prošli broj - arhiva - sledeći broj


SADRŽAJ

1. GRRR! - Strip Vesti
2. MADURGER - Strip Vesti
3. E-FLIT 5 - Dušan Gačić
4. MAUS - zmcomics
5. O VIRUSIMA! - Strip Vesti
6. IGOR KORDEJ, ZVEZDA AMERIČKOG STRIPA - Aleksandar Manić
7. RITAM SRCA, RITAM PRIČE - Zoran Đukanović
8. IŠČEKUJUĆI OMLET APOKALIPSU - Ilija Bakić
9. JUŽNJAČKA UTEHA No 83. - Marko Stojanović
10. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (143) - Darko Macan
11. MOJ POGLED (30) - zmcomics
12. ŠTAMPA - štampa
13. VESTI IZ SVETA - Strip Vesti
    -OTOMO U ANGOULEMU...
    -STRIP NA TV
14. LINKOVI - Strip Vesti
15. DATUMI - Strip Vesti

1.

GRRR!

Strip Vesti

U četvrtak je počeo internacionalni festival stripa u Pančevu GRRR!, program je već objavljen u prošlom, redovnom, broju ali evo ga opet ponavljam pošto je festival u toku i bilo bi dobro da se trud organizatora nagradi vašom posetom!!!


Četvrtak 31.oktobar

19h - Otvaranje izložbi u okviru prvog izdanja strip-festivala GRRR

Galerija savremene umetnosti:
CHRIS LANIER
MAAIKE HARTJES
GIANLUCA COSTANTINI
MARK HENDRIKS
NOVI STRIP - SRBIJA
NOVI STRIP - ITALIJA
NOVI STRIP - HOLANDIJA
IN MEMORIAM: LAZAR STANOJEVIĆ

Mala galerija:
MAGNUS & BUNKER : ALAN FORD, KLASIČNI PERIOD
(izložba + prodajna izložba originalnih tabli Magnusa )

ART klub:
ALEKSANDAR ZOGRAF: PLAKATI

Galerija Dvorište:
ZLATNO DOBA SRPSKOG STRIPA ILI STRIP U SRBIJI 1935 - 1941

20h - ART klub:
ROMANOV
Animirani filmovi Chrisa Laniera (San Francisco) + Razgovor sa autorom


Petak 1. novembar

17h- GRRR! Prateći program:
Gradska biblioteka
Otvaranje izlozbe KO SAM I GDE ŽIVIM?
- radovi nastali tokom radionice Aleksandra Zografa u seoskim školama u okolini Pančeva

18h- ART klub
Razgovor: NOVI STRIP U ITALIJI I HOLANDIJI
(Učestvuju: Andrea Plazzi, Gianluca Costantini, Elettra Stamboulis (Italija), Maaike Hartjes, Mark Hendriks ( Holandija)

20h - ART klub
STRIP PROJEKCIJA
Slajd projekcija: Maaike Hartjes (Amsterdam)

22h- GRRR! Prateci program:
Pivnica
Promocija četvrtog broja časopisa KUHINJA + koncert i izložba: NUP


Subota 2. novembar

13h - ART klub
Razgovor: NOVI STRIP U SRBIJI, AUTORI I IZDANJA
(Učestvuju: Wostok, Radovan Popović, Dragan Apostolović, Dejan Djoković, Zlatko Milenković, Dejan Ilić)

18h - ART klub
OD KALIFORNIJE DO BAČKE SA CHARLESOM ALVERSONOM Slajd projekcija: Charles Alverson (Parage)

19h - ART klub
Video: HISTOIRE MUERTE, animirani filmovi (Autor: Stephane Blanquet) Video radovi strip autora iz Sijetla

20h - ART klub
ZAVRŠNO OKUPLJANJE
Koncert i projekcja: KOSMOPLOVCI

sadržaj

2.

MADBURGER

StripCore

MADBURGER: COMICS QUESTIONING SANITY

Nakon deset teških godina izdavačke delatnosti Stripburger s ponosom predstavlja još jedno posebno izdanje, Madburger s podnaslovom "Comics Questioning Sanity" (stripovi, koji odbacuju normalnost i igraju se s temom: ludilo u svakidašnjem životu). 216-strana obimna publikacija, koja je nastala po ideji Igorja Spreizerja, bivšeg člana društva Altre i u saradnji sa YHD - Društvom za teoriju i kulturu hendikepa, donosi sveže, radikalne, nemoralizovane i svakako zabavne radove, koji osvetljavaju još jednu tabu temu ludilo.

Ilustraciju za naslovnicu uradio je francuski strip autor Matthias Lehmann, uvodnik underground profesor iz Vršca (Jugoslavia) Wostok, u publikaciji su se našla dela 54 avtora s područja Evrope, SAD i Kanade (Belgija: Jean Bourguignon, Benoit Goesaert, Kapreles; Danska: Ole Comoll Christensen; Estonija: Veiko Tammjärv; Finska: Jyirki Heikkinen, Marko Turunen; Francija: Alex Baladi, Capucine Latrasse, Pakito Bolino, Gomé & Fedi, Didier Progeas; Hrvatska: Dragoljub Mladenović, Miroslav Nemeth, Irena Jukić Pranjić, Emil Jurcan & Goran Cvek, Ivana Armanini & Mima Simić; Italija: Maicol & Mirco, Diego Pagani, Rocco Lombardi, Alberto Corradi; Jugoslavia: Miroslav Lazendić, Vladan Nikolić, Kiza, Maja Veselinović, Wuk Palibrk, Aleksandar Opačić & Wostok, Aleksandar Zograf, Letač; Kanada: Richard Suicide; Nizozemska: Marcel Ruijters; Norveška: Jason; Poljska: Jacek Fras, Mateusz Skutnik, Marek Turek; Portugalija: António José Lopes; Slovenija: Andrej Štular, Žiga Aljaž, Mina Žabnikar, Koco, Ivan Mitrevski Švedska: Marcus Nyblom; SAD: Tom Hart, Mac McGill & Tauno Bilsted, Madison Clell, Mike Diana, Chris Cilla, Josh Neufeld). Storije govore o življenju s ludilom, o ludoj družbi, o zdravljenju, predstavljaju ludost kao slepo verovanje u sistem i druge psihotične fenomene.

Antologija na kraju predstavlja sa kratkim biografijama i elektronskim adresama objavljene autore.

Sa kourednicima Madburgera iz društva YHD smo postavili dela svih objavljenih autorja i izabrali 7 (oo 9) pobednika natečaja. To su: Ole Comoll Christensen, Vladan Nikolić, Gomé&Fedi, Mac McGill & Tauno Blisted, Miroslav Lazendić, Maja Veselinović i Mateusz Skutnik.

Pozivamo vas na konferenciju za štampu, u utorak, 5.11.2002 od 12. časova u prostorijama kluba SOT 24,5 Masarykova 24, Metelkova mesto.

Madburger = kolor naslovnica + 216 c/b strani = 2.000 sit

sadržaj

3.

E-FLIT 5

Dušan Gačić

U SVIM BOLJE OPREMLJENIM KOMPJUTERIMA, NAĆI ĆETE, NA
www.nan.hr/e-flit
"E-FLIT" BR.5

NA ISTOJ ADRESI USKORO I NOVI STRIP SVAKI DAN.
1.11 OBJAVLJUJEMO REZULTATE STRIP NATJEČAJA
"E-FLITA" I ČASOPISA "KVADRAT".

I DALJE POZIVAMO NA SURADNJU SVE KOJI STRIPOM ILI O STRIPU
IMAJU ŠTO REČI.

UREDNIŠTVO

sadržaj

4.

MAUS

zmcomics

Za sada samo kratki news (kad pročitam strip biće više):

Na Sajmu knjiga u Beogradu se napokon pojavilo, dugoočekivano, domaće izdanje stripa MAUS Arta Špigelmana, prvog, a čini mi se i jedinog stripa do sada, dobitnika pulicerove nagrade.U izdanju samizdat B92, a u prevodu Ane Uzelac, pojavila se prva knjiga Maus-a - "Povest preživelog" - Moj otac krvari istoriju.

Knjiga je B5 formata, ima preko 160 strana, odlično je odštampana i kvalitetno uvezana u broširani povez. Cena je na sajmu bila 450 dinara, dok bi knjižarska trebala da bude veća.

Kao što rekoh, nešto više ću o stripu reći nakon čitanja, ovo je bio samo kratka informacija kako bi znali šta vam je prioritet da potražite ovih dana u svojim knjižarama!!!

sadržaj

5.

O VIRUSIMA!

Strip Vesti

Opaki virusi haraju ovih dana internetom. Nemojte se plašiti, niste zaraženi njime putem Strip Vesti, ali su pojedini čitaoci zaradili virozu pa bih iz preventivnih razloga napomenuo o čemu je reč. Od pre par nedelja je počeo da hara novi virus koji ide putem emaila i u atačmentu nosi fajl sa dve ekstenzije, na primer: nekoime.exe.doc. Obicno je ime dugačko pa se ne primeti da ima duplu ekstenziju te se nesretnici upecaju startujući ga. Dešava se zatim da virus (crvić) pokupi sve email adrese u address book-u, i kod sledeće konekcije raširi se šaljući email poruke sa neke fiktivne adrese. Kod par čitalaca SVesti je stigla poruka (pa čak sam je i ja dobio) sa zmcomics@aol.com (ono "aol.com" je lažnjak), što znači da sam bio na listi zaraženog. Sa ovim problemom se javilo svega par ljudi pa je verovatno reč o nekoj drugoj listi gde su slučajno oni prijavljeni. Nisu, na sreću zaraženi čitaoci sa liste SVesti, jer sam dobro zaštićen i dodatno sam skinuo programčić za skidanje ovog virusa. Ali, zbog činjenica da se ljudi sa liste poznaju i da se preko par njih lako može zaraziti veći deo liste, bilo bi preporučljivo da ažurirate svoje antivirusne programe i da skinete programčić za koji ću vam dati link. Nisam vam poslao programčić jer nemam uputstvo za njega, a komplikovano mi je da vam sve objašnjavam, na njihovom sajtu postoji detaljno uputstvo. Programčić je besplatan.
http://securityresponse.symantec.com/avcenter/venc/ data/w32.bugbear@mm.removal.tool.htm

Posebno se preporučuje korisnicima Hotmail-a, Yahoo-a, i ostalih javnih email servisa da izbegavaju čuvanje adresa svojih prijatelja na svojim email akauntima jer odatle hakeri najlakše rade svoje bezobrazluke. Mada su im ipak najdraže mailing liste koje funkcionišu preko tih servera. Odjaviti se sa tih lista je besmisleno, ali vam zato ostaje da budno pazite, te da brišete, sve sumnjive atačmente. Prijatelji će vam u pismu ipak napomenuti jednom rečenicom kad vam šalju neku sliku ili tekst. Ako nemaju praksu to da rade naučite ih. Kod ovakvih virusa je najčešće dovoljno samo da obrišete sumnjivu poruku, mada već dve nedelje i provajderi presreću ovaj virus tako da ćete teško do njega sada doći. Ako ga nise ranije pokupili?!

sadržaj

6.

IGOR KORDEJ, ZVEZDA AMERIČKOG STRIPA

Aleksandar Manić

"Redovni sam ccitalac stripa "Kejbl" i mislim da su mu dijalozi zanimljivi, ali da je scenario slab. Ssto se ticce crtezza, pricca je sasvim drugaccija. Igor Kordej je otkriche godine. Njegova upotreba detaljne pozadine i izrazzajnog prvog plana je odliccna. Iako me pricca visse ne zanima, kupovachu "Kejbla" samo da bih ponovo video Kordejev crtezz - kazze Kejleb Gerard, ljubitelj stripa iz Los Andjelesa u svom pismu redakciji njujorsske izdavaccke kuche Marvel. Gerardov komentar je izassao u okviru posebne strane sa negativnim kritikama objavljenim u 101. broju stripa "Kejbl". Ovogodissnji meteorski prodor Igora Kordeja, poznatog hrvatskog strip autora, na americcku strip scenu retko se pamti medju autorima proizasslim iz bivsseg jugoslovenskog stripa. Uspeh kod izdavacca i publike uccinili su da Igor potpisse eksluzivni dvogodissnji ugovor sa Marvelom i da ne sebe preuzme tri serijala: "Kejbl", "Novi X-ljudi" i "Crna udovica".

"Svakoga meseca nacrtam 22 table koje budu objavljene kao strip sveske. Tako veliki broj tabli pomazze mi da proccistim crtezz, da ga pojednostavim i uccinim izrazzajnijim. Visse se ne zadrzzavam na manje vazznim detaljima, nego tezzim ka najbitnijem", kazze Igor Kordej. Radechi na Kejblu u novom ruhu, Igor je saradjivao sa scenaristom Davidom Tissmanom koji je avanture ccoveka mutanta smestio na Kosovo u vreme rata pre tri godine. Albanci, Makedonci i Srbi nalaze se u medjusobnom sukobu, ali i u sspijunskoj aferi oko genetske manipilacije, kloniranja i stvaranja nove rase Albanaca. Scenario, zasnovan na stereotipima, ne uspeva da se uzdigne iznad slabe vojno-sspijunske pricce, tako da je iskljuccivo kvalitet Igorovog crtezza uccinio da Kejbl stekne brojne obozzavaoce. Od broja 105, izasslog jula meseca, Kejbla pisse odliccni zagrebaccki scenarista Darko Macan, ssto je bitno doprinelo podizanju pripovedacckog kvaliteta.

Igorov rad na serijalu "Novi X-ljudi", stripu o super herojima, visse nalikuje a njegov predjassnji rad, detaljnijeg crtezza i karakteristiccnog kadriranja. "Crna udovica", serijal koji se pojavio letos, nosi u sebi grafizam blizak albumu "Tarzan-Betmen" (Dark Horse) objavljenom pre dve godine. Kordejev ekspresivan i bogat likovni svet dobro je zapazila nova redakcija izdavaccke kuche Marvel i otvorila mu ssiroko polje rada, ssto se pokazalo ne samo kao dobar osechaj za strip, nego kao i odliccan poslovni potez. Naime, pojedine sveske Igorovih serijala, nassle su se medju najprodavanijim u Americi, menjajuchi na taj naccin ukus publike navikle na puku akciju i ssablonizirani crtezz.

sadržaj

7.

RITAM SRCA, RITAM PRIČE

Zoran Đukanović

Post Scriptum nakon jedanaest godina

Ispod ovog pasusa leži tekst nikada do sada objavljen, možda zato što je urednik, inače moj prijatelj, u tom trenutku pomislio da je preoštar; ne znam zaista. Napisan je sredinom aprila 1991, dakle odnosi se na moje iskustvo sa stvaralaštvom Danijela Žeželja zaključno s albumom Ritam srca. Sve što se od tada promenilo ili usavršilo u njegovom radu, naravno da nije i nije moglo biti uzeto u obzir. Isto tako, kritika, kao i svaka druga, govori koliko o delu toliko i o samom kritičaru. Reč je pre svega o dokumentu iz 1991. koji ne svedoči ni o čemu nastalom nakon Ritma srca. Kao kritika tekst možda i jeste strog. Ponajviše zato što dovodi Ritam srca u ravan vrednovanja sa Lorenzom Mattottijem, Jose Munosom, čak Tarkovskim, a da to sam Žeželj nije tražio. Ipak, kritika se piše na osnovu implikacija koje se otkrivaju u delu, a ne na osnovu onoga što je autor izjavio ili nije. Osnovna je dilema vezana za ovu kritiku da li je trebalo primeniti ovako visoke kriterijume (zahteve) na tada još mladog autora? I dalje mislim da je reč o legitimnom kritičarskom postupku. Da nije bilo sasvim neprimereno kao instrument poređenja, govori i podatak da je Federico Fellini dve godine kasnije napisao predgovor za italijansko izdanje Ritma srca (Il Ritmo Del Coure). Predgovor nisam još imao priliku da pročitam, ali verujem da majstor Fellini ne bi bio toliko strog prema Žeželjevim artističkim dometima i eventualnim dilemama. To i nije Fellinijevo poslanje, on je umetnik a ne kritičar.


RITAM SRCA, RITAM PRIČE
(Danijel Žeželj, Ritam srca, Moria - Sky Comics, Zagreb, 1990)

Teško je govoriti o autoru koji je u jednom periodu predstavljao radikalno uređivačko opredeljenje potpisnika ovih redova. Prvi rad Danijela Žeželja sreo sam 30. januara 1987. u "Poletu" i bio duboko impresioniran. Upravo je bio okončan moj honorarni uređivački posao u listovima "Mladost" i "Politikin zabavnik", a Žeželjevi jednotabloidni stripovi Poezija i Poljubac najavili su upravo ono za čim sam čeznuo - pojavu novog autorskog imena sa snagom koju su posedovali najbolji autori iz "Novog kvadrata". Čim sam započeo svoj stalni uređivački angažman u časopisu "Vidici", nisam mogao zaboraviti Žeželja te sam ga 1988. predstavio stripom Apolo ili tko je zecu rasjekao usnu? (6 tabli), a početkom 1990. objavio sam prvi njegov duži strip Cirkus (18 tabli). Godina 1990. bila je pravi bum za Žeželja, ubrzo je objavio 5, 6, 7 (4 table) u beogradskom rok listu "Ritam" (za ovo se potrudio moj drugar Dejan Anastasijević, tadašnji strip kritičar; sreli smo se nedavno, oktobra 2002, dok je svedočio u Hagu kao prvi domaći novinar koji je smogao petlje da to učini), a zatim u četiri uzastopna broja "Patka" izašle su njegove Lokalne vijesti - nagrađene na konkursu za strip u Beogradu, Sunce, Izvor i Jutro (6, 4, 8 i 4 table). Revije "Comicon" i "Crni Comicon" postale su te godine gotovo redovno obitavalište za Žeželjeve radove: kolorisani Debeli skijaš i Tiger (5 i 10 tabli), dugačka Godina konja i konačno album Ritam srca (42 table).

Skoro pet godina je proteklo, 1987-1990. Žeželj je imao dovoljno vremena da definiše svoju autorsku poetiku. Ako se za mnoge domaće autore može govoriti da su izašli iz Moebiusovog šinjela, postoji - manja doduše - grupa autora koji su izašli iz šinjela Jose Munoza: Dušan Stefanović (nekadašnji član "Tuš grupe"), Željko Zorica i Danijel Žeželj. Što se Žeželja tiče, uticaji se, naravno, ne iscrpljuju s Munozom. U njegovoj tradiciji gradio je crno-bele odnose, ali ne i tip linije. Sampayovsko-munozovski, pak, feeling ostavio je trag socijalne gorčine i beznađa. Doživljaj telesnosti, pomalo bizarna korpulentnost figura, dotiče iz jednog drugog izvora - stripova Igora Kordeja i Mirka ilića. Štaviše, Žeželj je ovu poetiku tela doveo do zaokruženja što se nije do tog stepena dogodilo kod Kordeja i Ilića. Upravo u kontekstu stilizacije telesnog, važno je pomenuti uticaj ruskog revolucionarnog plakata i njegove monumentalne koreografije pokreta. Retko se dešava da se autor koji se opredeli za redukovani grafizam crno-belih odnosa upušta u dočaravanje dubine, no Žeželj suvereno pokazuje da jedna redukcija nužno ne podrazumeva drugu. Ipak, najteži ispit za Žeželja je montaža table i ovo područje uzajamne dinamičke artikulacije prizora konačno određuje njegovu stripovnu poziciju.

"Pijesak je prvo čega se sjećam", uvodna je rečenica u Ritmu srca. I zaista, pesak je osnovni metanarativni element ovog stripa. Priča je inače troslojna. Jedan narativni sloj je priča o crnom džez muzičaru čiji početni dinamički motiv podseća na čuvenu Cortasarovu priču Potraga. Glavni junak pokušava da dosegne nedodirljivo, muzika je medijator za njegovu žudnju. Drugi, paralelni tok priče su muzičarevi snovi koji postepeno konkretizuju dozivanje daleke zemlje u sebi, tamo "gdje su su gušter i zmija svete životinje". Treći paralelni i u stvari metastripovni tok je sama priča o crtanju, dakle i crtanju ovog stripa. Dečak koji šara crteže po trošnom, gotovo peskovitom zidu i zna da zviždi sve stvari koje glavni junak svira, vizuelno-narativna je spona između dva sve do pred kraj odvojena toka pripovesti - sna i jave. Žeželj kombinovanom tehnikom oponaša crtanje po pesku i time zatvara stilski krug jedinstva svog peščanog stripa.

Žeželj je nesumnjivo jedan od superiornih nastavljača tradicije "treće generacije", ali i nosilac nekih njenih ograničenja. Reč je o sindromu prenaglašenog građenja metafora koje otežava fluidnost pripovedanja. Potrebno je napustiti povezivanje impresija, iskoračiti iz stereotipa lirske intelektualnosti. Stereotip u ovom slučaju potiče iz visoke, a ne iz popularne kulture i pripada onome što je Clement Greenberg u svom čuvenom eseju iz 1939. Avangarda i kič nazvao zapadanjem u akademski kič. Ovome se suprotstaviti je neophodno da bi se jače oslušnuo puls vlastite autentičnosti. Potrebno ju je osloboditi od predrasuda koje smatram kreativnom hipohondrijom, tremom pred željom da se govori o velikom i uzvišenom.

Impresivna Žeželjeva grafička zrelost nameće isto toliko visoke kriterije i za scenarističku komponentu da bi se dosegli najviši vizuelno-narativni rezultati. Od silne želje da načinimo veliku, značajnu priču, ponekad ne uspevamo da se opustimo i počnemo da pričamo običnije, s manje naglašenosti u gestu i preteranog zadržavanja na izdvojenim vremenskim isečcima. Potrebno je prestati s "oponašanjem" naše vlastite priče, probiti sloj otuđenosti u pripovedanju i spustiti se u "običnu" nepatetizovanu sekvencijalnost. Umesto teatralnog zastajkivanja, potrčimo bosi po pesku peščanog stripa. Nije dovoljno samo osetiti ritam srca (iako je već to vrhunsko umeće), što Žeželjeva autentična emocionalnost uspeva, pa ni osetiti ritam bubnjeva i njih dočarati grafičkim ritmom. Potrebno je osetiti ritam priče u spontanosti njenog toka. Jose Munoz i njegov veliki učenik Lorenzo Mattotti imali su hrabrosti da uče kako da se otvore prema tom izazovu.

Ovde nije reč o želji da odbacimo spori tok narativnog (stripovnog, filmskog ili nekog drugog) vremena kao takav. Pogledajmo ponovo Andreja Rubljova ili Ogledalo Andreja Tarkovskog. Fascinantna sporost u njegovim filmovima gotovo nikad se ne ogrešuje o ritam priče. Spora ili brza priča, svejedno, mora uvek da nađe sasvim konkretno motivaciono opravdanje za svako ubrzavanje ili usporavanje unutar sebe same. U suprotnom, imaćemo obezličenje, nemotivisanost pripovedačke brzine. Pogledajmo Mattottijeve Vatre - koliko puno stripovskog u ovom poštovaocu Tarkovskog. Mattotti je shvatio da nije moguće direktno učenje i preuzimanje ni od jednog majstora. Onog trena kada popusti prisna veza između razumevanja unutrašnjeg pokretača i opravdanja jednog načina izražavanja, ostaje oponašanje gotovih rezultata, oponašanje ljušture.

Strip je uvek spoj malih i velikih gestova, orkestracija "arhitekture" i "detalja", velikog i malog, bitnog i nebitnog. Upravo pomoću nebitnog i nenaglašenog opustićemo sebe i čitaoca da nas zajedno, promenom pritiska na papučicu gasa, narativni automobil zavali u sedišta, a onda skretanjem u krivini zanese naše telo i dušu , menjajući krajolik koji posmatramo.

sadržaj

8.

IŠČEKUJUĆI OMLET APOKALIPSU

Ilija Bakić

STRIP

IŠČEKUJUĆI OMLET APOKALIPSU

"La Bete Noire - doba 2rugo: talenat", epizoda 4; izdavač Zlatko Milenković, Novi Sad 2002.

Pretposlednja epizoda priče o biću zvanom Bet, po linearnom smeru događaja (koji autori Macan, tekst, i Jovanović, crtež, izbegavaju i izigravaju), dolazi na red posle one ključne - početne-prve u kojoj bismo trebali (budu li autori voljni) saznati, pre svega, ko je/šta je/odakle je glavni junak a potom i ostali "stalni" likovi. Dok se to ne desi nalazimo Bet kako luta mračnim ulicama grada pošto je otišao iz lokala u kome je zvezda muzičkog programa. Bežeći od lovaca na talente on ulazi u kafanu gde će ga, nakon prepoznavanja, napasti pijanci. U odsudnom trenu na scenu stupa, pucajući iz automata po nasrtljivcima, bradati tip koji sebe zove Rade, za koga se ispostavlja da je Betova rodbina (on nije crn kao Bet ali su mu takve noge jer je njegova čukunbaka bila Bet) i koja ga upozorava da familija očekuje da joj pomogne jer se sprema omlet apokalipsa. Ovo nesuđenom bratu ništa ne znači ali on, nakon pauze za rešavanje dileme uz pomoć tajanstvene muze Penelope, prihvata izazov i odlazi na zakazani sastanak. I tako, nevoljni spasilac kreće u susret neznanoj sudbini, prepun sumnji i pitanja koja muče njega i čitaoce njegovih dogodovština. Na poprištu epizode ostaju neki drugi, usputni ljudi čije su muke i nesnalaženja rešeni. Tako je Bet, mada rastrzan u sebi, svojevrsni katalizator u odnosu na okruženje, što je, u širem sagledavanju, standardna osobina svih mesija. Autori konstantno razvijaju ovu tezu, mada na njoj ne insistiraju što je dobro jer bi, u suprotnom, strip izgubio spontanost postajući pretenciozan i nametljiv. Ipak, za sagledavanje čitavog serijala i kompleksnosti metafora na kojima je zasnovan, neophodno je sačekati poslednju - prvu epizodu kojima će krug povesti biti zatvoren. Do tada (ne)strpljivim čitaocima preostaje da prelistavaju ovu i ranije sveske i prate vesele akcije i višeznačne dijaloge neobičnih junaka na čudesnim mestima u jednoj dalekoj budućnosti.


Objavljeno: Dnevnik, Novi Sad, 23. avgusta 2002.godine

sadržaj

9.

JUŽNJAČKA UTEHA No 83.

Marko Stojanović
misto83@ptt.yu

PORTRET ALEKSA ROSA KAO ZVEZDE (3)

Ako Amerika nešto voli, onda je to imidž "selfmade man-a", koji u sebi podrazumeva inicijativu, hrabrost, preduzimljivost i volju da se uspe. U zemlji slobodnih i hrabrih, termin "self made man" označava čoveka kome niko nije nista apriori dao niti poklonio, čoveka koji je dospeo na mesto na kome se nalazi u znoju lica svog, dakle isključivo zahvaljujući svojim naporima. Upravo takvog čoveka establišment želi da stvori od prosečnog mladog Amerikanca, adolescenta iz takozvane generacije X, nekoga koji ne gaji nikakve iluzije u pogledu svoje porodice i društva, nekoga ko nema nikakvog ubeđenja sem onog da će se do istrage boriti svom bezvoljnošću i nezainteresovanošću koju iz sebe može da iscedi protiv svakog ubeđenja koje pokušaju da mu nametnu spolja. Aleks Ros je takav čovek, neko ko je napredovao iz naslovnicu u naslovnicu, od godine nad crtaćom tablom do godine, mukotrpno i sporo, i što je najvažnije, sam! On je takođe i čovek koji sam živi u trospratnoj kući u elitnom predgrađu Čikaga, sa dve spavaće sobe za moguće goste, frižidera uvek punog hrane koju lično ne konzumira (upravo za pomenute goste) i ličnom teretanom, što najbolje govori o tome koliko se njegov uloženi trud (višestruko) isplatio.

Biće da su Rosovi roditelji time što su uticali na razvoj njegove ličnosti istovremeno oblikovali i njegov pogled na umetnost i život. Od majke profesionalnog slikara, koja je pohađala istu umetničku školu koju će pohađati i Ros mnogo kasnije, Ros je nasledio porodičnu umetničku crtu, stekao saznanje da se od umetnosti može živeti i dobio podršku da tim putem i sam krene. Od oca sveštenika, koji je svoj posao ostavljao za crkvu i koji svom sinu nikada nije bio propovednik već isključivo roditelj, Ros je je stekao saznanje o radnoj etici te shvatanja ponosa i poniznosti, teme koja preovladava u njegovim delima kao što su Marvels, Kingdom come, Uncle Sam i Superman: Peace on Earth. Introspekcija kojoj Ros podvrgava superheroje detaljna je, ako već po rezultatima ne odveć revolucionarna; naime, umereni konzervatizam jasno je uočljiv kako u njegovom tretiranju superherojskog žanra tako i u ličnim religioznim razmišljanjima, koja su na neki čudan način za Rosa neodvojivi deo mitske dimenzije superheroja. Upravo ta činjenica rezultira dobrom prihvaćenošću Rosovih radova od strane većinske patrijahalno puritansko protestanske publike u samoj Americi.

Najzad, Ros je svestan jedne važne činjenice; svoj uspeh duguje tome što se njegovi radovi dopadaju prostoj većini čitalaštva. Koreni toga su u tome što je Ros u stvari deo publike, on zna kako ona diše, kako misli, ponekad pre njene same. On zaista strašno voli strip, na način na koji ga vole i čitaoci njegovih stripova (u prilog tome možda najbolje govori činjenica da u Rosovom trospratnom domu postoji cela jedna soba čija je jedina funkcija da sadrži stotine i stotine figura, igračaka urađenih po likovima superheroja!). Aleks Ros stoga jeste jedan od onih zaluđenika koji bi svakako bar skupljali stripove da ih sami ne stvaraju - jedan od onih za vasceli svet čudnih ljudi, čiju pasiju za storijama u slikama malo ko zaista razume. Takvih zaljubljenika nema puno, što je još važnije, takvi se međusobno prepoznaju… I poštuju.

sadržaj

10.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (143)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

SF I STRIP

Ništa ne zastarijeva brže od budućnosti. Kao što svako sutra prebrzo postaje jučer, tako i stripovane budućnosti u čas postaju slika prošlosti.

Flash Gordon je stari primjer - već kad sam bio klinac on je dolazio iz nekog drugog vremena, zajedno s robinhudijadama Errola Flynna. Ali, nedavno me iznenadilo koliko se, recimo, Valerian ofucao: još uvijek je dobro nacrtan, ali sve je vidljivije kako su mu priče jeftine metafore Christinovih političkih uvjerenja. A ta su uvjerenja tako prepoznatljivo protublokovska, lijeva i šezdesetosmaška da i Christinovu viziju budućeg čovječanstva čvrsto datiraju u dane "traženja nemogućeg".

Ista stvar je, recimo, s Jeremiahom, čija koncepcija rasnih sukoba koji će raskoliti Ameriku pripada dobu Crnih Pantera više negoli dobu bogatih rappera. Isto je, u krajnjoj liniji, i s Watchmenima, čije se hladnoratovske atmosfere neke nove generacije neće ni sjećati; isto će biti i sa svim matrixolikim preispitivanjima realnosti jednom kad nas pojava virtuala prestane brinuti. Danak koji znanstvena fantastika plaća vremenu svoje inspiracije jesu vizije na čijoj snazi stoji naljepnica s rokom trajanja.

S obzirom da se isto ne događa djelima realističkog prosedea - baš sam se oduševio Buzom Sawyerom Roya Cranea, koliko romantiziranom toliko i stvarnom pogledu na američku zbilju i mentalitet oko 1945 - moglo bi se naprečac zaključiti kako je SF inferiorna literatura. Ta me diskusija, međutim, toliko umara da mi se ne da ni povlačiti pitanje o tome kako inferiorno može biti nešto što tako rječito govori o mukama svoga vremena, već ću se samo poslužiti mojim omiljenim odgovorom na dvojbe o SF-u i lteraturi: da, SF nije literatura.

SF je filozofija.

SF je literarizirani pokušaj uobličavanja svjetonazora, težište SF-a nije na likovima, stilu i svemu ostalom što čini književnost, već na idejama. Teme SF-a su vječna pitanja istine, smisla i čovjekova mjesta u svemiru. SF se knjige, kao i filozofske, pišu u odgovor jedne drugima. Razgovor je to koji traje kroz generacije, samo s jednom svrhom: da se cijepljeni suočimo s budućnošću.

***

Povod ovom tekstu je najnoviji (108) broj Future, časopisa za SF, fantasy i horror, čija je tema ovoga puta baš "SF i strip". Nova Futura tako donosi (uz stalnog Bočka) strip "Okovani kovčeg" iz serijala Hellboy Mikea Mignole, te niz žanrovskih pripovjetki koje se na ovaj ili onaj način dotiču stripa. "Prestrašene vrane" R. Hautale i J. Connolya ponovo je priča o Hellboyu, samo prozna; "Übermensch" Kima Newmana istražuje što bi se dogodilo da je Superman kao beba pao u nacističku Njemačku, umjesto u Kansas; "Gušter, možda" sjajna je novela čuvenog strip-scenarista Alana Moorea, a "Teksas Kid, moj brat" je jedna moja priča, prethodno viđena u Tamnom vilajetu. Broj zaokružuju tekst Krešimira Mišaka o SF stripu uopće, eseji Aleksandra Žiljaka o Akiri i Watchmenima, prikaz Tatjane Jambrišak o stripu Halo Jones Moorea i Iana Gibsona te regularna kolumna Shookbop Zdeslava Benzona.

Malo kasnim s ovom najavom (a sa čime ne kasnim?), ali čitaoci iz Hrvatske trebali bi Futuru 108 još barem tjedan dana moći naći na svojim kioscima, dok će do onih drugih stići uobičajenim kanalima, vjerojatno uskoro. Nestrpljivi se uvijek mogu obratiti Bernardu Radovčiću na uobičajene Strip-agentove kontakte (Futura, Brune Bušića 14, 10000 Zagreb; tel.: 098/237-664; fax 01/6636-680; e-mail futuramag@net.hr).

sadržaj

11.

MOJ POGLED (30)

zmcomics

SAJAMARIJE

Jel' pravilno rečeno ono u naslovu? Ako nemože tako, izvin'te, ja napis'o. Kako god bilo, moj pogled će biti bačen na proteklu Sajamsku manifestaciju.

Sa puno umora na leđima mogu ipak biti više nego zadovoljan onim što je sajam pokazao. A pokazao je da stripu dolaze bolji dani. Radeći na Marketprintovom štandu sam imao prilike da vidim koliko je veći broj ljudi bio na štandu u odnosu na prošlu godinu. Ljudi komotnije kupuju stripove, manje se žale na cene albuma, znaju šta ih interesuje i to traže. Jednom rečju, vraćaju se stripu.

Kao gost Platoa i Francusog kulturnog centra, bio je na sajmu prisutan i Enki Bilal koji je održao uspešnu konferenciju za štampu, i koji je potpisao ogroman broj albuma (i jedan posebno vredan...:). Što znači da je mnogo primeraka Sna monstruma, u izdanju sarajevskog Publika, prodato. Između ostalog je Boris Lazić, uz moje prisustvo, dogovorio jedan specijalni intervju, isključivo za SVesti, sa Bilalom, što će biti ostvareno početkom iduće godine!!!

Održana je i promocija Mape ilustracija Petra Meseldžije, na štandu Marketprinta, kao i promocija japanskog stripa na štandu japanskog kulturnog centra. Ako se publika i nije pokazala nešto posebnom Rastko Ćirić, u slučaju Mape, i Anica Tucakov, u slučaju Japanskog stripa, su pokazali kako se vodi promocija.

Zbog obaveza na štandu nisam uspeo da odem na promociju albuma Alekse Gajića, Bič Božji, ali verujem da je bila uspešna jer se Plato, kao i u slučaju Bilala, pobrinuo da dešavanja na svom štandu kvalitetno promoviše. Naravno, pobrinuli su se i da štand napune sa albumima francuskih i američkih izdavača i to po vrlo pristupačnim cenama.

Neverovatan kambek napravio je Bane Kerac sa svojom Ket Klou koja je izašla iz štampe par dana pred sajam i koja se prodala u neverovatnom broju primeraka. Tako da je već nakon sajma izvestan izlazak drugog, tačnije devetog, albuma za proleće. Uz stare "klince" je bio popriličan broj novih koji su tražeći potpise i crteže u albumima učinile da će Bane verovatno neko duže vreme morati da batali crtanje. Da odmori čovek ruku. Stormy & Iceberg je, i pored žestoke konkurencije, ispunila moje planove, dok je Bete išla dobro uz mnogobrojne posetioce što su se hvatali odštampane naslovnice pete sveske kako bi je kupili!!!

Šlag na sajamsku tortu je bacio, za mene dugo očekivani, Maus koga sam našao, sveže odštampanog, na štandu Samizdat B92.

Za kraj ću da kritikujem izdavače koji su promašili sajam, a par sjajnih izdanja se jeste našlo u štampi tokom sajma. Ipak je trebalo na vreme rezervisati štamparije. Neka je to nauk za iduću godinu. Jer ove godine niko nije nezadovoljan otišao sa sajma!!!

sadržaj

12.

ŠTAMPA

štampa

Dušan Banjanin, Zoran Đukanović i redakcija su, znate već i sami, obezbedili tekstove za ovu rubriku...

BRANISLAV BANE KERAC, SVETSKI STRIP AUTOR PRIRODNI

CINIZAM LJUTOG REALISTE

Olučarka se vraća: žene koje sebe smatraju ljutim feministkinjama naspram Cat Clow su samo obične domaćice. Koja to žena ne mašta da bez pardona ošamari balvana koji joj priđe sa neukusnim predlozima?

Razgovarali: Miško Lazović i Aleksa Grubeša


Propali stomatolog, sa tri ispita položena na trećoj godini (odustao čim nije uspeo da ispiše forumulu ciklopentanoperhidrofenantrenskog jezgra), šahista pacer koji sebi dodeli titulu velemajstora ako ne bude matiran do 15. poteza, scenarista koji "više voli da crta po svojim nego tuđim glupostima"… samo su neke od stavki koje je, kao sklon autodemistifikaciji, na svom sajtu napisao Branislav Bane Kerac, svakako najproduktivnije ime koje je sa ovih prostora stiglo i na svetsko strip tržište. Kada je pao Berlinski zid našao se u zbilja lepom društvu, jer je tim povodom zajedno sa veličinama kakve su Bill Gibbons, Enki Bilal i Moebius radio kratak strip u boji, koji je preveden na 14 jezika.

Čak hiljadu tabli "Tarzana " najdugovečnijeg serijala nastalog na ovim prostima (autor ga pamti rađenog po principu koliko para toliko muzike), "Kobra", nezboravno zajebantski "Billy the pljuc". A tek "Cat Claw", koja je slengovski proširila fond reči i to ne samo novosadskim "garišama". U izdanju Dečijih novina 1992. godine se pojavio album Cat Claw sa sedmom epizodom, nakon čega je strip prestao da izlazi, došli su ratovi a Kerac je objavljivao isključivo u inostranstvu. Za proteklih deset godina nacrtano je još četiri albuma, koji nikada nisu objavljeni kod nas, i tek sada se pojavljuje osma epizoda "Pacovdija u plavom", koja je svoju promociju doživela na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu. Današnji tekst je drastično prilagođen duhu novih vremena, tako da sada ima dosta kolokvijalnog govora i psovki. Osnovna ideja je da se posle ove objave deveta, deseta i jedanaesta, da bi se onda krenulo iz početka i ispucao ceo serijal Cat Claw upakovan na jednom mestu, u istom formatu, za prave kolekcionare.

Bane je naročito ponosan što je bubnjar, veteranskog, ali ljutog rokerskog benda "Gerometal".

Izgleda da postsankcijska Srbija postaje "normalna" zemlja, pošto se na njeno tržište vraća i Cat Claw. Jugoslovenski strip se u međuvremenu gotovo potpuno povukao u ilegalu i andergraund produkciju. A nekad se govorilo da bi se neka izdavačka kuća koja je zapala u bulu bar kratkoročno pokušavala vaditi pokretanjem strip ili erotskih publikacija.

- Koliko se sećam "muške" revije bile su (kao i razni strip fanzini) kratkoveke i gasile se već nakon nekoliko brojeva, jer nisu postizale baš spektakularne finansijske rezultate. Izgleda da smo mnogo manje perverzna nacija od nekih zapadnih. Ne tako davno univerzitetska profesorka gospođa Svenka Savić organizovala je tribinu, svojevrsno "suđenje" Cat Clawj, kao tipičnom mačističkom poimanju žena. Nakon žestokih napada uspeo sam da odbranim nju, a i sebe parodirajući svoj "mizoginski" životni stav. Uostalom, žene koje sebe smatraju ljutim feministkinjama naspram Cat Clanj su samo obične domaćice. Koja to žena ne mašta da bez pardona ošamari nekog balvana koji joj priđe sa neukusnim predlozima?

U Los Anđelesu za kompaniju "Malibu" objavio si do nesrećne 1991. devet svesaka Cat Claw. Predstavlja li izlazak na američko tržište reper etabliranosti ili tek puku finansijsku stavku na računu?
- Teško, čak neizvodljivo je biti finansijski stabilan, ako bar malo ne "odskočiš". Možeš ti biti glavni dasa u svom selu, ali kad stigneš u NJujork, ne moraju drugi da te podsećaju, samog ćeš sebe pitati šta si u životu radio.
Cat Claw je u Americi bila samo jedan od superheroja, koji nije prošao ni dobro ni loše. Narodski rečeno nit' smrdi nit' miriše. Jeste bila zapažena, ali ne dovoljno da postane prava zvezda, npr. u San Dijegu poput autora "X mana". U Skandinaviji je Kata tri godine uzastopno bila je birana za najpopularniju junakinju, i pored Modesti Blejz, Akse i drugih koje "mega" haraju svetom.

Tek tiraži ne mogu da se mere. "X man" sa sedam različitih naslovnih strana imaju tiraž od sedam miliona primeraka. Moj švedski izdavač "Magnum" Cat Claw je bio sasvim zadovoljan sa pristojnih 30.000!

Da li sveopšti procesi globalizacije brišu i granice između američkog, "konzumentskog" stripa i evropskog sklonog estetiziranju?
- Evropski i američki film, strip ili hevi metal rok ostaju i dalje drastično razdvojeni distancom babe i žabe. U Americi je sve svedeno na biznis i nije bitno što su nacrtani prsti na ruci preveliki, važno je da urednik vidi da ih je - pet. Holivudska kinematografija počiva na tačno određenom budžetu i zna se u kojoj meri producent krivi reditelja, prvog i drugog scenaristu, ili pisca dijaloga što prihod na blagajni nije u skladu sa očekivanjem.
Evropski pokušaji pravljenja holivudskih filmova i ostali su samo pokušaji. Lik Besonov "Taksi", sa jurnjavom automobila i nešto pomerenijim dijalozima, tretiran je kao spot za američki film. Preko okeana nije bolje prošla ni pirotehnika korišćena u "Petom elementu", ma koliko se zaludno trudili mala Mila Jovović i Brus Vilis pride. Ni "Pakt sa vukovima" nije klasičan američki film, već povratak korenima "muviju" stvoreno još u pustarama i predgrađima Los Anđelesa. Kad sam ga, veruj mi, kao i svaki Evropljanin, gledao pažljivo poput svake picajzle, jako mi je "smetalo", što nisu tačno odmerene i primenjene doze Švarcencegera, kiborga i "umeeetnosti" (sa jako dugim, intelektualstičkim samoglasnicima).
Savremeni francuski strip se oslobodio šablona koji smo mi vezivali za "Taličnog Toma" ili "Asteriksa". I istorijske teme su na mnogo drugačiji način ispričane. Amerikanci pak mnogo polažu na glamur i puku pirotehniku, a Francuzi su srećom počeli da proizvode i "prosečne" stripove rađene na sjajnim tekstovima široke lepeze.


Da li je zapadna publika razumela i prihvatila tvoja najčešće bogohulna poigravanja žanrovskim klišema, a posebno otkačene i često samo lokalistički prijemčive onomatopeje tipa "Dumuoko", "Raspizd", "Tjoraaak". Uzgred, neke su se mogle prepoznati u najnovijim spotovima Severine.
- Moj sarkazam i cinizam totalno su prirodni, jer sam samo do ekstrema isticao ono što je i inače bilo poznato. Crtao sam budalu možda malo smešnije, ali su svi već znali da je on budala. Posle 200 strana na kojima ispišeš "dum", "tras", "bum" prilično se istrošiš i morao sam da smislim nešto što ni meni neće biti dosadno. Počeo sam u Velikom Bleku, gde sam kraj "piča" ispisao na nemačkom "pitsch", i kad to urednici nisu primetili mnogo mi se osladilo da budem "bezobrazan".
Nisi valjda očekivao da ću pod stare dane ispisivati infantilne oblačiće tipa "sto mu epruveta", "kapu mu dabrovu", "sto mu retorti", "muku mu ljutu", "sto mu bubnjeva Darkvuda"…

Ipak, stvari se menjaju. Kako gledaš na "savremene" trendove filma ili stripa, u kojima caruje antipušačka kampanja, koja Džejmsa Bonda limitira na tri cigarete po filmu, a Taličnom Tomu kultnu cigaru, koju ne vadi iz usta, zamenjuje travčicom nepoznatog porekla?
- To je po meni licemerno. Ne mislim da će neko dete propušiti zato što je videlo Taličnog Toma da puši. Mnogo puta me je iznerviralo to licemerje zapadnih izdavača, koji recimo ne dozvoljavaju da se u stripu vide gole grudi, ali zato creva i mozgovi lete po zidovima sve u šesnaest. Cat Claw je na zapadu bila pakovana u sive kesice, kao materijal "samo za odrasle", što je teška budalaština.

Znatan deo svog opusa si i scenaristički osmislio. Da li ti je žao što tokom karijere nisi uvek imao svog Alehandra Žodorovskog, koga bi mogao da "optužiš" za dramaturške promašaje i zastranjivanja.
- Naravno da je bilo i promašaja i stranputica, ali uvek sam više voleo ovaj svoj način, jer tako nisam bio obavezan ni prema čemu. Ako se u nešto ne razumem onda je to kada mi neko donese 40 strana scenarija, podeljenog na slike sa sve dijalozima i ja to samo treba da iscrtam. Uglavnom, u zadnjih 30 epizoda Cat Clanj koje sam ja pisao obično nisam znao kako će se priča do kraja završiti. Uvek imam osnovnu ideju i poštujem neku priču, ali šta od toga do kraja ispadne… Na početku jedne epizode slušao sam neki album od grupe Hallonjeen, na čijem omotu su bile prikaze sa tipovima koji su imali bundeve umesto glava, a meni je za strip baš trebala banda nekakvih neuračunljivih tipova, tako da sam preuzeo te likove, mada to mesec dana ranije, kada sam pripremao scenario, uopšte nisam planirao. Bundeve su odlično sele na neku desetu stranu i skrenule priču u sasvim drugom pravcu, tako da od one prvobitne ideje apsolutno ništa nije ostalo. Sada sam dogurao do nekakvog vorloka - vešca i kako ću razrešiti stvar nemam pojma. Znam samo da treba da se gradi Stounhendž tamo negde kod Bostona, što je neka osnovna ideja i to je sve…

Vređa li te što naša "klasicistička" kultura, koja i nakon gotovo osam decenija tradicije na ovim prostorima strip tretira kao medij za okasnele pubertetlije, ne prihvatajući da je on i zvanično priznata, autohtona umetnost?
- Ne, ja sam vrlo, vrlo, vrlo zadovoljan tip. Moj sin i njegovi drugari nisu previše impresionirani pojavama koje se kriju u toliko rabljenom terminu "bizmismen". Jedino su možda njegovi drugari razočarani što ne ličim na frajera poput Kobre i ne uklapam se u sliku oveštalih filmskih junaka istvudovskog tipa.

Nikad se nisi trudio da budeš ponosno svrstavan u underground, insistirajući od samog početka na narativnom toku.
- Ja sam ljuti realista. Odmah su me proglasili komercijalnim crtačem i mrzeli me zbog toga, dok im nisam rekao gorku istinu: "Možete biti underground koliko hoće, ali kad postanete poznati "andergraundisti", prodaćete toliko stripova da ćete automatski postati toliko komercijalni da će vam preostati jedino da se ubijete!"

Intervju: Enki Bilal

VEZA SA ZLOM NALAZI SE U ČOVEKU

Milena Marjanović


Iz kišnog Pariza, Enki Bilal je stigao, kako kaže, u sunčani Beograd, pravo u sajamsku gužvu, na štand „Platoa“ gde je promovisao svoj, uslovno rečeno, drugi album objavljen u Jugoslaviji. Prvi, „Falanga crnog reda“ izdale su „Dečje novine“, u onoj Jugoslaviji. Ovaj drugi „San monstruma“( u Francuskoj objavljen 1998. godine) objavio je „Plato“. Crtač stripa svetskog renomea, u Beogradu je boravio ovog jula povodom svoje izložbe u Francuskom kulturnom centru. Tom prilikom najavio je da snima i treći film, adaptaciju trostrukog albuma „Trilogija Nikopol“. Bilalov debitantski film „Bunker Palas“ prikazan je na Festu 1990, a „Ticho Moon“ 1997. na Festivalu autorksog filma.

Razgovor počinjemo na temu filma koji se ne odvaja o Bilalovih stripova, jer junaci su isti, priča takođe, a tehnika…
„Ona je mešavina virtuelne i realne. Ima stvarnih glumaca, ali i crtanih junaka. Isto važi i za dekor. Rezultat će biti uspešan samo ako se ne bude videla razlika između ta dva sveta. Eto razloga što film traži dve godine priprema, četiri meseca snimanja i godinu dana postprodukcije. Premijera bi trebalo da bude 2003. godine. Za mene, izazov u svakom smislu.“

Koja je tema filma, koji su realni glumci i na koji način uspevate da izbegnete zamku neemotivnosti, čestu kod savremenog animiranog filma?
- Prvo da kažem da iza virtuelnih likova postoje realni glumci koji će doprineti životnosti. Nikopola igra istočnonemački glumac Tomas Krečman, poznat po ulozi u „Pijanisti“ Romana Polanskog. „Ženu zamku“ tumači Linda Ardi, ne mnogo poznata glumica, ali meni veoma zanimljiva. U filmu igra i Šarlota Rempling. Oni su glavni protagonisti. Ostali su egipatski bogovi, kao i moj barokni svet iz „Trilogije“. Producent je francuski, „Šarl Gaso“ koji je svojevremeno pomogao da se završi moj film „Bunker Palas“. Moram da vam kažem i ovo: producent je mene tražio, a ne ja njega. Projekat je unapred prodat u više zemalja. Postprodukcija je japanska.

Budući da je reč o naučno-fantastičnoj bajci, ko na kraju pobeđuje? Dobro ili zlo?
- Kraj je pomalo ciničan. Ali, da kažem, ipak pobeđuje dobro. Film je slika današnjeg sveta prebačenog u budućnost, s neizbežnom ljubavnom pričom, ali u troje.

Istovremeno, čujemo, radite i na nastavku stripa.
- Da. Može se reći da pre podne crtam, a popodne snimam.

Kjučna karakteristika i jednog i drugog medija kojim se bavite jeste univerzalnost jezika i teme. Kako ste je dokučili?
- Sama činjenica da sam se u devetoj godini iz jedne zemlje - tada Jugoslavije, tačnije Beograda, gde sam rođen - preselio u drugu - Francusku, gde sam se školovao i gde radim, donelo mi je svest o veličini zemaljske kugle ali istovremeno i o njenoj krhkosti. Za razliku od mojih francuskih kolega, možda ja nosim u sebi balkansku specifičnost. Jer balkanski čovek, vazda kroz istoriju, menja mesto boravka. Vazda se negde seli. Nisam od onih koji misle da ovaj vek počinje 2001. ili „11. septembra“, za mene novi vek počinje padom komunizma, rušenjem Berlinskog zida, i nažalost jugoslovenskom dramom. To su teme koje mi se nameću. Ja ih ne tražim - one idu ka meni.

U pogledu tehnike, bliski ste slikarstvu.
- Da, svestan sam toga. Ja sam klasičan majstor crtanja, i mogu vam reći da se u elektroniku - kojom radimo film - uopšte ne razumem. Učim. Volim nove stvari. Nadgledam, i svakodnevno sarađujem sa 70 grafičara koji rade na mom filmu.

Spomenuli ste prošli put da će i Žan-Luj Trentinjan igrati u „Trilogiji“.
- Da, ali ne baš igrati. Naime, jednom junaku sam pozajmio njegov lik - lik iz „Bunker Palasa“. Dakle, reč je o inovaciji: Trentinjan je oživljen crtežom. Sličnost je uzbudljiva. Pomalo izbacuje iz koloseka.

A čiji je glas?
- Budući da je film na engleskom, Žan-Luj Trentinjan nije hteo da učestvuje u sinhronizaciji, jer ga loše govori, ali će se njegov glas čuti u francuskoj verziji.

Na koji način uspevate da izmirite francuski racionalizam i balkansku iracionalnost?
- Vrlo jednostavno. Ja sam samo pola Balkanac. Majka mi je Čehinja i taj gen temperira balkanski temperament. Teško je analizirati sopstveni rad. Pokušavam to da izbegnem. Ali, eto, volim mešavinu vruće-hladno. Što se vidi i po naslovima mojih stripova „Plava krv“ ili „Hladan Ekvator“.

Da li vam prelaženje s realnih glumaca na virtuelne predstavlja bilo kakav problem u radu?
- Premeštanje jednog lika u drugi toliko je radikalno, toliko živo i novo da me ne opterećuje potreba za sličnošću. Hteo ne hteo, rad na filmu se odražava u stripu. Ne znam da li će odraz biti dobar ili loš, ali taj izazov je veoma uzbudljiv. Kao što je uzbudljiva i upotreba umetnosti kao vektora apsolutnog zla.

Možete li objasniti kako u umetnosti koristite zlo?
- Znači korisiti umetnost u cilju stvaranja što većeg zla. Po meni to je savršena umetnost. Jer, veza sa zlom je u čoveku. Ali, da se razumemo, nije to moj stav. To je stav jednog mog junaka.

A koje je vaše mišljenje, odnosno funkcija stripa?
- Sasvim suprotno, naravno.

Bili ste predsednik žirija konkursa „Muškarac, žena, grad“ na kome je učestvovalo 204 naša strip crtača. Može se reći da imate dobar uvid u našu strip scenu. Šta o njoj mislite i da li eventualno planirate predavanja na nekoj od beogradskih akademija?
- Srpska strip scena svakako ima budućnost, a što se tiče kontakata sa akademijama, nisam ih imao u tom smislu, možda i zato što ja zaista u Beograd dolazim na prečac, i na kratko.


Objavljeno: "Blic", 28. oktobar 2002. (intervju je preneo i B92 na svom sajtu)

Enki Bilal: PRICE PRE CRTEZA

Gost ovogodisnjeg Sajma knjiga i Francuskog kulturnog centra bio je cuveni francuski strip-crtac Enki Bilal, koji je ovom prilikom najavio svoj novi film "Trilogija", radjen po motivima iz stripa "Nikopol trilogije", kombinacijom digitalne slike i pravih glumaca, a premijerno ce u Francuskoj biti prikazan novembra 2003. godine. Igrani deo filma sa glumcima je vec snimljen, a jos uvek se radi na virtuelnoj komponenti. Prema recima Enkija Bilala, najteze je pomiriti ta dva segmenta, kako se ne bi video prelaz iz realnog u virtuelno. Neprestane skokove sa stripa na film i obrnuto, Enki Bilal objasnjava svojom fasciniranoscu filmom.

- Filmsku karijeru sam otpoceo kao osmogodisnjak na beogradskom asfaltu, glumeci decaka koji crta po trotoarima, u dokumentarnom filmu "Slika bez okvira" - prokomentarisao je Enki Bilal ovom prilikom.

Uporedo sa radom na filmu, Enki Bilal radi i stripove. Iako je tehnika ostala ista, njegov rad na filmu se apsolutno odrazava na strip. Novi album ovog autora "32. decembar", drugi deo trilogije zapocete albumom "San monstruma", govori o umetnosti kao vektoru apsolutnog zla, nacinu sirenja i stvaranja zla. To je misljenje glavnog junaka stripa, dok autor napominje da misli suprotno. Enki Bilal je, takodje, priznao da kada bi morao da se odluci sta mu je vaznije - prica ili crtez, onda bi to bila prica.

- Kad pocnem da radim bitnije mi je ono sta zelim da ispricam, nego kako. Nikada ne znam kako cu zavrsiti strip. Pustim da reci radjaju crteze, a nekada i obrnuto - kaze jedan od najpoznatijih svetskih strip-crtaca.

A. Damnjanovic

Objavljeno: DANAS, 28.10.2002. godine

PRIČA RAĐA CRTEŽ

U FRANCUSKOM pasošu jednog od najpoznatijih evropskih strip crtača kao mesto rođenja stoji Beograd, tamo negde na obodu Kalemegdana, u Ulici Tadeuša Košćuška. On, Enki Bilal (51), skoknuo je u petak i subotu na 24 sata do varoši svog detinjstva, koju je napustio kada je imao devet godina.

Doduše, poslednjih godina redovnije nas je posećivao, ali je za prvu posetu nakon odlaska čekao više od 30 godina. Koliko mu se Beograd menjao kroz sve ove decenije - odgovara Bilal:

- Vide se "rezultati" politike, ratova, ali čini mi se da se Beograd u dobroj meri nije promenio. Tu pre svega mislim na lica na kojima i dalje prepoznajem srdačnost.

Ušavši u svet stripa početkom 70-ih, Bilal je desetak godina kasnije postao jedan od najznačajnijih autora renesanse francuskog stripa. U tandemu sa scenaristom Pjerom Kristenom prerastao je strip radi stripa, veliku pažnju posvetivši priči. Kako gleda na taj odnos crtež - tema?

- Crtež rađa priču - priča rađa crtež. To je, bar, moj doživljaj. Na strip gledam kao na najplemenitiji način da se ispriča priča. Sa Kristenom a potom i sam želeo sam da izađem iz šablona, da se izrazim ne kao proizvođač, već kao umetnik.

To je i prvi razlog zbog kojeg uglavnom radim trilogije i knjige.

Neprestano u procesu traganja i samoistraživanja, Bilal se duže vreme pronalazi i u drugim formama, pre svega filmu i video radovima. Trenutno radi na ekranizaciji trilogije "Nikopol" (krajem 2003), u kome će realni likovi i dekori biti prepleteni sa virtuelnim likovima i dekorima. Da li ove forme izražavanja vidi kao kontinuitet stripa ili nešto paralelno?

- Moja strast prema filmu starija je od stripa. Čak sam kao klinac, neposredno pred odlazak u Francusku, glumio u kratkom ostvarenju "Slika bez okvira". Strip dopušta da se lakše ispriča ono što želite. Dovoljne su vam olovke, boje i četkice.

Film je mnogo veći izazov, ali opet, sve dolazi iz glave, tako da je to istovremeno i kontinuitet i nešto paralelno.

Iako ne direktna, politička nota u Enkijevim radovima prilično je izražena. Bio je jedan od autora koji su dali svoje viđenje pada Berlinskog zida. Misli li danas, 13 godina kasnije, da je rušenje "Gvozdene zavese" opravdalo nade?

- Zaista mislim da je novi milenijum počeo ne 2001. ili 11. septembra, već upravo padom Berlinskog zida i raspadom Jugoslavije. Ne, ne može se reći da su očekivanja ispunjena. Svet današnjice opasniji je i mračniji od onog iz vremena blokova. Kapital je pobedio i uspostavio diktaturu, doveo do još veće socijalne bede. Ne mogu da kažem da sam optimista kad je reč o budućnosti. Ali, kao što sam i ranije mislio: "Budućnost je otpad sadašnjosti i njena obnova treba da počne već sada". I umetnost bi trebalo da ima taj cilj, ali se i njom manipuliše.

· Taj politički angažovan strip mora da ima distancu ili mu je dozvoljeno da bude jednostran, poput Ermanovog, koji je sve zlo strahota na ovim prostorima iscrtao Srbima?

- Distanca mora da postoji, jer mi smo umetnici, i ne smemo da sebi dozvolimo gluposti. Neophodno je da prvo dobro istražimo temu, a čini mi se da Erman to nije uradio.

Često ste u stripovima koristili motive koji su imali veze sa Beogradom. Da li dalje crpite inspiraciju iz tih sećanja ili ste francuski autor koji je rođen van Francuske?

- Umetnik je sunđer. Stalno upija novo. U smislu simbola verovatno nisam ni francuski autor, ali, kada je način gledanja na svet u pitanju, i dalje je u meni mnogo šta vezano za Balkan.

Al. ŽIVANOVIĆ


Objavljeno: VECERNJE NOVOSTI, 28.10.2002. godine

Enki Bilal na Sajmu knjiga

SREDIŠTE JU KULTURE

BEOGRAD - Na Sajmu knjiga, juče se pojavio i Enes Bilalović alijas Enki Bilal, naš proslavljeni strip autora koji živi i radi u Parizu.

"Stigao sam u suncem okupani Beograd iz Pariza u kome vlada grozno vreme. Sajam knjiga je neverovatno živo mesto, kulturno središte dinamične jugoslovenske kulture", izjavio je Bilal.

Slavni autor je svojim obožavateljima potpisivao primerke jugoslovenskog izdanja svog novog strip albuma "San monstruma", na štandu izdavačke kuće "Plato".

Na konferenciji održanoj u Hali 1, Bilal je najavio i skoru svetsku premijeru svog novog filma "Trilogija", u kome će glavne uloge tumačiti Šarlota Rempling i Tomas Krečman (poznat po roli u filmu "Klavir" Romana Polanskog).

S. Đ. M.

Objavljeno: GLAS JAVNOSTI, 25.10.2002. godine

SUVISAN PRTLJAG

Nikolas Kejdz prodao svoju kolekciju stripova za 1,6 miliona dolara

Los Andjeles - Oskarovac Nikolas Kejdz (38) prodao je sopstvenu kolekciju stripova, medju kojima se nalazi i prvi strip o Supermenu stampan u "palp-eri" 1938. godine, za 1.6 miliona dolara. Cetiri stotine stripova, koje je Kejdz sakupio tokom godina, prodati su razlicitim ljudima koji su ucestvovali na aukciji. Kejdzov primerak stripa "Action Comics" broj 1, u kojem se prvi put pojavio Supermen, prodat je za 86.250 dolara, sto je za oko 15.000 dolara vise od procenjene vrednosti. Strip "Detective", broj 38 iz 1940. godine gde se prvi put pojavljuje Betmenov pratilac Robin, prodat je za gotovo 121.000 dolara. Jos jedna publikacija iz 1940. godine "All-Star Comics" broj tri, gde je predstavljen "Justice Society of America", prvi tandem superheroja (Green Lantern, Hawkman i Flash) prodata je za 45.000 dolara.

Zasad nema objasnjenja zbog cega je glumac prodao svoju kolekciju stripova koja je ocenjena kao "zlatni rudnik" palp-ere.

V. T.

Objavljeno: DANAS, subota-nedelja, 19-20. oktobar 2002.godine

sadržaj

13.

VESTI IZ SVETA

Strip Vesti

-OTOMO U ANGOULEMU...
Zvanično je potvrđeno da će Katsuhiro Otomo, kreator Akire, biti gost internacionalnog strip festivala Angouleme, 2003.godine. Dakle, druga polovina januara.


-STRIP NA TV
Još jedan francuski strip junak će doživeti "živu" ekranizaciju svojih dogodovština. Reč je o dugovečnom, kod nas relativno malo poznatom, serijalu Ric Hochet.
www.lombard.be

sadržaj

14.

LINKOVI

Strip Vesti

-Podaci ofestivalu stripa GRRR! na engleskom:
http://gallery.pancevo.com/projects/new.htm


-Obavestavamo vas o pocetku izgradnje sajta Znak sagite na adresi:
http://www.znaksagite.com


-BORDERLINE #16, novembarski broj se danas postavlja!!! Ali, morate platiti jedan dolar da bi mogli da ga skinete...:(
http://borderlinemagazine.co.uk/

sadržaj

15.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od 19. oktobra do 8. novembra

24. oktobra 2001. Strip grupa Divlje oko je organizovala izložbu "Predstrip" u Zaprešićkoj Gradskoj knjižnici. Na otvaranju je promovisan posebni broj Gačićevog FLIT-a na CD-u, pod naslovom DNEVNIK - ŽIVI STRIP.

8. novembra 2001. Održana je promocija underground časopisa Shlic 2, SKC Donji klub, Beograd.

Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad