Zoran Đukanović i Dušan
Banjanin su obezbedili sledeće priloge:
POSTPOP KULTURA
DRUGI ŽIVOT
U beogradskom SKC-u se održava Drugi međunarodni salon stripa. Uprkos
svemu, ovaj medij još jednom dokazuje vitalnost
Možda je preterano reći da je strip, posle manje od stotine godina
postojanja, započeo sa laganim odumiranjem poslednjih decenija veka
koji je za nama. Ako i dovedemo u pitanje tvrdnju da nema više onu
važnost i značaj za današnje generacije kao za one koje su stasavale
u decenijama oko i posle Drugog svetskog rata, složićemo se da je
izgubio nekadašnju popularnost.
Televizija, pa zatim video i kompjuterska tehnologija pomračili
su suverenitet štampane reči. Novine i knjige još uvek drže korak,
ali strip kao da sve više gubi dah. Situacija sa i oko stripa kao
da ponajbolje reflektuje sve veće odsustvo romantičnih pobuda današnjeg
čoveka. Na kraju ovog milenijuma sve je postalo pragmatično, tako
da je malo prostora ostalo za proboje van osmišljenih i uređenih
shema. Sve se meri odnosom uloženog i ostvarenog kapitala. Kada
je sfera stvaralaštva u pitanju to nije pogodno tlo za mnogo toga
, pogotovo ne za strip.
Nekoliko je razloga za takvo stanje. Iako u proizvodnji jeftiniji
od svojih “direktnih konkurenata” kao što je film - on je “spor”
medij. Za produkciju jednog strip albuma skoro da je potrebno isto
toliko vremena koliko i da se napravi jedan film. Ono što ih drastično
razlikuje jesu produkcioni uslovi. Mada, zbog svoje jednostavnosti
i jeftinoće kao da još uvek postoji uvreženo mišljenje da su stripovi
“niža” forma umetnosti. Ili, kako to reče jedan proslavljeni majstor
stripa: “Dobar strip je onaj gde se autor izražava u lično ime.
Šteta je samo što se šest meseci utroši na pravljenje stripa koji
se pročita za pet minuta. Danas se još uvek jedan strip manje ceni
od jedne knjige, ili filma. Trebalo bi da svi stignu dotle da čitaju
strip kao što idu u bioskop, ili čitaju knjigu, ili kriminalistički
roman”.
Paradoksalno, a slična stvar se dešava i sa popularnom muzikom,
što se manje kupuje strip se sve više stvara. U poslednjih dvadesetak
godina smenjivale su se generacije samoniklih crtača koji su kao
kakvi matadori gordo mahali plaštom ispred očiju porazno neinventivnih
i u ekonomske grafikone zagnjurenih izdavačkih magnata. Sabijen
u geto nezavisne i andergraund štampe sa strip delima smo češće
počeli da se susrećemo u knjižarama i galerijskim prostorima nego
li na, za njih najvažnijem i najprirodnijem mestu, kioscima. Što
je više zadobijao poštovanje i postao predmet akademskog proučavanja
to je više gubio supstancu.
Drugi međunarodni festival stripa koji se održava u beogradskom
SKC-u bezrezervno ukazuje na ovakvu situaciju. Da živimo u sredini
koja je u stanju da neprekidno produkuje talente koji, na žalost,
ubrzo bivaju prepušteni sebi. I da ne bude kao u onoj priči da se
ne može sve imati, poslednji su trenuci da se zamislimo i poradimo
po ovom pitanju. Izvesno je da ćemo ovako ili onako, brže ili sporije,
dostići nekakav standard karakterističan za razvijeni svet, ali
je sasvim moguće da na tom putu izgubimo ili zaboravimo na one sa
izrazitim potencijalom. Na sve one čiji se talenat i emocije ne
mogu munjevito pretvoriti u pegršt šuštavih novčanica.
Ovih dana na izložbi u SKC-u imamo dokaz da ih još uvek ima u impozantnom
broju. Oni su tu i sve što traže je da ih neko konačno primeti.
Momčilo Rajin
Objavljeno: POLITIKA, Beograd, 26.09.2004.godine
Završen Salon stripa
LAUREAT MAJA VESELINOVIĆ
Gran Pri Salona stripa održanog u SKC-u dobila je Maja Veselinović,
a nagradu za najbolje ostvarenje u domenu klasičnog strip jezika
Dragan Bosnić. Nagrada za najbolje ostvarenje u domenu alternativnog
strip jezika pripala je Ričardu Suisajdu iz Kanade.
Tako je, naime, odlučio žiri Studentskog kulturnog centra za dodelu
nagrada najboljih strip autora u sastavu Rastko Ćirić predsednik,
Darko Macan (Hrvatska), Zdravko Zupan (SCG), Goran Skrobonja (SCG),
Vuk Ršumović (SCG).
Osim zvaničnih nagrada i nagrada sponzora, Studentski kulturni centar
Beograd je dodelio priznanja za doprinos srpskom stripu dvojici
naših, u svetu najznačajnijih, autora stripa Aleksandru Zografu
iz Pančeva i Zoranu Janjetovu iz Novog Sada. Prestižni gost ovog
festivala bio je i Brajan Boland.
Pored navedenih dodeljne su i nagrade za najbolji crtež, Evelinu
Danevu, Bugarska, nagradu za najbolji scenario dobio je Tasos Papajoanu
(Grčka) i druge nagrade.
K. R.
Objavljeno: BLIC, Beograd, 27.09.2004.godine
MAJA VESELINOVIĆ LAUREAT SALONA STRIPA U BEOGRADU
Žiri ovogodišnjeg, Drugog međunarodnog salona stripa u Beogradu,
koji se održava od 23. septembra do 10. oktobra u Srećnoj galeriji
SKC, između 204 prijavljena rada iz Grčke, Kanade, Francuske, Portugala,
Velike Britanije, Nemačke, Hrvatske, Slovenije, Bugarske, BIH i
SCG, odlučio je da glavna nagrada (500 evra) pripadne Beograđanki
Maji Veselinović. Njoj je pripala i specijalna nagrada žirija za
inovaciju u domenu strip umetnosti. Predsednik žirija Rastko Ćirić
(SCG) i članovi: Darko Macan (Hrvatska), Zdravko Zupan (SCG), Goran
Skrobonja (SCG) i Vuk Ršumović (SCG), nagradu za najbolje ostvarenje
u domenu klasičnog strip jezika dodelio je Draganu Bosniću (Beograd),
dok je po mišljenju ovog žirija najbolje ostvarenje u domenu alternativnog
strip jezika ponudio Ričard Suisid (Kanada). Nagrada za najbolji
crtež pripala je Evelini Danevoj (Bugarska), najbolji scenario potpisuje
Tasos Papajoanou (Grčka). Rad Beograđanke Mine Ćirić ocenjen je
kao najbolji rad u kategoriji takmičara do 15 godina, a ona je i
nosilac specijalne nagrade za najbolju ideju. Specijalnu nagradu,
u istoj kategoriji (do 15 godina), za zreo i maštovit izraz dobio
je Slobodan Stošić (Novi Sad). Konačno, žiri je specijalne nagrade
za najmlađe učesnike dodelio Beograđanima: Bogdanu Bogdanoviću,
Dušanu Radujku, Marku Kneževiću i Marku Iliću. Osim zvaničnih nagrada
i nagrada sponzora, beogradski Studentski kulturni centar dodelio
je Priznanja za doprinos srpskom stripu, koje je pripalo dvojici
ovdašnjih autora stripa - Aleksandru Zografu iz Pančeva i Zoranu
Janjetovu iz Novog Sada.
K. R.
Objavljeno: Danas, Beograd, 28.09.2004.godine
BRAJAN BOLAND
SKC
Biografija: rođen je u Friestonu pored Bostona, 1951. Završio različite
umetničke škole u Britaniji. Stripom se bavi tri decenije. Jedan
je od prvih evropskih stripara koji je prihvaćen na američkom tržištu.
Na Beogradski salon stripa došao zato što voli „egzotična“ mesta.
Živi i radi u Safolku (Engleska), u okruženju svoje porodice. Omiljeni
filmski autor mu je Andrej Tarkovski, muzički bend „The Residents“,
a strip crtač Aleks Tot.
Karijera: proslavio se likom sudije Dreda, zatim serijalom „Betmen“
(posebno likom Džokera inspirisanim sopstvenim životom), zatim kultnim
„The Killing Joke“, scenarističkom ikonom Alana Mura. Danas se bavi
isključivo crtanjem naslovnica za DC Comics-ove serijale kao što
su: „Animal Man“, „Wonder Woman“, „Superman“, „Flash“..., kao i
za provokativni „The Invisibles“. U želji da bude kompletan autor,
a ne samo crtač, kreirao je alternativni strip „Mister Mamoulian“
koji je promovisao u SKC-u.
Američka produkcija: „Skicu naslovnice moram da pokažem urednicima.
Američki stripovi su veoma konzervativni, ne sme da bude previše
nasilja, a u ljubavnim scenama ruke moraju da budu na pristojnom
mestu. Najviše volim lik Animal Mana jer je stupidan“.
Fotografija: „Nemoguće ju je izbeći, jer naprosto ima toliko stvari
koje ne stižemo da vidimo uživo. Sad kad sam video Beograd i napravio
par skica ulica, zasigurno ću ga ubaciti u strip.“
Kompjuter: „Stalno je uz mene. Na njemu radim skicu kao na papiru,
a i crtež se brže boji nego sa air brushom“.
MILENA MARJANOVIC - istoricar umetnosti
Objavljeno: BLIC, Beograd, 28.09.2004. godine
Mamoru Oshii:
"NEVINOST" SA ZAŠTITOM
Nakon 'Našlo je glas... sad treba tijelo', došlo je vrijeme
za: 'Kad strojevi nauče osjećati, tko će odlučivati što je ljudskost?'
Najbolja japanska anima ima nastavak!
Jedno od najvećih djela anime-žanra, skupa s Otominim "Akirom" i
Miyazakeovom "Princezom Mononoke", svakako je "Kokakku Kidotai -
Ghost in the Shell", koji je filmaš i animator Mamoru Oshii 1995.
napravio po istoimenom stripu Shirowa Masamunea. Ove godine, kiborg-detektiv
Batou vratio se u dugoočekivanom filmu "Innocence - Ghost in the
Shell 2". Policajac koji citira Descartesa, Shelleya i Bibliju,
ovaj put istražuje slučaj robotskih seks-lutaka koje počinju ubijati
ljude.
Otkud Oshiiju, 53-godišnjem bivšem studentu tokijskog isusovačkog
sjemeništa, atmosfera u njegovim filmovima kojom je osvojiom publiku?
"Shvatio sam da želim pisati o imaginarnom svijetu u koji ljudi
mogu otići gledajući film i pobjeći od stvarnosti. U 'dvojci' sam
želio više razmišljati o tome što su točno ljudi. Takvi filmovi
su obično ili o ljubavnoj priči ili o Bogu. Ali ja sam pomislio
da možda postoji i drugi način objašnjavanja što ljudi zbilja jesu.
Konačno sam shvatio da mogu pisati o ljudima tako što ću koristiti
tehnologiju i životinje. Dok sam radio u studiju, shvatio sam da
mi baš i ne leži da radim standardne animirane filmove, koji su
veseli i zabavni. Moji imaju teške teme i mračnu atmosferu."
Zašto se odlučio izražavati baš u anime-stilu? "Prije deset do petnaest
godina, japansko društvo se nekako promijenilo u tome što ljudi
više nisu morali odrastati. Mogu vječno ostati djeca i gledati anime,
igrati igrice i čitati mange baš kao što su radili dok su bili djeca.
Mislim da porast broja animatora koji stvaraju filmove s teškim
temama, više za odrasle, ima puno veze s tim."
Inspiraciju za robote i "ginoide" Oshii je našao još prije trideset
godina, u slikama lutaka u jednoj knjizi poljskog nadrealista Hansa
Bellmera: "Te lutke su posebne zato što imaju kuglične zglobove.
To znači da možete spajati različite dijelove tijela pa to ne moraju
biti glava i tijelo i ruke i noge. Mogu biti dvije glave. To može
izgledati veoma groteskno, ali nešto groteskno može istodobno i
biti lijepo. To me zaintrigiralo."
Zašto baš nastavak njegove uspješnice iz 1995.? "Nakon što sam napravio
'Ghost in the Shell' bio sam vrlo iscrpljen, mentalno i fizički,
pa sam krenuo drugim putem i počeo snimati igrane filmove." (U Poljskoj
je snimio igrani film "Avalon", a onda se vratio animaciji.) "Imao
sam veliku temu o kojoj sam htio progovoriti, i viziju u glavi kako
će taj film izgledati. Znao sam da će biti vrlo skup. Ali zato što
je 'Ghost in the Shell' bio veliki hit u svijetu, pomislio sam,
ako mogu tu temu primijeniti na njegov nastavak, onda mogu dobiti
veliki budžet i ono što želim ubaciti u taj nastavak."
A što u tom filmu radi Gabriel, Oshiijev pas kojeg crta u svim svojim
filmovima? "Ovaj film zaključuje da su svi oblici života - ljudi,
životinje i roboti - jednaki. U godini 2032., kad se ovaj film događa,
roboti i elektronska bića postali su neophodni kompanjoni ljudima.
Ustvari, to vrijeme već je nastupilo. Ono što nam je danas potrebno
nije nekakav antropocentrični humanizam. Nadam se da sam uspio razmotriti
nelagodu koja danas prevladava u svijetu. U takvim uvjetima, što
je značenje ljudskog postojanja?"
Nije valjda sve tako crno? "Konačno, mislim da sam optimist, premda
svi moji filmovi izgledaju mračno. Mislim da su ljudi, po svemu
sudeći, loši. Moraju se promijeniti. Moraju prihvatiti da su loši,
i moraju prihvatiti činjenicu da moraju krenuti dalje. U tom smislu,
jako sam pozitivan u svom mišljenju da se ljudi moraju promijeniti
da bi preživjeli."
M.F. 24.09.2004.
Objavljeno: Klik Online, 24.09.2004.godine
ADRIEN BRODY I SUPERMANOVA KLETVA
Dobitnik Oscara će se, nakon snimanja 'King Konga', pozabaviti
i najpoznatijim superjunakom, ali ne u filmu o Supermanu već o čovjeku
koji ga je glumio
Priča o Georgeu Reevesu konačno će stići pred kamere; Adrien Brody
će, kad završi posao kod Petera Jacksona, glumiti u filmu koji će
se zvati "Truth, Justice and the American Way" - "Istina, pravda
i američki način" (Supermanova krilatica). Scenarij Paula Bernbauma
bavi se tajanstvenom smrću tog nesretnog tumača uloge Supermana,a
film će režirati Allen Coulter, koji je zanat pekao na vrhunskim
TV-serijama; na HBO-u je režirao epizode "Sopranosa", "Dva metra
pod zemljom" i "Seks i grad". Brody, naravno, neće glumiti samog
Reevesa, već detektiva koji istražuje okolnosti njegove tajanstvene
smrti. O okolnostima pod kojima je Reeves 1959. nađen mrtav Klik
je već pisao, a taj članak možete naći ovdje. Još se ne zna tko
će preuzeti ulogu samog glumca; čak je i njegov prezimenjak (sasvim
slučajno, nisu u nikakvom rodu) Keanu Reeves u igri. A što se tiče
samog filma o došljaku s Kriptona, taj projekt je po tko zna koji
put završio na ledu, jer se izgleda svi u Hollywoodu boje "Supermanove
kletve" i nijedan redatelj i glumac nisu spremni prihvatiti taj
angažman.
M.F.
Objavljeno: Klik Online, 24.09.2004.godine
TKO ĆE GLUMITI FILMSKOG SUPERMANA?
John Travolta, Kyle MacLachlan i Woody Harrelson glavni su kandidati
za ulogu čovjeka koji je prvi nosio Supermanov kostim na malom ekranu.
Da je uloga Supermana "ukleta", mnogi tvrde ne toliko zbog sudbine
Christophera Reevea kojega je jahačka nesreća prikovala za invalidska
kolica, već i zbog prethodnog najpoznatijeg tumača "čovjeka od čelika",
Georgea Reevesa (1914-1959.). Reeves je spektakularno započeo svoju
filmsku karijeru odigravši jednu od manjih uloga (Stuarta Tarletona)
u "Zameo ih vjetar", ali mu je uspjeh izmicao sve dok 1951. nije
od Kirka Allina preuzeo ulogu Clarka Kenta i Supermana u filmu "Superman
protiv ljudi-krtica". Uslijedila je dugovječna TV-serija "Supermanove
pustolovine", ali nakon što je njeno snimanje okončano 1957., Reevesov
imidž bio je toliko vezan za crveno-plavi kostim da on nije mogao
naći drugi glumački posao.
George Reeves pronađen je mrtav s ranom od metka u svojoj kući na
Beverly Hillsu. Smrt je proglašena samoubojstvom, uz napomenu da
je Reeves bio u depresiji zbog nedostatka uloga i da je pretjerano
pio. Međutim, mnogi poznavatelji prilika u Hollywoodu ističu da
je Reeves bio poznat kao veliki zavodnik. Neposredno pred smrt okončao
je dugogodišnju vezu s deset godina starijom Toni Mannix, suprugom
direktora MGM-a Eddieja Mannixa. Da su ostavljena ljubavnica ili
ljubomorni muž bili upleteni u navodno samoubojstvo glavna je teza
knjige "Hollywoodski kriptonit: buldog, dama i Supermanova smrt"
autora Sama Kashnera i Nancy Schoenberger, za koju su nedavno otkupljena
filmska prava.
Još se ne zna tko će u toj mračnoj priči o stvarnom ubojstvu glumiti
čovjeka koji je glumio Supermana. Woody Harrelson je jedno vrijeme
bio zainteresiran za ulogu, a trenutno su najizgledniji kandidati
John Travolta i Kyle MacLachlan.
M.F.
Objavljeno: Klik Online, 18.09.2004.godine
RENDE
Išmail je ilustrovana novela nastala kao plod saradnje Aleksandra
Zografa i Vladimira Arsenijevića. Inicijalna kapisla za projekat
bio je Zografov crtež iz kog se izrodila Arsenijevićeva priča koju
je potom ilustrovao Zograf. Arsenijevićeva naracija dodatno je potpomognuta
kreativnim učešćem Borivoja Radakovića i Svebora Midžića.
Prateći život i rad fiktivnog konceptualnog umetnika I. J. – Išmaila
kroz svedočanstva ljudi oko njega – njegove porodice, teoretičara
umetnosti, potpunih stranaca – ovaj roman smešten u 1979. godinu
nastoji da mapira i razotkrije odnose i veze između beogradske umetničke
scene šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka (beogradska
konceptuala) i novog talasa s početka osamdesetih.
Narator romana je Išmailov nećak, tinejdžer koji bi hteo da bude
panker ali mu baš i ne ide (svira u jednočlanom pank-sastavu Gliste
i nosi majicu Pankrta koju je sam napravio). On s majkom ide na
sahranu ujaka koji je odavno napustio njihove živote i koga se seća
samo kroz maglu, ali i prema kome oseća čudnu bliskost. Kroz njegove
napore da sazna više o svom ujaku i njegovom životu, pred nama se
odmotava čudna priča o životu i smrti jednog umetnika/o odnosima
umetnosti i društva.
Promocija romana Išmail održaće se u Centru za kulturnu
dekontaminaciju u sredu 6.10.2004. sa početkom u 19 sati.
Objavljeno: Vreme, Beograd, 30.09.2004.godine
TITOVO MITSKO DOBA
Izdavačka kuća “Rende” objavila je “Išmail”, novi roman Vladana
Arsenijevića, nastao na osnovu jedne ilustracije strip autora Aleksandra
Zografa. Ilustracija prikazuje čoveka kome na stomaku leži bela
kokoška, njegova glava leži na železničkoj pruzi i ka njemu ide
voz. Knjiga će biti promovisana u Centru za kulturnu dekontaminaciju
6. oktobra i posetioci će tada moći više da saznaju o ovoj knjizi
u čijem su nastanku učestvovali i hrvatski pisac Borivoj Radaković
i Svebor Midžić, teoretičar umetnosti. O samom romanu Vladimir Arsenijević
kaže: Radnja romana odigrava se 1979. godine i nema veze sa našom
skorijom prošlošću. Glavni junak je petnaestogodišnji dečak i ja
sam želeo da rekonstruišem i žargon onoga doba, pre Titove smrti,
koje sve više dobija mitsku konotaciju.
Vladimir Arsenijević i Aleksandar Zograf
IŠMAIL
ilustrovana novela
Objavljeno: NIN, Beograd, 30.09.2004.godine
Rende, izdavacka kuca, Beograd
http://www.rende.co.yu
biografija Vladimir Arsenijević
Vladimir Arsenijević je rođen 1965. godine u Puli. Njegov prvi roman,
U POTPALUBLJU, objavljen je 1994. godine i nagrađen NIN-ovom nagradom
za najbolji roman te godine. Postavši instant-bestseler, knjiga
U POTPALUBLJU doživela je više od dvadeset izdanja širom sveta.
ANĐELA, Arsenijevićev drugi roman kao i drugi deo planirane tetralogije
CLOACA MAXIMA, objavljena je 1997. godine. Njegova treća knjiga
objavljena je 2000. godine pod nazivom MEXICO - ratni dnevnik.
Živi i radi (kao glavni urednik izdavačke kuće RENDE) u Beogradu.
Roman:
IŠMAIL - Vladimir Arsenijević & Aleksandar Zograf
U ulozi železničara Drageca Bolfeka iz Zaboka
Borivoj Radaković
U ulozi meksičkog anarhiste, konceptualnog umetnika i teoretičara
Hermana Hervasa Dijesa
Svebor Midžić
----------
Aleksandar Zograf:
Uvod
Spisateljska delatnost, baš kao i crtanje stripova, obično nastaju
u osami, u privatnosti soba i u studijima gde ne volite da se neko
muva (početkom dvadesetog veka, strip crtači su radili u kancelarijama
novina i časopisa, ali to je već nekakva praistorija). Dok crtam
svoje stripove, ova monaška atmosfera mi nimalo ne smeta. Naprotiv.
Međutim, mislim da je korisno da se povremeno rutina razbije na
kreativan način. Zato smatram da je osveženje ako dođem u priliku
da učestvujem u nekakvom zajedničkom projektu, ili inspirativnoj
saradnji.
Učinilo se da bi tako nešto mogla da bude ponuda koja je stigla
od prijatelja iz Pariza – strip crtač Thierry Guitard i njegova
žena Miriana Mislov su bili među autorima zastupljenim u ediciji
“mračne” književnosti koja se zove Black is Beautiful, malog underground
izdavača iz Marseja. Serija knjiga koja je bila objavljena u ovoj
ediciji zaista je nešto posebno – u pitanju je eksperiment koji
spaja jednog crtača i jednog pisca. Crtač najpre kreira crtež, koji
bi trebalo da bude inspiracija piscu da na osnovu toga napiše kratku
“noir” priču. Kada završi priču, pisac čitav materijal ponovo vraća
crtaču, koji tekst ilustruje serijom crteža. Sve to na kraju bude
objavljeno u knjizi, štampanoj crnom bojom na crnom papiru! U pitanju
su vrlo zanimljiva izdanja, koja su zabavna za čitanje i za razgledanje.
Nakon što su Thierry i Miriana predložili da učestvujem u izradi
novog Black is Beautiful izdanja, i kada je trebalo pronaći pisca
sa kojim bih mogao da sarađujem, na pamet mi je pao stari poznanik,
Vladimir Arsenijević. Njegovi romani su prevedeni na francuski jezik,
tako da nije bilo potrebno dodatno objašnjavanje francuskim prijateljima.
Sve je bilo dogovoreno u vrlo kratkom roku.
Vladimira Arsenijevića sam upoznao početkom osamdesetih – on je
bio član beogradskog punk benda Urbana Gerila, a ja sam uređivao
fanzin koji se zvao Kreten. Bilo je to vreme novotalasne euforije,
koja je imala priličan uticaj na stvaranje nove i drukčije atmosfere
na off-sceni u (ondašnjoj) Jugoslaviji. Tinejdžeri, poput nas, stvarali
su muziku ili izražavali svoje mišljenje u jeftinim fotokopiranim
samizdat časopisima nezavisno od bilo kakvih institucija ili “proverenih
kanala”. To su možda bili tek nedoterani produkti gradskih klinaca,
međutim, ti su klinci bez sumnje bili nešto poput "gnevnih mladih
ljudi" (ha ha ha).
Bilo kako bilo, o Vladimiru godinama nisam čuo ništa, niti je bilo
prilike da se sretnemo. Susreli smo se tek nakon petnaestak godina,
krajem devedesetih. Balkan je ponovo goreo nekom od svojih kriza
koje, razume se, deluju krajnje otrežnjujuće. Vladimir je postao
pisac, čija su dela prevođena na mnoge jezike. Ko bi rekao da će
to biti sudbina suvonjavog klinca kojeg sam poznavao. Ja sam takođe
već imao reputaciju strip crtača aktivnog na internacionalnoj sceni.
Ni sam ne znam da objasnim kako sam se zatekao u toj životnoj ulozi.
U svakom slučaju, poziv na saradnju koji smo dobili iz Francuske
zvučao je sasvim zabavno.
Kada sam godine 2003. nacrtao “polazni” crtež, i predao ga Vladimiru,
on je ubrzo počeo da tka zanimljivu skasku. Priznajem da sam taj
crtež kreirao bez i trunčice razmišljanja - bilo je to jednostavno
prvo što mi je tog jutra palo na pamet. Međutim, kao kada prepoznate
figuru konja ili ptice u mrlji u talogu kafe, tako je, čini se,
u tom crtežu Vladimir prepoznao mali univerzum likova i sudbina.
Najpre me je obavestio da je priča po svom obimu nadrasla dogovoreni
okvir. Nekoliko nedelja kasnije nazvao je ponovo, uz napomenu da
je priča dodatno proširena. Na kraju je rekao da je u realizaciju
uključio još dvojicu ljudi – zagrebačkog pisca Borivoja Radakovića
i teoretičara umetnosti iz Beograda Svebora Midžića. Tada je već
bilo jasno da smo se prilično udaljili od prvobitnog plana povezanog
sa Black is Beautiful edicijom. No dobro. Krenuli smo u eksperiment
koji nas je odveo u neplaniranom smeru. Priča je počela da narasta
i živi nekim vlastitim životom. Uz takve saradnike, i crteže koji
su svemu pridodali još jednu dimenziju, krajnji rezulat je bio zanimljiv
zbir usredsređenosti i slučajnosti, vizuelnog i literarnog. U svakom
slučaju, nešto prilično drugačije od onoga što bi svako od nas pojedinačno
bio u stanju da izmašta.
Verovatno je zato nama koji smo učestvovali u stvaranju ove knjige
iščitavanje Išmaila bilo podjednako uzbudljivo kao i svakom drugom
radoznalom čitaocu.
Predrag Koraksić Koraks
MOJA MALA OSVETA
Za Predraga Koraksića Koraksa kažu da je naš najplodniji i najaktuelniji
karikaturista, komentator dana par excellence. Objavio je nekoliko
knjiga karikatura, crta svakodnevno, izlaže... Upravo se vratio
iz Zagreba gde je učestvovao na tematskoj izložbi o raspadu Jugoslavije,
zajedno sa Hasanom Fazlićem i Borivojem Dovnikovićem Bordom, u okviru
devete sesije „Igmanska inicijativa“. Osim Beograda izlagao je i
u Moržu (Švajcarska) sa čuvenim Patrikom Šapatom. Naredne godine
ima u planu nekoliko gostovanja u Nemačkoj. Njegove karikature su
gotovo obavezno u privatnim kolekcijama mnogih diplomata koji su
boravili u našoj zemlji. (Kobne godine Miloševićevog režima maltene
je preživeo zahvaljujući njima.) Njegove teme danas su izbori, tenderi,
privatizacija, razobličavanje hipokrizije, nadmenosti i neodgovornosti...
A njegov kredo: „Ne miriti se sa životom. Braniti ga iz higijenskih
razloga... do kraja“. Prvi je dobitnik nagrade „Mića Popović“, a
za koji dan, tačnije 15. oktobra biće i naš prvi karikaturista ovenčan
„Francuskom legijom časti“.
„Legija časti“ se dodeljuje stvaraocima koji su zaslužni za
negovanje veza sa Francuskom. Kakve vi kontakte imate sa tom zemljom?
- Imao sam izložbu u Jugoslovenskom kulturnom centru u Parizu, na
godišnjicu „5. oktobra“. Bila je to prva izložba koja je promovisala
renovirani ambijent Centra. Drugi razlog je verovatno što već duže
vremena radim za francuski list „Courrier International“.
Da li je politička karikatura oduvek vaše opredeljenje?
- Karikaturom se bavim još od Titovog vremena, a vi znate da je
tada ova vrsta bila nezamisliva. Naprosto, niko nije hteo ni smeo
da je objavljuje. Oduvek sam želeo da komentarišem ponašanje političara
i to sam dočekao da tako kažem pred kraj karijere. Tek kada se pojavila
nezavisna štampa počeo sam da ih objavljujem. Prvi list za koji
sam godinama crtao džabe, jer su takve bile okolnosti, bila je „Ekonomska
politika“, sledi „Borba“, koju je Staša Marinković, tadašnji glavni
urednik uspeo da oslobodi „oklopa“, zbog čega sam imao problema
sa mojom matičnom redakcijom „Večernjim novostima“ koja je pokušala
da me izbaci s posla... Tri godine sam vodio spor s njom. Najzad,
kad su izmenili pravilnik, to su i uspeli, pod stavkom „mora da
leti onaj ko ne podržava uređivačku politiku lista“.
Ko je inicirao s objavljivanjem svakodnevne političke karikature
u štampi u našoj štampi?
- To je ideja Mirka Klarina, a prvobitna solucija da je crta dvoje,
troje karikaturista. Čuvši za to, rekao sam da bih to mogao raditi
sam i eto od tada do danas radim svakodnevno, najmanje osam komenatara
sedmično i sad kad sam u penziji.
Ima li toliko ideja?
- Naravno, za vreme Miloševićevog režima je bilo mnogo lakše. Slika
našeg života bila je crno-bela i nije bilo problema s idejama. Trebalo
je samo imati hrabrosti, koje mi nije nedostajalo, iako sam imao
puno teškoća.
Kako su „prozvani“ reagovali na vaše komentare?
- Dešavalo se da se neki i naljute. Sada više ne. Rekao bih da je
mnogima drago kad sebe vide na taj način u novinama. Upravo crtam
jednu na kojoj premijer Vojislav Koštunica kao sendvičmen nosi poternicu
sa slikama četiri generala prolazeći pored njih.
Da li često objavljujete karikature u „Courrier International“?
- Sada ređe, jer ih naše teme manje zanimaju. Uglavnom mi traže
karikaturu kad prenose članak iz „Vremena“ ili „Danasa“. Drugačije
je naravno bilo kad Ričard Holbruk nije izlazio iz Miloševićevog
kabineta. Tada su i drugi strani listovi objavljivali moje karikature,
čak i u Americi.
Vašeg specifičnog političkog komentara u formi crtanog filma
od dvadeset sekundi više nema nedeljom na TV B92. Zbog čega?
- Ponestalo je novca, a i produkcija je bila u porodičnoj manufakturi
koja je okrnjena budući da moja kćerka i zet odlaze u Ameriku. Naime,
moja ćerka je radila pokret, sin je bojio scenu, a kompjuterskom
animacijom se bavio moj zet.
Koji lik najradije „peckate“ ?
- Nisam baš od onih koji vole da „peckaju“.
Onda šta vas najčešće podstiče da komentarišete?
- Svakodnevne budalaštine političara. Uvek gledam da karikatura
nasmeje onoga ko je gleda. Volim kad se gledalac - pa i ja sam -
bar na trenutak oseti superiornim u odnosu na političare. To je
na neki način moja mala osveta tim kreaturama.
M. Marjanović
Objavljeno: Blic, Beograd, 30.09.2004.godine
Odabrano 26 izdavačkih projekata od posebnog značaja za sufinansiranje
UDVOSTRUČEN BUDŽET
Komisija za izbor kapitalnih izdavačkih projekata u oblasti umetnosti,
društvenih i humanističkih nauka Sekretarijata za kulturu Skupštine
grada, odabrala je ove godine 26 dela od 91 predloženog, za koje
se smatra da su od posebnog značaja i da njihovo izdavanje treba
finansijski pomoći. Shodno gotovo dvostruko većem broju predlagača
u odnosu na prošlu godinu, ovogodišnji budžet za sufinansiranje
kapitalnih izdavačkih dela iznosi 10.100.000 dinara. Prema visini
novčanih sredstava odabrani su "Monografija o manastiru Dečani"
dr Milke Čanak-Medić i dr Branislava Todića (izdavač Muzej u Prištini)
sa 800.000 dinara; "Studije o ikonografiji Bogorodice" dr Mirjane
Tatić-Đurić (izdavač "Jasen"), "Dvosmerni rečnik srpskog žargona"
Dragoslava Andrića (Zepter Book), "Materijalna civilizacija" Fernan
Brodel (Službeni list), "Istorija filozofije" (Plato) svi po 600.000
dinara; "Privatni život u srpskim zemljama srednjeg veka" grupe
autora (Klio) sa 550.000 dinara; "Arhitektonska enciklopedija Beograda
XIX i XX veka" Slobodana Bogunovića (Beogradska knjiga), "Odevanje
u Beogradu u XIX i početkom XX veka" dr Mirjane Prošić Dvornić (Stubovi
kulture) sa po 500.000 dinara; "Leksikon 200 opera" grupe autora
(Madlenianum), "Manastir Krušedol" dr Miroslava Timotijevića ("Draganić"),
"Rečnik sinonima" dr Pavla Ćosića (Maćado), "Tipik arhiepiskopa
Nikodima" dr Đorđa Trigunovića (Čigoja štampa), "Sabrana dela Kornelija
Stankovića" (Muzikološki institut SANU), "Manastir Koporin" dr Milana
Radujka (Filozofski fakultet) sa po 400.000 dinara; "Stari slikarski
priručnici, treći deo" dr Milorada Medića (Republički zavod za zaštitu
spomenika kulture) sa 350.000 dinara; "Čičerone" Jakova Burkharta
(Balkankult), "Klavirska muzika Miloja Milojevića" Dragoljuba Katunca
(Klio), "Oksfordska istorija Vizantije" Sirila Mana ("Dereta"),
"O književnom delu" Romana Ingardena (Foto futura) sa po 300.000
dinara; "Antologija srpske klavirske muzike" grupe autora (Udruženje
kompozitora Srbije), "Tajna istorija književnosti" dr Slobodana
Grubačića (Balkankult), "Akiro Kurosava" dr Nikole Stojanovića (Institut
za film) sa po 250.000 dinara; "Generali i admirali Kraljevine Jugoslavije
od 1918. do 1941." dr Mileta Bjelajca ("Dobra") sa 200.000 dinara;
"Beogradski strip 1935-1941" Žike Bogdanovića (Ateneum),
"Starmali J. J. Zmaj" dr Dušana Ivanića (Biblioteka grada Beograda)
i "Ekloge" Vergilija (Zepter Book) sa po 150.000 dinara.
Komisija je zasedala u sastavu Ljubinko Radenković (predsednik),
Ranko Bugarski, Milena Dragićević-Šešić, Živan Lazović, Aleksandar
Loma, Milo Lompar, Radivoj Radić, Biserka Rajčić, Ljubinka Trgovčević
i Marica Šuput. U izveštaju Komisije navodi se i da pojedina dela
pristigla na konkurs zaslužuju pažnju, ali da zbog neispunjenja
uslova nisu prihvaćena. Među tim delima, znatan je broj onih za
čiji je uspešan završetak neophodno angažovanje jednog ili više
redaktora. Izdavači koji su dobili finansijsku pomoć Sekretarijata
za kulturu dužni su da štampaju odabrana dela u roku od godinu dana
od dana zaključenja ugovora.
D. Jovićević
Objavljeno: DANAS, Beograd, 01.10.2004.godine
IN MEMORIAM
ĐORĐE LEBOVIĆ
U sredu uveče, prvog jesenjeg dana, pribrano i tiho, otišao je Đorđe
Lebović, jedan od najvrednijih i najplodnijih srpskih dramskih pisaca.
Rođen je 1928. u Somboru, u građanskoj porodici u kojoj se govorilo
srpski, mađarski i nemački, što znači da je bio pravi Bačvanin.
Sticajem porodičnih okolnosti, đačke dane proveo je u Zagrebu, što
znači, bio je i Zagrepčanin. Rat ga je naterao da se vrati u Sombor
kod babe, gde mu je prikačena žuta zvezda, što znači da je bio i
Jevrejin. Imao je četrnaest godina, takoreći - ni dete, ni čovek,
kada su ga sa tom nesretnom zvezdom strpali u najstrašniji od strašnih
logora smrti - Aušvic, tamo mu je utetoviran neizbrisiv broj A -
12750, što znači da mu je, u paperjastom uzrastu, oduzeto pravo
da bude bilo ko i bilo šta. To vreme, i taj sticaj životnih okolnosti,
odrediće njegovo stvaralaštvo, dramaturško kretanje, prijateljstva,
tihost, skromnost, jasno sagledavanje stvarnosti i hrabrost da javno
iskaže svoje nezadovoljstvo.
U bivšoj zemlji slovio je za jednog od najznačajnijih jugoslovenskih
dramskih pisaca. Dramom "Nebeski odred", koju je napisao zajedno
sa Aleksandrom Obrenovićem, probio je bedem vladajućeg socrealizma
u pozorištu i stekao prvu Sterijunu nagradu. Ova nagrada, neočekivano
dodeljena jednoj egzistencijalističkoj - modernoj drami, otvorila
je vrata pozorišta za nova iskazivanja, čitavoj jednoj generaciji
autora kao što su Aleksandar Popović, Velimir Lukić, Jovan Hristić,
Andrej Hing, Ranko Marinković, Borislav Mihajlović Mihiz... koji
će promeniti tokove pozorišnih kretanja na ovim prostorima. Uspeh
"Nebeskog odreda" bio je potsticaj i za Đorđa Lebovića, pa je i
sa dramskim tekstovima "Haleluja" i "Viktorija", briljirao na Sterijinom
pozorju i ponovo stekao najviša priznanja. A tu su i pozorišna dela:
"Groteske", "Svetlosti i senke", "Cirkus", "Šarlatan", "Srebrno
uže", "Lutka na krevetu 21", "Usamljena gomila", "Novo jevanđelje",
"Dolnja zemlja", "Ravangrad" i "Sentandrejska rapsodija", koje su
igrane u Beogradu, Novom Sadu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Subotici,
Somboru, Nišu... Pisao je i radio drame koje su prevođene na svetske
jezike, "Traganje po pepelu" nagrađena je jednom od vrhunskih svetskih
radio nagrada - Pri Italija. Autor je niza televizijskih drama,
pisao je scenarije za TV serije "Pesma" (po romanu Oskara Daviča)
i "Aleksa Šantić" (po delu Josipa Lešića). Bio je najpouzdaniji
saradnik sarajevskom filmskom reditelju Hajrudinu Krvavcu, za koga
je sam ili u saradnji sa Borislavom Pekićem i Milenkom Smojeom,
napisao gotovo sve scenarije, uključujući i "Valter brani Sarajevo".
Upoznao sam ga pre trideset godina kao predsednika Udruženja dramskih
pisaca. Od tada nije prestajalo naše druženje i dopisivanje. Bio
je i Čuburac, voleo sam da odlazim u njegov čuburski stan iz koga
se video dobar deo Beograda, banatska ravnica, Avala, parče zatalasane
Šumadije, Dunav koji zavija iza Karaburme, sa užurbanim glasovima
i metežom Kalenić pijace, škripom dvadeset šestice, lepetom grlica
koje sleću na ogradu terase, njegovim žutim mačorom koji ih sa odstojanja
radoznalo gleda. Đorđe je davao poseban značaj rečima, u pisanju
je bio porculanski tanano precizan, u govoru promišljeno odmeren
i odgovoran. Mrzeo je lakomisleno i estradno razmetanje, zato nije
olako davao intervjue, nije se tek tako povlačio po novinama, teško
ga je bilo nagovoriti i da napiše neki predgovor, pogovor, tekst
za časopis ili bilo šta drugo što nije unapred planirao i osmislio.
Svemu je prilazio sa konstruktivnom sumnjom, opet, kada je krenula
kriza u bivšoj zemlji, bez oklevanja, sa očajničkom nadom, pridružio
nam se u UJDIJ-u. Onda, posle raspada zemlje, ono kada smo se suočili
sa zlom o kome je on daleko više znao od svih nas, prvi put sam
ga video da odgurkuje rukopise, ne seda za sto, traži načina da
se nešto drugo uradi, nervozno zivka, praska dok nudi ideje, povišenim
tonom apeluje da apelujemo. Tako je nekako, u strujanju između Filipa
Davida, Vidosava Stevanovića, Mirka Kovača, Đorđa i mene, potekla
ideja o osnivanju Beogradskog kruga. Iskreno je verovao u Drugu
Srbiju, mislio je da barem neko u Beogradu mora jasno i glasno da
se suprotstavi nesreći i zlu. Žalio je što nas nije više. On koji
je iskusio sav smrad zla, smatrao je da je vrhunac civilizovanog
ponašanja - nečinjenje zla, čuvanje drugih od sebe. O tome je pisao,
govorio i tako se ponašao do poslednjeg daha.
Dakle, moram sam sebi sa nevericom da ponovim: u sredu, prvog jesenjeg
dana, na Čuburi, minuo je jedan od naših najznačajnijih dramskih
pisaca, Đorđe Lebović. Iza njega ostaje njegova Zlata, dve ćerke,
unuka, tek rođeni unuk i jedan završeno - nezavršeni roman, za koji
mi je i poslednji put rekao: "fali još malo da se izbrusi, možda
epilog, možda nešto da se izbriše, negde nešto da se doda...!?"
Čitao sam taj nežni rukopis, u kome Đole, prvi put, piše o onom
pre nego što je postao A - 12750. Više nema dileme, taj roman je
završen i treba što pre da se pojavi, jer u toj kniizi ima mnogo
toga što čovek može da prepozna i uzme kao melem za sebe.
Miodrag Zupanc
Objavljeno: Danas, Beograd, 27.09.2004.godine
NA VEST O SMRTI ĐORĐA LEBOVIĆA (1928-2004)
PISAO I MISLIO POZORIŠTE
S prvim danima jeseni Đorđe Lebović kao da je požurio da ne dočeka
još jednu zimu našeg nezadovoljstva i da u toj velikoj, dalekoj
a nama neznanoj nigdini sustigne mnoge sebi drage i kaže im tihim,
odmerenim, pomalo introvertnim tonom šta je to sad drugo u nama
i oko nas. A drugačije je, nažalost, sve i ništa nije isto.
Rođeni Somborac (28. juna 1928), sa nepunih petnaest godina obezličen
je u petocifreni broj, koji mu je utetoviran negde ispod krematorijumskih
dimnjaka Ošvjencima, da bi do kraja onog, drugog rata, i njemu samom
neznano kako, uspeo da preživi močvare Bžežinke, Saksenhauzen, bombardovanja,
Mauthauzen, glad, pegavac... Želeo je da postane pozorišni reditelj,
a upisao je tehnologiju i diplomirao filosofiju. Noću je bio student,
a danju nosač, zidar, kubikaš, nastavnik, statista u pozorištu,
vaspitač i humorista. Po završetku studija, nakratko, novinar je
Radio-NovogSada, potom kustos Muzeja pozorišne umetnosti Srbije,
ali i upravnik Izložbenog paviljona, onog u Masarikovoj ulici, u
Beogradu.
No, bez obzira šta je u životu radio, mogao je, s pravom, poput
Luja Žuvea, da kaže: “Ja imam samo jedan zanat; niti sam bio, niti
jesam išta drugo do pozorišni čovek”. Ili, što je tačnije, čovek
koji je pisao i mislio pozorište. Autor mnogih radio i televizijskih
drama i filmskih scenarija - među kojima je i onaj, u Kini najpopularniji
i najgledaniji film, “Valter brani Sarajevo” - dobitnik brojnih
nagrada, Đorđe Lebović će, pre i iznad svega, ostati upamćen kao
jedan od najizvođenijih savremenih domaćih dramskih pisaca, ali
i kao kućni autor Srpskog narodnog pozorišta u kojem su prikazani
“Nebeski odred” (napisan zajedno sa Aleksandrom Obrenovićem), “Haleluja”,
“Viktorija”, “Dolnja zemlja” i “Ravangrad” (sa naslonom na prozu
Veljka Petrovića).
Dok je “Nebeski odred” bio drama o ljudima u paklu, o paklu u ljudima,
dotle je “Haleluja” drama o čovekovom putu od smrti ka životu, a
“Viktorija” oslobođenje od pakla, ali ne i paklenih muka. Otuda,
valjda, u tom hodu, dugom i umornom, od inferna ka životu, raspetom
između sićušne nade i bezmernog straha, i ima toliko uzbudljivog
i potresnog, otuda iazbranicima ovog marša života izgled oživelih
mrtvaca, otuda njihovo neprekinuto drugovanje sa smrću i opsednutost
njome, s koje bi nekako da uklone tragove obeščovečenja, otuda,
konačno, ono njihovo nesnalaženje, ali i potreba za potvrđivanjem
dostojanstva osporavanog godinama. Jer, ne zaboravimo, to su ljudi
kojih je bio prepun svet Lebovićevog dečaštva, a s kojim je koliko
do juče živeo i u ime kojih je, s pravom, optuživao.
Pišući o “Nebeskom odredu”, još 1957, ugledni poljski kritičar i
teatrolog Štefan Treugot zabeležio je da su posle Himmelkommande
“beketovski zaključci o beznadežnosti samo prijatan razgovor ljudi
koji uz kafu filosofiraju o smrti”.
Zanimljivo je da je “Nebeski odred” bio i povod jednoj od prvih
književno-pozorišnih polemika kod nas, u kojoj se Bora Glišić, tada
pozorišni kritičar NIN-a, suprotstavio autorskim”poluistinama” i
“poetici nasilja” koja “tragični motiv tretira animalno”. Mudri
Dušan Matić, žovijalni Borislav Mihajlović-Mihiz i odmereni Ivan
Ivanji pokušali su i uspeli da dokažu uvaženom kritičaru da je u
krivu i da je u pitanju “jedan užasni vid tragedije modernog čoveka”.
“Dolnja zemlja” i “Ravangrad” bili su nešto drugo. U njima Lebović
nije neposredno svedočio i optuživao, ali je oslanjajući se tiho,
nekako iznutra, na motive proza Jakova Ignjatovića, “srpskog Balzaka”,
a pre svega na konkretno, počesto neugodno pamćenje Veljka Petrovića,
umeo scenski da artikuliše nimalo svetle strane u karakterima i
životu malenih panonskih gradova”Vojvodine stare”, postavljajući
zamke svakovrsnoj idili, oštroumno, do poslednjeg prizora precizno,
sociološki gotovo prateći naše novokomponovane bogataše onih davnih
dana suprotstavljene salašarima u zavazda neokončanom boju nerava,
krvi i imetka. To uzorima neokrnjeno stanje životnosti, bez karnera
učtivosti i naučenih manira, uvek je bilo na strani istinitosti
i nagona, dakako.
Znam da je Đorđu Leboviću, poput njegovog Jojoa, sada sasvim svejedno
kom će pedlju zemlje pripasti grudva njegovog pepela, ali se opominjem
i njegovog straha “nad našom prezrenom sadašnjicom. Jer, nisu svi
logori ograđeni bodljikavim žicama i nisu krematorijumske peći jedine
lomače u istoriji”.
Aleluja!
Miroslav Radonjić
Objavljeno: Dnevnik, Novi Sad, 25.09.2004.godine
sadržaj
|