prošli broj - arhiva - sledeći broj


SADRŽAJ

1. INFLATORNE (STRIP) VRAGOLIJE - Ilija Bakić
2. NARATOR - Srđan Aćimović
3. POST SCRIPTUM (22) - Zoran Đukanović
4. JUŽNJAČKA UTEHA No 175. - Marko Stojanović
5. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (234) - Darko Macan
6. ŠTAMPA - štampa
7. PISMA ČITALACA - mail
8. LINKOVI - Strip Vesti
9. DATUMI - Strip Vesti

1.

INFLATORNE (STRIP) VRAGOLIJE

Ilija Bakić

Alternativni strip: "Robusto" Wostok&comp.

INFLATORNE (STRIP) VRAGOLIJE

Sećate li se one ratno-inflatorno-beznadežne 1993.g?
Sećate li se gde ste bili, šta radili i kako (pre)živeli?
DA LI UOPŠTE ŽELITE DA SE SETITE?

Peki, Red i deda Zira, klošari iz Bolidvuda (nije reč o centru filmske industrije u Indiji, parnjaku Holivuda, u ovom slučaju 'bolid' bi se pre trebao čitati kao šatro izraz za tupadžiju, kretena, debila i sl.) te su 1993.g. stigli do dna egzistencije i da bi, kako-tako, preživeli krenuli su da se bave privatnim biznisom u vidu narezivanja ilegalnih porno diskova (u ilegalnoj firmi "Robusto"; pazi: ilegalna a firma). Ova rabota dovešće ih u blizinu svakojakih frikova npr. od seksadžija, Rabmoa Legende i samozvanog lokalnog Dijabolika do prljave konkurencije, perverzija i koječega još...

Pričice-epizode iz njihovog 'života i priklučenija' uobličio je Wostok a crtali mnogi (10-tak) na kolektivnim seansama strip susretanja širom države-zajednice nam; Wostok je dodavao i kolaže, tamo gde je mislio da treba a zatim to iskopirao i stavio u korice svog fanzina "Krpelj" koji izlazi kad i kako može (što podrazumeva da se ne poštuje nikakav ritam izlaženja ili tiraž, niti minimalna pravila redosleda pa su najpre objavljene epizode 4-5 pa zatim one pod brojevima 1-2-3; za utehu nadalje je sve teklo po redu do epizode broj 10 a da li će biti novih nastavaka ne zna se posebno ima li se u vidu da na kraju 10-tke na ulice Bolidvuda izlaze tenkovi).

Zahvaljujući alternativnom fanzin izdanju koje izlazi i distribuira se zbrda-zdola malo ljudi upoznato je sa ovim serijalom. Wostok insistira na terminu serijal što je još jedna njegova sprdačina na formu klasičnog stripa. Od onih koji su videli-čitali "Robusta", nekolicina koja živi u Vršcu zna da su glavni junaci živi ljudi; ostali poznaju Pekija, Reda i deda Ziru iz ranijih stripova, Wostokovih filmova ili muzičkih numera. Osobe sklone raspredanju teorija umetničkog delanja mogu u navedenim činjenicama naći elemente za tezu o postmodernističkom konceptu umetnosti, mešavini fakata i fikcije, simulacijama, ikonografskom širenju kroz medije itd. Kada se rečenom doda i kolektivistički manir crtanja, susretanja, na istom poslu, potpuno nekultivisanog crteža sa onim već stilski profilisanim (a da niko sem, možda, Wostoka ne zna celu priču i crta prema onom što piše u balonu i sličicama koje je, na tabli, neko uradio pre njega) pojava postaje još zanimljivija a posledice složenije. To što se sami akteri čitave akcije dobro zabavljaju i ne haju za koncepte (ili haju ali ne priznaju) ne menja ništa na značenju njihovog dela-delovanja. Uostalom, ni likovi o kojima je reč ne mare previše za opšte stvari nego muku muče da danas pošteno pojedu i popiju a šta će biti sutra videće se kad postane - danas.

Wostokova sklonost kako prema dokumentarnom i komotno posezanje za tzv 'ready-made' postupkom (tj. ubacuj u rad ono što nađeš oko sebe bez ikakvih intervencija) tako i prema bizarnom i trivijalnom i začudnom rezultira svetovima koji jesu ono što smo preživeli ali su i karikiranje istih. U konačnom, takve priče su i smešne i gorke i na ivici ukusa i perverzije ali su konzistentne; postoji u tom haosu linija koja, ma koliko krivudala, drži stvar na okupu. Vulgarnosti, degutantnost, pornografija, šatrovački jezik ruku-pod-ruku sa smešnim, apsurdnim, besmislenim situacijama, zapletima bez zapleta i zapletima bez raspleta, rukavcima priče koji ne vode nikuda pa iskušavaju strpljenje čitalaca (izgleda kao da se autor predomislio i odustao od kretanja u tom pravcu) mogu se (ne) dopadati, biti (ne) zanimljivi čitaocu koji će ili nastaviti da prati junake (čuj, junake?) ili baciti strip i posveti se nečemu 'pametnijem'. To je pravo čitaoca kao što autor ima pravo da ili (celo)mudrijaši ili (manje ili više) provocira, bude fin ili bezobrazan, ume da priča i crta ili to neće. Alternativa, kojoj pripada "Robusto" zajedno sa svim akterima i autorima, od Wostoka do poslednjeg crtača koji je povukao makar jednu liniju ili napravio mrlju na papiru, hoće (može joj se iz bilo kog opravdano-neopravdanog razloga) da ne bude konvencijalna i akademska i ne samo da zadržava to pravo već na njemu i insistira. U toj i takvoj slobodi moguće je da se autori neobavezno zabavljaju, uživljavaju i iživljavaju ne mareći kome se to sviđa. Ko je na odgovarajućoj talasnoj dužini razumeće, ko nije ne vredi mu objašnjavati. U svakom slučaju nema uvlačenja-dodvoravanja publici, pa makar publike i ne bilo. Naravno, ovakav stav ima i prednosti i slabosti. Hoće li od sve ove rabote ostati neki trag u nadolazećim godinama? Ko to može znati? U nekakvom istorijatu strip alternative na ovim prostorima svakako hoće, u istorijama akademske umetnosti svakako neće ali kome je to od Robusto ekipe važno? Zalaganje za sopstvenu slobodu u izražavanju, za pravo na sopstveni ludizam sa i bez pokrića nosi rizike ali i zadovoljstva.

U međuvremenu, između prošlosti i budućnosti, u sadašnjosti piše se i crta Robusto sa sve vragolijama, uvrtanjima i izvrtanjima. To je pogled iskosa, ispod oka, na bedna vremena, bez sofisticirano-filozofskih pouka. Robusto je gadan, 'noar' crn, kao i ta godina, barem iz ovog ugla (a uglova ima bezbroj), izaziva mučninu, neki put je bljutav ili sasvim bezvezan, na momente jeste smešan, često provokativan (ali se, za razliku od nekih drugih stripova, ne svodi samo na čistu provokaciju), na momente tupav, na momente smušen. Nije uvek jasno šta Wostok i ekipa rade ili ne rade, čas imaju pojma šta će sa junacima i sobom, pa onda ne. Ali, zar nije takva bila i 1993.g? Sećate se?

(A posle te 1993.g. bilo je bolja vremena i bila su loša vremena - kao u Dikensovoj priči o dva grada - pa su opet došli ratovi koje smo dobili iako nismo ratovali o čemu je pisao-crtao i Zograf. Danas je, kao, opet bolje - toliko da uši otpadaju.)

Da zaključimo, "Robusto" je strip eksperiment-egzibicija na temu (ne)davnih vremena i 'poniženih i uvređenih', 'ružnih, prljavih i zlih', 'sitnih kriminalaca u najboljem životnom dobu', ispričan i iscrtan karikaturalno, nekonvencionalno ali ubedljivo. Nekome će se dopasti nekome ne. Jedno je, među mnoštvom nejasnoća i dilema, ipak, sigurno: posle konzumiranja "Robusta" ne možemo se osećati prevarenim jer nam niko ništa nije obećao; autori ne mogu odgovarati za naše predrasude o nekome ili nečemu.

sadržaj

2.

NARATOR

Srđan Aćimović
achim@bitsyu.net

Tekstualna naracija je jedna tehnika veoma prirodna stripu. Budući da je strip kombinacija slike i teksta, ovaj tekst deluje prirodno bilo da je u okviru tekstualnih balončića ili neutralnih okvira, pridodat svevidećem posmatraču. To je, eto, primer tehnike koja nije uspešno primenjena na filmu. Film, izuzev retkih tekstualnih objašnjenja na početku ili na kraju filma (poput dobro poznatih slova na pozadini od zvezdanog neba na početku “Ratova zvezda”), koristi vokalnu naraciju, putem naratorskog glasa koji govori iz off-a. Međutim, u filmu, glas iz off-a neizbežno izaziva veći ili manji šok kod gledalaca (možda je ‘šok’ i prejaka reč), budući da se slika i zvuk ne slažu; Čak i u slučajevima kada je odstupanje sasvim malo, poput aktera koji je prisutan u sceni ali nije vidljiv u kadru, postoji izvesna desonanca – baš zbog ovoga, režiseri su zdušno prihvatili tehniku glasa iz off-a, i njome vešto manipulišu gledaočevom percepcijom.

Kod stripa je stvar mnogo jednostavnija, jer se tekstualna naracija ne razlikuje mnogo od klasičnog dijaloga. Zbog toga je ubacivanje kratkih vremenskih i prostornih odrednica poput “kasnije...”, “istovremeno...”, “Sutradan...”, veoma bezbolno i korišćeno bez mnogo razmišljanja. Što se tiče opširnije prozne naracije, ona se kroz istoriju primenjivala u par karakterističnih oblika.

Jedan od tih oblika je žalostan princip da se prepričava ono što se već vidi na slici – karakterističan, čini mi se, za akcione stripove. Nije mi jasno Šta je ranije autore stripa teralo da, pored crtanja slike, detaljno opisuju njen sadržaj; mogući odgovori su nedovoljno usaglašena scenarističko/crtačka saradnja, ili potreba da se strip na ovaj način približi književnosti, da se efektivno vreme čitanja stripa produži... U svakom slučaju, ova ennstetska navika ranijih crtača danas je prilično potisnuta.

Drugi oblik naracije javlja se kod stripova u nastavcima, gde autor smatra da je potrebno prepričati sadržaj prethodnih nastavaka. Ova praksa postaje problem kod stripova koji su originalno izdavani u kaiševima, te su pojedini stripovi danas reizdati u kompletnim epizodama, gotovo nečitljivi zbog stalne reiteracije jednih te istih događaja.

A onda, tu je “Princ Valijant” koji je tekstualnu naraciju izdigao na nivo principa koji je temelj jedinstvene poetike ovog stripa.

Okrenimo se, međutim, stripovima iz zadnjih nekoliko decenija. Interesantno je primetiti koliko je naracija u trećem licu zapostavljena na račun naracije u prvom licu, odnosno internih monologa glavnog junaka. “Hellblazer” vodi svoj interni monolog (ili dijalog sa čitaocima?) dok hoda noćnim londonom, “Sandman” takoće, svaki od Moor-ovih likova iz “Watchmena” vodi svoj kontemplativni dnevnik, pa čak se i obični superjunaci prihvataju tog posla; Jedna od omiljenih tehnika autora je vođenje nekoliko naizmeničnih naracija, od kojih svaka pripada onome liku koji je trenutno u centru pažnje. Što se tiče stripova koji se oslanjaju na naraciju u trećem licu, i ako ih ima, ni jedan primer ne pada lako na pamet. Zato što naracija ovda nije jedan od ključnih faktora stripa, i ne postaje nešto po čemu se strip pamti.

Šta to govori o stripovima? Svakako, da su više okrenuti karakterima nego zapletima; Da se ne libe da zavire u glavu junaka što, opet, u najekstremnijim stučajevima dovodi do izvesnog “peep-show” efekta; Zaviruje se u intimu junaka, čak i tako gde je sam pogled na lice junaka dovoljan da kaže sve.

Iako se orijentisanost na karaktere može smatrati pozitivnim obrtom u stripu, ne može se oteti utisku da je i ovo izvesna naznaka Šablonizovanosti strip-produkcije; Masovnost korišćenja jedne tehnike uvek ukazuje na preterano međusobno ugledanje, referisanje, pozajmljivanje; Interni monolog daje liku izvesnu “cool” auru, preuzetu direktno iz “noir” filmova; Moderni junaci-usamljenici neretko su manje ili više direktna kopija filmskih likova; U najgorem slučaju usamljeni ratnik, preživljavač u ovom surovom svetu sa neizbežnim cool-erskim stavom prema svetu i cigarom u ustima kao trade-markom, oslanja se na glumačka ostvarenja Hemfrija Bogarta, a tamo gde karakterizacija ne uspeva, pomaže joj identifikacija sa već uspostavljenim filmskim klišeom; Interni monolog sa naglašenim ciničnim pogledom na svet pomoćni je faktor te identifikacije. Naglašena ciničnost ponekad ide do granice smešnog: prelazi se granica između cinizma formiranog iskustvom i prirodnim humorom, i onoga što zovemo “teenage angst”. No, to je jedna sasvim druga priča, i ona zavisi u potpunosti od veštine scenariste.

Dužan sam da naglasim sve dobre strane prozne naracije u stripu: pre svega, ona je dobro sredstvo zadržavanja pažnje čitaoca na željenom trenutku; Zatim, naracija može da ima svrhu odlaganja, praznog hoda, radi uspostavljanja dragocenog tajminga. Zbog toga, prepričavanje kakvog događaja koji je već vidljiv u kadru, ili iznošenje faktografije koja nije baš neophodna (ili čitaocu preterano zanimljiva) može biti i te kako opravdano. Naracija, zatim, može biti i sama sebi svrha – dobro napisan tekst može doneti uvek dobrodošlu lirsku notu samom stripu, baciti svetlo iz drugačije perspektive ili čak igrati ulogu opozicije grafičkoj strani stripa, poput izrazito dokumentarističke naracije Aleksandra Zografa na fonu nadrealističkog crteža.

Biću malo specificiraniji pa ću naglasiti i dobre strane naracije u trećem licu: Zapostavljena je, a deluje tako dobro.

sadržaj

3.

POST SCRIPTUM (22)

Zoran Đukanović

Radovan Devlić: Kvadrat kao kanon (1)

Godina je 1990. Sedimo kod Radovana u stanu u Zagrebu i poniremo niz tobogane razgovora, onako kako smo to znali, kada god bi se videli. U filmu Majkla Ćimina Vrata raja (Heaven's Gate) dva lika vode nezaboravan dijalog koji odslikava dva stava prema prošlosti. “Sećaš li se starih dobrih vremena?”, retorički pita rezignirani pijanac, a glavni lik mu suvo, ali sa toplinom odgovara, “Kako vreme više prolazi, sećam ih se sve jasnije”. Radovan Devlić (1950-2000) se opredeljivao da se prošlosti “Novog kvadrata” seća sve jasnije i bez izmaglice nostalgije.

Da li je nekome od vas danas važan odnos prema prošlosti zvanoj “Novi kvadrat”? Da li je “Novi kvadrat” potpuo iščezao kao poređenje sadašnjeg rada sa posmatračkim uglom koji ste mogli imati kao članovi grupe? Kada si sam sa sobom, da li ti se ikada vraća prisustvo nekadašnje pripadnosti?
Da, vraća mi se. Međutim, treba shvatiti ovo što mi sada radimo. Činjenica je da smo se institucionalizirali kao osobe. Ta institucionalizacija isto tako znači da su pobijedili najbolji porivi koji su nas nosili. Jer, oni stavovi kojima sam ja komunicirao u jednotabliodnim stripovima, ili maksimalno na tri-četiri table, sada su samo prošireni, obogaćeni mogućnošću šire priče. Ne govorim samo o sebi, govorim o nama svima iz grupe koji smo nastavili crtat strip. Oni koji se nisu uspjeli institucionalizirati, oni su to radili kao hobi, kao odušak svog duga nečem svijetlom u sebi, da bi potom prešli na ono što im je onda bilo marginalno, a danas im je glavni posao, ali nije pripovedanje, nije strip.

- Vernici kratke forme -

Postoji li razlika između biti alternativan i znati prepoznati alternativu u drugome, drugačijem od sebe?
Šta je alternativa? Je li alternativa i stvaralac na vrhuncu priznatosti, onaj koji je postao mjerilo vrijednosti? Naša mjerila alternative su: ono što nije konvencionalno. Ako govorimo o stripu, o njegovom čudnom položaju u kulturi, strip je već neka vrst “alternacije”, uključujući sve koji se bave njime. Bez obzira na najmarginalnije ili pak najinstitucionaliziranije tipove, svi su oni alternativa u nekom smislu. Jedno otkačenje posla koje običnom čovjeku izgleda neobično. “Novi kvadrat” pojavio se i postao takav kakav je bio zato što mu je kao jedina mogućnost bila pružena jedna ili tek nekoliko tabli. U okvirima toga artikulirala se naša izražajnost. Međutim, kod nekih “grupa i pojedinaca” koji su se pojavili za “Novim kvadratom”, to se pretvorilo u kanon, pomalo dogmu. Dogmu jedne table, bez obzira ima li se mogućnosti za više. Jedna lažna filozofija duboke misli u jednoj tabli. Ono što smo mi bili primorani reći kratkom formom, pretvorilo su u religiju jedne table.

Veruješ li da se, mimo Huljica, nećeš vraćati kratkom stripu?
To nije moj način pričanja u realističkom stripu. Kada vidim jednu tablu, imam automatsku potrebu da vidim još dvadeset i jednu, da bih imao cjelinu od dvadeset i dvije, da bih imao priču. To je pomalo kao kad razgovaramo. U ozbiljnom razgovoru, mi koristimo znatno duže vremena da bismo objasnili ono što u geg-razgovoru objašnjavamo simbolom, migom itd.

Samo, zar zbijenost okvira izražavanja ne stvara ponekad i veći naboj?
A naboj jeste neka vrsta snage? Ono što je za nas kvadratovce bila primoranost može rezultirati artikuliranjem, dakle zakonitošću jedne table, ali samo poetičkom zakonitošću, a nikako religijom.

U domenu pisane reči srećemo romanopisce koji su vernici romana. Isto tako, srećemo i pripovedače, vernike kratke priče. Odanost kratkoj formi ima legitimno mesto kao i suprotno stanovište.
Ali mi ne govorimo o legitimnosti. Govorimo o konkretnoj pojavi koja je dospjela u ćorsokak. Nismo izdvojili jednu osobu pa da kažemo da je pogrešno ili dobro pristupila tome. Govorimo o onome što se desilo nakon “Novog kvadrata”. Kao poplava, kao novo, po meni pogrešno shvaćanje. U stvari, historijat stripa toliko je kratak da je smiješno govoriti o ponavljanjima historije, koja su najčešće farse. Čak je smiješno govoriti o “trećoj generaciji”. Našu kulturnu javnost strip je uspio da uzgiba jedino pojavnošću jednog Andrije Maurovića koji je uzet sam, i kao takav izuzet, da bi se reklo – e jebiga, tako je jaka ličnost da je čak i u stripu uspio stvarati umjetnost. A onda se mi, s takvim položajem stripa u kulturi, preganjamo oko vrijednosti izražavanja u jednoj tabli ili stavova osoba, pojedinaca iz nekadašnjeg “Novog kvadrata” koji to negiraju, ili pak odobravaju. Kao da plivamo u mogućnostima, a strip uglavnom pliva u nemogućnostima.

Jesi li imao učitelja u strip zanatu?
Julesa Radilovića. To je bio najstručniji mogući odnos. Ono što je kod Radilovića specijalno i što uvijek treba naglasiti je da on nije od mene išao stvarati svog učenika. Nije u meni htio nastaviti sebe. Pokazao mi je stručni aspekt. Učio me je kanonima ljudskog tijela, a ne svojim kanonima. Nije bio posesivan. Naprotiv.

Da li je za ovakvu vrstu poučavanja potrebna harizma onoga koji vodi?
Karizma dolazi sama od sebe. Pojavljuje se upravo zato jer se ne traži, ne insistira se na njoj. Radilovićeva karizma učinila je da se u meni javi istinska zahvalnost: ostavio mi je moje ja.

Jednom si rekao da ne veruješ u materijalnu određenost čoveka.
Određenost čovjeka se može shvatiti na tisuću i jedan različit način. Mislim da znam što hoćeš reći, no rađe preciziraj pitanje.

Čovek se rađa u nekom istorijskom trenutku koji vrši pritisak da se čovek na njega svede.
Čovjek se opredjeljuje materijalnošću, u stvari pristaje na nju zbog osobne sigurnosti. Ili, pak, može tome da se suprotstavi. Svaki put nešto gubi. Idealni splet okolonosti i snage ličnosti bi bio kada bi rezultirali još bogatijim razvojem osobenosti te ličnosti. Čvrsti stav štiti čovjeka od sidra materijalnosti.

Dok si odrastao, bio si veoma tvrdoglav prema školskim institucijama i insistirao na momentu samoobrazovanja.
To se ne smije tumačiti samo tvrdoglavošću. Mnogo, mnogo toga mušičavog što se može kasnije lijepo ukalkulirati: on je još onda bio svoj. Bitno je ipak da u meni jesu postojala nagnuća za nečim još. Nije štos u tome da, “zbog toga što sam želio sam spoznavati”, zbog toga nisam učio i slušao profesore. Najgore je kad se nečiji gaf kasnije proglasi za pozitivnost, čvrstinu.

Preživeli, oni koji su ostali, pišu istoriju. Čak i istoriju jedne ličnosti?
Da. To je ono najgore. Onda kada povjerujemo u naknadne racionalizacije, u ono veliko u sebi. Pa onda brže bolje odbacimo svaki kriticizam i autokriticizam. He, i onda se vjeruje u svoje poslanje.

Veruješ li ti u svoje poslanje?
Ne. Vjerujem u svoj životni stav. Stav koji stalno pročišćavam i koji ne pokušavam naturati nikome. Vjerujem da sam tek počeo razmišljati; zato vjerujem da ću upoznati još nešto novo. Ona tabla koju sam jučer napravio, nakon što mi je štampana, ostavlja me praznim. Bila je moja, bio sam pun dok sam ju radio. Čim je otišla od mene, više nije moja.

Možeš li u njoj da uživaš makar kao čitalac?
Dapače. Više u njoj uživam dok radim. Kao čitalac, strahovito je kritički gledam i stalno imam osjećaj da sam nešto zajebal. To je osjećaj osobne paranoje. Mislim da je to pozitivna paranoja. Znaš što čovjek treba vjerovati pa da nikada ne postane lopov u pravom smislu riječi? Treba uvjek znati da u sebi ima deo lopova.


(nastaviće se)

sadržaj

4.

JUŽNJAČKA UTEHA No175.

Marko Stojanović
misto83@ptt.yu

APSOLUTNIH STO (97): TARZAN - THE RIVERS OF BLOOD

NA LEPOM, CRVENOM DUNAVU

Ogone: Different kinds of magic attract
different kinds of people. Young, impatient
men eagerly embrace the corruption
of black magic.

Ogone: Their power is potent but brief
in terms of nature. Our seems weak but
it prevails. They win the battles, but we
win the wars. So look on this as a first
battle…

Tarzan je sasvim sigurno najpoznatija kreacija Edvarda Rajsa Berouza (zanemarićemo za trenutak - a trebalo bi ga zanemariti za poprilično duži vremenski period - Karsona sa Venere). Moglo bi se diskutovati na temu da li je Berouz znalacki prepisivao od Kiplinga i da li je Tarzan samo Moglijev nabildovani stariji brat (posebno zato što dele mnogo suštinskih karakteristika), kao i o tome da li je Berouz imao na umu kritku otuđenja modernog coveka od svoje animalne suštine kada je kroz Tarzana potencirao česte sukobe džungle u protagonisti sa civilizacijom oko njega. Ono o čemu se ni u kom slucaju ne može diskutovati je popularnost koju je ovaj književni junak stekao tokom svih ovih godina, i koju je u (većoj ili manjoj meri) sa sobom preneo u druge medije. Sa Tarzanom kao protagonistom snimljen je veliki broj filmova (od onih crno belih, u kojima se Džoni Vajsmiler oglašavao krikom koji su studijski tehnicari miksovali od nekoliko različitih zvukova, kao sto je ton klavira i hijenin krik (!) i u kojima je ovaj često demostrirao svoje plivačko umeće (koje mu je i donelo nekoliko medalja na raznim takmičenjima), preko (po meni) najbolje ekranizacije Greystoke, u kojoj se Kristofer Lambert suočava sa onim najgorim što civilizovan covek može da ponudi, pa do zašećerenog i finansijski veoma uspešnog Diznijevog crtića od pre par godina).

Što se stripa tiče, Tarzanom se bavila (ne simultano!) grupa velikana poput Harolda Fostera, Barna Hogarta, Rasa Maninga… Posle grupe španskih autora, predvođene izvrsnim Hozeom Ortizom, koji su sedamdesetih krojili Tarzanovu stripsku sudbinu, osamdesetih je licencu za rad na Tarzanu dobio Novosadski Forum, pa je okupljena šarolika grupa novosadskih autora na čelu sa Banetom Kercom koja je složno navalila na rad. Napravili su revoluciju, učinili radikalan pomak u ustajaloj praksi, poveli starog junaka novim, njega dostojnim stazama i k tome ispričali neke sjajne price! Kako bi bilo lepo da je ova poslednja rečenica istinita - ali svako ko je makar letimično pratio tadašnju produkciju u kojoj je figurirao dragi gospodar majmuna zna da nije tako. Prvo pravilo uspešnog poslovanja je - ne talasaj bez preke potrebe. I ljudi koji su rukovodili projektom nisu talasali. Nisu čak ni dopustili da se vodena površina makar namreška. Tarzan je, u njihovim radovima, nastavio da se kreće kursom kojim već toliko dugo sigurno plovio, mišićavi borac za prava stanovnika džungle, biljnog, životinjskog i mineralnog porekla. Kod Španaca vec davno oprobana praksa da se Tarzan hirurški transplatira u savremenicu, bez ikakvih logičnih (ili bilo kakvih drugih!) objašnjenja, da bi danas radio ono isto sto je radio juče, odnosno u vreme u koje ga smestio Edgar Rajs Berouz (prve decenije 20. veka), tek površno dodirnut globalnim promenama koje je uzrokovala galopirajuća civilizacija i tehnološki napredak, primenjena je kod nas sa zadovoljstvom iako ne sistematično, pa smo imali rame uz rame priče sa Tarzanom iz sadašnjice i one koje ga smeštajuna početak ovog veka, ponovo bez ikakvih objašnjenja. Od naših autora Tarzan je na dar dobio neobavezne avanturističke priče, povremno garnirane fantastikom i sa nešto malo prilično bezazlene erotike, bez ikakvih dubljih pretenzija, zanatski korektno urađene i bez ikakve sumnje zabavne za nezahtevnog čitaoca. Ono malo šarma koji je sa sobom nosio Keracov karakterističan vrcavi humor teško da je moglo biti dovoljno da stvari podigne na nesto viši nivo, i vremenom je počeo da nepovratno bledi, zajedno sa serijom na kojoj su počeli da se nekritički smenjuju njegovi crtački i scenaristički klonovi…

U toj i takvoj klimi je Igor Kordej, tada upošljen u Forumu kao stalni crtač, sa scenaristom Nevenom Antičevićem (koji je iz polja pisanja zanimljivog i inteligentnog SF-a prilicno vešto uskočio u scenarističke vode) Forumu ponudio prvu epizodu njihovog viđenja Tarzana pod intrigantnim imenom Reke krvi. Epizoda je kupljena, ali nikada nije objavljena. Švedjani su je kasnije opet kupili, ali je ni oni nisu objavili, a kad je ovaj stripski paradoks počeo da izlazi u Americi, u izdanju Dark Horse-a, dogurao je samo do brojke od 4 sveske (od predviđenih 8). Zašto? Šta je to u ovom stripu, što ga cini toliko različitim? Šta ga to čini velikim poslovnim rizikom?

Svakako ne crtež Igora Kordeja. Kadriranje je promišljeno a pripovedanje fluentno, likovni izraz izveden do kraja (što se baš ne može reći za neke skorije Kordejeve radove rađene za Marvel). Anatomija i dekori su perfektni, eksterijeri i enterijeri autentični, od detalja zastaje dah; gotovo da možete osetiti vetar koji vam zviždi kraj ušiju dok jurite savanom ili se pentrate po zgradi, namirišete vonj gorila predatih divljanu Dam Dama i oštar miris voska kojim su navošteni brkovi Austrijskih gardista, čujete prasak pištolja i kostiju...

Sigurno ne kvalitet priče, koja je jako interesantna, moderna i znalački ispričana. Antičević postavlja dublje osnove priče, s jedne strane magijsko-mitološke a s druge psihološki-simboličke, pa priča iznenada iz vrele Afrike zalazi u političke i špijunske igre ništa manje vruće Evrope pred Prvi svetski rat. Naime, za vreme kratkotrajnog Tarzanovog odsustva jedan vrač posednut zlim duhom baca vradžbinu na Džejn nakon čega ona postaje katatonična. S obzirom da joj afrički vračevi uprkos svoj svojoj dobroj volji ne mogu pomoći, ophrvan krivicom zbog sudbonosnog odsustva Tarzan se upućuje u Beč, na noge ocu psihoanalize Sigmundu Frojdu. Tamo na svoje iznenađenje otkriva da je Frojd, čiji je tajni pacijent niko drugi do Franc Ferdinad, otet a otkriva i opaku zaveru protivu Ferdinada, sračunatu na izazivanje prvog svetskog rata. Sa svim dešavanjima ovim prožet je unutrašnji momolog Karla Gustava Junga, koji sa svoje strane pokuašava da postavi osnove svoje teorije psihoanalize i savlada sve svoje unutrašnje krize koje ga opsedaju.

Rivers of blood propada uvek iznova na tržištu ne zbog svojih mana, već upravo zbog svojih vrlina. Decenije korišćenja Tarzana za pripovedanje lakih i šupljikavih storija odbilo je od tog lika publiku koja od svojih stripova, knjiga i filmova traži nešto više a privuklo one željne jeftinih senzacija i pričica za laku noć. Ozbiljna priča, smeštena u konkretno vreme i na konkretnom prostoru, prožeta istorijskim intrigama, simboličkim sučeljavanjem magije i njenog modernog parnjaka, nauke, priča je za odrasle (kako fizički, tako i mentalono) - a odrasli, nažalost autora Rivers of blood-a, odavno više ne konzumiraju avanture mišićavog Gospodara džugle.

sadržaj

5.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (234)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

GASTARBAJTERSKE GODINE: CARSTVO UZVRAĆA UDARAC

Eddyeve peripetije na Star Warsima - ambicije i problemi koji su iz njih potekli - posebna su priča i mislim da ću je ispričati u neko drugo vrijeme, a možda i na nekom drugom mjestu. Kartice su ipak o centru svemira - meni.

A središtem sam se svemira bogme i osjećao. Jučer Grendeli, danas Zvjezdani ratovi, sutra ... Pa, što god poželim, valjda! Svijet je na dlanu! Moj plan da postanem drugi Alan Moore (ili treći, ili četvrti ... koji god tada već bio na redu), odvijao se kao podzmazan! Jedino...

Jedino što "tad još nisam ništa znao". Grendeli su, s autorske strane, bili divno iskustvo: slušalo se što imamo za reći, uvažavalo, pitalo nas se oko svega. Taj "najamni rad" nije djelovao nimalo baučasto; štoviše, činilo se kao da se svi lome kako bismo mi mogli stvarati u miru. Ja sam, normalno, pretpostavio kako je takav cijeli work for hire sistem, ni ne sluteći da na Grendelima vlada posebna, autorima sklona atmosfera koju je kreirao Matt Wagner, i sâm autor. Što work for hire doista znači, doznao sam kad sam zašao u Lucasovu Carstvo.

(Po drugi put ista priča! Rad na Tahirovom Tomu i Jerryu bila je banja koju nisam znao cijeniti dok nisam otišao dalje; ali da nije bilo takvih banja u presudnim trenutcima - bih li nastavio sa stripom ili bih ogorčen davno odustao?)

Prva neugodna vijest, nakon što sam par tjedana izbrijavao nekakve pričice koje sam u Star Wars svemir mislio smjestiti (intergalaktički rimejk Valter brani Sarajevo, recimo), bila je kad sam dobio sinopsis Mikea Stackpolea po kojem sam imao raditi. Sinopsis?! Ja?! Scenarist nominiran za Eisnera pa da radi po nekakvom (i to groznom!) sinopsisu!? Bio sam uvrijeđen i osramoćen, ali nije bilo natrag: ugovori s Georgeom potpisani, drugog posla nema ... Radi se!

(Mike Stackpole je, dakako, totalni dobrica. Uvijek tako bude s ljudima koje bih htio mrziti ... )

Ušao sam u sinopsis s motornom pilom, urlao dok sam ga premještao i popravljao, izživljavao se na jadnom Eddyu odbijajući se guštati zajedno s njim, tvrdio kako je u pitanju samo posao i vjerovao kako sve skupa ništa ne valja.

X-Wing Squadron: The Phantom Affair i danas je moj najprodavaniji strip.


(Nastavlja se ...)

sadržaj

6.

ŠTAMPA

štampa

Dušan Banjanin i Zoran Đukanović su obezbedili sledeće priloge:

VIŠE (NI)JE BOLJE

("Helboj / Hellboy"; SAD, 2004; scenarista i reditelj: Giljermo del Toro na osnovu istoimenog stripa Majka Minjole; igraju: Ron Perlman, Selma Bler, Džefri Tambor, Karel Roden, Brajan Stili, Dag Džons, Džon Hart, Rupert Evans, Ladislav Beran, Bridžet Hodson, Džon Vilijam Džonson i drugi; distributer: Tak; "Van Helsing / Van Helsing"; SAD, 2004; scenarista i reditelj: Stiven Somers; igraju: Hju Džekman, Kejt Bekinsejl, Ričard Roksburg, Dejvid Venam, Šuler Hensli, Elena Anaja, Vil Kemp, Kevin Džej O’Konor, Samjuel Vest, Robi Koltrejn, Silvija Koloka, Žozi Maran i drugi; distributer: Sinears)

Izgleda da globalna, a pre svega holivudska industrija filmske zabave još uvek nije shvatila koliko je pitanje koje sama sebi i nama bez prestanka postavlja - "da li je više i veće uvek bolje?!?", postalo ne samo izlišno retoričko, nego i potpuno besmisleno. Jer, iako svaka nova bioskopska sezona nesumnjivo dokazuje kako takva logika jednostavno ne pije vodu, i kako ta opsednutost grandioznošću - sem unapred otpisanih, kreativnih gubitaka - sve češće donosi producentima i one materijalne, repertoarskom svakodnevnicom i ovoga leta dominiraju naslovi sa suštinskim i hotimičnim manjkom duha, ali i sa izrazitim i bolesnim viškom barokne formalne raspojasanosti.

Filmovi "Van Helsing" Stivena Somersa i "Helboj" Giljerma del Tora, kao dve relativno nove premijere u ovdašnjim salama, na gotovo idealan način ilustruju dva pola dotičnog fenomena, neposredno pokazujući da se to pomodno, kinematografsko "više i veće" može i mora shvatati, prihvatati i kreativno tumačiti ili u apsolutnom skladu sa talentom i inspiracijom određenog stvaraoca, ili potpuno mimo njih. Naime, oba pomenuta dela vode publiku u fantazmagorične svetove prezasićene čudovištima, monstrumima i demonima, otvoreno crpeći vlastite narativne sadržaje iz drevnih mitologija i gotskih horora, pa posledično i počivaju na nizovima sekvenci koje jednostavno pršte od složenih i mahom maštovitih kompjuterskih efekata i animacija, ali su im krajnji artistički dometi sve drugo nego zajednički ili slični.

Korene te vrlo lako uočljive različitosti verovatno valja tražiti i naći u dosadašnjim autorskim biografijama i opusima ove dvojice reditelja, jer dok je Somers Amerikanac koji za sobom već ima nisku uvredljivo glupavih i još uvredljivije tržišno isplatljivih naslova ("Knjiga o džungli", serijal "Mumija") koji ga čine očitim mezimcem svih onih producenata uverenih da je bezličnost esencijalna stvaralačka vrlina, dotle je del Toro kao nepoćudni i neobuzdani Meksikanac uporno živeo svoj autorski život i ne hajući za moćne mentore lako podređivao sigurnost pravim izazovima (od Meksika i "Hronosa", preko Amerike i "Mimika" i "Blejda 2", sve do Španije i "Đavolove kičme"). Iako je formalno del Torov "Helboj" samo još jedna u nezaustavljivom talasu ekranizacija stripova, a Somersov "Van Helsing" tobož originalna priča u koju su postmodernistički umiksovani svi čuveni i strašni protagonisti žanrovske literature iz 19. veka (od doktora Frankenštajna i njegovog sklepanog monstruma, preko Vukodlaka ili Džekila i Hajda, sve do Drakule i samog naslovnog junaka ovog filma), pod teretom navedenih suprotnosti prvo ostvarenje deluje duhovito, lepršavo i maksimalno nadahnuto i uzbudljivo, prepuštajući onom drugom i znatno skupljem da kuburi sa problemima narativne logičnosti, motivacije, pa i opšteg smisla.

Koncipiran na sličan način kao i nedavna "Liga izuzetnih džentlmena" (film, ne i strip!), Somersov "Van Helsing" možda jeste ostvarenje nečijeg košmarnog dečijeg sna, no to je istovremeno i film koji je do te mere zagušen neprekidnim akcijama, senzacijama i krvoprolićima da veoma brzo gubi svu snagu i potencijalnu zavodljivost, pretvarajući se u apsurdan spomenik grandomanskim apetitima vlastitog reditelja i njegovih finansijera. Del Toro - međutim - istrajno demonstrira kako je "Helboj" za njega mnogo više od običnog poligona za neograničeno isterivanje adolescentskih maštarija i tehnololoških hirova, usled čega njegovo delo prosto pleni načinom na koji suprotstavlja toplinu emocija i svežinu humora predvidljivom pritisku sveopšte kompjuterizacije i digitalizacije.

Možda i baš zbog toga "Helboj" i "Van Helsing" barataju oprečnim strategijama čak i na planu žanrovski nužne proizvodnje iluzija: del Torov reformisani demon je tako junak čija se dramatična posebnost izuzetno uspešno dočarava maskom, kostimom i bogatim, a konvencionalnim asortimanom glumačke ekspresivnosti, što je - naravno - drastično lepše, hrabrije i inovativnije od Somersovog površnog prikrivanja karakterne karikaturalnosti i pripovedne vulgarnosti iza armija veštački generisanih zveri i čudovišta. Definicija kinematografskog spektakla se razumljivo izmenila zahuktavanjem tehnološke revolucije, prohtevi gledališta su se jednakom brzinom pomerali u istom pravcu, no veština nepatvorene kreacije ipak nije promenila svoju izvornu prirodu i kod nje - srećom - i dalje važi staro pravilo po kojem je lepota daleko važnija od veličine. Ali, to je lekcija koju mnogi u savremenom Holivudu tek treba da savladaju.

Aleksandar D.Kostić


Objavljeno: DANAS, Beograd, 10.09.2004. godine

SUPERMAN I BATMAN TOTALNO RASTROJENI

U novom stripu DC Comicsa 'Identity Crisis' superjunaci pate, imaju emotivne dileme i doživljavaju traume. Ne'š ti velikog čuda, to se događa već desetak godina...

"Identity Crisis" je novi sedmodijelni serijal DC Comicsa u kojem njihovi najpoznatiji superjunaci - Batman, Superman, Flash, Wonder Woman, Green Arrow i drugi - prolaze kroz velike traume, doživljavaju gubitak bliskih osoba i uopće pate poput normalnih smrtnika, a ne neuništivih boraca protiv kriminala. Taj strip-scenarist Brada Meltzera trenutno je najprodavaniji u SAD-u jer pruža tamošnjim čitateljima nešto novo i svježe, na što još nisu navikli.

Zlobnici bi samo rekli da Meltzer kroči utabanom stazom koju su prije njega prokrčili majstori Alan Moore i Dave Gibbons ("The Watchmen", 1986.) ili Frank Miller ("Povratak tamnog viteza" iste godine), ali očito je on napisao dobru priču koja se vrti oko serijskih ubojstava likova povezanih sa superjunacima - ugroženi su i tata i mama Kent u Smalvilleu, i bivše žene koje su se odavno razvele od muževa u tajicama... Prva žrtva je Sue Dibney, supruga Ralpha Dibneyja alias Izduženog Čovjeka (Elongated Man), koji skrhan emotivnim bolom počinje imati problema sa svojim supermoćima...

"Ovo nije pustolovina, ovo je tragedija", ističe scenarist Meltzer. "Ova priča uzima junake i testira sve povezano s njima, postavlja ih u teškoće i prati hoće li oni nepromijenjeni izaći iz njih." Ostarjelim DC-jevim junacima, koji su nastali u tridesetim i četrdesetim i predstavljaju proizvod tog davnog doba, stvarno je trebala takva promjena. Njihove osobine koje više nisu nimalo znanstveno uvjerljive odavno su ih zarobile u sve ridikuloznije i ridikuloznije priče, te je zbilja trebalo cijelu stvar prodrmati."

"Da nikoga nije briga za ovaj strip, to bi bila uvreda za nas", ističe crtač "Identity Crisisa" Rags Morales. "Ako ga mrze, to je odlično. Ako ga vole, još bolje. Ali ako kažu 'Ehhhh, pa što?', to bi za nas bilo jako poražavajuće."

M.F.


Objavljeno: Klik Online, 09.09.2004.godine


(P.S. M.F. su inicijali Marka Fancovica koji je urednik "Klika", a inace je iz dobro poznat ljubiteljima stripova)

Mirko Ilić, renomirani svetski art direktor, gost "Beograd festivala"

MALE TAJNE KREATIVNOG LENJIVCA

Mesto art direktora Tajma - prvi stalni posao. Među klijentima su i Vašington post, Vol Strit žurnal, Soni mjuzik, Najki, Vorner Bros

U svetu dizajna Mirko Ilić je marka za sebe. Afirmisao se još u nekadašnjoj Jugoslaviji: bio je urednik stripa u Poletu, osnivač grupe Novi kvadrat, tri godine je radio naslovne strane za zagrebački nedeljnik Danas... Radio je za italijansku Panoramu, filmske i pozorišne plakate širom Evrope, ali 1986. godine donosi odluku da se preseli u Ameriku. Bio je, kako je to jednom rekao, umoran od svoje zemlje u kojoj se spremalo zlo, a nije želeo ni da ostane u Evropi, gde parohijalni duh znači da je neko iz jedne sredine uvek stranac u drugoj.

Samo posle nedelju dana u SAD "posrećilo" mu se da dobije naslovnu stranu Tajm magazina. Pošto je oduvek radio kao fri-lenser, mesto art direktora Tajma biće mu prvi stalni posao. Posle Tajma, proveo je godinu i po dana, kao art direktor Njujork tajmsa. Hvali se time što je Njujork tajmsu postavio svoje "nemoguće" uslove (mesec dana odmora!) i uspeo da promeni strukturu novina.

Već godinama živi u Njujorku, gde je vlasnik Mirko Ilicžs Corp, studija za grafički dizajn, 3-D i kompjutersku grafiku i filmske špice. Među njegovim klijentima su, pored ostalih, Vašington post, Vol Strit žurnal, Soni mjuzik, Najki, Vorner Bros. Ovih dana je "skoknuo" do Beograda, gde je na "Beograd festivalu", reviji svetske i domaće advertajzing i dizajn kreativnosti, govoreći o svojoj karijeri, u stvari elaborirao svoja lična i profesionalna načela.

"Jedan od prvih dizajna su crteži na zidovima špilja, što bi moglo da znači kako je dizajn druga najstarija profesija na svetu. Ali moramo da vodimo računa o granicama, jer se one sve više gube. Postoje dve grupe ljudi koje rade dizajn - oni koji to rade za novac i oni koji rade za slavu. Ja radim za slavu. Novac mi se na sreću desio, ali on se na Zapadu desi svima koji su dobri u svom poslu, bili dizajneri ili vodoinstalateri. Ovde, nažalost, najbolji - pesnici, pisci, slikari - nisu imali za kafu. To je prilično nezdrava sredina..."

Počeci
"Stripove sam crtao jer sam hteo da naučim da crtam; da vidim šta mogu, koliko dugo mogu sedeti za stolom, pričati sam sebi priče. I tada, sa 17, 18 godina, postavio sam sebi "čudan" cilj - popisao sam sve američke i evropske novine u kojima bih jednog dana objavio stripove. Dosta mojih kolega sa Primenjene umetnosti mi se smejalo. Mada, ja Akademiju nisam završio, nisu me primili... Ali, 1981. godine, kada sam objavio svoj poslednji strip - bilo je to u poslednjim novinama koje su mi bile na listi. Posle toga više nikad nisam nacrtao strip."

Najstariji zanat
"Stripove sam prestao da crtam kada je došao trenutak da to unovčim. Dobio sam poruku iz Amerike - ako nacrtam 50 stranica ovakvog stripa, platiće mi toliko i toliko, pa godišnje toliko, itd. Shvatio da bi se nešto što radim iz ljubavi na taj način pretvorilo u prvi najstariji zanat i odustao sam. Uz to, shvatio sam da strip nema tako veliki uticaj kao politička ilustracija."

Vežbanje mozga
"Tri godine sam radio naslovne strane Danasa. Imao sam 24 sata da napravim fotografiju i donesem ideju. Dve naslovne strane su mi izbacili, sve ostale su objavljene, što znači da sam ih objavio oko 152. Prvi zadatak koji sam sebi zadao dok sam to radio bio je da ništa ne crtam - hteo sam drugačije vežbati mozak. Drugi - da se zezam sa sistemom."

Vera u lenjost
"Mislim da je lenjost - i to je nešto što vam razvijene zemlje ubijaju u vama - vrlo važna stvar. Čovek koji se budi u 5 ujutro da bi kopao zemlju i nešto posadio nije napravio ništa. Onaj koji se probudio u 11 - "joj, šta ću sad, zakasniću" - taj je izmislio plug. Puno je lakše misliti 10 sati a raditi dva, nego obrnuto."

Dobri i loši urednici
"Tipična stvar kod većine urednika muškaraca jeste da čim vide neku rupu hoće nešto da uvale unutra. Razlika između lošeg i dobrog urednika je da loši uvek nešto dodaju, dok dobri oduzimaju. To vam je kao kad supa ne uspe - svi ubacuju nešto unutra. Vrlo retko dođu do nivoa italijanske i japanske kuhinje - gde je jedan jedini sastojak perfektan."

Kopirati sebe
"U dizajnu se nikad ne gleda levo ili desno šta rade ljudi oko vas. Možete gledati unazad ili unapred. Ako nekoga treba krasti i kopirati - kradite i kopirajte sebe."

P.D.


Objavljeno: GLAS JAVNOSTI, Beograd, 08.09.2004.godine

BEOGRAD festival od 2. do 30. septembra

MIRKO ILIĆ ILI ZVEZDA NA POČETKU

"Beograd je centar sveta", ova rečenica pomalo izlizana od preterane upotrebe, ponovo je oživela i dobila svoj puni smisao, na BEOGRAD festivalu, reviji ideja svetskog i domaćeg advertajzinga, dizajna i reklame. Organizovana po najvećim svetskim standardima, ova smotra čiji je osnivač i pokretač Dragan Sakan, predsednik i kreativni direktor New Moment - New Ideas Company, ugostila je tokom vikenda najveće zvezde iz sveta. Tokom celog dana u prostoru Ateljea 212, jedan za drugim smenjivali su se najbolji stručnjaci za ideje i kreativnost: Dragan Sakan, Žak Segela, Endrju Roulins, Jure Apih, Donald Gan, Stefani Skirvin i Slobodan Mašić. Žak Segela, svetski kreativni direktor Euro RSCG, koji je prvi održao predavanje osvrnuo se na situaciju u advertajzingu na prostoru Istočne Evrope. Po njegovoj oceni, ova nerazvijenija tržišta sklona su da kopiraju zapadne trendove. Njegova sugestija je da treba slediti model, ali je najvažnije razviti sopstveni pravac u advertajzingu. Primetio je da se to najviše vidi u TV spotovima, koji u svakom aspektu pokušavaju da interpretiraju zapadni model, što je besmisleno zbog niskih budžeta. Prezentacijom reklama baziranih na kreativnom konceptu objasnio je da se vrlo uspešne reklame mogu prilagoditi i niskim budžetima. Važna stavka njegovog izlaganja bila je i da će prvi korak u celom procesu advertajzinga biti edukacija klijenata.

Endrju Roulnis, pokretač Epica festivala, najvećeg u Evropi za advertajzing, održao je predavanje pod naslovom "Novi mediji". Najveći utisak na publiku su ostavila nova rešenja za bilborde koji će u budućnosti, sudeći prema onome što je prikazao, biti kombinacija sredstva za oglašavanje i svojevrsne interaktivne instalacije, koje se menja i reaguje na samo prisustvo prolaznika, odnosno konzumenta. Veliku pažnju privukao je izveštaj Donalda Gana, čuveni Gan riport na kome je prezentovano 100 najboljih ideja. Ovaj izveštaj pravi se jedanput godišnje, i stavlja na uvid listu nakreativnijih TV spotova, print oglasa, najkreativnijih kompanija i advertajzing agencija u svetu. Rezultati Gan riporta, pored interesovanja bude i blagu dozu nelagodnosti kod onih koji od reklame žive, najviše zbog toga što izaziva promene vrednosti kompanija na berzi. U svakom slučaju ovogodišnji rezultati, pokazuju da su izvesne zemlje i kompanije apsolutni favoriti jer se već par godina unazad nalaze među prvih pet na listi. Što se zemalja tiče to su: SAD, Velika Britanija, Španija, Argentina, Francuska, Nemačka, Japan, a kada su u pitanju kompanije, onda su to Folksvagen, Najk, Badvajzer, Ginis, Audi, Mekdonalds i druge. Emitovanje reklama kojim je bila potkrepljena Ganova prezentacija ostavila je publiku bez daha, posebno one sa najneobičnijim rešenjima i uvrnutim smislom za humor.

Ipak, najduži i najsnažniji aplauz usledio je se nakon predavanja Mirka Ilića, jednog od najpoznatijih i najnagrađivanijih art direktora sveta. I to ne zato što je na neki način naš, već što je njegovo dinamično izlaganje, delovalo kao svojevrsni šou program. On je svoj uspeh objasnio, u neku ruku potpuno kontradiktornim observacijama, kakva je ona o lenjosti. Počeo je od jednostavnog primera, dva seljaka od kojih vredniji ustane ranije, ore zemlju i muči se po ceo dan, a na kraju ne uradi puno, dok se onaj lenji probudi u panici jer nije ustao na vreme i izmisli plug. Da i lenjost nekad može stvoriti inovacije, dokazao je na primeru svog rada, iskreno razotkrivajući poteze i intervencije kojima se služio tokom procesa rada na svakoj ilustraciji ponaosob. Iako je još u Jugoslaviji pokazao strast za "subverzivnim" pristupom stripu i ilustracijama, sarkastično kritikujući ondašnju ideologiju i društvo, tek je u Njujorku postao nemoguć. Svaka njegova naslovna strana sadržala je neki ne odmah uočljiv, šokantan detalj. Kada bi izašao novi broj, u neprestanoj igri sa urednicima koji nisu na vreme shvatali ili gledali objašnjavao bi im naivno kako, eto nije "bolelo". Danas je vlasnik Mirko Ilić Corp, studija za grafički dizajn, 3D i kompjutersku grafiku i titlovanje filmova. Filmska animacija "You’ve got mail", koju je uradio u saradnji sa Miltonom Glaserom i Volterom Bernardom, proglašena je od I.D. magazina za jednom od najkreativnijih ostvarenja u evoluciji filmskih špica, njegovi radovi su prisutni gotovo svuda, na naslovnim stranama renomiranih svetskih časopisa, na CD, knjigama, plakatima, pa čak i na leđima jednog od članova grupa Rage Against the Maschine, kome je u šali na predavanju u Beogradu, poručio da će ga voditi i izlagati po izložbama, jer nosi njegov rad.

A. Ćuk


Objavljeno: DANAS, Beograd, 06.09.2004.godine

SUDBINA DVORSKE LUDE

“Ako Jugoslavija sa pola miliona vojnika nije mogla da me primora da radim ono što nisam želeo da radim, kako neko uopšte može da pomisli da ću se prodati za dodatnih 1000 dolara?” Mirko je dizajner koji crta i ilustrator koji razmišlja. (Milton Glejzer)

Umetnost je posao” ugravirano je na staroj dvorišnoj zgradi koja je postala jedan od glavnih dizajnerskih centara u Njujorku. Na adresi 32. Istočne ulice br. 207: Studio Miltona Glejzera je na drugom spratu, u potkrovlju je korporacija Mirka Ilića, u sredini je Volter Bernard, dok prizemlje dele ilustrator Džim Makmulen i mlada marketinška kompanija “Tonik” - naveli smo samo imena onih najpoznatijih. U proteklih 40 godina ova se kuća pretvorila u pravu dizajnersku Meku u koju neprestano dolaze i iz nje odlaze najčuvenija imena iz sveta grafičkog dizajna. Studio Puš-pin ovde je bio smešten tokom prvih 10 godina svog rada, počev od 1965, ovde je roćen časopis “Njujork”, ovde su nastali simboli koji nadilaze vreme kao što je logo “I love Nenj Džork” ili programski i likovni identitet kuće “Grand junion”. Sve je to rođeno pod ovim krovom, pod dobroćudnim pogledom Miltona Glejzera koji je istovremeno i vlasnik zgrade.

Stepenište se pretvorilo u mesto za razmenu ideja, stavova o dizajnu, životu i politici - posebno između Mirkovog i Miltonovog sprata. Između njih dvojice uspostavljena je istinska i duboka veza; ima onih koji će reći da je Mirko zapravo Miltonov štićenik, mada Milton odbija da pokaže ma kakav znak očinskog odnosa koji bi ta vrsta štićeništva podrazumevala. Iako ih razdvaja cela jedna generacija, svaki od njih veruje da onaj drugi ima izvanredan stvaralački dar i dobro i mudro srce.

Čuveni časopis “Grafis” ih je pozvao da se sete kako je započelo njihovo prijateljstvo. NIN objavljuje ovu izuzetnu priču o stanju u svetskoj dizajnerskoj zajednici pred Ilićev dolazak na septembarski “Beograd festival”.

Glejzer: Ne mogu, nažalost, da se setim kako je sve to započelo. Pamtim samo da je Mirko, kada je pomalo narogušen došao da se predstavi, imao “konjski rep”.

Ilić: Mislim da je to bilo 2. aprila 1986. godine. U svakom slučaju, bilo je za ovim stolom. Doneo sam svoje radove, a pošto nisam imao pojma o tome šta je portfolio, jednostavno sam istresao crteže na sto, bez ikakvog reda, a ti si ih onda razgledao. Posle si me pitao gde sam odseo, i rekao sam ti da sam odseo kod prijatelja. Onda si me pitao: “Ako dobiješ posao ilustratora, gde ćeš raditi?”, a ja sam odgovorio: “Na kuhinjskom stolu.” Rekao si mi da imaš jedan crtaći sto viška u svom studiju i da mogu da dođem da ga koristim, ako mi bude trebalo. Prošlo je 10 godina i ja sam došao i upitao te: “Sećaš li se da si mi svojevremeno ponudio jedan sto za kojim bih mogao da radim? Zaboravimo sada taj sto, mogu li da dobijem ceo sprat u tvojoj zgradi?” Eto, tako sam se uselio. Pitao si me isto tako poznajem li neke dizajnere ili urednike ilustracija ovde u Njujorku. Naravno, nikoga nisam poznavao. Rekao si mi da dođem sutradan i uzmem spisak koji ćeš ostaviti na prijavnici za mene. Kada sam uzeo taj spisak, uočio sam da si stavio crvenu oznaku pored imena svakog urednika kome si telefonirao. Kasnije sam utvrdio da si ih sve na neki način obavestio o meni. (“Javiće vam se jedan čovek koji jako loše govori engleski, zapravo, koji mnogo bolje crta nego što govori engleski.”). Eto, tako je sve počelo.

Glejzer: Jezik kojim si govorio meni je delovao veoma zanimljivo. I inače sam se uvek pitao u kakvim si to uslovima rastao kada si zaključio da ilustracija kao umetnički izraz treba da ima neki društveni cilj?

Ilić: Kada sam bio mlad, živeo sam u Zagrebu, gradu koji je u to vreme još uvek bio u komunističkoj Jugoslaviji. Počeo sam da crtam karikature. Satima bih crtao karikature, od kojih su neke bivale i objavljene, čak i one političke. Međutim, već posle jednog dana mrzeo sam te svoje karikature. Uočavao sam sve svoje greške, uočavao sam šta je to što nisam dobro nacrtao, a za karikaturu je ponekad potrebno da prođe i godinu dana pre no što uspete da je objavite. Bilo je to veoma neprijatno, gotovo da sam se osećao postiđenim. Drugo, te karikature sa izrazitim političkim sadržajem bivale su štampane samo u malim niskotiražnim omladinskim listovima, tako da nisu mogle da imaju nikakvog stvarnog uticaja na javnost.

Živeo sam u zemlji u kojoj je postojao veliki sukob, između slobode, komunizma i kapitalizma. Taj sukob još traje - čini se da karikature i sve ostalo što sam radio, nije bilo ništa drugo do igra koju sam igrao zarad sopstvenog zadovoljstva, i igra koja nije mnogo značila za spoljni svet. Jednostavno, nije izazvala nikakvu promenu.

Glejzer: Da li si sebe doživljavao kao osobu koja ima poseban politički identitet?

Ilić: Ne, sebe sam uvek smatrao čovekom koji je otvoren za različite vrste ideja - razume se, može biti da i tu grešim, baš kao i svako drugi. Ipak, uvek sam bio na levici. Prilično je teško objasniti šta znači biti na levici u jednoj komunističkoj zemlji. Ovde u SAD moj politički stav bi verovatno bio označen kao stav okorelog liberala.

Glejzer: Oduvek me je interesovala ta razlika, ta distinkcija između levice i desnice, jer mi se čini da tu postoji izvestan paralelizam sa strukturom ljudskog mozga, odnosno, sklon sam da poverujem da politička pripadnost jednog čoveka ima više veze sa neurologijom nego sa ideologijom. Međutim, u ovom slučaju, reci mi šta misliš kada kažeš da si na levici?

Ilić: Pa, recimo, ovako: nisam religiozan čovek. Znam kako to u ovoj zemlji zvuči, kada kažeš da si ateista, to je otprilike gore nego kada kažeš da obožavaš đavola, jer satanisti bar imaju poštovanja za nekoga. U komunističkoj Jugoslaviji postojale su samo tri mogućnosti: levica koju je organizovala vlast; vera koja je uvek bila izrazito na desnici, a sve ostalo i svi ostali bili su negde između. Unutar te grupe koja je bila između, ja sam bio na levici. Ja sam ono što zovu anarhista-individualista. Ne dopadaju mi se nikakve organizovane grupe i sistemi.

Glejzer: Ti si isuviše anarhista da bi mogao da pripadaš nekoj anarhističkoj partiji.

Ilić: Da, zato što mislim da je osnovna uloga čoveka koji se bavi političkom ilustracijom ili bilo kakvom vrstom političkog komentatorstva to da ismeva svaku vlast, jer je svaka vlast korumpirana. Postoje male razlike između političkih sistema, neki sistemi su nežniji prema svojim građanima, neki su suroviji, ali je korumpiranost u osnovi ista.

Glejzer: Šta te je navelo da tako misliš?

Ilić: Moj otac je bio vojno lice, što znači da sam se često selio i video mnoge kasarne. Moć vojske je izraz moći jedne vlasti. Dolazili bi regruti, mladi vojnici bar tri puta pametniji od oficira koji su ih sačekivali. Onda bi ih maltretirali i iživljavali se nad njima ti poluobrazovani oficiri koji su nosili oružje i mrzeli sami sebe, mrzeli svoj posao i svoje porodice, a verovatno mrzeli i sistem u kome su funkcionisali. Umesto da se obrate psihijatru, oni su maltretirali te momke. Tu vrlo jasno uočite brutalnost jednog sistema.

Glejzer: Dakle, video si vojsku i način na koji se ona ponaša kao izraz jedne šire kulture koja je u osnovi bila tiranska i totalitarna.

Ilić: Nije to samo bio deo jedne šire kulture, to je postojalo i u domovima, ogledalo se u porodici. Ti oficiri bi, kada bi dolazili kući, skidali uniforme, ali time nisu uspevali da se oslobode srdžbe. Prema članovima svoje porodice ponašali bi se kao prema regrutima. Otprilike jedna trećina njihove dece postali su introvertne ličnosti, a potom i najuspešniji umetnici u Jugoslaviji. U isto vreme, oko 40 posto njih postali su ekstrovertni i odlučili da se pomoću kriminala uhvate u koštac sa sistemom.

Glejzer: Da li to znači kako misliš da postoji izvestan odnos između kriminala i umetnosti, budući da i jedno i drugo ima veze sa svrgavanjem postojećeg sistema uverenja i vrednosti, odnosno sa osećajem pojedinca da ne pripada određenom sistemu vrednosti?

Ilić: Da, ali to su dve različite vrste pobune. Ljudi koji postaju umetnici verovatno nisu mogli da podnesu krv i nasilje pa su se odlučili na tihu pobunu: kroz crtanje, slikanje, komponovanje itd. U isto vreme, ako ti je otac bio u vojsci, selili biste se iz grada u grad. Samo bi ti bilo rečeno da ćeš u roku od mesec dana napustiti grad u kome živiš. Svaki put bismo se sretali sa novim društvom, novom etničkom grupom, prelazili bismo iz jednog dela zemlje u neki drugi, potpuno drugačiji. To nije kao ovde u Americi gde čak i u najzabačenijem gradiću u Misuriju imaš “Mekdonalds” i “Starbaks”, znači, imaš nešto poznato s čim možeš da se identifikuješ kud god da odeš. Ti bi se iznenadno našao u potpuno drugačijem okruženju, jeo bi potpuno drugačiju hranu, nailazio bi na potpuno drugačiji jezik, drugačiju kulturu. Sećam se da sam uprkos ovome kako danas izgledam, uvek prvo morao da izmlatim nekog klinca u školi. Tek tada bi okolina prestala da mi se podsmeva zbog drukčijeg akcenta.

Glejzer: Smatraš li da je to bilo kriminalno ponašanje, ili ponašanje jednog umetnika? (smeh)

Ilić: Vrlo je lako skliznuti sa jednog na drugi put. Mislim da sam se sačuvao zato što sam imao izvestan talenat, moja majka je uočila taj talenat i ohrabrivala me je. Kada sam imao 14 ili 15 godina, zaključio sam da više volim da se ljubim nego da ratujem. (smeh)

Glejzer: U Sjedinjenim Državama postoji tradicija istovremenog divljenja i prezira prema nekome ko je umetnik. S jedne strane, umetnici su tretirani kao uzvišena bića koja doprinose kulturi, dok su, s druge strane, prezreni kao ljudi koji ne mogu da zarade za život. Bred Holand je svojevremeno izneo sličan komentar: interesantno je da je u Americi svako na neki način predstavljen kao umetnik, pa tako imamo umetnike u spremanju hamburgera, umetnike u šišanju ili umetnike u odnošenju smeća. Jedini koga niko ne smatra umetnikom je ilustrator. A ja sam pomislio da je to zaista smešna opaska jer svet ilustracije u izvesnoj meri u ljudskom umu postoji kao paralelni svet. Ilustracija je na neki način povezana sa umetnošću, ali nije u potpunosti isto što i umetnost. Izuzetak je, naravno, ovo što se moglo videti na nedavnoj izložbi u njujorškom Muzeju savremene umetnosti, izložbi savremenog crteža, održanoj pod nazivom “Osam predloga”, kada je posetilac odjednom mogao da otkrije kako sve to liči na slike iz almanaha nekog ilustratora. Jezik ilustracije se iznenadno i nečujno pretvorio u jezik umetnosti, pri tom još ozvaničen autoritetom muzeologa.

Ilić: Dok sam živeo u Jugoslaviji, nisam sebe smatrao umetnikom. Nije mi se dopadala predstava o “umetniku”. Bio sam dizajner i ilustrator. Nije reč o tome da nisam voleo umetnost, samo nisam voleo umetnike - oni ni na šta nisu uticali. Kada je krajem 70-ih godina ekonomija počela da napreduje u Jugoslaviji, dogodilo mi se da preko noći postanem dizajner u jednoj zemlji koja je imala nešto malo bolju privredu, pozorišta, polunezavisne listove koji su redovno izlazili; dakle, bila je zemlja kojoj su bili potrebni dizajneri i ilustratori. Shvatili su da grafički dizajn može da donese novac. Bio je to sasvim različit osećaj kada si znao da si plaćen za posao koji radiš, a ne zato što je ono što radiš odgovaralo vlastima.

Glejzer: Jednom si mi objasnio da je tvojoj umetničkoj ličnosti potrebna neka vrsta otpora da bi najbolje funkcionisao?

Ilić: Moji najdraži zadaci počinju rečenicom: “Evo, imamo tu i tu temu, ilustracija nam je potrebna za sutra, a pojma nemamo kako treba da izgleda.” Nevolje nastaju onda kada prva rečenica glasi: “Ne treba da brinete, sve će biti sasvim jednostavno, mi imamo ideju.” Naime, ne samo da je meni potrebno da njima prodam svoju, a ne da prihvatim njihovu ideju, nego u takvim situacijama moram da potrošim dosta vremena da bih ih uverio kako njihove ideje nisu dobre. Srećom, imam izuzetno dobro vizuelno pamćenje, tako da uvek mogu da se spasem izgovorom koji glasi: “To je već viđeno, neko je to već radio.”

Glejzer: Onda im je neprijatno pa te puste da uradiš ilustraciju onako kako ti misliš da treba?

Ilić: Nekoliko puta sam morao žestoko da se borim u takvim situacijama, posebno kada je reč o karikaturi, ilustraciji i grafičkom dizajnu. Mada, sve u svemu, uradio sam možda 10 stvari za koje mislim da su predstavljale istinsku novinu, da su na neki način pomerile do tada postojeće granice. Recimo, 1991. godine uradio sam “Crno na crnom” za časopis “Tajm”. Uočio sam da mi je u svim tim slučajevima ideja odmah padala na um i morao sam da se borim da je drugi prihvate, jer su smatrali da je ideja neobična i riskantna. To su, mećutim, bile slatke borbe - i uvek su takve, posebno kada pobediš u njima.

Glejzer: Sama ideja da se ljudi angažuju zbog svog stila ili zbog sposobnosti da neku stvar urade na određeni način, neminovna je posledica načina na koji se radi u izdavačkim kućama ili časopisima u Americi, a pretpostavljam da je tako i drugde.

Ilić: Ne, drugde nije tako. Radio sam u Evropi - mada, nažalost, Evropa počinje sve više da liči na SAD - ali, svojevremeno sam radio u Italiji i bivšoj Jugoslaviji, čak 15 godina pre nego što sam se ovamo doselio, i tamo nikada nikome nisam morao da izradim skicu. Prvi put sam čuo za skicu za naslovnu stranu kada sam počeo da radim za časopis “Tajm”. Tada sam Rudolfu Hoglandu, tadašnjem umetničkom direktoru “Tajma”, dao jednu sasvim grubu skicu. On je rekao: “O, dopadaju mi se ove ideje! Možeš li da uvećaš crtež da bih ga pokazao uredniku?” Bio sam zapanjen, pitao sam se: “Čekaj, pa ti si umetnički direktor, to je tvoje zvanje, a sada kažeš da treba nešto da pokažeš uredniku? Ne razumem zašto bi ti kao umetnički direktor, čovek koji ima tako zvučnu i dramatičnu titulu, morao bilo šta da pokazuješ uredniku?”

Glejzer: To nas dovodi do jednog veoma interesantnog pitanja. U prošlosti - a kada ja kažem prošlost, treba da imaš na umu da to nije isto što i za tebe - bilo je nekih umetničkih direktora koji su zaista imali moć. Oni su donosili odluke i bili su odgovorni za oblikovanje vizuelne predstave i u svetu časopisa, i u svetu reklame. Međutim, u proteklih 15 godina stvari su se dramatično promenile, tako da odluke danas uglavnom donose ljudi iz marketinga ili pak oni koji kreiraju uređivačku politiku. Nikada nemaš osećaj da umetnički direktor ili grafički dizajner imaju poslednju reč, ili da će te podržati u razgovoru sa urednikom.

Sama priroda uspeha u ovoj profesiji prilično je čudna: uprkos činjenici da je reč o kolektivnoj delatnosti, moraš da daš sve od sebe. Ipak, šta god da radiš, uvek si deo tima, ponekad ni ideje nisu tvoje, a ponekad moraš da realizuješ loše ideje. U tom slučaju pripisuju ti i nešto što nije tvoje delo, barem nije tvoja ideja. Takva je, međutim, igra koju igramo: rad kojim se bavimo nikada nije u potpunosti autonoman.

Ilić: Nije, ali, kao što sam rekao, radio sam u komunističkoj Jugoslaviji, sa svim onim strogim urednicima koji su bili komunisti: znači li to da je sve što sam radio, moralo da bude prokomunističko jer je to ono što su oni želeli?

Glejzer: Pa...

Ilić: Da sam se potom odselio u Španiju, koja je u to vreme bila fašistička zemlja, da li bih u svojim radovima slavio fašizam samo zbog toga što je urednika postavio Franko? Gde prestaju kompromisi?

Glejzer: Hej, čekaj malo! Hajde da razjasnimo ovo. Ako te angažujem i platim te da bi obavio posao koji je prokomunistički, onda želim da tvoji radovi budu prokomunistički. Baš me briga za to šta ti želiš. Ako nećeš da bude tako, onda nemoj raditi za mene.

Ilić: Znam, ali ako me angažuješ i ako se prethodno nisi potrudio da proveriš šta sam dotad radio i ako ne znaš koga si zapravo primio na posao, onda si loš urednik ilustracije. Ako u mom radu nisi video nijedan komunistički srp i čekić, a angažovao si me da radim prokomunističke ilustracije, onda si ili izuzetno pronicljiv i uspeo si da u mojim radovima vidiš nešto što ja sam u njima nisam video, ili nešto debelo nije u redu. Umetnički direktor i urednik ilustracije to bi morali da znaju. Bavio sam se tim poslom. Angažovao sam mnoge ilustratore za “Njujork tajms” i “Tajm”: neki su bili osobenjaci, večito besni i nezadovoljni. Uvek tražiš celinu. Tražiš čoveka, tražiš celokupnu njegovu ličnost jer je i to deo njegovog stila. Prihvataš njegove mane jer želiš da dobiješ upravo ono što je najbolje u njemu.

Glejzer: Nisam mislio na to, mislio sam na onu situaciju kada treba da razlučiš između ideološkog sadržaja nečijeg rada i njegovog pojavnog obličja, pojavnog obličja tog rada. Onda kada te neko zaposli, ne zapošljava te zbog tvojih ideoloških uverenja, već te angažuje zbog činjenice da...

Ilić: (prekida ga): Pa ja mislim da je to neka vrsta premije: kupiš jednu stvar, a drugu dobiješ besplatno (smeh).

Glejzer: Angažuju te zato što, recimo, crtaš figure na način koji privlači određenu publiku. Međutim, ako su te figure nacrtane na način koji je u suprotnosti sa mojim potrebama, zašto bih te onda angažovao? Na kraju krajeva, ja sam taj koji te zapošljava i tražim od tebe da preneseš ono što ja želim da izrazim.

Ilić: Znam, ali politički sadržaj jeste važan zbog toga što ja uglavnom radim tu vrstu ilustracije, ilustraciju uz uvodnike. Složio bih se s tobom ako je reč o romanima, knjigama za decu itd. Međutim, pošto ja uglavnom radim ilustraciju za političke uvodnike u štampi; dakle, bavim se temama kao što su ekonomija i politika, onda je politički sadržaj i način na koji mislim veoma važan. Na primer, imamo sukob između onih koji su za abortus i protiv abortusa: ne možeš ilustrovati tu temu za tri različita časopisa i pri tom imati tri različita mišljenja samo zato što imaš tri različita urednika. Možeš pokušati da ih nadmudriš i da napraviš ilustraciju koja se može tumačiti na ovaj ili onaj način. Ali, moraš da zadržiš svoje mišljenje.

Glejzer: Oduvek me je interesovao taj međuprostor ili prostor u kome se sučeljavaju etika i umetnički izraz; ne moramo govoriti o politici. Mnogi ljudi koji se bave ovim poslom smatraju da čovek treba samo da uradi ono što se od njega traži i da nije naročito bitno kakva su njegova lična uverenja. To, međutim, nije potpuno tačno zbog toga što očigledno ima onih koji kažu: “Ja u to ne verujem i zato to neću da radim.” Međutim, u ovoj oblasti ima sve više onih koji su naučeni da deluju kao plaćenici.

Ilić: Uzmimo za primer dvorsku ludu i njegov odnos prema kralju. Kao dvorska luda, on ismeva kralja. Sa apsolutnom sigurnošću zna da on nikada neće postati kralj. Prihvata svoju ulogu i do kraja će ismevati onoga ko se nalazi na prestolu, istovremeno odlično znajući da od toga neće postati ni bogat ni poznat. Ja se ne bavim ovim poslom da bih se obogatio. Ako Jugoslavija sa pola miliona vojnika i policajaca nije uspela da me primora da radim stvari koje nisam želeo da radim, zašto bi onda neko pomislio da ću se prodati za dodatnih 1 000 dolara? Suviše sam star za to. Za mene je isuviše kasno. Ne bih mogao to da radim čak ni kad bih pokušao. Ne bih znao kako da to radim. Bavim se ovim čime se bavim iz potpuno drukčijeg razloga, ne da bih nekome udovoljio, niti da bih samo otaljao posao. Zapravo, ne mislim da je ovo nužno posao. Grafički dizajn je, međutim, nešto potpuno drugo od ilustracije za političke uvodnike, kakvom se ja bavim.

Glejzer: Korporativna Amerika ne ume da vrednuje umetnost. Zašto bi je i vrednovala? Odnosno, ne ume da vrednuje posvećenost koja prevazilazi puku želju za zgrtanjem novca. Korporativna Amerika ima veze samo sa sposobnošću zarade. Prema tome, ne postoji način da oni ikada priznaju kako u životu postoji još nešto drugo sem raznih načina da se dođe do zarade.

Ilić: Upravo tako. Istovremeno, oni su ti za koje radimo. Pa hajde se onda ti bori protiv vlasti...

Glejzer: Ali, dugoročno gledano, vlast je uvek u njihovim rukama... Dozvoli mi, međutim, da ti postavim jedno drugo pitanje. Reci mi nešto o tome kako se razvijao tvoj rad. Kako je ono što si nekada radio - kada si posmatrao, crtao i pri tom koristio tradicionalna sredstva - uticalo na tvoje današnje korišćenje kompjutera?

Ilić: Kada sam počeo da se bavim ilustracijama - a radio sam to za omladinske časopise u kojima je kvalitet štampe bio izuzetno loš, sve se svodilo na olovo i rotaciju, u prvih nekoliko navrata pokušao sam da kvalitet štampe odgovara kvalitetu mojih crteža, ali je to jednostavno bilo nemoguće. Kako god da nešto nacrtam, štamparski odraz je bio veoma loš. Onda sam odlučio da stvari uzmem u svoje ruke. Počeo sam da pravim ilustracije koje su u tehničkom smislu izgledale savršeno. Pokušavao sam da izbegnem sve moguće greške i da, recimo, ne koristim beli korektor zato što belina korektora nikada nije istovetna sa belinom papira. Želeo sam da površina bude savršeno glatka. Onda sam počeo da radim tušem i perom kao gravura. Pokušao sam čak da mi potez postane neutralan, da se oslobodim uobičajenih tankih i debelih crta, u želji da svaka linija koju nacrtam bude potpuno jednaka i da deluje onako mehanički, kao da nije urađena ljudskom rukom. Želeo sam da sve to izgleda savršeno kao što su savršene Direrove gravire. Direrove i Doreove gravire deluju savršeno od levog gornjeg do desnog donjeg ugla. Nisam pristajao da se predam samo zato što je štampa bila lošeg kvaliteta. Zato nisam razvio određeni stil ili određeni prepoznatljivi grafički rukopis, jer sam uvek mogao da menjam stilove.

Kada sam stigao u Sjedinjene Države, radio sam pomoću specijalnog graverskog noža grebanjem po oslojenom kartonu (scratch board) tako da je na svakom mom crtežu bilo otprilike nekoliko miliona linija - jednom sam ih čak i prebrojao. Na kraju bi mi se dešavalo da skoro uhvatim sebe kako dremam dok mi ruka potpuno mehanički iscrtava linije i ispunjava te prostore. Toliko su me vezali za taj tip rada da su svi očekivali da radim samo tako i nikako drukčije, očekivao je to čak i “Njujork tajms”, a on u to vreme ni sam nije imao najbolju štamparsku tehniku. Razmišljao sam o tome koja je najbrža komunikacija između moje glave i moje ruke i zaključio sam da je to ili olovka, ili štap kojim crtam po pesku. Što je kraća udaljenost, to je neposrednija ideja i samim tim moraš mnogo manje da radiš.

Tako je kompjuter postao moj štap za crtanje po pesku. Zašto bi se to radilo rukom kada je postojao kompjuter koji je to mogao da uradi; već se bio pojavio “Makintoš” i njihov poseban program za crtanje i odmah sam ga kupio. Počeo sam da se igram njime, opet sam išao od stila do stila, počeo sam da koristim programe Fotošop i Ilustrator, pa 3-D. Konačno sam uspevao da dobijem rezultate koji su izgledali kao da su štampani. Bili su glatki i lepi. Uspevao sam, dakle, nešto da uradim i to nešto je jako dobro izgledalo. Verovatno zbog te male, glupe fiks-ideje iz moje prošlosti - jednostavno sam prešao na foto-ilustraciju uopšte ne razmišljajući o tome.

I dan-danas prvo uradim skicu, a tek potom sednem za kompjuter, nikada ne idem drugačijim redom. Kada radim skicu, imam na umu sve mogućnosti, celokupnu tehnologiju, svetlost koju mogu da postignem (u 3-D kompjuterskim programima), koju vrstu atmosfere, teksture i sve ostale mogućnosti kompjuterskih efekata. Kada završim skicu, što obično radim markerom direktno na papiru, onda odlučujem koja je tehnika odgovarajuća za određenu ideju - fotomontaža, 3-D itd. Mislim da je jedan od najvećih problema pri korišćenju kompjutera onaj koji iskrsava kada pustiš da kompjuter upravlja tobom. To je najbolji put da stotine ljudi završe na istom mestu, i da se to neprestano događa, jer svaki program ima svoja ograničenja.

Prevela sa engleskog
Ljljana Nedeljković


Objavljeno: NIN, Beograd, 02.09.2004. godine

Majk Minjola, tvorac "Helboja"

DIJALOGE KRADE OD ŠEKSPIRA

Majk Minjola (1962), tvorac "Helboja", čuvenog stripa po kome je urađen film koji se ovih dana prikazuje u beogradskim bioskopima, kaže za sebe da je detinjstvo proveo odgajan na "strogoj dijeti filmova o monstrumima, horor novela i stripova Džeka Kirbija". Minjola je započeo karijeru u strip-industriji kao retušer Marvelovih stripova.

Ubrzo je postao jedan od najtraženijih strip crtača kompanija "Marvel" i "Di Si", ali njegova prava opsesija je bila revolucionarna scena nezavisnog stripa koji nije podilazio sindikatskim cenzurama. Ubrzo počinje da radi za nezavisnu izdavačku kuću "Dark Hors", rame uz rame sa takvim velikanima kao što je Frenk Miler i Džon Birn.

Njegov najslavniji strip "Helboj" tokom 10 godina izlaženja evoluirao je od horor-avanturističkog stripa do ozbiljne studije drevnih mitologija i tajnih okultističkih društava. Pod trajnim uticajem nadmoćne grafičke stilizacije Džeka Kirbija i njegovih suludih mašina i vrtloga kosmičke radijacije, Minjola objavljuje prvi broj Helboja "Seme destrukcije".

Minjola 1996. godine počinje sa serijom stripova koje objašnjavaju pravo poreklo Helboja. Pravo ime Dečaka iz pakla je Anung Un Rama (Raspućinova šifra za Sina Zveri ili Donosioca Apokalipse) koji je zauvek izgubljen u svetu običnih smrtnika. Raspućin je neuništiv, kao i Helboj i ne odustaje od svog plana da natera preobraćenog demona da otključa transdimenzionalnu kapiju i prizove sedam bogova haosa u ovozemaljsku dimenziju.

"Kada ovaj svet bude uništen, veruj mi, niko neće pustiti ni suzu jer to je sve što je ljudska civilizacija zaslužila", ubeđuje Raspućin Helboja. Filmsku verziju Helboja Minjola je uradio s režiserom Đulermom del Torom ostvarivši spektakl koji nimalo ne zaostaje za Matriksom ili Spajdermenom. "Sve strip dijaloge redovno kradem od Šekspira", kaže Minjola.

"I najviše uživam kad Šekspirove truizme stavljam u usta negativaca. A onda dođe Helboj i kaže "Velike reči za ljude koji će uskoro ostati bez gaća!" Verovatno sam trajno retardiran. Ne mogu ništa da shvatim ozbiljno duže od tri minuta".

S. Đ. M.


Objavljeno: GLAS JAVNOSTI, Beograd, 05.09.2004. godine

BIOSKOP

DOBRI MOMAK IZ PAKLA

„Helboj” („Hellboy”); SAD, 2004; scenario (po istoimenom stripu Majka Minole) i režija: Giljermo del Toro; igraju: Ron Perlman, Selma Bler, Rupert Evans, Džon Hurt, Karel Roden, Dag Džons; distribucija: „Tuck”

Kako mu samo ime kaže, dečko je stigao ravno iz pakla. Na zemlji se našao pred sam kraj Drugog svetskog rata zahvaljujući nacističkom okultnom bratstvu. Za priziv izaslanika nečastivog, a uz pomoć mašine koja otvara vrata za druge dimenzije, u stvari je bio zadužen uskrsnuli Grigorije Raspućin, okultni tehno menadžer koji od pokretanja početka kraja sveta ne odustaje ni danas, šezdeset godina kasnije. Raspućinov problem je, međutim, što je Helboj (na početku filma pada u ruke britanskih vojnika i istraživača paranormalnog profesora Brutenholma koji ga je u specijalnom, tajnom amneričkom centru odgajio kao sina) na strani dobra. Dakle, Helboj (pod teškom maskom odličan i prepoznatljiv Ron Perlman) je dobar, neustrašiv, danas crveni repati div, sa rogovima koje stalno potkresuje (ma, nije reč o naočarima za zavarivanje, kako deluje na fotografijama), desnom podlakticom od kamena i sa cigarom u ustima. Otporan je i na vatru što će ga do kraja i preporučiti njegovj bukvalno vatrenoj dragani i u službi je američke vlade (zajedno sa sličnim kreaturama) na zadacima uništavanja svakovrsnih demona koji tu i tamo pohode planetu...

Već vidimo kako ovde čitalac/ gledalac trezvenjačke provenijencije odmahuje rukom i kaže: ma, hajde okani me se gluposti! Ali o strip junaku je reč i to kakvom! Na filmu ga je sa puno ljubavi, znalačke posvećenosti i čini se odanosti originalnom, kultnom predlošku Majka Minole (sarađivao na scenariju) oživeo Giljermo del Toro ("Niz đavolovu kičmu", "Blejd 2"), reditelj sasvim zasluženog, respektabilnog, takođe kultnog statusa i vanserijskog senzibiliteta i zanatskog umeća. Dakle, poklonci stripovskih "nepodopština" iliti maksimalno razbarušenih maštarija napred, ostali stoj.

Drugim rečima ima još: Helboj nije samo skoro svemoćni akcioni junak, već je i groteskan i zastrašujući, nepobediv ali i ranjiv, duhovit, grub i nežan, zaljubljen i ljubomoran, biće sa karakterom, moralom i razvijenom osećajnošću. Utiloko pre i galerija likova kojima je okružen i u priči povezan ima svoje mesto i smisao. Pored profesora Brutenholma (DŽon Hurt), tu su i Helbojeva ljubav u ljudskom obličju, depresivna pirokinetičarka Liz Šerman (Selma Bler), mladi agent Mejers (Rupert Evans) riboliki erkstrasens Ejb (Dag DŽons)...

Del Torov film deluje poput nekoliko gusto iscrtanih i događajima nabijenih strip albuma koji se čitaju u nastavcima povezanim u celinu strip opere, a u rasponu od vagnerijanske grandioznosti do tinejdžerskog naivnog romantizma, kojom kolaju motivi okultnog, paranormalnog, paralelnog sveta, koji ponekad, kako to u ovom filmu samoironično biva, iz stripa uskoči u "stvarnost". I što je još za preporuku, "Helboj" obiluje specijalnim efektima poput svih aktuelnih akcionih ostvarenja ali se ne urušava pod njihovim teretom. Del Toro je uspeo da se izbori sa njima, da im da pravi raspored i ritam, da bi sa nizom laganih, glumačkih skevenci učinio da njegova filmska tvorevina zadiše punim plućima. Kada je u pitanju konkurencija na filmu uspelih (s ono malo duše) strip junaka, Halk i Spajdermen su dobili jakog takmaca. Za one kojima se i ovo dopalo, već se zna, sledi i "Helboj 2".

Vladimir Crnjanski


Objavljeno: Dnevnik, Novi Sad, 04.09.2004.godine

Enki Bilal

LJUBAV KAO POSLEDNJA UTOPIJA

Na festivalu u Sarajevu predstavljen je treći film Enkija Bilala „Besmrtni“. Tamošnja publika toplo je pozdravila ovo ostvarenje koje je u Francuskoj imalo više od milion gledalaca, a nema sumnje da će uskoro biti prikazan i u Srbiji. Bilalovi (pravo ime mu je Enes Bilalović) prethodni filmovi („Bunker palas hotel“ i „Tiko mun“) poznati su ovdašnjim ljubiteljima tog slavnog francuskog strip autora, u čijim biografijama se ističe da je rođeni Beograđanin i da je rano detinjstvo proveo na Dorćolu.

U filmu „Besmrtni“ Enki Bilal je konačno uspeo da svoj raskošni svet negativne utopije pretoči na veliki ekran. Komercijalni pritisak koji prati velike produkcije bio mu je u ovom slučaju samo od koristi, jer je složenu simboliku i naglašeni grafizam (koji su opterećivali njegove prethodne filmove) podredio uzusima klasične detektivske priče. Nije sigurno da će „Besmrtni“ biti putokaz kojim će se kretati film budućnosti, ali je evidentno da je ovim ekskluzivnim Bilalovim prilogom evropska kinematografija osvojila polje na kojem nijedan filmski autor do sada nije boravio.

Dali se vaš film „Besmrtni“ bavi raskorakom između hipertehnologizovanog urbanog društva i krhkih psiha junaka koji nikako ne mogu da pronađu svoje pravo uporište?
- Da, to je tema koja me opseda još od davnih radova na stripu „Sajam besmrtnih“, koji je prvi deo Nikopoljske trilogije. U sumornoj atmosferi postapokaliptičkog sveta, gde se fantastično prepliće sa realnim, likovi žive svoje života kao da se ništa nije dogodilo sa civilizicijom.

U vašim delima često se insistira na vizuelnoj atraktivnosti telesnog. Čini se da ste u filmu „Besmrtni“ najviše insistirali na tom aspektu...
- Puno sam se bavio problemom tela u filmu „Besmrtni“. Mislim da je telo jako bitno. Senzacije koje preko tela doživljavamo svaki dan nešto je što nas održava stvarno živima. Tela ljudi treba da se dodiruju. Kompjuterski generisani likovi su alegorija za dehumanizaciju, za ljude koji su odavno umrli. Ja uvek pričam o našem svetu, o sećanju, o greškama koje stalno ponavljamo. Na kraju ispada da je poslednja utopija koja nam ostaje ljubav.

U vašem filmu dominiraju digitalno animirani likovi. Koliko je među njima pravih glumaca?
- Tri lika igraju stvarni glumci (Linda Hardi, Tomas Krečman i Šarlota Rempling), a preko pedeset drugih je računarski generisano. Film „Besmrtni“ nastajao je četiri godine. Rađen je novim postupkom i predstavlja pokušaj stvaranja drugačije vizuelne gramatike. Moram da napomenem da je film „Besmrtni“ osmišljen na engleskom, ali, na žalost, u većini evropskih zemalja neće biti prikazivana verzija na originalnom jeziku.

Koliki je bio komercijalni pritisak na vas pri radu na ovom filmu, budući da je njegov budžet skoro 25 miliona evra?
- Ne želim da pravim komercijalna dela. Ona su uvek obojena mojim životom, mojim osećanjima. Emocije su jako bitne, ljubav je osnov svega. Za mene film nije samo film, to je sadržaj svih mojih stripova, svih mojih misli. Zbog toga više volim da sam radim taj film, nego da ga napravi neko drugi. To je svet koji neko drugi ne bi znao da oblikuje.

Prošlo je više od dvadeset godina od nastanka stripa do njegove obrade na filmu. Šta je ostalo od originalne strip verzije?
- Film „Besmrtni“ nije doslovna adaptacija, već prebacivanje jednog univerzuma u drugi. Potrebno je potpuno zaboraviti na taj strip, to je sada dosta daleko od mene. Ja sam se prisećao stripa, ali kada počneš da radiš na filmu to je sasvim novi proces.

Saša Radojević


Objavljeno: Blic, Beograd, 04.09.2004.godine

SUPERMAN, BATMAN, SPIDERMAN, LUZER I ŠTREBER

Prvi strip 'Američki san' izašao je 1976. Underground strip scena bila je oduševljena, a MTV i danas sasvim lijepo živi na likovima štrebera, luzera i geekova

Dosta vam je bagre u tajicama i zaželjeli ste se neke posve normalne priče (nešto između kome i komičnog, a da to nije neurotični Woody Allen)? Konzumirajte film 'Američki san' tri puta dnevno!

U komi je. Sjedi doma, sluša ploče, čita stripove, ne kuži superjunake, ima škembu, nema curu, a kada je i poželi, zakažu mu glasnice ili počne toliko iritantno pijukati da od njega bježe i slijepe penzionerke...

Naravno, za sve su krivi prokleti yuppieji, čak i onda kada ne uspijeva ugledati svoj kufer na pokretnoj traci na aerodromu.

Film 'Američki san' (2003.) nagrađen je nagradom žirija na Sundance festivalu i FIPRESCi nagradom filmske kritike u Cannesu 2003. Film je ove godine bio nominiran za Oscara i Zlatni globus

Kada Harvey Pekar ne čupa kosu od muke, onda crnči kao arhivar u clevelandskoj bolnici. I to je jedino što je na njemu donekle normalno. Sve dok mu jednoga dana sve to ne dopizdi i dok ne upozna slavnog crtača stripova Roberta Crumba (Fritz the Cat) kojem će reći: "Ne znam crtati, ali ti mogu pisati one tekstove za oblačiće. Naravno, tako egzistencijalne da će svi ponosni vlasnici crnih dolčevitki poželjeti navući iste preko glave."

Pekara glumi Paul Giamatti, no u filmu se može vidjeti i pravi Harvey Pekar koji baca komentare ne pojedine scene filma. Reality strip puno prije TV-a

Ok, nije to još ona prava slava, no uvijek se u državi velikoj poput SAD-a može naći neko čeljade koje će se zakačiti na njega i njegov strip - prodavačica iz knjižare Joyce Brabner, specijalizirana za dijagnosticiranje tuđih devijacija. Samo kada se cura s naočalama poput sove iz Varšavske ne bi pribojavala toga da tip u zbilji izgleda onako ljigavo kako ga crtaju drugi. Podbradak, bradavice i nekako kao da se stalno trese. "Ma ne," pojasnit će joj Harvey Pekar preko telefona, "to su ti crtice koje simboliziraju moje kretanje!"

Prva žena ga je napustila jer više nije mogla trpjeti plebejski način života. Nova žena mu je već na prvom sastanku rekla: 'Preskočimo udvaranja i oženimo se odmah!'

Ako izuzmemo ono bljuvanje prilikom prvog poljupca i ubrzo manifestirane depresije, tako da se njegova buduća supruga neće moći mjesecima ustati s otomana, a onda će pak poželjeti biti silno politički atkivna i zapaliti u Jeruzalem, možda bi se moglo reći da će se njihov život zbilja početi odmotavati u smjeru američkog sna, samo kada Harvey ne bi dobio taj prokleti rak i kada ne bi bio okružen još većim luzerima od sebe - štreberom Tobyjem Radloffom, škrtim babama Židovkama i Davidom Lettermanom koji ga uporno zove u svoje talk showove.

Definicija štrebera? Tip koji je u stanju voziti 80 milja ne bi li pogledao film 'Revenge of the Nerds'

Može li ovakav film uopće imati nekakav kraj, a da to nije nešto tipa "ništa nikada ne može biti tako loše da vam se ne može dogoditi i nešto puno groznije od toga"?

A.O.


Objavljeno: Klik Online, 01.09.2004.godine

UOČI OTVARANJA FRANCUSKOG KULTURNOG CENTRA

OAZA FRANKOFONIJE U NOVOM SADU

LJubiteljima francuskog jezika i kulture biće na raspolaganju veliki broj knjiga, časopisa, stripova, kompakt diskova, audio i video kaseta, kao i brojne metode za učenje jezika. – Poseban prostor za najmlađe Novosađane

Novi Sad će, krajem meseca, dobiti Francuski kulturni centar. Renoviranje prostorija u Pašićevoj ulici broj 33, kod Matice srpske, polako se privodi kraju. Bilo je zaista vreme da grad, u kojem više od četiri decenije na Filozofskom fakultetu postoji katedra za francuski jezik i književnost, u kojem se ovaj jezik uči u brojnim osnovnim i srednjim školama i u kojem radi francusko zabavište, dobije jednu ovako značajnu kulturnu instituciju. Oaza frankofonije, u jeku širenja engleskog jezika, bogatstvo je koje će Novi Sad sigurno umeti da ceni.

- Centar će biti otvoren za sve ljubitelje francuskog jezika i kulture. Iako mi je posebno stalo da u ovim prostorijama vidim što više svojih studenata, želim da napomenem da ovo neće biti mesto rezervisano samo za mlade. Pozivam sve generacije da nas posete i očekujem da će svako u našem novom prostoru naći neki svoj kutak – kaže Klodin Mišić, lektorka za francuski jezik na Filozofskom fakultetu. - Organizovaćemo večeri druženja, a posetioci mogu da predlože šta bi želeli da vide i čuju, koja oblast francuske kulture ih najviše zanima. Za one koji vole muziku, priredićemo večeri francuske muzike, za ljubitelje filmova filmske večeri, a da bi Novosađani bolje upoznali Francusku, predstavljaćemo regije i gradove, kao i običaje u različitim delovima te zemlje.

Prema rečima Klodin Mišić, Francuski kulturni centar činiće više prostorija. Deo za medijateku biće najveći i u njemu će Novosađani moći da pozajmljuju knjige iz svih oblasti - od beletristike i poezije do stručne literature, zatim stripove, kompakt diskove, audio i video kasete. Rečnici, gramatike, udžbenici, radne sveske i priručnici za učenje jezika biće takođe na raspolaganju svima koji uče ili predaju francuski. Oni koji žele da čitaju francusku štampu imaće svoj prostor gde će moći da sednu i, uz kaficu, prelistaju svoj omiljeni časopis. Predviđeno je da se obezbedi i pristup internetu. Prijatnoj atmosferi doprineće i mali bar, gde će posetioci moći, po veoma povoljnim cenama, da se posluže kafom, čajem ili sokom. Osim toga, u dvorištu su postavljene klupe kao stvorene za odmor i ćaskanje - na francuskom, naravno.

- U sali za video projekcije organizovaćemo filmske večeri, ali će svakoj projekciji prethoditi predstavljanje filma da bi se filmofili bolje upoznali s francuskom kinematografijom – objašnjava Klodin Mišić. – U istoj prostoriji imaćemo i male ekrane i slušalice, tako da će oni koji žele moći da dolaze i da pojedinačno gledaju filmove koji ih zanimaju. Časovi će se održavati u dvema učionicama. Obe su velike i svetle, a jedna od njih biće ujedno i dečiji kutak. Izgled te prostorije biće prilagođen nastavi za najmlađe.

Posebna prostorija predviđena je za sastanke, konferencije i debate i u njoj će se, takođe, održavati tematske večeri. Povremeno, za one koji ne govore francuski, ali se interesuju za istoriju, kulturu i umetnost ove zemlje, biće organizovane, na srpskom, večeri posvećene ovim temama.

- Nadamo se da ćemo uskoro uspeti da povežemo Novi Sad s nekim francuskim gradovima, kao i da ćemo pozvati goste odande i organizovati kulturne razmene. Kontakti s ljudima najlakši su i najlepši način da se jedan jezik zavoli i nauči – kaže profesorka Mišić.

Osim u Beogradu, Francuski kulturni centar postoji i u Podgorici i Nišu, a ovaj, novosadski, zasad je jedini u Vojvodini. Centar, prema tome, neće biti privilegija Novosađana, već se pozivaju ljubitelji francuskog jezika i kulture iz cele pokrajine da svrate, kad prolaze kroz Novi Sad, i da iskoriste sve mogućnosti koje će ova značajna kulturna institucija moći da im pruži.

Bojana Janjušević


Objavljeno: DNEVNIK, Novi Sad, 08.09.2004.godine

ČASOPISI

NOVA „ULAZNICA” U NOVOM RUHU

Uvodne strane časopisa posvećene su ovogodišnjem laureatu Fonda „Todor Manojlović” - Vidi Ognjenović, a posebne odeljke još imaju Vladislav Bajac i Flaš Gordon

S kolor ilustracijama, na nešto više strana i s pozitivno-šarenijim dizajnom korica, izašao je novi dvobroj (191-192) časopisa za kulturu, umetnost i društvena pitanja „Ulaznica” Gradske narodne biblioteke „Žarko Zrenjanin” u Zrenjaninu.

Uvodne strane časopisa posvećene su ovogodišnjem laureatu Fonda „Todor Manojlović” - Vidi Ognjenović. Preneseno je saopštenje i obrazloženje žirija za dodelu nagrade kojim je predsedavao Predrag Palavestra, reč Mihajla Pantića i Vide Ognjenović, dok u poslednjem tekstu prvog odeljka Svetislav Jovanov pod naslovom „Polusenke pozornice - Dvostruki apokrifi Vide Ognjenović” analizira magiju njene „istorijske drame”.

Drugi poseban odeljak zaslužio je Vladislav Bajac u čijem se „Geopoetičkom arhipelagu” od strane Milete Aćimovića-Ivkova, Miomira Petrovića, Lidije Mustedanagić, Aleksandra Genisa, Dragane Jovičević razmatraju i predstavljaju njegove poezija, proza i poetika. Zoran Bognar u nastavku piše „Prozno-fenomenološki portret Vladislava Bajca”, objavljen je i svojevrstan intervju koji je s Bajcem uradio Mileta Aćimović-Ivkov, dok je za kraj ostavljena kompletna bio-bibliografija ovog znamenitog autora.

Sudeći bar po obimu posvećenih stranica, rame uz rame s Vidom Ognjenović i Vladislavom Bajcem u novoj „Ulaznici” stao je i junak čuven po nešto drugačijim podvizima - stripoliki Flaš Gordon. U kontekstu „Strip - Mit - Diskurs”, „naučnofantastične” priče Vase Pavkovića, Gorana Skrobonje, Đorđa Pisareva, Tihomira Jovanovića i Tamare Lujak , na neki način objašnjava i objedinjuje poslednja u nizu - „Prilozi za biografiju Flaša Gordona” Ilije Bakića.

Vladimir Kopicl je u okviru ponovnog aktuelizovanja lika i dela Slobodana Tišme (realizacija pseudo-opere „Kralj šume” i nastup Lune na EXIT festivalu) s legendarnim umetnikom novosadskog konceptualizma uradio veoma zanimljiv i iscrpan intervju koji nosi naslov „Ja, naravno, nisam Morison”.

U poslednjem dvobroju zrenjaninskog časopisa „Ulaznica” tu su i redovni odeljci „Proza” (Milovan Marčetić, Milan Đorđević, Aleksandar Bjelogrlić, Jovanka Nikolić), „Poezija” (Julija Kapornjai, Zlatko pangarić, Svetislav N. Brković), „Esej” (Todor Kuljić), kao i brojni drugi literarni prilozi.

I. B.


Objavljeno: DNEVNIK, Novi Sad, 08.09.2004.godine

sadržaj

7.

PISMA ČITALACA

mail

From: rvesko@EUnet.yu <rvesko@EUnet.yu>
Subject: Pisma citalaca


JUŽNJACKA UTEHA?

Zaista mi nije jasno kakve veze ima koluma Marka Stojanovića sa stripom?

Konkretno, na ovo me je navelo poslednje izdanje STRIP VESTI, broj 281. Kada sam već odustao, razmišljajući koliko je svrsishodno boriti se sa vetrenjačama, stiže broj 282. I opet kukumavka. Priznajem da sam se tek nedavno pridružio onima što petkom dobijaju elektronsku poštu od Zlatka, i to sam uradio jer želim da dobijam bar nekakve informacije o dešavanjima u sferi devete umetnosti. Sad, neko može komentarisati ovaj moj potez na svakakve načine, ali zaista bih voleo da me neko prosvetli i objasni mi zasto bih ja, ako već drugi hoće, mogu ili moraju, trebalo da čitam ličnu ispovest autora kolumne, bogato prošaranu stavovima po kojima bih lako mogao da dam određeni sud o njegovom karakteru, premda ću ga ipak zadržati za sebe. Svi mi koji smo odslužili vojsku o njoj imamo svoje mišljenje, dobro ili loše, i to je u redu; kao što se svi razlikujemo, tako nam se i stavovi razlikuju.

Ipak...

Zloupotrebiti prostor čak i od jednog bajta ne menja suštinu svari, a to je bila i ostala zloupotreba. Neka mi neko nađe senku stripa u pomenutom tekstu i ja ću priznati da sam pogrešio. Neka Marko piše neke svoje poglede, ali neka piše o stripu. Moram da kritikujem i urednika, jer bez obzira koliko širokih vidika bio, ne bi trebalo da objavljuje ono što se ne tiče teme, odnosno onoga oko čega bi trebalo da STRIP VESTI gravitiraju.

Ako će mi neko reći da ja nisam primoran da čitam UTEHU, u pravu je. Nisam primoran, i neću je čitati. Ako se i ostatak VESTI povede za njima, pa... i tu ima rešenja, zar ne? Ovo je samo jedan glas i on ne znači ništa onima koji imaju svoju kolumnu, zar ne? I oni će možda, ako ovo pismo i vide, osetivši se napadnutim, i sami napasti.

Ali, možda se i varam. Možda je danas strip prerastao u nešto drugo, neshvatljivo za sve sem onih koji na sva zvona objavljuju neke svoje refleksije. Možda njegovo lično iskustvo ima neku višu dimenziju, neshvatljivu za nas obične smrtnike.

Radić Vesko

sadržaj

8.

LINKOVI

Strip Vesti

-CAT CLAW, još jedna inostrana stranica posvećena stripu Baneta Kerca!!!
http://home.no.net/jolt43/elkboy/guide/comics/catclaw.shtml

sadržaj

9.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od - do ...:(

. . .

Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad