naslovna  |  arhiva  |  strip  |  autori  |  istorija  |  online stripovi  |  striparnice  |  izdavači  |  škole stripa  |  festivali  |  linkovi  |  youtube  |  kontakt  |  impresum


Strip: Montenegrini (369)      Autor: Simon Vučković
Objavljeno: 29.08.2016.
Razgovori o stripu... (1)      Autor: Predrag Đurić
   Zoran Janjetov je rođen 23. juna 1961. godine u Subotici. Oženjen je i otac Zorana Janjetova mlađeg.
   Detinjstvo provodi u Zrenjaninu, nakon čega se preselio u Novi Sad, gde je završio Srednju umetničku školu Bogdan Šuput, a nakon toga i Akademiju umetnosti.
   Sa osamnaest godina počinje saradnju sa listom za decu Neven, a zatim i Mali Neven, gde objavljuje svoje stripove Miš Kosta i Profesor Ćumislav. Početkom osamdesetih u YU stripu objavljuje stripove čije je glavni junak Bernard Panasonik.
   Od kraja osamdesetih radi za francuske izdavače – prvo dve decenije za Imanoid Asosje, gde prema scenariju Alehandra Hodorovskog radi stripove iz serijala Inkal (Mladost Džona Difula, Tehnopape, Oružje metabarona...), a zatim za Delkur radi stripove Ogregod i Kentaur.
   Stripovi su mu prevođeni na brojne svetske jezike i objavljeni u više miliona primeraka.
   Živi u Novom Sadu.
  Intervju: Zoran Janjetov

Ko je Zoran Janjetov?
To sam ja... Otkud znam... Zoran Janjetov je u oku posmatrača... Prekomplikovano je da se opiše. Goldi Hon je slično rekla: „U toku jednog dana se osećam kao da imam tri godine, pa deset minuta kasnije kao 90... A onda 40...”. Ima milion osoba u meni, milion odnosa... Ako se to zove shizo, boli me... Mislim da su stvari toliko kompleksne, da bih mogao da se odredim, osim materijalno. Evo: jedan čovek koji sedi i živi u Novom Sadu, crta stripove – to može biti deset ljudi, to nisam samo ja.

Rođeni ste u Subotici...
U Subotici su me rodili, pa su me sa godinu dana preselili u Zrenjanin, gde sam živeo do 1969. godine. Tako sam završio prva dva razreda osnovne škole. U Subotici mi je živela baba, pa sam tamo išao za svaki raspust. A i voleo sam to mesto jer je bilo vezano za ljude koje volim – babu i prababu. Isto tako sam u  Zrenjaninu živeo sa roditeljima, koji su bili divni, dobri i kul. Jedino traumatični su bili obdaništa i škole, što je i u normalnom svetu traumatično bilo gde. Gde te uklapaju u sistem, tu ti je odvratno. Najviše se sećam iz tih vremena – ni stana, ni predmeta, sećam se stripova koje sam čitao i televizije i filmova koje sam gledao. Tu sam pomalo zastranio. Moja draga Seka (supruga), mi smo već 30 godina zajedno, njoj je strašno što se sećam kad sam koju knjigu kupio i kad je koji film izašao, a ne sećam se šta je imala obučeno na nekim važnim događajima...

Koje knjige i stripove najviše pamtite iz Zrenjanina?
Najviše pamtim TV serije koje sam voleo i Bafalo Bil Džunior, Čempion Vonder Hors, Džentl Ben, a najviše Osvetnike, Lost in spejs i Tajnog agenta Smarta. I rane Džejms Bondove... još uvek su mi među najmilijim stvarima u životu.
Od stripova – Miki, Karl Barksove epizode najviše, Polnerov Miki Maus, Panorama i ono što je bilo u PanoramiUmpah Pahovi i takve stvari i, od najranijih dana, francuske i belgijske stvari. A kupovali su mi sve (jer je tad sve bilo užasno jeftino) – od Crtanih romana i Panorama i Lale i Pingvine i... ne mogu ni da se setim. To se sve kupovalo i slagalo po brojevima i pakovalo u uredne pakete da se zna gde je. Svi smo u porodici voleli stripove. Tata je voleo Sezarovog Artura Fantoma, voleo je Umpah Paha, Modesti Blejz, tako te elegantnije stripove, a ja sam voleo karikaturalne – Grega, Đoku Kraku, tako te mekane okrugle stvari – Krcko, Mašro, Pejo, Franken... Mama je volela Mumine. Kako je vreme išlo, isfiltriralo se da sam voleo što su pisali Šarlije i Gosini ili Greg što piše, pa i crta. Znači, sve vezano za Pilot, Spiru, Tin Tin – tih  nekoliko časopisa. Voleo sam i britanske stripove koji su izlazili u Panorami. Recimo Karla Vikinga me je mrzelo da čitam...

Kako vam je palo preseljenje u Novi Sad?
Slabo se toga sećam, ali svakako da mi je teško palo to odvajanje od ljudi koje volim. No, odmah sam došao na Liman II 1969. godine u potpuno novu zgradu. Onda 1972. na Liman III, tako da je  moje novosadsko iskustvo potpuno limansko. U Novom Sadu sam išao u škole, koje su bile odvratne, ružne, kao i sve škole. Prva dva razreda srednje sam išao u Elektrotehničku školu, ne što me je struja zanimala na bilo koji način, već što je društvo išlo tamo, a to su bili zajednički programi za sve. Posle dve godine sam se prebacio u školu Bogdan Šuput. To je bilo isto ružna, destimulativna škola, ali sam tamo imao ljude koje volim. Tamo je bio Marinko Lebović, Ljubiša Bogosavljević, koji je crtao stripove s nama (sad je slikar u Beogradu)... Bilo je normalno društvo. Pregrmeli smo nekako taj užas koji su nam nudili. I moje dete je išlo u Šuput, ali mislim da se stvari nisu mnogo popravile, pošto nije jako stimulativna sredina.
Sve što ćeš postići, postići ćeš svojim radom i svojim istraživanjem. Tvoj posao je da budeš pet ulica ispred. Ne smeš dozvoliti da te neko ko ne prati vodi kroz svet koji mora da se prati. Posle sam išao na Akademiju ovde. To je bilo strašno – to je ovde najstrašnije, jer sam očekivao da će Akademija biti kao san snova. Ideš da studiraš umetnost! Zamišljaš da će tu biti ljudi koji strahovito dobro znaju svoj zanat i da će mi oni to preneti. Zamišljao sam da ideš da šegrtuješ, da naučiš da koristiš sredstva. A oni su odmah zanemarili, osim nekoliko izuzetaka. Cela sredina je bila tužna i mračna i opet si bio prepušten sam sebi. Nije bilo nikog ko bi tvoj zanat koji hoćeš da naučiš znao bolje nego ti i ko bi mogao tome da te nauči. To je bilo jezivo tužno. Jer, ti zamišljaš – sad idem među ljude koje ne poznajem, a koji znaju to da rade. Sad ću se popraviti. Ne, samo ono što sam radiš i to je Hodorovski rekao: „Ako hoćeš da budeš umetnik, ne treba ti škola“. Hajde, da su bar na neki način pokušali da ti oblikuju ukus, da te bar na neki način oforme, da ti podstaknu kreativnost, da pronađeš u sebi... Ne... oni su te izlagali stvarima koje su bile ružne, grozne i nedovoljno dobre. Mislim da su oni očekivali i od mene i od svih ostalih da budemo nedovoljno dobri i to je meni najviše smetalo. Kao ona stara jugoboljka, mada i ne samo „jugo“ – ako je neko dobar, uguši ga u korenu; ako neko pokazuje inicijativu, saseci ga... To je boljka čovečanstva. Ljudi su zveri u najnegativnijiem smislu reči. Imao sam veliki problem da završim Akademiju, jer mi je bilo toliko odbojno da idem tamo, jer toliko puta mi se dešavalo kad se probudim da kažem sebi „Ma, danas baš i ne moraš...“. Bežao sam od toga. Kada je Suba (Mitar Subotić), moj tadašnji najbliži prijatelj, dobio žuticu i dva meseca ležao kod kuće, nije smeo nigde da ide i ničim da se bavi, ja sam svaki dan umesto na Akademiju ‒ odlazio kod njega i to mi je koristilo deset  puta više! Mi smo pričali o važnim stvarima, slušali muziku, delili filmove, knjige, stripove... To je bila akademija – ono što radiš i ono što deliš sa ljudima koji su sličnog naprednog mozga, koji juri napred, koji  hoće da stigne do nedostižnog... A Akademija je bila davljenje u blatu!

Već sa 14 godina došlo je do prekretnice u Vašem poimanju stripa...
Da, radilo se o knjigama Ervina Rustemagića Profesionalne tajne stripa i Čudesni svijet stripa. Na kraju jedne od njih bili su pobrojani časopisi i šta sve ima u svetu stripa. Tamo je bila i naslovna strana Metal Irlana. Pisalo je da u njemu radi Žiro, crtač Bluberija. Sećam se da je ispod pisalo da se na sve časopise može pretplatiti pismom izdavačkoj kući Veselin Masleša iz Sarajeva. Moj drug Ljubiša Bogosavljević se odmah pretplatio na Pilot i počeo je da mu  dolazi. Te 1974. Pilot je bio dosta avangardan časopis. Nije više bilo dečjih stripova i bio je korak ka Metalu. Onda sam se ja pretplatio na Metal i 1975. godine mi je stigao prvi broj i to broj 5. I kad je to stiglo – ne samo da je promenilo mene, već je promenio i ceo stripovski svet. Kao 1977. pank rok, ovo je bilo par godina ranije, Metal Irlan je čudo napravio i sa filmovima i sa stripovima, sa ikonografijom... I sa muzikom... Baš je bilo revolucionarno... Od sveg tog društva koje je u Metalu izlazilo Mebijus je bio najbolji. Bio je toliko iznad svega da sam sebi rekao: „Ovog mi treba još! Sad ja hoću da crtam tako!“. Gledam to i pitam se kako ja sad da to postignem. Do tad sam hteo da crtam kao Mašro ili kao Pejo ili kao Franken. Hteo sam da crtam karikaturalno na belgijski način. I to sam pokušavao, igrao sam se, nisam ništa krenuo da radim ozbiljno stripovski, dok se ovo nije desilo. Onda – kao munja, kao big beng, sad ovo mora da se uradi! Onda sam seo, probao, mučio se... Jer to nije značilo da samo sedneš i crtaš. U osnovi svega moraš da naučiš da misliš. Ja to svom sinu, koji je počeo da se bavi istim poslom kao ja – ne stripom, već vizuelnim stvarima, stalno mu govorim: „Moraš da naučiš da misliš; moraš da radiš na mozgu, na ukusu... Moraš da naučiš da prepoznaš, da razlikuješ dobro od đubreta“. To su stvari koje su očigledne, ali je potrebno dosta vremena da tu veštinu izrezbariš kako treba. Sve dolazi iz glave. Ruka će naučiti. Ruci samo treba malo vremena i rada i naučićeš. Ne crta ruka, crta tvoj mozak. Plus onaj X faktor, o kome još ne znamo dovoljno.

Da li je sem vas bilo još onih u vašem okruženju, koji su delili oduševljenje sa Mebijusom i Metal Irlanom?
Vremenom sam shvatio da nisam jedini. Odjednom sam počeo da upoznajem ljude iz raznih drugih gradova, iz svog grada, iz Beograda. Prvo mi je prijateljica iz razreda rekla da zna još jednog koji obožava Mebijusa i ispostavilo se da je to Branko Gabrić, koji je posle izdao knjigu kao prvo izdanje. Onda sam u  Beogradu upoznao Vladu Vesovića, Željka Paheka, Dragana Savića, celo to društvo, tadašnji Beogradski krug. Onda su me oni upoznali sa starijim crtačima i na kraju se stvorila mreža. Kritična masa nikad nije bila ogromna, ali su se svi poznavali, družili. Išao sam na sastanak Beogradskog kruga u Mažestiku. To je bilo divno! Sediš i pričate o stripu! Priča Bojan Đukić o materijalima, kakvu je olovčicu, kakvu četkicu našao. Željko priča kako ne može da radi na stolu nego samo na kosoj tabli. U tom trenutku počinješ da prodireš u strip, u svet sličnih, shvatiš da su svi zapravo zaluđenici totalni. Shvatiš da nisi frik, da nisi jedini kreten. U neposrednoj blizini ti si neko ko crta stripove, čudak.

Kad ste počeli da pratite stripove?
Jako davno. Mislim sa četiri godine sam prvi put primetio strip. Nedavno sam na internetu našao jednu naslovnu stranu edicije Lale i jednu edicije Nikad robomMegdan na... Našao sam te naslovne strane koje nisam decenijama video. Trebalo je da imam te stripove uredno spakovane u roditeljskom podrumu, ali pre jedno trideset godina neko je obio taj podrum i sve to odneo, raskupusao, uništio... Nisu čak ni ukrali, nego su klinci rasturili podrum i to čitali, iscepali i otišli. Našao sam te naslovne strane. Sećam se kada sam u trafici u Zrenjaninu video taj strip i rekao: „Hoću to!“. I dalje je to misteriozni objekat za mene. Još uvek se najviše sećam naslovne strane. Onda smo krenuli da kupujemo stripove. Sećam se, iznad nas je stanovala jedna komšinica iz Gornjeg Milanovca. Jednom se pojavila sa velikim plakatom crvene boje i na njemu velika glava Miki Mausa – crne uši i bela njuška i pisalo je Miki, Šilja, Paja, Pluton i drugi Diznijevi junaci u Mikiju, koji izlazi od 1966. Tada sam totalno „upao u kazanče sa stripovima“.

Kada ste pomislili da možete i vi da stvarate stripove?
Odmah  tada. Voleo sam crtane filmove, a tada su crtani filmovi išli jednom nedeljno, utorkom u šest po podne. I tih sedam minuta ako propustiš, moraš nedelju dana da čekaš sledećeg Piksija i Diksija ili Haklberija. Ili sam gledao u bioskopu neki ctrani film. To je već bio događaj! Jednom ga vidiš, šest meseci živiš od toga. Sanjao sam o tome da se time bavim, dok nisam shvatio kako se to radi. Onda sam shvatio „U, vau! Ovo je teško“! I sad kad pomislim, to je nemoguć posao. I onda sam počeo da crtam, da škrabam i kasnije se to uobličilo u neku vrstu stripa, ali ono dečjeg, hemijskom olovkom, na kvadratiranim papirima iz sveske. Nisam mislio da ću biti strip-crtač. Vremenom su se kockice slagale... Išao sam u osnovnu školu i crtao već i zahvaljujući Ervinovim knjigama, druženju sa ljudima, shvatao kako to treba da izgleda, kako se to radi – na većem papiru, hameru, tušem i perom. To je sve dovelo do toga da sam počeo da crtam „zapravo“.
Prvu stvar sam objavio ovde u Glasu omladine u Novom Sadu i to tako što sam išao ulicom. Stalno sam imao potrebu da nešto što volim nosim sa sobom. Bilo gde da idem, makar i da idem da se šetam – neki album, neki crtež, bilo šta. Imao sam mapu s radovima i sreo me je Kuza – Slobodan Kuzmanov, koji je bio tehnički urednik u Glasu omladine, ispred kafea Bulevar, gde su se okupljali ljudi u to doba. Rekao je: „Šta ti je to? Imaš neke crteže? Hajde donesi u Glas omladine, tamo na Đačkom igralištu, možda nešto objavimo“. To se tako dešavalo. Čak i posle sa Imanoidima. Javlja se jednom Darko Glavan i kaže: „Na tvojoj izložbi u Parizu je neko video tvoje radove i zovu te iz Imanoida da ideš tamo da pričate“. Nikad mi se nije desilo da sam ja išao i pitao: „Da li biste vi nešto objavili...“. Uvek se pojavio neko da me zove. To mi se jako svidelo! Stran mi je nekako taj osećaj da idem ja da nudim svoje usluge.

Sa 18 godina ste počeli da radite za Neven?
Neven je uređivao tada Mika Antić, ali Seja Babić je bila u redakciji Nevena, a Seju Babić sam znao preko roditelja. Ona me je zvala, a ona je bila jedna dobra blesava osoba. Duhovita, topla, prijatna, od ljudi kakve volim. Pošto je znala da crtam, pitala me je da li bih ja crtao za Neven. Izmislio sam Miša Kostu, neke ilustracije. Kad se Seja posle „otcepila“ od Nevena i napravila Mali neven, to je bio  raj za  mene. Opet je bilo „Da li bi radio za Mali neven?“, „Bih, šta?“, „Šta hoćeš, odrešene ruke...“. I što sam donosio, oni su objavljivali i to je bilo super. Jedino u međuvremenu sve što sam uradio za Mali neven, svi originali ili su uništeni ili ukradeni. Nijedan mi nije vraćen. Bilo je par stvari koje sam jedva iskamčio. Ne znam kako, neko je uspeo da mi spase par kaiševa Miša Koste. Svi Ćumislavi, sve... Svaki put sam tražio da mi bude vraćeno. Tada si predavao original, nisi ga skenirao i poslao imejlom ili aploudovao. Nego je original išao u repromašine u štampariji. Da li je to neko bacao, da li je to neko ćapio, uništio, zaboravio... Uglavnom, nijedan ne postoji. Ja Ćumislava imam samo kao fotokopije iz Malog nevena. Jako puno ljudi sad hoće da izda Ćumislava. Imam jedno tri-četiri domaća izdavača, čak i neki ljudi iz Amerike hoće da finansiraju izdanje Ćumislava, a ja sve nešto hoću da ga uradim kako treba... Da nisu samo one strane koje su izašle u Malom nevenu. Hoću da dodam još životinja, jer ja to još mogu. To je vrh mog stvaranja. To je meni jače i od Panasonika i svega, jer je mene iznenađivao. Kad sam to radio sedeo sam i smejao se glupostima koje su iz mene izlazile, kao da je nesvesno. Tu  je bio najjači X faktor. Najviše sam bio ja, jer to sam ja. Hoću da ga uradim, da dodam još strana sa puno životinja, tih idiotskih tekstova, da knjigu opremim da bude objekat koji hoćeš da grliš, da ga gledaš hiljadu puta. Da na rikni bude hiljadu stvari, da na ovim forzacima bude šareno, divno, kao Dejv Kuper... Da nije samo sadržaj, već da ti nudi mnogo više. Već sam pričao sa nekoliko izdavača da ću početi da se bavim time kad budem imao vremena (a nemam). Jako bih voleo da to bude kako treba.

Dokle je trajalo to uživanje sa Mišom Kostom i Ćumislavom?
Trajalo je nekoliko godina. Trideset devet Ćumislava znači 39 meseci – samo Mali neven...

Šta se dešavalo po završavanju Akademije?
Neven je tekao paralelno sa Akademijom, koju sam završio 1986. godine. Radio sam kratke priče, Panasonik za  Yu strip, koje su izlazile nekoliko puta godišnje. Crtao sam kad mi se crtalo... Živeo  sam kod roditelja u Jugoslaviji! Svet za sebe, van svih tokova. Nisam to radio zbog para već zato što sam imao potrebu da to uradim. Nisam imao potrebu ni da budem zabavljač, ni umetnik, već da za sebe nacrtam nešto blesavo, da se ja smejem i da se ja sam divim tome što crtam. Ako se nekom svidi – nah, super! Crtkao sam, pevao u Heroini, radio omote za ploče, družio se sa Subom...
Jednom su me zvali da dođem u Metal Irlan. Onda sam seo na avion i otišao. Mislio sam da tamo gde idem, to je Holivud! Odnesem tamo strip i vraćam se sa sto hiljada dolara, kad im prodam Panasonika. Ono kako zamišljaš preuveličano. Onda sam otišao, ali su me spustili na zemlju. „Pa, da, ali niko ne zna za tebe, ko si, šta si...“  Ne možeš sad nešto pustiti i da ti se pokaže fantastično. Može se desiti, ali u  principu to se gradi. Bilo je „Ne možemo ovo da objavimo...“, Panasonika kojeg sam odneo tamo, „Ali, upoznaćemo te sa nekim, pa imamo jedan predlog za tebe, ako možeš da sačekaš“.
A ja sam otišao u Pariz na pet dana sa parama za pet dana! Onda sam rekao da mogu  da sačekam i nedelju dana sam čekao dok Hodorovski nije odnegde došao. Onda sam otišao kod Hodorovskog kući. Rekao mi je: „Imam jedan predlog, hajde da radimo nastavak Inkala“. Toliko je jak taj udar bio, da nisam ni osetio, pa sam samo rekao: „Hajde, može“. ...Dok nisam počeo da radim...
Onda sam shvatio da ne umem da crtam, sve što sam do tada znao sam zaboravio. Odjednom ne odgovaraš samo sebi i ne raduješ se i ne stvaraš samo za sebe svog dodatnog Mebijusa, već si tu da crtaš nešto što će svi gledati, o čemu će svi suditi i porediti ga sa najžešćim, sa najvišim standardima. Onda je došlo do raspada sistema, mada sam ja sve to ukrotio da izgleda pristojno. Ali, naravno, sad to ne mogu ni da gledam! Tek je šesti album Džona Difula meni bio dovoljno dobar album da bih ga ja kupio. Oni su mnogo manje primećivali i moje greške i moje frustracije. Stalo su govorili: „Dobro je, super napreduješ, kod tebe je napredak između dva albuma kao kod pet Bluberija“. Ja sam mislio: „Ljudi, jeste li vi ćoravi!“, meni je strašno... Kad sam uradio šesti album, onda sam bio zadovoljan. I sad mislim da od šestog albuma nisam ništa bolje uradio do sad. Ni Tehnopape, ni Ogregod...

Da se vratimo na osamdesete... U Novom Sadu  se desila prava „eksplozija“ stripa... Ne samo stripa, već svega u umetnosti! Kada je u pitanju tadašnji mejnstrim u stripu u Novom Sadu tog vremena, čini se kao da je on vas i možda tek ponekog drugog autora (Dejan Nenadov) mimoišao. Kako da ste bili po strani...
To su bila dva sveta... Ja sve te autore znam i oni su mi dobri prijatelji, ali mi smo s drugih planeta. Ja stalno govorim da volim mejnstrim i old school, ali živim u svetu gde postoje i neke druge stvari, koje me fasciniraju. Čak ni Panasonik nije bio totalno hermetičan, izdvojen nego je bio baziran na svemu što je mene okruživalo. U njemu se vidi jako puno stvari iz mejnstrip sveta, razni Klint Istvudi, razne reference na knjige, stripove, filmove... Sve stvari iz stvarnosti, koje su velike komercijalne stvari. Nisu samo one kultne, umetničke gluposti, koje ja baš ni ne volim naročito (većinu). Bilo je tu svega i svačega. Bila je to jedna fina kombinacija svega onog što sam ja voleo. Ali, mislim da je tada ta novosadska mejnstrim scena sebi postavila niske standarde. To nije po meni bilo dovoljno dobro i to je bio stripovski svet koji sam ja voleo da trošim kada sam bio mnogo, mnogo manji. Mogu da čitam Bonelijeve stvari iz nostalgije. Sedim i čudim se kako sam mogao! Ali, mi je rad na nekom drugom nivou. Ne radi mi u mozgu, već u nekoj drugoj čakri. Mislim da tadašnja mejnstrim scena se nije poklapala sa mejnstrim scenom na planeti.

Iako ste se dosta razlikovali, da li je bilo pokušaja da budete „uvučeni“ u tu, recimo „strip-industriju“?
Bilo je, recimo, kad je Igor Kordej radio u Marketprintu, kao i Neven Antičević – ja sam bio sa njima veoma blizak. Neven je hteo da mi napiše klasičan „fantasy“ scenario Moj otac, otac grada i to je trebalo da bude neka mešavina epske fantastike i nečega prilagođenog meni, epsko, dugačko, na milionima strana. To bi bio malo drugačiji svet od onoga što sam radio, jer sam i tada, kao i sada, imao jeziv otpor od crtanja prema scenariju. Volim slobodu strašno, pa makar rezultati bili potpuno nečitljivi. Znam ako želiš da napraviš pravu stvar ‒ moraš da suspenduješ slobodu i, ako radiš u timu ‒ moraš da ubiješ ego. Ego se fuzioniše u  nadego – timski ego. Sad sam to malo naučio, jer strašno volim ovu dvojicu – Lea i Rodolfa. Sa Žodom je bila opet sloboda – imao sam scenario, ali sam radio šta sam voleo. Ovo je sad ono vrlo klasično. Nekad oni koji su bili vrlo napredni jednom postanu dosadni. Ali, neću to dozvoliti. Ovo je jedan projekat sa strane. Još uvek čuče Ćumislav i Panasonici tu negde, samo što mislim ako bih seo da radim opet Panasonika, ne bih smeo da uradim isto. Ne bih smeo da uradim nastavak, nego moram da prevaziđem, da bude mnogo luđe, mnogo otkačenije, mnogo nerazumnije, da ne bude nešto što ljudima treba i što ljudi očekuju.

Spomenuli ste Bonelija i stripove koji kod nas i danas imaju veliku popularnost...
Voleo sam ja i Marka i Bleka i Malog Rendžera. Malo manje Teksa i te sve stvari. Voleo sam dok je funkcionisalo. Zapravo, još kad sam bio mali to mi je funkcionisalo kao „guilty pleasure“, nisam uživao kao kad čitam Spirua, Tin Tina, što mi je bilo pravo, dok je Boneli bio kao popunjavanje... Kao da jedeš puno keksa umesto nešto kvalitetno.

Onda su  došle kasne osamdesete...
Na svu streću krenuo sam da radim nešto što sam stvarno voleo. Odmah je tu krenuo otpor radu po scenariju. Ali, Hodorovski me je puštao da radim kako hoću. Nije bilo fidbeka ni u jednom smeru. On, iako se nekad nije slagao, puštao je da na kraju uradim kako ja hoću. To mi se jako sviđalo. Onda smo došli čak nekoliko puta do situacije da sedim i pričam s Hodorovskim i kažem mu: „Pa, čoveče, nije ti dovoljno ludo ovo... Šta ti se desilo, nekad si bio kul?“. Onda mi je on govorio, on me naučio nekoliko zanimljivih stvari – ne možeš biti toliko otkačen da ljudi ne mogu da prate šta se tu dešava, ipak ti pričaš priču. Poezija je poezija, a mi ovde inkorporiramo poeziju u nešto drugo, što ima svoje zakonitosti i moraš se držati toga. Objasnio mi je najjednostavnije stvari – stvari moraju da budu jezivo čitljive, da kad staviš svoje oči na određenu sliku ti moraš prvo, odmah i lako da vidiš na toj slici šta je najbitnije, jer ništa okolo nije bitno. Bitno je samo ono što priča priču i ne smeš to da sakrivaš. Čudan ugao koristiš samo kad mu je tu mesto, jer čudan ugao nešto znači. Ako nekog gledaš iz čudnog ugla, znači da ga neko gleda iz čudnog ugla, nije funkcija strane da bude lepa estetski, nego da priča priču.
Jednom sam nacrtao neku spektakularnu scenu na nekom trgu, Džon Diful trči kroz gomilu ljudi. Hodorovski mi je rekao: „Super! Impresivno! Baci to i nacrtaj ponovo tako da se vidi Džon Diful, a ostali ljudi da se samo naznače“. Jer se nije videlo šta se dešava. Kao crtač moraš biti grafički jasan i čist, kompoziciono, pripovedački, uglovi moraju da budu  pravilni, tačni, da se nadovezuju jedni na druge. U suprotnom, dobijaš pripovedački problem, onaj koji imaju recimo Tim Barton, Piter Džekson, Kusturica... Oni koji vole da se izražavaju, a nisu ovladali sredstvima. Kad gledaš scenu u kojoj ne možeš da odrediš da li su dva lika u istoj prostoriji ili se radnja pomera napred-nazad kroz vreme, da li oni razgovaraju u istom vremenu ili kroz vekove. Ne možeš da odrediš ko je od koga koliko udaljen, gde gleda, šta radi. To su stvari koje su ustanovljene i koje funkcionišu po određenim zakonitostima i koje moraš da znaš. Možeš da ih razbijaš, možeš da ih dekonstruišeš, možeš svašta da im radiš, ako je efekat pripovedački tačno kako treba. Sad je krenula nova serija The messengers, koja je tako-tako... o religiji, nekim anđelima, đavolima... Ali, ima nekoliko brzih, akcionih scena, koje su režirane inovativno, savršeno, besprekorno, moderno, gde su sva pravila prekršena, a funkcionišu besprekorno. Neko je pronašao način da se izruguje pravilima, rampama, postavljanju kamera, uglovima, brzini  sečenja, tako da ta njihova pogrešnost čini scenu uzbudljivijom i žešćom. Kao Volter Hil nekad. Gledaš udarce u filmovima Voltera Hila i oni izgledaju jače i efikasnije nego kod drugih. Izgledaju ubedljivije. Jednom mi je Aleksandar Davić, režiser, rekao da je shvatio šta radi Volter Hil. Seo je i gledao je frejm po frejm i shvatio da Hil iz svakog udarca izbaci dva frejma. Ako traje tri frejma – on dva izbaci. Manipuliše tim stvarima svesno, ali ne po nekim matematičkim modelima, već po tome kakav rezultat ispada – organski manipuliše stvari.
Da se vratim – možeš razbijati pravila, ali to mora da bude namerno i da je rezultat besprekoran. Imaš one koji ne pokušavaju da unište pravila, nego ih ne znaju. E, to mi je strašno. Jezivo sam strog po tom pitanju. Kad gledam film ili čitam strip, počnem da vičem – pa, ne može tako! Zašto Sem i Gandalf izgledaju kao da su 500 metara jedan od drugog, a govore tiho kao da su blizu jedan drugom. Da li je to moguće? Takve stvari su nedopustive. Čitam Izbacivača mog prijatelja Buka, kojeg obožavam, koji je divan i megaveliki crtač. Čitam strip i odjednom vidim da je scena pogrešne veličine iz pogrešnog ugla, da bi on sprektakularno nacrtao kuću i trem ispred nje. On je narušio pripovedanje da bi to uradio. Mislim se – ne možeš to tako, druže Fransoa! Znam da imaš želju da nacrtaš to i to. To možeš kad si slobodan, kad radiš Bernarda Panasonika, ali kad pričaš ovo... Treba znati puno toga. I što sam stariji, trudim se sve više da ne pravim te greške, pa trošim vreme...

Bernard Panasonik je strip po kojem ste prvenstveno bili poznati tokom osamdesetih, ranih devedesetih...
Da, posle Bernarda nisam uradio više ništa svoje. Sve dalje je bilo spomenuto francusko... Pa, ja i dalje volim Bernarda. Ćumislav je ono što sam intimno ja, a Bernard Panasonik je persona koju dajem svetu. Ja i sad volim da pogledam ponekad Panasonika. Malo se zgrčim ponekad kad vidim kako sam neke stvari nacrtao, a nekad se i zadivim. Tamo ima stvari koje ja sad ne znam da nacrtam. Gledam kako sam to tada znao, a sada ne znam da nacrtam! Menjaš se, menjaš odnos prema svemu, a još se i menjaš psihički i fizički. Panasonik je ono što bih voleo da sam mogao da nastavim. Ali, svetu to ne treba. Bio je mali period kad su svetu trebale takve stvari. To je Mebijus pred smrt pričao: „Imao sam jednu veliku ejakulaciju ranih sedamdesetih – Arzak i još možda tri stvari, a sve ostalo je bio pad“. Njegov i sve generalno. Tako da on to računa kao vrh svog stvaralaštva, mada je posle napravio mnogo bolje stvari, ali nema veze. On je to osećao kao autentično živo i eksplozivno. Tako sam ja osećao Panasonika, pa sam tako i radio, ne kao obavezu. Posle, kad sam nastavio kao mladog Panasonika, ono što sam za Ritam radio, to je bila ta ista motivacija – hoću još tog ludila, svete, uzmi ovo! Nije to da želiš da deliš sa milionima ljudi. Tražiš jednog, tražiš dva-tri čoveka koji će to ukapirati. Niko to nije ukapirao.

Kada ste počeli da sarađujete sa Hodorovskim još nije bilo interneta. Kako je izgledala vaša tadašnja saradnja?
Svako je radio svoje. Mi smo blisko sarađivali otprilike kad se nađemo, budemo dobri i prijatni, volimo se i uvažavamo i pričamo o svemu i svačemu, a uglavnom ništa o stripovima. Osećao sam tu neku bliskost s njim. A saradnja? On bi seo, napisao scenario na španskom, onda to neko prevede na francuski, pošalje mi to odštampano na papirima, ja sedim, čitam, crtam i šaljem gotove proizvode. Nikad s njim nije bilo da ja treba da mu šaljem storibordove, olovke, skice... za bilo šta, da smišljam kako izgledaju likovi... Nikad se on nije bunio. Jedina promena bila je ona koju sam spomenuo – da gužvu smanjim i u jednom albumu je trebalo da Džon Diful nešto misli, a ja sam uradio da on to kaže, pa je Žodorovski rekao da mu nacrtam one balončiće koji sugerišu razmišljanje i da mu zatvorim usta. To su dve intervencije bile. Onda mi je on rekao da kad scenarista piše, on u glavi ima jednu sliku, kakvu je on smislio, a kad vidiš to nacrtano, to apsolutno nije to. Od bilo koga – od Žiroa do poslednjeg. Nije ono što si ti imao u glavi i uvek je prvobitna reakcija: „U, užas! Ovo nije to! Crtač je promašio!“. Ali, onda zadržiš tu reakciju, blokiraš je i nastaviš da gledaš te crteže. Posle izvesnog vremena to postaje istina, to nadomešćuje one slike u glavi koje si imao dok si pisao i to postaje taj strip. Imao sam istu takvu jezivu reakciju na Beltranove boje, koje se meni strahovito nisu svidele. I dalje mi se ne sviđaju. Uglavnom tehnikolor volim, besno, bogato, šareno, zanatski... Svaki put kad sam dobijao te albume, ja sam bio užasnut, šokiran, novi album koji je Beltran bojio svaki put kad stigne, ja sam nesrećan, plačem, hoću da se ubijem, uništen, upropašten... Onda se vremenom navikneš, shvatiš to je to i to postaje taj artefakt koji si proizvodio, bez obzira što je neko uneo svoj virus u njega i izmenio ga. Kad više od jednog čoveka stvara, dolazi do sudara. Tri mozga su tri mozga, ne mogu biti jedan. Ne postoji zajednički duhovni život. Postoji sedam milijardi individualnih.

Tokom 1990-ih sarađivali ste sa nedeljnikom Vreme?
Ja ne volim da budem direktno angažovan, ne volim da reflektujem ono što se dešava u ružnom svetu, u svetu mraka i politike. Volim da reflektujem ono što se dešava u mom svetu, ono što čitam, gledam. Ali, ti su nas „majmuni“ bili užasno pritisli tada i odjednom ono u čemu živiš počelo je da se ljulja i da se raspada, da se dekonstruiše. Video sam pred sobom te užasne gmazove koji moj svet uništavaju. Naravno, morao si ne samo da se deklarišeš da si protiv svega toga, nego da im želiš sve najgore, ali opet da se ne baviš time na taj direktan, jeftin i običan način. Jer to nije moj posao kao strip-crtača. Nije posao umetnika, bilo koga ko je na taj način motivisan. Nije posao da budeš toliko direktan, ali ako ih ismevaš, ismevaš ih kroz svoje filtere, na svoj način. Onda je to opet ispalo malo hermetično, ali je tu bilo i otvorenih stvari. Pisalo je: „Umri, Slobo“. Bilo je svačega. Grozio sam se svih tih najmračnijih stvari koje su počele da isplivavaju – etničke, nacionalne, religijske podele, te baljezgarije koje ničemu ne služe. Služe samo da bi jedna grupa upravljala drugom. I najveći šok je bio koliko se ljudi upecalo na to i kolika količina ljudi, čak i neki za koje sam mislio da su normalni, čak i nisu normalni, već su podložni tome. Da su pukli i pali na zlo mnogo lakše nego što padaju na dobro. Onda odjednom se u sred toga dogodila narodnjačka revolucija, gde je taj haos krenuo da gazi sve pred sobom. Gde su ljudi počeli da prihvataju to kao nešto što je u redu – „to je sad! to je sadašnjost“. E, pa, ne prihvatam da je to sadašnjost i boriću se protiv toga. Nisam javna ličnost i nemam nikakvu obavezu da budem objektivan, politički ispravan – samo otvorena borba protiv toga, protiv takvih stvari! Moj mali mikrofašizam, iz mog sistema prema tim užasnim sistemima. Udri po tome koliko možeš! A najbolji način udaranja po tome je da ne prihvataš da to postoji. To je zlo koje se hrani „yes“-ovima, hrani se potvrdama i hrani se tim ljudima koji su naizgled normalni, a zapravo nisu. Zato ne može neka „krmača” da nastupa u Novom Sadu na Trgu za Novu godinu. Ne može! Nema nijednog opravdanog razloga za to. Nijednog jedinog. I ko smatra da ima, nešto žestoko nije s njim.
Kaže moja Seka (supruga), pošto sam se žestoko ugojio, da moramo stalno da se šetamo. A ja joj stalno govorim: „Može, al' samo nemoj u Novi Sad da idemo!“. Novi Sad najviše volim. Ovde živim, nisam otišao u Pariz, a mogao sam. Mogli smo bilo gde da odemo. Hoću da ovde bude dobro. Novi Sad je odvratan! Toliko ga volim, ali je tako jadan i užasan! Ovde ne vlada siromaštvo, ovde je beda. I to mentalna beda je zavladala. I ta mentalna beda može da se fino sanira parama, ali nisu pare presudne. Mozgovi su presudni.

Tokom devedesetih završila se i vaša avantura sa Džonom Difulom...
Onda je sledila rupa... Šta ćemo sad, gde ćemo sad... Onda je Hodorovski predložio da radimo sledeću seriju i pitao me šta bih ja voleo. Ja sam tad bio u svom elektronskom Kraftwerk/Techno/House periodu, pa sam predložio da radimo nešto „na struju“, nešto tehnološki, sajnsfikšn, video igre, savremeno. Onda je Hodorovski pristao i napravio „isprdak“ iz Džon Difulovog sveta. Trebalo je demaskirati i rasturiti organizovanu religiju, organizovanu duhovnost. To je najveće zlo čovečanstva i to treba ismejati i uništiti. Glavni junak Tehnopapa to uspeva i tako spasava 500 hiljada ljudi. A uništio ga je tako što je ušao direktno u sistem i iznutra ga rasturio direktnim nasijem. Jer, relegija je nasilje, najmračniji način nasilja koji je čovek ikad smislio. Ona razume samo nasilje i nju samo nasilje može da skloni. Još uvek verujem u bitku za razum, ali bitka za razum operiše razumom, operiše suprotnošću nasilja. A ovi su mrakovi. Zato sam i voleo Tehnopape, pošto oni raskrinkavaju to mračno ustrojstvo našeg sveta, našeg užasnog sveta. Naš svet, svugde, sve je pod diktaturom. Postoji otvorenija ili manje otvorena diktatura. Politička pitanja u prošlosti nisu rešavana. Rešavana su samo ekonomska. I to se zove diktatura. Politika je mehanizam koji donosi rešenja koja svima odgovaraju. To se u svetu ne dešava. Nikad se nije ni dešavalo.
Dakle, dobili smo seriju koja je klasična, dikensijanska priča o dečaku koji prolazi inicijasijski krug, što Hodorovski voli, tu mistiku, dok je meni to za odrasle, a ja volim dečje stvari. No, nevažno, Hodorovski je dete, on to ne shvata ozbiljno, s tim se sprda, u maniru grčke tragedije. Sve mora da ima ironični odmah, sve mora da ima filter, koji ga spasava od patetičnosti i bljutavosti. I on to ume. Dobio sam seriju po svojoj meri. Hteo sam da je uradim hladno i pročišćeno. No, kada su to videli, i Žodorovski i ostali, rekli su da je to užasno hladno i tražili su da se vratim na stari način crtanja. Da ne bude toliko pročišćeno. Ali ja sam im rekao da se na stari način neću vraćati. „Ako nećete jednostavno i hladno, hajde da probamo komplikovano!“ Onda sam seo i uzeo najtanji rapidograf koji sam imao u kući i krenuo da radim ultrasitno. Naravno, užasnut sam bio posle par strana, kada sam shvatio koliko vremena i truda treba. Ali, nije se moglo nazad. Svima se to svidelo. Odobrili su. To je trebalo da izađe prvo u novinama sa mojim bojama, pa sam ja to delimično obojio na klasičan način, rukama na papiru. To mi je izgledalo mnogo bolje nego kasnije, ali nešto nisam stigao na vreme, cela epizoda sa novinama je propala zbog mog kašnjenja, pa su oni odlučili da daju to Fredu Beltranu da on ofarba. Ja sam bio užasnut. Hteo sam da to zaustavim ili da skinu moje ime i stave pseudonim. Nekako smo se dogovorili da vidimo kako će ići, pa ako ne bude išlo da se ja bunim, a oni će biti krivi. Ali, to je krenulo munjevito. Za prvih mesec dana prodato je 20 hiljada primeraka. Postalo je odmah hit. Prva knjiga se do kraja prodala u 80 hiljada primeraka, a poslednja u 30 hiljada, što je sasvim pristojno. Hodorovski je na kraju sve to pretvorio u jedan repetitivni ciklus, gde su se stvari jednostavno i prelako dešavale.
Kad su izašle Tehnopape, na promociji u Tokiju je bila gomila japanskih crtača, Otomo i drugi... Doduše, nisam ja bio... Ali, shvatiš da na neki način pripadaš svemu tome... Onda, recimo, kada sam bio u Koreji (Južnoj Koreji, naravno), bila je gomila crtača. Odjednom, u jednoj prostoriji spazim svoj album. „E, vidiš, ovo je moje“, pokazujem ljudima. Pogledam – stvarno korejsko izdanje mog albuma! Ja sam morao da ga kupim, jer mi niko nije poslao primerak... U Koreji je strip svetinja, kao i druge umetnosti. Postoje instituti za  strip, strip se studira, postoje kvote za objavljivanje...
Bilo je 300 Korejaca, 300 ostalih... Domaćini su doneli svakom od nas po kesu. Kad smo je otvorili, u njoj je bila jedna debela knjiga od 300-400 strana. To su bili završni radovi studenata stripa na jednom od univerziteta (jer na svakom univerzitetu postoji odsek za  strip) i oni su podelili tog dana 600 primeraka te knjige!
U Amadori pored Lisabona (kao recimo Futog, samo mnogo bolje) postoji strip- festival. Tamo sam bio pre nekoliko godina. Festival se održava u kulturnom centru, koji je za potrebe Festivala prepravljen, dograđivan, sa promenjenim oblicima zidova, preobratili su ga za potrebe Festivala tematski. Prvo kad dođeš tamo već ti je to događaj. Drugo, Festival traje mesec dana! Svakog vikenda ima nekoliko gostiju. Tokom nedelje škole iz celog Portugala dovode decu da vide izložbe. Bile su, recimo, originalne table Flaša Gordona, na primer... Čudo! Svi smo prebledeli od toga. Napravili su izložbu od toliko dobrih stvari!
Organizacija kao da je kongres partije! Pravi kulturni događaj! A kad je u Francuskom institutu u Beogradu nedavno bila izložba i kad je Buk bio, ja sam otvarao izložbu i rekao sam: „Eto, ljudi, opet smo se ovde skupili mi isti koji se uvek skupljamo. Pred vama je Buk, jedan crtač svetske klase. Da je ovo normalno mesto, škole bi dovodile decu da vide izložbu, da deca budu izložena tome...“. Taj Francuski institut u Beogradu je jedino mesto kod nas koje se ozbiljno bavi stripom... Našim stripom! Ja sam u ovoj zemlji čovek anonimus. U uskim krugovima znamo se svi međusobno, ali u svojoj zemlji ja ne postojim... I nikad se ništa ne dešava. Kad u Novom Sadu napravim izložbu, dođe 15‒20 ljudi na otvaranje. Ovde je bitno da neka kalaštura peva na trgu za Novu godinu. Na to se troši naš novac! Tako to kod nas funkcioniše...

Šta se dešavalo posle Tehnopapa?
Kad smo to završili, onda je došao Metabaron. E, to mi je, valjda, bio najgori projekat u životu. Scenario mi je bio grozan, pošto je bio ultralinearan, dosadan. Metabaron ide, nailazi na prepreke, uništava jednu po jednu raznim oružjima... Taj album je na razne načine bio proklet, pošto je to počeo Trevis Šare da radi i on je napravio nekoliko strana, radeći dva meseca jednu stranu! Izračunali su da bi mu trebalo 15 godina da on uradi taj album, pa su prekinuli saradnju sa njim i mene zvali da dovršim taj album. Nije to bilo prijatno za rad, nije mi se sviđalo... Volim Metabarone, sve je to u redu, ali mi je ta priča konkretno bila grozna. Onda je Hodorovski rekao: „Hajde da uradimo ovaj idiotski album, ovaj glupi album, pa ćemo posle raditi nešto što hoćeš“. Onda sam ja uradio to, ali su Imanoidi imali neke svoje finansijske probleme i „pukla“ je izdavačka kuća. Oporavljali su se godinama, pod sudskim upravama, bankrotima. Hodorovski pod tim uslovima nije mogao da opstane, pa je rekao da pređemo kod drugog izdavača. Tako smo za Delkur uradili Ogregoda. Meni je i  on bio nedovoljno lud, meni suviše običan, ali ne znam iz kojih okolnosti to je propalo neslavno što se tiče prodaje. A prodaja je jedini razlog zašto neka serija danas opstaje na svetu. Nema više prestižnih serija.

Ogregod je bio prilično drugačiji od svega što ste radili...
Nula sam uživao dok sam ga radio. Jedino sam uživao što sam za jednog od likova stavio svog sina, a i sebe sam stavio... Bilo mi je jako otrcano, arhetipski i dosadno. Kao da to nije Hodorovski... Kao da je postao stari mudrijaš, koji više nema dovoljno ludosti, već da hoće da priča klasičnu antičku priču. Još je uzeo kao podlogu roman Žila Verna, koji nisam čitao. Kad sam hteo da ga pročitam, Hodorovski me je od toga odgovorio, uz napomenu da je roman dosadan. Nisam razumeo zašto sad radimo dosadnu priču... Priča o dve rase koje se ne podnose. Svi zajedno klinci padnu na planetu i pomažući jedni drugima postaju bolji ljudi, pobeđuju  zlo... Trebalo je to kasnije da bude dobro, ali je stalo.

Trenutno radite na serijalu Kentaur sa Leom i Rodolfom?
Sad radim nešto sasvim drugačije, nešto što nije u mom svetu, a ujedno i jeste... Prvo sam uzeo da čitam Leove stripove, koji su zanimljivi, ali nikad ništa nisam čitao. Onda sam shvatio, dekodirao deo toga, ko je, šta je i kako misli. Posle kad sma upoznao Lea, svideo mi se čovek (Rodolfa sam znao od ranije). Znao sam da nije moj svet totalno, ali da je velikim delom moj svet. Da su njegove dečačke fascinacije iste kao moje dečačke fascinacije, da su koreni slični, da je prošao čitalački i konzumentski slične stvari. Sad, tu je bilo stvari koje mene nerviraju – Bermudski trougao, dinosaurusi... stvari koje ne bih stavljao u strip same od sebe. Ali, nekako se uspostavila ta neka veza. Taj album (Kentaur) je ispao pristojno, kako sam ga nacrtao. Pošto sam sopstvenom sinu dao da ga boji, on ga je podigao na kvadrat. On je izvukao taj album. Album izgleda deset puta bolje zahvaljujući njegovim bojama. Ovo ga diže strahovito.
I ta priča je imala klasičan audicijski deo. Rekao sam da bih voleo da on boji, ali su odgovorili da bi morali da vide kako, šta... Tako da je on uradio pravi test, kao bilo koji drugi kolorista. Na prvom testu su ga odbili, ali sam im rekao da ga ne odbiju odmah. Zar ne bi bilo bolje da kažu šta očekuju, jer radimo to kao tim. Onda su dali još jednu šansu, Leo je objasnio šta mu se nije svidelo. Sa sledećom probom koju je Zoka (sin) uradio, svi su bili oduševljeni i dobio je posao kao što bi svaki drugi dobio. Sad to nastavljamo i sve je bolji i bolji. Njega to muči, naporno je, on bi voleo slobodu kao i ja, da se bavi svojim stvarima, jer sad je vreme – on ima 24 godine, ali s druge strane ima posao sledećih nekoliko godina, a u isto vreme mene spasava, jer ja ne znam nijednog koloristu koji bi mogao tamo sad to da radi. Znam gomilu, pregledao sam svega i svačega. Od kolorista u Francuskoj volim Izabel Bone, Solanovu ženu, ali ona ne boji od kako je Solan poginuo. Postoji Florans Breton, koja je prezauzeta i postoji Skarlet Smokovski, Kazina žena, koja je isto briljantna, ali ona je zatrpana. Ima i nekih drugih koji su pristojni, ali to nije način na koji ja želim da bude obojeno. Tako da ja imam idealnu situaciju – tu je moj sin, koji sedi pored mene. Stvar je u tome da ga naravno pustim da radi on sam, da mu ne zanovetam, jer sam naučio da je to najbolji način timskog rada. Nekad osećam da traži malo vođstva, nekad oseća otpor prema vođstvu i to je dosta teško izbalansirati, ali rezultati su uvek po pravilu mnogo bolji nego što bih ja mogao da postignem. On ima prirodan osećaj za kolor, koji nije stekao vežbanjem, nego je on „tu“. Da bih ja postigao isto to, morao bih jako puno da riljam. I on je estetski i po pitanju trošenja spoljnih stvari još mnogo strožiji od mene. On je vanzemaljac iz budućnosti! Kentaur je krenuo 4. maja – nakon dva meseca razbija! Napokon, posle dužeg vremena imamo nešto od čega ćemo imati i koristi. Jer, postoji period dok ti sediš i crtaš strip, šta god uradio, bićeš plaćen po strani onoliko koliko se plaća i to ti je garantovano. Ali, jako prija kad ti se knjiga dobro prodaje negde. Kad ti stigne neka fina količina para ne samo od onoga što si nacrtao, već tako samo od sebe... Mi još uvek živimo pristojno i normalno, ali to živimo još ovog meseca, a sledećeg zavisi od toga šta ćemo i koliko proizvesti. Kao lokalni poljoprivrednici! Kao zanatlije – sediš i radiš, pa koliko toga napraviš, toliko će ti platiti. Uz to, kad ti knjiga dobro prođe, to ne vidiš sad, nego ti čika poštar to donese za godinu dana...
Kada sam dobio scenario za Kentaura, bio sam užasnut, jer to nije bilo dovoljno ludo, suviše normalno... Kako ću ja sad to... Stvarno me pogodilo. Ali, sad radim mnogo više priprema, mnogo je duži proces dok ne dođem do crteža. Mnogo više mislim o sekvenciranju, o objektivima, o udaljenosti, o rampama, o protoku vremena... Kao da pravim film ozbiljno. Nekad mi je to išlo prirodno. Sad kako ide vreme – godine su erodirale moje samopouzdanje i sve mora da bude pripremljeno najžešće... Sad sedim pa planiram svaku stranu. Nisam nijednu od ovih strana nacrtao za manje od nedelju dana. U Tehnopapapama sam neke radio dve nedelje, zato što je bilo sitnog šrafiranja najtanjim rapidografom pa fizički to moraš da popuniš. Ali, ovo je sad... Onda ponavljam stvari. Napravim nešto u olovci dobro, pa ga onda tuširam deset puta u deset verzija, pa cepam, čupam, gužvam, bacam, vrištim... Postaviš sebi neku donju liniju i ispod nje ne ideš... Sad, nekome je moja donja linija suviše nisko, nije tu baš gde treba. Ja brinem o tome da li ću ja moje ime smeti da stavim na tu knjigu. Ja znam ljude koji crtaju brzo i proizvode užasno puno toga, ali su svoje donje linije strahovito spustili. Ali, neću da ih nabrajam, jer su mi mnogi od njih  jako dobri prijatelji.

Da li vam nedostaje potreba za pripovedanjem?
Da, nedostaje mi strahovito. Nedostaje mi generalno taj osećaj da uradim svoje kompletno. Ali, ovaj kao rad me toliko muči i iscrpljuje. Ima toliko tih drugih distrakcija u životu koje želiš da trošiš. Ovo što radim mi oduzme svu volju za rad. Imao sam jedan suludi nalet kad je umro Žiro, pre tri godine. Bio sam potpuno šokiran. Pomislio sam: „Pa, ne može on da umre!“. Nije dozvoljeno. TO ne umire! Odjednom mi se javila crtoreja. Seo sam i crtao, crtao, škrabao... ništa konkretno, ali u njegovom stilu, naravno. Hteo sam još Mebijusa. Onda sam seo i nacrtao nekoliko strana. Rekao sam sebi: „Hajde da sad crtam strip u kojem ću samo uživati. Crtaću samo stvari koje mi prijaju, za koje neću nikome odgovarati“. I onda sam osetio – to je to! To želim da radim! I to izgleda bolje i od ovih stripova što radim i od svega što sam ranije radio. Rekao sam sebi: „Dozvoliću sebi jedan dan za olovku, jedan dan, ili par sati za tuširanje i par dana digitalnog bojenja; ako se mučim i ako nešto treba da brišem i ponavljam, bacam i radim samo ono što mi se crta“. Nacrtao sam te dve stranice stripa u naletu. Mislio sam da ću ceo album da napravim. Trebaće mi dva meseca da napravim album od 50 strana. I onda posle par dana to je tako prestalo... i nikad ga nisam nastavio.
Onda sam napravio blog gde sam sa gomile papirića koje sam trpao po fijokama, krenuo da skeniram stvari, kako bih to pustio na veb i kako bi to nekome bilo vidljivo. I onda kako sam to krenuo da radim, od običnih slika sam krenuo da od svake skice napravim nešto, neki crtež... I to je trajalo neko vreme, a sad me i to pustilo. To ide u naletima, talasima. Tako je nastajao i Panasonik i tako će nastajati i sledeći Panasonik, ako nastane. Možda to neće biti to, mora da bude drugačije... U svetu se dešava da gomila starih muzičara napravi novi album i onda ustanovi da taj novi album nije pomerio stvari dovoljno i onda se vrati, napravi turneju sa stvarima koje su bile aktuelne kada su bili najveći. To svi rade sada masovno. Ja bih voleo da mi se to ne dogodi. Voleo bih da napravim nešto novo, još bolje, još luđe, još slobodnije, još kretenskije! Možda je moguće, možda nije...

Aktivno ste se bavili i muzikom?
Aktivno bavljenje muzikom preraslo je u aktivno slušanje muzike! Pravo aktivno bavljenje muzike bilo je druženje sa Subom ‒ dok je on proizvodio muziku, ja sam mu bio druga glava i drugi mozak, koji je bio kao neko ogledalo, u principu... Ono što sam pevao u Heroini, to je bilo pevanje u grupi, to su bile osamdesete. Svi su pevali u nekim grupama, svi su se bavili nekim oblikom izražavanja. Zato ja govorim kako su osamdesete bile fantastične. Kritična masa bila je ogromna. Puno je ljudi bilo koji su pratili, voleli i koji su se bavili nečim. Danas ne znam čime se ljudi bave, ali vidim da je sve srozano i da se u blatu valja. Gledaš ko je na turnejama – svi su od pre trideset godina! Aktivno bavljenje muzikom je i to što sviram mandolinu svaki dan. Ne umem, ali strašno volim! Ne znam koliko vremena dnevno, bukvalno sati... Svaki put kad se osećam pomalo izgubljeno, uzmem mandolinu i pržim! Ili uz muziku, ili sam... Oko sebe imam užasno tolerantnu porodicu. I žena i dete i mačka to trpe. Ne znam kako... I zviždim ceo dan! Virtuelno zviždim – to znam jako dobro da radim. Konstantno nešto improvizujem, da bih impresionirao sam sebe. Volim da čujem nešto vešto, zanatski i kvalitetno odsvirano i onda idem i pištim okolo. I slušam beskrajne količine muzike.

Spomenuli ste iskustva iz Južne Koreje, Portugala... Koliko vam vremena „oduzimaju“ putovanja, boravci na festivalima?
U poslednje vreme mnogo manje. Ali, prvih petnaest godina rada sa Imanoidima ja nigde nisam išao. Imao sam jedno potpisivanje u Parizu negde u knjižari, a osim toga – ništa! Gledam oko sebe, svi idu na festivale. Čak i posle kad je talas naših crtača krenuo da radi, to su bili ljudi koji su nacrtali jedan mali album za jednog malog izdavača, odmah su bili pozvani na milione festivala. A meni – petnaest godina se ništa nije desilo! Jednom dobijem direktan poziv na kuću od festivala BéDéciné, koji je u Ilzaku, u Alzasu. Pisali su da me hoće na Festivalu da su već godinama pokušavali da „me imaju“. Odgovorio sam da naravno hoću da dođem na Festival. Sanjao sam o tome! U međuvremenu, kada sam stigao na prvi festival, svi koje sam hteo da upoznam su umrli! Kad sam stigao u Ilzak prvi put, prethodne godine je umro Greg! Posle sam upoznao par autora iz te najstarije i meni najmilije generacije, ali najbitniji autori već nestadoše!
Odem na prvi festival i tamo je bilo sve super i divno. Onda se to malo provalilo, jer sam ja shvatio da su Imanoidi dobijali gomile poziva, ali su jednostavno to tako sa strane stavljali, birali kome šta. Jer, ti kad odeš na festival, upoznaš ljude, upoznaš izdavače... Iz kojih razloga oni mene nisu slali... Nije trebalo nikome ništa da plate. Festival tebe zove i snosi sve troškove. Lepo je ići na festival, ne treba ti ništa, samo da odeš do aerodroma i da se vratiš kući. Sve ostalo ti je pokriveno.
Onda, kad su se otvorile kapije, kad sam krenuo po festivalima, onda je postalo jezivo. Najmanje volim da idem u Angulem, jer je užasno veliki, naporan, preteran je, zastrašujući, kao neki stripovski Egzit, gde je tolika gužva da ne možeš da dođeš do mesta gde potpisuješ, do svog šatora. Bila je jedna godina kad sam od aprila do novembra bio na svakom festivalu! A to je užasno naporno. Na kraju, pomislio sam – ako vidim još jedan avion ili hotel, ubiću se!
Posle je to prestalo. Kad sam saznao da Imanoidi meni filtriraju pozive, rekao sam im: „Ljudi, nemojte mi filtrirati... Hajde da ja odlučim!“. Oni bi govorili: „Na ovom festivalu je loš smeštaj, loša hrana, loša poseta...“, loše ovo, loše ono. Ma, pustite me, ljudi, ja volim da putujem, naročito po tim normalnim zemljama! Volim slobodan svet. Živim ceo svoj život u vukojebini. Volim da idem po slobodnom svetu i da vidim kako živi normalan svet. Najbolje i najprijateljskije mi je u Nemačkoj. To je zastrašujuće čudno. S njima sam se najviše zbližio odmah – sa izdavačima Egmont, VGS..., oni koji izdaju moje knjige u Nemačkoj. Išao sam na najveći nemački festival u Erlangenu nekoliko puta i strašno sam to voleo. Oni su me zvali za neke svoje projekte. Najbolje je bilo kad su jedne godine na Frakfurtskom sajmu knjiga, pre nekih sedam-osam godina, radili projekat Comanga – kao comics i manga. Hteli su da naprave projekat gde bi evropski autor i japanski autor zajedno radili strip i mene su zvali da budem evropski autor. Kao, Frankfurtski sajam radi projekat, Ai Jazava, koju sam ranije već upoznao, ona je japanska manga autorica, ona bi radila jednu polovinu, ja drugu polovinu, ona radi strip s desna na levo, ja s leva na desno, sedam strana i naslovnu svako svoju, a onda da na Sajmu crtamo zajednički srednje strane (ostavljene prazne strane u već odštampanom stripu). Mi već na licu mesta crtamo te dve unutrašnje strane pred kamerama, pred ljudima, u dvesta rezervisanih primeraka. To nacrtamo, onda oni to brzo skeniraju i odštampaju na samolepivom papiru. To se zalepi u knjigu kao završetak stripa i oni koji su rezervisali dobiju naše potpise. To je bio jedan divan projekat! Uživancija! Takve specijalne stvari se dešavaju dosta retko, pošto sam ja ovde. Nisam tamo, u slobodnom svetu. Desi se tako jednog leta, javlja se Mond. Da li bi ja radio seriju ilustracija za seriju članaka o video igrama. Naravno da sam pristao. To je bilo čarobno, ja sam dve nedelje proveo uradivši pet-šest ilustracija. To je bio prvi projekat koji sam uradio kompletno elektronski. Crtao sam i slao digitalno, plaćen sam digitalno. Oni su platili suvim zlatom to. Mala količina vremena, puno vidljivosti, puno para... Samo što se to desilo jednom... Izašle su ilustracije u Malom Larusu, u enciklopediji, ali se to nešto sitno plaća, za Ekspres, pa za neke novine povodom Svetskog prvenstva u fudbalu (a ja verovatno od svega najviše mrzim fudbal!). Postoje tako neki projekti koji ti ne odgovaraju mentalno, ali ih uradiš iz raznih razloga, kao Linije fronta. Ja i Prvi svetski rat, ili Drugi ili bilo koji rat... To mi je najstranije, najodvratnije. Toga se bojim i otvoreno mrzim i da pričam o svemu tome. I kao Prvi svetski rat, mrak, pa se to onda vezuje za te neke nacionalne priče koje mi se gade najstrašnije... Ali, zvali su me ljudi iz Francuskog instituta u Beogradu, koji su mi toliko toga dobrog u životu uradili, da njima nikad ništa neću odbiti. Među prijateljima se tako funkcioniše. Imao sam sreću, mogao sam da biram koji scenario hoću. Dobio sam Rodolfa, ali sam rekao da ja taj strip moram da uradim drugačije od samog scenarija i to sam uradio. Volim što sam to uradio, bez obzira što mi je to bila najstranija stvar, kao kad bi mi sad rekli da treba da crtam strip o fudbalu. A voleo sam da čitam Rajmona Redinga, one stripove iz sedamdesetih. On je imao super stripove o fudbalu.

Koliko pratite domaću strip-scenu i koliko ste u kontaktu sa autorima?
U kontaktu sam sa autorima tako što budem nekad na nekoj strip-manifestaciji, Stripanziva na Egzitu, Novosadski strip festival u Fabrici... Pa, u Beogradu na Salonu stripa, mada me za njega mrzi malo, jer Salon generalno ima samo otvaranje, a kad odeš na otvaranje, onda je pakao. Vidiš milion ljudi, a ne možeš da pričaš, ali odem kad dođe neko... Kad, recimo, dođe Rufus... Odem na Mafest, Crtani romani šou u Zagreb... Svi su tu, cela gomila. Volim ja te ljude, sve ih volim. Odem u Banju Luku... Svi ti autori sad rade uglavnom za inostrane izdavače. Ne mogu baš sve da pratim, malko me mrzi da baš sve stripove ispratim... Onda dođe Dejan Nenadov iz Holandije, donese mi svoj novi album. Dođe Igor Kordej u Novi Sad, donese mi svoj novi album. Sretnem Aleksu Gajića, on mi dâ nešto svoje...
U stripovskom svetu tako je mali procenat idiota... I to bilo gde da kreneš... Ja ih sad znam po celom svetu i ne desi se nigde da ti bude baš odvratno... Podele po etnicitetu, kastama, poreklu, zanimanjima... odvratno mi je to sve. Ali, u odnosu na to strip-svet je super svet! Neki divni podetinjili ljudi! Kako reče Hodorovski – zanatlije koje sede za stolom i stvaraju nešto što vole i do čega im je stalo da postoji više na svetu.
Ne pratim ni francusku scenu  baš... Volim Emila Brava, volim Kristofa Blena i kad nešto naiđe što ugledam u knjižari da mi se svidi. Sad me mrzi i da čačkam po knjižarama. Uopšte pogledam šta je tu najvidljivije. Onda me mrzi da to nosim, da vucaram...
Ne znam šta se dešava na domaćoj strip-sceni. Apsolutno nemam pojma. Da li uopšte postoji domaća strip-scena? To su ljudi koji sede ovde i crtaju za strane strip-scene. Jer, kad se sabere, ja nisam srpski ili jugoslovenski strip-crtač, već francuski, pošto mi je tamo centar. Ali, nisam ni francuski, nisam ništa u svemu tome. Ja sam samo ja...

Koliko ste kao običan građanin, kao posetilac, prisutni u kulturnom životu Novog Sada?
Ha, ha, ha! (Smeh)

U životu Novog Sada uopšte?
Nisam prisutan. Život Novog Sada za mene je moj stan, samousluga, pijaca. Ponekad se negde supruga i ja prošetamo, pa se vratimo namrgođeni, pošto po gradu kad ideš užasne su face. Jezivo – depresivni ljudi, ružno izgledaju, mračni su... Grad sâm se raspada pred našim očima. Drveće nestaje – neko seče drveće. Zašto baš to? Zašto ne ruše ružne nove zgrade, nego ruše lepe stare... A kulturni život Novog Sada – šta je kulturni život Novog Sada? Ja volim filmove i radovao sam se kad sam čuo da će napraviti novi bioskop, jer dugo nije bilo bioskopa, a oni napravili onaj jadež, olupinu od bioskopa, koja je odmah od starta bila loša. Oni su napravili bioskop Arena, koji je besmislen potpuno. Možda za nekog ko nije nigde izašao van vukojebine, možda to izgleda kao novi moderni hajtek bioskop. On to generalno nije. Jer ta kao finoća raspadnuta, plastična, kao ona jeftina kineska roba, loša je.
Šta ima – ima Egzit, to je jedino što Novi Sad ima i idem na Egzit kad ima nešto zanimljivo i nekad čak i kad nema. Egzit gubi na kvalitetu drastično. Kvalitet mu opada, stalno je sve lošiji i lošiji. Postoji još i džez festival na koji odem, ali se uglavnom pokupi sa nekim festivalima u Francuskoj. Odemo na koncert neki u Beograd... Ovde ‒ šta se dešava – ne znam. Bili smo na otvaranju Happy Trash-a u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, to je nešto što mi prija, volim te ljude, lepo je i duhovito i mimo ovog ružnog sveta. Sve ostalo – ne znam, niti želim da znam šta se dešava, pošto mi zvuči nedovoljno dobro.

Kako vidite naše društvo kroz deset ili dvadeset godina i kako vidite strip u budućnosti?
Jako bih voleo da vidim nešto u budućnosti! Ne mogu da se bavim tim spekulativnim varijantama, nemam dovoljno podataka. U našem društvu, ako bismo bilo koju oblast, od politike, kulture, svakodnevnog života, ako bismo je gledali na osnovu podataka koje možemo da primimo – ništa dobro, samo mrakčina. Ali, odbijam da bude mrakčina ovde! Mora da bude dobro! Ja ovde živim i neće ovde nikad biti „najkul“ mesto u svemiru, ali mora da bude dobro, mora da se uradi kako treba.
Na strip-sceni postoji stara bojazan da će strip nestati. Neće nestati, a da će mutirati – mutirao je već. Elektronski strip postoji, a elektronika je samo medijum, tako da nije strip nestao. Bio on na papiru ili u pikselima, svejedno mi je koji mu je nosač. Ja ga volim na papiru, ali isto tako tovarim kompjuter digitalnim stripovima na sve strane, kao da će sutra prestati da radi internet. Isto tako i muzikom i filmovima i knjigama.
Neće ništa nestati – šta je nestalo od bilo kojeg pripovedačkog medijuma? Da li je ijedan nestao? Nije baš nijedan. Svi su nastali i našli svoje mesto, išli gore-dole, čak i radio postoji, pisana reč postoji, muzika živa, neživa, snimljena... Nisam zadužen za budućnost stripa. Uvek je 90% svega govno. Svih tih stvari. Ali, onih 10% je tako široko, dobro i veliko, da treba pet života da prođe... uvek ćeš naći nešto.

   Bibliografija:
   Zoran Janjetov debitovao je sa 18 godina u novosadskomm Nevenu sa stripom Miš Kosta. U periodu 1979-1983. godina objavio je 126 kaiševa ovog stripa. U isto vreme u Malom nevenu objavljuje strip Profesor Čumislav, a u Vidicima, YU stripu i Cepelinu objavljuje strip Bernard Panasonik (ovaj strip je objavljen i kao album 2003. godine).
   Od 1988. do 2008. radio je za francuskog izdavača Imanoid Asosje, prvo na serijalima Mladost Džona Difula, Tehnopape i Oružje metabarona (sve prema scenarijima Alehandra Hodorovskog), kolorisao je i albume Mebijusa i Viktora dela Funtea).
   Od 2010. radi za Delkur, prvo na dva albuma Ogregoda, prema scenariju Hodorovskog, a zatim na Kentauru, prema scenariju Lea i Rodolfa.

Koliko čitate i šta čitate?
Uglavnom sam jako razočaran. Uvek imam mnogo veća očekivanja od onog što uzmem da čitam, od sadašnjih i novih i modernih, do klasika koje sam nekad čitao, nisam još naišao na literaturu koja me je totalno zadovoljila. Ja Stivena Kinga najviše volim i Astrid Lindgren, takve stvari. Jako sam razočaran u većinu stvari. Ne čitam u poslednje vreme puno, ali knjigu koju god da dohvatim, mislio sam da su mnogo bolji (Ju Nesbeova dela, na primer u poslednje vreme). Mnogi mi kažu da je to zato što sam mator, da mi je nestao onaj sense of wonder, postao si matoro džangrizalo. Ali, mislim da greška nije u meni...

Šta je vaš moto?
Drogom protiv sporta! I ima da to štampam na majici, onako ćirilicom!

(2015)
Objavljeno: 28.08.2016.
Strip: Cane (250)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 27.08.2016.
Otkriće zlokobne tajne...      Autor: Ilija Bakić
  “Prorok - Ante Genesem”
  Dorisona i Lofreja;
  
izdavač Darkwood, Beograd, 2015;

Tandem Gzavije Dorison i Matje Lofrej poznat je ovdašnjim stripoljubcima po vanrednom gusarskom serijalu “Long Džon Silver” (takođe objavljenom u izdanju “Darkwood”-a). Hronološki započet pre “Long Džona Silvera”, davne 2000.g. serijal “Prorok” okončan je, zbog velikih pauza između albuma, mnogo kasnije, odnosno 2014.g. Dok se “Long Džon…” oslanja na poznati (literarni, filmski, stripski) žanr i svojevrstan je nastavak klasika “Ostrvo sa blagom” Roberta Luisa Stivensona, “Prorok” se “jednom nogom” oslanja na delo klasika horora Hauarda Filipsa Lavkrafta a drugom na obrasce popularne kulture - tajanstvena i zaboravljena znanja koja će otkriti hrabri arheolog (čiji je najpoznatiji primer Indijana Džon). U ovim su okvirima Dorison i Lofrej osmislili priču (obojica su potpisani kao scenaristi) koja će se razviti u četiri albuma, dakle na oko 200 stotine stranica.

Zaplet počinje na vrhu Kangčendžungu, na Himalajima, 2006.g. (dakle u bliskoj budućnosti u odnosu na vreme originalne pojave albuma). Dvojica univerzitetskih profesora, mlađi, Džon Stenton, i stariji, Aleksandar Kendel, na 6.000 metara nadmorske visine, u dubokom snegu i ledu, otkrivaju svetilište visoko 800 metara isklesano u najtvrđem granitu. Stari, iscrpljeni profesor zaklinje Stentona da ovo otkriće ne obznani svetu i, kao i dvojica profesora članova ekspedicije ranije - umire. Stenton ne samo što neće poslušati svog mentora već će, po povratku iz ledenog pakla, napisati knjigu naslovljenu kao “Ante Genesem” - “Pre nastanka” u kojoj tumači da je svetilište staro bar 8.000 godina i da ga je sagradila vrsta zastrašujućih moći ali, sudeći po hijeroglifima i skulpturama, sklona kolektivnim napadima užasa. Ta je civilizacija zajedno sa svojim graditeljima netragom nestala a Stenton zaključuje da bi ljudi trebali biti srećni zbog toga. Voditeljka programa u kome Stenton najavljuje knjigu neprijateljski je raspoložena prema arheologu. Negativan stav prema izlasku knjige izrazile su i kolege na sahrani profesora Kendela, izdavač knjige je takođe upozoren da ne objavi knjigu dok Stentona, čak, pokušava da ubije nepoznati čovek. Čini se da ahreologa sve ovo ne potresa previše, baš kao ni san o devojci koja se, pred njim, baca u ponor sa visoke zgrade. Možda bi ga uzdrmao prizor tankera koji se punom silinom zabio među solitere Menhetna ali njegov automobil volšebno pada sa mosta i, u drugom poglavlju albuma, završava na nepoznatom, krajnje bizarnom mestu, u močvarama sred džinovskim kostura. Stenton, pokušavajući da bude snalažljivi, obrazovani, racionalni čovek čini šta je u njegovoj moći da se spase ali njegovi napori nisu preterano slavni (kao ni zaključak da je, možda, na drugoj planeti). Slučajno, on otkriva da, neznano mu kako, na prsima ima istetoviran neobičan znak koji će ga odbraniti od napada neobičnih bića. Istovremeno, zastrašujuće rogato stvorenje za koga se najavljuje da je izaslanik večnoga božanstva počinje da sledi Stentona…

Lavkraftovski koncept postojanja nezamislivo starih i moćnih božanstava za koja ljudi i čitavo čovečanstvo nisu vredna i bitna pojava (otuda, nemilosrdnost i svirepost koju im ljudi pripisuju oni tako ne doživljavaju i razmeravaju) u prvom je albumu tek naznačen i najavljen. Nepoznata zemlja i bića koji Stetonu deluju preteće možda odista i nisu takvi ali on, izmešten iz svog uobičajenog okruženja, reaguje nagonski i sve što vidi smatra pretnjom za sopstveni život. Naravno, upozorenja i pretnje koje je čuo i iskusio u svom svetu samo pojačavaju osećaj ugroženosti. Sve u svemu, ako je u prvom poglavlju albuma još i ličio na heroja (mada ne preterano hvaljenog i voljenog - i partnerka ga napušta zbog opsednutosti ekspedicijom i otkrićem), u drugom delu on je potpuno izgubljen i nemoćan što i nije uobičajena uloga/pozicija junaka-avanturista “bez straha i mane”. No, ovo je, ipak, tek početak priče…

Lofren jednako uspešno crta prizore “urbane džungle” i “prave” divljine. Mada je umešan i u velikim i malim kvadratima čini se da su mu veće a posebno velike slike draže jer mu dozvoljavaju da se razmahne i da oduška svom talentu. Table su koncipirane i montirane dinamično i podržavaju tenzije radnje.

Rečju, prvi tom serijala “Prorok” Dorisona i Lofreja najavljuje punokrvnu mističnu avanturu kakvu vole znatiželjni čitaoci stripova.

(„Dnevnik“, 2016)
Objavljeno: 26.08.2016.
Strip kolonija...      Press: Srboljub Nikić
Strip kolonija u Raški održaće se po peti put.

Ove godine je lokacija promenjena. Učesnici će biti smešteni u blizini Semeteškog jezera na Kopaoniku. Ponovno održavanje kolonije svedoči da se urbana kultura ukorenila u ruralnom okruženju.

Učestvuju strip škole iz Vranja, Leskovca, Beograda i Raške, pojačani gostima iz Makedonije i Crne Gore. Organizatori su Kancelarija za mlade opštine Raška I Klub likovnih umetnika Raška škola.

Novost je da će stripovi nastali po idejama sa kolonije biti objavljeni u godišnjem almanahu stripa Ras comic.

Kontakt ovde

Objavljeno: 25.08.2016.
7. izdanje festivala "Novo Doba": ...      Press: Novo Doba
  ...SVE NAJBOLJE!
  Novom Dobu treba vaša pomoć!

Dragi saradnici, prijatelji i svi zainteresovani,

Udruženje Turbo Comix vas sa uzbuđenjem obaveštava da uskoro počinje Novo Doba! U septembru će se održati sedmo izdanje festivala Novo Doba. Ali ovog puta ne možemo ga organizivati bez vaše pomoći.
Zbog toga smo rešili da započnemo kampanju za prikupljanje sredstava koja bi pomogla našem festivalu da realizuje predstojeći, očekuje se, najbolji program do sad.
www.indiegogo.com/projects/novo-doba-festival-no7... 
U narednih 20 dana sve vaše donacije će omogućiti da još jednom realizujemo najbolji festival alternativnog, nesvrstanog, psiho-revolucionarnog stripa u istočnoj evropi (pa i šire).
Hvala vam unapred na razumevanju. Jer Novo Doba dolazi!
www.youtube.com/watch?v=LlNJtYfVWmA

Novom Dobu treba vaša podrška!

Počujte prijatelji, poštovaocii i mecene! Novom Dobu, najboljem festivalu alternativnog, nesvrstanog, psihorevoluci-onarnog stripa Istočne Evrope, a i šire, treba vaša pomoć.

Novo Doba je era koja dolazi. To je samoorganizovani, neizbežni organizam koji menja živote, izrastao iz Beograda, Zemuna i Pančeva, kao i domaće postjugoslovenske scene stripa novog talasa. To je mesto susreta umetnika, izdavača, poznavalaca i radoznalih gomila gladnih grafičkih ekstaza. To je nezamenjiva karika u svetskoj mreži festivala malih izdavača. U stvari, to je mnogo više od festivala, možda pre jaslice novih vizija i odašiljač čudnih frekvencija. Ovog septembra planiramo sedmo izdanje festivala. Ali ovog puta ne možemo bez vas.

Ne bismo ni tražili vašu pomoć da nije bilo iznenadnih i neočekivanih okolnosti koje su nas ove godine ostavile bez institucionalnog finansiranja. Mi, organizatori, naravno ulažemo sve naše vreme i vredan rad da bi se festival realizovao i bio besplatan. Ali potreban nam je novac kojim bi se platili putni troškovi i smeštaj za naše goste, ali i za štampanje kataloga festivala koji prikazuje najbolje radove nekih od najinteresantnijih svetskih umetnika. Ako nam sada pomognete dobićete ne samo našu večnu zahvalnost, već ćete biti nagradjeni i retkim delicijama koje novac ne može kupiti (osim vašeg novca, ovaj put). Upravljate budućnošću pomažući nam da ostanemo nezavisni, divlji i idealistični.

Program ovogodišnjeg festivala je najambiciozniji do sad. U šest dana, od dvadesetog do dvadeset i petog septembra, bićemo domaćini šest odvojenih izložbi, postavljenih na pažljivo odabranim lokacijama. Krećemo se kroz grad uvek istražujući nova mesta i nove partnerske institucije i anti-institucije. Među ovogodišnjim gostima su i po dobru i zlu poznati umetnici kao što su Wostok (Srbija), Igor Hofbauer (Hrvatska), Craoman (Francuska), Pakito Bolino (Francuska) i Attila Stark (Mađarska). Ove izložbe biće propraćene ludački bučnim koncertima iz ćelija podzemlja. Kako je Novo Doba samoorganizovano, naše ambicije ne prestaju da rastu. Svake godine se širimo kao gladni pokret, raskršće na kome se eksperimentalni umetnici, izdavači, štampari, muzičari, čitači, grupiji i lutalice sreću. Mi smo večni volonteri ovog festivala.

Sedmo izdanje Novog doba predstaviće se podnaslovom „Sve najbolje“. To je samo izraz, uobičajeni način da okončate svađe i prepirke, uljudan način da se pozdravite, kada pozdrav znači nikad više, da spustite tenziju, da očistite sto od prljavog posuđa i napravite mesta za dezert – ali ne pomerajte se! Neka to batler uradi, plaćen je za to, vi se samo opustite i pustite svoj um da zatvara stara poglavlja, završava unutrašnje debate i tirade, neka padne zavesa, a vi kontemplirajte njen uzbudljivi dizajn.

„Sve najbolje“ znači da vam je dopušteno da izađete iz začaranog kruga i anticipirate nov početak. Savršen izraz da se pozdravimo od ovog rđavog perioda i pročistimo put za dolazak parade koja slavi novi, Novo Doba, festival na kome smo svi obučeni u crteže i muziku da bismo učestvovali u nečem boljem, luđem, udobnijem, mnogo mnogo pufnastijem.

Objavljeno: 24.08.2016.
Komični kragujevački dani 2016. ...      Autor: Danijel Kuzmić
Stripofilski putopis u malom... Kako je zagrebačka četvorka stripova.com pohodila susjedski kragujevački strip festival. Ovo je njihova priča.

Što drugo reći nego - za jednog stripofila, strip festivali prava su meka za stjecanje i obnavljanje stripovskih prijateljstava i širenje strip kulture i entuzijazma. Potegnuti kojih 500-tinjak kilometara nama entuzijastima i zaljubljenicima potonjeg očito nije problem, probijati se kroz vrućinu asfalta, vrevu gradova i prometne zamke ljubaznih policajaca. Auto kao prijevozno sredstvo isplati se tek kad ga se uporabi ekipno, da se podijele troškovi puta i prometne kazne, a i da se pretrpe i prekrate razgovorom (o stripu, sportu i ženama) zamorni kilometri autoceste i čekanja u redu na granici. Odredište - Kragujevac ComicCon 2016., gradić u središtu srpske Šumadije. Stigosmo, doživjesmo i vratismo se natrag, rekao bi Cezar u nama.

Već je tradicionalno na ovim prostorima na festival dovesti nekoga iz staffa talijanskog Bonellija, tako da ni ove godine nije bilo izuzetaka. Ove godine najavljeno je čak 5 izvanrednih stranih (Bonelli) gostiju, no zlosretna sudba i crni oblaci nesreće nadvili se ove godine nad strane goste. Pa je tako došla samo jedna petina, takoreći bolja petina gostiju – Paola Barbato, svima omiljena scenaristica na Dylanu Dogu! Sjećate se? – "San razuma", "Sjeme ludila", "Xabaras", "Nekropolis" i mnogih drugih uspješnica. To je bila prilika da se također prigodno proslavi i 30 godina Dylana Doga, a tko bi to mogao bolje odraditi nego žena koji se već godinama hrva s njegovim strahovima i boljkama. Ali to nije sve od gostiju, tu su Zoran Đukanović, Igor Kordej, Pavle Zelić, Zoran Stefanović i drugi važni, manje važni i nevažni iz stripofilskog miljea. Naravno da sam propustio u tekstu mnogo toga što se desilo na festivalu, ovo će biti samo moj subjektivni doživljaj. Ajmo to sada malo vidjeti dan za danom…

PETAK! Iliti dan dolaska i pasjih vrućina
Mjesto radnje: Kragujevac centar, Đački trg, šator u bijelom nasred trga prepun stripovskog puka. Uz nemalo logističko-tehničkih problema program počinje više-manje na vrijeme, pa dan otvaraju gosti iz Hrvatske laganom pričicom o stripovskoj situaciji u domovini. Slijedi i izdavač Komiko koji predstavlja svoja nova izdanja, primjerice „Skim“ autorica Mariko i Džilijan Tamaki, te „ Didije Komes Omnibus II“. Berza stripa bila je u punom zamahu, rulja se počela stvarati te su stvoreni svi uvjeti za dobrodošlicu i svečano otvaranje konferencije – organizator Nebojša Vezović i svečani gost iz Holandije Zoran Đukanović uz nekoliko su riječi predstavili festival i važnost festivala za stripovski milje generalno!

Na red su uskoro još došli i Marko Somborac i specijalni gost iz Holandije - Čovek koji piše predgovore, dame i gospodo - Zoran Đukanović! A za sam kraj umjesto pojave lične i personalne Klaudija Kjaverotija i Lole Airaghi mogli smo saznati sve o serijalu Morgan Lost koji u Srbiji objavljuje Forma B, izdavača i urednika Ilije Mirovića i Predraga Ročenovića. Mnoštvo je priča kolalo festivalom, zašto se pobogu nije pojavio obećani Kjaveroti; čovjek koji je uobličio najveće strahove u desecima horror epizoda Dylana Doga, Brendona i Morgana Losta, a boji se letenja avionom! Što je dokaz koliko su umjetnici/autori zasebna sorta i koliko je terapijsko pisanje o svojim demonima… (Očito baš i nije). No o odsutnima samo najbolje. Baš smo se na povratku kući pitali kako bi to izgledalo da se voziš 7 sati s Kjaverotijem u autu, bi li poželjeli još nakon toga, ili bi od straha pobjegli negdje putem ostavljajući ga samog s autom na autoputu u stranoj zemlji? Možda bi to bio dobar predložak za neki scenarij Dylana Doga! ;)

Za sve one prisutne na festivalu kojima tijekom dana nije bilo dosta uzbuđenja mogli su u kasnonoćnim satima bez pritiska pohoditi kragujevački ogranak beogradskog Beer festa, uz Orthodox Celts i YU-muziku. I našem društvu. Moram priznati da nam se ove godine baš poklopilo!

SUBOTA! Iliti dan nakon burnog petka
Nakon popodnevnog doručka, domaće kafe i litre vode protiv dehidracije, moglo se konačno krenuti na samo poprište dane manifestacije. Bio je to odličan dan koji je prošao uz najmanje tehničkih problema i zastoja, struja i mikrofoni dostupni su bili odmah na početku i program je neometano mogao započeti. Skupila se primjetna gomila ljudi i tada veliki šator konačno je postao premalen za sve one koji su htjeli prisustvovati tribinama. Mogli ste čuti što ima novoga o hercegnovskom festivalu za one koji razmišljaju potegnuti još istočnije. Glavni urednik Veselog Četvrtka Dušan Mladenović predstavio je nove serijale i stripove kojima se bave i kojima će se baviti u tjednima koji dolaze. To je naravno nova edicija „Veliki Tex“, a prvi koji će razbiti led bit će nenadmašni Tex velikog Magnuse „Dolina terora“. Pričalo se i o kolornom „Dragonero Zagor – Pustolovina u Darkvudu“ izdanju, uspješnosti Ambrosinijevog „Napoleona“, te „Planeti mrtvih“. Vazda nasmijan i raspričani glavni urednik rado je odgovarao na sva pitanja znatiželjnika, a materijala za priču bome nije nedostajalo. Nakon tri produžetaka potonje tribine, moglo se konačno i krenuti dalje… ;)

Scenarist Pavle Zelić i izdavač Igor Marković (System Comics) pričali su o serijalu „Družina Dardaneli“ povodom izlaska drugog albuma „Zločin na Svetskoj izložbi“, o povijesti serijala kao i o njegovoj uspješnosti i dobroj prođi na tržištu. Prvi broj doživio je i drugo tvrdoukoričeno izdanje. Oba stripa mogla su se nabaviti na licu mjestu, a autor je bio i više nego voljan napraviti posvetu! Za sve obožavatelje Igora Kordeja ovo je bila prava prilika da se još bolje upoznaju s njim. Za intimnije druženje bilo je potrebno otići prije ili kasnije na terasu Caffea Costa te poželjeti crtež. Uz njega je bila i njegova bolja polovica koja je također crtala. Tu je bio i mali bebač Kordej. Prava obiteljska idila.

Paola Barbato je potpisivala svoje radove te u međuvremenu pregledavala portfolije raznijeh wannabe bonellijaca. A najveće iznenađenje festivala je bila crtačko nadahnuće Paoline male kćerkice. Nadarenost za sve stripovsko očito je u barem još jednom članu obitelji Barbato. Koncepcija crtanja i potpisivanja je više ko prvi njegova djevojka, pa je za to trebalo stajati u redu. Što sam malkice prevazišao s vremenom, tako da odoh ja na druženje sa stripašima i rakijom koju je naš nesebični kolega forumaš Anto obezbjedio.

Vrhunac večeri je dakako bila tzv. Rođendanska tribina - 30. rođendan Dylana Doga! Pod šatorom skupila se horda znatiželjnika, nastupali su - Paola Barbato, glavni urednik edicije DD za Srbiju Dušan Mladenović i moderator Pavle Zelić (uz malu pomoć vjernog prevoditelja). Kako je Dylan Dog bio zvijezda tribine, pričalo se samo o njemu. Zašto ga vole čitati žene, zašto se Dylan zaljubi u svaku koju sretne, bi li Barbato htjela postati urednica i koliko se slaže se time što je Recchioni urednik, čime je ona doprinijela Dylanu pišući svoje priče, njezin odnos s Picattom, i mnoge druge stvari koje nijesam zapamtio. No rado ću pogledati video-clip kad ga Komikonci postave online! Uglavnom, Barbato je bila politički korektna, no tko zna kakve sve igre odvijaju ispod stolova, iza zastora. Jer i scenaristi/crtači su ljudi, podložni svim onim strastima i manama kao i mi obični ljudi. Za neke sočne detalje koji nisu za publiku morat ću osobno priupitati Duleta… Kad popusti, hehe…

NEDJELJA! Iliti dan za čilanje!
Noć je bila duga, a dan je bio vruć. Treći dan festivala. Nedjelja. Doručak u podne u bašti restorana Lovac. Očito su sve prijespomenute vremenske neprilike osjetili i drugi tako da je atmosfera u šatoru bila sva usporena, a i osjetilo se odsustvo prolaznika i znatiželjnika. Pitalo smo se kako će posljednji festivalski dan proći budući da program kreće tek u kasno-popodnevnim satima kad se većina rulje razbježi svojim kućama. A uostalom delegacija iz Hrvatske također je morala krenuti na kući na dalek put na vrijeme.
Rezultati konkursa za najbolju ilustraciju i proglašenje pobjednika odradilo se na vrijeme. Sjetimo se, bila su tri natječaja, za najbolju ilustraciju Dylana Doga, Morgana Losta i treća kategorija kratki strip Kragujevački pobednik 2016. (za plaketu Banka Plavšića). Postavio sam link u prošloj rečenici za cijeli portfolio radova, pa bacite pogled!

Mogu samo navesti što sam sve propustio, a s druge strane nadam se da je Komikon snimao sve ove tribine kao što je to bio slučaj prijašnja dva dana. Zoran Stefanović o Stripu o savjetodavnom radu s djecom kao i spaljivanju knjiga i cenzuri. Sabahudin Muranović predstavljao je svoj strip, kao i izdavač Besna Kobila, a za kraj tu je bila i tribina o neminovnom liku i djelu Galliena Ferrija, i o izdanjima izdavača Darkwood, o hororu i fantastici u američkom stripu.

Drago mi je što je strip još jednom bio glavna tema festivala. On nas tako nježno dodiruje, veže i spaja, nadražuje naše stripokusne pupoljke. Festivali su najbrži način kako nadahnuti strip entuzijasta da se ponovno primi stripa, da ga inspirira ili spoji stripofile raznih zemalja. Tribine o stripu, crtanja, stripska druženja s autorima i forumašima, šopingiranje stripova, rješavanje tekućih pitanja ili debata o utjecaju Burattinija i Bosellija na Zagorovu renesansu u devedesetima; sve se to radi na festivalima i bude vam dobro. Možda ComicCon nije tako velik ili razvikan kao neki hrvatski festivali, no moram priznati da mi je drag upravo zbog nekog osobnijeg pristupa i opuštenije atmosfere. O sitnim boljkama nećemo, jer generalno je bilo zaista – za pet! Ako nas put opet nanese, vidimo se sljedeće godine!

P. S. Tekst podliježe sarkazmu, eventualnim izmjenama i muljanju od strane dotičnog tekstopisca. U ljubavi, ratu i reportažama sa strip festivala sve je dozvoljeno!
P. P. S. Slike su iz osobnog repertoara osim onih koje su sa dozvolom preuzete sa stranice ComicCona. Fala im!

Više fotografija na stripovi.com, gde je tekst premijerno i objavljen, ima tome skoro dva meseca…
Objavljeno: 23.08.2016.
Strip: Montenegrini (368)      Autor: Simon Vučković
Objavljeno: 22.08.2016.
Modesty stripovi...         Press: Modesty stripovi
  ...Karton siti!

Naša izdavacka kuća "Modesty stripovi" je izdala novu knjigu grafičkih priča Karton siti - scenarista Željko Obrenović, crtači priča Željko Vitorović, Nemanja Radovanović, Gašper Rus i Miroslav Slipčević. To je edicija Novi horizonti #8, 136 strana, format B5, kolor, tvrdi uvez, šiveno, naslovnica Dejan Sedlan i Željko Vitorović.

Očigledan trud svih uključenih, iako nedvosmislen i na prvo čitanje, u punoj meri može se spoznati tek dubljom analizom, a Karton Siti tako nešto svakako zaslužuje, i to poverenje i ulaganje višestruko nagrađuje."
Pavle Zelić, pisac, stripski scenarista i kritičar (Peščana hronika, Družina Dardaneli)

Sve ove priče su intimne i lične, pa opet iskazuju i univerzalne istine o prirodi ljudskog soja. Prepune su očitih koincidencija, ali sa sigurnošću mogu da kažem da je svaki primer sinhroniciteta tvoren sa ogromnom svrhom.
Dejvid Hajn, pisac i stripski scenarista (Strange Embrace, Silent War, The Bulletproof Coffin, X-Men, Daredevil)

Knjiga se može kupiti direktno od nas, po promotivnoj ceni od 1000 din (cena u knjžarama biće 1500 din), pri čemu mi plaćamo poštarinu.

web: www.modestystripovi.com
Objavljeno: 21.08.2016.
Strip: Cane (249)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 20.08.2016.
Komikaze #42         Press: Komikaze

15/08/2016 komikaze webzin br 42

Komikaze webzin broj 42 je izašao 15. kolovoza/ Komikaze webzine No 42 is out from 15th August:
LINK: komikaze.hr/issue/42/
INFO: komikaze.hr/wiki/webzin-br-42/
FACEBOOK

Novi broj donosi radove 11 autora/ica od kojih je čak 7 novo u Komikaze mreži/ Webzine brings works of 11 authors among them 7 new in the Komikaze network:Tifani Rubi, Erika Rati, Mao, Paatrice Marchand, Joao Sobral, Matthias Elthrop, Goran Stojčetović, Asterian, Vančo Rebac, Marko Malk & Ivana Armanin.

Komikaze program 2016 je podržan od Grada Zagreba i Ministarstva kulture RH/ Komikaze programme 2016 is supported by the Municipality of Zagreb and the Ministry of Culture of the Republic of Croatia.

Mao • komikaze.hr/comic/mao/42
Born: 1984 in Lisbon, Portugal • Focus: mutants, posthumanism, evolution • Graduated: Microbial, Genetic Biology and Molecular Biology
Web: spectacularmao.tumblr.com

Joao Sobralkomikaze.hr/comic/joao-sobral/42
Born: 1991 in Porto, Portugal/ Lives in Glasgow, UK • Focus: graphic design, photography, drawing, illustration, comics and music • Graduated: Faculty of Fine Arts, Porto
Web: www.joaosobral.pt

Tifani Rubikomikaze.hr/comic/tifani-rubi/42
Born: 1984 in Belgrade/ Lives in Rijeka and Berlin, Cro/De • Focus: street art, silkprint, illustration • Graduated: Academy of Applied Arts in Rijeka, Croatia
Web: vokitoki.blogspot.si

Goran Stojčetovićkomikaze.hr/comic/goran-stojcetovic/42
Born: 1975 in Pristina/ Lives in Belgrade, Serbia • Focus: Art Brut • School: Academy of Fine Arts and Design – Pristina
Web: artbrut-inside.org

Erika Rattikomikaze.hr/comic/erika-ratti/42
Born: Paris suburbs in an italian family/ Lives in Bruxelles, Belgium • Focus: exprimental music and narration • Graduated: Narration, ERG (Ecole de Recherche Graphique), Bruxelles
Web: eratti.blogspot.si/

Paatrice Marchandkomikaze.hr/comic/paatrice-marchand/42
/ HSH crew • Born: 1980 in France • Focus: drawing, street art, zines
Web: paatrice.canalblog.com/

Mattias Elftorpkomikaze.hr/comic/mattias-elftorp/42
/ Wormgod art collective, AltCom festival • Born: 1978/ Lives in Malmö, Sweden • Focus: illustration, comics, text, graphic design and cyberpunk • Graduated: Solvik School, Malmö
Web: www.elftorp.com

Asteriankomikaze.hr/comic/asterian/42komikaze.hr/author/asterian
Born: 1985 in Belgrade, Serbia • Focus: comics, graphic design • Graduated: Studied Graphic Design, Belgrade

Vančo Rebackomikaze.hr/comic/vanco-rebac/42komikaze.hr/author/vanco-rebac
Born: 1978 in Zagreb/ Lives on island Hvar, Cro • Focus: comics, painting, illustration • Graduated: Academy of Fine Arts in Zagreb, Croatia

Marko Malkwww.komikaze.hr/comic/marko-malk/42komikaze.hr/author/marko-malk
Born: 1982/ Lives in Belgrade and London, RS/UK • Focus: comics • Graduated: University of the Arts, London

Ivana Armaniniwww.komikaze.hr/comic/ivana-armanini/42komikaze.hr/author/ivana-armanini
Focus: comics, illustrations/ leads Komikaze project since 2002. • School: Academy of Fine Arts in Zagreb, Croatia • Lives in Zagreb and Ljubljana, Cro/Slo
Web: ivanaarmanini.net

Komikaze: komikaze.hr
Objavljeno: 19.08.2016.
Magijski strip realizam...      Autor: Ilija Bakić
  ...ili strip sa stazama što se račvaju;
  „Kolekcionar“ Serđa Topija;
  
izdavač Darkwood, Beograd, 2015;

U stripu, kao i u svakoj drugoj Umetnosti, postoje stvaraoci za koje je odmah pošto se vidi njihov rad zna da su istinski Umetnici. Serđo Topi (1932-2012) upravo je takva pojava iako je on nedvosmisleno tvrdio da je strip „proces (...) sličniji zanatstvu nego umetnosti“ jer je strip autor ograničen mnogim zahtevima (od broja stranica, scenarija, priprema za štampu, zahteva da crtež bude realistički uverljiv) dok je umetnik slobodan i može da uradi sve što želi. Uprkos takvom stavu Topijev rad je dokaz da nijedno ograničenje neće sprečiti talentovanog autora da - stvori Umetnost. Čak i u naizgled neinteresantnim stripovima koji su se bavili nekim istorijskim događajem Topi je umeo da se nametne svojim crtežom koji svakako nije bio ni rutinski ni neinventivan. U dužim stripovima, čak tri albuma je uradio za  antologijsku serije „Čovek u akciji/avanturi“ (nacrtao je i po jednu epizodu serijala „Nik Rajder“ i „Julija“), Topi majstorski spaja priču i sliku stvarajuću ubedljivu atmosferu (utemeljenu i na njegovom vanrednom poznavanju istorijske faktografije). Jedan od vrhunaca Topijevog stripa je album „Sharaz-de“ koji je njegova interpretacija pojedinih priča iz klasične knjige „Hiljadu i jedna noć“. Drugi vrhunac je album „Kolekcionar“ u kome je sakupljeno pet avantura njegovog jedinog „serijskog junaka“ nastalih u rasponu od 1984. do 2006. godine.

Kolekcionar je bizarna ličnost i pojava, ingeniozni sakupljač egzotičnih artefakata, nadljudski sposoban i vešt, neumoljiv u ostvarenju svojih namera. Njegov neodljivi smeh na rubu usana oivičen brkovima, elegantno odelo i šešir pojavljuju se na raznim tačkama zemaljske kugle u decenijama koje prethode dolasku XX veka. Dok traga po bespućima Divljeg zapada za kamuletom od crvenog kamena, negde u Africi za obeliskom iz zemlje Punt, u Evropi i Aziji za mitskom suzom nemilosrdnog Timura Lenka, prati trag Muirdegovog žezla od Irske do Novog Zelanda i, konačno, na visovima Tibeta dobija Padmasumbinu orglicu, Kolekcionar susreće raznolike ljudske kreature, primitivne i prizemne ali i jednu opaku suparnicu Baronicu fon Branceti, zapada u smrtonosne klopke i pojavljuje se na sasvim neočekivanim mestima. Istini za volju, on nije bez „pedigrea“, njegovo krv je plava a poreklo teK delimično obznanjeno. Fantastične moći i događaji uronjeni su u egzotično i ezoterijsko-mistično jer Kolekcionar je samo jednom nogom u svetu koji je svima vidljiv. Onaj drugi oslonac je u tajanstvenim istorijama, čudnovatim predmetima koji su bili u rukama izuzetnih ljudi, u svetu koji nije moguće objasniti principima uzorka-posledice. Spoj ali, češće, sudar realnog i ne-realnog (nadrealnog) temelj je svih priča o Kolekcionaru u kojima su česti prekidi-rezovi nakon kojih se mešto dešavanja-pozornica vremenski pomera napred i seli na neko drugo mesto, pustinju, džunglu, planine, stepe... Time se začudnost priče dodatno potcrtava a čitalac zavodi u novi hodnik lavirinta priče sa Borhesovskim stazama koje se račvaju.

Svojevrsni „magijski realizam“ pripovedanja urasta u izvanredni crno-beli crtež koji je visoko stilizovan, odbija da ostane u okvirima kadra, pretapa se i spaja. Upečatljive su Topijeve stene i planine, kore drveća ali i bore na ljudskim licima, mnoštvo detalja i povremene apstraktne kompozicije. Dovoljno je videti tek nekoliko stranica da bi se shvatilo da je Topijev crtež plod čiste likovnosti a ne one koja je primenjena-prilagođena strip mediju. On odbija da bude jednostavan-rudimentaran da bi potencirao brzinu akcije i da ne bi „opteretio“ čitaoca koju „juri“ od početka prema kraju stripa željan lake i zavodljive akcije. Topi nudi zabavu ali ne instantnu-jednokratnu već onu u kojoj se uživa u svakom crtežu i replici i koja se pamti dugo jer je na čitaoca-gledaoca ostavila dubok utisak. Čini se da je tajna Topijevog često potenciranog „unikatnog stila“ u tome što medij stripa tretira kao izazovnu i relevantnu formu u kojoj se mogu stvarati vrhunska dela. „Kolekcionar“ je jedno od takvih remek-dela strip umetnosti koje je reper i ljubiteljima i ambicioznim stvaraocima prema kome će sameravati svoje doživljaje odnosno svoja dela.

Ovdašnjima stripoljupcima ostaje nada da će „Darkwood“, u vrhunskoj opremi, sa čistim, jasnim otiskom i pratećom galerijom kolornih ilustracija, objaviti još neki album ovog nama nezasluženo nedovoljno poznatog strip velemajstora.

(„Dnevnik“, 2016)
Objavljeno: 18.08.2016.
Veseli četvrtak News      Press: Veseli četvrtak

BIBLIOTEKA OBOJENI PROGRAM #09: DILAN DOG
SER BOUN – ODELA PO MERI
Autor: Ausonia
GRIC GRIC • Autor: Marco GALLI
KLAUSTROFOBIJA • Autor: Aka B

ZAGOR SPECIJAL #28:
Petočlana banda
Scenario: Roberto Altariva
Crtež: Alesandro Chiarolla
162 strane - 380 dinara

NAPOLEON #003:
Ludi Bakaran
Scenario: Carlo Ambrosini
Crtež: Giulio Camagni
270 dinara


DILAN DOG #111:
Begunica
Scenario: Giovanni Di Gregorio
Crtež: Maurizio DI Vincenzo
270 dinara

BIBLIOTEKA TEKS, knjiga 7:
Podli napad, Crni kojot, Stari Pauni Bil,
Mesa Verde, Smrt vreba iz mraka
Scenario: Gianluigi Bonelli
Crtež: Aurelio Galleppini &
Francesco Gamba

ZAGOR #111:
Sudnji dan
Scenario: Moreno Burattini
Crtež: Gianni Sedioli & Marco Verni
270 dinara


ZAGOR ODABRANE PRICE #35:
Ukleta zemlja
Scenario: Marcello Toninelli
Crtež: Gallieno Ferri
480 dinara

MARTI MISTERIJA #37:
Krajičkom oka
Scenario: Carlo Recagno
Crtež: Nando & Denisio Esposito
160 strana - 380 dinara

DILAN DOG #110:
Povratnici
Scenario: Giancarlo Marzano
Crtež: Roberto Rinaldi
270 dinara


ZAGOR #110:
Proročanstvo
Scenario: Moreno Burattini
Crtež: Gianni Sedioli & Marco Verni
270 dinara

TEX WILLER #51:
Blokirani put
Scenario: Claudio Nizzi
Crtež: José Ortiz
270 dinara

MISTER NO #59:
Oteta devojka
Scenario: Luigi Mignacco
Crtež: Oliviero Gramaccioni
270 dinara


BIBLIOTEKA OBOJENI PROGRAM #08:
DRAGONERO & ZAGOR
Pustolovina u Darkvudu
Scenario: Stefano Vietti
Crtež: Walter Venturi

DILAN DOG #109:
Urbane legende
Scenario: Giovanni Di Gregorio
Crtež: Ugolino Cossu
270 dinara

Izdavač je
Veseli četvrtak

iz Beograda.

Sva pitanja i sugestije
možete uputiti na:
facebook.com/veselicetvrtak
twitter.com/veseli_cetvrtak
instagram.com/veselicetvrtak



Video marterijali sa više
informacija o našim izdanjima:
Obojeni program 8:
www.youtube.com/watch?...
Teks knjiga 7:
www.youtube.com/watch?...
Obojeni program 9:
www.youtube.com/watch?...
Objavljeno: 17.08.2016.
Alan Ford - Kolorno izdanje #3      Press: Alan Ford CPG


Od 15. avgusta na svim kioscima!

Fordovci, novi broj kolornog izdanja je stigao!

U ovom broju i tekst našeg saradnika Andrije Mihajlovića "Zašto nam je potreban Alan Ford?"!

Tekst: Max Bunker
Crtež: Magnus

Cena na kioscima:
250 dinara

Cena u knjižari "Alan Ford":
225 dinara

Objavljeno: 16.08.2016.
Strip: Montenegrini (367)      Autor: Simon Vučković
Objavljeno: 15.08.2016.
Otvaranje izložbe...      Press: CEKIT
  ...ZAJEČARSKI STRIP!

Centar za kulturu i turizam grada Zaječara, CEKIT:

U okviru jubilarne, 50. Zaječarske gitarijade 11. Avgusta 2016. U 17h u Radul-Begovom konaku biće održana izložba Zaječarski strip, koja najavljuje izlazak istoimene monografije.

Na izložbi će biti zastupljeni radovi trideset jednog zaječarskog autora, iz svih četiri generacija strip stvaralaca u Zaječaru, poput Jovana Stojanovića, Mileta Cvetkovića, Stanislava Spalajkovića, Aleksandra Blatnika, Dragana Stokića Rajačkog, Dragaane Stanković, Bojana Vukića, Vladimira Tadića, Darka Nikolića, Đorđa Krajinovića i drugih.

U postavci će takođe biti zastupljena i dokumentacija koja se tiče zaječarskih strip izdanja, salona stripa u Zaječaru iz devedesetih, Zaječarske škole stripa Dragana Stokića Rajačkog te novinskih stripova iz zaječarskog časopisa “Timok” sa gotovo sedamdesetogodišnjom tradicijom. 

Sem selektora izložbe „Zaječarski strip“ i autor istoimene monografije, scenariste i teoretičara Marka Stojanovića, na otvaranju će govoriti i Jovan Stojanović, jedan od najstarijih srpskih strip crtača i dobitni ovogodišnje nagrade „Nikola Mitrović Kokan“ za doprinos srpskom stripu na 18. Balkanskoj smotri mladih strip autora u Leskovcu.

 

 

Objavljeno: 10.08.2016.
Izložba niškog stripa!!!      Press: Dušan Cvetković
Objavljeno: 05.08.2016.
Promocija...      Autor: Biljana Gajski
  ...Strip epoha 02, Kikinda!

Drugi broj časopisa Strip epoha promovisan je u Kulturnom centru Kikinda,. Izdanje pod nazivom "Zvezdano doba" sa temom naučna fantastika, čitaocima nudi stripove i tekstove koje su više od šest meseci spremali polaznici i prijatelji Strip radionice Epika iz Kikinde.

Časopis promoviše radove polaznika Strip radionice i uz njih donosi nekoliko zanimljivih tekstova, pa su se publici na promociji obratili urednik časopisa i predavač u Strip radionici Vladislav Gajskimr Vladimir Krstić koji je pisao tekst o umetnosti u naučnoj fantastici, Miroslav Brandić sa pričom o naučnoj fantastici u rok muzici. Igor Kovačević je pojasnio prisutnima svoj tekst o korenima naučne fantastike, Dejan Popović o rubrici koju vodi, "Zaboravljeni" i o Enciklopediji robota i androida,  a Milivoj Kostić o prvom štampanom 3D anamorfnom stripu koji je uradio za ovaj časopis. Na godišnjem skupu street art stvaralaca, Blumberg Festu u Nemačkoj, potvrdjeno je da je ovaj strip po svojoj realizaciji, jedinstven u štampanim medijima.

O svojim radovima,  interesovanjima i planovima govorili su polaznici radionice Marko Jesić, Miloš Srbljin, Zorana Vlajnić i Marina Stefanović.

Za časopis je o prilikama u strip umetnosti govorio Aleksa Gajić, a objavljeni su radovi najmlađih polaznika.

Posle promocije,  posetioci su mogli da pogledaju izložbu radova polaznika i prijatelja Strip radionice i da se zabave igrajući, za ovu priliku spremljenu, društvenu igru Kosmose ne ljuti se ili PC igrice sa temama iz naučne fantastike.  Ljubitelji Transformers-a su uživali u izložbi ovih figurica. Torta je bila u stilu Gigerovog Alien-a.

Ekipa koja uređuje i radi na časopisu već je najavila temu sledećeg broja, a to su ratnici kroz vreme. Pored  tema prva dva broja, epsku i naučnu fantasitku, na kojima su se već pokazali u najboljem svetlu, otvara se još jedna na kojoj će polaznici kikindske strip radionice brusiti svoj talenat.

Objavljeno: 04.08.2016.
Egzotične avanture i...      Autor: Ilija Bakić
  ...barokna fantastika - “Flaš Gordon i Džim
  iz džungle 3, 1937-1939” Aleksa Rejmonda;
  
izdavač Čarobna knjiga, Beograd, 2015;

Strip prvenci-blizanci Aleksa Rejmonda (1900-1956) „Flaš Gordon“ i „Džim iz džungle“ imali su premijeru 7. januara 1934.g. i kontinuirano su se pojavljivali u novinskom nedeljnom strip dodatku, na čitavoj stranici velikog formata u koloru, najpre sa tri kaiša „Džima iz džungle“ na vrhu strane i četiri kaiša „Flaša Gordona“ ispod da bi se, posle niza promena, format ustalio u dva kaiša „Džima“, na jednoj trećini stranice, i dva kaiša „Flaša“ na preostale dve trećine strane; izgled originalnih stranica zadržan je i u izdanju „Čarobne knjige“ koje u šest tomova prati Rejmondov rad na ovim stripovima od početka do njegovog odlaska u rat 1944.g. kada je prekinuo da ih crta i više im se nije vratio. Kako je Rejmond, iz nedelje u nedelju usavršavao crtež, to su mu početni formati sa mnogo malih slika bili sve skučeniji; prelomni trenutak za njegovo napredovanje došao kada su novine promenile format pa je jedan strip zauzimao čitavu stranu dozvoljavajući crtaču da se razmaše. Mada su se stvari brzo vratile na stari format, pomak je napravljen pa stripovi nadalje drugačije „dišu“: broj kaiševa u oba stripa se smanjuje a prostor za „Flaša“ dodatno povećava jer je ovaj fantastični strip bio izuzetno popularan i tražen (Gordona je, u jednom periodu, redovno objavljivalo 150 novina!). Otuda je Rejmond temeljnije radio na „Flašu“ a neke od uspešnih novina „prebacivao“ i u „Džima“ tako da se neretko iste fizionomije ili pejzaži pojavljuju na istoj strani, u gornjem i donjem stripu.

Treći tom “Flaša Gordon i Džima iz džungle” sadrži stranice objavljene od 6.6.1937. do 5.3.1939.g. Kako je to neminovno u retrospektivnim izdanjima stripova koji izlaze kontinuirano veoma je teško uklopiti kompletne avanture u zadati broj strana (u slučaju dva stripa to je dvostruko teže) tako da se dešavanja naprasno prekidaju u jednom tomu i nastavljaju u sledećem (da biste ih ispratili valja kupiti i sledeći tom). “Džim iz džungle” iliti Džim Bredli, lovac-istraživač koji “operiše” po južnoj Aziji, najpre će dovršiti borbu sa samozvanim lokalnim moćnikom Butanom, usput spajajući oca sa davno izgubljenim sinom. I dok taj doživljaj privodi kraju stiže mu pismo sa molbom bogatog oca koji bi da pronađe ćerku odbeglu sa siromašnim mužem u potragu za drevnim blagom. Džim ne može da odoli izazovu a ni njegova pratilja Lil De Vrij, mada bi ona radije da se Džim skrasi (s njom u naručju). Stvari dodatno komplikuje pretnja Maharadže od Ibora da niko ne traga za draguljima Džingis-kana. I stvari će se, u pustim predelima, među divljim plemenima i pride sa misterioznim maharadžinim pomoćnikom zvanim Tihi (sa sve maskom na očima), zakomplikovati - naravno do srećnog kraja. Usred tog zamešateljstva (intervenisaće i kolonijalna vojska) Rejmond menja organizaciju stripa smanjujući broj kvadrata sa pet na četiri što donosi preglednije slike i veću dinamiku. Odmah potom počinje epizoda naslova “Duh javansko mora” u kojoj se Džim i Lil bore protiv tajanstvenih pirata. Potom su Džim i Lil krenuli na odmor, u lov na tigrove, kad im stiže poziv američke vlade da stanu na put amerikancu Karnaku (sa sve maskom na očima) koji na paguanskim ostrvima radi protiv interesa svoje zemlje. Kako će oni to uraditi videćemo u sledećem tomu…

Na donjem delu stranice, na planeti Mong, Flaš, Dejl i Zarkov nastavljaju borbu protiv tiranina Minga Nemilosrdnog. Izdajnik otkriva Mingu da se Flaš krije u šumskom kraljevstvu i Ming objavljuje rat kralju Barinu. Flaš pokušava da spreči razaranje ali biva zarobljen i odveden u prestonicu. Dejl i Zarkov hrle da ga oslobode, nalaze organizaciju pobunjenika i planiraju akciju ali Flaš je već - javno pogubljen! Međutim, to je samo varka i Flaš, zdrav i oran, diže ustanak i, u dvoboju mačevima, zarobljava Minga. Ali, lepa pobunjenica Sonja, koja nije uspela da zavede Flaša, oslobađa Minga jer joj obećava da će se njome oženiti. Ming to i ispuni ali odmah naredi da Sonju smaknu. Potom guši pobunu pa se Flaš i njegova družina posle mnogo muka vraćaju kod Barina koji je, u međuvremenu, dobio sina i pustio kosu uprkos Mingovom naređenju da svi brijaju glave (da Ming ne bi imao kompleks što je ćelav). Ming će, potom, organizovati otmicu svog unuka Alana jer želi da ga vaspita u vojničkom duhu. Flaš spasava bebu a onda sa Dejl (za koju sumnja da ga više ne voli), Zarkovom i princom Ronalom odlazi u - nepoznato!

Rejmondova “barokna fantastika” u “Flašu Gordonu” potpuno je razvijena i razrađena, kroz visoku stilizaciju arhitekture, svakovrsne mašinerije (od svemirskih brodova, automobila do tenkova), ekstravagantne damske toalete, kitnjaste vojne uniforme, i kao takva će postati jedan od prepoznatljivih žanrovskih obrazaca.

(„Dnevnik“, 2016)
Objavljeno: 03.08.2016.
Vodič kroz svet stripa #15      Autor: Andrija Mihajlović
   Važnost mesta radnje u stripovima – Svet duhova

“Neprohodnim stazama/Išlo se u novo sutra...“ –“Moj svet“, S vremena na vreme

Svet duhova“ (“Ghost World“), isprva serijalizovan tokom devedesetih prošlog veka, a potom objavljen kao grafički roman (Fantagraphics, 1997.; srpsko izdanje – Komiko, 2012.), predstavlja jedan od naslova koji su svojevrstan etalon za ekspanziju nezavisne produkcije stripova u prvoj deceniji XXI veka, što je trend koji ne jenjava ni u tekućoj. Mnogo je onih koji ne vole ovo delo, ali je još više onih koji ga vole i na internetu možete pronaći brojne, pri tom izuzetno burne rasprave, kakve se retko vode oko nekog stripa. Radi se ocoming of age priči, a baš ta činjenica je ono na šta se kritičari i recenzenti uglavnom osvrću, analizirajući sâme likove, odnosno karakterne osobine dveju glavnih protagonistkinja. No, pored osnovne narativne niti, ovde ćemo pokušati da pružimo unekoliko drugačiji osvrt i odgovor na pitanje: koliko je važno mesto u kome se odvija radnja nekog stripa, jer “Svet duhova“ Danijela Klouvsa za to nudi odličnu osnovu i pokazuje još jedan aspekt stripa, kao umetnosti i medija, po kome se gotovo ne razlikuje od književnosti ili filma.

Podjednako važan deo priče, pored (načina) razmišljanja i dilema s kojima se maturantkinje Inid i Beki suočavaju odrastajući, predstavlja sredina u kojoj se njihovo sazrevanje odvija. Ta i takva sredina je, omeđena i učaurena, ono što čini “Svet duhova” bliskim mladima širom sveta; ustaljena svakodnevica, kakva je prisutna u svim zemljama, iako većina nas, onda kada razmišlja o inostranim destinacijama koje bismo posetili, najčešće nema u vidu mala mesta ili periferije velikih gradova (podsetimo senesvakidašnjeg stripa “Sve uz kafu” Pola Madone, koji se godinama bavio baš takvim mestima). Inid i Beki su završile srednju školu u neimenovanom američkom gradiću i pred njima je nekoliko letnjih nedelja, tokom kojih bi trebalo da odluče šta dalje, u okruženju koje ih mnogo čime sputava i ograničava. No, umesto da se bave sobom, one ogovaraju koga stignu, sklone su grubim šalama i kvaziekscentričnom ponašanju, time produbljujući svoju otuđenost, a ni ne sluteći koliko će brzo sazreti i spoznati da život bez razbijenih iluzija, izgubljenih prijatelja i preživelih sećanja na iste i nije život.

Klouvs kroz svoje delo dočarava/približava čitaocima mesto koje može biti Kruševac, Smederevo ili Zrenjanin isto koliko i Denton u Teksasu, Hamilton u Ohaju ili Kenoša u Viskonsinu (Kenoša je kul, imaju festival stripa tamo!), uhvativši onaj, nama dobro poznat, konstantinovićevski duh palanke, dok Inid može biti neka Jelena, a Beki recimo Milica. Naime, predstavio je jednu univerzalno rigidnu, konzervativnu, varošku sredinu i život u njoj na način da je, istovremeno, odgovarajuća pozornica za dramu koja se tamo (ne) odvija, ali i pokazatelj toga šta sve određeno mesto ili grad mogu u jednom stripu predstavljati. Iako postoje priče za koje uopšte nije važno gde su smeštene, veliki je broj onih za koje je to od izuzetnog značaja, posebno kada autori žele da, kroz priču, predstave specifičnosti određenog podneblja i njegovih žitelja, bilo da se radi o književnosti, filmu ili stripu. No, ograničinimo se ipak na stripove, zanemarujući za trenutak one kosmičkih ili epskih razmera, te fokusirajući se na dela koja su down to earth.

Mesto radnje može biti izmišljeno, ali bazirano na nekom stvarnom mestu, i na taj način indirektno prepoznatljivo, s jedne strane, baš kao Klouvsov tragikomični, a na momente i groteskni svet duhova, na malo poznatim delovima Los Anđelesa i San Franciska. Takve su, recimo, čuvene Eržeove države Sildavija i Bordurija, s balkanskim nasleđem, odnosno San Teodoras, prema južnoameričkim državama koje su bile pod diktaturama. S druge, autori se često trude da što direktnije i verodostojnije približe određeni deo sveta čitaocima – na koji možda drugačije ne bi ni obratili pažnju – koristeći se, maltene uobičajeno, foto-referencama; podsetimo se ovde nekolicine stripova čija se radnja odvija na Bliskom istoku, o kojima je bilo reči u Vodiču kroz svet stripa. Još jedan zanimljiv naslov, koji čitaocima može približiti ovu ideju, jeste “Komšiluk” (“Local”, Oni Press, 2008.) Brajana Vuda, čija protagonistkinja, Megan Mekinan, dvanaest godina svog života (dvanaest poglavlja stripa) provodi u isto toliko gradova širom Severne Amerike. Vud, poput Klouvsa, namerno zaobilazi megalopolise i posvećuje pažnju životu u manjim gradovima.

Mesto u kom se odvija radnja “Sveta duhova” gotovo je arhetipsko, poznato iz američkih filmova, jer smo nebrojeno puta videli slične restorane, kafiće, prodavnice, zgrade, ulice; bili tamo, na neki način, pa mu ime i nije potrebno, pri čemu i te kako ima autobiografskih elemenata, jer Klouvs voli “local spots” (u prilog tome ide i sledeća činjenica: Inidino ime na engleskom, Enid Coleslaw, anagram je od Daniel Clowes). Pošto se takva mesta mogu videti u mnogim gradovima, odnosno njihovim delovima, predgrađima, autor, zahvaljujući tom nizu referenci, kojima nas na ono što smo (već) videli, upućuje u podjednakoj meri kao na ono što ćemo (tek) videti (kroz Inidine planove o koledžu i Bekinu želju da ode s njom, prati je), uspeva da progovori većini razumljivim jezikom. Jer, šta je drugo – iako propraćeno druženjem, žurkama, izlascima, prvim ljubavima i, što da ne, pokojim pijanstvom – pred očima jednom maturantu, nego upravo ta raskrsnica: ono što je video i ono što će videti, u smislu ono što tek želi da vidi. Naime, setite se dilema koje su vas, verovatno više nego ikada kasnije, u životu mučile, kada je trebalo odabrati fakultet koji ćete upisati ili doneti odluku hoćete li uopšte ići na fakultet ili se odmah zaposliti… Da li u svom ili u nekom drugom gradu, a posebno ako su fakultet ili posao jedina šansa da napustite malo rodno mesto?

U palanačkim sredinama, uvek su “na tapetu” oni koji na bilo koji način odudaraju od većine, razlikuju se od “duhova” koji ih nastanjuju, bio to način razmišljanja, ponašanja ili oblačenja (u vezi sa ovim poslednjim, pogledajte kako je “Svet duhova”  inspirisao Radmilu Radojković, autorku bloga Rahat bahat lokum tvornica). Otuda, Inid stalno menja garderobu i frizuru,  iako joj to, ruku na srce, nije potrebno da bi se razlikovala. I Klouvs tu činjenicu koristi da do kraja čitaocima približi svoju viziju svet(ov)a duhova, kao i moguća rešenja: prilagođavanje u vidu utapanja u sredinu ili njeno napuštanje, što pred mladima stoji kao mogućnost. Po njemu, to nije potraga za identitetom koja se završava predstavom o tome ko i šta jesmo, nego time ko i šta nismo. Tek nakon toga počinje druga, ona prava potraga.

Stoga, sintagma svet duhova označava još i stanje u kome se čovek trenutno nalazi, sve dok ne napravi određen izbor,  krijući se iza naizgled nonšalantnog ignorisanja stvarnosti, koju Klouvs znalački ogoljava. Autor ujedno uspešno ismeva pomenute izbore, ističući svojevrsnu životnu ironiju: ljudi biraju određenu soluciju makar samo zato što ne znaju da li je ona druga bolja. Otuda – namerno ili ne, tek – ostavlja čitaoce zamišljene nad pitanjem: šta ako je, u stvari, čitav svet jedan ogroman svet duhova? (Prema ovom grafičkom romanu snimljen je odličan film, u režiji Terija Zvigofa, stripofilima poznatog po dokumentarcu “Kramb”, posvećenom životu i delu ove stripske legende. Zanimljivo, sâm Klouvs je radio i na filmu, kao koscenarista, zajedno sa Zvigofom. Pored toga što je priča dobrano proširena, pa i uverljivija, najveća razlika ogleda se u potpuno suprotnom vizuelnom rešenju, iako je poruka ostala ista. Naime, naspram turobnog plavog duotona u stripu, film pršti od jarkih boja, jer su autori, prema Klouvsovim rečima, želeli da prikažu “moderno doba u kome sve isprva izgleda veselo i raznobojno”, ali je “ispod površine, sve tmurno, zastrašujuće i ružno.” Preporuka.

[Premijerno objavljeno: stripovi.com, 15.06.2016]
Objavljeno: 02.08.2016.
Strip: Montenegrini (366)      Autor: Simon Vučković
Objavljeno: 01.08.2016.
Međunarodni strip konkurs!!!      Press: SKC Beograd
  14. MEĐUNARODNI SALON STRIPA

29. 09 – 02. 10. 2016. Srećna Galerija, SKC BEOGRAD
KONKURS MEĐUNARODNOG SALONA STRIPA 2016.

ROK ZA SLANJE RADOVA: DO 15. AVGUSTA 2016.

Adresa za slanje radova: 
SKC, Srećna Galerija
SALON STRIPA                                               
Kralja Milana 48
11000 Beograd, Srbija

Propozicije za učesnike:
• Pravo učešća imaju autori svih uzrasta.
• Kandidat šalje rad na konkurs poštom (rad će biti prihvaćen i u slučaju da ga kandidat lično donese)
• Rad treba da bude u dobroj kopiji (ili originalu), obima od 1 do 4 table, A3 ili A4 formata.
• Rad može biti delo više autora (crtač, scenarista, kolorista), s tim da crtač ne može podneti na konkurs više od jednog rada.
• Rad može biti prethodno objavljivan.
• Tema, žanr i autorski pristup nisu zadati konkursom.
• Ne isključuje se mogućnost prihvatanja rada sa strip tematikom u drugim medijima (reljef, skulptura, instalacija, objekat...)
• Tekst u stripu može biti na srpskom ili engleskom jeziku kao i na jezicima sa bivšeg srpskohrvatskog odnosno hrvatskosrpskog govornog područja.
• Uz rad je obavezno poslati (na računaru ili čitko, štampanim slovima, popunjenu) PRIJAVU NA KONKURS MEĐU-NARODNOG SALONA STRIPA 2016. koja se može preuzeti OVDE (na sajtu Strip vesti OVDE) ili dobiti u SKC-u pri predavanju radova na konkurs. 
• Svaku tablu rada na poleđini označiti rednim brojem (primer: 1/4, 2/4, 3/4, 4/4)
• Radovi će biti žirirani za zvanične nagrade, nagrade prijatelja Salona i izložbu najuspelijih radova.
(radovi koji propagiraju rasnu, versku, nacionalnu, ličnu, kao i druge vidove netrpeljivosti; imaju za cilj propagandu delatnosti pravnih lica, organizacija, udruženja i pokreta; kao i radovi pornografske sadržine, neće se uzimati u razmatranje)

 Nagrade:
• GRAND PRIX SALONA (uključuje novčani iznos od 1000 evra)
• Nagrada za najbolje ostvarenje u domenu klasičnog strip jezika
• Nagrada za najbolje ostvarenje u domenu alternativnog strip jezika
• Nagrada za najbolji scenario (ideju) 
• Nagrada za najbolji  crtež 
• Specijalna nagrada žirija za inovaciju 
Takmičari do 15 godina starosti:
• MLADI LAV (najbolji rad u kategoriji)
• Specijalna nagrada žirija za najbolju ideju
• Specijalna nagrada žirija za zreo i maštovit izraz
• Specijalna nagrada žirija za najmlađeg autora 

   Nagrade prijatelja Salona

Dodatne informacije:
www.salonstripaskc.rs
www.facebook.com/comicsfest
e-mail: salonstripaskc@gmail.com
tel: 011/ 360 20 44
Objavljeno: 31.07.2016.
Otvoreni poziv za strip autore...      Press:Tome Trajkov
  ...za Internacionalni strip salon
  VELES 2016!

   Propozicije
- Pravo ucesca imaju svi autori iz celog sveta,nezavisno od pola i uzrasta;
- Duzina stripova treba da bude od 1 do 6 tabli, na A4 formatu (min 300 dpi ukoliko se salje elektronskim putem).Ukoliko je strip od 1 strane treba da bude s a najmanje 5 slicica
Ukoliko je strip u koloru, preporucujemo da ga saljete regularnom postom ili dostaviti licno
- Pristigli stripovi nece biti vraceni. Samim prijemom od strane organizatora, oni daju pravo organizatoru da ih objavljuje i prezentira, zajedno sa autorima u sklopu promocije svojih aktivnosti
Autori poslatih stripova ulaze u kombinaciju za obezbedjivanje puta, smestaja i ishrane tokom 14 og Internacionalnog salona stripa VELES 2016 (sredinom oktobra)
- Tema je slobodna. Svaki autor (crtac, tus, kolor) moze ucestvovati samo sa jednim stripom. Izuzetak postoji samo za scenariste koji mogu da urade scenarija za vise stripova
Svaki autor I deo deo autorskog tima treba da bude potpisan na stripu sa naznakom ko je sta uradio
- Zajedno sa stripovima treba poslati i licnu biografiju, fotografiju, kontakt podaci i godina kada je strip nacrtan. Na svim stripovima trebaju biti navedeni svi autori kao i naslov stripa. Bez ovih informacija nece biti uzeti u obzir za nagrade

- Svi pristigli stripovi bice uzeti u konkurenciju za nagrade-
• Prva nagrada ZLATAN STRIP 200 EU, diploma.
• Druga nagrada, diploma.
• Treca nagrada, diploma.
• Nagrada za najbolje scenario, diploma.
• Nagrada za najboljeg autora do 18 g, diploma
• Nagrada za najmlagjeg ucesnika, diploma
• Ostale specijalne nagrade

Rok za slanje radova je 20-og septembra 2016.godine. Oni mogu da se salju na
a) Adresu Strip centar Makedonije-Veles (za konkurs)
Ul VASIL GJORGOV br 78, 1400 Veles
б) Ili na emailu: stripkonkurs@gmail.com

Objavljeno: 31.07.2016.
Strip: Cane (248)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 30.07.2016.
Ljetne najave...         Press: Komikaze

1.) 29/07 - 02/08 Strip kolektiv KOMIKAZE predstavlja u AKC Nigdjezemska u Zadru izložbu FEMICOMIX serije koja afirmira snagu i potencijal ženskog autorskog izraza u suvremenom stripu. Na otvorenju ste pozvani na DIY radionicu beđeva a u 23h na koncert benda ŽEN!
INFO: komikaze.hr/wiki/29072016-komikaze-nigdjezemska-zadar/

2.) 30 - 31/07 Izložba FEMICOMIX na ALTCOM strip-festivalu/ Malmo, Švedska
INFO: komikaze.hr/wiki/izlozba-femicomix-svedska/

3.) 15/08 Izlazi novi KOMIKAZE WEBZIN BROJ 42!
Adresa: KOMIKAZE.HR

Komikaze program 2016 podržan je od Ministarstva kulture RH i Gradskog Ureda za kulturu, obrazovanje i sport – Zagreb.

Komikaze: komikaze.hr
Objavljeno: 29.07.2016.
Vnovič na sever!         Press: Stripburger
  Stripburger na festivalu AltCom 2016 
  mednarodni festival alternativnega in
  underground stripa 28-31. julij 2016,
  Malmö, Švedska !

Letos se ponovno potrjuje, da Stripburgerjeva ekipa nič ne dela z levo roko, temveč temeljito in dosledno. Letos je bila dvakrat v Belgiji, druga letošnja vrnitev pa je v daljno Švedsko. Dobro poučeni veste, da se je Stripburger letos že uspešno predstavil v Stockholmu, zdaj pa bosta urednika revije David Krančan in Bojan Albahari ponosno zastopala barve domače revije na festivalu AltCom v Malmu. Kot ime pove, gre za festival alternativnega in underground stripa, ki bo med 28. in 31. julijem potekal na več lokacijah v tem južnem švedskem mestu.

Letošnja tema festivala je po naključju 'delo', zato se je naša mednarodna stripovska antologija Workburger s spremno razstavo vred odlično vključila v koncept organizatorjev. Poleg Stripburgerja se bodo na festivalu predstavili tudi mnogi drugi, predvsem drznejši stripovski kolektivi, kot so hrvaški Komikaze z razstavo Femicomix, švedski Tusen serier, CBK in Wormgod, srbski Studiostrip, londonski Alternative Press, francoski Le Garage L  ter izbrani domači avtorji.

Stripburgerjeva otvoritev razstave Pozor, delo! se bo zgodila v udarnem terminu že prvi dan festivala, 28. julija, naslednji dan pa si bo švedsko občinstvo lahko ogledalo animirani omnibus Stripburger v gibanju in animirani slovenski vestern Wanted, ki sta pod režisersko taktirko Borisa Dolenca nastala po stripih iz revije. Za dobro mero bo dan zatem v nizu predstavitvenih pogovorov in delavnic potekala tudi predstavitev naše revije ter pogovor z urednikoma,  skupaj s švedskim založnikom Tusen Serier pa bomo promovirali tudi še svež švedski prevod stripa Fino kolo Tanje Komadine. Zadnja dva dni festivala bo, kot je že v navadi, potekal tudi stripovski sejem s pisano bero razstavljalcev, avtorjev in kolektivov.

Stripburger bo torej izdatno utrdil svojo prisotnost na skandinavskem polotoku, kjer ustvarijo veliko raznolikih stripov, in vzpostavil nove kontakte z obetavnimi stripovskimi avtorji. Še vedno z žarom raziskujemo, iščemo nova ustvarjalna žarišča in šnjofamo po mednarodni sceni, da bi vam približali najboljše svetovne stripe in njihove avtorje, ob tem pa radovednemu tujemu občestvu predstavljamo smetano domačih stripovskih dosežkov!

   PROGRAM:
   četrtek, 28. julij, Mitt Möllan, Malmö
17:00-23:00 // Odpretje razstave: Stripburger – Pozor, delo!
   petek , 29. julij, Panora, Malmö
15:00-18:00 // Filmski program: Stripburger v gibanju| Wanted (režija: Boris Dolenc)
   sobota, 30. julij, Moriskan, park Folkets, Malmö
16:00 // Stripburger: predstavitev revije in švedske izdaje stripa Fino kolo
   sobota, 30. julij & nedelja, 31. julij, park Folkets, Malmö
14:00-21:00 // Stripburgerjeva stojnica na stripovskem sejmu

Celoten program festivala je objavljen na: altcomfestival.se/

Mednarodno gostovanje revije Stripburger sofinancira Javna agencija za knjigo RS.
Objavljeno: 28.07.2016.
Horor, snovi i košmari ili...      Autor: Ilija Bakić
  ...erotika, fetiši i psihodelija nad i pod
  zemljom - „Valentina 2: Trilogija Baba
  Jaga“ Gvida Krepaksa;
  
izdavač „Darkwood“, Beograd, 2015;

Gvido Krepaks (1933-2003), rođen u Milanu kao Gvido Krepas, arhitekta, dizajner i crtač ilustracijama za naslovne strane časopisa i ploče počeo je da crta stripove 1963.g. a 1965.g. sa nekoliko prijatelja osnivao strip magazin „Linus“, u kome će započeti objavljivanje svog najznačajnijeg dela, serijala „Valentina“. Mada je u prvoj epizodi „Neutron“ Valentina sporedni lik kasnije ona postaje junakinja niza epizoda koje se od 1968. pojavljuju i u formi albuma; za Krepaksovog života objavljeno je 27 albuma ovog serijala, na koje se nadovezuju albumi sa ilustracijama i skicama. Uz „Valentinu“ Krepaks je, stvorio desetak albuma sa avanturama drugih lepršavih i erotizovanih heroina. Takođe je iscrtao nekolike strip adaptacije književnih dela. Krepaks će ostati zapamćen po prepoznatljivom crtežu, specifičnom kadriranju i montaži tabli odnosno erotici koja ne prelazi u vulgarnost i sklonosti prema fantazmagorijskim, halucinantnim, somnambulnim sadržajima u skadu sa duhom hipi generacija 1960-tih.

Valentina Roseli je rođena 1942.g. u jeku II svetskog rata, u Milanu i odrasta u posleratnom svetu obnove „običnog života“, promene političkih sistema, rasta standarda i fascinacije popularnom kulturom. Ona se slabo ili nikako ne uklapa u sredinu i tek ljubav sa Filipom Rembrantom, brak i rođenje sina Matije donose delimično smirenje njenog nemirnog duha i fantazije. Valentina se bavi modnom fotografijom dok je Filip, koji je ranije bio maskirani Neutron, borac protiv zločina, sada intelektualac vezan za razne projekte.

„Trilogija Baba Jaga“ iz 1972. godine donela je Krepaksu popularnost i priznanja njegovog neuobičajenog pristupa i tretmana stripa koji je, za razliku od standardnog, potpuno razbarušen, neopterećen imperativima brze akcije i lako razumljivog crteža. Trilogiju, koja je u stvari tetralogija, čine celine „Baba Jaga“, „Plavobradi“, „Anet“ i do sada neobjavljeni „Mali kralj“. Baba Jaga je veštica poslata iz sveta u utrobi zemlje da potčini Valentinu koja će, po starom proročanstvu, začeti naslednika naroda podzemaljaca. Nakon što bezmalo udari autom Valentinu, Baga Jaga je poziva u svoju kuću; ma koliko se protivila Valentina odlazi i na poklon dobija lutku Anetu koja ima velike natprirodne moći. Valentinina nevoljna opsednutost vešticom razvija se u nizu bizanih erotsko-fetišističkih događaja i horor-psihodeličnih snova-košmara. Filip pomaže supruzi da se otrgne u obračunu, na kraju druge epizode, u kome Baba Jaga (žena neodređenih godina, ekscentričnog odevanja i ponašanja) propada kroz rupu u podu svoje kuće na smetlište. No, u delu „Anet“ veštica se vraća i otima malog Mateju a potom zaposeda i Valentininu svest i vodi je u podzemlje. Filip je prati do grada Toitatnama u kome počinje obred dobijanja vođe koji vidi i koji će žene iz kulta Aran Tuavana povesti u borbu protiv gvozdenih ljudi. Filip će prekinuti obred ali će Valentina, Matija i on pasti u ruke gvozdenih ljudi (koji podsećaju na robote). Gvozdeni žene koriste za oplodnju a Valentinu od te sudbine spasava Baba Jaga. Filip i Valentina primoraju Baba Jagu da im pokaže put na površinu gde nalaze lutke sa svojom odećom i odlaze u poznatu im realnost.

Nakon stripova sledi segment „Iza kulisa jednog stripa“ u kome Krepaksov sin Antonio i supruga Luiza objašnjavaju pojedine table odnosno njihovu „realnu podlogu“ što produbljuje uvid u umetnikovu inspiraciju i realizaciju dela.

Priča sa elementima fantazije, naučne fantastike i horora, prožeta fetišizovanom i pritajeno perverznom erotikom, sa mnoštvom citata bajki i filmova, insistiranjem na modnim detaljima, na neobičnim predmetima (iz XIX i ranog XX veka), ekstvaganciji i izveštačenoj afektaciji, dozvolila je Krepaksu da se razmahne i crtački i montažerski. Municiozni crteži iz neuobičajenih perspektiva, slike koje su na rubovima ostale nedovršene, niz malih kvadrata koji prate mimiku likova, table koje sadrže crtež koji se razvija u vremenu - sve to potvrđuje Krepaksa kao vanrednog stvaraoca i njegov netipični odnos prema mediju u kome stvara. Otuda „Valentina“ nije „lak“ strip i traži čitaoce otvorenih pogleda i shvatanja ali ih nagrađuje vanserijskim umetničkim doživljajima i senzacijama.

(„Dnevnik“, 2016)
Objavljeno: 27.07.2016.
Strip kreator – matica...      Press: Tome Trajkov
  ...sovremenog makedonskog stripa.

Preko finansijske pomoći Ministarstva za kulturu Republike Makedonije, Strip centar Makedonije (sa ofisom u Velesu) izdao je dva broja revije STRIP KREATOR (br. 23. i 24.). Ovaj časopis je nastavak ranijeg STRIP ARTA (IZDATO JE 18 BROJEVA) i uključujući “STRIP ALMANAH” (koji je specijalno izdanje STRIP KREATORA) pretpostavlja jedini strip časopis koji je uspeo da se izdaje u kontinuitetu.

Makedonski strip centar kao izdavač ove revije nastavlja tradiciju objavljivanja nagrađenih stripova sa prethodnog, 13. po redu Internacionalnog strip salona “VELES 2015”. Ali istovremeno, nastavlja i praksu afirmisanja makedonske strip scene, koja je sve brojnija i koju treba podržavati. U ova dva broja pojavljuju se imena kao: veteran Mile Topuz, onda Rade Dicoski, Mirko Bojadizevski, Nenad Stancev, Oliver Cvetkovski, sestre Ana i Jana Lazarevski, kao i deca Nikola Dimov i Dimitar Dimovski. Sa svojim tekstovima o ranijem časopisu MAK STRIP kao i o poznatom izdavaču Ervinu Rustemagiću javlja se i Aleksandar Stevanov, koji je pripremio i makedonske fontove u prevedenim stripovima.

Uostalom, vredi podsetiti da su internacionalni strip salon i ova revija mesto gde su brojni makedonski autori izdali svoje prve stripove, ostvarili prve kontakte sa autorima, izdavačima i festivalima iz drugoh država… prva iskustva i poticaji za njihov dalji rad u razvoju makedonske strip scene. Postoji neiskorišteni potencijal na makedonskoj strip sceni koji se, bez nikakvih uslovljavanja, treba podržati. Strip centar to i radu u kontinuitetu.

Objavljeno: 26.07.2016.
Strip: Montenegrini (365)      Autor: Simon Vučković
Objavljeno: 25.07.2016.
Komikaze najava...         Press: Komikaze
  Strip izložba / Radionica / Koncert 
  AKC NIGDJEZEMSKA 
  29/07 – 02/08/2016 @ 20h, Zadar/HR!

INFO: ​
komikaze.hr/wiki/29072016-komikaze-nigdjezemska-zadar/

F​B ​NAJAVA:
www.facebook.com/events/154777081611936/

INFO: Femicomix
​izložba / komikaze.hr/wiki/femicomix

​Autorice: Nina Bunjevac, Amandine Meyer, Amanda Baeza, Bojana Bogavac, Ivana Pipal, Petra Brnardić, Petra Balekić, Ena Jurov, Dunja Janković, Lina Rica, Nele Broenner, Neja Tomšič, Petra Varl, Katie Woznicki, Agneizska Piksa, Anna Ehrlemark, Ivana Armanini
+
​K​oncert: Žen! / www.xzen.xyz
+ Beđomatik: ​radionica beđeva!
   / komikaze.hr/wiki/tag/bedomatik
+ Komikaze & Nikad bolje! pult
   (​stripovi, beđevi, plakati, majice, torbe)

Komikaze program podržan je od Ministarstva kulture RH
i Gradskog Ureda za kulturu, obrazovanje i sport Zagreb​
komikaze.hr

Objavljeno: 23.07.2016.
Strip: Cane (247)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 23.07.2016.
Privatni detektiv budućnosti, astronauti...      Autor: Ilija Bakić
  ...i nuklearne apokalipse ili vaseljena je
  baš mala – „The Long Tomorrow“ Moebiusa;
  
izdavači „Darkwood“ i „Čarobna knjiga“, 2015;

„The Long Tomorrow“ je zbirka naučnofantastičnih stripova koje je nacrtao Mebijus (Žan Žiro, 1938-2012), velikan svekolike 9. umetnosti i autor koji je profilisao vizuelni izgled i doživljaj budućnosti u masovnoj kulturi kraja XX veka a čiji je uticaj i danas nezaobilazan. Kako u uvodnoj reči kaže, Mebijus je 1975.g. bio deo velike ekipe umetnika koju je okupio Alehandro Žodorovski s namerom da stvore filmsku adaptaciju naučnofantastičnog romana „Dina“ Frenka Herberta. Film je trebao da u svemu bude izuzetan iskorak iz dotadašnjih vizuelnih-scenarističkih-glumačkih-muzičkih obrazaca pa su na saradnju pozvani mnogi izuzetni autori, od Mebijusa, Gigera, Daglasa Trambala, Orsona Velsa do Mika Džegera, grupe Pink Flojd i, kao apsolutna zvezda, Salvador Dali. Uprkos intenzivnog rada i gotovo zaokruženog likovnog identiteta priče, film nikada nije stigao dalje od pripreme postavši tako najpoznatini nesnimljeni film u istoriji. U svoj toj kreativnoj gužvi Mebijus je, dok je iscrtao stotine i stotine skica, upoznao Dena O’Banona (1946-2009; autor scenarija za film „Alien“ iz 1979.g.) koji mu je pokazao svoje skice za strip na kome je radio. Mebijus je bio oduševljen pričom i zatražio pravo da je nacrta. Tako je nastao kratki strip „The Long Tomorrow“ o doživljajima marginalnog privatnog detektiva Klaba koga, u košmarnoj budućnosti u kojoj svi žive u mega-gradu, angažuje bogata klijentkinja za naizgled lak posao; kako to biva, stvari se komplikuju jer uopšte nisu onakve kakvima se čine. Klab je, naravno, prethodnica Džona Difula iz serijala o Inkalu dok je naslov stripa moguća parafraza naslova Čendlerovog romana „The Long Goodbay“ iz 1953.g; istini za volju postoji roman „The Long Tomorrow“ Li Braket iz 1955.g. ali je reč o „spej operi“ što je daleko od tematike Mebijusovog i O’Banonovog stripa. Ova je parodija na klasične tvrde krimiće vanredna pre svega po atmosferi i enterijerima: Mebijusov haotični-frustrirani-agresivni-medijski-reklamni grad-džungla budućnosti postaće likovni temelj kako za film „Blejd raner“ Ridlija Skota (1982) tako i kiberpank roman Vilijema Gibsona „Neuromanser“ iz 1984.g. odnosno uzor za mnoštvo drugih potonjih dela koja će ovaj lik budućnosti definisati kao ikonografski obrazac naučne fantastike ali i opšte kulture. U sličnom okruženju dirigovanih masovnih neuroza i pojedinačnih maničnih ispada razvija se i sledeći strip u albumu, priča bez reči „Rock City“.

„Svemirski“ segment albuma čine kratki stripovi koji su, u suštini, stilske vežbe na neke od prepoznatljivih i preteranim, neinventivnim trošenjem šablonizovanih žanrovskih tema koje u Mebijusovoj verziji bivaju revitalizovane i nadograđene zbog čega deluju sveže i ubedljivo. Tako se priča „Vaseljena je baš mala“, kako i naslov kaže, poigrava apsurdom beskraja svemira a „Riđobradi i mozak-pirat“ naopako okreće sukob astronauta i veštačke inteligencije uvodeći u zaplet i ličnost onoga ko je mozak programirao. „Artefakt“ je efektna minijatura o odnosu veliko-malo u razmerama planeta-živo biće.

Posle fantazmagorijskog horor sna pilota svemirskog broda u „Približavanju Kentauriju“ (po scenariju Filipa Drulea) sledi „Varijacija br. 4070 na „poznatu“ temu“, gorka groteska o vodniku koga, posle nuklearne apokalipse, izvode iz podzemnog bunkera i streljaju jer nije poslao atomske rakete na protivničku stranu i tako lišio Francusku zadovoljstva pravedne odmazde protiv agresora! To što je čitava planeta, i bez tih bombi, uništena ne menja odluku jer - dužnost je dužnost ma kako (be)smislena bila.

Mebijusov grafizam, u svemu osoben, danas je legendaran. Od dizajna mašina, svemirskih brodova, svakojakih arhitektura i pejzaža do odeće, obuće i šešira, od svakovrsnih ljudskih fizionomija do nezemaljskih kreatura, strip čitalac/gledalac neprestano, iz slike u sliku, susreće nešto novo i izuzetno u širokom rasponu od vilinskih lepota do mračnih ponora svemira i ljudskog uma. Kompozicija crteža i tabli prefinjena je iako deluje spontano i jednostavno.

I posle četiri decenije Mebijusove slike su uzbudljive i fascinantne a njegove priče vrcavo duhovite i intrigantne, pune citata i aluzija. Otuda, uvid u strip s kraja XX i početka XXI veka definitivno nije moguć niti potpun bez poznavanja Mebijusovog opusa.

(„Dnevnik“, 2016)
Objavljeno: 21.07.2016.
Svi prilozi su vlasništvo autora. U slučaju da želite da ih na bilo koji način eksploatišete, molimo vas da se obratite autorima priloga.
U slučaju da nisu potpisane možete ih slobodno koristiti jer su to neautorizovane vesti ovog servisa, STRIP VESTI.