prošli broj - arhiva - sledeći broj


SADRŽAJ

1. EPPUR SI MUOVE- Strip Vesti
2. POTRAŽITE, ČITAJTE... - mail
3. STRIP PRESSING 6 - Prerag Ikonić
4. ARHIV SEVERA (4) - Boris Lazić
5. POST SCRIPTUM (39) - Zoran Đukanović
6. JUŽNJAČKA UTEHA No 200. - Marko Stojanović
7. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (259) - Darko Macan
8. ŠTAMPA - štampa
9. LINKOVI - Strip Vesti
10. DATUMI - Strip Vesti

1.

EPPUR SI MUOVE

Strip Vesti

EPPUR SI MUOVE - Quo vadis, Magnuslupus?

Vuk u svešteničkoj odori - Magnuslupus. Maštovitom ne treba reći ništa više ako je do sada već imao prilike da se upozna sa radovima Matjaža Bertoncelja?! Već na naslovnoj strani ovog albuma vas pozdravlja zlobno nakeženi Magnuslupus vodeći ovce pod krstom na kome je Isusu razapet. Humor, kritika, parodija, otvaranje pandorinih kutija... što bi neki rekli borba protiv vetrenjača.

Sve to možete videti i pročitati u jedanaest kratkih priča sakupljenih u drugom albumu serijala "Eppur si muove" pod nazivom "Quo vadis, Magnuslupus?". Priče nose sledeće naslove: "Stara pravda", "Vaški župnik", "Sanctus Lupus", "Quo vadis, Magnuslupus?", "Malleus Malleficarum", "7 grešnih nagnjenj", "Upor drvarjev", "Čarovniška tehtnica", Gost iz Moskovije", "Lupus in fabula" i "Noli me tangere".

Stripove odlikuje zanimljiv crtež, odlična stilizacija i sjajan grafizam. Preporuka za svakog stripofila koji je dovoljno hrabar i otvoren za ovakvu vrstu stripa...:)

Album je kvalitetno štampan, B5 formata je i ima 136 strana stripa. Izdavač je Društvo Apokalipsa, zbirka AStrip. Urednik edicije Boris Baćić.

Do svog primerka možete doći kontaktirajući redakciju putem sledeće email adrese: ljapokal1@guest.arnes.si

sadržaj

2.

POTRAŽITE, ČITAJTE...

mail

Na kioscima se od ovog mjeseca pojavio novi časopis Morsko prase (more, jedrenje, hedonizam ), u kojem izlaze ilustracije i strip Dunje Janković - i to mjesečno. Osim toga, počeli su mjesečno objavljivati stripove Dunje Janković, zajedno sa stripovima Irene Jukić-Pranjić, Damira Steinfla i Matije Pisačića, u riječkim novinama Val. Mislim da se oba časopisa nalaze u Vjesnikovim kioscima, a stvarno neznam dali se mogu nabaviti izvan Hrvatske, ali eto... Ko voli nek izvoli!

sadržaj

3.

STRIP PRESSING 6

Predrag Ikonić

Strip Pressing no.6 / najava

U izdanju Studentskog Informativno Izdavačkog Centra iz Niša od 2001. godine kao posebno izdanje akademskog lista PRESSING počeo je da izlazi STRIP PRESSING - magazin za devetu umetnost koji na 72 stranice i u luksuznoj opremi donosi obilje stripova domaćih autora i dosta kvalitetnih tekstualnih priloga.

Najnoviji broj 6 STRIP PRESSINGA izlazi ovih dana, a evo šta sve možete pročitati u njemu:

Naslovna strana – TONI FEJZULA

STRIPOVI
Tamo Duboko – MARKO STOJANOVIĆ, SRĐAN NIKOLIĆ PEKA
Čvor – MARKO STOJANOVIĆ, VLADA ALEKSIĆ
Marko Kraljević i 12 arapa – NEBOJŠA PEJIĆ
Hakeri – FRANO PETRUŠA
Big Fart Goodbye – TIHOMIR TIKULIN TICO
Vaskrs – ALEKSANDAR SOTIROVSKI
Kaiš stripovi – Ekologija, Shan doo, Bačić, Bubašvajber
Krakov, Krakov – ĐORĐE MILOSAVLJEVIĆ, EUGEN SLAVIK
Dok nitko ne gleda – GORAN SUDŽUKA
Svašta nešto – MILISAV BANKOVIĆ

ILUSTRACIJE
Saša Arsenić
Darko Pajčin
Jovan Ukropina
Vlada Krstić

TEXTUALNI PRILOZI
Intervju - TONI FEJZULA
Strip fenomeni: SIN CITY – Rajko Radovanović
Intervju – MARK MILAR, priredio: Bojan M. Đukić
Strip klasici: TORPEDO – Goran Stevanović
Kasapnica ''Nasmejano jagnje'' - Bane Kerac KERCOVDIJA U GLUPOM, dežurni kasapin: Dexa Pantelejski

Sve ovo pa još sa slikama i stripovima možete pogledati na www.ekstragedza.tk, a svoj papirnati primjerak možete obezbjediti na adresi SIIC Šumatovačka bb, 18000 Niš, ili pozivom na broj +381 18 523 418.


p.s. Uredniku Strip Vesti i uredniku rubrike JUŽNJAČKA UTEHA, čestitamo jubilej JUŽNJEČKA UTEHA broj 200!

EGtim

sadržaj

4.

ARHIV SEVERA (4)

Boris Lazić
boris.lazic@wanadoo.fr

NAJNEOBAVEZNIJE O STVARNOSTI

Petoparačka satira je, za jedne - crtače, scenariste, uredničke kolegijume - izvor zarade, drugima povod za ironijske otklone koje prizivaju, kulirajući u zahodu ili, opuštajući mozak, pred san, čitajući najbezvrednije od stvari. Poput, recimo, pustolovina Mikija i Šilje. U tekstu "Beskrajni Far niente Paje Patka" nisam se osvrtao na drugu polovinu italijanske produkcije Dizneyevog sveta stvaranu za evropsko tržište. Nisam, naime, pisao o Mikiju i Šilji. Neću, ni ovom prilikom, o Mikiju. Okretni, plahi, snalažljivi mišić koji šljaka za pandure retko privlači pažnju ljudi od ukusa. Zašto bih zamarao čitalaštvo? U njegov je lik upisano dosta od one duhovne truleži svojstvene malograđanskom mentalitetu, filozofiji adaptacije, tržišne konkurentnosti američke srednje klase (period Velike Depresije, itd…), i uopšte, sve te mitologije uspeha kakvu je neguje, i danas, u svoje ekonomsko-pedagoške svrhe, ista ta vrsta protiv-kulturne matrice. Drugo je s luzerima. Drugo je s dobroćudnim glupanom Šiljom. O njemu se već nešto da reći. I on, poput svog sadruga Paje – koga retko susreće u evropskom stripu (pošto predstavljaju svojevrsne pandane te nema poetičke opravdanosti da budu ugrađivani u iste priče) – predstavlja odličan primer nepopravljivog neradnika, lenjštine, pesnika dokone. Šilja, uz to, je vrsni primerak smetenjaka, brzoplete konjine, idiota na glasu (i on srcem prijanja uz filozofiju palanke, i on je čedo glupe samohvale), rečju: tvrdovratog glupsona i šeprtlje. U poređenju s Pajom, Šilja čak predstavlja za stepen dublju porinutosti u infantilnost, u glupost. Njegova ravan spoznaje sveta ravna je spoznaji idiota. Uza sve to, njegova je ćud, u poređenju s Pajinom, blaža, a profil gluperde je kompenzovan izvesnom naivnom dobrodušnošću kakve nema u prvom.

I jedan i drugi su tabula rase: i jedan i drugi pogodne materije za ironijske otklone, verističke parafraze o svetu i vremenu današnjice. Kao sitne ušipetlje, paljevine, karakterne lakrdije, njihovi likovi scenaristima-crtačima služe za dražesno poigravanje kulturnim referencijama moderne. Svaki oblik društvene igre (američke društvene igre, kodeksa, kulturnih klišea, kultnih verovanja) je, kod italijanskih majstora, izokrenut naopačke, putem skaski o dogodovštini jednog ili drugog, i predstavljen onim što, po svojoj suštini, ijeste: filosofska farsa, lakrdija, obmana, izraz kulturnog miljea skorojevića kojima nedostaje utemeljenosti, porinotosti u sebe same. Petoparački strip tako deluje i kao fus-nota u širem kritičkom pregledu koga moderna umetnost vrši prema potrošačkom društvu.

Na polju čisto estetskom, onirizam zauzima vidno mesto. Onirizam, kao posledica varijacija na zadatu temu, predstavlja jednu od suštinskih vrednosti tih stripova. Činjenica da svaki crtač (unutar unapred zadatih estetskih margina) daje svoj pečat materijalnom svetu u kome smešta junake (koliko različitih pajinih kuća za sedamdeset godina njegovog života; koliko raznih Bajinih sefova, raznovrsnih urbanih pejzaža Patkovgrada ili Mikigrada, itd…) ima, za posledicu, i trajni efekat oneobičavanja. Svaki pejzaž, svaka kuća, svaki lik se menja, sve zajedno je predmet druge i drugačije obrade, uvek isponova; pomalo kao i kod narodnih pevača: Disneyjev svet postaće povod za govor o svetu današnjice, a svaki crtač ili scenarista o tom svetu govoriće iz vlastite pozicije, skoro isto onako kako pevač zaodeva stari motiv i slikove u novi i vlastiti, utkivajući nešto od svojega iskustva i osećajnosti u centralnu matricu pevanja.

Onirija postaje središnja. Kroz promatranje vizuelnih obrazaca njihovih kuća, njihovog miljea i likova, u nama raste i afirmiše se slična subjektivna predstava. I nama Šilja i Paja postaju povodi za kristalisanje, za oblikovanje kritičkih stajališta. Naivni svet naivnih, koji nemaju dece ali su tkani od dečije materije i uobrazilje, Šilja i Paja, antipodi Mikija i Baje, Antihristi Uspešnih, do koske razodevaju psihologiju skorojevića, praznu čauru taštine i samohvale. To, što su i sami nedosledni, nedotupavni, glupi, samo je dodatni izraz vremena i prilika u kojima žive (u kojima smo prinuđeni da, zajedno sa njima, živimo svi). Samoveličanje glupih, nije li to jedan od boljih uvida o lice sadašnjice, u zamku koju društvo zabave, potrošačke korpe pletu svakome?

Ne mogu da se otmem utisku da bi Juvenal bio zadovoljan svojim italijanskim potomcima: satira je u korenu njihovih stripova. Ne mogu, takođe, da se otmem utisku kako je, u srži stvari, italijanski Disney plod nesporazuma: jer je taj stripovski atelje, na polju ideja, na polju stripovnih ostvarenja, antipod svemu za šta se zalagao američki original. Reč je o petoparačkom stripu? O bezvrednom industrijskom štancanju? I, šta s tim? Šta se zapravo s time hoće reći? Da nema svrhe cunjati po smetlištu? Pa najveća draž nedeljnog jutra je u šetnji po buvljaku, po smetlištu krcatom rabljenim fetišima, kao rabljenom predstavom sveta. Najveća je draž u neobaveznosti koju ta šetnja podrazumeva. Pa ipak i ona, ta nedeljno jutarnja šetnja, predstavlja izvesni ritual koji ima svoj smisao i značaj. A smisao i značaj bio bi u razgledanju, kao u kakvom muzeju pod otvorenim nebom, predmeta, fetiša, stvari – odbačenih, stvari-fetiša koji više nisu u igri, koji su propali. Najviša draž je u toj neobaveznosti kojom čitalac prati te kretnje – svoje kretnje, svoje hirovite čežnje, grčenja, zamlaćivanje socijalnom zbiljom, videvši sebe čas u koži Paje, čas u koži Šilje. Propalih, jasno. Draž je o tome mniti u neobaveznosti. Kao što se, neobavezno, uzima novina ili strip, kada se seda na wc šolju, i, dok se čita – nuždi.

sadržaj

5.

POST SCRIPTUM (39)

Zoran Đukanović

PRAVI DOLAZAK KENA PARKERA

Ken Parker se u Italiji prvi put pojavio na kioscima u junu 1977. Sa neobično kratkim zakašnjenjem od svega nekoliko meseci, pojavio se i na kioscima tadašnje Jugoslavije. Da li je bila reč o pregalačkom trudu i brzini uredničkog refleksa da se prepozna važno delo? Ma jok, ništa od toga, ne zanosite se. Urednici novosadskog “Dnevnika” bili su više nego nesvesni dragocenosti koja im je nezasluženo zapala u ruke, pokupili su Kena Parkera zajedno sa celim paketom Bonelijevih izdanja koja su donosila destilovanu pučku zabavu – serijsku avanturu, najčešće vesterne. Uostalom, i Ken Parker je vestern, zar ne? No, sve se “kvari” u životu, pa i italijanski izdavač Boneli koji je počeo da eksperimentiše sa ozbiljnijim sadržajima, pri tome zadržavajući opšti imidž masovne palp kulture stripa. E, u tome ih “Dnevnik” nije mogao slediti bez snažnog opiranja, tačnije batrganja s proizvodom kome nisu bili dorasli. I tako je siroti Ken bio čerupan kao kokoška pred šurenje - bio je više nego često, gotovo kao sa zadovoljstvom, cenzurisan, loše prevođen, izlazio je u najnekvalitetnijoj užućenoj štampi razmrljanog otiska. I kao takav, i pored svega, uspeo je da izraste, prvo u kult, a zatim u neoklasika. Svakako da se u izvesnu zaslugu “Dnevnika” mora uvrstiti činjenica da su objavili preko pedeset svezaka ovog stripa od kojih je svaka na devedesetak stranica (zavisno od cenzure!).

Kada sam 1990. objavio monografiju o ovom delu, ako se ne varam, drugu u svetu (prva je čuvena Berardi & Milazzo Glamour Book iz 1985. koja je, kako joj sam naslov nagoveštava, vizuelna monografija, dok je domaće izdanje bilo nesrazmerno skromnije i primarno tekstualne prirode), kolege i prijatelji su me pitali zašto u nju nisam uključio vlastiti esej, pretpostavljajući da o Kenu Parkeru imam šta da kažem, pošto sam se već isprsio kao jedan od pionira afirmacije ovog neobičnog beočuga u istoriji svetskog stripa. Međutim, ostali su uskraćeni za odgovor. Petnaest godina kasnije izgovaram razlog: tema mi je bila previše važna da bih je se poduhvatio! Ako odustanemo od korišćenja Vitgenštajna kao izgovora (o najvažnijim stvarima se ćuti), ovo bi moglo da se smatra jednom od definicija treme. Imati previše da kažeš može po efektu biti jednako kao i imati premalo. 1991. godine, polazeći za Amsterdam, poneo sam svežanj belešaka o Kenu Parkeru i, izuzev povremenog prelistavanja, nisam na njima radio. Da bi se rad na njima nastavio trebalo je ponovo iščitavati hiljade stranica i, možda, imati javni povod za to. Prilika je sada negde tu. A, i razloga za tremu nema, od toga bar spokojno štiti ograničena dužina ovog teksta, što je bezbedno daleko od opasnog bremena u sebi obećanog eseja.

No, zadobijanje “kritičke mase” (ha, baš sam lukavac, htedoh reći kritičarske, a ne kritične) u recepciji Kena Parkera zbilo se tek tokom devedesetih. U Zagrebu izlazi 1990. nekoliko epizoda u punom koloru, što konačno dočarava fascinantnu snagu akvarela Iva Milaca, vizuelnog tvorca i glavnog crtača Kena Parkera, koji zajedno sa scenaristom Đankarlom Berardijem predstavlja neraskidivu autorsku simbiozu, magmu iz koje nastaje ovo delo. U zimu 1990. oni posećuju Zagreb, gde ih sreće uski krug dubokih poštovalaca. Ipak, u razvoju kenologije najzaslužniji je niko drugi do internet. Tačnije, jedan sjajan sajt i njegov urednik Marko Šunjić koji je duboko shvatio koliko je važno stripu dopustiti da bude vizuelni medij i onda kada pričamo/pišemo o njemu. Naziv sajta je više nego jednostavan: stripovi.com. Predstavlja neverovatno obiman vizuelni arhiv pre svega naslovnih stranica stripovnih izdanja od sedamdesetih naovamo. Striponostalgija (ne, nisam rekao jugonostalgija) potpomognuta vizuelnom istoriografijom. Ken Parker zauzima počasno mesto na sajtu. Tokom godina, sajt je proizveo i veliki broj recenzija i faktografije relevantne za proučavanje ovog serijala. Negde početkom 2003. System Comics iz Beograda počinje da objavljuje nove epizode Kena Parkera, a samim krajem prošle godine Marko Šunjić se odlučuje, sa Damirom Raičem kao saizdavačem, za kopernikanski obrt (bez navodnika) u izdavanju ovog stripa. U tvrdom povezu, u savršenoj grafičko-tehničkoj opremi, s prevodom vernim originalu, strogo poštujući hronologiju i opskrbljujući svaku knjigu predgovorom, kreće s objavljivanjem od početka. Plan je objavljivati po dvanaest knjiga godišnje, a prvih šest je tu. Reč je o kritičkom izdanju koje zaokružuje priču o izmeni percepcije dela. Od žutog roto papira i razmrljane štampe, preko internet sajta, do knjiga u tvrdom povezu sa bibliotečkom katalogizacijom.

Čitati ove stranice ponovo još je uzbudljivije nego prvi put. Sada kao čitaoci znamo da prisustvujemo rađanju velikog dela u mediju, čula su nam izoštrena za otkrivanje šumova koji će se, stotinama stranica kasnije, pretvoriti u koliko epsku, toliko subverzivnu snagu ravnu zaglušujućoj snazi i lepoti Nijagare. Da, poređenje nije blesavo, Ken Parker je Nijagara postmodernog vesterna. One neistrošene varijante postmodernog snevanja između žanrova.

Već prve knjige karakteriše, za Kena Parkera tako tipična, naglost promena pripovedačkih stanja. To su tek prvi, narastajući znaci da će kasnije kreativna evolucija ovog dela snažno uzdrmati naša žanrovska uverenja o tome šta se uopšte može ispričati kroz vestern. Izneveravanje čitalačke inercije, remećenje horizonta očekivanja je sama priroda ovog serijala. Sa već prvih stranica čuje se otkucavanje pulsa autentičnosti, onoga po čemu će ovaj strip nadmašiti većinu dela u mediju stripa. Kada ga ima, ovde je nasilje direktno, do brutalnosti. Scena nežanrovskog umiranja ume da se agonično prostre preko četiri stranice. A sve se kontrapunktira sa potpunim mirom svakodnevice. I pored upravo rečenog, ustvrdiću: Ken Parker je strašno intimistički strip. Nežan, najnežniji koji znam. Sa pratovskom preciznošću, Berardi i Milaco režiraju dijaloge, u kojima su ćutanje jednako važno koliko i govor sam.

Primetan je i diskurs samosvesti socijalnih odnosa koji postoje u ovom stripu, počevši od obespravljenosti Indijanaca, što nije baš nekakva specijalna novost, ali onda rastući ka genocidu i “naivnom cinizmu” (izraz Hane Arent) likova, kad svoje stavove koji vode u zločin proglašavaju za normalnost. Među mnogim pripovedačkim talentima, kod Beradija ćemo naći majstorstvo portretisanja patologije normalnosti. A opet, Ken Parker ne pati od političke korektnosti, smrtne bolesti za autentičnost.

Šta dodati dok čitam ovo grafički i intelektualno raskošno izdanje, dok prebiram po divnoj belini njegovih stranica s besprekornim otiskom? Pa samo to da mi, uz svu gozbu izdanja, na trenutke zanedostaje ona treš žutina...


(“Vreme”, Beograd, 3. mart 2005)

sadržaj

6.

JUŽNJAČKA UTEHA No200.

Marko Stojanović
misto83@ptt.yu

NIŠKA STRIPOLOGIJA (1)

Pisanje antologija, kao uopšte i knjiga, u ovoj zemlji jako je nezahvalan posao. Kniževnošću bavi čitava horda ljudi čiji cilj u tom pregalaštvu ne može nipošto biti materijalna satisfakcija. Njihovo bavljenje pisanjem može objasniti brojnim drugim razlozima: od nasušne kreativne potrebe za samoizražavanjem i stvaranjem pa do skribomanije najgore vrste, sračanate na pumpanje sopstvenog ega na širim masama očigledno najdostupniji način. Činjenica je da ti ljudi godišnje proizvedu čitavu šumu naslova kroz koju je i veštom putniku kroz književnost zaista teško da se probije. Onome ko gura kamen antologije uzbrdo ne možemo pripisati sve te olakšavajuće okolnosti pri izboru zanimanja – ima daleko lakših načina da se podiđe svojoj sujeti od kreiranje antologije, ima daleko kreativnijih načina za izražavanje... Profitabilnost da ni ne pominjem, naročito ne u vezi sa sastavljanjem antologije nečega toliko marginalizovanog u ovoj zemlji kao što je strip.

Čemu onda, sve to? Kad sam susreo priređivača Antologije niškog stripa, Branislava Miltojevića, žitelja grada na Nišavi koji slovi za velikog strip i filmskog kritičara te poznatog novinara, nisam mu postavio to pitanje. Nisam ni morao. Količina entuzijazma kojom je Miltoje, kako ga inače njegovi prijatelji (a ta kategorija uključuje sve ljude koji se na bilo koji način bave stripom u Nišu) zračio govorila je sasvim, sasvim dovoljno...

Antologija Niškog stripa počinje, prigodno, od prapočetaka stripa u Nišu. Kao početke Stripa u Nišu priređivač uzima „epos u deset pesama“ Stevana Sremca kojeg je sam čuveni pisac na privremenom prosvetnom radu u Nišu prilično nevešto ilustrovao, te karikature i istorijske kompozicije Stevana Nikšića-Lale da bi preko njih stigao do prvih pravih stripova Ivana Vučkovića i Slobodana Subotića. Nesrećnim slučajem tu je zalutao i strip Ćele Kula Nikole Mitrovića Kokana (rođenog Leskovčanina), istina sa Niškom tematikom, ali preko Hristivoja Nikolića i njegovih stripova urađenih u maniru predratnih istorijskih stripova autora ruske strip škole, i zlosrećnog Dragoslava Jovanovića poznatijeg kao Dragon te njegovih u svakom mogućem pogledu slabih pokušaja da se uradi moderni istorijsko pustolovni strip, Blago Templa i Čovek koji je jeo smrt, Miltojević dolazi do onih autora koji su šezdesetih, sedamdesetih i početkom osamdesetih postavili Niš na strip mapi Srbije.

Počevši od Dragoša Jovanovića Fere, čoveka veoma osobenog likovnog izraza, smisla za humor pa i načina na koji se ophodi sa ljudima, koji je od 1958. svojim humorističkim stripovima punio stranice više desetina domaćih i stranih časopisa, preko arhitekte Miše Markovića koji je pod uticajem Ala Vilijamsona izgradio prepoznatljiv crtački rukopis i uradio veliki broj stripova, autora manjih opusa tipa Svetozara Živkovića, Branimira Savića, Branimira Cvetkovića, Aleksandra Blatnika, Zvonka Blagojevića, Miltojević laganim tempom stiže do najzrelijih autora srednje generacije, Miodraga i Vlade Krstića. Preko eksperimentalno nastrojenih Zlatka Ristića Paje, Slavoljuba Vukovića i Jožeta Sladića, stiže do Bobana Ilića, sadašnjeg stanovnika Čikaga i u svetskim okvirima poznatog konceptualnog umetnika, čiji stripovi iz osamdesetih veoma podsećaju na grafizam Igora Kordeja.


(Nastaviće se)

sadržaj

7.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (259)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

ZAŠTO SE BAVIM STRIPOM, A NE, RECIMO...

... ilustracijom?

Pa, za ilustraciju treba znati crtati. Znam da se to ne bi reklo po količini ilustrativnih užasa koje nalazimo oko nas, ali ilustracija nema drugog oružja osim svoje likovnosti i onaj poput mene, koji je neke bitne stvari previdio naučiti, u ilustraciji zapravo nema što tražiti. Ilustrirao jesam, i uglavnom bio frustriran što nisam barem Štef, ali sam rezultatom bio zadovoljan samo kad bih ilustracije pretvorio (v. Kemijska analiza u sustavu kvalitete ili Šempi ti smopi da limvo te) u stripovski komentar teksta. Vlastite knjige, iz istog razloga, ne ilustriram.

...karikaturom?

Pa, neznanje crtanja tu je manji problem jer se, uz dvije i pol iznimke, karikaturom kod nas bave potpuni amateri, k tome neduhoviti. No, dvije su me druge značajke karikature oduvijek odbijale: prolaznost njezine dnevnopolitičke inačice i skučenost "opće" karikature. Tu skučenost karikaturisti često ističu kao prednost ("Zašto bih crtao strip kad sve mogu svesti u jedan crtež?"), ali u takvom razmišljanju meni nedostaje prostor u kojem likovi žive kao pojedinci, a ne arhetipovi. Karikatura mi, bojim se, jednostano nije u karakteru.

...crtanim filmom?

Pa, na stranu što u animiranom filmu tek treba znati crtati (jer ujedinjuje svedenost dobre karikature i pokret koji trenutačno razotkriva neznanje), tri me druge moje značajke čine nepodobnim: volim rezultate vidjeti brzo (a ne po cijeli dan crtati sekundu filma), skloniji sam prozi no poeziji (a kratki je animirani film danas poetska forma), te uz to nisam tolerantan (a pomirljivost je bitna za momčadski rad na cjelovečernjem crtiću). Al' ključno je, možda, što mi nedostaje ljubavi za taj medij. Crtići su mi dragi, ali ideja me pokrenutog crteža ne draži.

Te tako strip. Strip koji trpi i nesavršen crtež kad je priča dobra, kojeg se i nakon stotinu godina može čitati bez fusnota, kojeg nastanjuju likovi a ne opća mjesta, koji je brzo gotov, humoru i drami otvoren koliko i lirici, kojeg mogu raditi posve sam te, najposlije, strip koji je jedini od medija u kojeg sam stvarno i beznadno zateleban. Strip, strip, strip; danas i ... do daljnjega.


***
Hvala na pristiglim prijedlozima za izradu web-sitea! Usvojit ću sve i ... nijednoga. (Mali enigmati među vama neka se pozabave zagonetkom kako je to moguće!)
A dok se sajt ne popne na net (gdje se na www.darkomacan.com za sada nalazi samo nova privremena stranica, lijepo od Meline uobličena), iskoristite priliku te pročitajte kompletiranu drugu priču Martine Mjesec, pogledajte Mister Mačka kako visi na litici i Sergeja koji je ušao u drugu polovicu prvog albuma:
www.stripovi.com/mistermacak.asp
www.zmcomics.co.yu/sergej i
www.stripovi.com/martinamjesec.asp
Te, naravno, Q7! Q7! Q7! (na kioscima te u knjižarama More Comics, Alan Ford, Buch i Stripoteka, web-knjižaru www.superknjizara.hr da i ne spominjemo).
Danas idem u Pazin, pokupiti prvu nagradu za priču. Ako ste u blizini, vidimo se na piću.

sadržaj

8.

ŠTAMPA

štampa

Dušan Banjanin je obezbedio sledeće priloge:

KAZ: ŽIVOT U PODZEMLJU

Kaz (Kazmieras Prapuolenis), jedan od retkih autentičnih predstavnika pank-stripa, predstaviće se kao reditelj novog animiranog serijala "Kamp Laslo" na satelitskom kanalu Kartun netvork. Emitovanje počinje ovog leta i biće interesantno videti kako jedan tipični andergraund autor vidi crtani film namenjen deci.

Prošlog meseca, Kaz je predstavio svoje radove na Aspen Comedy festivalu, zajedno sa vedetama novog nezavisnog stripa kao što su Čarls Burns (Charles Burns), Linda Beri (Lynda Barry) i Den Klovs (Dan Clonjes). Panel diskusija sa četvoricom strip autora prikazana je i na kanalu HBO, pokazujući da Kaz najzad postaje i nacionalno prihvaćeni autor, posle decenija dobrovoljnog samoizgnanstva na mreži andergraund izdavača.

Kaz je diplomirao u klasi renomiranog strip autora Arta Špigelmana, tvorca "Mausa". Svakako najuticajnije Kazovo delo je dnevni strip "Podzemlje" (Undernjorld) koji objavljuju američki off nedeljnici tipa "L. A. Weekly". Kombinujući citate iz strip-klasika kao što su Bad Segendorfov "Popaj" sa neurotičnim, crnohumornim storijama koje su mu uža specijalnost, Kaz je širom otvorio vrata pomerenijim sadržajima u savremenoj produkciji.

Njegovo angažovanje na kanalu Kartun netvork je neka vrsta "pesničke pravde" jer su sve serije i te kako zasnovane na gegovima, rešenjima i brutalno svedenom crtežu koje je Kaz lansirao još davne 1980. čudo je da jedan emigrant (Kaz je rođen u Litvaniji) demonstrira ovako visok stepen poznavanja američke strip tradicije. Sve epizode "Podzemlja" objavljene su u ediciji od trinaest knjiga, a mogu se pogledati i na sajtu www.underworld.com

S. Đ. M.


Objavljeno: GLAS JAVNOSTI, Beograd, 06.03.2005.godine

IZLOŽBA STRIPA O GENOCIDU

BUDIMPEŠTA - Reprodukcije čuvenog stripa "Maus", američkog umetnika Arta Špigelmana, koji prikazuje strahotu genocida nad Jevrejima, izložene su na stanicama dve linije metroa u Budimpešti.

Špigelman živi u Njujorku. Rođen je 1948. godine kao sin preživelih logoraša iz logora smrti u Aušvicu. Godine 1987. napravio je senzaciju stripom "Maus" (miš) o genocidu nad Jevrejima. U stripu se nacistički miševi iživljavaju nad jevrejskim miševima, podsetila je agencija AFP.

Mađarski ministar kulture Andraš Bozoki je, povodom neobične izložbe u metrou, rekao da će ovaj crtani roman navesti putnike da sebi postave ozbiljna pitanja kao što je - šta se dešava kada nekim odraslim ljudima upotreba sile i ubijanje budu samo igra? Upravo se to pitanje nalazi u središtu crnog humora Špigelmanovih crtanih romana o Aušvicu, naglasio je ministar.

Za vreme Drugog svetskog rata ubijeno je oko 600.000 mađarskih Jevreja, od kojih je 450.000 umoreno u Aušvicu.


Objavljeno: GLAS JAVNOSTI, Beograd, 11.03.2005.godine

Sinoć otvorena retrospektivna izložba radova Mirka Ilića
u Muzeju istorije Jugoslavije

NAMENJENO MLADIMA JER SE STARIJIMA NE MOŽE POMOĆI

Na jučerašnjoj konferenciji za novinare Povodom svoje retrospektivne izložbe u Muzeju istorije Jugoslavije, otvorene sinoć, Mirko Ilić, svetski proslavljen dizajner, juče se pred novinarima zahvalio Anici Tucakov, vođi projekta, Ljiljani Cetinić, direktorki Muzeja i svim onim mladim ljudima koji su mu pomogli u organizovanju ovog događaja, a nose majice sa ć, odnosno njegovim logom. Doduše, Ilić je kao i više puta dosad istakao svoj animozitet prema brendovima i nošenju majica za druge, osvrnuvši se na svoje zapažanje na ovim prostorima, gde svaki MLADIĆ sa kravatom pominje tu magičnu reč, a da zapravo i ne zna šta ona suštinski znači. Kao prilog tome ispričao je nešto o poreklu tog termina, koje s vezuje za priču o (obeležavanju krave), odnosno utiskivanju železa u tkivo životinje da bi se znalo ko je njen vlasnik. Ilić je istakao da je njegova izložba isključivo namenjena mladim ljudima, jer se starijima ne može pomoći. Njen prvi deo, objasnio je on, napravljen je od radova koji postoje, jer nije imao običaj da ih sakuplja, niti da ih, izuzev stripova, potpisuje. Svoj rad, kako je rekao, nikada nije shvatao ozbiljno, a i ne doživljava sebe kao umetnika. Izvesnu nedoumicu koju je imao pre nego što se i definitivno odlučio da ovde priredi izložbu, razrešio je između ostalog i zbog jake unutrašnje potrebe da mladim ljudima ovde jednostavno pokaže da "prokleta mogućnost izbora mora da postoji". Naime, ove poučne Štulićeve stihove, upotrebio je ne samo što su oni sami po sebi snažni, već valjda i zato što mu je dosadila činjenica da mladi ovde slušaju muziku njegove mladosti i često se ponašaju kao da ništa novo i dobro ne postoji. "U mladosti sam bio protiv glavne struje i sada u Americi sam protiv iste, oduvek sam bio protiv glavne struje", istakao je Ilić. On je na licu mesta mobilisao i pažnju prisutnih novinara, rekavši da je zapanjen koliko puta je ovde dolazio, držao predavanja, bio na konferencijama, a da mu niko nije postavljao pitanja. Odmah, zatim, novinari su se "probudili", ali ne preterano jer je Ilićevo izlaganje uvek oštro, kristalno jasno i argumentovano, te onima koji slušaju uglavnom na kraju ponestane reči.

Što se tiče same postavke, koja broji oko stotinu originalnih radova Mirka ilića, ona će osvetliti osnovne elemente kreativnog procesa ovog autora, koji u konstantnom dijalogu sa svetom pomera granice grafičkog dizajna, vođen jasnim osećanjem političke, društvene moralne, profesionalne i umetničke odgovornosti. Od stripa, preko ilustracije, dizajna postera, knjiga, do radova realizovanih u Americi, ilustracija za najprestižnije svetske magazine, poput Tajm magazina, Vilidž vojsa, Njujork tajmsa... do grupe 3D ilustracija "Sex and Lies" i saradnje na kreiranju filmskih špica, sve to će posetioci Muzeja istorije Jugoslavije moći da vide u naredna tri meseca, na velikoj retrospektivnoj izložbi MIRKA Ilića.

Poštovaocima koji žele da imaju neki print Mirka Ilića sa njegovim potpisom, danas u 11 sati će u Muzeju biti priređena takva mogućnost, a printovi su inače deo limitirane edicije. Organizatori najavljuju još jedno iznenađenje, ali ga još uvek drže u tajnosti...

A. Ćuk


Objavljeno: DANAS, Beograd, 08.03.2005.godine

OBLJETNICA 60 godina od izlaska prvog broja "Kerempuha"

HUMOR, SATIRA I PONEKA IRONIJA

Autor MARIJA BUĐINSKI

Ususret 60. obljetnici prvog izlaska "mjesečnika za dnevnu njegu hrvatske nesvijesti" "Kerempuha", u Centru Kaptol jučer je otvorena izložba "Kerempuhovih" karikatura. Prvi broj lista objavljen je 16. rujna 1945, a u tim poslijeratnim godinama imao je nakladu i do 170.000 primjeraka! Iznova je pokretan u još u četiri navrata: 1955, 1971, 1974. i 2002. kad je izašlo samo pet brojeva. Više od 200 naslovnica, karikatura i literarnih priloga odabrao je Krešimir Bauer Sokol, a o "Kerempuhovoj" šezdesetogodišnjoj povijesti govorili su urednici Ivica Palatinuš, Fadil Hadžić i Hrvoje Hitrec.

"Kerempuh" u narodu
Izložba je specifična po tome što povezuje 60 godina, a i postavljena je na novoj tehnologiji, u okvirima i može se seliti. Naša je zamisao da je selimo po svim većim hrvatskim gradovima, i to izvan galerija, "Kerempuh" neka bude u narodu kaže Palatinuš. Najpoznatiji po karikaturama, "Kerempuh" je u svoje vrijeme okupljao najznačajnija crtačka imena: Režeka, Pala, Reisingera, Voljevicu, Neugebauera, Apfela, Puntarića i brojne druge, ali i pisce: Krkleca, Gervaisa, Horvata, Kolara, Majera...

Obnova "Kerempuha"?
Palatinuš se požalio na nedostatak humorističnog lista u Hrvatskoj: Na današnjem bogatom časopisnom prostoru nema humurističnog lista. U kriterijima Ministarstva kulture prednost imaju listovi koji su jedini na jednom području, ali Kerempuhu nisu htjeli dati novac. Zaključeno je da to treba biti komercijalni list pa ga ne treba financirati, što je glupo. List bi trebao imati financijsku potporu, to nije humor radi humora, nisu niski štosovi, ovdje se radi o likovnoj dimenziji, karikaturi koja vrijedi, a i literarno je na visokoj razini. Uza sve to mora biti britak, mora imati humor i satiru i poneku ironiju, ali ne i uvredu. Ne treba ići na senzacionalistički pristup.

Srećko Puntarić
Uz Kerempuh me veže suradnja od prije 30 godina, ondje sam objavio svoju prvu karikaturu, 1. veljače 1975. Tamo sam naišao na sebi sklonu redakciju, imao sam sreću početnika, i danas se rado toga sjećam. Na mojoj sljedećoj izložbi naći će se i moja prva ostvarenja iz Kerempuha.

Oto Reisenger
Kerempuh je urna, rado sam s njima surađivao. Šteta je što naše dnevne novine više ne njeguju karikaturu, to se sad shvaća kao gubitak prostora. U današnje je vrijeme humoristični list prošlost, i vani su se ovakvi listovi ugasili. Danas je pokretanje takvog lista osuđeno na propast.

Fadil Hadžić
Kerempuh je od humorističnih listova imao najveću ikad ostvarenu nakladu u Europi. U njemu su se rodile dvije vrlo važne stvari: napravljen je prvi crtani film, jezgra iz koje je nastala cijela Zagrebačka škola crtanog filma, a pokrenuli smo i Kerempuhovo vedro kazalište, iz kojeg je nastala Komedija.


Objavljeno: VECERNJI LIST, Zagreb, 03.03.2005.godine

sadržaj

9.

LINKOVI

Strip Vesti

-FESTMAN, maskota ovogodisnjeg FESTa, je zapoceo svoj zivot i u formi web stripa (Autor: Siniša Radović) kog mozete citati na:
www.fest.org.yu/2005/sr/strip/
(stripovi.net)


-Linka sa koga se može skinuti audio zapis predavanja Milta Kahla iz (vjerovatno) 1979. god.
student.ci.qut.edu.au/~n4420454/miltKahlMP3/
(Tihomir Čelanović)


-Zvanični sajt izložbe Mirka Ilića:
http://www.muzejistorijejugoslavije.org.yu/mirkoilic/index1.htm
(Damir Smith)

sadržaj

10.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od - do

. . .

Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad