prošli broj - arhiva - sledeći broj


SADRŽAJ

1. O LARSONU, KRTIČNJACIMA I DEDUKCIJI - Zoran Đukanović
2. IZBOR IZ DEVETKE - Dragan Apostolović
3. STRIP HEROINE - Srđan Aćimović
4. PARISKI SPLEEN (64) - Franc
5. JUŽNJAČKA UTEHA No 142. - Dejan Stojiljković
6. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (201) - Darko Macan
7. MOJ POGLED (89) - zmcomics
8. ŠTAMPA - štampa
9. VESTI IZ SVETA - Strip Vesti
   -HUMANOIDI + DC (Zoran Janjetov)
10. POZIVI NA SARADNJU - mail
    
11. LINKOVI - Strip Vesti
12. DATUMI - Strip Vesti

1.

O LARSONU, KRTIČNJACIMA I DEDUKCIJI

Zoran Đukanović

Ako biste potražili Gary Larsona u The World Encyclopedia of Cartoons (priredio ju je Maurice Horn) iz 1980. godine, ne biste ga našli. Da li zato što je nevažan ili, možda, zato što je Horn prevideo njegovu značajnost? Ni jedno ni drugo, nego treće. Do 1980. Gary Larson nije postojao. Rođen je doduše bio i radio je u nekakvoj maloprodajnoj muzičkoj radnji. Nezadovoljan poslom, krajem sedamdesetih uspeo je da objavljuje karikature u lokalnom listu u Seattleu. Najkrupniji korak načinio je kad je ponudio svoje karikature listu San Francisco Chronicle. Oni su ih prihvatili i dali im novo ime. I tako zaista, u širem medijskom smislu, Gary Larson i njegova lična ludorija The Far Side do 1. januara 1980. godine nisu postojali.

Ipak, zadržimo se, bar za trenutak, na Larsonu, živom biću. Na donedavno jedinoj fotografiji koju sam imao prilike da vidim, susrećem mlađeg čoveka s karakteristčnim osmehom glumca Johna Savagea (malo ciničnijim), širih viličnih kostiju, svetlih očiju, proćelavog, pegavog, možda riđokosog (fotografija je crno-bela). Izgleda pre kao čitalac koji ne bi bio ni zainteresovan da razume humor The Far Side nego kao njegov kreator. No, ko zna kako potpisnik ovih redova drugima izgleda?

Nakon probijanja lokalnih okvira, Larsonov rast popularnosti bio je munjevit. 1982. godine objavljena mu je prva knjiga karikatura, a izdavači su bili Andrews and McMeel, izdavački ogranak Universal Press Syndicate. Knjiga je bila doštampavana četiri puta za manje od godinu dana. Od tada je izašlo preko dvadeset, pet antologija, monografije... 1984. godine Larsonu je istekao ugovor s San Francisco Chronicle te on prelazi u Universal Press Syndicate koji ga je od tada objavljivao u više od hiljadu devetsto listova sa publikom od zastrašujućih preko sto miliona čitalaca na sedamnaest jezika.

No brojke su brojke, a šta je sa onim što se, bar nekima od tih stotinak miliona čitalačkih duša, zavlači pod kožu? Larsonov humor je najčešće humor na drugom koraku. Sazdan je od igre zastajkivanja - dok ne razaberemo na koju se "referentnu oblast" odnosi. Crtež osvaja infantilnom naivnošću, no iza nje kao da "sto đavola viri".

Specifičnost je Larsonovog stila da je bliži stripu nego što to karikatura obično biva. Mnogi Larsonovi prizori zaista su tipično stripski po kadriranju koje ne obuhvata celinu onoga što se prikazuje, po dinamici (kada je ima) i korišćenju udaljenih planova, za razliku od uobičajene plošnosti karikature. Teško je reći u čemu je autor The Far Side minuciozniji - izrazima lica svojih protagonista ili, pak, kompoziciji koja sačinjava strukturalno iznenađenje ispod "detinje aljkavosti", čak "nesigurnosti" stila. Važnost "dobro temperiranog" detalja ne može biti precenjena u prosuđivanju Larsonovog umeća.

I, najzad, najvažnije - vrhunac Larsonove samokontrole - prigušivanje izraza, understatement, osobina inače tipičnija za Britance no za Amerikance. Larsonov ekspresivni minimalizam (manje je više) stvara neku vrstu posuvraćenog saspensa: napetost koja eksperesiju prevodi u trenutak antiklimaksa. Naravno, Larson ovo umanjivanje izraza sprovodi na tipično američki, sarkastičan način. Na licima njegovih stvorenja - makar izgledali sumanuto i izbezumljeno, a tako najčešće izgledaju - vlada neka vrsta indiferentnosti, čak odsutnosti. Larsonova pažnja usmerena je tamo gde se rađa i gde završava glupost, a ne tamo gde je ona u punoj žestini; zanima ga melanholija gluposti.

Poređenja Larsona sa najistaknutijim predstavnicima komičnog zanata pomažu malo, bar u pogledu sličnosti; razlike su mnogo važnije. I Larson, kao i Dik Browne u Hagar the Horrible, do perfekcije shvata važnost nijanse raspoloženja postignute jedva primetnim varijacijama linija lica. To je upravo ono što Umberto Eco u knjizi Apocalypse Postponed (italijanski izvornik Apocalittici e integrati iz 1964. imao je tu nesreću da nikada ne bude u celini preveden na engleski: jedno njeno poglavlje objavljeno je u The Open Work, 1989, a četiri poglavlja u Apocalypse Postponed, 1994) kaže o stripu Peanuts Charlesa Schulza: "Njegovo pero uspeva da izvede promene raspoloženja s čudesnom štedljivošću izražajnih sredstava... njegov crtež je u stanju da ovlada, kod svakog lika, i najmanjom psihološkom nijansom." I Larson se, kao i argentinski karikaturista Guillermo Mordillo, rado služi "Bazedovljevim sindromom" zgranutog pogleda svojih protagonista. Razlika između Brownea, Schulza i Mordilla, s jedne strane, i Larsona, s druge, je, međutim, bazična. Njegov svet mnogo je fragmentarniji. On nema stalne junake; takođe, njegova priča počinje i završava se u jednoj slici (retka su odstupanja sa više sličica u prostoru rezervisanom za karikaturu). Pitaćete, pa zar kod Mordilla postoje stalni junaci? U stvari postoje, jer svi su isti. Za razliku od Mordillove doslednosti, pa otud delimično i monotonije, Larsonov crtež više je nalik nizu kreativno opravdanih skretanja od oznaka tipičnih za neku stilizaciju.

Larson se bavi varijacijama posebnosti koje onda, možda, postaju opštost, a ne strogom, dosadnom i nasilnom dedukcijom iz prethodno ustrojenog sistema. Larsonova metafora su dvorišni krtičnjaci, a ne Vavilonska biblioteka svedena na školsku disciplinu.

