na granici“ je strip adaptacija istoimenog romana Vilijama Houpa Hodžsona (1877-1918), jednog od ukletih pisaca fantastike natprirodnog odnosno dela „strave i užasa“ koja će, posle II svetskog rata, postati temelji na kojima se gradi žanr znan kao „horor“. Kao i nekolicina njegovih kolega po spisateljskom „svetonazoru“, Lavkraft, Artur Meken, Lord Denseni, Klark Ešton Smit i Hodžson nije bio previše poznat i poštovan za svog života ali su kvalitete njegovih dela prepoznale potonje generacije posvećenika i tako ga otrgle od nezasluženog zaborava. Roman „Kuća na granici“ smatra se Hodžsonovim reprezentativnim, remek-delo. U tandemu autora koji je uradio strip adaptaciju svakako je poznatiji Ričard Korben (1940),  legenda, od velikih strip kompanija-sindikata, nezavisne produkcije, koji je karijeru započeo u opskurnim izdanjima posle kojih su sledili prevratnički „Creepy“ i „Eerie“ a nastavio u prestižnom „Heavy Metal“-u, kome je Korben bio jedan od vizuelno prepoznatljivih „zaštitnih znakova“. Korbenova naklonost uvrnutoj, mračnoj fantastici i hororu odnosno bizarnoj naučnoj fantastici sa jakim uticajem epske fantastike, bogato je nadograđena njegovim prepoznatljivim stilizovano-karikaturalnim crtežom i insistiranjem na jarkim, „tehnokolor“ bojama. „Spoj“ egzotično-hermetičkog pisca i ekstravagantnog crtača u strip albumu, originalno nastalom 2000. godine, svakako je morao da bude izuzetan. Doda li se tome i predgovor koji je napisao Alan Mur, još jedna živa strip legenda, sreći stripoljubaca nema kraja. Da je reč o nesvakidašnjem doživljaju najaviće sam Mur svojom neobjašnjivo lakonskom konstatacijom da on strip o kome piše „nije pogledao u potpunosti“ mada smatra da „Video je, ipak, dovoljno (...)“! Ako je i od Mura - mnogo je. Jer, ovaj strip zaslužuje više respekta i uvažavanja.

Korben i Revelstrouk su, očito, poradili na adaptaciji romana pa su ga premestili u 1952. godinu u sevenu Irsku kojom šetaju dvojica momaka, bivših studenata na Oksfordu; sticajem okolnosti (zbog malo njihove nespretnosti i mnogo nabusitosti lokalnog siledžije) momci beže iz kafane pred besnom gomilom i zabasaju na ostatke velike kuće na grebenu ispod koga se otvara bezdan kome se dno ne vidi. Tu otkrivaju dnevnik Bajrona Golta, vlasnika kuće, iz 1816.g. koji je u njoj živeo sa sestrom Meri i psom Biberom. Kuću su kupili jeftino ali je njena cena, ispostaviće se, paprena. U prvoj su šetnji novi vlasnici naleteli na strašna, svinjolika bića koja su ih žestoko napala i saterala u kuću ali nisu uspela da je osvoje mada su teško povredila Meri. Dok mu se sestra oporavlja Bajron sa psom istražuje bezdan ali ga odatle izbacuje velika poplava. Vrativši se, Bajron zatiče sestru u potpuno neuračunjivom stanju a i on počinje da redovno sanja košmarne snove. Granica između snova i jave, halucinacija i noćnih mora definitivno se briše. Meri i Biber se vraćaju iz mrtvih a Bajron prisustvuje, ili mu se čini da prisustvuje, grandioznim scenama sukoba Dobra i Zla. Dnevnik se naglo prekida naznakama da zlo ulazi u sobu ostarelog Bajrona... Studenti su zbunjeni sadržajem knjige mada jedan smatra da Golt nije bio lud ali ne stiže da to obrazloži jer -begunce otkriva potera. Nadajući se da neći biti teško isprebijani studenti se predaju; njihovo batinjanje, međutim, prekida napad svinjolikih bića koja izmasakriraju sve osim jednog studenta koji završava u zatvoru spoznajući istinu da je kuća portal prema nepojmljivom zlu koje preti s druge strane a koje samo čuvar praga može zaustaviti i tako sačuvati ravnotežu između Reda i Haosa, Života i Smrti, Svetla i Tame...

„Kuća na granici“ barata nekolikim opštim mestima dobro znanim u literaturi (još od antičkih vremena a posebno u periodu romantizma i tzv „gotskog romana“): tajanstvena mesta, bizarna bića, čudnovati, neobjašnjivi događaji iza kojih se „valjaju“ krucijalne sile i principi našeg sveta i Svemira. Sudar moćnih sila zla sa nejakim ljudima, njihov otpor i neminovna propast, uticaj zlih pretnji i neizvesnosti na razum, raspad civilizacijskih konvencija, spoznaja smrtnosti jedinke ali i njene beznačajnosti u kosmičkim razmerama elementi su košmarne, na momenta i konfuzne priče (no, da li se od smetenog Bajrona može očekivati drugo?) koja je oplemenjena romantičarskim detaljima (ukleta bogataška kuća, nerazjašnjeni odnosi sestra i brata, blazirani pohodi u prirodu...). Korbenov grafizam našao je u ovoj priča idealan teren za razmahivanje; on je u njoj upotrebio sva svoja znanja i sve trikove: stilizovan crtež, neobične rakurse, teško pregledne slike, dinamičku montažu-konstrukciju tabli, poigravanje kolorom (prirodni kolor za početak priče i plavo-sivo profiltrirani za scene sukoba sa zlom).

U konačnom sabiranju utisaka, „Kuća na granici“ se, zahvaljući zavodljivosti svog patiniranog, egzotično-starog predloška, predstavlja kao maniristički precizno delo koje će se svakako dopasti ljubiteljima Korbenovih crtačkih ekstravagancija.

(„Dnevnik“, 2017)
Objavljeno: 14.07.2017.
Leteći start...      Press: Čarobna knjiga
  ...Tri toma Anihilacije na LETEĆEM STARTU!

NAJBOLJA MARVELOVA KOSMIČKA SAGA - SVIH VREMENA! ANIHILACIJA!!!

Kraj univerzuma kakvim ga poznajemo. Nezaustavljiva sila se roji iz centra univerzuma i preti da će zauvek izbrisati postojanje, a za sobom ostaviti samo tišinu i MIR – jednog, usamljenog vladara Anihilusa!

Talas koji s jednakom lakoćom proždire junake, svetove i galaksije ne namerava da se zaustavi, ali stvari počinju i pre početka, pre prvog dana anhilacije. Pratite svaki novi Anihilusov korak ka krajnjoj pobedi, posvedočite kako se svaki otpor čini beznačajnim!

Draks Razarač, Nova, Kvazar, Ronan Tužilac, Superskrul, Tanos, Galaktus i Srebrni Letač samo su mali deo junaka i zlikovaca koje možete sresti u ovoj galaktičkoj sagi. Dok civilizacije propadaju, žrtve se ne daju izbrojati, a novi junaci se uzdižu u vrtlogu adrenalina – sve ih povezuje samo jedan cilj.

Doživeti sutra!

THE BEST OF MARVEL #13-15. • Na Letećem startu od 13. do 16. jula, na sajtu Čarobne knjige, u knjižari „Bulevar Books“ u Novom Sadu i u striparnicama „Darkwood“ i „Alan Ford“ u Beogradu!

www.carobnaknjiga.rs
Objavljeno: 13.07.2017.
Strip: Borovnica (44)      Autor: Darko Macan

Najnoviju pasicu Borovnice možete sutra potražiti na Facebooku!!!
Objavljeno: 13.07.2017.
Razgovori o stripu... (30)      Autor: Predrag Đurić
Petar Meseldžija je rođen 5. avgusta 1965. godine u Novom Sadu. Značajan deo detinjstva proveo je kod rođaka u Krčedinu, gde razvija ljubav prema stripu. U rodnom gradu je završio osnovnu i Srednju elektrotehničku školu, kao i Akademiju umetnosti. Godine 1991. iselio se u Holandiju, gde i danas živi sa suprugom Anitom.
Prvi stripovi su mu objavljeni 1980. godine u izdanjima Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca EKS almanah i YU strip. Stripom se profesionalno bavi od 1981. godine, kada započinje saradnju sa Forum – Marketprintom, iz Novog Sada. Za ovu izdavačku kuću prvo radi strip Krampi,  po sopstvenim i scenarijima Dušana Vukojeva, koji u kaiševima i u po jednoj tabli izlazi u Stripoteci. Narednih godina radi kraće stripove, uključujući i dve epizode Kreker Kida, koje su kasnije objavljen u listu Neven, izdavača Dnevnik iz Novog Sada. Godine 1988. priključio se timu autora koji je radio na stripu o Tarzanu. Po odlasku u Holandiju završava strip Kanu po ideji Serhia Aragonesa. Nakon toga potpuno prestaje da se bavi stripom i prvenstveno se bavi ilustracijom i slikarstvom. Prvu samostalnu izložbu održao je 1998. godine u galeriji Tjalf Šparnaj u Amsterdamu. Potom sledi niz grupnih izlozbi u raznim galerijama i muzejima u Holandiji i SAD.
Radovi su mu štampani širom sveta u mnogim knjigama i magazinima, kao i u vidu postera. Ilustrovao je nekoliko knjiga, počevši od knjige Peter Enkorak, preko Kralj Artur i vitezovi okruglog stola, pa do knjiga inspirisanih srpskom mitologijom i  narodnim bajkama. Knjiga Legenda o Baš Čeliku za koju je Meseldžija napisao tekst i naslikao ilustracije,  inspirisana je narodnom pričom o Baš Čeliku, a objavljena je u Srbiji 2008. godine Englesko izdanje ove knjige je objavljeno u SAD 2010. godine.
Njegovi kratki stripovi sabrani su u knjizi Esmeralda i druge priče, koja je objavljena 2012. godine, dok su Krampi i Kreker Kid objavljeni u albumu dve godine kasnije. Iste godine se pojavila i knjiga za decu Slovarica, nastala prema stihovima Dude Vukojeva, kao i Knjiga džinova godinu dana kasnije.
Petar Meseldžija je dobitnik brojnih nagrada, među kojima su i Plaketa Zlatnog pera Beograda, nagrada Maksim u Zaječaru, jedna zlatna i dve srebrne nagrade Sprektrum  u SAD, kao i nagrada žirija na 59. svetskoj konvenciji naučne fantastike, održanoj u Filadelfiji 2001. godine. Takođe je nagrađivan i na konkursima za strip Malih novina iz Sarajeva i Mladine iz Ljubljane.
  Intervju: Petar Meseldžija

Ko je Petar Meseldžija?
To bih i ja voleo da znam! Sredinom 1990-ih sam u Holandiji objavio pet tabli iz stripa Kanu, objedinjenih u jednu kratku priču pod naslovom Kos am ja? Još uvek tragam za odgovorom na to pitanje.

Kada ste prvi put došli u kontakt sa stripom?
Najranije detinjstvo sam dobrim delom proveo kod babe i dede u Krčedinu. Čak sam, kad sam imao 4-5 godina, kod njih proveo godinu i po dana u kontinuitetu. Upravo se moj prvi susret sa stripom desio u Krčedinu i da do toga nije došlo, pitanje je da li bih ja jednog dana postao strip-crtač. Tokom mog boravka na selu puno vremena sam provodio sa svojim ujakom, koji je bio pasionirani čitalac stripova. Tako pasioniran da je padao na popravni! Tako su mi rekli. Zapravo, glavni razlog za njegovo ponavljanje je verovatno bilo to što ujak nije voleo školu, pa je vreme predviđeno za učenje, između ostalog, provodio i čitajući stripove. Sve u svemu, on je bio taj koji je uspostavio vezu između mene i stripa. U to vreme prvenstveno je čitao stripove koje je štampao novosadski DnevnikZlatnu seriju i Lunov magnus strip, pa su i moji omiljeni junaci iz tih serija bili Veliki Blek i Komandant Mark, a voleo sam i Zagora. Teksa Vilera sam voleo manje, a ostale još manje. Čitao sam ono što je ujak kupovao i čitao. Sem navedenog, on je čitao i stripove o Taličnom Tomu i Asteriksu. Prvi crteži, inspirisani stripom, koje sam crtao kao klinac su bili crteži Taličnog Toma.

U to vreme, 1970-ih godina, koliko su Vas Vaši vršnjaci pratili u ljubavi prema stripu? Koliko se o stripu razgovaralo?
Strip je u to vreme bio tretiran kao šund. Ako me sećanje ne vara, strip sam počeo malo ozbiljnije da crtam 1977. godine, a do tada sam jednostavno crtuckao. Ne sećam se kako je društvo reagovalo na to moje crtkanje stripova u osnovnoj školi, ali kako sam već sa 15 godina počeo da objavljujem Krampija, društvo iz srednje škole je vrlo pozitivno reagovalo na to, pa sam zbog svog crtačkog umeća i „uspeha“ imao zavidan rejting u razredu.

Kakve impresije nosite iz detinjstva u Novom Sadu i Krčedinu?
Ima ih puno. Sto se tiče crtanja i stripa, moji rani crteži bili su inspirisani radovima Volta Diznija. Pogotovo mi se dopadalo ono što je Dizni studio uradio pre 2. svetskog rata. Onda sam otkrio Taličnog Toma i Asteriksa, te su mi crteži bili pod uticajem tih stripova. Kad sam počeo da radim realistički strip, uticaj Velikog Bleka bio je značajan. Obožavao sam Velikog Bleka i još uvek se sećam prve epizode, koja mi je iz nekog razloga bila i najdraža. Nemam je u svojoj kolekciji stripova. Imam zato drugu epizodu – kupio sam je pre par godina na nekom od strip-susreta. Tek kasnije sam počeo da crtam Bleka. Pre nego što sam stvorio   Krampija, radio sam Bleka za Dnevnik.

Koje stripove ste rado čitali?
Stripove Baneta Kerca, komične stripove Dude Vukojeva, Poručnika Bluberija, Udercove i Brekijine stripove, zatim stripove Mila Manare, a posebno Indijansko leto, pa Konana, Spajdermena, Princa Valijanta. Izuzetno cenim radove Igora Kordeja (pogotovo ono sto je radio 1980-ih godina), Rajka Miloševića Gere, Dejana Nenadova.

Koliko danas pratite strip?
Jako malo, ali ipak više nego devedesetih. Delom zahvaljujući i Dejanu Nenadovu, koji mi je blizak prijatelj, a nakon njegovog povratka stripu. Jedno vreme sam zalazio u prodavnice stripova u Holandiji i to što sam video nije mi se dopalo. Čini mi se da je kvalitet današnjih stripova, generalno uzevši, na nižem nivou od kvaliteta stripa u 1980-im. To važi i za naš i za evropski strip. Te 1980-te su bile zlatne godine stripa. Danas je sve nekako isto, sve je podjednako dobro, sve je tehnički vrlo doterano, često korektno do granica perfektnosti, ali ne i genijalno. Ako izuzmemo činjenicu da sam emotivno vezan za strip iz 1980-ih, prema ono malo objektivnosti što mi ostaje, smatram da je među autorima stripa iz 1980-ih lakše naći genijalne stvaraoce nego danas. Renesansa, pa i barok, evropskog stripa je deo prošlosti – manirizam i rokoko su u poslednje vreme u modi...

Koji su bili Vaši prvi profesionalni koraci? Prve stripove ste objavili u YU stripu i Eks almanahu?
Nisam imao nikoga u porodici ko je uticao na mene. Pomoć da učinim prve profesionalne korake pružio mi je Duda Vukojev. Ja sam već sa 14-15 godina ozbiljnije crtao stripove, ali ih nisam objavljivao. Nekako u to vreme se u meni rodila snazna želja da dovoljno uznapredujem u crtanju stripova, da bih mogao da ih objavljujem. U isto vreme sam postao član Foto-kino kluba Novi Sad. Tamo sam upoznao čoveka koji je radio crtani film, na klasičan način, rapidografima na foliji – Dragan Majkić se zvao. Uz njega sam počeo da radim na crtanom filmu, čak sam počeo da radim i svoj crtić – crtao sam jednog mačka kako se približava porciji hrane. Ali i pored mog entuzijazma za crtani film, Majkić je verovatno shvatio da ja više naginjem stripu, pa sam pod njegovim uticajem uradio prvi strip na velikom formatu. Taj strip se zvao Problem. Nakon toga, Majkić je odlučio da me upozna sa Dudom Vukojevim. I tako smo Duda i ja došli u kontakt. Duda je izvršio strašno važan uticaj na mene, kako na moju mladu ličnost u formiranju, tako i na strip-crtača koji se u meni polako budio i razvijao.
Potom sam došao u kontakt sa crtačima u Dnevniku, gde je postojao studio za strip na  čelu sa Banetom Kercem. Tu su bili i Marinko Lebović, Miša Mijatović i Branko Plavšić. U to vreme sam počeo da crtam Velikog Bleka. Odnosio sam crteže Banetu i on mi je ukazivao na greške i mnogo pomagao. Još uvek imam crteže Velikog Bleka sa Banetovim ispravkama. Bio sam impresioniran Banetovim Blekom. Isto tako i Kobrom, kojeg sam precrtavao, pokušavajući tako da izučim osnove i otkrijem tajne crtačkog zanata i stripovskog pripovedanja. Mogao bih reći da se Duda Vukojev brinuo za moju crtačku dušu, a Bane Kerac za moje tehničke sposobnosti. Marinko Lebović i Miša Mijatović su bili vrlo prijatni i takođe su mi dosta pomagali. Sa Brankom Plavšićem, nažalost, u to vreme nisam sarađivao. Njegovi tušerski kvaliteti su me fascinirali i inspirisali.

Nijedna Vaša epizoda Velikog Bleka nije objavljena…
Kad sam počeo da odlazim u Dnevnik, prvo sam radio kopije, precrtavao postojeće table i tako učio zanat, uz, kao sto rekoh, Banetovu pomoć. Jednom sam od uredništva dobio original table Bleka, koja je bila fantastično istuširana. Ni dan-danas ne znam ko ju je tuširao, ali znam da nije Branko Plavšić. Ta  tabla je bila fantastična! Odneo sam je kući i precrtao. U to vreme mi je tuširanje bilo jako značajno. Čini mi se da sam za relativno kratko vreme više napredovao kao tušer, nego kao olovkar. Posle izvesnog vremena napredovao sam dovoljno da mi je uredništvo pružilo priliku da uradim nekoliko naslovnih strana za Bleka. Ne sećam se koliko sam ih uradio, ali znam da su dve naslovne strane objavljene. Na kraju sam „zaradio“ svoj prvi scenario za kompletnu epizodu Bleka. Imao sam tada 15-16 godina. Nakon nekoliko tabli sam shvatio da je taj zalogaj prevelik za moja mala dečačka usta i uvideo da će posao trajati jako dugo, pogotovo imajući u vidu moju crtačku nezrelost. Pored toga, tada sam išao u školu i imao redovne obaveze. Shvatio sam da bi mi trebalo možda i nekoliko godina da završim tu epizodu. Iako sam tad voleo da crtam Bleka, negde u meni je počela da se rađa ideja o tome da ne želim da potrošim toliko vremena radeći licencni strip, već da želim da radim svoj strip, autorski strip, kako se to onda popularno zvalo. Nakon nekoliko nacrtanih tabli, vratio sam scenario i prekinuo rad. U međuvremenu sam, preko Dude Vukojeva, uspostavio kontakt sa Marketprintom. Uradio sam nekoliko kaiševa junaka koji se zvao Čupi i odneo ih uredniku Slavku Draginčiću. Slavko je rekao da je strip dosta dobro nacrtan, ali da mu se kontekst srtipa čini vrlo ograničen. Radilo se o nekom đavolku sa roščićima, malom mangupu, odevenom u teksas pantalone i teksas jaknu, koji je išao kroz strip radeći razne stvari i šaleći se sa samim medijem. Na primer, ide taj Čupi i na zemlji vidi pikado strelicu. On je uzme i baci. Strelica prođe kroz okvir stripa i pogodi nekoga s druge strane. Čuje se „Jao!“. I sve u tom fazonu. Nakon što mi je objasnio konceptualnu ograničenost ponuđenog stripa, Draginčić mi je predložio da probam da smislim nešto drugo. Tako sam došao na ideju za Krampija. Dan kada su prva tri kaiša Krampija objavljena u Stripoteci, a to je bilo 9. 6. 1981. godine, smatram svojim zvaničnim početkom bavljenja stripom.

Da li je postojala neka posebna inspiracija za Krampija?
Jeste! Bio je to strip Krapino Dude Vukojeva i Miše Mijatovića. Strip je urađen negde krajem 1970-ih i, sećam se,  dobio je treću nagradu na konkursu YU stripa. Bio sam pod utiskom tog stripa, pa mi je on poslužio kao inspiracija za Krampija ne samo imenom već i likom. Izvesni crtački aspekti Krampija su inspirisani jednim stripom o malom duhu koji je u to vreme izlazio u Stripoteci, zaboravio sam ime tog stripa. Iz njega sam preuzeo neke stilske detalje, npr. kako crtati grane četinarskog drveća i žbunja, kamenje, travčice i sl...Tako da je Krampi, moglo bi se reći, kombinacija stripa kojeg sam želeo da radim, Mišinog i Dudinog stripa Krapino i tog stripa o malog duhu. „Niko nije bez oca i majke“ – kako reče moja profesorica istorije umetnosti, Katarina Ambrozić.

Kako je došlo do prelaza sa Krampija na realistički strip?
Posle nekog vremena, postao sam svestan ograničenja koje mi je nametao karikaturni strip. Istovremeno želju da se dalje razvijam kao crtač u meni je jačala. Iako mi je tada srce bilo na strani karikaturalnog stripa, hteo sam da se okušam i u realističkom stripu. Posebno nakon što sam upoznao Dejana Nenadova, koji se u to vreme prikazao javnosti kao spektakularni talenat i, kao takav, svojim stripovima „žario i palio“ po YU strip-sceni. Sledeće što sam uradio posle Krampija bio je Kreker Kid, manje karikaturalan u odnosu na Krampija, ali ipak sa određenom dozom stilizacije. Posebno u trećoj epizodi, koju nažalost nikad nisam završio, sam se još više približio realističkom stripu. Onda se desilo da sam po Dudinom scenariju uradio kratak strip pod nazivom Čuvar istine. To je bio početak mog rada na realističnom stripu.

Kreker Kid predstavlja vraćanje na saradnju sa Dnevnikom?
Ne baš − Kreker Kid je urađen 1982. i 1983. godine za Marketprint. Onda sam 1984. morao da idem u vojsku. Kada sam se 1986. godine vratio iz armije, strip i dalje nije bio objavljen u Stripoteci. Ne znam šta je bio razlog za neobjavljivanje, iako su ga uredno platili. Posle nekoliko godina vratili su mi table, koje sam onda objavio u Nevenu. Znao sam urednika Nevena, pa je tim kontaktom, koji je uspostavljen još pre mog odlaska u vojsku, a kroz ilustracije koje sam tada radio za Neven, došlo do objavljivanja Kreker Kida u tom listu.

Kada su u pitanju scenaristi, najviše ste sarađivali sa Dudom Vukojevim. Kakva su sećanja na tu saradnju?
Kao što sam rekao, Duda Vukojev je bio veoma značajna pojava u mom životu u to vreme. Duda mi je bio primer, idol, inspirator. Ne samo u domenu stripa, već uopšte. U to vreme sam želeo da jednog dana kada odrastem, budem kao Duda. Dopadao mi se način na koji je on razmišljao i posmatrao svet. Voleo sam njegov humor, entuzijazam, njegovu lucidnost, pa čak i njegov cinizam. Moja saradnja s njim je bila vrlo prijatna, višeslojna, kompleksna i inspirativna. Bio sam impresioniran njegovom kreativnošću i njegovim idejama. Vrlo rado sam crtao stripove po njegovim pričama. A pošto smo imali blizak odnos, verovatno sam mu ja često sugerisao šta bih voleo da radim, a onda je on na osnovu toga pisao scenarija. Imali smo dobar dil. Bez Dude, verujem da ne bih postigao to što sam postigao, ne samo u kontekstu stripa, nego i umetnosti uopšte, pošto je meni strip predstavljao odskočnu dasku u svet umetnosti.

Sa Dudom ste radili i strip Esmeralda. Uradili ste dve epizode, od kojih je druga objavljena, a prva ne. Šta je bio razlog da se prva epizoda ne objavi i da li je Esmeralda bila prvobitno zamišljena kao serijal?
Jeste, Esmeralda je bila zamišljena kao serijal. Ne sećam se više zašto prva epizoda nije objavljena. To bi trebalo pitati Sibina Slavkovića, odnosno Slavka Draginčića, mada sumnjam da bi se i oni posle toliko godina setili razloga. Druga epizoda je bila malo bolje i efektnije nacrtana od prve, ali ni prva nije bila loša, koliko se sećam. Mada, ko će ga znati!? Pošto više nemam taj strip kod sebe, ne mogu da proverim. U svakom slučaju, tu prvu epizodu sam uradio relativno brzo nakon što sam se vratio iz vojske. Zapravo, započeo sam ga još u armiji. Posle vojske još nisam bio student Akademije umetnosti, već sam se pripremao za prijemni ispit, a paralelno sam radio i strip. Na taj način sam završio i prvu epizodu Esmeralde. Sećam se kako je epizoda izgledala i osećaja koje sam imao dok sam je radio, a taj osećaj mi se dopadao. Sećam se i da sam tada bio pod utiskom i uticajem radova Igora Kordeja i njegovog stila. Tako da ima dosta crtica u toj prvoj epizodi. Mada ima ih i u drugoj. Postojala je ideja da se napravi serijal, ali sam ja te 1986. godine krenuo na Akademiju umetnosti i onda sam morao da podelim vreme između obaveza na Akademiji i rada na stripu. U međuvremenu je počeo i rad na Tarzanu i onda definitivno više nisam imao vremena. A verovatno je u to vreme i motivacija da se nastavi sa Esmeraldom nestala.

Kako je izgledao rad na Tarzanu?
Prva epizoda Tarzana na kojoj sam radio bila je Mis Fani, po scenariju Dude Vukojeva. Odlazio sam tada kod Baneta, da mu pokažem te table. On je u to vreme još uvek bio moj mentor. U stvari tako sam ga tada još uvek doživljavao. Duševno-sadržinski mentor, da tako kažem, mi je bio Duda Vukojev. A Bane mi je bio crtačko/tehnički mentor, do momenta kada smo se posvađali u Marketprintu. To se desilo kada sam jednom prilikom odneo nekoliko istuširanih tabli Mis Fani Banetu na uvid. Sreća da tada nije imao makaze pored sebe! On je voleo da „seče“, tj. kritikuje crtež. Iako, ruku na srce, mislim da je često imao pravo. Dakle, u jednom momentu uzeo je da kritikuje nogu Tarzana, između par drugih stvari. Pitao me je: „Što si nacrtao ovu nogu kao da je atrofirala?!“. Iako tad nisam znao šta znači reč „atrofirati“, Banetova opaska me je ipak pogodila, pošto sigurno nije bila jedina opaska tog tipa koju je tada izrekao. Posle sam shvatio da on hoće da kaže da je noga pretanka, kao da se sasušila. Te opaske se dobro sećam. Bio sam mlad, neobuzdan i pomalo nadobudan. Bane jeste bio moj mentor i uzor i ja sam ga izuzetno cenio kao crtača, ali kako to obično biva, učenik žudi za pohvalom svog učitelja, s jedne strane. S druge, on istovremeno potajno priželjkuje i nada se da će jednog dana prevazići istog tog učitelja. Sećam se da mi ta poseta Banetovoj kancelariji definitivno nije prijala. Sledeći put, koji je ujedno bio i poslednji, otišao sam kod Baneta kada sam radio na sledećoj epizodi Tarzana. Uradio sam nekoliko tabli u olovci koje su svakako bile bolje nacrtane od tabli iz epizode Mis Fani. Dakle, odneo sam te table u olovci Banetu. Bane je uzeo gumicu i počeo da briše ono za šta je mislio da nije dobro. Počeo da crta po mojoj tabli, s namerom da ispravi „grešku“ i pokaze mi kako bi po njemu trebalo nacrtati tu stvar. To mi se nikako nije dopalo, pošto je bez pitanja uzeo da briše ono nad čim sam ja danima radio i mučio se. Drugo, sećam se da je izbrisao noge jednom patuljku, pošto su mu bile pretanke, i nacrtao mu debele noge. Moj patuljak jeste imao tanke noge i ruke, ali  su one bile u srazmeri sa ostatkom tela i njegovom veličinom. Ali Bane je imao drugačije mišljenje o tome kako jedan patuljak treba da izgleda. On je tvrdio da patuljak treba da bude stamenit, te da mu noge moraju biti debele. Tako je izbrisao one lepe, tanke noge i nacrtao debele i nezgrapne. Bilo je tu još par stvari oko kojih smo se zakačili. Sve u svemu, i na stranu moja mladalačka nadobudnost, ali toga puta je Bane zaista preterao, ne samo zato što je „ladno“ obrisao plod moga rada, nego pogotovo zato što je taj plod, tj. tih nekoliko tabli u olovci, bilo odlično nacrtano. Sve u svemu, tu ti se Bane i ja sporečkamo i on me tada istera iz kancelarije. To je bio poslednji put da sam Banetu odneo crteže. Nakon toga naši odnosi su se definitivno pokvarili. Jesmo nakon toga igrali i fudbal i košarku u Marketprintu, ali je godinama odnos među nama ostao poprilično hladan.
Onda se desio taj nesretni rat i ja sam otišao u Holandiju. Tek 2002. godine, za vreme jedne od mojih poseta Srbiji, a kada je moja mapa postera, koju je štampao Marketprint, bila promovisana na Sajmu knjiga u Beogradu, ukazala nam se prilika da popričamo o tom starom incidentu. Jednog dana, Sibin, Bane, ja i još nekolicina ljudi iz Marketprinta, krenuli smo autom za Beograd. Sibin je vozio, a Bane i ja smo sedeli pozadi u autu. Tu smo se Bane i ja lepo ispričali i ponovo, nakon toliko godina, postali drugari. Kaže se u narodu da je za svađu potrebno dvoje. Možda sam nesvesno sugerisao da je prvenstveno Bane bio kriv za ovu svađu. Međutim, kao što već rekoh, ja sam bio nadobudni mladi crtač koji je potajno priželjkivao da ga Bane prihvati i pohvali i da jednog dana možda postane isto tako dobar i cenjen strip crtač kao on. Tako da smo taj sukob prouzrokovali obojica „zajedničkim“ snagama. Niti je mojoj mladosti nedostajalo ludosti, niti je Banetovu mudrost (iskustvo starijeg) krasila popustljivost. U svakom slučaju, bilo pa prošlo. Glavno je da se danas, Bane i ja, možemo slatko nasmejati tim davnim događajima. 
Inače, ona epizoda Tarzana u olovci nikad nije završena. Sledeća epizoda koju sam uradio bila je Nevesta kralja Bohuna, za koju je scenario uradio Bane. Epizodu sam uradio inspirisan Fosterovim Princom Valijantom. Postavio sam to sebi kao izazov, pa se ta epizoda stilski razlikuje od Mis Fani, a i od sledeće, koju je Branko Plavšić tuširao. A poslednja, četvrta, koja nikada nije bila objavljena, razlikuje se od svih ostalih po tome što mi je pao entuzijazam, te je po kvalitetu crteža na nižem nivou od prve tri, iako sadrži par tabli koje su sasvim OK. Čak sam najmanje dve table iz te epizode postavio na svoj vebsajt, što znači da sam zadovoljan njima. Ali epizodom u celini nisam nikada bio jako zadovoljan.

Kako je došlo do saradnje sa Serhiom Aragonesom na stripu Kanu?
Došlo je preko Ervina Rustemagića… Pre toga bih se vratio par koraka unazad, da bi se cela stvar postavila u odgovarajući kontekst. Krenuo sam na Akademiju umetnosti 1986. godine. Narednih godina sam sve više naginjao ilustraciji i sve više se odvajao od stripa. U toku mojih studija na Akademiji sam počeo i rad na Tarzanu, a uradio sam i jedan kraći strip pod nazivom Lov, kao i pomenutu Esmeraldu. Za vreme studija sam pokušao da iskombinujem nekoliko stvari: ilustraciju, slikarstvo i strip. Pred kraj Akademije, 1990. godine, moje interesovanje za ilustraciju je značajno poraslo i u to vreme sam uradio ilustracije za Petera Enkora, za Mladinsku knjigu iz Ljubljane. Knjigu je napisao Teri Džons, jedan od montipajtonovaca. Iako sam se sve intenzivnije bavio ilustracijom, strip nisam napuštao.
Onda sam preko Zorana Janjetova pokušao da radim za Francuze. Od Imanoida sam dobio scenario za nekoliko probnih tabli, koje sam i uradio. Po mom mišljenju, nisam to loše uradio, ali su me oni odbili uz obrazloženje da im moj crtež previše liči na Hogartov, a to im nije trebalo. I dan-danas to ne razumem, kakve veze taj crtež ima sa Hogartom! Uz tih pet crnobelih tabli priložio sam jednu celu tablu naslikanu u ulju. Ali, ni to im nije trebalo.
U međuvremenu sam došao u kontakt sa Ervinom, koga sam poznavao još od 1982. godine, kada je jedna tabla mog stripa dobila drugu nagradu na strip-konkursu koji je on organizovao. Početkom 1990-ih mi je ponudio da radim na novom strip serijalu Kanu, rekavši da je sinopsis uradio Serhio Aragones, a scenario Bojan Kovačević (tokom rada na stripu, ja sam scenario menjao, neke postojeće delove izbacivao, a nove dopisivao). Ponudu sam prihvatio i negde početkom 1990. godine počeo sa radom. Uglavnom, strip nisam uspeo završiti pre svog odlaska u inostranstvo, nego sam ga završio u Holandiji.

Pitanje koje se neosporno nameće je kakva je šansa da se Petar Meseldžija vrati stripu?
Mnogi me to pitaju u poslednje vreme. Glavni razlog mog prekida bavljenja stripom je činjenica da sam 1992. godine konstatovao da se taj „strip-plamičak“ kod mene definitivno ugasio. Potom se nikad više nije rasplamsao. Moje krativne i umetničke aspiracije su me odnele na drugu stranu, u ilustraciju i slikarstvo. Postao sam ilustrator i slikar. Očima slikara gledam svet oko sebe i takav idem kroz svoj život. Nemam potrebu da svoju priču pričam u stripu, odnosno u nizu slika, već samo u jednoj slici, bilo to u kombinaciji sa tekstom, ili bez njega. U poslednje vreme bavim se i pisanjem. Ako mi životne okolnosti budu naklonjene, moglo bi doći do jedne serije knjiga, koju bih sam i pisao i ilustrovao. Dakle, ostao sam pri pričanju priča u slikama (i reči), ali me stripovsko izražavanje više ne privlači. Mada, moram da priznam, ne zatvaram vrata iza sebe u potpunosti. Posle onoga što mi se desilo 1991. godine, više nikada neću reći „Ne, nikada više!“. Ta vrata uvek stoje pomalo odškrinuta. Moguće je, ukoliko se steknu uslovi, i ako mi „sune“, da jednom uradim neki kraći strip. Da se još jednom malo poigram tim medijem, uradivši par tabli na svoj način. Ali, ne verujem da će to ikada biti u smislu rada na nekom strip-serijalu. Neke duhove ne bi trebalo puštati da ponovo izađu iz flaše.

Šta najviše zamerate savremenom društvu?
Površnost i dekadentnost. Izgleda kao da svet više ne ide onom uzlaznom linijom, kojom je krenuo da ide posle renesanse, već da se kreće drugom stranom brega, koja vodi na dole. S druge strane gledano, neko bi možda rekao da se upravo u naše vreme dešava jedna nova renesansa, ovoga puta tehnološka. Na određen način DA, ali vreme će pokazati koliko će nam ugrađivanje čipova u glavu pomoći da postanemo humaniji, životoljubiviji i mudriji. Da se razumemo, nemam ništa protiv tehnološkog razvoja, naprotiv. Fasciniran sam novim postignućima na tom polju. Mene brine to što ćemo, izgleda, prvo morati ponovo da osetimo „razornu moć atomske bombe“, pre nego što energiju atoma počnemo koristiti za sveopšte dobro.
Gledano iz mogu ugla, čini mi se da nestaje idealizma, dok se tehnološki utilitarizam, a sa njim individualizam i materijalizam, sve više uvećavaju i jačaju. Savremeni primitivizam mi smeta. Smeta mi i to što se stvara ideja da nam HEROJI više ne trebaju. A trebaju nam možda više nego ikada, na pragu smo alarmantnog narušavanja životnog balansa na planeti.  Bez heroja društvo ne može da se razvija, ono neko vreme vegetira, a potom nestaje. Heroji su ti koji upiru prst u pravcu rešenja, oni inspirišu, donose svetlo i skidaju paučinu i pomrčinu sa očiju. Pritom ne mislim samo na heroje-vojnike (u stvari najmanje mislim na njih), nego na sve te Prometeje u najširem smislu reči. Bez njihovog uprtog prsta u pravcu horizonta, masa bi izgubila put. Način na koji savremeni zapadni svet pristupa životu ne promoviše više tog heroja, osim ako taj „heroj“ nije „celebrity“, tj. poznata ličnost. To savremeno društvo je zamenilo heroje za „celebrities“. A oni samo izdaleka podsećaju na heroje, a u stvari sa herojima nemaju nikakve veze. Način na koji oni žive svoj život, i uzimajući u obzir životne aspiracije većine njih, pokazuje da nisu u vezi sa suštinskom ulogom i značajem heroja u društvu.
Nažalost, šta drugo očekivati od društva koje je skinulo ideju humanističkog Boga sa trona i umesto njega, na tron postavlja hladnog tehnološkog boga, odevenog u odoru od sjajnih „dukata“. Eto, to mi smeta sve više i više. Izgleda da je moj odgovor na pomenutu situaciju zatvaranje u odnosu na takav spoljni svet i pokušaj da se u sebi stvori jedan intimni svet u kome se još uvek može ogrejati na toploti humanizma, životoljublja i ideja koje nemaju novčanu vrednost, ali su zato veće od nas samih, veće od života. Ideje koje znaju i da uplaše, ali i da daju krila.

I na kraju rezime – izgleda da ono što mi najviše smeta u savremenom društvu nije nedostatak mudrosti i čojstva (njih nikada nije bilo dovoljno u društvu, samo u nekim pojedincima), nego nedostatak namere i pokušaja da se takve ideje postave na horizont i da se ka njima upre prst.

(Objavljeno: Zlatno doba vojvođanskog stripa, 2016. - intervju rađen 2011)
Objavljeno: 12.07.2017.
Autostoperski vodič kroz strip (1)      Autor: Kristijan Šarac
  Kolekcionar – Serđo Topi

Naslov ovog strip izdanja daje nam priliku da malo pričamo o nečem jako nama interesantnom, jasno reč je o kolekcionarstvu.

Kolekcionar nije samo neko ko sakuplja nešto, ti ljudi i znaju mnogo o stvarima koje sakupljaju, neki će ih videti kao zaluđenike, neki kao znalce, zavisi samo od gledišta. Sakupljaju se najrazličitije stvari, mi ćemo navesti one nama dostupne, jer postoje i one koje su samo za ljude sa gomilom novca, kao što su slike, zlatnici, automobili ili satovi. Međutim siguran sam da će se mnogi od vas više pronaći u stvarima poput: kutija od cigareta, kutija od šibica, salveta, boca alkoholnih pića, bočica od parfema, razglednica, hemijskih olovaka, značaka, poštanskih markica, starog novaca, metkova, filmova, igračaka raznih vrsta, slikovnica, stripova i knjiga. Ima tu i ne tako svakidašnjih stvari kao što su metkovi, ali decenija ratnih sukoba tako može da utiče na stvarnost i percepciju iste, uostalom oružje bilo hladno ili vatreno i jeste jedan od skupljih predmeta kolekcionarstva.

Zaustavio bih se na stripovima i knjigama, ako mi dozvolite, jer tu sam na domaćem terenu. Da biste bili kolekcionar nije dovoljno samo da volite da čitate, to je tek početak. Morate imati onaj osećaj da iako ste knjigu čitali tri puta, prosto morate da je nabavite i stavite na svoju policu (ili gde već – jasno je da vremenom i trudom ponestaje polica te morate biti kreativni).

A sad da proverimo da li je ovaj strip vredan vaše i moje kolekcije.

Serđo Topi je autor kog verovatno ne znate, sem ako niste baš pasionirani ljubitelj devete umetnosti, iako je u drugim zemljama za života stekao veliku slavu i ogroman broj čitaoca. Ne zato što ne verujem u vaše znanje, nego pre ovoga je kod nas bio zastupljen samo u po jednoj epizodi Nika Rajdera i Julije, uz po koju priču u već davno zaboravljenim strip magazinima, tako da nam ostaje i taj teret provere kakav je autor i hoćemo li mu se rado vraćati, mada ne bi trebalo sumnjati u nekog ko je zapravo bio poznat kao veliki umetnik, iako je često sam osporavao takve tvrdnje i nazivao sebe zanatlijom.

Kalumet od crvenog kamena – Jedna od mnogih vukojebina i pustopoljina divljeg zapada uvodna je scena priče uz gradskog novinara na zadatku, koji gunđa pokušavajući da nabavi nešto da prezalogaji. Na njegovu veliku sreću, zadatak pronalazi njega iliti čovek kog zovu Kolekcionar. Pošto ga ugosti na obedu u svojoj neobičnoj naseobini, razgovor o herojevoj tajanstvenoj ličnosti može da počne. Glavni akter ove priče nam prvo predočava njegovo viđenje kolekcionarstva, pri tom objašnjavajući i svoju veliku platežnu moć. A potom kreće pripovest o prvoj velikoj potrazi za njegovu kolekciju, o posebnoj indijanskoj luli koja je promenila mnoge vlasnike, kojoj se međutim gubi svaki trag.

U potrazi sreće ljude razne fele, sukobljava se sa nadobudnim velikašem u viteškom oklopu pomažući skoro istrebljenom indijanskom plemenu. Potom sledi krvavi susret sa mormonskom braćom. Trag ga je vodio ka Sijuksima i to u predvečerje bitke kod Litl Big Horna (Velikog i malog roga), gde su, ako ne znate, Sijuksi na čelu sa poglavicama, Bikom koji sedi i Ludim konjem, sasvim potukli vojnike koje je predvodio general Kaster i to tako da nisu stali dok i zadnjem nisu skinuli skalp. Upravo od ratnog poglavice Sijuksa uspeva da otme lulu za kojom traga. A onda čujemo zanimljiv detalj bitke koji nikom nije bio poznat, novinar je ushićen jer ima veliku vest, ali naš junak ne dozvoljava da se njegov život vuče po novinama i preti novinaru, ali pošto je novinar podsmešljiv na pretnje dešava se magija upozorenja, i ostavljajući novinara u čudu i neverici, naš heroj odlazi.

Obelisk iz zemlje Punt – U jednoj od Afričkih pustinja prisustvujemo tome kako pljačkaju našeg junaka. Sutradan ga zarobljava druga grupa i vode ga u selo pričajući mu šta će se desiti kad stignu. No to nije suđeno da se desi, pošto ga vojska oslobađa. Nastavlja potragu za obeliskom, jer Kolekcionar nikad ne odustaje. Na putu ga čekaju još brojne nedaće. Groznica, magije i pakleno pustinjsko sunce, Naravno, naš heroj će makar i nakon okršaja biti na poprištu još jedne velike i čuvene bitke ili ti bitke kod Adve. Tu je Menelik II (osnivač moderne Etiopijske države) sa svojim ratnicima potukao italijanske kolonizatore do poslednjeg čoveka. A naš junak spasava italijanskog oficira iz zarobljeništva, ali avaj videćete da neki ljudi ne mogu biti spašeni. Kolekcionaru na kraju priče opet gledamo u leđa, naravno, tek po pronalasku traženog predmeta.

Suze Timura Lenke – Na početku teče razgovor između Kolekcionara i lika koji mu treba dati informacije o traženom predmetu. Slušamo legendu o suzama Timura Lenke vama poznatijeg kao Tamerlan. Mnogo zanimljivosti je vezano za Tamerlana mongolskog vođu, kaže se da je bio veliki ljubitelj umetnosti, ali i toliko okrutan da su iza njegovih pohoda po Indiji ostajale piramide od lobanja. Nama posebno zanimljive su dve stvari vezane za njega, naime u bici kod Angore zarobljava Bajazita Munjevitog turskog sultana i u kavezu ga odvodi u svoj glavni grad gde ga i pogubljava. Druga stvar je nepotvrđena i ne verujem da će ikad biti potvrđena, ali neki izvori tvrde da je u bici kod Angore bio zadivljen taktikom i ponašanjem u bici srpske teške konjice pod komandom despota Stefana Lazarevića, te da je nakon bitke primio našeg velikaša sa svim počastima.

No, da se vratimo priči. Kolekcionar na neljubaznost uzvraća tako da nam deluje surovo, ali on samo prati svoj kod i trag. A trag će ga odvesti duboko u džungle negde u blizini Nove Gvineje, gde ga je vodič uvalio u klopku svojom nepažnjom i odsustvom veštine. Da nevolja bude veća u rukama su plemena poznatog po…. No pojavljuje se dama pod krinkom i zahvaljujući svojim manirima naš heroj postaje njen gost na hacijendi u srcu džungle. Pošto naš junak uvek prati neki svoj kod, tu se kocka sa životom, ali dobija, pa postaje gost na večeri, a na opasku dame u belom ima misli koje se neće dopasti mnogim feministkinjama koje ja poznajem. Ipak, kako veče odmiče postaje prijatnije za našeg junaka, jer ohladne krinke kriju lepa lica pokatkada. Izjutra se nastavlja potraga za željenim predmetom, u opasnom okruženju. Našavši predmet baš tamo gde mu je i rečeno da će biti, vrača se u goste beloj dami. Dobija ponudu za izlet koju prihvata, ali se to pretvara u neprijatno iznenađenje i borbu za život. Ipak uz malo sreće… Nakon par meseci na drugom kraju sveta, vidimo da Kolekcionar nikom ne ostaje dužan i da predmeti koje traži uvek na kraju stignu do njega, te mu opet vidimo leđa.

Muidegovo žezlo – Slušamo baladu o velikom kralju Irske Nilu Glundubi i njegovom žezlu. Inače ako ne znate on je ujedinio irske klanove i osnivač je porodice O’Nil. Postoje dve verzije njegove smrti, po prvoj gine u katastrofalnom porazu Iraca u sukobu sa vikinzima, a prema drugoj, brat ga je ubio kako bi nasledio tron. Da, baš kao što ste i pomislili, uto se pojavljuje Kolekcionar završavajući nam priču i želeći žezlo za svoju kolekciju, ali kako to obično biva ništa nije tako jednostavno. Upada u okršaj klanova, a svi žele ono što on smatra svojim. Još jednom dopada zarobljeništva. Nakon godinu dana na drugom kraju sveta. Vidimo i tu kolonizacione trupe kako napadaju tvrđavu starosedelaca, ali naš junak im pomaže da dobiju bitku. Uz njegovu malu pomoć Maori su napravili klanicu među Englezima. Inače, Maore predvodi veliki poglavica Te-Ringitake, ako ne znate on je vođa Maora u prvom Taranaki ratu koji se vodio zbog odbijanja Maora da prodaju i predaju svoju zemlju Englezima. Naš protagonista je imao svoje razloge za ove svoje postupke, jer juri Irca koji je eto uspeo da umakne sa poprišta bitke. Nakon par godina u pustinji negde u Australiji, gde bi drugo Irac završio (pošto verovatno znate podrugljivu izreku ostatka sveta da su potomci današnjeg stanovništva Australije ubice, kurve i Irci). Vidimo našeg Irca u bezizlaznom položaju, ali odjednom nekim čudom spas je tu. Samo neko ga sledi i svi pogađate ko je to. Nakon toga sledi još jedan specifičan način na koji se naš heroj obračunava sa neprijateljom i dolazi do željenog predmeta. Pa, kako smo već navikli, vidimo mu leđa.

Padmasumbavina ogrlica – Nešto narušava mir i tišinu Tibeta, grupa zlostavlja monaha, ali gle čuda naš heroj se obreo na Himalajima i pomaže monahu. Slušamo legendu o Padamasamubavi, i njegovoj vladavini, verovatno se misli na lamu iz osmog veka koji je dobio naziv drugi Buda. Naravno, naš heroj želi ogrlicu koja mu je davala magijske moći. Ipak za takvu vrednost nije dovoljno nekome spasiti život, ali pri odlasku čujemo ono čuveno ’Ja uvek dobijem ono što tražim’. Zatim vidimo jednog od mnogobrojnih gospodara rata i teror koji sprovodi krajem. Naš heroj pomaže brđane – samim tim ga general želi mrtvog, naravno to koristi bela dama da se priključi lepim željama. Gledamo scene u kojima je naš heroj opet zarobljenik i gde mu smišljaju kreativan kraj. Za našeg heroja smrt je san iz kog će se probuditi, pritom koristeći priliku da dosanja i to da je ogrlica njegova, a u ovom svetu se snovi i java preklapaju i moguće je dosanjati stvari. Naravno, da ne zaboravlja vratiti dug i potom mu vidimo leđa u konačnom oproštaju.

Ukoliko ste videvši naslovnicu i za kratko pomislili da je ovo samo još jedan vestern, silno ste se prevarili. Autor nas u svojoj alegorijskoj, magijsko realizmičnoj avanturi vodi kroz pet priča u skoro svaki deo sveta. Ne samo to, nego se vidi da je veliki poznavalac istorije, ja sam rekao tek par detalja o nekim, ne svim, koji se pominju od poznatih nam istorijskih likova. Tu je još jedna stvar koja mi se dopada i verujem da je baš sa tom namerom urađena, naime likovi ma koliko bili ekstravagantni i posebni, su to samo duhom, nema savršeno izvajanih, ne ipak grešim ima, ali ona je čisto zlo duhom. Mislim da ne moram dublje objašnjavati ovaj segment i šta je autor time hteo.

Crtež, pa i on je izniman sa takvim se još nisam sreo, mnoštvo detalja, interesantno je to što autor vrlo često prelazi granice vinjete i još zanimljivije je to što će te to videti kao nešto savršeno normalno. Ovaj strip je apsolutna umetnost i gotovo sigurno izdanje godine izdavačke kuće Darkwood. Dakle, ko god voli strip ovaj apsolutno mora da poseduje – jer jesmo li kolekcionari ili ne?!

[Objavljeno: Autostoperski vodič kroz fantastiku, 13/02/2017 ]
Objavljeno: 09.07.2017.
Strip: Noćni sud (36)      Autor: Franja Straka
Objavljeno: 09.07.2017.
Strip: Cane (290)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 08.07.2017.
O vremenu oduševljenja „pričama u slikama“ ili...      Autor: Ilija Bakić
  ...svedočenja onih koji su učestvovali -
  „Zlatno doba vojvođanskog stripa -
  23 intervjua“ Predraga Đurića;
  
izdavači „System Comics“
  i „Rosenkrantz“ 2016.

Svedočenja učesnika istorijskih događaja važan su materijal za naučnike i teoretičare koji će se baviti konkretnim dešavanjima ili, šire, njihovom epohom. Otuda su, uprkos svoj svojoj nesavršenosti (bilo zbog neznanja, pristrasnosti ili želje da se sopstveni doprinos uveća/umanji u skladu sa trenutnom situacijom), dnevnički zapisi, pisma ili razgovori (za svakovrsne medije) sa onima koji su bili na licu mesta itekako važni za potonje generacije koje će razmeravati ono što im prethodi. Na žalost o tim se ljudima (ni)malo ne brine tako da, vrlo često, mnoga bitna saznanja nestaju zajedno sa njima. U ovoj ravni je istorija ovdašnjeg stripa vrlo bliska sa istorijama drugih segmenata društvenog života; poslovična (bahata) nezainteresovanost savremenika za sve osim za golu svakodnevicu svojim nečinjenjem doprinosi brisanju svesti o nacionalno/društveno/državnoj istoriji što otvara vrata svakojakim improvizacijama i vulgarnim mitologizovanjima. Jedna od dragocenih knjiga koja će sačuvati ne samo činjenice već i duh minulih vremena je i „Zlatno doba vojvođanskog stripa - 23 intervjua“ Predraga Đurića, vrsnog pisca i scenariste, agilnog izdavača i istoričara stripa. On se, od 2011.g, poduhvatio pionirskog posla da napravi intervjue sa učesnicima strip buma u Novom Sadu i tako sačuva dragocene informacije o vremenu kada je Novi Sad bio jedna od neprikosnovenih prestonica stripa u bivšoj SFR Jugoslaviji (pored Beograda, Zagreba i Gornjeg Milanovca); deo tih razgovora, vođenih od 2011. do 2015.g, sabran je u ovu obimnu knjigu (388 stranica). Đurić je svojim pitanjima podsticao sagovornike da se podsete i svog detinjstva i „otkrivanja“ stripa, početničkih pokušaja u ovom mediju, dostizanja pune stvaralačke snage, sloma države koji je uzrokovao i slom stripa, odnosno trenutnih strip planova, promišljanja budućnosti stripa ali i onoga što XXI vek donosi ovoj formi umetnosti odnosno svekolikoj ljudskoj civilizaciji. Zahvaljujući tim, unekoliko unificiranim pitanjima, „pokriveni“ su mnogi važni događaji a dobijen je i uporedni generacijski pregled (uz par izuzetaka svi intervjuisani su rođeni između 1946. i 1966. godine) stripovskih i životnih stavova i promišljanja.

Svi „propitivani“ otkrili su strip u ranom detinjstvu i bili fascinirani njime; do stripa se dolazilo lakše ili teže, zavisno od mesta odrastanja i imovnog stanja ali je oduševljenje „pričama u slikama“ jednodušno. Izdanja (uz retke predratne stripove i časopise, na čelu sa „Mika Mišom“) kakva su „Kekec“, „Crtani romani“, „Nikad robom“, „Lale“, „Panorama“, „Stripoteka“ bila su obavezna lektira, modeli za precrtavanje i smišljanje sopstvenih stripova. „Lunov magnus strip“ i „Zlatna serija“, koji počinju da izlaze krajem 1960-tih i njihova ogromna popularnost najava su još burnijih strip vremena dok je „Zlatni kliker“ iz 1975.g. počeo da izvodi nove vojvođanske strip snage na svetlo dana. Početak licencnog rada na Velikom Bleku, u prvim godinama 1980-tih, inauguriše strip u ozbiljnu, ekonomski isplativu delatnost što će potvrditi, par godina kasnije, rad na licencnom Tarzanu kao i pokretanje domaćih serijala „Lun, kralj ponoći“ i „Ninđa“. Uz ovu, visoko profesionalizovanu „strip proizvodnju“ bilo je prostora i za autorski strip u širokom rasponu od karikaturalnog do fantazijskog ali sveukupno visokih umetničkih dometa promovisanih u prevratničkom magazinu „YU strip“. No, polet je kratko trajao: građanski rat, sankcije, inflacija uništili su velike strip izdavače, afirmisani crtači su potražili angažmane u inostranstvu, novostasali alterativni-andergraund autori gradili su sopstvenu, nezavisnu scenu... Posle izgubljene decenije strip je počeo vrlo polako da se vraća na srpsku i novosadsku kulturnu scenu; no, u međuvremenu su stasale generacije koje uopšte ne znaju za strip niti ih on previše interesuje dok su strip stvaraoci iz doba „zlatnog buma“ egzistenciju morali da potraže van stripa često gubeći dalji interes za ovu formu. Svi oni voleli bi da se strip vrati na mesto na kome je bio ali je većina skeptična i sumnja da je to moguće.

Kroz ispovesti vrhunskih domaćih strip profesionalaca (Branislav Kerac, Svetozar Obradović, Branko Plavšić, Sibin Slavković, Dušan Vukojev, Petar Aladžić, Stevan Brajdić, Goran Đukić, braća Ivanović, Miodrag-Mikica i Predrag-Peka, Pavel Koza, Marinko Lebović, Nikola Maslovara-Masli, Petar Meseldžija, Radič Miša Mijatović), art-alternativaca (Zoran Janjetov, Dejan Nenadov) andergraudovaca (Franja Straka, Saša Rakezić), urednika (Slavka Bošnjaković, Slavko Draginčić, Sretan Drašković i Sibin Slavković) znatiželjni čitalac saznaće i mnoge kuriozume kakvi su: uticaj nabavke novih štamparskih mašina na strip izdavaštvo, kakva je uloga (ključna) Mitra Miloševića (alias Frederika Eštona - tvorca Luna, kralja ponoći i urednika u „Dnevniku“) na pojavu Bonelijevih stripova a kakva je uloga (izuzetno važna) pesnika Mike Antića, urednika „Nevena“ u objavljivanju mnogih domaćih stripova, kako su se zahvaljujući nesporazumu upoznali Branko Plavšić i Sibin Slavković što je uticalo na serijal o Velikom Bleku ali i mnoge potonje stripove, kako je strip album „Miris tišine“ Franje Strake postao najveći promašaj „Beočinske fabrike cementa“ i još mnoštvo životnih, malih ali bitnih događaja koji su deo istorije novosadskog stripa i deo odgovora na pitanje kako i zašto se u tim godinama („Bilo je to zaista srećno vreme“, rekao bi Branko Plavšić) tako mnogo pozitivne, kreativne energije slilo u Novi Sad i njegovu strip školu.

„Zlatno doba vojvođanskog stripa - 23 intervjua“ Predraga Đurića neizostavno je štivo za svakog pravog, vatrenog stripoljubca (u najboljim godinama) kao i za buduće hroničare i teoretičare tog neponovljivog, izuzetnog, herojskog doba vojvođanskog stripa.

(„Dnevnik“, 2017)
Objavljeno: 07.07.2017.
Moj Strip #31...      Press:
     
  Uvodnik

Kad se piše u zadnji čas, nije mudro puno pisati. Potkradu se greške.

Imamo novog autora, Filipa, i njegov stari lik Coylea; novi nastavak Zalema + još dva sjajna kratka stripa naših Darka i Sonječke.

Znali smo ponuditi i više, ali i kratko može biti slatko! Uživajte!



Adresa: www.mojstrip.com

Objavljeno: 06.07.2017.
Strip: Borovnica (43)      Autor: Darko Macan

Najnoviju pasicu Borovnice možete sutra potražiti na Facebooku!!!
Objavljeno: 06.07.2017.
Mistični kabare...      Press: Areté
   
  ...Alehandra Hodorovskog.

Dragi prijatelji,

Arete Vam donosi još jednu knjigu poznatog režisera, stripadžije, gurua i romanopisca Alehandra Hodorovskog.

Iz štampe je izašao nov naslov MISTIČNI KABARE Alehandra Hodorovskog, španski nacionalni bestseler.

Mistični kabare je knjiga neophodna svima koji su zainteresovani za evoluciju i oslobađanje sopstvenog bića i svesti, koji traže svoju ’pravu istinu’ kako bi je ugradili kao korisnu sreću u svoj život i doživeli bez straha starost i smrt.

’Svi smo robovi našeg lika kog je na prvom mestu stvorila porodica, na drugom društvo i na trećem kultura. Put transformacije znači oslobađanje od ropstva. Iza mojih hiljadu maski, nalazi se autentični ja.’

Ovaj roman po promo ceni od 700 dinara možete preko našeg sajta.

Uživajte u letu!

 

Objavljeno: 05.07.2017.
Svi prilozi su vlasništvo autora. U slučaju da želite da ih na bilo koji način eksploatišete, molimo vas da se obratite autorima priloga.
U slučaju da nisu potpisane možete ih slobodno koristiti jer su to neautorizovane vesti ovog servisa, STRIP VESTI.