STRIP VESTI
Broj:
356
03.03.2006. Godina VIII

prošli broj - arhiva - sledeći broj


SADRŽAJ

  1. STRIP GRAFITTI - Ivana Armanini
  2. STRIP IZLOŽBA - Vizant
  3. THINK TANK #5 - Marko Stojanović
  4. 2000-ti ZoOniX - Strip vesti
  5. MOŽETE LI DA UBIJETE? - Rajko Radovanović
  6. STRIPOVI ZA ODRASLIJE I ZAHTEVNIJE ČITAOCE - Ilija Bakić
  7. kritIVKOVanje 14 - Slobodan Ivkov
  8. POST SCRIPTUM (60) - Zoran Đukanović
  9. JUŽNJAČKA UTEHA No 248. - Marko Stojanović
  10. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (307) - Darko Macan
  11. Q STRIP - Strip Vesti
  12. INTERNET STRIPOVI - Strip Vesti
  13. ŠTAMPA - štampa
  14. VESTI IZ SVETA - Strip Vesti
    -MARKO AJDARIĆ NEWS
  15. POZIVI NA SARADNJU - mail
  16. LINKOVI - Strip Vesti


Svi prilozi su vlasništvo autora. U slučaju da želite da ih na bilo koji način eksploatišete, molimo Vas da se obratite autorima priloga, koji su potpisani (uz potpis će uvek ići i email adresa putem koje možete kontaktirati autora), u slučaju da nisu potpisane možete ih slobodno koristiti jer su to neautorizovane vesti ovog servisa, STRIP VESTI.

Sajt na kom ćete uvek moći da pročitate stare brojeve STRIP VESTI i još neke druge sadržaje vezane za strip je na sledećoj adresi:
www.zmcomics.co.yu

stripvesti.50webs.com



UVODNIK...


Kasni večernji sati... tajming bolji nego kod prošlog broja. A i posrećilo vam se pa ne morate čitati dugačak uvodnik...:)

Ali zato imate šta da čitate u produžetku... u našim SVestima!!!

S poštovanjem,

Zlatko Milenković

sadržaj

1.

STRIP GRAFITTI

Ivana Armanini



temp: TEMPORARY
INTERACTIVE BASE – SKUC galery, Ljubljana 07.2.-10.3.

3.-5.3.006./Komikaze strip-grafitti radionica: 15-25 h

otvorena i besplatna!

Sudjeluje komikaze team:
d.jankovic, filjio, v.rebac, g.cvek, a.ehrlemark
+ 4.3./21 h: noise gang tigrova mast
+ zg-koord/vodi radionicu:i.armanini
+ org:TEMP/emil jurcan

www.jedinstvo.hr/komikaze/
www.jedinstvo.hr/pmwiki/pmwiki.php/Komikaze/HomePage
www.tigrovapomast.com


sadržaj

2.

STRIP IZLOŽBA

Vizant



Postovani,

Pozivamo vas na otvaranje strip salona na 8-mi mart u Likovnoj galeriji "Marko Cepenkov" u Prilepu.
Za izlozbu je predviden i performans Zlatka Krstevskog V.I.P. - ARTISTI posvecen strip autorima koji nesebicno ucestvuju.
U prilog vam saljemo selekcija autora i zemlja zastupenih na STRIP SALONU.

S postovanjem

Centar za vizuelnu umetnost "VIZANT"
Acule Tososki-sekretar
e-mail: atososki@mt.net.mk
www.vizant.org.mk






Centar za vizuelna umetnost "VIZANT" vo sorabotka so likovnata galerija "Marko Cepenkov" vi go pretstavuvaat:

8 MI - MEGUNARODEN STRIP SALON
,,BALKAN BEZ GRANICI,,
(13 zemji, 52 avtori)


Avtori :

Rafael Gosinecki-Poland
January Misak
Marek Turek

Greg Oakes –Canada
Robert Pasternak

Romeo Strakl-Slovenia
Matjaz Bertoncelj
Marko Kociper

Armin Osmancevic-Sweeden

Glenn Smith- Australia
Steve Carter
Antoanete Rydyr

Marcel Herms-Holland

Maja Veselinovic-Serbia and Montenegro
Goran Celicanin
Danilo Milosev-Wostok
Vladan Nikolic
Aleksandar Opacic
Dzordze Miljanovic
Vladimir Markovic
Simon Vuckovic
Jarmila Sabos
Zoran Jovic

Pascal Todisco-Squaz- Italy
Claudio Parentela
Alberto Coradi

Patrick Moriarity-U.S.A
Hans Rickheit
Jim Siergey
Peter Kuper
Beppy-Marry Knott

Miroslav Nemeth-Croatia
Igor Kordey-Croatia/Canada

Roman Castelnooz-Germany

Milorad Vicanovic-Bosnia

Tomas Prokupek-Czech.Rep
Michael Bernar
Jiri Gruns

Rebeca-Spain (jam session-Bitola)

Mihajlo Dimitrovski-Macedonia
Atanas Botev
Goran Dacev
Mile Atanasoski
Ivan Jancev
Darko Kostoski
Zlatko Krstevski
Jasmina Mrskovska
Dime Mihajloski
Smile Cvetanovski
Toni Anastasovski
Nikolce Dzoreski


WWW.VIZANT.ORG.MK
Strip salon "Balkan No Border"
Otvoranje sreda 8- 18.00 h.



sadržaj

3.

THINK TANK #5

Marko Stojanović



Od prvog marta na kioscima peti broj Think Tank-a, posvećen stripu, kao i u knjižarama IPS-a. Tema broja su balkanski autori koji rade za inostrane izdavače, uz tri srpske premijere stripova autora sa stalnim angažmanom u Francuskoj i Americi: Tomaža Lavriča, Aleksandra Sotirovskog i Vlade Aleksića! Sveobuhvatni tekstovi o Tomažu Lavriču, Zoranu Janjetovu, Aleksi Gajiću, Aleksandru Zografu, Miroljubu Milutinoviću Bradi, Vladi Aleksiću, Esadu Ribiću, Aleksandru Sotirovskom, Enkiju Bilalu! Plus pregled festivalske scene stripa u Srbiji 2005. očima učesnika i svedoka! Ekskluzivni tekstovi o stripovima koji tretiraju horor tematiku način: Uzumakiju, Helblejzeru, Magičnom Vetru, Helboju – horor na japanski, britanski, italijanski i američki način!

Tekstovi Darija Grgića, Dejana Ognjanovića, Marka Šunjića, Miloša Holclajtnera, Borisa Lazića, Pavla Zelića, Zlatibora Stankovića, Zlatka Milenkovića, Dejana Stoiljkovića, Gavrila Petrovića, Danijela Kuzmića, Branislava Miltojevića, Vuka Markovića i moje malenkosti... Plus oni početnici Bogdan Tirnanić i Ljuba Živkov!

Sedamdeset šest strana od kojih je osam u boji, tekstovi bogato ilustrovani strip tablama do sada ne viđenim kod nas...

Da li je to Srbija konačno dobila profesionalno i etablirano glasilo koje se redovno bavi teorijom stripa?! Proverite i vi na:
http://www.upps.org.yu/forum/viewtopic.php?t=417&start=0


sadržaj

4.

2000-ti ZoOniX

Strip vesti



Ovih dana je u dnevniku Blic na strani zabave objavljena je 2000-ta epizodastripa "ZoOniX - Đuđa & Muđa šou", koga kreira Vladimir Stankovski.

Veliki uspeh. Ovakav, istrajan i odličan rad zaslužuje sve ČESTITKE!!!


sadržaj

5.

MOŽETE LI DA UBIJETE?

Rajko Radovanović



Strip: “100 metaka”

MOŽETE LI DA UBIJETE?

Šta se, dođavola, događa s tobom, pita me žena kada pročita moje stripove, rekao je nedavno Brajan Azarelo, američki strip-scenarista. To čuđenje njegove žene Džil Tompson, donedavno mnogo poznatije u svijetu stripa od njega, odnosi se prvenstveno na nasilje i pesimizam njegovih ostvarenja. Ipak, Azarelo tvrdi i da neće nikoga da ubije i da nije pesimista. Do prije nekoliko godina potpuno nepoznat, on je danas američki strip-scenarista A klase, ako ne po honorarima i tiražima, a onda sigurno po prepoznatljivosti i kvalitetu njegovih stripova. Taj status postigao je zahvaljujući najviše stripu “100 metaka”.

Osnovna tema “100 metaka” je jednostavna i intrigantna: diljem Amerike izvjesni agent Grejvs naoko nasumično izabranim malim ljudima nudi aktovku i u njoj pištolj, 100 metaka i dokaz o tome kako su i zahvaljujući kome završili na dnu kaljuge u kojoj se nalaze. Da stvar bude ljepša, meci za osvetu koje im daje nude i bezbrižnost pred zakonom: oni su takvi da svaka istraga, čim budu otkriveni, odmah biva zaustavljena! Slatka i krvava osveta bez ikakve kazne, ima li išta ljepše?

Tokom prvih nekoliko priča – sveske uglavnom imaju po 22 table, a priče od jednog do sedam nastavaka - ne možete da naslutite da će da se pojavi neko pravilo, neka okvirna priča koja sve to povezuje. To, naravno ne znači da dvije priče iz prve knjige, one o Izabeli “Dizi” Kordovi ("100 metaka", tri nastavka) i Liju Dolanu (“Pije metak, gasi vodom”, dva nastavka), te priča o Čakiju Spinksu (“Short Con, Long Odds”, dva nastavka) iz druge knjige nisu dobre – naprotiv, odlične su! – ali tek od osme “Day, Hour, Minute… Man” te devete i desete sveske (“The Right Ear, Left in the Cold”, dva nastavka), postaje jasno da se tu radi o još ponečemu izuzev o nasumičnim izborima jednog sasvim munjenog tipa.

Iako Azarelo kaže da mu je osnovno pitanje bilo “Možete li stvarno da ubijete nekoga?”, kontekst u kome se kupa “100 metaka” je, naravno, teorija zavjere. To se ne vidi odmah zato što pojedinačne priče kontekst stalno drže izvan fokusa, dok na površinu i u prvi plan iznose brojne druge stvari. Uglavnom, ta teorija zavjere kaže da su Ameriku, tačnije SAD, prije 400 godina zasnovali i da njom i dan-danas vlada 13 porodica pridošlih iz Evrope, udruženih u organizaciju zvanu “Povjerenje” (Trust). “Povjerenje” je, naravno, u dubokoj društvenoj sjeni jer “ne vladaju kraljevi nego oni koji ih sačinjavaju i raščinjavaju”. A da bi sve bilo potaman, “Povjerenje” je od početka imalo i svoju ličnu gardu, Minutmene, koja je organizaciju štitila od svake opasnosti, pa i od nje same.

Kvaliteti Azarelovog scenarija su višestruki. Najprije, koncept. Neodoljivo intrigantna tema (osveta bez kazne) je vrlo pažljivo stavljena u znatno širi kontekst (teorija zavjere). Iako će serija da ima nastavaka koliko i samo ime kaže – 100 sveski je neuobičajeno mnogo za strip koji priča jednu priču sa istim junacima - danas kada je već izašlo dvije trećine sveski, očigledno je da je Azarelo od samog početka dobro znao gdje hoće da stigne. Od prve epizode on brižljivo razvija priču i ubacuje u nju sitnice koje čitalac shvata tek naknadno, u ponovljenim čitanjima, kad zna više o onome o čemu je sam strip. Često neka sitnica (lik, događaj, motiv) iz jedne epizode postane krajnje bitna u nekoj narednoj, pa su ponovljena čitanja praktično neminovnost. Zatim, Azarelova priča ima postavku za koju u prvi mah pomislite, čak i ako ste pristalica teorija zavjere, da je nevjerovatna. Međutim, on je stalno i na razne načine povezuje sa stvarnim događajima, te se vrlo brzo upitate nije li sve to, zapravo, i te kako moguće. Nije, naravno, Azarelo imao na umu sasvim realnu socijalnu dramu iz svakodnevice i nije mu realnost baš osnovni cilj, ali njegova vizija Amerike nije ni puka fantazija. Predivna je, recimo, priča o Merilin Monro (“Idol Chatter”, 27. epizoda) i stvarnim razlozima za njeno ubistvo. Možda nije realna, ali je moglo tako da bude. I znalački je ispripovjedano.

Ideja
Na pitanje Loren Vega-Rasner za “sequentialtart.com” kako je došao na ideju za “100 metaka”, Brajan Azarelo je objasnio:
- U automobilu sa mojim prijateljem Sang Koom. Vozili smo se i onda nas je neki kreten oštro presjekao, pa sam ja poludio i rekao kako bih ubio drkoša. Sang me je upitao da li bih stvarno mogao. Naravno da sam rekao ne, ali smo počeli o tome malo detaljnije da razgovaramo. Na primjer, šta je potrebno da nekog natjeraš da ubije nekoga? Vrlo brzo smo imali tog tipa, koji će kasnije da postane agent Grejvs, koji prosljeđuje ljudima smrtne kazne i imunitet za izvršioce. Postojao je stari televizijski šou zvani “Milioner” gdje je neki misteriozni čovjek davao milion dolara različitim ljudima svake nedjelje, a epizode su se fokusirale na to kako je novac mijenjao živote tih ljudi. Ista stvar je sa “100 metaka”, samo mračnija. Agent Grejvs vam ne daje lovu nego način, značenje i imunitet da biste se osvetili nekome ko vas je stvarno povrijedio u prošlosti. I, šta ćeš da uradiš s tim? To je dilema naših junaka.

Stvar je, zapravo, u tome što se Azarelo u svoj toj priči o Grejvsu i Minutmenima, “Povjerenju” i teoriji zavjere bavi - kako kaže Bil Sevidž, profesor američke književnosti na Nortvestern univerzitetu u Evanstonu (kod Čikaga), u briljantnom predgovoru četvrtoj knjizi “100 metaka” - i univerzalnim stvarima kao što su identitet, rasa, pol, klasa, korumpirana moć, otpor toj moći, otuđenje i pripadanje, lojalnost i izdaja, nasilje i kriminal, krivica i nevinost, iluzija i realnost, sloboda i ropstvo. “Za one koji smatraju da je Azarelova premisa donekle nevjerovatna”, kaže dalje Sevidž, “dozvolite da ukažem na jednu stvar: mi živimo u zemlji čiji je predsjednik sin predsjednika i unuk senatora, a koji je pobijedio bivšeg potpredsjednika, i samog sina i unuka senatora, u izborima djelimično odlučenim od strane Vrhovnog suda postavljenog od strane oca pobjednika. Takav svijet samoobnavljajuće političke moći stvarno nije toliko daleko od Azarelove vizije o 13 porodica u 'Povjerenju' koje upravljaju Amerikom iza zavjese apsolutne tajnosti i ubistvenog nasilja”.

Ipak, najvažnija stvar u Azarelovoj priči jeste činjenica da je riječ o vrsnom pripovjedaču. Azarelo naprosto zna te stvari koje su vam potrebne da dobro pričate. On odlično povezuje temu i kontekst, pojedinca i grupu, grupu i masu, detalj i cjelinu, a ima i savršen osjećaj za ritam i na mikro (pričanje svake pojedinačne priče) i na makro planu (stalno uvođenje novih podataka u okvirnoj priči o “Povjerenju” i Minutmenima).

Plastičan je, recimo, primjer kako sve to funkcioniše pomenuta priča iz 27. sveske pod nazivom “Idol Chatter”. Ona je predah nakon epizode “Mr. Branch & the Family Tree” u kojoj smo malo više saznali o “Povjerenju”, i trodijelne “Contrabandolero!”, u kojoj se po prvi put pojavljuje jedan bivši Minutmen, Vajli Tajms. Taj predah nije samo iskorišten da se ispriča jedna priča iz prošlosti, ona o ubistvima Merilin Monro i Džona Kenedija, nego i da se u igru uvede još jedan bivši Minutmen, Milo Garet. Ono što je bitno jeste da mi o Garetu ništa ne znamo još nekoliko epizoda, sve do 31. sveske, gdje počinje šestodijelna priča “The Counterfifth Detective” u kojoj je on glavni junak. Sve je, dakle, tu, cijela alhemija pripovjedanja, ubjedljivih junaka, teorije zavjere, zapleta i raspleta, u toj jednoj epizodi. Pa onda 100 puta toliko.

Azarelo ima još jedan talenat koji nemaju ni svi dobri pripovjedači. To je izvanredan osjećaj za dijalog. Ima dobrih stripova danas napolju, ali ne znamo, evo, nijedan da ima takav dijalog: živ, ritmičan, pravi govor. Nije, rečeno je, Azarelu realnost iznad svega, ali realnosti i uvjerljivosti njegovih junaka, samim time i priča u “100 metaka”, možda najviše doprinosi dijalog. I naravno da slengom govore oni koji stvarno tako govore, dok je književni engleski ostavljen za članove “Povjerenja” i slične. Takođe, Meksikanci u njemu govore španski, Francuzi francuski, a mi koji ne znamo te jezike samo možemo da nagađamo o čemu pričaju jer - nema prevoda! I ne samo da taj dijalog doprinosi uvjerljivosti tih junaka nego vam prosto bude drago da vas njen pisac ne tretira kao budale, nego da i pretpostavlja i cijeni inteligenciju svojih čitalaca. Skroman po prirodi, sudeći po intervjuima, Azarelo od svoje sposobnosti da napiše takve dijaloge ne pravi dramu. Na pitanje Bila Bejkera za “comicbookresources.com” kako dolazi do takvog dijaloga, on odgovara: “Sa jezikom mi je uvijek bilo lako. Poznajem te ljude, ja jesam jedan od njih.”

Gledajući u cjelini, “100 metaka” najviše duguje detektivskoj literaturi i noar filmovima. Ipak, svaka knjiga je i nešto za sebe. Prva knjiga se, dok još ne znate o čemu se radi, u pričama o Dizi Kordova i Liju Dolanu bavi skoro socijalnim dramama: njenom odrastanju u surovoj stvarnosti barija (dijela grada gdje žive Latinoamerikanci) i njegovim padom sa vrha na dno. “The Counterfifth Detective” je najneposrednija posveta detektivskim romanima, sa sve unutrašnjim monologom detektiva u glavnoj ulozi, dok su “Split Second Chance”, “Forgone Tomorrow” i “Six Feet under the Gun” zbirke kratkih priča ne samo u duhu krimi-priče nego i u duhu najbolje američke kratke priče (Hemingvej, Karver). Konačno, centralna, sedmodijelna priča “Wylie Runs the Voodoo Down” u knjizi “The Hard Way” je posveta džezu i Nju Orleansu.

I, najzad, Brajan Azarelo, muž Džil Tompson, ljubitelj cigara, piva, tekile i “Jack Danielsa”, dobre hrane i džeza, čovjek koji Džima Tompsona voli vjerovatno više i od Čendlera i Hemeta, bejzbol više od košarke, pozorište više od filma, i koji je prije nego što je počeo da piše stripove bio stekao diplomu iz slikanja, a bio je domar, restaurirao je stari namještaj i radio u kuhinji u restoranu, zna i te stvari u vezi sa stripom. Čovjek voli i poznaje medij i zna kako da priča svoje priče u njemu. Iako izleti sa superherojima - “Batmen: Broken City”, “Batman/Deathblow”, “Superman: For Tomorrow” i “Lex Luthor: Man of Steel” - nisu bog zna šta, “100 metaka”, “Jonny Double” (prva saradnja sa crtačem Eduardom Risoom i prvi veći “Vertigo” projekat), “Cage”, “El Dijablo” (vestern koji je crtao Danijel Žeželj), “SGT. Rock: Between Hell and a Hard Place” i njegove epizode “Hellblazera” uglavnom su odlični ili vrlo dobri stripovi rasnog pripovjedača.

Ipak, “100 metaka” ne bi bio to što jeste da nije crtača Eduarda Risoa. Azarelo je najprije imao sreću - sa Risoom ga je spojio urednik Aleks Alonso na stripu “Jonny Double” - a kasnije, kako mu je rasla popularnost, i dovoljno uticaja na izbor crtača. “Volim da ih sve držim u poslu ako mogu”, kaže Azarelo u intervjuu koji je s njima napravio Lari Klou za “Newsarama.com” pa, shodno tome, bira uglavnom sličnu ili istu ekipu. Recimo njegov novi vestern “Loveless” crta Marčelo Fruzen (koji je s njim radio “Hellblazera”), boji Patriša Mulvihil, a tekst upisuje Klem Robins – svi su to isto radili i na “100 metaka”. Naravno, najbolji od svih njegovih crtača i jedan od najboljih crtača danas u svjetskom stripu jeste Eduardo Riso.

Teško je, naprosto, naći riječi da opišete crtež Eduardoa Risoa. Argentinac (rođen 1959 u Leonesu, Argentina) koji ne zna engleski (prevodioci su vrlo bitni u stvaranju “100 metaka”!), talenat je kakvi se rijetko sreću a bitan je u ukupnom kvalitetu stripa “100 metaka” baš kao i Azarelo. Crtež mu karakterišu izuzetna postavka table, nevjerovatni crno-bijeli odnosi (iako je u koloru, “100 metaka” je pod velikim uticajem film-noara i djeluje kao da je crno-bijel), te stilizacija koja nema nikakve veze ni sa američkim srednjestrujaškim stripovima ni sa evropskom čistom linijom. Njegov crtež se zapravo počeo razvijati na osnovi koju je postavio Hugo Prat, a jedini sa kim njegov čudesni crtež i stilizaciju koju nosi možete usporediti na američkoj sceni jeste impresionistički crtež Marka Hempela (potpisao jedinu stvarno dobro nacrtanu knjigu “Sendmena”, “Kindly Ones”): jedinstven, strašno lijep na oko, minimalistički u pristupu a sklon detalju, siluteama i krupnom planu, veoma stilizovan ali dosljedno u funkciji priče.

Nije, zaista, lako riječima objasniti, ali je dovoljno vidjeti i znati da se radi o izvanserijskom crtaču. Recimo, Riso obožava neobične uglove (poput Almodovara u čijim filmovima možete da naiđete na kadar u kome imate pogled iz veš mašine), u kojim gledate iz pepeljare, iz perspektive površine stola, iz flipera, iz čaše, i tako dalje. Izuzetno efektno, lijepo a ne smeta priči. Naprotiv! I nikada Riso neće da nacrta bilo što što će da omete priču, nikada nećete da vidite lijep crtež ili tablu koji nisu podređeni zahtjevima pripovjedanja. I nikada nema nedoumica šta taj crtež predstavlja, što nerijetko jeste problem u pojedinim stripovima i sa pojedinim crtačima. Malo je ko, zatim, kao Riso u stanju da dadne jasan vizuelni identitet brojnim likovima koji se pojavljuju u “100 metaka”. Od najnevažnijeg do najvažnijeg junaka, svi imaju prepoznatljiv identitet i teško ćete da ga zamijenite ni sa kim drugim. Nećete, sasvim sigurno, da zamijenite Dizi Kordovu, Megan Ditrih, Sašu, Šantej Teng, Eko Memoriju, Ejpril ili Rouz Madrid jednu s drugom, baš kao što to nećete da uradite ni sa muškim likovima. Čak su i rmpalije poput Lonoa i Džeka sasvim različiti. Takođe, vrlo je važno, i vrlo rijetko, to što je Riso dovoljno brz crtač da stiže da nacrta svaku svesku “100 metaka”. Znamo koliki problem može da bude kad su crtači spori i kad ne mogu da izdrže ritam od 22 table mjesečno, pa uskaču drugi crtači koji su ponekad bolji a ponekad lošiji od redovnih. Odličan primjer su “Helblejzer” i “Sendmen” gdje postoji šarenilo crtača, od najboljih do najgorih. Ovako, osim nekoliko tabli koje su nacrtali gostujući crtači u 26. epizodi “Mr. Branch & the Family Tree”, sve ostalo je uradio sam Riso.

Sveske i knjige
U seriji koja izlazi mjesečno od juna 1999, 11. januara ove godine izašla je 68. od predviđenih 100 sveski. Naknadno, te sveske su skupljene i u osam knjiga: “First Shot, Last Call” (2000; pet sveski), “Split Second Chance” (2000; devet sveski), “Hang Up on the Hang Low” (2001; pet sveski), “Forgone Tomorrow” (2002; 11 sveski), “The Counterfifth Detective” (2003; šest sveski), “Six Feet Under the Gun” (2003; šest sveski), “Samurai” (2004; sedam sveski) i ”The Hard Way” (2005; devet sveski). Nova knjiga, “Strychnine Lives” (devet sveski), u SAD izlazi 26. aprila ove godine.

Konačno, ne možete ne spomenuti odlične naslovne strane Dejva Džonsona i kolore Grenta Goliša (prve dvije knjige) i Patriše Mulhivil (sve ostale). Džonsonove naslovne u duhu su i teme i Risoovog crteža. I one su izvandredno stilizovane, imaju neki arhaičnu noar nijansu u sebi, a dosljedno ilustruju priču i junake. Kolori su jednostavni, pune boje bez nijansiranja, rađene tako da ne odvlače pažnju nego da crtežu daju krimi, noar izgled. Jednostavno, kolor koji djeluje kao da je crno-bijel!

Izvanredan, dakle, strip. “100 metaka” je najbolji srednjestrujaški strip u Americi posljednjih godina, najbolja velika serija “Vertigoa” uopšte i zato je izvanredan potez “Belog puta” koji je prvu knjigu “Prvi trgni, poslednji plaćaj” objavio na našem jeziku. Vidimo se uskoro u “Drugoj neprilici”, kako se zove druga knjiga koja donosi devet predivnih epizoda. “Prvi trgni, poslednji plaćaj” je, zapravo, samo lagani uvod a prava frka tek predstoji!

Najbolja “Vertigo” serija
Krajnje prijatna vijest i neposredni povod ovom tekstu je nedavno pojavljivanje kod nas prve knjige stripa “100 metaka”. Izdavač je novoosnovana kuća “Beli put” iz Beograda, koja je agresivno i ambiciozno – što je vrlo pohvalno, daj bože da potraje na ovako jadnom tržištu! – krenula da objavljuje neke vrlo bitne stripove “DC Comicsa” i njegovog ogranka “Vertigoa”.
Do sada su izašli “Betmen: Povratak mračnog viteza” Frenka Milera, “Propovednik: Misija u Teksasu” Garta Enisa i Stiva Dilona, “Helblejzer: Prvobitni gresi” Džejmija Dilejnoua, Džona Ridžveja i Alfreda Alkale, “Sendmen: Zemlja snova” Nila Gejmena, a uskoro izlaze “Kontrolori” Alana Mora i Dejva Gibonsa, “Knjige magije” Nila Gjmena i “Liga izuzetnih džentlmena” Alana Mora i Kevina O'Nila). Takođe, mimo “Vertigoa” i “DC Comicsa” su objavili dvije velike knjige “Hogara Strašnog” i “Konana”, te tri prve knjige iz serije “Grad greha” Frenka Milera.
Samo izdanje je vrlo kvalitetno i istovjetno američkom. Štampa u boji, meki povez, a zanimljivo je da je originalni papir nije kunstdruk, dok ovdje jeste. Jedina mala zamjerka jeste za nijansu manja oštrina štampe u odnosu na američku.


Objavljeno u banjolučkom nedjeljniku “Novi reporter”, broj 153 od 15. februara 2006 (www.novireporter.com)


sadržaj

6.

STRIPOVI ZA ODRASLIJE
I ZAHTEVNIJE ČITAOCE

Ilija Bakić



Svet stripa: GRAFIČKE NOVELE

STRIPOVI ZA ODRASLIJE I ZAHTEVNIJE ČITAOCE

Već 20-tak godina svet stripa s druge strane Velike bare nije ono što je bio. Opšte ime promene koja je donela novitete ili poboljšanja starih modela je grafička novela (grafic novel); nastupajuće promene dopale su se publici a napravile su popriličan utisak i na kritičare i teoretičare, čak toliki da su pojedini slavodobitno govorili da je u pitanju sasvim nov oblik umetnosti. Gorljivo oduševljenje onih 'preko bare' nisu delili stripoljupci na starom kontinentu jer im nije bilo najjasnije u čemu je štos, zbog čega dizati toliku halabuku. Kako bilo da bilo, grafičke novele su osvojile SAD i danas su tamo dominantan strip oblik; potom je sledilo i osvajanje ostatka Zapadnog sveta tako da je ovaj fenomen postao nešto kao globalna pojava (kao, slučajno nastala u centru globalizma).

Naravno, logično pitanje jeste: šta su, dakle, grafičke novele?

Kada znatiželjnom čitaocu padne šaka grafička novela (a to se odskora može desiti i kod nas jer ih objavljuje kuća "Beli put") zapaziće da je u pitanju knjiga (uglavnom mekog poveza) sa stotinjak i više kolornih stranica stripa. Na naslovnici će osim imena novele naći imena autora i, ponekad, odrednicu grafička novela. Evropljani koji su odrasli sa znanjem da je pravi oblik stripa album, dakle knjiga na kvalitetnom papiru i u vrhunskoj štampi, a da je objavljivanje u magazinima nešto kao pretpremijera ili tehnički siromašna verzija stripa, grafičku novelu lako mogu da 'pomešaju' sa strip albumom i da se zapitaju: u čemu je štos (slična stvar se može desiti i Japancima)? A štos je u tome što američko tržište nije imalo tradiciju strip albuma već samo nedeljnih ili mesečnih svezaka koje su za mnoštvo stripova bile jedini oblik pojavljivanja; postojao je običaj da se, s vremena na vreme, objavljuju gigant ili mega stripovi u kojima bi se sabralo par epizoda o nekom junaku, ili su se, u povodu nekih strip jubileja, mogle pojaviti prigodne knjige ali strip album kao normalan način publikovanja priča u slikama nije postojao. Grafičke novele su konačno popunile tu rupu u izdavaštvu. Tako je uspostavljeno evropsko pravilo dvostepenosti objavljivanja stripa: prvo u sveska a onda u albumu. Što je još bitnije sada i Ameri znaju da će se, pre ili kasnije, mesečne epizode sadenuti u knjigu pa to i očekuju. A gde je pravo mesto za prodaju grafičkih novela ako ne u knjižarama? Što je jako fino jer nekadašnji klinci a sada odrasli, ozbiljni ljudi ne vole da se motaju po trafikama i striparnicama, rame uz rame sa klincima, i traže sveske sa istim herojima. Kupovina u knjižarama je elegantnija i deluje ozbiljnije a grafičke novele mogu se, bez osećaja krivice, složiti u regale i police i biti na oku gostima. Možda ovaj argument deluje naivno ali nije jer su izdavači shvatili da stripove čita više matoraca nego balavaca a taj se signal ne sme prevideti želi li se zgrnuti još malo profita (a kako su grafičke novele, zbog opreme i tehničkih kvaliteta, skuplje od roto svezaka količina dolara u opticaju i nije tako mala da bi se odbacila).

I tako je lepo spojeno sa korisnim u oblik zvan grafička novela.

Kao i uvek, postavio se problem popunjavanja onih stotina stranica između korica. I tu se opet došlo do limita koji su nametnule redovne sveske. Naime, pošto priča nije smela da bude duža od standarda za svesku (32 strane), njena dramaturgija je bila sapeta; avantura nije smela da se nastavlja predugo jer bi to odbijalo klince koji upadaju na polovini zapleta a osnovne postavke o nekom heroju nikako ili vrlo teško su se menjale. Iznad svih ovih ograničenja lebdele su i administrativne zabrane donete u cilju zaštite dece davne 1954.g. kao Comic Code Authority koje su trebale da zaustave opšte najezde čudovišta, krvi i nasilja najviše u EC izdanjima (originalno nastalim sa zadatkom da obrazuju mladež po pitanjima nauke i religije); potonje bujane slobodnog andergraund stripa s jedne i konzervativizma s druge strane upravo je rezultat primene CCA. Da bi bili priznati kao 'dobri' legalni stripovi su morai da budu fini. Zabrane su sterilisale sve junake i oni u kaskali za svetom koji se, u međuvremenu, bespovratno promenio. Ni stari klici koji su odrasli ni oni novi nisu mogli da gutaju strip limunade. Tako se izdavač Betmena polovinom 1980-tih našao u situaciji da se strip sveske o ovom junaku slabo prodaju a da svi izjavljuju da im je Betmen omiljeni junak. Ekonomija je ponovo prevagnula i nije bilo kolebanja: ili će se prodavati novi sadržaji ili će stvar propasti. Tako je nastao Betmen u izvođenju ambicioznog Frenka Milera; njegova grafička novela "Povratak mračnog viteza" (1986), u kojoj se ostareli Betmen vraća na scenu, bori sa bandama mutanata, starim poznanicima Dvoličnim i Džokerom, ali i Supermenom, dok ga javnost Gotama slavi i osporava, pokazala je kako se može udahnuti život u šablone. Milerov "Betmen" je izlazio u sveskama ali je bljesnuo u punom sjaju kada je osvanuo kao knjiga. Ovaj malo novi - malo stari način stvaranja stripova pokazao se atraktivnim za publiku i kritičare i grafička novela je dobila izdavačko 'zeleno svetlo'. Mnogi autori krenuli su putem 'reciklaže starih heroja' dok su se drugi otisnuli u stvaranje novih junaka. Sam Miler je zablistao i serijalom "Grad greha" (Sin City) koji pleni vizuelnim egzibicijama u karikiranom 'noar' maniru. Za razliku od starog korporacijskog stripa, grafičke novele potenciraju autorstvo ili okupljanje oko serijala-projekta, i ukidaju ograničenja po pitanju dužine priče. U novom strip obliku odlično se snašla nekolicina autora. Alan Mur, jedan od najuspešnih, autor je scenarija za serijale o 'realnim' superherojima "Čuvari" (na 400 strana) i "Lige izuzetnih džentlmena" o grupi starih heroja u boju protiv super negativaca. Nil Gejman je već kultni scenarista fantazijske "Knjige magije" i fantastičko-hororističkog serijala "Sendmen" (na gotovo 2000 strana). Sadržaji grafičkih novela pokrivaju sve žanrove i teme; među njih su se umešali i strip alternativci sa savremenim temama (Hernandezova "Ljubav i rakete"), alegorijsko istorijskim pričama (Spigelmanov "Maus" koji govori o stradanjima Jevreja u II svetskom ratu, ovenčan Pulicerovom i Gugenhajmovom nagradom 1992.g. u kome su Jevreji nactani kao miševi a nacisti kao mačke) ili fantazijama za velike i male (Smitov "Bone"). Očekivano, u vrhu pažnje i prodaje su, ipak, krvavi krimići kakvi su "100 metaka", "Dvostruki Džoni" ili "Gangland" kao i provokativno antireligijski "Helblejzer" ili "Propovednik". Grafičke novele su definitivno otvorile, milom i silom, vrata ambicioznijim autorima koji imaju nameru da ovaj medij ne troše samo za instant zabavu čitalaca već da njime ponešto i ozbiljno kažu. Za protekle dve decenije mnogo toga je urađeno ali pravi posao i uživanje tek predstoje jer grafičke novele su stigle i nameravaju da ovde i ostanu a kako slogan kaže 'posle njih više ništa nije kao pre'.



sadržaj

7.

kritIVKOVanje 14

Slobodan Ivkov


OMAŽ ŽILU VERNU
(iII deo)


Žak Tardi: “LEDENI DEMON” (strip - album)
saizdavači: “Art 9” i “MDM Komerc”, Beograd, 1997.

Rekao bih da francuski stripar u jednom trenutku, kako bi psihoanalitičari to nazvali, podsvesno vrši i “ubistvo oca”. Posle potapanja od strane “Ledenog demona” istraživačkog broda, naravno ne slučajno tako nazvanog, “Žil Verne”, Tardi raskida sa tradicionalnim narativnim i karakternim stereotipima, herojskom etikom i moralom. Mladić Žerom Plimje, koga smo do tada smatrali pozitivcem i naivnom dobričinom, od tog trenutka doživljava moralni preobražaj (ili se, svejedno, možda otkriva njegova do tada nam nepristupačna i skrivena priroda) i udružuje se sa zlim naučnicima, prisustvujući, saučestvujući i odobravajući ubijanje stotina ljudi na, od strane “Ledenog demona” narednom, već desetom uništenom brodu, pa i ne komentarišući ni hladnokrvno ubijanje svoje kompletne posade “Demona” u trenutku napuštanja tog plovila uz pomoć aviona, tj. “ihtiornisa sa elisama”.

Do Tardijevog potapanja “Žila Vernea” Plimje je neizostavno bio uredno obrijan, uzorni mladić, čestit i krepostan u svakom pogledu, svaka majka bi mu svoju čednu ćerku rado poverila. A vidi ga sada! Đubre pušta bradu, javno puši, propio se, nemarno veže kravatu i na druge nepristojne načine u mnogim prilikama pokazuje svoju neverovatnu raspuštenost i raskalašnost. Sram da ga bude! Držim da bi ta bitanga još i koju suknju okrenula-obrnula da je ženskinja na tom monstruoznom brodu bilo. Na svu sreću po zgrožene čitaoce, žanrovski okvir avanturističkih romana devetnaestog veka koji uglavnom poštuje i Tardi, broj žena i njihovu ulogu je veoma ograničio. Kada se u svojim širokim viktorijanskim suknjama, šeširićima i suncobranima upute u džunglu, na planinu ili okean, šta one drugo mogu da budu osim žrtve?! Ni tamo gde je mehanika i tehnika, a ceo "Demon" je jedna velika mašina, ženama mesta nema.

Aktivni učesnici ratničkih "osvetničkih" preduzeća, svakojakih pregnuća iz "muških" romana, avantura, bitaka, a zašto da ne, i bežanija, mogli su da budu samo mišićavi i snažni Heroji uz koje je uvek bio neki rasejani Naučnik koji svemu daje racionalni okvir i koji obično ima ćerku za udaju. Osim toga, nije tajna da u zdravom telu nije uvek i zdrav duh.

Rekao sam malopre uglavnom za Tardijev odnos prema ženama. Nije slučajno što je odredio da baš ŽENA Simon Pufjo bude ta koja komanduje razaranjem "Demona", tog legla i bastiona muških šovinističkih svinja i zakletih neženja. Njegovu nameru da joj kao pripadanici nežnijeg pola poveri destruktivnu ulogu ne umanjuje ni to što je ona muškobanjasta. Pa šta?! Lično, ne bi me mnogo začudilo da je u nastavku stripa, u hipotetičnom albumu kojeg nema, Tardi razotkrio da je ona u stvari transvestit ili travestit. Sve je moguće u današnjoj razvratnoj Francuskoj!

Kao i kod Verna, i ovde imamo tri lika oko kojih se odvija radnja. Žerom Plimje postaje isforsirani glavni lik koji pri kraju biva sve, samo ne čestita, visoko moralna i uzorita pozitivna ličnost na koju se valja bezrezervno ugledati.

Hm, istinibudirečeno, možda povremeno tu i tamo – i može.

Iz ugla stripskog scenariste izgleda mi da je stripar Tardi 1973/74. godine ostavio jedna, tek malo otškrinuta vrata, izvesni mali prostor da ovakvu radikalnu transformaciju karaktera dobrodušnog ujaka i još boljeg studenta u zle aktere, u eventualnoj drugoj epizodi, ako se ukaže potreba, obrazloži potajnom upotrebom nad njima nekakvih psihoaktivnih supstanci (stavljene u hranu, vodu...) od strane, i po samom izgledu, stereotipnog lika, zlog saputnika, biologa Karla Đelatija. Ko zna...

Strip je evidentno proistekao iz Tardijevog ambivalentnog odnosa prema Vernovom delu: s jedne strane iz neizmernog poštovanja opusa jednog genija, a s druge iz želje da se podvuče crta ispod naivne ljubavi iz mladosti. Umetnik je, kao i njegove filmske preteče, pratio skoro vek stare, još i sedamdesetih godina dvadesetog veka potpuno arhaične idejne literarne koncepte.

Žil Vern je rođen 8. februara 1828. u Nantu, a preminuo 24. marta 1905. u Amijenu. Ceo životni i radni vek je proveo u Francuskoj, a najviše u Parizu, u kojem je živeo od 1848. godine. A i kako bi drugačije bilo kada je za 77 godina života napisao (koliko se za sada zna) 75 dela?! Pored toga, pisao je pesme, pozorišne komade, priče... Sa izdavačem "Hetcelom" je sarađivao 42 godine i kod njega je objavio svoje najpoznatija ostvarenja. Za nas je zanimljivo da je roman "Putovanje u središte Zemlje", koji se kod "Hetcela" premijerno pojavio 1864. ovde objavljen već posle samo devet godina, 1873. godine, i time ujedno bio prva ovdašnja naučnofantastička knjiga. Za preko 130 godina prevedeno mu je oko pedesetak dela koja su imala mnoštva izdanja, a gotovo istovremeno kada i u Francuskoj, u Srbiji je štampan i Vernov poslednji roman čiji je zatureni rukopis pronađen tek krajem dvadesetog veka i čiji je naslov, ako se ne varam "Pariz u 21. veku".

Hoću da kažem da, potpuno obrnuto srazmerno broju knjiga, prodatim tiražima, čitanosti i popularnosti, kod nas njegov opus, od strane stručnjaka za književnost, skoro uopšte nije analiziran. Većina ga je a priori svrstala u trivijalnu, dakle bezvrednu literaturu, a oni malobrojni radoznali, uključujući i novinare, posmatrali su ga fenomenološki, i to na nivou atrakcije: da je tačno pretpostavio da će se posada prvog leta do Meseca ("Apolo 8": Bormen, Louel i Enders iz 1968) sastojati od tri člana, da će letelica imati oblik topovskog zrna, da će poleteti sa Floride, a sleteti u okean, odakle će ih pokupiti brod, da je predvideo da će se veliki brodovi kretati pod vodom, a neki i leteti...

Zanimljivo je da se, s obzirom da je pre njega u Francuskoj postojalo mnoštvo literarnih ostvarenja različitih autora o vizijama, snoviđenjima, višedimenzionalnim, u svakom pogledu neuverljivim fantastičnim putovanjima ovamo i onamo, pripovedački postupak Verna čak može svrstati u žanr "realistička fantastika". Kako je sve relativno! On je u svojoj prepisci svoja dela nazivao "romani o nauci", a izdavač "Hetcel" ih je najavljivao kao "izuzetna putovanja".

Postoji tu još jedan paradoks. Naučna fantastika kao žanr, pogotovo onakva kakvu neguje Vern, u stvari i nije fantastična u širem smislu. Naime konvencije "čiste" fantastične naracije nemaju ograničenja proistekla iz racionalne, pozitivističke, kartezijanske, kakod da ga nazovemo, nauke, odnosno pogleda na svet. "Čista" fantastika se, krajnje uopšteno posmatrano, bavi, i uslovljena je, problemima i konvencijama duhovnog i metafizičkog, te spekulisanjem o njihovim apriornim mogućnostima, moćima, nematerijalnim entitetima, tajanstvenim zakonima, konfliktima apstraktnog Dobra i Zla, dok se naučna fantastika okreće problemima koji proističu iz zakona materijalnog sveta. Ako se i dotakne Boga ili Đavola, Dobra ili Zla, Višedimenzionalnosti, alternativnih svetova, Demona ili Anđela, naučna fantastika do njih stiže kosmičkim brodovima, vremeplovima ili drugim pomagalima kojima je u osnovi tehnička nauka, a ne ezoterija i (tajna) nauka o magiji. I tu je (ponavljam: ekstremno pojednostavljeno gledano!) jedna od granica između "naučne" i "čiste" fantastike.

Ni kod Verna, ni kod "Ledenog demona" nema ni pomena o neracionalnom ili naučno neobjašnjivom, već se uvek radi samo o spekulisanju, u okviru i povodom tehnološkog napretka i mogućnosti koje on može da donese. No, hvala bogu, kod Tardija nema one didaktičnosti i elaboracije koja je "gušila" Vernove romane. "Naučni alibi" za nastanak njegovih dela i opravdavanje čitaocima postali su teg oko njegovih nogu. A što je najsmešnije: Vern uopšte nije bio naučnik! Studirao je pravo, a pre nego što se posvetio pisanju bavio se i ekonomskim berzanskim poslovima.

Izgleda da upravo to odsustvo slobodnog prostora za metafizičko fantaziranje u "suvom", egzaktnom proznom opusu izlaganom čitaocu po principu "šta je - to je", uzrokuje da stručna kritika, i naša i svetska, njega samo pomene kao nespornog "pionira i klasika žanrovske, naučnofantastičke literature", a njegove romane kao "klasična dela naučne fantastike" (možda i navede neki naslov), pa potom pređe na Herberta Velsa koji je unekoliko zahvalniji (a istinibudirečeno, zaista je i bolji pisac) na kojem se kratko zadrži, da bi se "raspevala" i započela pravo analiziranje tek oko američke naučne fantastike nastale pod patronatima Hjuga Gernsbeka (u časopisu "Amazing Stories" od 1926.) i Džona Kembela ("Astrounding" od 1937.). No, ja mislim da je kriv i sam Vern. Morao je i to da previdi!

Dela Verna su pre vek i po nastala kao zabavni romani za odrasle. Danas ih prate dva zla usuda: prvo, tehničke ideje u njima su zastarele i prevaziđene, a, drugo, on je nesporni klasik žanra. Ali, ko danas još čita klasike s kraja devetnaestog veka?! Danas se oko sveta putuje 40 puta brže nego u njegovim najsmelijim vizijama, način pripovedanja mu je beznadežno prevaziđen, ostao je zanimljiv samo kao fenomen. Za utehu - nezaobilazni.

Ko mi je kriv što je u vreme mog detinjstva neko iole radoznaliji od svojih vršnjaka, koga samo igranje po ulici, obližnjoj šumi i livadi nije zadovoljavalo, mogao da, ako mu stariji dozvole, pored čitanja stripova, gleda TV program koji je imao samo jedan kanal, i to sa emisijama od kasnog popodneva do, po današnjim merilima, rane večeri sa jednim do tri filma (jedan "kaubojski", jedan "partizanski" i jedan detektivski) nedeljno, ili da ide u lokalnu biblioteku u kvartu, doduše odlično snabdevenu?! Pročitao sam još u osnovnoj školi na stotine romana, naravno većinom naučnofantastičkih. Među njima skoro sva prevedena Vernova dela. Edicije "Epoha", "Kadok", "Lastavica", "Spektar" i još mnoge znam napamet. Većinu sam ih i kasnije pokupovao u antikvarijatima da uminem nostalgiju. "Grad" Kliforda Simaka sam otkrio tek kada sam pošao u gimnaziju. No, ne mogu da objasnim zašto, ali Vernovi romani su mi je ostali duboko urezani u sećanje. Jao, sreće kada sam otkrio da "Robur osvajač" nije mrtav i da postoji i nastavak "Gospodar sveta"!!! Baš me briga što danas čujem da se njegovo ime ne izgovara Robur nego Robir! Vrlo važno!

Što se mene, a možda i Tardija tiče, najveća mana čuvenih, čarobnih ilustracija Vernovih romana je to što ih nije bilo više (na primer, pogotovo u, meni kao detetu, nezamislivo dosadnom i suvoparnom romanu “Morska zmija”), dok bi klasikov tekst slobodno mogao da bude opušteniji, a ni malo humora mu ne bi škodilo. S druge strane, stripar je iskoristio ono najbolje što mu jezik stripa pruža - mogućnost da ilustracija prevagne nad tekstom, pa je svoje originalno pisano ostvarenje realizovao prvenstveno likovnim sredstvima. Ceo strip je postao jedna velika ilustracija nepostojećeg sopstvenog romana. I tu Tardi prestaje da se poredi sa Vernom i počinje komparacija sa jednim drugim Vernovim savremenikom, Alberom Robidaom (Albert Robida), kome je po mnogočemu srodniji. Budisti bi čak mogli da posumnjaju kako je Tardi reinkarnacija Robidae. Naime, Robida je rođen dve decenije posle Verna, ali je svoju spisateljsku karijeru započeo 1879. godine, i to, ni manje ni više nego odmah sa nizom od pet parodija na Vernova dela pod naslovom “VEOMA izuzetna putovanja”. Naslov postaje jasniji kada se ima u vidu da je Vern tokom 42 godine kod “Hecla” publikovao ukupno 64 romana, a skoro od početka, izdavač ih je sve klasifikovao i najavljivao kao “Izuzetna putovanja”.

Robida se još poneki put “pozabavio” Vernom, uznemiravajući i za života svog, ne zavaravajmo se, uzora koji m u se ko zna čime zamerio u njihovim prošlim životima. Na primer, 1882. ostvarenjem “Put oko sveta za VIŠE OD 80 dana”. Najvažnije: Robida nije bio samo pisac, već kao i Tardi, sam ilustrator svojih romana i priča. Ali ne samo svojih! Bio je jedan od najboljih i najpoznatijih naučnofantastičkih ilustratora čitave svoje epohe. Naročito se isticao u finoj parodiji.

(U narednom nastavku - kraj)

Nešto sažetija verzija ovog teksta, a što je najvažnije, sa mnoštvom ilustracija, objavljena je u Reviji za kulturu "Art 032" br. 12 ( str. 80 - 88, urednik: Milen Alempijević, izdavač: "Dom kulture Čačak", Čačak, decembar 2005.godine). U Beogradu, časopis je moguće pronaći u sledećim knjižarama: "Plato" (Akademski plato br. 1), "Beopolis" u Domu omladine i "Stubovi kulture" u Kulturnom centru Beograda (prizemlje) na Trgu Republike. Za druge gradove nemam informacije.

P. S. Ovim putem zahvaljujem mom prijatelju Darku Macanu što je i meni i drugim zainteresovanim čitaocima u "Strip vestima" br. 355 od 24. februara 2006. u rubrici "Pisma čitalaca" skrenuo pažnju da priča oko "Ledenog demona" ipak nije završena 1974. godine. Molim i njega i druge čitaoce da mi sada pomognu i oko evidentiranja objavljenih prikaza ovog albuma. Naime, ni ja, a ni izdavač Mihailo Kurtović ne možemo u našim dokumentacijama da nađemo NIJEDAN prikaz ili bilo kakav duži tekst u o "Ledenom demonu" osim ovih koje sam ja pisao. Za sada, ponavljam i priključujem svom eseju ono što je Darko napisao:

Možda ne nastavak, ali coda "Ledenomu demonu" nalazi se u četvrtom (ako se ne varam) albumu Adele Blanc-Sec gdje u općoj gunguli likovi iz "Demona" (dvadesetak godina stariji) protrče stripom pucajući jedni na druge do tragičnog svršetka.


sadržaj

8.

POST SCRIPTUM (60)

Zoran Đukanović



KRITIČARSKI BEDEKER - METRO

(Mirko Ilić i Igor Koprdej: Metro, “Kondor”, Lipovljani, 1990)

Ciklus stripova Metro nastao je u periodu od 1981. do 1983. godine. Predstavlja zrelu, završnu fazu saradnje između Igora Kordeja i Mirka Ilića, nakon koje im se profesionalne karijere ne ukrštaju. Svakako da bi razmatranje stripovnog (zaokruženog, kako se čini) opusa Mirka Ilića bilo nepotpuno bez uvida u njegov scenaristički rad s Kordejom. Metro je prava prilika za to.

Ilić je u Metrou opčinjen zlom i metaforičkim mogućnostima da se ono ispriča. Antiutopijske teme kojima se Kordej i Ilić bave nisu žanrovski jednoznačne. Objedinjava ih, međutim, pesimistička antropološka perspektiva. Teško je naći u okvirima domaćeg stripa, uključujući i Ilićeve samostalne radove, delo koje snažnije uspostavlja poetiku deziluzionizma. U ovoj poetici oporog ukusa socijalna antiutopija preokrenuta je u antiutopiju ljudske situacije kao takve, sociološki deziluzionizam prerasta u antropološki.

Iako, po tipologiji, likovi u Metrou nisu junaci osporavanja nego bespomoćni junaci, ipak se oseća eho ‘68 godine, koji je i bio jedna od udaljenih ali važnih inspiracija makar nekih od članova grupe “Novi kvadrat”. Naglašena metaforizacija, kratkoća forme, britkost kratkih ironičnih pasaža i stalna senka socijalnog konteksta čine osnovne karakteristike Metroa. A zlo, ono je gotovo patetično prisutno. Svet koji nas okružuje ili, ako hoćete, sudbina je mačka a mi smo miševi. Svi naši veliki ili mali pokušaji da se odupremo svetu/mački, da je zaustavimo, završiće kao u poslednjem prizoru priče “Moment” iz Metroa - kao hrpica perja među mačjim šapama, ono što je ostalo od ptice nadanja.

Šest priča u Metrou, pošto nisu neposredno sadržinski povezane, mogu biti čitane i kao zasebne celine. Izuzetak su neke od pripovedački neobaveznih dosetki: junak “Momenta” prolazi kolima pored ukočenog džeparoša iz naslovne priče “Metro”; u “Liniji smrti” pojavljuju se iste uniforme kao i u “Policajcima i lopovima”, a primetićemo ih i u dva detalja u “Momentu”. Metro kao naslov ciklusa može biti shvaćen kao metafora vreve, mnoštva kretanja putnika koje, posmatrano “odozgo”, pogledom laboranta koji posmatra laboratorijeske miševe, izgleda nasumičnim.

Najpoetičnija priča u ciklusu je “Moment”. Ona je istovremeno i najduža, što ponešto govori o mogućnostima i granicama kratke forme posmatrane kroz poetiku bivših članova “Novog kvadrata”. “Moment” predstavlja svojevrsnu evokaciju priče Ambrosea Biercea Događaj na mostu preko Sovine reke, koja je već doživela svoju filmsku verziju, a Giancarlo Berardi i Ivo Milazzo su je ugradili u svesku Kena Parkera pod nazivom “Vojničke priče” (kod nas objavljena kao “Igre sa smrću” 1986). Jedna od poslednjih kreativno uspešnih varijacija na Bierceovu opčinjavajuću temu je i film Jacob's Ladder (1990) Adriana Lynea. Najkraća i “najoptimističnija” priča je ona poslednja, “Do poslednjeg daha”. Nalik nekom ciničnom TV spotu, ona nam kroz geg nudi sve što nam pred nestajanjem preostaje: kratak trenutak ispunjenja, ma kako mi to zadovoljstvo u našem životu odredili, možda i kao sebični srkut coca-cole.

Metro prati i jedna komunikacijska provokacija. Kordej i Ilić poigravaju se s konvencionalnošću dijaloga (govornog “ozvučenja”) u stripu. Mesto balona je narativno funkcionalno postavljeno, ali mi ne možemo čitati njihov sadržaj pošto je ispisan nepoznatim pismom. A opet, imamo osećaj da smo strip pročitali i da znamo šta bi u kom balonu trebalo ili moglo da piše. Možda je ovo razlog da se mnogi ljubitelji stripova usuđuju da ih kupuju i na jezicima koje ne poznaju. No, ne donosimo olako zaključke. Ipak, većina njih poprimaju puni život tek kada se pročitaju.


(“NIN”, Beograd, 29. april 1990. Tekst je izvorno objavljen kao predgovor za strip album Metro, “Kondor”, Lipovljani, 1990, pa ga u tom originalnom obliku, bez transkripcije stranih imena, prenosim i ovde)



sadržaj

9.

JUŽNJAČKA UTEHA No 248.

Marko Stojanović
misto83@ptt.yu



LJUDI, ZVIRI I BEŠTIMJE (2)

A i to triba znat...
Ljudi, zviri i beštimje, GIBONNI

Uz to što je sjajan crtač, Lavrič je i odličan strip crtač. Između ova dva termina, ma šta vi mislili o tome, ne mora (i ne postoji) nužna korelacija – postoji gomila fenomenalnih crtača, apsolutnih sluhista linije, koji ne umeju raskadrirati strip tablu, koji je ne mogu složiti u smisleni sled, koji ne umeju ispričati priču ma da im glava zavisi od toga! S druge strane, postoji gomila crtača čije su crtačke mogućnosti (recimo to na lep način kad to već moramo reći), pa, limitirane. Postoje ljudi koji koji apsolutnim sluhistima ne bi mogli ni vodu da nose u likovnom predstavljanju figura i mizanscena, ali su zato od njih mnogo bolji crtači stripa – jer umeju da učine da strip diše, da se kadrovi, iako fizički nepomični, kreću, da se preko njih kreće oko čitaoca. Tomaž Lavrič ovo radi sa lakoćom na kojoj mu mnogi mogu pozavideti. Izraz filmsko kadriranje (kad se govori o stripu) obično se koristi u značenju brze, dramatične i fluentne montaže kadrova u stripu, i ako ga tako posmatramo, Lavričevo kadriranje je nesumnjivo filmsko, i to u svojoj najuspešnijoj inkarnaciji. To podrazumeva da je, iako je njegovu montažu krase sva navedena svojstva, ona duboko ukorenjena u mediju stripa i da se s lakoćom i uživanjem služi svim elementima strip jezika da ispriča priču koju ima za zadatak da ispriča. Evropa, malo kontraverzni road movie, malo ubistvo među prijateljima i braćom te malo razračunavanje sa kompleksom toliko priželjikivanog ulaska u Evropu – i mnogo dobar strip (svaki strip u kome dva Srbina u Nemačkoj bace trećeg sa drugog sprata zbog neplaćenih računa pa ga pitaju da li nešto slomio a kad on kroz jauk odgovori da nije psuju jer moraju da silaze da mu nešto slome mora biti dobar!), serijal je u dva albuma Tomaža Lavriča izdat u Francuskoj koji veoma dobro svedoči o njegovim sposobnostima da ispriča priču na uzbudljiv i istovremeno ubedljiv način.

Reći da je TBC, kako se inače Lavrič ponekad potpisuje, raznovrstan je učiniti mu napravdu. Istina je da je TBC sposoban za promenu stila i usvajanje potpuno drugačijeg crtačkog rukopisa do neverovanja – ovaj crtački kameleon jednostavno je sposoban da crta kao bilo koji crtač na svetu! Ovakva osobina ne samo da je retka već i veoma korisna, kako crtaču tako i kompaniji za koju radi, jer i jednom i drugom omogućava po potrebi jako veliki prostor za manevrisanje... Lavričovu raznovrsnost moguće je donekle naslutiti listajući svaki broj beskompromisnog slovenačkog nedeljnika Mladina, u kojoj je stalno zaposlen i za čiju je likovnu stranu pretežno zaslužan. I zaista, širok raspon njegovih ilustracija pokazuje širok raspon crtačkih stilova kojima Lavrič vlada baš kao i veoma važnu činjicu da ima onaj tanani a opet krucijalni osećaj da odabere najpodesniji stil za svaku ilustraciju, kao i da pomenuti podredi svrsi za koju se ilustracija radi. Kao da to nije dovoljno, u Mladini Lavrič crta (i piše) Dijareju, totalno sveden geg strip na tragu Huljica Radovana Devilića i starih crtaća La Linea, koji je shodno tome izveden u svega par linija. Svu raskoš Lavričevog talenta, međutim, najbolje pokazuje strip album Ratman, sastavljen od gomile kratkih stripova o slovenačkom superheroju Retmenu, amalgamu svih negativnih strana svih superheroja, svadljivom, neukom i osvetoljubivom pijanici koji se ipak bori za pravdu (iako bi njegovu pomoć slepa gospođa ipak najradije odbila, samo da se neko setio da je bilo šta pita...). Ovu lokalnu (na Lavričev jedinstven način i lokalpatriotsku) sagu TBC realizuje fenomenalno podražavajući po jednog od svojih omiljenih strip autora u svakoj epizodi serijala, nižući urnebesne pastiše na crtačke stilove Milera, Barua, Prata, Magnusa, Morisa, Bilala, Hermana... I nije to preuzimanje tuđeg da bi se sakrio nedostatak svog, to je do sada neviđena kreativna igra – ono što ovde u stvari zapanjuje nije samo lakoća i sposobnost sa kojom Lavrič preuzima grafizam i stilizacije pomenutih, međusobno veoma različitih, svetski čuvenih i visoko kvalitetnih autora, već kako uspeva da pronikne i u njihov način razmišljanja u stripu, kadrirajući svoje stripove na način na koji bi to oni sami veoma verovatno učinili kada bi imali zadatak da ilustruju isti literarni predložak.

(Nastaviće se)


Na adresi www.upps.org.yumomci iz UUPS-a, jednog veoma posebnog udruženja ljubitelja stripa, napravili su jedan veoma interesantan i kvalitetan sajt sa gomilom najraznovrsnijih podataka, leksikona i svojim sopstvenim, veoma živahnim forumom. Posetite ga i vidite šta se sve dešava u srpskom i svetskom stripu na dnevnoj bazi,i prodiskutujte o tome sa finim ljudima UPPS-a...


sadržaj

10.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (307)

Darko Macan
darko.macan@zg.htnet.hr



"POLITIKA ME U ŽIVOTU UVIJEK PRATILA U STOPU..."

Riječ "Jugoslavija" kod mene uvijek izaziva uspomenu na samodostatnu stripovsku velesilu koja je objavljivala što je htjela, premda na lošem papiru i u ponekad upitnom prijevodu. U što god se "Jugoslavija" poslije izrodila, za mene ostaje dom Stripoteke, Strip Arta, YU stripa i Vjesnikovih abortusa; zemlja u kojoj smo posljednji put vidjeli stripove štampane u stotinama tisuća primjeraka.

Duh te idealne "Jugoslavije" još postoji u internetskim konstruktima poput foruma na stripovi.com ili ovog njuzletera kojeg upravo čitate. Na tim mjestima okupljaju se kronični zaljubljenici i reminisciraju; navratite li onamo učinit će vam se kako državne granice ili jezične barijere ne postoje.

Međutim.

Neki dan sam u More Comics dućanu sreo svoju rodicu iz Cavtata, studenticu druge godine, i njezinu frendicu. Obje darkerice (ili kako god se kod nas ovih dana zove "goth" subkultura) s piercinzima, obje oduševljene Burtonovom "Corpse Bride". Nisu nesklone ni stripovima. Došle su po "Silent Hill" strip, ali privukao ih je i "Dark Knight Returns" u izdanju Beloga puta. Privukao, ali samo dok ga nisu prolistale. Onda su ga ostavile jer je na srpskom, a njima je taj jezik - a odrasle su bez njega - smiješan. Kao sličan, ali sav nekako pogrešan. A "smiješno" nije dobro kad si darker. Nije "cool".

Na prijespomenutom forumu ponekad se vode jalove diskusije da zašto izdavači dupliraju izdanja umjesto da podjele posao i obogate gamu izdanja. Zašto "Magico Vento", recimo, mora izlaziti na hrvatskom kad je već izašao na srpskom? Ne mora, naravno, mi kronični znamo i razumijemo sve jezike. Ali, ako se strip želi ponuditi nekim novim klincima, onda se u obzir mora uzeti realnost, dio koje je da barem hrvatska djeca neće htjeti, a možda ni znati čitati strip na srpskom i da je dužnost hrvatskih izdavača ponuditi im ga na jeziku kojeg će razumjeti. Kako je drugdje, isto ili vedrije, drugi će bolje znati.

Ova se kolumna nije nikad pačala u politiku, pa tako ni ovo nije politika. Ako vam se učinilo da jest, ako ste se možda naljutili, niste dobro shvatili.

Nismo se razumjeli.


sadržaj

11.

Q STRIP

Strip Vesti



Na blogu Q STRIP Darka Macana ima puuuno vesti i zanimljivosti a Strip vesti vam uvek prenesu jednu kao malu drašQalicu:

Znam da ne pratite redovito ima li osvježenja u lijevom i desnom našem stupcu pa ća vam svrnuti pozornost da se još jedan domaći autor upustio u web pustolovinu, ne još sajtom, ali crtačkim blogom! Riječ je, jakako, o Robertu Solanoviću čiji se BOBLOG (nikako ne "Blob") u javnost pustio s jučerašnjim danom. Navraćajte često, gurkajte ga da crta više Mister Mačka ili Kljunova te da posta češće!


Osim toga, na Q Strip-u ste protekle nedelje mogli pročitati sledeće priloge:
  • [iza Qulisa]Qoji metal sluša Štef? (mcn)
  • [glavolomQa] Laqo, laqo, laqo... (mcn)
  • i naravno [dnevniQ] Pregled vijesti za svaki dan 25.02.-03.03.


    Kompletne priloge možete pročitati na sledećoj adresi:
    http://qstrip.blog.hr/



sadržaj

12.

INTERNET STRIPOVI

Strip Vesti



Ovo rubrika je redovna, pozicionirana na ovom mestu u SVestima, nije u samom vrhu jer na sajtu već stoje, u samom vrhu na udarnom mestu, linkovi ka svim domaćim internet stripovima koji redovno izlaze. Ostali stripovi, koji ne zadovoljavaju ove kriterijume - dakle nisu na nekom od domaćih jezika ili ne izlaze redovno - će ipak imati svoje mesto u ovoj rubrici.
Dakle zasucite rukave i poradite na dopunjavanju ove rubrike tako što ćete pokretati nove internet stripove. Svaki novi strip na spisku će, onog petka kada bude dodat, imati oznaku NOVO!
Redosled je po abecednom redu:

STRIPOVI KOJI REDOVNO IZLAZE:

-A STAR IS UNBORN (UnBornStar)
unbornstar.blog.hr/

-BUZZ & FZ (Gudvin)
www.screaming-planet.com/comics.php?area_id=

-ČAROBNJACI (Niko Barun)
www.tportal.hr/stripovi/carobnjaci

-KUĆA STRAHA (Jurica)
www.kajgod.co.nr/

-MALI MEUR (Vladislav Gajski)
www.plastelin.com/index.php?option=com_content&...

-MARTINA MJESEC (Macan - Sudžuka)
www.stripovi.com/martinamjesec.asp

-MISTER MAČAK (Macan - Bob)
www.stripovi.com/mistermacak.asp

-NETOVCI (Niko Barun)
www.t.ht.hr/netuskoli/5-5.html

-OVERKLOKING (Dubravko Mataković)
iskon.hr/webcafe/matakovic/

-SERGEJ (Darko Macan)
www.zmcomics.co.yu/sergej

-SIVI GRAD (Rico)
www.stripovi.com/sivigrad.asp

-SOB SA SOBOM (Sonjecka)
www.stripovi.com/SobSaSobom.asp

-STRIP "DAN"-a (Simon Vučković - Mirko Zulić)
www.dan.cg.yu/stripovi.php

-SvRBI iU SVEMIRU (Milivoj Kostić)
vigled.sky.prohosting.com/

ŠTEFICA Jambriščak, prijateljica noći koja je previše znala" (Nik Titanik)
www.niktitanik.com

STRIP ČASOPISI ZA DOWNLOAD

-ZONA 9 (Udruženje strip autora Crne Gore)
www.zona9-stripmagazin.users.cg.yu

STRIPOVI KOJI SE REDOVNO DISTRIBUIRAJU E-MAIL-om

-SAMONIKLI KOROV STRIP (Franja Straka)
prijaviti se na email adresu: fstraka@eunet.yu

STRIPOVI SA ZAOKRUŽENOM PRIČOM

-Bilo jednom u Makarskoj (Dalibor Brdar)
www.stripovi.com/makarska.asp

-Zagor & Chico u Paklu Droge (Saša - Venes)
www.najbolje.com/zagor/

-Stripovi... (Dunja Janković)
deenes.ffzg.hr/~tdujmovi/strip.htm

STRIPOVI DOMAĆIH AUTORA NA STRANOM JEZIKU

-ACTION TRIP COMICS (Jojić - Grabović - Solanović)
www.actiontrip.com/index/comics.phtml

-JOHN'S PARADISE (Alić/Gelemanović)
www.johnsparadise.com

-Mc DUFFIES (Srđan Aćimović)
mcduffies.keenspace.com

-LITTLE WHITE KNIGHT (Srđan Aćimović)
www.graphicsmash.com/series.php?name=littlewhiteknight&view=current

-LEGOSTAR GALACTICA (D. M. Jeftinija)
legostargalactica.keenspace.com/

STRIPOVI KOJI VIŠE NE OBNAVLJAJU SVOJE STRANICE

-JOHN'S PARADISE (Saša - Venes)
www.crazytwo.com/novi/

-NEDELJNI STRIP (Oljača, Aćimović, Ikonić, Jovanović, Vučković)
members.lycos.co.uk/zmcomics/strip/strip.htm

-VILINTULJKOVA DRUŽINA (zmcomics)
www.zmcomics.co.yu/vilintuljak



sadržaj

13.

ŠTAMPA

štampa


Dušan Banjanin je obezbedio sledeće priloge:


NASTAVCI SUPERMENA I BETMENA - Studio Warner Brothers planira već nastavke filmova "Batman Begins" i "Superman Returns", iako se nove avanture Čoveka od čelika očekuju u bioskopima tek 30. juna. Predviđeno je da se na mesta reditelja vrate Kristofer Nolan, odnosno Brajen Singer. Ipak, zasad nije bilo razgovora sa rediteljima, ali je zato studio unajmio Džona Nolana, Kristoferovog brata, da napiše scenario za još neimenovani nastavak Betmena. Kad je reč o Singeru, on bi se Supermenu vratio nakon što završi rad na rimejku SF klasika "Loganov beg", čije snimanje počinje ove jeseni u Vankuveru. Prema sadašnjim planovima, nastavak Betmena bi stigao u bioskope 2008, a novi Supermen 2009. godine.

V. T.


Objavljeno: DANAS, Beograd, 28.02.2006.godine






BRET RATNER - reditelj predstojećeg filma "X-Men: The Last Stand", želi da ostane u istom tonu i pristupu priči, kao u prva dva X-Men filma koje je režirao Brajan Singer. "Meni je to bilo veoma važno, a što se tiče moje kreacije, želeo sam da napravim više emotivni film - sa srcem i patosom. Dakle, ne da preoblikujem već da poštujem činjenicu da je reč o trećem filmu u serijalu. Publika brine o ovakvim junacima, što je još jedan razlog da ostanem što verniji ranijoj priči", kaže Ratner. Singer je, inače, napustio ovu franšizu kako bi režirao "Superman Returns". Glavni glumci iz prva dva dela vraćaju se i u nastavku - Hju Džekmen, Ian Mekelen, Patrik Stjuart i Hale Beri, a priključiće im se novi članovi, između ostalih, Kelsej Gramer (Zver), Ben Foster (Anđeo) i Vini Džons (Džagernaut). Film "X-Men: The Last Stand" stiže u bioskope 26. maja ove godine.

V. T.


Objavljeno: DANAS, Beograd, 03.03.2006.godine






HINAVSKO NAVIJAM ZA PARTIZANE

Zoran Smiljanić ni fanatičen bralec stripov, čeprav jih je sam narisal na desetine. Redko naleti na takega, ki bi ga res nakuril in navdušil. Zagor in Komandant Mark se mu zdita preotročja, japonski stripi prehisterični, ameriški superheroji presterilni, Stripburger pa preveč intelektualističen. Ostaja pri francosko-belgijskih. Ko je bil majhen, je trdno verjel, da bo, ko bo enkrat velik, na las podoben junaku iz stripov: pogumen, lep, vitek, s kavbojskim klobukom na glavi, koltom za pasom in v obleki iz jelenjega usnja in resicami. Neustrašen borec za poštenje in pravico. Čeprav da se njegova pričakovanja nekako niso izšla, je strip postal središče njegovega življenja. V Mladini je prejšnji teden izšla zadnja epizoda prvega dela stripa Meksikajnarji, zgodbe o slovenskih vojakih, ki so se leta 1864 za cesarja Maksimiljana šli borit v Mehiko. Meksikajnarji so, pravi, zadnja velika romantična pustolovščina.


Kakšno je bilo vaše stripovsko odraščanje?
Odrasel sem predvsem ob Zlatni seriji in Lunovem Magnus stripu, izdajah italijanskega založnika Bonellija in špageti vesternih. Ker so oboji govorili o prigodah z Divjega zahoda, sem bil trdno prepričan, da so ameriški. No, nazadnje se je izkazalo, da niso ameriški, pač pa italijanski. Zaradi partizanskih stripov in filmov sem bil prepričan tudi, da živim v najboljši državi na svetu. Tudi to se je pozneje izkazalo za veliko zablodo. Ja, stripi so pri mojem otroštvu krivi za marsikatero iluzijo, ki sem jo pozneje drago plačal. Starši, učitelji in družba so me lepo opozarjali, da strip kvarno vpliva name, da je šund, vendar jim nisem verjel. Zdaj pa imam.

Kaj pa pozneje? Kdaj ste se odločili da boste risali stripe?
Ko sem bil star kakšnih petnajst let, sem bil že skoraj na tem, da preneham brati stripe. Tisto, kar sem bral kot otrok, me ni več zadovoljevalo, stripov, ki bi pokrivali moja nova zanimanja, pa ni bilo. Večina tistih, ki so brali stripe v otroštvu, preneha s stripi nekje v puberteti, ko se začne oblikovati abstraktno mišljenje. Nekako tako kot prenehaš s slikanicami. Na nesrečo pa me strip ni hotel izpustiti iz svojih krempljev. V roke so mi prišli drugačni, novi, alternativni stripi v revijah Metal Hurlant in Alter Linus. Stripi, ki so bili grafično, risarsko in scenaristično totalno drugačni od vsega, kar sem do tedaj videl. Stripi, ki so šli čez vse meje in ki so me opijali do nezavesti. Avtorji, ki so imeli magična imena, kot so Moebius, Bilal, Tardi, Druillett, Corben… Takrat sem bil kuhan in pečen. Rekel sem si, tudi jaz bi rad tako… In sem začel risati.

Kakšni stripi se danes berejo v Sloveniji?
Lastnik striparnice Buch Sandi Buch mi je postregel s podatkom, da velika večina bralcev stripov prisega na Zagorja, od naših pa Mikija Mustra. Torej stripi, ki so izhajali pred več kot tridesetimi leti. Zagor, pa tudi drugi Bonellijevi junaki so na področju nekdanje Jugoslavije postali absoluten hit, kult in še danes se držijo trdno v sedlu. Poleg Italije in Jugoslavije je bila edina država, kjer so se Bonellijevi stripi tako usodno prijeli, le še Turčija. Videti je, da so naši bralci stripov otroci, ki se ne morejo ali nočejo odklopiti iz otroštva. Nasploh je za bralce stripov značilna fiksacija na enega junaka. Ko ga vzamejo za svojega, so mu zvesti do konca. In ne pogledajo več nobenega drugega. Kar se mene tiče, ob tovrstnih stripih sem odraščal, vendar me danes nanje razen sentimentalnih čustev ne veže čisto nič več.

Drži, da je večina slovenskih intelektualcev med štiridesetim in petdesetim svoj svetovni nazor oblikovala s prebiranjem stripov?
Ja, najbrž bo kar držalo. Povej mi, kateri strip si bral kot otrok, in povem ti, v kateri stranki si. Čeprav si ne predstavljam ravno, kakšne stripe je v otroštvu prebiral, denimo Janez Drnovšek.

Kakšen je človek, ki je bral Alana Forda?
Mislim, da je Alan Ford mladostno čtivo za levičarje in liberalce. Vsak, ki da kaj nase, se ponaša, da je v mladosti bral Alana Forda. Jaz osebno imam z njim same težave. Konec 60. let ko sem dobil prvo številko v roke, sem bil nad njim seveda očaran. Tista nemogoča kombinacija črnega humorja, socialne brezizhodnosti, luzerskih in grdih junakov ter sveže risbe je bila za tisti čas revolucionarna. Toda dobrih, kvalitetnih Alanov Fordov je izšlo le kakih 20, 25, vse ostalo je potem postalo industrija in štanca, brez originalnih avtorjev. Vsakokrat ko koga spoznam in pride do tega, da rišem stripe, mi reče, 'aja, aha, stripi, jaz sem pa bral Alana Forda, meni je pa Alan Ford všeč, kako se pa tebi zdi Alan Ford?.' To mi gre že počasi na jetra. Kot da se je čas ustavil po Alanu Fordu. Kot da Magnus ne bi narisal ničesar več. Sit sem že tega Alana Forda. Nočem več slišati zanj. Zdaj tvegam, da se bom s to bogokletno izjavo zameril njegovim fenom. (smeh)

Kaj torej priporočate tistim, ki so brali Zagorja in Alana Forda, da začno brati zdaj, pri tridesetih, štiridesetih?

Ne bi rad priporočal obveznega čtiva. Če se notranji svetovi bralca pokrijejo s tistimi od avtorja, imamo uspešno simbiozo, tako rekoč ljubezensko razmerje, ki lahko traja dolgo, dolgo časa. Okej, kljub temu bom navedel en strip, ki me kod bralca fascinira, kot avtorja pa spravlja v obup: gre za strip serijo scenarista Cothiasa in risarja Julliarda, sestavljen iz sedmih abumov z naslovom (v prostem prevodu) Sedem življenj skobca. Nekaj je bilo objavljeno v Hrvaški in Srbiji, lepo bi bilo, če bi izdali vseh sedem delov.

Drži, da stripe bere več moških kot žensk, podobno kot pri gledanju vesternov?
Mislim, da drži. Punce so že po definiciji bolj zrele od fantov, zato je logično, da so jim stripi preotročji. Kot tisti, ki jih berejo. Risanje stripov, v nasprotju z denimo rock glasbo nikoli ni pripeljalo do tega, da bi dobil kakšno punco. Prej nasprotno. Kolikor se spomnim, smo fantje brali Karla Maya in Julesa Verna, punce pa ljubezenske Vikend romane.

Bolj Heidi, verjetno.
Ne bi vedel. Človek, ki ima rad stripe in vesterne, pač težko sodi o nežnejšemu spolu. Branje stripov pa zahteva otroka v tebi. Punce hitro odrastejo, fantje pa ostajamo večni otroci, ki se tudi globoko v zrelih letih trapimo s stripi. Poznam moške, ki so poročeni, imajo otroke, hodijo v službo, pa zmečejo ogromne denarje za zbirke stripov, ki bi bile bolj primerne za njihove otroke.

Leta 1987 je Ivo Štandeker zapisal, da je v okviru osnovnih žanrskih usmeritev sodobnega stripa znanstvena fantastika 'out' zgodovina pa 'in'.

Kolikor se spomnim, se je takrat trend v stripu obrnil iz fantastike v zgodovino in Ivo je to z njemu lastnim slogom registriral. Jaz z znanstveno fantastiko nikoli nisem bil ravno na ti. Ne maram Vojne zvezd, niti Star Treka. Za ZF moraš biti tip, ki ima rad tehnologijo, prihodnost, računalnike, take reči. Vedno me je bolj zanimala zgodovina, novejša zgodovina oziroma sedanjost. Zdi se mi, da je mogoče o sedanjosti več povedati skozi preteklost kot pa prihodnost.
Stare zgodbe je vedno mogoče povedati na nov način. Obstaja recimo 49 filmov o izobčencu Billyju The Kidu. Prvih trideset je bilo podobnih, potem pa so se začeli spreminjati. Vsaka nova generacija je v staro zgodbo prinesla nekaj novega, drugačen pogled, ki se ga prejšnji ustvarjalci niso zavedali. V nekaterih filmih lahko prepoznamo uporniško generacijo iz 50. let, drugje je v ozadju nakazana vietnamska vojna, v novejših delih pa lahko prepoznamo Nixona, korupcijo, celo globalizacijo. Ista zgodba lahko ima veliko različnih obrazov in resnic. Tudi naša NOB je bila v stripih in filmih kot eno ključnih obdobij obdelana precej enostransko. Veliko zgodb in pristopov iz tega obdobja še čaka, da pridejo na dan.

Tam kjer je v stripih prisotna zgodovina, hitro zadiši po provokaciji...
Lahko je tako, ni pa nujno. Imamo veliko korektnih zgodovinskih stripov. Odvisno od tega, kdo si in kaj hočeš povedati.

Merim na vaš strip 1945.

Pri tem stripu je šlo za nov pristop do žanra partizanskega filma, paradnega jugožanra, ki je bil dolgo časa zabetoniran v isti kalup. Partizanarice so bile v času mojega otroštva hudo v modi. Kako smo brali Mirka in Slavka in druge junake iz edicije Nikad robom. Potem pa sem začel opažati, da tem zgodbam nekaj manjka, da so nekaj zamolčale. Šlo mi je na živce, da partizani vedno zmagujejo, da vedno kot za šalo postrelijo ogromno število Nemcev. Če bi šteli po filmih in stripih, so partizani sami izvojevali zmago nad Švabi. V stripu 1945 sem hotel izzivati, biti provokativen, podirati tabuje. Zato sem na glavo obrnil vse možne partizanske klišeje, s katerimi so me terorizirali in mi zastrupili otroštvo.

Na katere je reagirala tudi takratna politična oblast.
Ni bilo hudega. Leta 1986, ko je strip izhajal, se je že laže dihalo. Jože Smole je ponergal, da je ta strip absolutno neprimeren, ker partizani padajo kot zajci. Ampak to je bila bolj reklama za strip. Bil je čas, ko se je dalo provocirati, nikoli pa nisi vedel, do kod lahko greš, kdaj se jim bo strgalo in kaj se bo potem zgodilo. Nekaj neprijetnosti sem imel edinole v službi. Nekdo je našel številko Katedre s stripom, jo kot trofejo nosil naokrog, jo molil pod nos in razlagal, glejte, tu je pa Smiljanić napisal 'pička-mu-materina'. Tolikokrat je to ponovil, da je bilo že meni nerodno zaradi rafalnega psovanja. Referentke, ki so bile do tedaj mnenja, da sem čisto v redu fant, so me nenadoma začele gledati postrani, češ da tega pa od mene res niso pričakovale. Ampak saj sem provociral, potem pač človek mora biti pripravljen tudi na posledice.

Nekje ste izjavili: "Pri štiridesetih človek ne more več ustvarjati samo zato, da bi provociral..."
Ja, danes me to ne zabava več. Ne zanima me več provokacija zaradi provokacije. Vsaj ne v tolikšni meri in na ta način. To mi nekateri zamerijo in očitajo, da sem se pomehkužil, da sem bil včasih bolj oster. Vendar ne moreš vedno rezati glav in brutalno posiljevati, v stripu seveda. To bi bilo nekako tako, kot bi 50-letni vampasti stari roker poskušal nažigati heavy metal in izpasti mladostno. Danes me pač zanimajo drugačne reči. Zgodbe, sporočilo, karakterizacija, psihologija likov, nov način stripovskega izraza… Kogar zanima, naj bere, če ne, pa ne. Še vedno pa me zanimajo drugačne zgodbe, zgodbe z robom, ki poskušajo na drugačen način gledati na našo stvarnost.

Zanimajo vas politično nekorektne zgodbe. Kaj bi to bilo?
To, kar je v danih okoliščinah problematično ali nesprejemljivo za neko politično oblast, elito ali pa kar za večinsko javno mnenje. To, kar jih jezi. In ravno zaradi politične nekorektnosti nekega dela to bolj poglobljeno razgalja določen sistem in njegove mehanizme manipulacije z nami. Politična nekorektnost se spreminja, danes je problematično to, kar bo že jutri zaželeno. Politično nekorekten je bil strip 1945 v času umiranja socializma, čeprav se to takrat še ni vedelo. Takrat so se propagirale vrednote, kot so revolucija, delavstvo, samoupravljanje, Tito, partija...danes je to politično nekorektno. Bogve, kaj bo jutri. Vsak bo enkrat prišel na vrsto.

Kako opraviti s sodobnostjo v stripu?
Gre predvsem za problem pristopa. V glavi moraš razčistiti, kaj hočeš in kako boš to dosegel, še preden narišeš prvo sličico. Videl sem kar nekaj izdelkov svetovno znanih mojstrov stripa, ki so na primeru bosanske vojne gladko pogrnili. Nekateri so jo naredili preveč klišejsko, drugi je sploh niso razumeli, tretji so svoje siceršnje junake zgolj preselili v bosansko vojno... Samo dvema je uspelo: Tomažu Lavriču z Bosanskimi basnimi in Joeju Saccu, ki je ustvaril 225 strani dolg strip Goražde. Sacco ima nenavaden in originalen način ustvarjanja stripov. Možakar se odpravi na različna krizna žarišča in potem v stripu nariše in napiše, kaj se mu je zgodilo. Pri tem sebe predstavlja kot navadnega bedaka, kar seveda pri bralcu zbuja večje simpatije, kot pa če bi se idealiziral. Goražde je originalen, močan in pretresljiv strip.

Vaši Hardfuckerji so bili zahojeni komunisti, ste kdaj pomislili, da bi naredili strip o kolaborantih ali pa o desničarjih...?
Ja, sem pomislil na to. Imam v načrtu, nekje v daljni prihodnosti. Glavni junak bo desničar in bo imel povsem drugačne vrednote, kot smo vajeni. Pri tem pa ne bo bebec. Dovolj je bilo levičarjev. Vsi junaki so levičarji, vsi filozofi, novinarji, pisatelji in režiserji so bili vedno bolj levo. Moj junak bo nekdanji hipi, ki je v mladosti prisegal na ljubezen, svobodo, enakost med vsemi ljudmi, demokracijo in kar je še levičarske navlake, potem pa se je spreobrnil v svoje nasprotje. Najbrž bo to, po tistem ko bom končal Meksikajnarje, moj naslednji projekt.

Kakšen pogled na svet pa ima človek, ki dela stripe?

Po definiciji strip avtorje zanaša nekoliko bolj na levo. Če toliko let objavljaš pri Mladini, pa sploh. Vsekakor je pri stripu premalo desničarjev. Nekako jim ne paše medij, se mi zdi. Bi bilo pa lepo, če bi se v stripih 'prepucavali' s političnimi nesomišljeniki, tako pa se vsi politično strinjamo in smo že kar dolgočasni, da ne rečem uniformni v svojih stališčih. Sem pogojni levičar. Hinavsko navijam za partizane, dokler mi ni treba nič konkretnega narediti. V kakšno politično stranko pa ne bi šel, ker je politika hitro pokvarljiva roba. Ideja levičarstva mi je sicer blizu, ampak poglejte, kaj so naredili iz nje v nekdanji Jugoslaviji, pa tudi v Sloveniji… Ne, politična pripadnost ni nobena vrednota.

Kakšne so vrednote strip avtorja?

Strip avtor ne sme imeti vrednot, ker ga ovirajo pri delu. Ko dela, mora biti brezkompromisen, amoralen, onkraj dobrega in zla. Le tako bo ustvaril dober strip.
Ko odloži pero in se vrne v civilno življenje, pa si lahko privošči nabor vrednot, kot so dobrota, zvestoba, prijaznost, ljubezen do sočloveka…


Tako kot pri biblijskih zgodbah je tudi pri stripih nujen močan suspenz?
Ja, zaželen je, poskušaš ga graditi, vendar ni nujno, da ga boš ujel za rep. Če ti to uspe, je super, če pa ne, ugotoviš, da je šlo spet samo še za en striparjev egotrip. Pri strip avtorjih je tega ogromno. Iz suspenza je doktoriral Hermann Huppen, avtor, ki je v 70. in 80. letih ustvaril fascinantno napete zgodbe, ki so bile za tisti čas nekaj novega. Čeprav je že v letih, še vedno naredi neverjetne dva do tri barvne albume na leto (jaz komaj spacam enega samega), mojstrsko narisane in pobarvane. Vendar so postale njegove zgodbe sčasoma vse bolj puščobne, utrujene, nekako samozadostne. Čudovite slikice, a brez suspenza.

V Mladini se je prejšni teden zaključil prvi del vašega najnovejšega stripa Meksikajnarji, ki ste ga pripravljali dolgih deset let.
Nekje sem odkril podatek, da so se šli Slovenci leta 1864 boriti za cesarja Maksimiljana v Mehiko. Ta neznani podatek mi je razgibal domišljijo. Zgodbo sem začel bolj natančno raziskovati. Odkril sem, da je poročnik Kastelic v Bleiweisovih Novicah objavljal pisma iz Mehike. Hlastno sem prebiral vse, do česar sem se lahko dokopal. O teh dogodkih sta izšli tudi dve knjigi: ena je Ruplova Maks, ki je bolj metafora o propadu Tita kot pa zgodba o Maksimiljanu in Slovencih, druga pa je Prikazen iz Rovenske Draga Jančarja, katere sporočilo mi ni bilo povsem jasno. Sicer pa je bila zelo zanimiva tema bolj malo obdelana. Vsekakor, sklenil sem, da bom po tej zgodbi naredil strip, sestavljen iz nekaj albumov.

Na pomolu v Rovenski ste med bučanjem morja menda čisto zares zaslišali Maksimiljanov poziv, da je treba zgodbo o Meksikajnarjih povedati...
No, ja, to je bil bolj hec. (smeh) Nisem ravno pristaš mistike, magije in podobnih čiračar, toda pri teh dogodkih je dejansko bilo prisotno precej usodnega. Vsi, ki so sodelovali v tem podjetju, so jo slabo odnesli. Ne bom izdal, kaj se je zgodilo s cesarjem Maksimilijanom in z njegovo Šarloto, njegovemu bratu Francu Jožefu razpade cesarstvo, njegov sin Rudolf stori samomor, njegovo ženo Sisi ubije atentator, tudi Napoleon III. slabo konča, in še in še... Celo Ljubljani, ki je gostila Meksikajnarje, se zgodi potres. Kar je bilo po svoje dobro, saj je iz provincialnega gnezda postala srednjeevropsko mesto. Skratka, nad temi ljudmi je ves čas visel meč nesrečne usode. Marijan je zaskrbljeno konstatiral, da upa, da se tudi nama ne bo kaj slabega zgodilo, ker sva dregnila v to nesrečno zgodbo.

Menda ste bili za potrebe stripa tudi v Mehiki?

Res, leta 1994 sem s kolegom odpotoval na študijski izlet v Mehiko, obiskal mesta, kjer so se potikali Slovenci in Maksimilijan, nabiral literaturo in vsrkoval način življenja Mehičanov. Njihov način življenja se v teh dobrih stotih letih ni prav dosti spremenil, tradicija je globoko ukoreninjena, globalizacija nekako še ni prišla do njih, vsaj v odročnih predelih ne. Ohranili so nekaj primarnega, kar je pri nas že zdavnaj izginilo.

In potem?
Potem je bilo treba zastaviti zgodbo. Imel sem zgodovinsko ozadje, Maksimiljana in Slovence, ki so se šli zanj borit v Mehiko, nisem pa vedel,kako bi vse skupaj pretočil v zgodbo. S prijateljem Marijanom Pušavcem, s katerim sem že prej sodeloval, sva počasi skozi dolge pogovore domislila ton in način, kako povedati to zgodbo.
Zgodba poteka dvoplastno, na eni strani je zgodba Maksimilijana, na drugi Antona iz vasi Pod sveto goro, ki leži na obronkih Kamniško-Savinjskih Alp. Ugotovila sva, da je treba narediti kar obsežno ekspozicijo, v kateri bo junak Anton s seboj v Mehiko prinesel svojo predzgodbo, svojo tipično slovensko krivdo in greh. Če bi šel kar takoj, na začetku zgodbe, bi bil to pač zgolj turizem, tako pa sva ga psihološko profilirala, še preden se je odpravil na pot. Mislim, da se nama bo tak način obrestoval pozneje, ko bo enkrat v Mehiki. Večjo težavo sva imela pri Maksimiljanu. To pa zato, ker je ves avstrijski dvorni protokol, etiketo, umetelni način izražanja in komuniciranja precej težko prepričljivo predstaviti. Denimo, Maks in Šarlota se, čeprav sta mož in žena, ves čas vikata, tikata se le takrat, ko se znajdeta v trenutkih intime v postelji. Poleg tega avstrijski pompozni bidermajerski kič, obleke, sobane, dekoracijo in kar je še tega ni ravno enostavno risati. Sploh ne zame, ki sem vedno bolj užival v zanikrni, ruinirani scenografiji. Toda v to kislo jabolko je bilo treba ugrizniti.

Koliko so Meksikajnarji podobni vašim prejšnjim stripom in koliko se od njih razlikujejo?

Pri prejšnjih stripih sem precej improviziral. Imel sem sicer ogrodje zgodbe, sproti pa sem marsikaj dodajal, spreminjal, včasih do konca nisem vedel, kako se bo zgodba končala. Pri Meksikajnarjih pa je bil scenarij napisan, še preden sem začel risati. Naredil sem storyboard in osnutke dialogov, ki sva jih potem z Marjanom pilila. Če so bili prejšnji stripi tek čez drn in strn, kjer nikoli nisem natančno vedel, kaj se bo zgodilo za naslednjo oviro, so Meksikajnarji vnaprej začrtana trasa, maraton, ki zahteva študiozen pristop in disciplinirano delo. Poleg tega je to moj prvi strip v barvah. Eno petino poti sem že opravil. Še štiri.

V stripu sta uporabila princip A-B, A-B...
A je Maksimilijan, B pa Anton, njuni zgodbi se v posameznih prizorih prepletata. Da ne bi bila zgodba preveč suhoparna in da si glavna junaka ne bi bila preveč vsaksebi, sva pri prehodih z Maksimiljana na Antona ustvarila različne povezave: asociativne, vizualne, verbalne... Včasih z rdečo barvo, besedo, enkrat se celo srečata na ulici...

Zakaj so se slovenski fantje odločili, da gredo v Mehiko?

Nekateri zaradi denarja, drugi zaradi nesrečne ljubezni, tretje so privabile obljube o ženskah, zemlji in denarju, ki ga bodo deležni v Mehiki po odsluženi vojaščini. Vendar je bilo veliko takih, ki so šli iz čistega navdušenja, veselja. Ti fantje so se šli borit za cesarja iz idealističnih, ne pa zgolj pragmatičnih nagibov. Vse za vero, dom, cesarja. Ljudje so takrat verjeli v te reči in tudi svojega cesarja iskreno ljubili. Tudi Maksimilijan je šel v Mehiko iz plemenitih razlogov. Hotel je ustvariti svojo deželo Utopijo, v kateri bodo vsi ljudje srečni, pošteni in enakopravni. To je bila morda zadnja velika romantična pustolovščina. Kasneje se je svet znebil teh iluzij, postal bolj ciničen in pragmatičen.

Prejšnji teden smo prebrali zadnjo epizodo prvega dela. Kdaj štarta naslednji del, v ponedeljek?
Se šalite?! Saj sem komaj tega končal. Nič še nimam narisanega. Zdaj bo v Mladini izhajal drug strip, med tem časom bom narisal kakega pol stripa, da bom imel prednost. Čez kakega pol leta, verjetno jeseni bom spet na vrsti.

Koliko časa potrebujete, da narišete dve tabli, ki potem izideta v časopisu?

Na začetku sem potreboval štirinajst dni, proti koncu pa med sedem in deset dni. Obenem je treba sproti še obdelovati dialoge, preverjati v virih, kako je bil na primer Maksimiljan ob določenih svečanih priložnostih oblečen, kaj je nosila Šarlota. Ženske rade za vsako priložnost menjajo obleke, letne, zimske. Take reči pokurijo veliko časa.

Zakaj barvate na roke, ne pa z računalnikom?

Če bi barval z računalnikom, bi izgledalo nekako tako kot pri zgodovinskih filmih, kjer uporabljajo posnetke iz helikopterja. Sicer ne opaziš takoj, ampak nekako čutiš, da nekaj ne klapa. Nenaravno. Presodobno.

V Meksikajnarjih ste doslej narisali samo dva prizora golote in nakazane spolnosti. Kako to, ko pa ste pri prejšnjih stripih servirali čisto pornografijo?
Evo, spet ni dobro, kakorkoli obrnem. Prej so mi vedno očitali, da rišem preveč packarij, zdaj pa pravite, da je premalo seksa. Zdi se mi, da za takšno vrsto zgodbe ekscesna seksualnost ni primerna. Z Marijanom sva se pogovarjala o tem in sva prišla do tega, da je najbolje biti zmeren. Na koncu koncev gre za razmerja ljudi, ki se imajo radi. Kakšen seks pa naj imajo? Pri avstrijski natakarici sem sam spolni akt preskočil, ker stvar gledamo iz Antonovega zornega kota. Ker je bil možak tako pijan, se samega akta sploh ne spomni, ker je imel pijanski blackout, izgubo spomina. Samo dejanje se mi ni zdelo tako pomembno, bistveno je, da je Anton zaradi tega zamudil vlak.
No, ja, naj namignem, da so pred nami še štirje albumi in da tu še nisva rekla zadnje besede.

Drugi prizor je na terasi rezidence na otoku Lokrumu, ko se Maksimilijan in Šarlota gola v mesečini naslanjata na ograjo...
V tem prizoru je šlo za mešanje seksualnega poželenja z željo po oblasti in moči. Maksimiljan si je vseskozi želel biti cesar, bil je tudi pametnejši in sposobnejši kot njegov brat Franc Jožef. Skratka, Maks in Šarlota sta se rajcala s cesarskim položajem, to je bil njun afrodiziak. V seksualni igrici na terasi ga ona nagovarja s cesarjem, on pa sanjari, kako bo poveljeval Mehiki... V tem se mi zdi tudi korak naprej, razvoj od tiste umazane seksualnosti, ki sem jo v stripih prakticiral prej.

Pri vaših prejšnjih stripih so bili koti, v katere ste lovili seksualne prizore, zelo privlačni.

Govorite na splošno o kotih v stripu ali pri seksu? (smeh)

O perspektivi.
V stripih obstajata dva načina obravnavanja spolnosti. Eden je tako imenovani umetniško-romantični, kjer se zadeve skrivajo, drugi je pornografski, kjer zadeve čimbolj nazorno pokažejo. Pri prvem ustvarjalci igrajo na čustva, pri drugem pa na to, da se vse vidi. Oba pristopa postaneta čez čas dolgočasna, ker sta zaprta v svoj okvir. Meni je bila zabavna kombinacija obeh oziroma še bolj to, da se trudim najti pri tako bogato obdelani temi, kot je seks, nekaj novega. Eden od razlogov, zakaj se ukvarjam s stripom, je tudi iskanje novega jezika, drugačnega pristopa, kako na nov način povedati staro zgodbo. Ne maram se ponavljati.
Bojim pa se, da še vedno nisem razumel vašega vprašanja.

Akti ženskih likov v stripih so vedno natančno in graciozno izrisani. Pokončne prsi, ravno prav zaobljena zadnjica... Avtorji vede poudarjate, kakšen je ideal lepotice, ki si jo želite?

Razkrinkali ste nas in naše umazane fantazije. Kaj moremo, nikakor se ne moremo upreti impulzu, da rišemo ženske, ki so nam všeč. Priznam, Šarloto pri Meksikajnarjih sem kar precej spremenil. Takrat je veljala za eno najlepših žensk v Evropi, vendar po današnjih merilih ne bi bila ravno miss Avstro-Ogrske. Zato sem jo malo posodobil in naredil bolj privlačno. Kakšna je bila brez obleke, pa itak nihče ne ve. Lahko jo narišeš tako, da je všeč tebi. Ali pa takšno, da je všeč mnogim.

Kot na primer Modesty Blaise.
Bila je res nekaj posebnega s tistim svojim špičastim modrcem. Madonna ga je kasneje ponovno uporabila na svoj način. Jim Holdway je Modesty znal narisati zelo privlačno, vendar nikoli nič ni pokazal, samo nakazal. John Travolta v Šundu bere Modesty na stranišču, tik preden ga Bruce Willis prerešeta.
Sicer pa so obline v stripih praviloma idealizirane. Hermann je nekoč izjavil, da preprosto ne more narisati ženske z majhnimi. Svet v stripih je skrojen po okusu avtorja. V stripu je vse mogoče. Lahko postaneš idealen junak, lahko dobiš idealno žensko, lahko potuješ na idealne kraje. Zame sta to ameriška puščava in Mehika.

Ostaniva pri ženskah. Zakaj imajo v vaših stripih večinoma stranske vloge, spet podobno kot v vesternih?
Ali midva delava intervju za Sobotno prilogo ali Playboy? Nekako si ne predstavljam, da bi imele v mojih stripih ženske glavno vlogo. Tisti redki vesterni, kjer so ženske taglavne (Calamity Jane, Cat Balou), delujejo smešno in izumetničeno. Okej, razen izjemnega, kultnega Johnny Guitar, kjer Joan Crawford pokaže, da je je več v hlačah kot Sterlinga Haydna, ki sploh ne nosi pištole, kar pomeni, da sploh ni pravi moški. Kakorkoli, vesterni so moški svet, v katerem ženske rabijo za okras, uporabo ali kot ščit pred kroglami. Kaj je ženska v klasičnem vesternu?

Nagrada!
Če bo junak premagal svoj strah, nasprotnike in prehodil pot, ki jo moški pač mora prehoditi, je ženska zanj nagrada. Ponavadi gre za učiteljico, ki bo znala ukrotiti volka v njem in ga civilizirala. Iz puščave, kjer spi in laja v luno, ga bo spravila v topel dom, namesto pištole mu bo v roke porinila motiko, namesto flaše z viskijem bo dobil posodo za molžo mleka. V starih vesternih so junaki na to pristajali. V novejših pa ne več. Ali ženske že prej odpadejo ali pa junak umre.

Zakaj ne bi ustvarili stripa, kjer bi bil glavni junak – ženska?

Nisem še pomislil na to. Težko bo šlo, človek ponavadi govori o stvareh, ki jih pozna. Jaz pa ženske, njihove motivacije in načina razmišljanja ne poznam zares, globinsko. Ne toliko, da b lahko drugim solil pamet o njih. Nikoli ne vem, kako bodo reagirale v naslednjem trenutku. Vedno me presenetijo. Moški in ženske ne živimo na istem svetu, ampak v različnih galaksijah. Ampak drugače ne bi bilo zanimivo. Ženske poznam le toliko, da vem, kaj bo rekla, če bom razbil kozarec. A vseeno ne dovolj, da bi jo interpretiral v stripu.

Ste pomislili, da bi Meksikajnarje pokazali zadnjemu habsburškemu prestolonasledniku Ottu von Habsburgu?
To bi bilo lepo. Skupaj bi obujala spomine na stare dobre monarhične čase.

Patricija Maličev


Objavljeno: DELO (Subotnji dodatak), Ljubljana, 18.02.2006.godine



sadržaj

14.

VESTI IZ SVETA

Strip Vesti



-MARKO AJDARIĆ NEWS
Počećemo ovaj blok sa neveselim vestima...:(
Dakle, Speakeasy više ne postoji, već celih par dana. Nama je ta vest "nevesela", ne zbog činjenice da je ugašen jedan USA izdavač, već zbog toga što su ovih u okviru te izdavačke kuće trebali da se pojave stripovi naših Mirka Čolaka i Aleksandra Sotirovskog. Međutim, izdavač obećava da će se potruditi da te stripove udomi kod nekog drugog izdavača. Dobar deo njihovih tabli stripa možete videti na stranici Voicebox-a, reče neko suizdavača na tim stripovima?! Nastavljamo, vedrijim tonom. Leonid Pilipović L'Histoire Secrete 4 izlazi u martu. Što će reći da je treći album, koji su uradili Goran Sudžuka i GETO, već izašao. Na istoj adresi možete pogledati po nekoliko tabli stripa iz svakog pojedinačnog albuma. Smoke je objavljen i u Francuskoj, a kritički prikaz kod Actua BDkaže da kvaliteta crteža kod Igora Kordeja veća nego što su francuzi ocekivali!
Hamelin Associazione Culturale, iz Bologne, izdaje Hamelin, magazin oko stripa, ilustracije i literature. Ove nedelje su objavljeni 13. i 14. brojevi Hamelin-a. 14-ti broj dolazi sa naslovnom stranom koju je uradio Aleksandar Zograf. Zamolili smo za kompletan sadržaj i naslovnicu, koje nama je poslao Paolo Lambertini,kome se zahvaljujemo na pažnji da nam da malo više materijala nego što je izdato u samoj Italiji (evo primer). Ovde imate kompletan sadržajpa i celu naslovnu stranu.
Novi broj od Inguine Mah!gazine, koga vodi odlični strip autor Gianluca Costantini, izlazi sa radovima našeg Wostok-a.


13i Salone del Fumetto se održava krajem marta u Milanu,o tome čitajte ovde. Od 21. do 23. aprila, dešava se Pittsburgh Comicon, u toj varoši u Novoj Enleskoj, među gostima biće prisutni Michael Avon Oeming, Brian Michale Bendis, Howard Chaykin, Mike Deodato, Jamal Igle, Joseph Michael Linsner, Jimmy Palmiotti, George Pérez, Alex Robinson i Arthur Suydam! New Zealand Independent Comics Festival se održava u aprilu. Još svega par dana je ostalo do UK Web & Mini Comix Thing festivala (ima dosta linkova ka web stripovima)!!!
Izložba nezavisinh autora u Manhattan-u, a tamo su izloženi radovi sledećih autora: Chris Ware, Art Spiegelman, Seth, Gary Panter, Gary Panter, Robert Crumb i Daniel Clowes. Ovde, mozete da vidite slike!

Vratila nam se jedna super-heroina - Ms Marvel, prvi broj izašao sredinom februara. Marko na vreme dao vest ja malo zakasnio sa postavljanjem...:(


To je to, za sada... kao i obično, deo Markovih vesti je odložen za sledeći broj, pokušao sam da ga napokon sustignem večeras, ali nije vredelo...:) Jedan deo, kao i obično, već se nalazi na qstrip blogu Darka Macana.


sadržaj

15.

POZIVI NA SARADNJU

Mail



Mladen Oljača nas je podsetio da Kikindski multimedijalni net magazin www.plastelin.com ima odeljak posvećen stripu i da traže saradnike!!!




Strip Core nam je prosledio sledeći poziv:

Regulations:
<sdccf2006@yahoo.co.kr>


1. The contest is open to anyone, independent of professionals or not.

2. The artworks might be already published, but they should not have been awarded in any other contests.

3. The contest has 2 sections:
A-Section "CARTOON" concerning the theme "Football"
B-Section "CARICATURE": Portrait of any Korean football player

4. Both of Colors or Black & white artwork will be accepted.

5. The size of submitted artwork should be A3 (30x40cm)

6. Artworks must be digitized in 300 dpi, CMYK mode, Tif format (High quality).

7. Entrants should provide the required information in written document. (e.x Name, Address, Phone-number and Biography etc)

8. All entrants should send the artwork images via e-mail: sdccf@donga.com by March 31, 2006.

9. The selected artworks may be used for promotional purposes: catalogue, newspaper, and/or magazine as well as exhibition.

10. Every selected entrants will receive one copy of catalogue of the exhibition via mail.

11. The Prizes(Tax is included)
A-Section "CARTOON"
- First Prize: 2000 US$ + Medal
- Second Prize: 1500 US$ + Medal
- Third Prize: 1000 US$ + Medal
- Special Prize : 500 US$ + Medal (11, each)
B-Section "CARICATURE"
- First Prize: 2000 US$ + Medal
- Second Prize: 1500 US$ + Medal (2, each)
- Third Prize : 1000 US$ + Medal (2, each)
- Special Prize : 500 US$ + Medal (23, each)

12. For further information, please email us: sdccf@donga.com Good luck !




sadržaj

16.

LINKOVI

Strip Vesti



-Odličan internet magazin "W'Art" je došao do 5. broja. No, to nije sve, ovog puta su izbacili i specijal posvećen Angulemskom festivalu. Naravno, PDF format, po 5-6 MB, svaki fajl. Vredi!!!
http://www.wartmag.com/


sadržaj

...
Ako znate nekog ko bi bio raspoložen da svakog petka dobije email sa STRIP VESTIMA, pošaljite mi njegovu email adresu ili mu predložite da nam se on sam javi i tako upiše na mailing listu.

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad

STRIP VESTI SU BESPLATNE
Ako ne želite da ubuduće dobijate STRIP VESTI, jednostavno odgovorite na ovaj email i u naslovu (subject) napišite ODJAVA.