Ipak, teško je odoleti napasti da se pokuša s pravljenjem "tipologije" Larsonovih gegova. I, zaista, razvrstavanja se gotovo sama nude: porodični gegovi, gegovi sa životinjama, istorijski i preistorijski, naučnofantastični, staleški (podgrupe su gegovi o naučnicima, lekarima itd.), mitološki i "intertekstualni". Ovo nije bogzna kakva klasifikacija jer ne poseduje jedinstven osnov razvrstavanja, te mnogim karikaturama možemo pripisati više navedenih atributa. Strogog klasifikatora, kao što rekosmo, mogu samo iznervirati Larsonovi krtičnjaci. Tekst jedne "naučničke" karikature glasi: "Tako je gospodo, svi su oni blesani... Ali pitanje je kojoj vrsti blesana pripadaju?" Meni lično najprivlačnija grupa su Larsonove "intertekstualne", "citatne" šale. Kroz mnoštvo najneverovatnijih varijacija on u njima stvara persiflažu celokupne američke mitologije i popularne kulture. "Citatnost" je toliko omiljen Larsonov postupak da ćemo, tragajući za njom, na kraju izgubiti osećaj granice u odnosu na "preostale" vrste.

Sam Larson kaže da ima najviše naklonosti prema životinjama i naučnicima, uostalom i tretira ih slično. Zajednička spona je biologija, larsonovska doduše. Antropomorfističko prikazivanje životinja kao ljudi opšte je mesto groteskne stilizacije, posebno nakon etabliranja ove teme od strane Disneyeve produkcije. Kada je u ovo uključen i takozvni porodični žanr, čitava se stvar pretvara u oveštalu alegoriju, a životinje postaju puko ikonografsko zamagljenje. Larsonovska biologija mnogo je pravednija: u njoj srećemo nizove nasumičnih genomorfističkih (ne isključivo antropomorfističkih) zamena. Svako sudi iz perspektive vlastite vrste ili, ako hoćete, vlastite gluposti. Niko nije pošteđen, ali zato niko neće izvisiti tek kao alegorijski paravan.

No, ako Larsonovske krtičnjake analitički uokvirite (smestite, recimo, u dvorište), dobićete mapu, odnosno "studiju" konvencionalnosti odnosa. Larsonov cinizam nije ništa drugo do nasumičan, ali istrajan relativizam. Autor The Far Side nije moralista nego detinjasto neobziran i radoznao. Ne bavi se toliko ljudskom glupošću koliko prirodom stvari. Otud potpuni izostanak "pouke", moralisanja i angažmana. Larson više voli "poetiku nesporazuma" kao takvu nego da je smešta u društveni, odnosno satirični okvir. Iz istog razloga ne bih Larsonovo bavljenje "prirodom stvari" nazvao morbidnim. On znatiželjno zaviruje iza naših ustanovljenih uloga, prevrćući konvencije u svojim rukama. Ako to ispadne "osveta životinja", Larsonu tako draga tema, u njoj neće biti ni traga ekološke poruke. Nisam čak previše sklon da The Far Side nazivam crnim humorom, bar ne da je svrstavam u istu grupu sa tvorevinama Dona Martina. Za razliku od Martina, koji je suviše saobražen "madovskom" pomalo bestežinskom modelu iracionalnosti i nasilja, Larson je topliji. On više voli svoje junake, životinje i ljude. A izgleda da je to potrebno, koliko za melodramu fassbinderovskog tipa, toliko i za grotesku, odnosno ono čime se Larson bavi. Svoje junake više prihvata nego što im se ruga. Larsonova ruka koja prevrće konvencije ruka je pomirenja između oprečnih tumačenja svake situacije. Ono što je za jedne gnusno, za druge je bezazleno učestvovanje u veseloj igri. Zašto s Larsonom ne odskakutati saltomortale do apsurda?

I pored sve ležernosti rezultata, Larson u monografiji The Prehistory of The Far Side pokazuje kako, u njegovom slučaju, ideja retko nastaje sasvim spontano. Za dobre ideje potrebna je razrada, variranje, niz odbačenih rešenja koja će svojom eliminacijom dovesti do optimalnog ishoda. Ponašati se neštedimice prema sopstvenim idejama znači gubitak aure neponovljivog u stvaralačkom činu. Umesto "neponovljivog", Larson se opredeljuje za metodu pokušaja i greške. Aura stvaralačkog čina doživljava metamorfozu od aure neponovljivog ka varijacijama koje dovode (mogu da dovedu) do kreativnog ispunjenja.

Međutim, Larson je savršeno svestan i opasnosti koja se krije u drugoj krajnosti - ne znati stati i istrošiti kreativni naboj u beskrajnom prerađivanju početne skice. Koliko sistematski rad sa ležernim rezultatima troši i koliko je puno toga potrebno da autor zadrži kontrolu nad "stanjem svojih zaliha", pokazao je i jedan podatak objavljen u The Comics Journal oktobra 1988. Larson je u to vreme zahtevao četrnaestomesečni odmor. "Punjenje baterija" video je u putovanjima po Africi i Amazonu i posvećivanju gitari. U to vreme , obećao je povratak 1. januara 1990, tačno na desetogodišnjicu početka rada na The Far Side. I zaista se vratio. A onda je pet godina kasnije, 31. decembra 1994. rekao svoje definitivno ne. Rekao je da je vreme da stane da bi sebe sprečio da potone u mediokritetsko groblje vlastitih karikatura. Kakva sistematičnost, kakav osećaj za timing od osobe koja se bavi smehom đavola.

* * *

P. S. Internet je, naravno, poprište Larsonovih fanova. Sajtovi se roje i gase, pogotovo ako to od njih zatraži sam Larson. Stoga ih je uzaludno pokušati nabrajati. Dva sajta sa po pedesetak Larsonovih karikatura mogu se u ovom trenutku naći na sledećim adresama:
http://www.mathematik.uni-marburg.de/~hampel/larson/larson.html
http://home3.inet.tele.dk/erma/gary/
Otprilike isto toliko vizuelnog materijala, bez prevoda sa engleskog doduše, može se naći na sajtu jednog prilježnog fana (Gorana Potege) iz Hrvatske:
http://fly.cc.fer.hr/~pgoran/larson.html


(Objavljeno: KVADRAT, časopis za strip br.14, Bizovac, studeni-novembar 2003. godine)

sadržaj

2.

IZBOR IZ DEVETKE

Dragan Apostolović
devet_ka@yahoo.com

STRIPOVI JEDNE DRUGE AMERIKE

Argentina, Brazil, Meksiko, Kuba, ali i Urugvaj, Paragvaj, Kolumbija, Čile… Ponekad tužna i teška, ponekad Vesela i razdragana, istorija stripa Latinske Amerike, kao njena muzika, puna je latino ritma. Strast i buntovničkog raspoloženja…

STRIPOVI SA LATINSKOM DUŠOM

Razvoj stripa u zemljama Latinske Amerike je tesno povezan sa nastankom raznih revolucionarnih pokreta za socijalne promene i slobodu. Oblici u kojima se pojavljuju su zaista raznovrsni: postoje comic books, časopisi, mini comics, fotonovele, albumi, strip kaiševi u dnevnim listovima itd. a domaća produkcija je okrenuta svim vrstama: horor, naučna fantastika, avanturistički, humoristički, detektivski, istorijski, ratni, dečiji, itd.

Od trideset zemalja, koje se svrstavaju u milje Latinske Amerike, Argentina, Brazil, Meksiko i Kuba se izdvajaju kao zemlje sa najznačajnijim školama stripa, mada su i ostale, neke manje neke više, ostavile velikog traga u istoriji devete umetnosti.

ARGENTINCI POKREĆU ČITAVU STVAR

Argentina, pionirska zemlja u razvoju stripa na prostorima Latinske Amerike je bila veoma uspešna tridesetih godina prošlog veka, a jedan od njenih najpoznatijih autora svih vremena je Dante Quinterno, autor stripa Patoruzu i Patoruzito. Argentina je važila – i još uvek važi- za zemlju vrsnih autora, crtača i scenariografa.

Oski (pseudonim Oscar Contija 1914-1979), autor čudesnog stripa Amarroto, objavljivan u časopisu Rico Tipo, je bio nadaleko čuven po svojim istorijskim stripovima u kojima je predstavljao klasike svetske literature, obrađivao teme života za vreme diktature, kao i život indijanaca.

Guillermo Divito (1914-1969) je u časopisu Rico Tipo objavljivao fantastične radove kao što su Bombolo, Pochita, El Doctor Merengue, Fulmine i svoj najpoznatiji, Fallutelli.

Lino Palacio (1904-1984) je tvorac mnogih poznatih stripova kao što su Don Fulgencio – čovek koji nikada nije bio dete – i Avivato (po kome je snimljen i film).

U periodu između 1950-1960 se na sceni pojavila i nova generacija vrsnih autora. Između ostalih, tu su bili i Enrique Lipsyk (koji je 1956. godine osnovao Escuela Panamericana de Arte) i Joaquin Salvador Lavado (Quino), koji je 1964. godine stvorio najznačajniju ikonu latinoameričkog stripa, voljenu Mafaldu.

I mnoge druge zemlje Latinske Amerike su imale svog udela u razvoju devete umetnosti. Jedan od najboljih autora Meksika, Eduardo del Rio (Rius), je 1965. prvi put objavio svoj čuveni, Los Supermachos, koji je 1968. godine preimenovan u Los Agachados.

I Čile ima veoma bogatu tradiciju kada je strip u pitanju. Strip koji je veoma popularan u toj zemlji je Condorito, autora Rene Riosa, koji je prvi put objavljen 1948. godine u časopisu Okey, dok su Maximo Chamboneza, Renato Andradea (Nato) i Victor Arriagada (Vicar) predstavnici zlatne epohe čileanskog stripa. Kao najautentičniji, kada je reč o stvaralačkom konceptu, se svakako izdvaja Guido Vallejos, osnivač comic book Barrabases, 1954. Vallejosov je poznat po stripu o peripetijama dečijeg fudbalskog tima i njihovog trenera Mr. Pipa.

U periodu između 1960. i 1970. strip se i u ostalim zemljama otvarao za nove sadržaje i ideje, uglavnom kao odgovor na aktuelna sociološko politička dešavanja u okruženju.

Na Kubi, su veoma popularni karikaturista Nuez i strip autor Juan Ruben – autor Los Piojosa – a u Peruu strip Supercholo, parodija na super heroje severnoameričke strip produkcije. Još jedan Peruanac koji se poigravao pojavom super herojstva i stekao veliku popularnost je Juan Acevedo, autor stripa, El Cuy.

Brazil, zemlja sa 162.000.000 stanovnika, se smatra jednim od najvećih tržišta stripa na svetu. Strip industrija te zemlje ima mnogo toga zajedničkog sa SAD, iako postoje elementi koji je čine jedinstvenom u svetu. Dok se u SAD mesečna comic book izdanja Spider-Mana prodaju u tiražu od oko 100.000 primeraka, best seller Brazila (Monica and her Gang), se proda u 3.000.000 primeraka svake nedelje! Autor ovog hiper-uspešnog dečijeg stripa je "Brazilski Walt Disney", Mauricio De Souza.

U Urugvaju, zemlji sa 3.000.000 stanovnika, poklonici devete umetnosti su do skora imali priliku da naruče – u jednom od dva postojeća prodajna mesta – bilo koji strip iz inostranstva. Na žalost, ta mogućnost više ne postoji jer se ekonomska kriza u Argentini odrazila i na odnos između dolara i urugvajskog pezosa, čime su se i cene stripova drastično povećale. Kada je reč o domaćoj produkciji, postoje svega nekoliko izdavačkih kuća koje objavljuju stripove, par časopisa koji se pojavljuju u malim tiražima i fanzini koje objavljuju sami autori. Od bitnijih časopisa svakako treba izdvojiti El angel Negro, Las fantasticas Aventuras de Pescadex i dr. Objavljena je jedna knjiga o istoriji stripa u toj zemlji, a pre dve godine je organizovan i prvi festival stripa koji je ujedno imao za cilj i otkrivanje novih talenata. Jedan od ljudi zaslužnih za realizaciju ovog festivala je bio i Eduardo Barreto.

U Ekvadoru su 1989. godine, četiri autora, Marcel Ferder, Javier Bonilla, Juan Lorenzo Barragan i Hugo Idrovo u tiražu od 1000 primeraka objavili prvi broj časopisa Secreciones Del Mojigato, sa domaćim "crnim stripom" a Eduardo Villacis je tek 1991. godine otvorio prvi comic shop u zemlji. Kada je reč o mladim autorima koji su uprkos teškim uslovima aktivni, izdvajaju se Alfredo Chaves, Wilo, Carlos Sanchez, Jorge Gomez, Catalina Ayala i dr.

STRIPADŽIJE-IZBEGLICE

Mnogi latinoamerički autori su u potrazi za boljim uslovima rada (posebno ako su živeli u uslovima diktatorijata), napustili svoje zemlje ili ako nisu, rade isključivo za strane izdavačke kuće.

Autori kao što su Sergio Macedo, Leo (Luiz Eduardo de Oliveira) Leo Beker, A. i E. Breccia, Horacio lalia, Guillermo Mordillo, Rogerio Nunes, Carlos Trillo, Gustavo Trigo, Carlos Sampayo, Jose Antonio Munoz, Quino, Carlos Meglia, Domingo Mandrafina, Ruben Sosa, Ferocius, Ignacio Noe, Ernesto G. Seijas, Juan Gimenez, Walter Fahrer, Copi (Raul Taborda Damonte), Horacio Altuna, Oscar Zarate, Jorge Zentner, Juan Zanotto, (Italo-Argentinac), Arturo Del Castillo, Alexandro Jodorowsky, Felix Vega, Carlos Nine, Robin Wood, Ricardo Barreiro, Oscar Chichoni i dr. su ostvarili blistave karijere u Evropi, dok su Jose Luis Salinas, Enrique Alcatena, Francisco Solano Lopez, Manuel Spain Rodriguez, Eduardo Risso, Antonio Prohias, Boris Vallejo, Mike Deodato, Joe bennett, Ed Benes, Rodolfo Damaggio, Leo Duranona, Jose O. Ladronn, Ciruelo Cabral, Ariel Olivetti, Al Rio, Humberto Ramos, Eduardo Barreto, Richard Bennett, Alberto Saichann, Rags Morales, Leonardo Manco, Jorge Zaffino, Ricardo Villagran, Jose Delbo, Pablo Marcos, Armando Gil i stotine drugih dali svoj doprinos produkciji stripova o super herojima. Pored onih koji su već nešto postigli u svetu stripa, veliki broj mladih autora sa ovih prostora strpljivo čeka svoju priliku nalazeći se u isto vreme tako blizu, a opet tako deleko "američkog sna"...


prevod: Dragan Apostolović

© 9 - ELEFTHEROTYPIA 2003.
mailto: ennea@enet.gr

sadržaj

3.

STRIP HEROINE

Srđan Aćimović
achim@bitsyu.net

Neke tendencije u stripu navele su me na pomisao da istorijat heroina u stripu podelim na dva perioda. Radi se, naime, o drastično različitom pristupu ženskim junacima u prvoj polovini prošlog veka u odnosu na zadnje tri-četri decenije istog. Najjednostavnije rečeno, shvatanje da je strip muška stvar (crtaju muškarci, za muškarce, o muškarcima) dovela je do odsustva profilizacije ženskih likova, te njihovo svođenje na šablon. U potonjem periodu, autori su počeli da uočavaju problem ali ga se nisu do kraja rešili.

Kad pominjem prisvajanje stripa od strane muškaraca, moram primetiti “našu” tendenciju da prisvajamo sve najnovije vidove izražavanja. Istu sudbinu danas doživljavaju video-igrice: slabijem polu prepuštaju se kompjuterske verzije pasijansa, dok se svaki iole veći napor ostavlja za pravljenje “muških” igara. Na početku novog veka i ovde situacija izgleda da se menja: pojava Lare Kroft odigrala je značajnu ulogu jer, iako vizuelno proizvod za muškarce, ovaj lik je i te kako lik sa karakterom. Po njenom uzoru usledile su junakinje poput Ejpril iz skandinavske avanture “The longest journey” i Kejt Voker iz senzacionalne “Syberie”. Polako, ženski likovi preuzimaju značajan udeo u svetu kompjuterskih igara, i to ne samo kao statistkinje i manekenke.

A Šta je sa stripom? Prva strip-heroina valjda je bila Krajzi Ket. Kao i sve drugo u istoimenom stripu, ni glavna junakinja ne podleže bilo kakvoj klasifikaciji. Nije dugo trebalo da žene, po primeru tadašnje pisane naučne fantastike i ilustracija pod okriljem istog žanra, preuzmu ulogu “Dejl Arden”, večne saputnice glavnog, muškog junaka, avanturističke varijante vredne domaćice; izgleda da je “američki san” odigrao bitnu ulogu u formiranju ovog stereotipa. Naša prosečna heroina iz pedesetih godina biva napadnuta od strane svakog čudovišta u stripu, sasvim je zavisna od glavnog junaka, oslanja se jedino na njegovu pomoć, i sve u svemu, radi se o prototipu s kojim se jedino muški čitaoci mogu poistovetiti.

Šta je sa ženskim marvel-super-herojima, pitaćete? U njihovom slučaju moram da primetim da muški autor nikad nije uspeo da uđe u glavu žene; razlike u razmišljanju manifestuju se u tome što Storm i njene koleginice, profilisani karakteri onoliko koliko to marvel-junak može biti, razmišljaju kao pravi pravcati muškarci; To je na prvi pogled očigledno onome ko hoće na to da obrati pažnju.

Ako preskočim gotovo zanemarljivu struju ženskih stripova koji su se služili obrascem tv-serije, medija ne tako stranog ženskoj publici (“Brenda Star” i sl.) stižemo do druge polovine veka i Loreline (“Valerijan”), Ine (“Nošeni vetrom”), Maski (“Aster Blistok”) i, kasnije, Pelise (“Ratnici sa Akbara”; zajedno sa razgrađivanjem svih stereotipa kojih se dotakao, ovaj serijal je razgradio i stereotip o kome ovde govorimo). Očigledno, načinjen je pomak ka davanju aktivnije uloge junakinji. Nažalost, pokazalo se da se da ovaj pomak, u krajnjoj liniji, rezultuje stvaranju drugog stereotipa, ne tako destruktivnog, ali ipak nesnosnog onda kad počne prečesto da se ponavlja. Heroine ovde zauzimaju mesto dobre savesti, pravovernog parnjaka muškom glavnom junaku koji je, paralelno, prošao kroz regresivan process, i, da bi dobio status realnijeg lika, postao neodlučan, podložan pogrešnim uticajima, ponekad čak i glup. Kako se kod ženskih junaka odrazila težnja ka “realističnijem junaku”? Pa, postale su temperamentne, svađalice; preterane svađalice; Ovaj par, takav kakav je, ušao je u 21. vek.

Dobar primer pokazatelj trendova, on-line stripovi, već vrve od parova “smotani muškarac – temperamentna žena”. Muškarci, kao ni prethodnih decenija, nisu uspeli da “uđu u glavu” žene; Ili, da se lepše izrazim, da uđu u ulogu žene, bar dovoljno dugo da svom ženskom liku podare dijaloške replike dostojne jedne žene. U odbranu, pokazalo se da ni žene ne mogu tako lako da “uđu u glavu” muškarca. Otuda tako oštra podela na “muški” i “ženski” strip.

Da li je stereotip odraz društva? Da li je “Dejl Arden” bila pokazatelj zavisnog položaja žene u društvu? Ili, drastičnije gledano, alterego prosečne žene, bar u američkom društvu? Da li to isto važi za današnji stereotip? Ili se, možda, radi o slici sveta onakvog kakvog ga muškarci (kroz oči muških autora) vide? Ostaviću to pitanje neodgovoreno.

Konačno, da li će naredne decenije doneti novi stereotip ili potpuno odbacivanje stereotipa? Budući da svaku uspešnu novu ideju prati na stotine njenih (svesnih ili nesvesnih) replika, sumnjam da ćemo i u budućnosti uspeti da se oslobodimo te pošasti; Pitanje je samo kako će sledeći stereotip izgledati, te kakve će biti njegove relacije sa odnosima u društvu. Sudeći po dosadašnjem razvitku trendova, biće to ipak korak napred.


* * *
Pominjao sam ulaženje u ulogu žene; Budući da se ovde radi uglavnom o grubim generalizacijama, primeri izuzetaka nemaju težinu. Ipak, voleo bih da pomenem primer stripa koji je po mom mišljenju, a od strane muškog autora, kao nikad dosad uverljivo prikazao intimni svet žena: Radi se o “Bobbins”, britanca Džona Alisona. Nalazi se na adresi http://www.bobbins.com

sadržaj

4.

PARISKI SPLEEN (64)

Franc
noanoabv@free.fr

ODNOS KRITIKE PREMA STRIPOVNOJ BAŠTINI
(frankofone sredine)

Teže je, verovatno, pružiti opšti uvid u parisku scenu stripa nego pisati o pojedinacnim naslovima, ili pojedinacnom izdavackom poduhvatu, ili posebnom, naglašenom, knjižarskom uspehu nekog autora, tako da, ni ja, ovom prilikom, necu ici ka stvaranju panoramskog preseka novijih naslova stripova ili radova o stripu, štampanih, na prostorima francuskog jezika nego cu, po svom nahodenju, i shodno svom ukusu, navesti nekoliko podataka za one, koje zanima, šta cini kritika i teorija na polju reprezentacije stripovne baštine od Brisela do Pariza (i Angulema…).

Vitalnost belgijsko-francuske scene ogleda se, poznato je, najpre, u pozamašnom broju teorijskih radova posvecenih stripu, kojih je, bezmalo, novih, svakih mesec dana. Pred novu godinu, izišle su biografije Edgara P. Žakobsa i Pejoa, tvoraca Blejka i Mortimera i Štrumfova. U oba slucaja, rec je o prvom, integralnom biografskom radu, posvecenom klasicnim autorima stripa. Lane je iz štampe izašla nova biografija Eržea, iz pera Benoa Pitersa, koja predstavlja nov kamicak ugraden u zadivljujuce zdanje radova posvecenih ocu modernog stripovnog klasicizma. Uzgred, poslednji naslovi, samog Eržea, dostupni citalaštvu, u novom ruhu, jesu: ”Džo, Zeta i Žoko“, štampani u dvotomnom, fototipijskom, kompakt izdanju. Drugo je, novo izdanje ”Tintina i Alf-Arta“, objavljeno u obliku klasicnog albuma, pod rednim brojem 24 (dok je prvi, sad, ”Tintin medu Sovjetima“), što predstavlja trenutak u savremenom stripu: pored cetrdeset i dveju preostalih, stvorenih tabla, ovom prilikom izdavac nije prezao da štampa i desetak probnih tabla, skica, pokušaja, crteža vezanih za sam rad u nastajanju: to su najvrednije stvari u knjizi, za koje, od izdavaca, nije potreban komentar. To su table u kojima se otkriva misao samog crtaca, scenarijske varijacije, pokušaji, omaške, naglo prodiranje nesvesnog na polju figurativnih reprezentacija, to je jedan živi, britki, umni rad, cin mišljenja uhvacen, zahvacen, crtežom, na delu stvaranja. Ništa novo, niti senzacionalno, nije otkriveno: znalo se da je Erže bio u potrazi za najboljim rešenjem oko razotkrivanje identiteta glavnog negativca, kao i da je smišljao nacine izbavljenja Tintina iz kandži njegovih ubica. Sve je to ostalo u nagoveštaju, sasvim nedoreceno, nejasno, eksperimentalno. I, dok je crtac umirao, Tintin je, zanavek, ostajao da visi, u zraku, navrh drugog kaiša strane cetrdeset i druge, zabrinutog izraza lica, s pištoljem uperenim u leda. Ocividna, intencionalna, teatarska, završnica blistavog tvorackog rada.

I dalje, medutim, pravu senzaciju predstavlja ”Recnik radova Gošinija“, delo grupe autora. Tu je, pod jednim koricama, stvoren presek svih scenarijskih ili crtackih radova jedne od kljucnih figura evropskog stripa. Svaka navedenica (najreprezentativnije se ticu stripovskih junaka) otkriva svu širinu motiva i interesovanja crtaca, scenariste, urednika Gošinija. Asteriks, Talicni Tom, Iznogud, Špageti samo su najglasovitije figure jednog složenog i razudenog sveta komike – bezbroja epoha ljudske povesti dotaknutih ludošcu, šarmantnom, nevinom, lakom ludosti vremena psihedelije. Knjiga, prvi, pravi enciklopedijski rad, referentno delo, stvarano povodom jednog jedinog kreativnog opusa nije bez podsecanja, svojim epistemološkim zamahom i ucenošcu, te grananjem u nekoliko komickih i grafickih pravaca, na ”Šezdeset godina stripa u Srbiji“ Slobodana Ivkova. Ovde je, medutim, jedan covek, jedan tvoracki um, povod za voluminoznu enciklopediju. Nije, uostalom, ni ta, izvesna demesure, frapantna preteranost, manijakalna pedantnost, takoreci, precioznost - bez elemenata komicnog.

Na teorijskom polju, Francuzi strip vezuju za literaturu – poput, uostalom, Njujorcana – dok ga Srbi, pak, vezuju za slikarstvo. Onakvo, prvo, vezivanje, postavlja vidne probleme za crtace i tvorce stripa uopšte: ono znaci da deveta umetnost i dalje mora da vlastitu legitimnost traži van sebe (to je ocevidno vec i po tome da je nekoliko kvalitetnih stripova dobilo najuglednije nagrade, književne). Ovaj skolarski, akademski, trend, uostalom, škodi stripu. Strip nije pisana rec, niti je pesma (iako u sebi nosi pricu, i može biti poezija). Strip je graficka novela, i burleska, i pesma. Graficka. U pravu su Srbi. Ponekad se stice utisak da su savremene generacije u potrazi za legitimitetom, i tradicijom, zapale u zamku hipermodernistickog aleksandrinizma; to je problem za koji nisu znali klasicni tvorci – Samouci. Medutim, ukoliko bi, uistinu, i postojala tradicija, pisac ovih redova smatra da se ona može da otkriva – ovde sledi shvatanje savremenog srpskog crtaca/scenaristu Dragana Bosnica – tek u delima crtaca prethodnih stoleca, uzora – naših uzora.

Stripovna baština, sve više, u frankofonim sredinama, poprima izglede profitabilnih izdavackih poduhvata. Med jedne korice štampa se po nekoliko pustolovina ili, cak, celokupni radovi crtaca. Ovi tomovi odabranih, sabranih, probiranih dela crtaca raznih epoha, žanrova, pravaca u stripu recito govore o pristupu stoletnoj grafickoj baštini, ali i o izvesnosti izgradenosti citalacke publike koja ova dela kupuje i cita. Izdvajam, za ovu priliku, integrale ”Les pieds nickeles“, ”Mafaldu“, ili radove Ribere ili Šalana, kojima vec nekoliko godina uzastopce izlaze, hronološkim redom, sabrana dela, kako bih, slikovito, istakao vrednost ovakvih, sistematskih, poduhvata. Jer nije samo rec o tome da se teorijski promišlja umece stripa, niti umetnost pojedinacnog autora, niti da je, povodom devete umetnosti, stvorena obimna i kvalitetna strucna literatura. Takvih naslova vec ima i neka su klasicna, vec po svom avangardnom pristupu kritickom mišljenju povodom stripa. Rec je, jasno, o strukturalistickim stripovima Skota Meklauda. Poslednji korak, zato, bice: izdvajanje klasike, klasicne vrednosti, u stripu, od glavnotokovskih, serijalskih, ili, takozvanih podzemnih, izdavackih poduhvata i sabiranje, takve klasike, pod odeljene, knjižarske police. Tako se, uostalom, vec odvajaju, kritika, i kriticka izdanja (ova, poslednja, zasad, samo u slucaju Eržea). Poslednji stepen bice, stoga (jer ipak se svrši prvo pravo stolece stripa), ono što postaje ocevidno iz poseta nekoliko prvorazrednih pariskih knjižara: Guglijani, Divana, (La Hune, za sada, i pored citavog sprata posvecenog likovnoj umetnosti i monografijama, slikarskim, za strip je slepa) itd: odelice se zrnevlje od pleve, dela od šunda, a dubrivo (lepa rec Crnjanskog) - od dubreta.


PS: U tom smislu primer beogradskih ili novosadskih knjižara je indikativan; najglasovitije knjižare Srbije su sasvim otvorene za strip i ne prave razlike izmedu šunda i kvalitetne materije, jer, niti takvih naslova, kod nas, u dovoljnoj meri ima, niti je ikad okoštali akademizam mogao da kontinuirano razvija izvesne svoje komicke odlike (turobno mudroserstvo, na primer) niti bi se to moglo, danas, mudroseracko naklapanje, da odrazi i na sadržaj knjižarskih izloga, u Srbiji (naprotiv, u jugoslovenskoj sredini se cin citanja stripa - "Alan Ford" je toga vrsni barometar – vezuje, uostalom, i za izvesnu odliku, ljudi, od duha).

sadržaj

5.

JUŽNJAČKA UTEHA No142.

Dejan Stojiljković
pantelejac018@yahoo.com

Grafičko uređivanje strip izdanja
DIZAJNERI GDE STE, DA STE...

Strip kao likovna umetnost treba da poštuje određene postulate nečega što akademici, profesori i njuškala (za koje Stiven King tvrdi da su sinonimi) nazivaju ''likovnom kulturom''. Prosto je neverovatno koliko likovno nepismenih ljudi se u ovoj našoj državi bavi dizajnom i pripremom za štampu, i uz to još dobro zarađuje. Dovoljno je da odete do prvog kioska i bacite pogled na unutrašnjost nekih naših ''eminentnih'' magazina pa da vas zapljusne poplava neukusa i kiča. Dobar primer za ovako nešto jeste, recimo, naš najcenjeniji nedeljnik NIN koji, zarad održanja tradicije ili čega već, ima grafički dizajn partizanskog pamfleta iz 1942. kojim se slobodarski narod poziva na ustanak protiv mrskog nam okupatora. Pomenuta ''likovna kultura'' trebalo bi da bude prisutna i u glavama ljudi koji se bave štamparskimj rabotama, ali ne lezi vraže...

Prosto se naježim kad se setim kakve sam samo muke imao prilikom izrade prva dva broja Strip Pressinga. Verovali ili ne, i pored mase eksperata za Photoshop. Corel i Freehhand u Nišu nisam mogao da nađem čoveka koji zna da odskenira strip tablu! Još ako je ta tabla veća od formata A4, jao muke moje... Dakle, sveznalice i samozvani doktori za grafički dizajn bežali su u mišju rupu kada bi se neko pojavio sa željom da odradi nešto u vezi stripa. A pravi horor je nastupao onda kad bi sve to trebalo da se sredi i da dobije neki likovni oblik. Kosmogonijsko pitanje na koje nema odgovora bilo je: kako srediti i izdizajnirati tekst o stripu? Inventivni likovi koji su iskustvo sticali praveći ambalažu za čaj i seminarske radove iz elektrotehnike su primenjivali sistem ''dva stubca-slika-tri stubca-masna mrlja'' (koja bi trebalo da bude naslovnica neke sveske ili albuma).

Ipak, imalo smo sreće. Treći i četvrti broj je odradio čovek koji je ujedno i jedan od najvećih niških strip kolekcionara. Dakle spojite lepo i korisno, u Vukovom slučaju ljubav prema stripu i profesiju kojom se bavi (a koja ujedno uključuje i veliku tehničku potkovanost) i dobijete ono što smo mi dobili u trećem i četvrtom (a uskoro i petom broju) našeg magazina.

Prosto se iznerviram listajući pirate pa i neka legalna izdanja, gde non-stop nailazim na amaterske greške. Neko ne ume da skine boju sa originala, masa likova ne ume da sredi strip tablu pa čak ni da je odštampa a o tekstualnim prilozima da i ne govorim. Uzmimo, na primer ''Kena Parkera'' u izdanju System Comicsa, gde se u skoro svakom izdanju neko malo igra sa fontovima pa umesto naših slova dobijemo nekakve kukice i slično, što propratni tekst o Dugoj Pušci čini maltene nečitljivim. Ništa za to... Evo šta se desilo u poslednjem izdanju (sveska za decembar). Sledeća epizoda koja ide posle broja 8 ''Krvavi lov'' jeste epizoda broj 8 koja se zove... Pogađete - ''Krvavi lov''. Nekoga mrzelo da menja rešenje korice, eto... Neću, naravno da ulazim u neke drastičnije primere kao što je dizajn nekih novoosnovanih strip magazina ili legendarni Bane Kerac i njegov istraživački posao u Photoshopu. U njegovom slučaju opravdanja tipa ''ostavio sam upaljen kompjuter pa se komšijska deca malo igrala...'' ne pale.

Izgleda da retko ko u nas shvata da je priprema za štampu i dizajn nešto prilično teško i ozbiljno. A uz to se i nema para. Jednom prilikom je neko (čini mi se, upravo g-din Milenković) primetio da bi table, prilkom pripreme, trebalo obavezno pustati na film, nikako na paus. Potpuno se slažem, međutim, metar filma u Nišu košta negde oko 5 eura, a Strip Pressing ima 74 strana, pa izračunajte... A ako još te iste novce (koje imate u malim količinama) potrošite na likovno nepismene ''dizajnere'' onda vam ne preostane mnogo za štampu... O honorarima za autore i da ne govorimo.


Sledeće nedelje:
Oksimoronija u stripu
GORKI ČAJ SA ŠEĆEROM

sadržaj

6.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (201)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

CAP!

Ošišao sam se.

Već sam poduže primjećivao da mi duga kosa donosi više gnjavaže nego zadovoljstva i na kraju je jedini razlog što je nisam dirao ostala navika i nekakav strah za imidž. A onda je prevagnulo šišanju: ako je imidž jedino što sam kroz zadnjih tucet godina postigao, onda k vragu i imidž.

Nego, strip.

Ponude koje u zadnje vrijeme dobijam stižu mi, između ostalog, i zbog reputacije koju sam zaradio radom na stripovima. Ali nisu ponude da se rade stripovi. Ponude su to da se ilustriraju udžbenici, da se pišu scenariji za računalne igre, da se radi na animiranim filmovima (i onima ukočenim) te, najfriškije, da se crta za MMS telefone.

Sad, ja o svemu tome razgovaram i na većinu prijedloga pristanem, e da vidim što će biti (freelanceri uglavnom pristaju na sve, jerbo im iskustvo govori da 80% onoga na što pristanu ionako propadne, pa zašto odbijanjem ljutiti čovjeka koji ti plaća piće - problem nastane kad jednom 80% toga prođe, ali to je posve druga štorija). Al' nekako o svemu tome - pa ma kako pare bile dobre ili potencijal posla prestižan - ne mislim kao o nečemu ozbiljnom. Jerbo, nije to strip. Čak i ako jest strip u igri (u onoj MMS varijanti kombiniramo nešto), to nije onaki strip kaki volem: nije na papiru, na kiosku.

Drugim rječima, eto kako sam blesav: strip se mijenja, prilagođava se novim medijima, otvorenih me ruku zove da i ja pođem s njim, da uhljebim zanat koji sam na njemu ispekao ... a ja se nećkam!

Glupo je to, brate. Glupo kao čekati da se djetinjstvo vrati. Glupo kao sadašnjost propuštati zbog idealne budućnosti. Ako ljudi žele strip na svome telefonu, zašto ne crtati za telefone? Zašto ne odrezati sve svoje hemunge, što se poput dugih, mrtvih vlasi upetljavaju u neopranom repu, i ne vidjeti što ostane kad se odbaci ono što smo se navikli da jesmo. Nisam, ipak, ja to što jesam zato što crtam stripove, već su moji stripovi to što jesu jer sam ja takav kakav jesam.

Svaku drugu ideju treba ošišati.

sadržaj

7.

MOJ POGLED (89)

zmcomics
zmcomics@neobee.net

IZGUBLJENO VREME

Radeći Strip vesti sam izgubio mnogo vremena. Nemojte me pogrešno shvatiti. Ne žalim ni za jednom sekundom provedenom na izradi SVesti. Žalim za onim satima provedenim čekajući konekciju sa internetom.

Nikako mi se neda da, u svim svojim podstanarskim selidbama, ubodem stan sa dobrom telefonskom linijom. Doduše, u gradu koji tek sada dobija digitalne centrale to je bilo teško. Ali, koliko god bilo teško opet mi to nije uteha. Provesti ponekad i po 3-4 sata uzaludno pokušavajući da uspostaviš vezu sa provajderom je strašno gubljenje vremena.

Evo, večeras pokušavajući da osmislim sadržaj kolumne, iskrsne mi hitno slanje 2 MB i tu izgubim sat ipo vremena. Naravno, ostade mi na kraju jedino da kolumnu u jubilarnom broju iskoristim da se požalim na izgubljeno vreme. Sve ostale ideje su, zahvaljujući nervozi, otišle bestraga, ko što bi rekli pojedini strip junaci.

Izgubim mnogo vremena i sopstvenom krivicom. Mislite da nisam tih sat ipo k'o budala buljio u monitor i nervozno, k'o da kidam latice cvetića, nagađao: pući će, neće puće, pući će, neće... i to je jače od mene. Možda zato što mi je kod prvog pokušaja veza pukla na 80% poslatog fajla!

Takav sam i kada skidam neki program ili strip sa net-a. Ne mogu crtati k'o svet jer me želja da kontrolišem da li sve teče ispravno stalno tera da skrećem pogled na tu stranu. Zato nikad ne bih mogao da imam televizor u prostoriji u kojoj radim nešto drugo, jer mi vizuelni kontakt pravi problem.

Jedino što mi prija uz rad je muzika. Zadovoljava i radio stanica koja pušta muziku kvaliteta koji prelazi prag tolerancije. Mada, od kada imam decu pomalo žalim i za tišinom...:)

Sada zvučim ko moj sugrađanin kada kaže: Ne volem ni to što te volem...:)

I stvarno, lakše bi mi bilo da sve ovo ne volem, da ujutro uzmem lopatu u šake, odradim svoje radno vreme, do dva. Odem kući, malo odmorim, i posle uz gajbu piva da gledam španske serije i fudbalske utakmice i da.... o ne opet... gunđam kako mi je teško u životu.

O, ne volem izgubljeno vreme. Ne volem jer bi se moglo bolje iskoristiti, jer bi se moglo mnogo više uraditi. Ne volem ni to što volem da radim...:)

Morate mi oprostiti na vašem izgubljenom vremenu pri čitanju današnje kolumne jer već sada razmišljam hoću li uspeti, u sledećih dva sata, da se konektujem na internet i da 250-ti (301-vi ako brojimo vanredne) broj pošaljem pre subote.


DODATNI POGLED:
Barem mi za "Dodatni pogled" nema brige oko ideje. Uvek mi dobro dođe da reklamiram Vilintuljkovu družinu i da vam dam link:
http://www.zmcomics.co.yu/vilintuljak

sadržaj

8.

ŠTAMPA

štampa

Zoran Đukanović je ovog puta obezbedio priloge za ovu rubriku:

 “MAUS” ARTA SPIEGELMANA

U stripu "Maus" Arta Spiegelmana Židovi su miševi, a Nijemci su mačke. Amerikanci su psi, a Poljaci - svinje. Autor stripa potomak je miša koji je preživio pokušaj istrebljenja svoje vrste od strane mačaka. Art Spiegelman krajnje jednostavno i krajnje genijalno zapisuje i crta životnu priču svoga oca, staroga mišonje koji je, "krvareći historiju", uspio preživjeti nekoliko mačjih nacističkih logora, između ostaloga i Auschwitz. Bilježi pritom i storiju o nastanku ovoga stripa, ne dopuštajući da mu promakne ni najmanja iskrica humora. Ne užasavati se nad užasom, nego ispričati ljudsku priču o njemu, umiju samo veliki kao Imre Kertész u "Čovjeku bez sudbine", Roberto Benigni u filmu "Život je lijep" i Art Spiegelman u ovom stripu, za koji je dobio i Pulitzerovu nagradu. Nakon prijevoda na brojne svjetske jezike, “Maus” je zahvaljujući prevoditeljici Ani Uzelac i Samizdatu B92 napokon prisutan i u regionu gdje su se ljudi i narodi, upravo u vrijeme nastanka ovoga stripa, krvavo poigrali miševa i mačaka. O psima da se i ne govori.


Objavljeno: Feral Tribune, 15. siječnja/januara 2004.

ISTORIJA STRIPA

ISKOMPLIKOVANA KOMPLIKACIJA

Šezdesetih godina, kada je Marvel uplivao u svoje zlatno doba, DC Comics ulazi u svoje najkomplikovanije doba. Njegovo zlatno doba, koje su označili Superman i Bat-Man (i naravno njihove mnogobrojne kopije) je davno prohujalo. DC je u to doba (30-te i početak 40-tih) među mnogobrojnim magazinima koji su izlazili u to doba, bio vodeći izdavač, kada se radi o izdavanju sopstvenog materijala. Sva ta popularnost, bila je rezultat DC-jevog izuma – superheroja.

Nakon Drugog svjetskog rata, DC upada u istu krizu kao i Marvel. Zbog kritikovanja i kažnjavanja svega ne-američkog, bilo je praktično nemoguće naći novu temu za superheroje, a stare su već bile otrcane. Sve to je rezultiralo gašenjem mnogih, do tada popularnih likova. Pored već pomenutih Supermana i Bat-Mana, preostali su jedino Flash, Honjkman i the Green Lantern. Ipak, kada su se krajem 50-tih, stvari stišale i Amerika postala prijateljska i prema svima otvorena zemlja, došlo je bolje doba za strip. DC je angažovao armiju novih crtača i scenarista, koji su radili uporedo sa crtačima iz zlatnog doba. Stari (crtači iz zlatnog doba) su nastavili da crtaju klasične superheroje, na već oproban način, dok su mlađi radili iste likove, ali i u modernijim kostimima i vremenima, dok su neki čak imali i novi identitet. Na ovaj način, DC je zadovoljio različite ukuse čitalaca, i tržište je opet bilo popunjeno DC-jevim izdanjima. Ovaj period, koji se naziva srebrni, vratio je DC Comics na tržište, ali je u isto vrijeme bio i uvod u komplikaciju i period koji je nazvan krizni.

Početkom 60-tih, publika se konačno trgla i počela da postavlja logično pitanje: Kako to da isti likovi žive dva paralelna života, jedan u četrdesetim a drugi krajem pedesetih? A šta je tek sa onima koji imaju različite identitete? Flash iz srebrnog doba zvao Berry Allen. Ako je on jedini Flash na planeti, šta se desilo sa Flashom iz zlatnog doba – Jay Garrick-om?.. Da bi se izvukao iz ove situacije, DC je odlučio da izmisli novi svijet, koji je trebalo opravda relaciju između zlatnih i srebrnih junaka. Tako srebrni Flash – Berry Allen, uz pomoć svojih natprirodnih moći (zveknula ga je munja, pa može da trči brzinom svjetlosti i brže) kreće ka novom – paralelnom svijetu, gdje sreće Jay Garrick-a, zlatnog Flash-a, koji se u svom svijetu druži sa, takođe zlatnodobnim Green Lantern-om i ostalim likovima zlatnog doba. Taj alternativni svijet, u kome su živjeli likovi iz zlatnog doba zvao se Earth-II (Zemlja-2), dok se svijet srebrnog doba zvao Earth-I. Svaki lik sa Earth-I je imao odgovarajućeg lika na Earth-II i na momenat, izgledalo je da su se stvari razjasnile, ali nije bilo tako. Bilo je zapravo suprotno, jer su idejni tvorci ovih alternativnih svijetova zaboravili da neki likovi nisu mijenjali identitet. Kako je moguće da jedan lik živi na oba svijeta u isto vrijeme? Komplikacija se, dakle, iskomplikovala.

DC bi možda i zanemario ovaj problem, da u tu grupu ne spadaju upravo njegovi najvažniji likovi – Superman i Batman. Za Supermana je nađeno riješenje u vidu Superboy-a (Super dječak). On je rođen na Earth-II, ali pošto tamo već ima jedan Superman, prešao je na Earth-I. Originalni Superman je ostao u Earth-II, dakle sa svojom generacijom likova, dok je srebrni Superman u stvari odrasli Superboy. Ali tu se postavila još jedna zamka. Da bi Superboy odrastao, moralo je proći vrijeme, znači, likovi više nisu mogli da ostanu vanvremenski, već su se morali da se suoče sa starenjem. Uloga likova kojima vrijeme prolazi dodjeljena je junacima sa Earth-II, dok su junaci sa Earth-I ostali zamrznuti u svom dobu.

Scenaristima je ovo izmišljanje svijetova bilo veoma interesantno, pa su izmislili i Earth-III, u kome su svi likovi sa prethodna dva svijeta negativci. Njima se to učinilo kao dobra ideja, jer je tema postala neiscrpna, ali sa pojavom novog svijeta, ponovili su se svi prethodni problemi. Trebalo je ponovo objašnjavati pojavu istih likova na tri različita mjesta i izmišljati nove identitete. U svemu tome, zaboravili su na jednu od važnih grana strip tržišta – publiku, koja je lagano počela da diže ruke, jer su scenaristi toliko iskomplikovali stvar, da više nije bilo moguće razlučiti ko je sa koje planete, kako se zove i koliko ima godina. DC-jeva popularnost počela je da se gasi.

Krizni period je potrajao sve do 80-tih godina, kada se DC (srećom po strip uopšte) okreće jedinom mogućem riješenju – angažovanju evropskih autora. Nova krv je donijela i nove ideje i superheroji su ponovo živnuli. Najveću ulogu u tome odigrao je genijalni crtač i scenarista Frenk Miller, koji je svojom epizodom “The Dark Knight Returns” vratio DC na noge, a Bat-Mana učinio najpopularnijim superherojem svih vremena.


Nikola Ćurčin

Ovaj članak je prenesen sa sajta dnevnog lista POBJEDA, Podgorica, od 10.01.2004.godine. Sva prava zadržana.

sadržaj

9.

VESTI IZ SVETA

Strip Vesti

-HUMANOIDI + DC
13. januara 2004, Humanoidi se udružili sa DC! Humanosi su urednici, label je Humanoids, DC je izdavač i distributer, počinju sa Bilalom i Jodom, plus DeCrecy i ovi prestižni... Paj sad, biće pokrivenost tržišta kao DC, Vertigo... gdje god AolTimeWarner ima pipke. A to kreće od maja. Sve piše na www.humano.com, ima i komjunike de pres u pdf, sve na francuskom, ali sve sam vam već prepričo.
(Zoran Janjetov)

sadržaj

10.

POZIVI NA SARADNJU

Mail

Postovani prijatelji imamo cast da vas pozovemo na novi
STRIP ART PROJECT: SPARK GENERATORS

tema: SLOBODNA
tema:BALCAN GHETTO
rok:8. mart 2004
drugi: 1 april

publikujemo STRIP ART VIZURA antologiju
(strip antologiju IN MEMORIAM GORAN KRSTEVSKOG -32g)

najbolje bice publikovane u specijalnoj antologiji

bice pozvana EKIPA strip autora i autorica EX-juge, kao i iz Balkana

WELCOME TO THE STONE GARDEN
PRILEP CITY
PRVA I JEDINSTVENA STRIP KOLONIJA
BALKAN GHETTO 2 PUT

SALJITE CRNO-BELE KOPIJE VASIH RADOVA pozeljno laser print...

NA ADRESU:
CENTAR ZA VIZUELNU UMETNOST "VIZANT",
DIMO NAREDNIKOT 58,
PRILEP-7500-MACEDONIA

(saljite iskljucivo postom) ili pisite na:
vizant@mt.net.mk
www.vizant.org.mk

uskoro web STRIP STRANA

sadržaj

11.

LINKOVI

Strip Vesti

I dalje vam predstavljamo linkovi koje nam je iz grčkog časopisa "9" preneo Dragan Apostolović:

Chris Acilleos - Grčka
http://www.chrisachilleos.co.uk/

Budd Root - SAD
http://www.basementcomics.com/

John Van Fleet - SAD
http://www.johnvanfleet.com/

Brett Booth - SAD
http://home.att.net/~brettbooth/index.html

Enrique Quique Alcatena - Argentina
http://www.thor-records.com.ar/frame_alcatena.htm

Jon Jau Muth - SAD
http://www.incursion.org/gallery/muth/index.html

Gerardo Zaffino - Argentina
http://www.geocities.com/jorge_zafino_ilustrator

Harlan Jay Ellison - SAD
http://sequentialellison.com/index.html

William B. Watterson - SAD
http://www.blamenet.com/

Roberto Raviola - Italija
http://www.magnusonline.it/homepage_uk.htm

Matthew Wagner - SAD
http://www.mattwagnercomics.com/

Mike Mignola - SAD
http://www.hellboy.com/

Bernard Krigstein - SAD
http://www.bkrigstein.com/

Tiziano Sclavi - Italija
http://www.dylandogonline.it/

Bryan Talbot - V. Britanija
http://www.bryan-talbot.com/

Norman Keith Breyfogle - SAD
http://www.normbreyfogle.com/

Arthur Adams - SAD
http://home01.wxs.nl/~vogel716/

Steve Ditko - SAD
http://www.interlog.com/~ditco37/ditko.html

Michael Dalton Allred - SAD
http://www.aaapop.com/

Stan Sakai - Japan
http://www.usiagiyojimbo.com/

sadržaj

12.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od 17. do 23. januara

. . .

Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad