prošli broj - arhiva - sledeći broj

SADRŽAJ

1. FIREHOUSE & CHRIS SHAW IZLOŽBA- Aleksandar Zograf
2. NIKOLA MITROVIĆ KOKAN, intervju - Marko Stojanović
3. MUZEJ BUDUCNOSTI ... - Aleksandar Manić
4. POPOŠAK I CVEĆE - Srđan Aćimović
5. JUŽNJAČKA UTEHA No 12. - Marko Stojanović
6. QMOVA KOLUMNA (62) - Bojan M. Đukić
7. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (72) - Darko Macan
8. POZIVI NA SARADNJU - Mail
9. PISMA ČITALACA - mail
10. LINKOVI - Strip Vesti

Link ka svim autorima imate na sledećoj adresi:
www.zmcomics.co.yu/autori

...dok i svako od autora sam ima svoju adresu koju može koristiti kao svoju ličnu:

Aleksandar Botić
www.zmcomics.co.yu/autori/botic
Aleksandar Zograf
www.zmcomics.co.yu/autori/zograf
Biljana Malešević
www.zmcomics.co.yu/autori/biljana
Franja Straka
www.zmcomics.co.yu/autori/straka
Igor Ribić
www.zmcomics.co.yu/autori/iribic
Mladen Oljača
www.zmcomics.co.yu/autori/oljaca
Nebojša Pejin
www.zmcomics.co.yu/autori/pejinn
Nebojša Bačić
www.zmcomics.co.yu/autori/bacic
Romeo Štrakl
www.zmcomics.co.yu/autori/strakl
Saša Nedeljković
www.zmcomics.co.yu/autori/nedeljkovic
Sašo Janković
www.zmcomics.co.yu/autori/sjankovic
Simon Vučković
www.zmcomics.co.yu/autori/simonv
Uroš Krčadinac
www.zmcomics.co.yu/autori/urosk
Đorđe Milović
www.zmcomics.co.yu/autori/milovic

1.

FIREHOUSE & CHRIS SHAW IZLOŽBA

Aleksandar Zograf

FIREHOUSE & CHRIS SHAW IZLOZBA / BY-PASS KONCERT!!!!!!

sadržaj

2.

NIKOLA MITROVIĆ KOKAN, intervju

Marko Stojanović

INTERVJU: NIKOLA MITROVIĆ KOKAN

"TO JE FANTASTIČAN SVET"

Otišao je velliki majstor. Otišao je jedan od očeva "Mirka i Slavka", autor bezbroj strip tabli i naslova, saradnik mnogih strip izdanja, jedan od istaknutijih posleratnih autora, dobitnik strip oskara "Maksima" za životno delo i doprinos jugoslovenskom stripu, osnivač leskovačke škole stripa. Otišao je veliki majstor. Otišao je učitelj, čovek tople i neposredne duše čija su vrata bila uvek i svakome otvorena. Otišao je, usuđujem se reći, prijatelj i star?teljska figura, veliki pedagog... veliki čovek. Otišao je veliki majstor tiho, neprmetno, nestalo ga je iz naših života. Otišao je, da se nikad ne vrati.

Kuda? Tamo gde svi takvi ljudi odlaze.... u legendu.

Dozvolićete mi da se (pomalo setno, priznajem!) osvrnem u prošlost ne tako daleko, par godina... u vreme kad je ovaj intervju nastao. Sedeli smo u sobi. Ja, Kokan, Bane i Fiki. Napoiju letnji septembarski dan lagano je prelazio u lenjo septembarsko veče, unutra prijatna tmina je počinjaia da nas obavija. Ja i Kokan sedimo jedan nasuprot drugom, zavaljeni u fotelje, Bane i Fiki na trosedu. Kokan pali cigaretu, ja nespretno vadim zgužvani papir sa nažvrljanim pitanjima, i Bane stavlja na sto pozamljeni diktafon. Neka čudna tišina pomešana sa duvanskim dimom ispunjava prostoriju, ja pritiskam RECORD... i počinjemo.

ARS: Kada se, i kako desio vaš prvi kontakt sa stripom?
KOKAN: Prvi kontakt sa stripom bio je pre nekih četrdeset pet-šest godina, konkretnije 1948. godine. U to vreme sam završio malu maturu, slomio nogu. Drugovi su mi donosili neku literaturu za čitanje, a normalno najinteresantniji su bili stripovi, predratna izdanja strip revija "Miki", Mikijev zabavnik, Mika miš itd. Sa slomljenom nogom ležao sam u bolnici oko mesec i po dana, to je bilo prvo iščitavanje, i prvi kontakt sa stripom.

ARS: Jeste li crtali pre nego što ste počeli da radite stripove?
KOKAN: Na to pitanje ima i jedno potpitanje vezano za strip, normalno, ali i šire da li talenat, i u kojoj meri utiče na formiranje jednog slikara i crtača, a u kojoj meri rad? U mom slučaju, evidentno je talenat bio prenaglašen, ovo sa zadovoljstvom kažem uz puno skromnosti. To se videlo u školi, do male mature, gde sam bio jedan od najzapaženijih talenata. U to vreme je bilo pitanje opredeljenja, kraj osnovne škole. Sada je ovo malo interesantno za priču. U to vreme, posle oslobođenja, kadrovi su bili jako potrebni. Znaš ono, porušena zamlja, i sve ostalo, 1948. godina. Tad je bilo, završiš osmi razred pa te "odozgo" odrede za kvalifikaciju. Direktor je, jednostavno uzeo nož, pa presekao, pedeset ovamo, šezdeset onamo, u novoformirane škole, tekstilnu, medicinsku itd. Država je naprosto ubacivala kadrove. Ja sam bio planiran za medicinsku koja nije bila ovde (u Leskovcu), nego u Nišu, i to sam prihvatio Jovo za gotovo, a i moji roditelji. Oni su bili iz radničke porodice, otac zanatlija, limar, a tada je svako hteo svoje dete da podigne malo na škole. Međutim, dogodila se ta slomijena noga... Dok sam tako ležao, komšija jedan mi je donosio novine, tad je Borba bila jedina, i pročitao sam konkurs koji je Niška umetnička škola, novoformirana dekretom ministarstva odozgo, istakla. Hteo sam da se tamo upišem i rekao sam mojima da hoću da se prijavim na taj konkurs. Tad se desilo nešto što je za mene i dan danas zagonetka, jer moj je otac rođen 1870., znači da nas deli jedan veliki vek. On je samo rekao "da", bez ubedjivanja, bez svađe. A to je značilo izlaganje troškovima, jer ja nisam bio jedino dete. Drugo, tada je pojam umetnik bio negativan, brada, skitanje, pijančenje-bomština, jednom rečju. A ipak je, dalekovido, dozvolio.

ARS: Da Ii ste imali uzore? Jesu li Vam nešto značili predratni jugoslovenski autori?
KOKAN: Apsolutno. Konačno, ni sada ne možeš bez uzora. Bez uzora nema zanata, u ovom sluča, ni strip crtača. Moji uzori, oni koji su se ušrafili direktno u mene su bili REJMOND, FOSTER, onda ta genaracija predratnih ruskih emigranata i crtača, koju su predvodili LOBAČEV i SOLOVJEV. Najdirekiniji uzor, koga sam se donekle oslobodio, ali koji još uvek kod mene traje u nekom prečišćenom izdanju, to je REJMOND. Njegov stil mi je najviše odgovarao i kažem, on je u meni ostavio ono najlepše od stripa, svi njegovi sokovi su u meni, a sad sam ja Kokan sa nekim svojim stilom.

ARS: Da Ii je na vas uticao film, i ako jeste na koji način?
KOKAN: Film je za mene, a preporučujem to i svim ostalim, u najdirektnijoj vezi sa radom na stripu. Ako se kritičkim okom gleda film, on je jedna škola, da ne kažem akademija za dobrog strip crtača. Konstatujmo nešto. Strip je zaustavljeni film, strip i film su jedno te isto, samo što se jedno kreće, a drugo je mirno. Film i strip su praktično vršnjaci, godina ih deli, ali postoji i iedna bitna razlika. Još od "Ulaska voza u stanicu" (prvi film, op.a.) koji je tada smatran čudom, senzacijom, filmske predstave su bile osuđene na zatvorene prostore zamračenih bioskopskih dvorana, koje su primale dvesta, neka bude dvesta pedeset ljudi. Sve je to bilo vašarskog karaktera. Strip je naprotiv, odmah ušao u štamparsku mašinu i milionske tiraže. Ta razlika svedoči u kolikoj je prednosti strip bio.

ARS: Da li ie film uticao na strip ili obratno?
KOKAN: Ja sa svog gledišta tvrdim, a nisam juče rođen, da je strip poveo film. Sigurno ste videli neke od tih prvih filmova, to nije bilo ni režirano, uglavnom dokukumentarno, i to je čak i laskav naziv za te filmske početke. Strip je odmah tražio scenario, to nije moglo da se radi slika po sliku, pa šta ispadne. Kažem ti, strip je uveo film za ruku i doveo ga tu gde je sad.

ARS: Tu sada dolazimo do prelomnog trenutka u istoriji jugoslovenskog stripa, stvaranja Dečjih novina, u kojima ste vi bili aktivni učesnik. Kažite nam nešto o tome.
KOKAN: DEČJE NOVINE su, u stvari, tačno prelomile trenutak. Jer dotle se počinjalo, govorilo se nešto, i onda - DEČJE NOVINE, ACA LAZAREVIĆ i SREĆKO JOVANOVIĆ, dva prijatelja, nastavnika u Gornjem Milanovcu dobiju zaduženje iz škole da stvore dečji list za školske potrebe. Jednom prilikom prenaglasili su tiraž, pa su silom prilike morali da ga plasiraju van Milanovca. To je fantastično primljeno i njihovo zaduženje u listu ih je polako odvajalo od nastavničke profesije. Oni su digli ruke od predavanja, i počeli da se bave izdavanjem jer je tolika potražnja za tim bila. Oni su se odvojili od škole, jedan je postao direktor, drugi glavni i odgovorni urednik, i tako su se rodile DEČJE NOVINE. U hronologiji zaposlenih ja sam tu negde osmi, a kad se zna da su u nekom najboljem vremenu oni imali dve i po hiljade što zaposlenih, što saradnika, sve je jasno. Oni su tada išli po Srbiji, tražili saradnike, našli smo se i tako je to počelo sa DEČJIM NOVINAMA.

ARS: A tu su i nezaboravni MIRKO I SLAVKO, i sveske NIKAD ROBOM u kojima su oni izlazili...
KOKAN: MIRKO I SLAVKO su učinili lavovsku stvar za DEČJE NOVINE i strip uopšte. Deca su ih volela, čitave generacije su odrasle na njima. Njih je stvorio DESIMIR ŽIŽOVIĆ BUIN, koji je amaterski crtao. Kad su počele DEČJE NOVINE, on je tada stvorio te dečačiće, koji su dobili svoju stranu u svakom listu. Kad je pak došlo do preuređivanja DEČJIH NOVINA, javila se potreba za još jednim listom, i onda se stvorila edicija pod nazivom NIKAD ROBOM i tu sam ja po prvi put izdao strip, zvao se Buk i vuk. U tom malom izdanju počeli su da mi izlaze kompletni autorski stripovi, uglavnom vezani za našu istoriju. Tursko neko vreme. Naziv NIKAD ROBOM je ostao, a pošto je popularnost MIRKA I SLAVKA rasla, oni su preuzeli celu svesku. Pošto taj Žižović nije mogao to da uradi sam, na stripu je radilo nekoliko nas. Mi smo uradili pozadinu, sve ostale likove, samo bismo ostavili prazan prostor za MIRKA I SLAVKA koje bi potom docrtao Buin. Praktično, ja sam radio devedeset posto.

ARS: Kojim se to tempom radilo, bili su to ogromni tiraži, a tesni rokovi?
KOKAN: Pa, tempo je bio ovakav: ja sam počinjao ponedeljkom popodne sa prvom stranicom, u subotu uveče to je moralo biti poslato na poštu.

ARS: A koliko je stranica bilo?
KOKAN: U početku 40, pa 90, a onda i 120.

ARS: Kako vam je to polazilo za rukom, jer vi ste pored toga imali stalan posao?
KOKAN: Jeste. Pa prosto je: kad sagledam danas, morao si da daš!

ARS: Radili ste i noću?
KOKAN: Jesam. Meni je skoro naš prijatelj Peka, predavač ovde u školi stripa postavio to isto pitanje. Odgovorio sam mu da su mi pored prepodnevnog, redovnog posla, za strip jedino preostala popodneva i noć. To su mi bili najteži dani, a najbolji su bili subote i nedelje, Nove godine, jer sam tada radio po ceo dan, do zore.

ARS: Nama ste uvek govorili da ko ne osvane nad strip tablom nije crtač. Vi ste to celog života praktikovali.
KOKAN: Dabome, strip je trebalo raditi i zora se dočekivala za radnim stolom. Za mene ništa neobično nije bilo osvanuti sa perom u ruci.

ARS: Poznato je da ste vi vrlo impulsivan crtač, i da ste u stanju da u jednom dahu savladate stranu.
KOKAN: Impulsivan sam, to da. U stvari, moj način rada je bio da dok čitam tekst, meni se slike javljaju u glavi. Ta slika koja se tad javi, to je slika za mene, jer kasnije mogu samo neka mala pomeranja da vršim. Najjače impresije su vezane za te stihijske table. One su najdraže i najlepše.

ARS: Da li ste u početku svoga rada imali nekog koji bi vam rekao: ovo je dobro, a ovo nije? Da li je bilo autoriteta koji su uticali na vaš rad na samom poćetku?
KOKAN: Ne. Ja sam u tom pogledu bio ličan i autohton. U to vreme, kada sam počinjao da radim strip, i kada mi je već bilo jasno da je to ono čime volim da se bavim u životu, mučile su me neke početničke boljke, bolje rečeno nedoumice. Prvo sam se mučio sa formatom. Koji je format? To je večna tema svih mladih koji počinju da crtaju. Na kom formatu raditi? Tu nema pravila, ali ja sam mislio da ih ima i to me je žuljalo toliko puta. Dalje, sve sam radio perom, i površine koje su široko tamne, ja sam ispunjavao perom. Jednostavno, okrenuo pero naopačke i mazao to, praktično kao četkom. I trece, ja sam neke izletele poteze, koji su izašli van okvira, i neke beline koje su trebale da se nađu na crtežu, a nisu, otklanjao belim tušem. Znaš, u to vreme pored crnog, crvenog i šta ja znam kakvih tuševa, imao je i beli tuš, koji sam ja koristio za te stvari. Ali imao sam izvesnu pomoć. Evo o čemu se radi. Meni je jedan čovek u Beogradu, on je odavno umro, to je bio zet vlasnika MIKE MIŠA -predratnog, otkrio format, u stvari, ukazao mi je da format može sam čovek da stvori, i s tim sam bio načisto. Dalje, on mi je otkrio četkicu kao sredstvo za crtanje, dopunsko ili čak nekada glavno, i otkrio mi belu temperu kao gumicu za tuš. Ako mi je nekad nešto rekao, ili uticao ili pomogao, to su te tri stvari. Ostalo je Kokan, Kokan i Kokan.

ARS: Kako je vaša okolina gledala na to što ste se bavili stripom? Naravno, tu mislim i na porodicu koju ste stvorili - da li su oni odobravali ono što radite. ili su možda imali kritički stav prema tome?
KOKAN: Ja sam imao sreću da sam imao suprugu koja je to razumela, ali nešto malo kasnije. Na samom početku to nije tako išlo. Sve dok nije došao prvi honorar, iz DECJIH NOVINA, a on je bio takav da zaboli glava, u to vreme, naravno! I to je bila neka injekcija za porodicu da tu nešto ima. Počeo je ozbiljan rad, i tada je to supruga prihvatila normalno.

ARS: Pretpostavljam da su stripovi za koje ste dobijali scenarija, u to vreme, bili serijski?
KOKAN: Radilo se brzo, nije tu bilo puno vremena za eksperimentisanje, čak su se nekad radila i po dva scenarija odjednom.

ARS: Kako je to išlo? Pričali ste nam onu anegdotu kada je zakasnila poruka da morate da izbacite strip o Takovskom ustanku, hocete li to da ispričate našim čitaocima, bilo bi zanimljivo?
KOKAN: Malo kasnije o tome. Kad sam počinjao da za Dečje novine radim, oni su mi slali scenarija i čekajuci od jednog do drugog, pošto sam ja brz crtač bio od samog početka, javljala se praznina. Ne znam zašto, tek bilo mi je dugo vreme čekati scenario nekih 15 ili mesec dana, koliko je prolazilo od jednog do drugog. Ja što dobijem danas, uradim za 2-3 dana i onda čekam 15, 20 ili više dana na sledeći. Tako je išlo dok ja nisam seo i uzeo da ČITAM stripove. Ja sam se pre toga malo načitao stripova. Ja sam vizuelac i više sam gledao nego što sam čitao, manje me je to interesovalo. E, tad sam bogami uzeo i počeo da čitam stnpove, da vidim gde je zec. Jer, mora da postoji neki ključ u pisanju scenarija. Za scenario, uopšte za pisanje, ja nisam predodređen. Ali vidim da se neke stvari ponavljaju u ovom ili onom obliku. I onda sam našao taj neki ključ i otkačio se od čekanja scenarija. Od tada sam, praktično sam pisao 99% scenarija. A to što je još važnije, mislim na pisanje scenarija i uopšte, pisati znači uzimati teme koje tebi odgovaraju. Meni vrlo teško pada da radim tuđe scenarije. Ja sam skoro dao Peki onaj jedan što je došao iz Beograda. Unosan je posao bio najavljen, međutim, ne mogu, nije moj produkt...

ARS: Ne osećate ga kao svoj?
KOKAN: Ne osećam ga kao svoj. Sad da se vratim na onu anegdotu koju si pomenuo. Bila je neka godišnjica Takovskog ustanka, sto pedeset godina, tako je bilo od ustanka, i čovek koji je bio zadužen za organizaciju toga, jer su se Dečje novine uvek uključivale u te velike istorijske proslave i izdavale prigodna izdanja, zaboravio i na desetak dana pre same manifestacije on zove i kaže: Kokane, u pomoć. Doduše, nije bilo baš desetak dana, malo više, trebalo je to odštampati normalno ali je meni ostalo desetak dana efektivnog posla. Pitao me da li mogu, i kad sam mu rekao da mogu, onda on stoji, ćuti i ne odgovara, pa je bilo ono: "AIo, alo, da li si tu?!" Malo je bio šokiran, radilo se oko 60 tabli, i tu se osvanjivalo, da budem iskren, ali sam ispoštovao rok.

ARS: Pretpostavljam da ste opet sami spremali scenario.
KOKAN: Apsolutno. Ja sam iz firme tražio propusnicu, a davali su mi jer su me cenili na poslu. Onda pravo u čitaonicu, gore u naučnu biblioteku, gde me i poznaju. I tražio sam sve što su imali o Takovskom ustanku, jer sam ja znao onoliko koliko mi je trebalo da znam. Ali praviti scenario, autentičan je, ozbiljan posao, ne može da se improvizuje, može ali ne sme u nekoj većoj meri. Improvizacija da, ali kao dopuna. Trebalo je da bude makar u ključnim elementima autentično, pa sam uzeo par knjiga koje su tretirale tu oblast i dva dana mi je trebalo u onih desetak dana da napravim dobro neki rad u toj hronologiji događaja. Crtanje je uvek išlo samo od sebe.

ARS: Vi ste na neki način legenda Jugoslovenskog stripa, bili ste svedok stasavanja autora druge i treće generacije, formiranja Hrvatske grupe Novi kvadrat, Beogradskog kruga 2, autora okupljenih oko Novosadskog Tarzana... Da li se sećate svega toga?
KOKAN: Da budem iskren, ja nisam čitalac stripa. Ja sam kupovao i normalno sam bio u toku sa svim tim zbivanjima. Kupovao sam i gledao. Gledao šta se radi okolo. Ne iz nekih potreba da se i ja uključim u neke pravce i šta ti ja znam, jer su meni Dečje novine nudile i previše za rad, ali instiktivno ili intuitivno ja sam uvek, kad sam prolazio pored kioska, kupovao stripove. Iz tih časopisa ja iscepam stranicu koja meni odgovara "kvalitetno", ostalo bacim. Zato ja ni nemam neku veliku kolekciju stripova, niti pak čuvam. Imam samo neke segmente. Sve to što si nabrojio, te pojave koje su se događale u to vreme u Novom Sadu, Beogradu. Zagrebu - meni su jako znane. Pa da budem iskren ovako... Beker, koji je radio u Plavom vjesniku meni se izuzetno sviđao. On je kasnije evoluirao u još boljeg crtača. Ima njih još 2-3 koji su mi zapali za oko kao izuzetno talentovani, ali su nestali sa scene. U to vreme u ekspanziji je bio dizajn. Jugoslavija je bila u nekakvom usponu, i sve ređe sam ih viđao kao stiip crtače, a sve češće kao dizajnere... Verovatno je tu novac bio u pitanju. Tu je i Kerac koji je uspeo, zahvaljujući talentu ali i mnogim drugim stvarima, jer je Novi Sad jedan zatvoren sistem izdavaštva, u odnosu na sve ostale centre koje smo spominjali, Beograd, Ljubljanu i Zagreb. Novi Sad je držao svoje crtače, i tu je Kerac bio dominantan. E sad, šta se sve dogadalo ja ne znam, ali je ulazak u tu kuću bio evidentno vrlo teško ostvarljiv.

ARS: Talenat i profesionalnost koju ste pokazivali sigurno nisu ostale neprimećene, čak i u inostranstvu. Da li ste imali ponude iz inostranstva?
KOKAN: Imao sam dve ponude. Jedna iz Nemačke, jedna iz Pariza. U Nemačkoj, bilo je to na Majni, nosio sam originale i tada mi je jedna ogromna firma, ne sećam se više imena, iz Hamburga, ponudila posao, što znači prvo jedan proces dokazivanja. Trebalo je jedno par meseci slati crteže, pa oni da ukazuju šta treba, a šta ne treba, razumeš, trebalo je njima se prilagoditi, i kada se to dogodi, otvaraju se vrata. To je stalo, nije se realizovalo iz banalnog razloga, jer je čovek sa kojim sam kontaklirao presao u drugu firmu, i veza je bila prekinuta. A bilo je već pri kraju, skoro ugovoreno. Druga ponuda bila je od čuvene Francuske kuće DARGO iz Pariza, tu mi je negde i vizit karta. Tu mi je bilo ponuđeno da radim Taličnog Toma jer je to tad već prešlo u industriju te sam autor Moris, jel tako beše i još jedan njegov saradnik nisu mogli da postignu, pa su se tražila još dva saradnika. U meni su videli nešto, i procenili da bi ja to mogao da radim, i počela je ista priča kao sa Nemcima. Ja sam slao radove, oni mi odgovarali, međutim, ja sam odustao od toga, jer mi je u to vreme majka bila jako bolesna. Moj brat je već bio u Nemačkoj, a ja da majku ostavim samu nisam ni hteo, a ni smeo. Žrtvovao sam karijeru zbog majke, ali ne žalim. Ko zna možda bih i danas bio u Parizu. To je ta priča.

ARS: Koje su bile Vaše teme, teme koje su Vas najviše privlačile, teme u kojima možda još niste dali sve od sebe?
KOKAN: Ja sam covek koji gleda nazad, a ne napred. Buduće i sadašnje vreme me nikad nije privlačilo niti zadovoljivalo, pa sam stoga uvek išao u prošlost. Tu su ti moji Turci, ali ne samo oni. Taj novi univerzalan avanturizam Konana i njemu sličnih stripova, vreme avantura koje sam ja hteo da obrađujem. Ili pak naša istorija, i dan danas me zaokupljaju dela Bore Stankovića.

ARS: U par navrata ste spomenuli i Egipat?
KOKAN: Da, to je neka moja opsesija, jer me veoma privlači. To vreme meni kao čoveku se nameće kao neka drevna tajna. A da ne pričamo koliko njime može da se manipuliše. Avanturističko je to, nedokučivo vreme jer još je tajna u mnogim aspektima i može da se na tim osnovama grade mnoge stvari. Taj Egipat, ti faraoni najbolje oličuju ono što sam malopre rekao o tom avanturizmu prošlosti.

ARS: Vi ste se okusali u toj Egipatskoj temi stripom KRALJICA HAT koji je svojevrerneno bio objavljivan u Našem stripu.
KOKAN: Jeste, to je bio moj prvi pokušaj, i o tome sam mislio da napravim jednu veću seriju, ali su se neke stvari poremetile na relaciji Zagreb-Leskovac. Kraljica Hot je trebalo da ide prema nekim prapočecima čovečanstva i civilizacije. Ali, to je neka tarzanovska tema koja pruža neverovatne mogućnosti.

ARS: Vi ste poznati kao osoba koja je veoma kritična prema svom radu. Kažete da ne volite da vidite svoje radove ponovo. Zašto?
KOKAN: Ne znam zašto. Ja, evo, kada i dan danas pročeprkam ovde po kući, ne bih našao ni pet svojih stripova, i to zahvaljujući deci koja su sačuvala to. Meni su uvek iz Dečjih novina slali po nekoliko primeraka koji su mi, kao autoru pripadali. Čim vidim da je broj došao, čim ga prelistam, za mene više ne postoji, odmah ga podelim, bacam, itd. Ne mogu da ga gledam. Ja sam takav, ispraznim se u toku crtanja i za mene tu je završena stvar. Ostalo, štampa, štampanje, prodaja i svi ti prateći elementi me ni najmanje ne interesuju. Eto, i da hoću ne mogu da se pohvalim svojim sveskama i naslovima, kako sam sarađivao sa gotovo svim izdavačkim kućama u zemlji, jer ja tu imam jako malo svojih stvari. Stoje tu i godinama ih ne gledam. To isto važi za moja sećanja. Šta sam dobro uradio, šta nisam, koliko sam toga uradio, ja pojma nemam. Stvarno! Čak i te originale što imam, to su neki otpaci, jer ja vrlo teško počinjem novi strip. Počinjem ga sa pet-šest tabli dok se ne ugrejem, dok ne uđe to nešto u mene, onda krenem munjevitom brzinom. Imam samo ostatke. Ne žalim za tim, jednostavno, takav sam.

ARS: Vi ste pored bavljenja stripom imali i stalan posao. Koja je vaša profesija?
KOKAN: Ja sam praktično dizajner.

ARS: Vi ste svo vreme živeli i radili u Leskovcu. Vremenom su se pojavili neki mladi momci koji više nisu tako mladi, a koji su dolazili kod vas za savete. Kakva su vaša sećanja na njih?
KOKAN: Nikada u moju kuću ulaz mladim crtačima nije bio zatvoren. To najbolje znate i vi, iz škole stripa, koji ste maltene stalno kod mene. U gradu, a i šire, čuli su za mene oni koji su se bavili stripom, pa su počeli da dolaze. Nijedan koji je došao kod mene nije izašao bez svih mogućih uputstava i podstreka. Nigde nisam nikoga zakočio, niti bio ljubomoran da neko bude možda bolji od mene. Da budem iskren, najmanje me je u to vreme interesovalo koliko talentovanih za strip ima u Leskovcu, jer sam bio zaokupljen svojim poslom. Kasnije, dođe ovaj, dođe onaj, da pomenem, eto, dolazio je MIJA KULIĆ koji je kod mene prvi put rešio pitanje formata, sa kojim je pre toga kuburio. Dolazio je i PEKA i RAKIĆ, maltene svih SEDAM VELIĆANSTVENIH, pa i vi mladi iz škole stripa. Da skratim, nikome nisam ništa uskratio, čak sam i stimulativno pokušao da delujem, ali sam im takođe uvek govorio da se drže i škole paralelno sa crtanjem. Da to tako može, paralelno da se radi, ja sam dokaz. Celog života sam tako radio, četrdeset godina i nije mi loše. A što se same strip scene u Leskovcu tiče, kad smo je već dotakli, pomenuo sam eto MIJU KULIĆA koji je univerzalan autor, kog je sticajem prilika, život naučio da radi sve i svašta, ne u negativnom smislu, naravno. Svoj raskošni talenat on koristi nemilosrdno u svim vidovima primenjene umetnosti slikarstva i stripa. Tu je i nezaobilazni SRĐAN NIKOLIĆ PEKA koji je takođe neobično talentovan, a jedina mana mu je njegov uzor Bane Kerac, koga mora da se otkači, a to ide polako. Ja ga već vidim kako se odvaja i formira. Osvojiće on tržište, ispašće on jedan dobar, visoko kvalitetan autor. Što se vas mladih tiče, ima vas, da kažem, od dvadesetak, jedno pet-šest koji se izdvajaju, i uz minimalne korekcije već mogu u štampu.

ARS: Da se vratimo malo, neke dve godine nazad. Vi ste, u saradnji sa nekim ljudima imali ideju da ovom gradu podarite jednu školu stripa. Kažite nam nesto o njenom nastanku i o onome što joj je prethodilo.
KOKAN: Školu stripa nisam ja formirao, već sam bio jedan od aduta. Došao je jednog dana Rakić sa Televizije Leskovac i Mija Kulić i tu smo sedeli i pričali. Ne znam kome je od njih dvojice palo na pamet to i našli su za potrebno da dodu kod mene, s jednim razlogom, jednim uslovom. Ako Kokan pristane, škola ide, ako Kokan ne pristane, škola ne ide. Ja sam, kao što znate, pristao i evo, i dan danas se, iako teško bolestan, borim za tu školu. Mislim da je odgovor na tvoje pitanje ovaj: nisam ja formirao školu stripa, već se škola formirala na bazi mog nekog autoriteta, i vremenom mog nagomilanog iskustva. Vremenom bi ta škola trebalo da se razvija, a ja sam bio neka garancija uspeha.

ARS: Pre, sada već čuvene, izložbe SEDAM VELIČANSTVENIH, vi u Leskovcu niste izlagali?
KOKAN: Ne, moje pretenzije u smislu izlaganja nikada nisu postojale. Ja nikada, do tada, nisam izlagao, i to ne samo u Leskovcu, već bilo gde. Da ne kažem da sam čudak u tom pogledu ali zaista nisam nikad imao potrebe za nekim javnim izlaganjima. Da se nisu dogodili SEDAM VELIČANSTVENIH ja verovatno nikada ne bih izlagao, jer ja ono što uradim, uradim da sebe zadovoljim, i to je sve.

ARS: Dobro, počela je da radi škola stripa, krenulo se sa nekim sistematskim radom. Vi ste automatski postali pedagog. Kako ste se snašli u toj ulozi? Kakav je bio vaš pristup svim tim Ijudima i deci koja su došla da nešto nauče o stripu?
KOKAN: Pa dobro, ja sam ranije, davno, radio kao nastavnik likovnog vaspitanja tako da sam ipak imao nekog iskustva. Doduše, slažem se da to baš i nije isto. Tu je bilo puno dece, puno raznih mogučnosti, što se odmah videlo, na prvim crtežima. Zato smo u školi napravili neku uslovnu podelu na "male" i "velike" polaznike. Meni je palo da radim sa većima, pri čemu sam stajao na jednom glavnom polazištu. Ja ne smem da remetim ono nešto kreativno u učeniku, ono osnovno, što mu je priroda dala. Znači, ima da radi kako zna i kako oseća, a moj zadatak je bio da ga "izbrusim" i obučim u zanatskom smislu, da im kažem kako se u stvari crta strip. Da se ne dogodi da neko od vas bude malo grotesktan, recimo da šaka u stripu ima šest, sedam prstiju, da ne bude jedna ruka gore, druga dole, neke stvari moraju da se znaju.

ARS: U planu škole stripa bio je i jedan časopis, koji je trebalo da se pokrene negde u to vreme, i kome je između ostalog, trebalo da se objavljuju stripovi polaznika škole. To je sve stalo. Zašto?
KOKAN: Pa, prosto je to, nije lako izdati časopis, vi ste još mladi, ne znate kako to izgleda. To je jedan mukotrpan posao, treba puno veza, puno novca. Taj deo formiranja lista pao je u neko nezgodno vreme, sto se toga tiče, ali u izuzetno lepo vreme da Leskovac postane neka strip-metropola. To mi je želja bila da ono što je nekada Milanovac bio, ali iako je šansa bila jedinstvena i nosila je ovom gradu znatnu ekonosmsku dobit, nekako nam se nije dalo. No, to ste vi sami uradili, ŠKOLA STRIPA, i to što ste uradili treba za neke Ijude da bude šamar, a za neke impuls da se tu nešto migolji i raste.

ARS: Eto opet dolazimo do nekih planova za budućnost i vaše sadašnje delatnosti. Vi trenutno radite neke projekte, ma kako oni skromni bili, a pouzdano znam da imate neka dva velika projekta u planu, i takođe opet neke ponude iz inostranstva. Vaše zdravlje je ozbiljno narušeno, a ipak radite!?
KOKAN: Zdravlje jeste kod mene u pitanju, sad pokušavam da zakrpim što se da zakrpiti. Od njega direktno zavisi i moj rad. Ja sam unazad par godina imao nameru da svoj crtački opus završim sa trima temama, a jedna od njih je BORA STANKOVIĆ, ne samo kao SOFKA već i druga njegova dela. Što se tiče trenutnih aktivnosti, u Đačkom zabavniku sarađujem sa JOVANOM POP KOCIĆEM koji je glavni oslonac ovog lista, a ja sam tu ilustrator naslovne strane i svega onoga što se unutra zbiva kroz ctrež. To je jedan rekreativni posao, koji mi ne oduzima mnogo vremena i koji me ne opterečuje. Takođe imam ponudu iz Slovenije, ako je to neko inostranstvo. To je ponuda za jedan karikaturalan strip od mog starog prijatelja, CIRIL GALE se on zove, on je izdavač i rukovodilac KLUBA DEVETE UMETNOSTI, te distributer za strip izdanja. Za njega sam ranije radio stripove, onda je bilo šta je bilo, ali eto, on mi se javio i ponudio mi taj posao. Videćemo!

ARS: Dotakli smo se puno koječega. Evo jednog pitanja, mada ste na njega posredno odgovorili. Šta je za vas strip?
KOKAN: Kada sam, sada skoro, imao čast da dobijem MAKSIMA i tim povodom budem pozvan kod Predsednika opštine, koji je divan čovek i moj prijatelj iz mladosti, rekao sam jednu zanimljivu definiciju. Na njegov govor o tome kako je ovaj grad dobijao ranije mnoga odličja i priznanja na polju slikarstva, nauke, književnosti i sporta, ali ovako nešto grad Leskovac nije dobio, ja sam rekao da je strip prvo zabava, onda umetnost i na kraju - biznis, i to veliki.

ARS: Strip crtač takođe mora da radi sistematski i predano, jer strip nije nešto što se lako radi?
KOKAN: Jeste. To se u mom slučaju najbolje vidi, jer sam ti več rekao da ja volim neka ranija vremena. To su moje teme, i u njima sam postigao neke svoje vrhunce. Svaki dobar crtač tako treba da zna koje su to teme koje njemu apsolutno leže. Ne može svako sve da crta istom snagom i izražajnošću, ne možeš sve da baciš na papir, a da pritom postigneš isti kvalitet. Ako imaš predispoziciju za nešto, onda ćeš to brže i bolje uraditi nego nešto drugo.

ARS: Crtač takođe mora da objedini više struka, da bude kompletna autorska ličnost. Mora da lično radi ono što u filmu radi čitava jedna ekipa Ijudi. On je istovremeno scenograf, kostimograf, rekviziter, režiser, montažer, a često i scenarista. To ste mi nekad davno rekli.
KOKAN: Tacno tako. Ako hoces da se ozbiljno bavis crtanjem, moras imati bogatu dokumentaciju. Ja lično uvek pročepkam i tražim po dokumentaciji. Ako radiš, na primer, neku sablju, moraš je uraditi kako treba. Sabalja ima raznih - krivih, pravih, ovakvih i onakvih. Da li me razumeš? Ako hočeš da budeš ozbiljan crtač, onda ne smeš izneveriti prvo sebe a onda izdavača za koga radiš. E, onda tražiš pomoć u literaturi. Međutim, pravi crtač mora da ume da posmatra i pamti 80% oblika, predmeta i figura, a ostalih 20% mora da leži na policama u vidu knjiga, odsečaka i fotografija.

ARS: Sa mesta gde sada stojite sa ovih 40 godina rada na stripu iza sebe,
šta možete reći početnicima, Ijudima koji se sada upuštaju u magiju zvanu strip?
KOKAN: Pitanje je u suštini teško, ali u momentu kada je postavljeno, ono je lako. Neka prođu kroz školu stripa.

ARS: U samom finišu ovog razgovora nameću se još dva pitanja. Kada se okrenete unazad, kroz sve te silne godine bavljenja stripom, i svega što je uz to išlo, sta možete da kažete? Jel to za vas bio dobar život, lep posao?
KOKAN: Pa vidiš, to je vrlo ozbiljno pitanje. Da odgovorim iz dva-tri ugla. Baviti se stripom je izuzetno teško. Odmah da raščistimo sa tim. Ja rekoh da je to prvo zabava, posle umetnost a posle neki biznis. Ako dođemo do ovog trećeg, "biznisa", tu vladaju i pravila neka koja satiru, čak i uništavaju čoveka, jer tu su rokovi itd. Znači, tu igranja nema. Sve dokle je to umetnost ili zabava, strip može da bude lep, interesantan. Može da iz čoveka izvuče ono najbolje, ali kad pređe u ono treće, to je mašina za mlevenje mesa. To mogu da kažem. To se kod mene dogodilo. Ona je mene samlela i moje zdravlje. Nije ni malo slučajno loše jer ja sam ovih 40 godina proveo nad tablom, ne dahćući. Ja sam 40 godina bio bez pokreta, bez kretanja. Užasno je teško, suprotno tome, užasno je teško doživeti onu zadnju slikicu gde piše kraj, kao lepo. To je jedan neshvatljiv trenutak koji kad se doživi izgleda kao čitav jedan veličanstven događaj. Uglavnom je lepo, ali kad se pređe u neki profesionalizam ili poluprofesionalizam, užasno je to. Pravo zadovoljstvo dolazi kombinacijom dveju stvari.

ARS: Vi ste jednom, u jednom intervjuu, rekli da je polje stripa
fantastičan svet.
KOKAN: Jeste. On je pre svega namenjen mladim Ijudima, a mladi su stvoreni za FANTAZIJE, u lepom smislu te reči, za progres i fantaziju. Iz te fantazije se stvaraju dela, strip čitaju i stariji, ali inertno, te je on uglavnom namenjen mladima, da kod njih probudi sve što "čuči". U svakom mladom biću čuče na hiljade talenata, sve i svašta. Taj strip kroz svoju raznovrsnost u samom crtežu, preko arhitekture, preko kostima likova, preko dijaloga i, konačno, preko svog vizuelnog dela, on izvuče iz mladog čoveka štošta. I ne mora da ga napravi strip crtačem, ali mu podigne nivo razmišljanja, na kraju krajeva sada gledam na neke moje generacije koje su čitale stripove, nisu svi oni strip ctrači. Mislim da ima puno književnika, velikih umetnika, lekara, koje je taj strip, i to tvrdim, obogatio, nešto iz njih izvukao i dodao profesiji kojom se bave. On je naprosto blagotvoran za dušu, ne dozvoljava da nešto ostane unutra, da čami, nego mu pomaže da izađe, i da obogati ne samo čoveka več i njegovu okolinu.


Razgovor septembra 1997. vodio Marko Stojanovic za strip magazin Arsenal. Nikola Mitrovic Kokan nas je zauvek napustio krajem oktobra iste godine.

sadržaj

3.

MUZEJ BUDUCNOSTI...

Aleksandar Manić

MUZEJ BUDUCNOSTI SAGRADJEN U CERNOBILU

"Kada se posetioci Muzeja Buducnosti osete sposobnim da krenu na put, osoblje
(regrutovano iskljucivo u okolini) dace im da potpisu niz dokumenata u vezi igara, konkursa, ispita, tretmana, nege, operacija, cuda, itd, u kojima posetioci zele da ucestvuju."

Muzej Buducnosti nalazi se u napustenoj cernobilskoj nuklearnoj centrali, njegove sale zamislio je poznati strip scenarista Pjer Kristen, a naslikao ih je Enki Bilal. Njihova saradnja zapocela je pre dvadeset pet godina, dostigavsi vrhunac u izuzetnom albumu "Partija lova" (1983), nekoj vrsti umetnickog predvidjanja nastupajuce perestrojke. Nova saradnja, "Sarkofag" (Dargo), dala je knjizicu od sezdesetak stranica, vesto zamisljenu kao setnju kroz muzej u kome se nalaze izlozene sve mane, slabosti i negativne strane danasnjeg coveka i drustva.

"Sarkofag je zbunjujuca i zestoka knjiga, ponekad i smesna. Istovremeno, ona je i monstruozna, bas kao sto je i Cernobil bio monstruozan - komentarise Enki Bilal, crtac ove knjige koja u posveti nosi "mornarima Kurska".

Kratki tekstovi zamisljeni su kao predlog za projekat Muzeja, a prate ih crtezi uradjeni grafitom i akrilikom. Sale nose cudna imena: Glasnost, Talibanska, Veliki suk, Zatvor, Komandna sala, a u njima su predvidjeni jos cudniji eksponati. Ostaci Lenjina i Staljina, kolekcija ljudskih bica i ostalih vrsta u nestajanju, hirursko ulepsavanje tela, megadragstor prepun sintetickih droga, zatvor sa izlozenim kriminalcima, jereticima, huliganima, ljudima bez posla... Svaku od sala sponzorise neka vladina organizacija ili multinacionala cije ime upravo sugerise da se oni bave suprotnim od onoga sto je izlozeno.

Bilalov crtez, ponekad hladan i udaljen, a ponekad prepun emocija, pomaze ovoj kontroverzi, cineci je krajnje mogucom. U knjizi se nalazi i veci broj autenticnih fotografija iz Cernobila, sto samom projektu Muzej Buducnosti daje verodostojnost i cudnu snagu predvidjanja buducnosti.

sadržaj

4.

POPOŠAK I CVEĆE

Srđan Aćimović
achim@bitsyu.net

U skoro desetogodišnjem periodu koji je za nama, ljubitelji stripova su retko imali prilike da se obraduju, a još ređe da budu oduševljeni. Zato su te retke prilike ostale zapamćene bolje nego sve one sitne radosti iz perioda pre toga (bar za one koji su osamdesetih tek započinjali proces zvani odrastanje). Jasno se sećam, polovinom devedesetih, jednog događaja koji mi je dao povoda da se radujem - izlaženja "Strip-manije", možda poslednjeg ambicioznijeg izdavačkog pokušaja pre nego što je zemlja utonula u strip-izdavačko ništavilo, iz koga se otrgla tek pre nekih godinu i po. Još tada razvoj događaja mogao se naslutiti, iako je "Strip-manija" stizala u kioske čak i na najzabačenijim mestima, mnogo veći utisak ostavljalo je kašnjenje brojeva uvećavano nekakvom aritmetičkom progresijom, i sakupljanje neprodatih brojeva na bočnim policama. Nikad veća platežna nemoć dala je svoj danak, a "Strip-manija" to zaista nije zaslužila. Posle nje, ništa više nije bilo isto.

Sećam se, "Strip-manija mi je u tom periodu od nešto manje od godinu dana, dala nekoliko prilika i da se oduševim. Ali ništa se nije moglo uporediti sa mojim oduševljenjem kad sam u (tad to još nisam znao) predzadnjem broju spazio prvi deo stripa "Popošak i Cveće", jedanaest tabli za sva vremena. Strip je posedovao crtež koji bi privukao pažnju među stotinama drugih, intrigantan scenario i, ponajpre, neviđenu atmosferu.

Nastao na spoju svih krajnosti: andergraunda i mejnstrima, bizarnog i dečijeg, strip bi nas u isto vreme bacao u predele našeg detinjstva, vraćajućI nam uspomene na davno pročitane bajke, i u mračne predele našeg uma, gde čuvamo uspomene na sva gorka iskustva. Niz od jedanaest tabli nezgrapno podeljenih na četvrt, počinjao je slikom Popošak i njenog psa Cveća kako stoje iznad svežeg groba njene majke. Odatle nadalje, tuga nastavlja da egzistira tokom cele priče, ali nikad više tako otvorena i neskrivena - samo nagoveštena u osećaju dugobradi tata nikad neće biti pronađen. Tuga, pritajen strah, ogromne prostorije visokih plafona bez funkcije, ljudožderska čudovišta koja vrebaju iza uglova kojim svaki dan prolaze, otvoren kosmos koji privlačI svojom antigravitacijom" I to su sastavni elementi jedinstvene mračno-vedre atmosfere ovog stripa.

Dok kroz tu atmosferu bojažljivo tabanaju mudri Cveće i gotovo beslovesna Popošak, mi se pitamo: da li je ta devojčica isto ono siroče koje smo sreli u svim tim bajkama sa srećnim krajem, u dečijim filmovima sa Širli Templ u glavnoj ulozi? Da li je taj groteskni svet isti onaj svet iz bajki, samo viđen očima devojčice koja je prerano ostala bez oslonca, ako ne računamo slabašnu nadu otelotvorenu u tatinoj bradi? Da li su zidovi narasli zato što ih takve, ogromne, vidi devojčica koja ne može ni da dosegne do prekidača za svetlo? (Da li odatle potiče tako oštar kontrast crne i bele?) Da li je čudovište Grga, u stvari, njeno viđenje zle maćehe? Da li su odgovori na sva ova pitanja dati u samom stripu? To sam čitalac mora da odluči.

Dvojica autora, dotad uglavnom nepoznatih široj publici, Wostok i Grabowski, sa ovim stripom izbili su u prve redove domaćih stvaralaca, dopunjujući se u vizuelnoj komponenti ovog stripa. Wostok, koji je osim scenarija, obavim i tušerski deo posla, dao je oštrinu i senku zaobljenom crtežu Grabowskog. S druge strane, olovka Grabowskog, dala je likovima upečatljiv oblik i karikaturalnu notu koji su ovom stripu bili neophodni. Strip je, uspešnim spajanjem krajnosti pokazao da prave stvaralačke slobode nema dok se pridržavamo nametnutih okvira, kao što su "alternativni strip", "komercijalni strip". Tim, i svojim drugim kvalitetima, "Popošak i Cveće" se izdvojio iz savremene domaće strip-produkcije, i, dozvolite mi da budem isključiv kada kažem da smatram ovo delo za najbolji domaćI strip u zadnjih desetak godina.

Priča sa početka nastavila se sa poslednjim brojem "Strip-manije", iz kog se već videlo da ova revija neće opstati. Kako bilo, ovaj broj doneo je intervju sa Wostokom, promovišući ga u predvodnika aktivne domaće strip-scene, a i drugi nastavak "Popošak i Cveće". U drugom nastavku, nešto početne energije i atmosfere žrtvovano je radi uverljivijeg nastavka priče i da bi se izbegla ponavljanja. Ipak, strip je zadržao najveći deo početnog kvaliteta.

A dalje? Dalje je mogla pročitati samo inostrana publika, dok smo mi imali priliku da nastavimo praćenje Popošakovih avantura samo kroz pojedinačne table koje su tu i tamo objavljivane po fanzinima i katalozima. Moram se požaliti - ove table nisu uspele da održe kvalitet serije, zbog izvlačenja iz konteksta, zbog izvesne zloupotrebe šarma glavnih junaka od strane samih autora, te se nadam da, ukoliko album ovog sjajnog stripa bude objavljen kod nas, u njemu neće biti zastupljene kratke priče kao što su "Grob i bubuljica", "Dve stare gume", pa ni "The end of the world".

No, sve u svemu, voleo bih da se zahvalim autorima ovog stripa, pre svega na prilici da budem oduševljen, tada, polovinom devedesetih, u momentu kad to zaista nisam očekivao, ali i svaki put kad sam kasnije uzimao ovaj strip u ruke. Hvala!!!

sadržaj

5.

JUŽNJAČKA UTEHA No 12.

Marko Stojanović
misto83@ptt.yu

VREDI LI VREDNOVANJE...

...je pravo pitanje. Jer, kako nauciti da vrednujete svoj sopstveni rad (u bilo kojoj grani umetnosti, pa cak i u bilo kojoj delatnosti koju obavljate), kad nema pravog i jedinstvenog recepta?

Ako verujete u sebe, super. Vi ste umetnik godine, sve sto nacrtate i napisete je odlicno, izvanredno, neponovljivo, i niko vam ne moze prici (ovo je naravno ekstremni stav, ali posluzece da izvucem poentu, nadam se). Vi ste svesni svoje vrednosti, nesto vas ne potrise suvise to sto drugi kazu o vasem radu... Ako im se svidja, dobro je, ako ne, koga briga?! Dobar nacin za odrzavanje svog mentalnog zdravlja, neko ce reci, i ako vam ide fino u tome sto radite mogu samo da vas mrze. Samo jedan problem s tim. Sta ako vam ne ide fino? Sta ako vam ide samo relativno fino? Sta ako sve sto uradite nije odlicno, izvanredno, neponovljivo? Sta ako ste u to sami sebe ubedili (sto i nije tako tesko ako se potrudite), sta ako je to sto radite ispod proseka, a vi ste u svojoj sujeti zatvorili sva vrata i prozore i ne pustate dobronamerne savete unutra? Ko ce vam pomoci, ko ce vas izvuci ako ste spalili sve mostove? Pa vi posle ponovo budite sami sebi reper ako smete...

Ne, vi ste pametni, i dajete priliku drugima da vam blagovremeno sugerisu na propuste. Vasa merila stvarate komparativno, uravnotezeno, saslusate svakoga, promozgate sta vam se kaze i budete bolji. Vise glava su pametnije od jedne, zar ne?

Problem. Koje ste glave tacno imali u vidu, i ko su ljudi cije vratove krase? Vasa okolina, porodica? I pored toga sto vas vole i podrzavaju, koliko oni zaista znaju o stripu? Koliko su uopsteno njihove primedbe i pohvale zaista osnovane? I ne zaboravimo na emocionalan podtekst, koji je u ovom slucaju veoma jak. Vole vas ti ljudi, upravo se zato morate pitati-koliko su zapravo njihovi sudovi o onome sto radite iskreni. Znaci, ode porodica u kos. Ko ostaje? Pa valjda kolege i pubika.

sadržaj

6.

QMOVA KOLUMNA (62)

Bojan M. Đukić
bonjy@comicartist.com

BJUSEMA

sadržaj

7.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (72)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

REPETITIO EST MATER STUDIORUM

Kada je 1992. na čelo Vjesnikovih Revijalnih izdanja došao Hrvoje Hitrec, odmah je pozvao Radovana Devlića da pokrene magazinsko-stripovsko izdanje, malo Plavi vjesnik, malo Politikin zabavnik. Ergo: Plavi zabavnik.

Plavi zabavnik je pokrenut na ho-ruk, svaki se broj zatvarao u zadnjim satima pred odlazak u tiskaru, inflacija je cijenu (od početka dekretom postavljenu nerentabilno nisko) do šestog broja učinila smiješnom, gubila se tona živaca, ali... vrijedilo je. Vrijedilo je zbog djedova koji su nam pisali da Zabavnik čitaju sa svojim unucima, zbog kao slučajnog špalira Vjesnikovaca koji su srijedom navraćali u redakciju i uzimali novi broj "kad je već tu", zbog suradnika od kojih niti jedan nije promašio rok i ostavio nas s rupom u špiglu. Kad je Zabavnik propao, zbog financija sazdanih od snova ili zbog mućki čiji je cilj bio Revijalnim izdanjima srušiti vrijednost i jeftino ih prodati, znao sam samo jedno: da nije propao zbog toga što nikome ne bi bilo stalo.

Devet godina kasnije, gotovo do u dlaku ista priča. Drago Glamuzina našao se u poziciji da u Republici progura ideju o strip dodatku i pozvao je mene. Mobilizirao sam autore i krenulo se na ho-ruk, brojeve se sklapalo u zadnji čas (posebni pozdrav Frani >:)), drugi novinari su zainteresirano njuškali, pisma su počela stizati ... Strip Republika je propala kao i Zabavnik, baš kad smo hvatali ritam i izgladili najgrublje propuste, u trenutku kad smo povećali broj stranica i neposredno po obračunu (a prije isplate) prvih honorara. Nije, kao ni Zabavnik, propala jer je nitko ne bi htio i jer nikome ne bi bilo stalo. Publici je bilo stalo, i crtačima. Ali u velikim igrama, naš šareni dodatak bio je samo jedan žeton u gomilici, izgubljen s ostatkom uloga.

Što sam naučio, ponavljajući povijest? Naučio sam da još ima divnih autora, spremnih uložiti rad u ime nade. Naučio sam i da strip još ima publiku, doduše sve stariju, ali vjernu. Naučio sam da smo svi zajedno vjerojatno budale koje se svaki put iznova daju upecati na nostalgiju, ufanje i ljubav. Naučio sam, i to me veseli, da biti budala i ne boli baš tako jako. Navikneš se pa ti fali kad ne boli.

Zato budale, valjda, i ostaju budale. Zato nam strip živi.

sadržaj

8.

POZIVI NA SARADNJU

Mail

Povodom izložbe Enki Bilala u Beogradu,

Francuski kulturni centar i REX raspisuju

KONKURS

za likovni rad/plakat na temu

MUŠKARAC, ŽENA, GRAD
- slobodna tehnika
- format: 30x40 cm
- bez teksta

Radove slati do 18. JUNA 2001. godine na adresu:
REX (za likovni konkurs)
Jevrejska 16, Beograd

žiri: Enki Bilal

nagrade:
I nagrada – 7 dana u Francuskoj
II i III nagrada – strip-albumi Enki Bilala

Izložbu odabranih radova sa konkursa u REX-u početkom jula
otvoriće sam g. Bilal.

sadržaj

9.

PISMA ČITALACA

mail

From: Vanja Miskovic <queen@net.yu>
Subject: Princ Valijant tom 9

"Kupujem 9. tom Princa Valijanta"

sadržaj

10.

LINKOVI

Strip Vesti

Lov na talente ( text iz NIN-a br. 2630 - 24.05.2001. ) Posle uspeha nekolicine jugoslovenskih strip autora u Francuskoj, predstavnici jedne od najvećih izdavačkih kuća - "Glena" - pohitali su u Beograd i Novi Sad da pronađu nove saradnik

www.break21.com 5. international festival of young independent artists official site odrzan ovih dana u Ljubljani ...ima linkove za strip, animaciju, net art, film, vizuelne umetnosti.Pomalo nezgodan za ucitavanje jer je potreban acrobat reader i dobar protok kilobajta ali koga ce zanimati ...
(Damir Smith)

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad