Naslovnicom trinaestoga broja Cak je najavio da prelazi na objavljivanje "kompletnih stripova". Razlog je možda bila urednička komocija (lakše je planirati brojeve s tri nego s tucet stripova), ušteda smanjenjem broja kolornih stranica ili traženje kompetitivne prednosti, no ovako ili onako duže su, crno-bijele epizode otad zasjele prvo na središnji arak, a zatim na središnja dva.

Kao kompletan strip u trinaestom broju bila je objavljena šesnaestostranična epizoda "Tanguyja i Laverdurea" Jean-Michel Charliera i Jijéa, a u četrnaestom, na istom broju stranica, epizoda "Iana McDonalda" Guyja Vidala (1939.-2002.) i Antonija Parrasa (1929.-2010.). Porijeklo oba stripa je jednako, izvorno su objavljeni 1970. u devetom i posljednjem broju kvartalne džepne revije Super Pocket Pilote i možda ne bih trebao skakati na zaključak kako je to jedini broj SPP-a koji je splitska redakcija imala u rukama, ali kad vidi da je epizoda "Blueberryja" iz 38. Caka potekla s istoga mjesta moj zli mozak poskakuje sam. Super Pocket Pilote pokrenut je 1968. kao posebno izdanje čuvenoga tjednika Pilote i na 260 ili više stranica formata 13*19 cm je donosio neobjavljene crno-bijele epizode prokušanih junaka (Asterixa, Valeriana, Taličnog, Nove i gorespomenutih), duljine od 8 do 16 stranica, ali s upola manje sličica po stranici nego što se moglo naći na stranicama matičnoga tjednika. SPP nije dugo poživio – pokrenut je u turbulentno vrijeme, a autorima je natovario dodatnu obavezu koju prodaja na koncu nije opravdala – ali je zanimljivo vidjeti kako su se autori snašli s takvim "brzinskim" formatima.

Na Cakovom formatu, standardnom formatu revije, crteži sve trojice – Girauda, Jijéa i Parrasa – izgledaju opuštenije, a katkad i traljavije od stripova predstavljenih u uobičajeno gustoj magazinskoj mreži od deset do dvanaest sličica po stranici. Kod Girauda je učinak šarmantan (epizoda u Caku pripada prvom ciklusu "Blueberryjeve mladosti", kasnije unekoliko premontiranoj i docrtanoj za objavljivanje u albumu), Jijé nas je ionako navikao na krasotu svojih nepreciznih mrlja, dok se Parrasu vidi da se traži. Desetak godina stariji od Girauda, ovaj Španjolac na permanentno privremenom radu u Francuskoj nikad, usprkos evidentnoj grafičkoj pismenosti i crtačkome znanju, nije isklesao stil koji bi na prvi pogled bio prepoznatljiv. Čak i u zrelim radovima, poput "Nesalomivih" ("Les Inoxydables") po scenariju Victora More, razaznavalo bi ga se na drugu, po mrežama uskomešanih linija, a u vrijeme "Iana McDonalda" njegovo je kolebanje očito, crteži mu se njišu od Girauda do Hermanna, pokušavajući dohvatiti ondašnju prvu ligu.

Kao Parras, ni njegov scenarist Vidal nije nikad dohvatio prvu ligu. Možda nije ni želio jer mu je primarna okupacija, uz petnaestak u životu napisanih albuma, bila urednička. Ušao je u redakciju Pilotea za vrijeme Goscinnyja i Charliera, tiho ih naslijedio i ne ističući sebe uveo neke od važnih projekata nakladničke kuće Dargaud, poput kolekcije Poisson Pilote koja je devedesetih otvorila velika šarena vrata dotad alternativnim autorima kao što su Lewis Trondheim, Joann Sfar, Manu Larcenet ili Christophe Blain. Premda je uskakao na serije kad je trebalo – napisao je jedan album "Luckyja Lukea" nakon smrti svoga mentora Goscinnyja i nastavio pisati "Les Gringos" za Victora de la Fuentea nakon smrti Charliera, drugoga mentora – većina od spomenutih petnaestak albuma mahom su samostojeće priče (rijetkost u vrijeme kad je Vidal to činio), pa "Ian McDonald" ostaje njegova jedina serija.

Prema onome što čitam, "Ian McDonald" je u svoje vrijeme također bio rijetkost. Začet kao priča o pustolovinama jednoga od australskih letećih liječnika, medicinara koji su pokrivali velika i slabo naseljena prostranstva leteći od pacijenta do pacijenta (usporedite "Nebeskog Sokola" ("Air Hawk") Johna Dixona), "Ian McDonald" je brzo postao priča o političkim spletkama, namještenim izborima i sve tako nekim odraslim temama. Odraslim temama, važno je podvući, u vrijeme kad je francuski strip, ma koliko mi lijepo mislili o njegovim dosezima, još uvijek bio primarno rađen tako da ga svako dijete može uzeti u ruke. I nije se Ian istakao samo političarenjem: Vidal je svoga junaka na kraju četvrte dugačke priče (posljednje uz šest kratkih objavljenih u Pocketu) ustrijelio zalutalim metkom. Na zadnjem kadru zadnje stranice vidimo Iana opruženog kao letva dok jedna junakinja drugoj kaže "Ne plačite, gospođo ... Reći ću vam nešto, možda glupo ... Vjerujem kako bi mu se ovakav apsurdan kraj baš svidio."

(Nastavlja se ...)

Dobrodošli na Međunarodnu strip konferenciju "Kragujevac, godine osme"

Osmi po redu Kragujevački Komikon održava se u Narodnoj biblioteci Vuk Karadžić i Domu omladine od petka 31. avgusta do nedelјe 2. septembra 2018. godine.

Međunarodna strip konferencija "Kragujevac, godine osme" će se održati u terminu od petka 31. avgusta do nedelјe 2. septembra u Kragujevcu u prostorijama Narodne biblioteke Vuk Karadžić (petak 17.00-20.00) i Doma omladine (subota 11.00-21.00 i nedelјa 10.00-12.05) uz prisustvo velikog broja autora, izdavača i lјubitelјa stripa.

Pokrovitelј ovogodišnje manifestacije neformalnog naziva Kragujevac Komik Kon je Italijanski institut za kulturu iz Beograda, uz sponzore kompanije Emisia, Spoter Sova i Smelo studio.

Otvaranje je zakazano za petak u 17 časova, a Kragujevčani će imati čast da sretnu sjajne strip umetnike, kao što su Želјko Pahek, Bob Živković, Vladimir Vesović, Dragan Lazarević, Aleksa Gajić, Iztok Sitar, Zoran Stefanović, Sabahudin Muranović, Uroš Begović, Stefan Katanić, Milivoje Lija Obrenović, Siniša Banović...

Posebna pažnja je posvećena italijanskom stripu koji će biti zastuplјen sa čak pet predstavnika iz Italije. To su Serđo Đerasi, Andrea Kavalero, Mario Milano, Paskvale Delvekio i Emanuele Bačineli.

Programske celine: Deveta sednica Udruženja stripskih umetnika Srbije, rasprava o postignućima Grupacije industrije stripa  pri Privrednoj komori Srbije, osnivačka skupština zajednice strip festivala, fanovsko obeležavanje jubileja 80 godina Supermena, 70 godina Teksa Vilera i 40 godina Garfilda kroz tribine, uličnu umetnost i konkurse na najbolјe ilustracije, tribina "Moj strip je moćniji od tvog", dan besplatnih stripova (nedelјa 11.00), čine kragujevačku konferenciju stripa najsveobuhvatnijom manifestacijom u centralnom delu Srbije i poželјnom destinacijom za poklonike stripa širom regiona.

Program i satnica:

         Petak 31. oktobar
         Narodna biblioteka Vuk Karadžić, Kragujevac (Zorana Đinđića 10)
17.00 - 20.00 Izložbeno prodajna berza stripa
18.00 - 19.00 crtanje za posetioce
17.30 - Svečano otvaranje
17.50 - dodela diploma polaznicima škole stripa u okviru projekta "Leto u gradu"
18.00 - predstavlјanje kragujevačkih autora - Milivoje Obrenović Lija
18.30 - najava knjige "Ispovest crne kutije", autora Vojislav Vukomanovića u izdanju Sveta stripa
19.00 - Predstavlјanje gostiju iz Italije - Andera Kavaleto, Serđo Đerasi, Mario Milano, Paskvale Delvekio, Emanuele Bačineli.

        Subota 1. septembar
        Dom omladine Kragujevac (Branka Radičevića 1)
11.00 - 20.00 Izložbeno prodajna berza stripa
16.00 - 18.00 crtanje za posetioce
        Službeni program za članove po pozivu:
        11.00–13.00 Godišnja sednica Udruženja stripskih umetnika Srbije - uz učešće stripskih autora iz Srbije;
        * rasprava o postignućima Grupacije industrije stripa  pri Privrednoj komori Srbije;
        * osnivačka skupština zajednice stripskih festivala
Otvoreni program
16.00 Predstavlјanje dela domaćih autora - Beskonačni intinerer kroz svet strip albuma, Vladimir Topolovački
16.30 Predstavlјanje dela domaćih autora - "Juče, Danas, Sutra" i "Hajduci", Sabahudin Muranović Muran
17.00 Predstavlјanje izdavača
18.00 Tribina: "Moj strip je moćniji od tvog" - moderator Vlada Paunović, diskutanti Aleksandar Nešić, Nikola Dragomirović, Vladimir Milošević i Vladimir Marković.
19.00 Tribina: "Italijanski strip u Srbiji" - gosti Andrea Kavaleto, Serđo Đerasi, Mario Milano, Paskvale Delvekio, Emanuele Bačineli

        Nedelјa 2. septembar
        Dom omladine Kragujevac (Branka Radičevića 1)
10.00 - 12.00 Izložbeno prodajna berza stripa
11.00 Akcija: "Dan besplatnih stripova" – Kragujevac Komik Kon poklanja stripove
11.30 Žiriranje radova: konkurs za strip Kragujevački Pobednik, konkurs za najbolјu ilustraciju Supermena, konkurs za najbolјu ilustraciju Teksa Vilera, konkurs za najbolјu ilustraciju Garfilda.
12.00 Proglašenje pobednika na raspisanim konkursima i zatvaranje festivala

Svi događaji u okviru Međunarodne strip-konferencije su besplatni.

O festivalu
Od svog osnivanja Kragujevac Comic Con
• nastoji da bude klјučna tačka susreta domaćih i stranih umetnika za kritičko razmatranje strip-kulture u savremenim društvenim i medijskim okolnostima na lokalnom, regionalnom i međunarodnom planu te da dvosmerno povezuje različite kulturne scene.
• radi na afirmaciji i promociji savremenih stripskih umetničkih formi i izraza i unapređuje razumevanja ideja i jezika savremene stripske umetnosti, daje podršku inovativnim i eksperimentalnim projektima u stripu.
• interakcijom sa drugim stvaralačkim disciplinama, muzikom, filmom i književnošću, uz naročito obraćanje pažnje na širi socijalni kontekst, čini poželјno mesto javnog društvenog dijaloga mladih.
• kroz otvorenost i komunikativnost projekta sa publikom, privlačenje tkz. ne-publike i njeno aktivno učešće u projektu kroz radionice stripa i ilustracije, diskusije, susrete sa autorima, revije kostima (Cosplay) i street-art oslikavanju prostora daje doprinos decentralizaciji strip-kulture i povezivanju institucionalne i vaninstitucionalne kulture.

NA LETEĆEM STARTU – 1.340 DINARA!

Prošlog meseca smo objavili prvu knjigu „Asteriksa”, s najranijim epizodama hrabrog Gala, a sad je pred vama jedna sasvim posebna knjiga!

U njoj se nalazi „Asteriksov i Obeliksov rođendan”, poslednji album koji je stvorio Alber Uderzo, legendarni tvorac serijala, a tu su i prve dve priče novog tandema autora, Žan-Iva Ferija i Didijea Konrada.

Nijedan od ta tri albuma, koja su nastala između 2009. i 2015, dosad nije preveden na srpski jezik.

OVDE PORUČITE ODMAH!

„Asteriksov i Obeliksov rođendan”: slavljenička zbirka kratkih priča povodom 50 godina Asteriksa i Obeliksa.
„Asteriks među Piktima”: Asteriks i Obeliks spasavaju Pikta Mekdušeka i s njim kreću na put da ga vrate njegovoj ljubavi Belavili, koju je oteo njegov suparnik Mektrulek.
„Cezarov papirus”: urnebesna epizoda u kojoj Cezar piše istoriju svojih pohoda u Galiji. Izdavač ga savetuje da izbaci poglavlje o porazima koje su mu naneli Gali. Ukradena kopija cenzurisanog poglavlja završava kod Gala, koji žele da je sačuvaju za buduće generacije.

Prvi put kod nas, u luksuznoj opremi, u tvrdom povezu, na 152 strane velikog formata... „Asteriks – knjiga 12” povešće vas u nezaboravne pustolovine!

Ne propustite da obezbedite svoj primerak po promotivnoj ceni od samo 1.340 dinara!

„Asteriks – knjiga 12” biće na Letećem startu od 29.8. do 1.9. u striparnici „Čarobna knjiga” u Dečanskoj 5 u Beogradu, striparnici „Alan Ford” na Novom Beogradu, Klubu čitalaca Čarobne knjige „Bulevar Books” u Novom Sadu i na našem sajtu. Posle Letećeg starta, cena u našim klubovima čitalaca i na sajtu biće 1.500 dinara, a u ostalim knjižarama 1.999 dinara.

Međunarodna strip konferencija – “Kragujevac godine osme” raspisuje konkurs KRAGUJEVAČKI POBEDNIK u kategorijama:
1. konkurs za strip KRAGUJEVAČKI POBEDNIK – do 16 tabli, tema slobodna.
2. konkurs za strip KRAGUJEVAČKI POBEDNIK kategorija MUNJA za uzrast do 15 godina – tema slobodna.
3. za najbolju ilustraciju GARFILDA, povodom njegovog 40. rođendana; (za najmlađe stripadžije, uzrast do 15 godina).
4. za najbolju ilustraciju TEKSA VILERA – povodom njegovog 70. rođendana.
5. za najbolju ilustraciju SUPERMENA – povodom njegovog 80. rođendana.

Sponzori nagrada za pobedničke ilustracije su izdavačke kuće iz Srbije koje objavljuju stripove. Nagrada za najbolji strip KRAGUJEVAČKI POBEDNIK je plaketa Branko Plavšić koju Svet stripa tradicionalno dodeljuje već osam godina. Nagrada za najbolji strip KRAGUJEVAČKI POBEDNIK u kategoriji MUNJA uzrasta do 15 godina je istoimena plaketa u čast velikana stripa Zdravka Zupana.

Olovke u šake, imajte na umu da su neki od najpoznatijih strip-autora su na ovaj ili sličan način započeli svoje crtačke karijere.

VAŽNO: autori stripa ili ilustracije mogu biti iz bilo kog mesta zajedničke nam planete, bitno je da imaju mogućnost da nagradu preuzmu u Srbiji (bilo da će to oni učiniti lično ili će nekome dati ovlašćenje).

Autor može učestvovati na konkursu sa najviše tri prijavljena rada u svakoj kategoriji.

Radove primamo na dva načina i potpuno je svejedno koji ćete izabrati:
– skenirane radove u rezoluciji 300dpi (i većoj) šaljite na: kragujevac@comiccon.rs
– originale ili odštampane kopije šaljite na adresu Svet stripa, Branka Paraća 1a, 34000 Kragujevac.
Uz radove obavezno pošaljite i vaše lične podatke i broj telefona.

Primljene radove ne vraćamo.

Rok za prijem radova je petak 31. avgust 2018. godine.

Прва стрип колонија

Оваа година во период од 21. август до 26. август во Ученичкиот дом „ Лазар Лазаревски“ во Велес за прв пат се организира меѓународна стрип колонија која е во организација на Стрип Центарот Македонија со поддршка на Општина Велес и Министерството за култура.

Оваа колонија е единствена од овој тип на Балканот, претставува еден вид на продолжение во организирањето на традиционалниот стрип салон, кој секоја година се организира во Велес. На првата стрип колонија годинава учествуваат 16 стрип уметници меѓу кои гости од Србија, Црна Гора како и поголем број на автори од Македонија.

Меѓу останатите, оваа колонија ја посети градоначалникот на општина Велес г.Аце Коцевски  кој им посака топло добредојде на стрип уметниците и истакна дека Општина Велес и во иднина ќе ја даде својата поддршка за организација на овој настан.

Авторите работат под менторство на проф. Владомир Весовиќ од реномираната Школа за Стрип „Ѓорѓе Лобачев“ од Србија која постои веќе 27 години на Балканот и од која има произлезено голем дел на познати стрип уметници кои творат во повеќе европски држави.

„Треба да сте свесни дека во Велес имате нешто единствено. Оваа Колонија е едниствена на Балканот и еден ден ќе може да имате светски професионалци од оваа школа“ - истакна проф. Весовиќ.

На колонијата учествуваат стрип цртачи од сите генерации. Еден од најискусните е 70-годишниот Тоде Блажевски. Вели дека Македонија е средина во која што стрипот достигнал одредена зрелост за да се организираат вакви колонии, на кои ќе дојдат врвни светски имиња.

„Велес треба тоа да го искористи, тоа е духовно богатство кое не е толку познато“ - рече Тоде Блажевски, стрип цртач и карикатурист.

Делата ќе бидат изложени на 16. Меѓународен салон за стрип Велес 2018 кој се планира да се одржи кон средината на октомври годинава а планирано е и нивно објавување во списанијата „Стрип Креатор“ и „Алманах“.

УЧЕСНИЦИ 1 ВА СТРИП КОЛОНИЈА „ВЕЛЕС 2018“
1. Владимир Весовиќ -Белград, Србија
2. Срѓан Јерковиќ-Белград Србија
3. Симон Вучковиќ-Котор, Црна Гора
4. Марко Серафимовиќ-Лесковац, Србија
5. Стефан Стојковиќ-Лесковац, Србија
6. Тоде Блажевски-Скопје, Македонија
7. Јана Бутеска, Скопје, Македодонија
8. Ана Марија Стефаноска-Скопје, Македонија
9. Александар Стеванов-Штип, МаКЕДОНИЈА
10. Ана Циглар-Рашка, Србија
11. Никола Трифуновиќ-Рашка, Србија
12. Лазе Ангелков-Велес, Македонија
13. Ѓунај Абдулов- Велес, Македонија
14. Василче Гаврилов- Велес, Македонија
15. Илко Стојановски - Велес, Македонија

Uh, ne gunđam, ne gunđam… skoro je ponoć a ja niš' nisam napisao... Što će reći, manje ću vas gnjaviti (možda). A i tako je ova tema na neki način dvodelna, pa šta mi promakne sada, stići će vas idućeg ponedeljka, malko drugačije zapakovano…;)

Dakle… Izdali smo heroje… jesmo. I te kako. Kao klinci smo se divili, i poistovećivali sa, pravim herojima. Bili to super-heroji u atraktivnim kostimima, bilo to detektivi, šerifi ili bilo koji drugi pravednici. Bili su nam jasni uzori, bili su sjajni. Uglavnom sa malim, nekada samo kozmetičkim, manama i običnim ljudskim problemima koji su samo obogaćivali zaplete. I to je radilo posao.

Naš romantizam i idealizam nije nailazio na razumevanje među "lošim đacima", onima koji su u tinejdžerskom dobu bili ekipa za atraktivnijim stolom, u zabavnijem uglu dvorišta. Dozvolili smo da se postidimo svojih dobrih momaka, i da ih se ponekad odričemo. Počeli smo da sumnjamo u njih i njihov stil oblačenja. To je, da se ne lažemo, ok. Uvek sam za rušenja monolitnosti. Međutim…

Oni koji su odrasli, ne odrekavši se stripa, a bavili su se njime kreativno, osetili su potrebu da pokažu kako su i ti naši junaci, opaki momci. Uz crv sumnje koji smo sebi usadili, došlo se do kompleksnijih priča o herojima, došlo se do antiheroja, ili su već postojeći objašnjeni kao ludaci psihopate, ljudi čudnih poriva.

Da li je to trebalo uraditi? Naravno da jeste, treba ispitati svaki aspekt, pogotovo, super-herojske borbe za pravdu.

I nije bila izdaja to uraditi. Izdaja je kada to postaje standard.

Već par decenija, dominiraju stripovi koji ističu negativnu stranu herojstva, loše motive, oslonac priče stavljaju na negativce, pa ih i humanizuju, upoređuju sa glavnim likovima. Lepo je to, dobro je. Ali to više ne iskače iz standarda, ne čini mi se novim i svežim… To je, kao što rekoh, postalo standard… i počinje, naprosto, da zamara.

Lako ću ja to izdržati, meni je to sa kreativne tačke zanimljivo, a imao sam i kada da ih upoznam u boljem svetlu. Meni dosta.

Šta je sa današnjim klincima?! Oni upoznaju samo ove njihove nove verzije. Sve manje imaju idole među dobrim momcima. Da ne pominjem kako nemaju svi dobru percepciju, kako vizuelnu tako i intelektualnu.

Meni je uvek fasciniralo kada… da se osvrnem na Bleka jer je zbog domaće produkcije postao relevantan pri poređenju… kada sam kao klinac objašnjavao razlike u epizodama, crtačke. Tada sam saznao da ogromna većina ljudi nema dovoljno dobru percepciju da vidi razlike u crtežu. Njima je sve to bio isti crtež. Kako ljudima slične intelektualne percepcije objasniti da je neka igra sa junacim želja da se eksperimentiše umetnošću, a ne standard kojeg oni treba da se drže. Oni kojima je najpotrebnije bilo da im se predoči pozitivna ideja su za nju uskraćeni.

Izdali smo heroje, a nekim novim klincima baš i nismo puno šanse dali da ih upoznaju u najboljem svetlu.

Sramežljivost ili strah? Rekao bih da je strah bio razlog, a sramežljivost opravdanje zato što nisam pitao sve što me zanimalo u vrijeme kad sam krenuo posjećivati redakcije stripovskih časopisa. Strah me bilo svega i svakoga, a najviše me bilo strah da ne ispadnem glup pa sam se pravio da sve znam i sve razumijem, a onda se znojio nešto zbilja i shvatiti iz okrhnutih rečenica i napola shvaćenih prizora. Tako sam, recimo, listajući u Vjesnikovoj redakciji Moebiusov album kojem su nedostajale stranice, shvatio kako se pribavljaju materijali za tisak ako službeni nisu stigli – pomoglo mi je to da poslije, u razdoblju vlastitog nakladništva, albume ne tretiram kao rijetke i sakrosanktne objekte već kao najobičniji repromaterijal. U istoj sam redakciji vidio mape kojima su američki novinski sindikati (agenture zapravo, samo se riječ "sindikati" ondje ustalila za tu vrstu posla) slali klijentima širom svijeta kako bi im predstavili novi dnevni strip – bili su to fascikli šarene naslovnice, s popratnim tekstom o seriji i autoru te s deset-petnaest oglednih pasica, dva tjedna besplatna materijala – i to mi je pomoglo dokučiti zašto je Vjesnik katkad znao nahvaliti novi strip u kakvom svom izdanju, objaviti deset-petnaest pasica i više ga nikad ne spomenuti. Ondje sam također vidio ormare nabacanih stripova koje nitko nije kanio pročitati ni objaviti, ali koji su se punili kao dokaz da je redakcija obavila dobar posao i sklopila poslovnu suradnju na kakvom međunarodnom sajmu knjiga.

Ništa od toga, međutim, nije mi pomoglo shvatiti odakle su se u Caku pojavile dvije stranice stripa "Aspirino i Colodion".

"Aspirino i Colodion" humoristični je strip  o dva znanstvenika, jednom starijem, nižem, bradatijem i pametnijem te drugom mlađem, višem, ćosavijem i zvrkastijem – otprilike kao u "Leonardu" Turka & de Groota, samo deset godina prije, s manje zloće i više apsurda. Prvi put je objavljen 1966. u 334. broju tjednika El Capitán Trueno Extra – znanost je bila u điru pa otud tema i imena likova izvedena iz javnosti dovoljno poznatih kemijskih termina aspirin i koloid – a autor im je bio Alfons(o) Figueras (1922.-2009.) čija šarolika biografija u mladim danima uključuje prekopiravanje crteža kolornih američkih novinskih stripova kao što su "Flash Gordon" ili "Tarzan" kako bi ih španjolski izdavači mogli objaviti crno-bijelo, plativši ih, čovjek mora sumnjati, koliko i Vjesnik one pasice. Alfons(o) – "o" mu pišem u zagradi jer se potpisivao tako, kastiljanskom (španjolskom) inačicom svoga katalonskog (bez "o") imena, što su podjele meni nejasne koliko i ostatku svijeta balkanski žuljevi – je, biografije kažu, bio istaknuti primjer drugoga vala "Bruguerine škole", što od mene ovdje zahtijeva digresiju o španjolskom nakladništvu.

Pojednostavljeno, španjolski se strip razvijao, kao i većina europskoga, pod utjecajem američkog novinskog stripa s tim da je onda zanimljivo gledati – što danas nećemo – kako je koja zemlja birala koji će američki aspekt kopirati. Kod Španjolaca se to manifestiralo tako da su pustolovni stripovi u nastavcima slijedili polustranični format, recimo, "Jima iz džungle" pa zaživjeli u sveščićima položenog formata, nalik onima u kakvima je u nas preštampavan Maurović, dok su zaokružene jednostranične epizode humorističnih stripova uvijek bivale objavljivane "okomito", na stranicama različitih časopisa novinskoga formata. Unutar tog pristupa, klasično doba španjolskog stripa poznavalo je tri škole: TBO,   Valencijankinu i Bruguerinu. Barcelonski TBO je časopis pokrenut 1917. čije je ime, izgovoreno, značilo "vidim te" i koje je vremenom, kao "tebeo", postalo uvriježeni naziv za svu stripovsku periodiku (nešto kao što usputni čitatelji u nas sve časopise A4 formata zovu "stripotekom"). TBO dugo nije imao stalnih junaka pa je, koliko vidim, pojam više sam po sebi nego po stripovima. Drugi je slučaj sa "školom" nastalom oko izdavačke kuće Valencijanka iz (no, da) Valencije, čiji je noseći autor Manuel Gago radio pustolovne stripove o maskiranom srednjovjekovnom vitezu koji se bori za oslobođenje Španjolske od Arapa (El Guerrero del Antifaz) ili westerne (El Pequeño Luchador), stilom koji se ljulja od ranoga Bonellija do Julesa Radilovića. Valencijankina škola, karakterizirana samoukošću, živošću stila i udarničkom produkcijom poslije je dala i neke nama poznate autore kao što su José Ortiz ili Luis Bermejo. Iako je Bruguera, barcelonski nakladnik koji je izdavao časopise Pulgarcito (Palčić), El DDT i druge, imao i pustolovne hitove, poput još jedne srednjovjekovne sage El Capitán Trueno Victora More i Ambrósa, pojam "Bruguerina škola" obično se koristi za jednostavno crtane geg-stranice sa šest pasica i dvadesetak kadrova po stranici. Bruguerin stil opisuju kao kombinaciju dječjeg crteža (stilizacije koja teži brzini, rekao bih, jer je Bruguera legendarno bila slab platiša) i društvene satire umiješane s fantastikom, što je posve razumljivo uzme li se u obzir da govorimo o godinama Francove diktature i kreativnih izboja koje svaka diktatura nehotice izaziva.

Pokušavajući si prizvati je li što Bruguerino kod nas objavljeno, uspijevam se sjetiti samo Francisca Ibáñeza, španjolskome puku možda najpoznatijeg autora kojeg u fanovskim krugovima vole ogovarati kao robovlasnika i eksploatatora mladih crtača koji zadnjih trideset godina u njegovo ime nepotpisano proizvode šest albuma "Mortadela y Filemóna" (na slovenskom se zovu slično, na srpskom su bili "Zriki Švargla i Šule Globus") godišnje. Ibáñez je bio izvrsno zastupljen i u Politikinom zabavniku gdje je, pod imenom kojeg se ne mogu sjetiti, objavljivan "El botones Sacarino", Ibáñezov besramni plagijat "Gastona" Andréa Franquina, kao i odlična "Ulica luckastih br. 13" ("13, Rue del Percebe") gdje je svaki tablo dan u vidu presjeka kuće u čijim kadrovima/sobama pratimo živote stanara. Za ilustraciju onovremene religiozne cenzure neka posluži štiklec da je ludi znanstvenik koji je stvarao čudovišta morao biti izbačen iz toga stripa jer "samo Bog smije stvarati život." Sve druge opačine koje su likovi činili sebi ili jedni drugima bile su, dakako, dozvoljene.

Za anegdotu: Jordi Bernet počeo je u Brugueri, nakon što mu se otac rano izvrnuo, nastavljajući njegovu crnohumornu "Doñu Urracu" ("Gđu Svraku"). Tragovi stila "Bruguerine škole" u njegovu radu se i danas vide u sitnim, nosatim mušterijama prostitutke Klare. Pa kad sam tim putem krenuo, evo još jedne anegdote: petorica Bruguerinih crtača krajem su se pedesetih odvojili jer su se osjećali izrabljeno i potplaćeno (to je čest slučaj sa crtačima, što ne znači da je neopravdan) i dali se u pustolovinu vlastitog časopisa nazvanoga Tio Vivo (eh ... "tiovivo" je vrtuljak, dok je "Tio Vivo" ... "Stric Živko"? Ako su se tako igrali cijelo vrijeme, uopće me ne čudi što smo ih rijetko prevodili). To je uspjelo kao i svi časopisi koje su pokretali crtači (tj. nije), pogotovo što je Bruguera bila već uhodani nakladnik s dovoljno veza u distribuciji da Tiu Vivu baca klipove pod noge. Za anegdotu anegdotine anegdote, na koncu, Paco Roca je pred koju godinu objavio album o spomenutim odmetnicima, "El invierno del dibujante" ("Crtačeva zima"), koji je prekrasno nacrtan, ali u kojem, jer Paco Roca ima najdosadniji mozak na svijetu, o cijeloj priči doznajemo manje nego iz ovoga odlomka.

(Nastavlja se ...)

     ZAGORKA U MAUROVIĆEVOM PLAMENU

     Nakon dvadesetčetiri godine kontesa Nera se opet reinkarnirala na Opatovini. Ovosezonska produkcija ‘Gričke vještice’ Glumačke družine Histrion, u srpnju i kolovozu svakodnevno je zagrebačkoj publici pružala užitak živog susreta s kultnim Zagorkinim romanom. Teatarska podatnost Zagorkina pulpa odavno je prokušana, a lakoća njezine multimedijske transformacije jedan je od najsočnijih aduta i u tehnološki nabrijanom dvadesetprvom stoljeću. Glumica Sanja Marin (u novoj Histrionovoj predstavi igra Zagorku glavom i groficu Ratkay) u nedavnom je razgovoru za Večernji list podsjetila na televizičnu riznicu rečenog romana: „Čudi me da se o seriji priča toliko godina, a nikako da se to i realizira. Na kraju će doći Kinezi i snimiti ‘Gričku’. To je velika šteta, jer to je takav potencijal koji se može raditi godinama, i to vrlo kvalitetno. Bila bi to baš prava, velika kostimirana serija i zaista se nadam da će se konačno i realizirati.“ Zdušno se priružujem Sanji Marin u zdvajanju nad ignoriranjem ovakvog televizijskog kapitala.
     Stoga, ovdje koristim i priliku da podsjetim na jednu od najuzbudljivijih transformacija ‘Gričke’ ikad. Zagorkina selidba iz proznog medija u stripovski (koja se dogodila početkom šezdesetih prošloga stoljeća) prvorazredan je zalogaj! Riječ je o savršenoj simbiozi dviju tvrdokuhanih žanrovskih ikona naše pop kulture: Marije Jurić Zagorke i Andrije Maurovića. Imali smo sreću da se taj susret dogodio baš na magičnom metažanrovskom terenu ‘Gričke vještice’. Maurovićev strip premijerno je objavljen u nastavcima (startao na Silvestrovo 1960., izlazio do 30. lipnja 1962. godine) u Večernjem listu. Scenarij je, prema Zagorkinom romanu, napisao Norbert Neugebauer. Od prosinca ’62. strip u cijelosti izlazi u svescima (prvi svezak nosio je naslov ‘U lovu na vještice’) magazina Strip Strip, zagrebačkog izdavača Lykos. Magazin je sveukupno objavio osam serija s ukupno šezdesetpet brojeva, različitih autora (Maurovića, Johna Celarda, Julesa Radilovića…) i stripovskih priča. Do ‘Gričke’ je objavljeno četiri serije, sve odreda Maurovićevi radovi: ‘Crni Jahač’, ‘Misteriji zelenih močvara’, ‘Tvrđava smrti’ i ‘Trojica u mraku’.
     Rezultat s ‘Gričkom’ bio je fascinantan. Ostvarila se savršena podudarnost Maurovićevih i Zagorkinih etičkih i estetskih stremljenja. Oboje u svojim tvrdoglavim opusima njeguju okorjele individualiste i dešperatere, one što stavljaju sve na kocku zbog misije slobode i pravde. Zagorkina Nera savršeno se uklapa u Maurovićev noir, u njegov sirovi barokni potez očaja i socijalne nejednakosti. Maurović nije zaboravio ni svoj neponovljivi eros u izvedbenim alatima. Nera je ispod Maurovićeva kista zadobila putenost i drčnost Amazonke, oslobođenog tijela i duše. Treba zaista iznova uživati u unikatnim Nerinim plamenim očima, s onim plemenitim Maurovićevskim cinizmom isklesanim oko usana, dok mučiteljskoj inkvizitorskoj bagri neustrašivo dobacuje: „Vještica nema! Ima samo zlobnih ljudi i pokvarenh sudaca!“ Preaktualan strip i heroina za današnje doba u kojem se brojne slobode opet dovode u pitanje i nemilice bacaju u lance.
     Davor Špišić.

•KAPETAN LEŠI: Urota • cenarij: Žika Mitrović · Crtež: Julio Radilović – Jules
  Uspjeh dvaju akcijskih filmova o kapetanu Lešiju, koji su, kao jugoslavenska inačica westerna, pedesetih i šezdesetih godina prošlog stoljeća punili kino dvorane, navela je uredništvo Plavog vjesnika da te sadržaje 1963. godine prenese u strip. Zahtjevan posao likovno je sjajno odradio Jules Radilović. Uz ostalo, vjerno je prenio u crtež fizionomije glavnih glumaca – Aleksandra Gavrića, Petre Prlička, Jelene Jovanović – Žigon i drugih. Zanimljivo je da se pri tome koristio fotografijama, ali i nebrojenim posjetama kino dvoranama kako bi ‘pokupio’ kostime, arhitekturu i krajolik Kosova.
• JANITOR: Sotonine jaslice (2) • Scenarij: Yves Sente, François Boucq;· Crtež i kolor: François Boucq
  Na kraju serijala Vince otkriva mnoge tajne.
• ROMEO BROWN: Caričine podvezice • Scenarij: Peter O’Donnell · Crtež: Jim Holdaway
  1954. godine u dnevnome listu Daily Mirror objavljena je prva pasica stripa ‘Romeo Brown’. Prvih petnaest epizoda nacrtao i osmislio je Alfred Mazure, no tri godine kasnije preuzimaju ga scenarist Peter O’Donnell i crtač Jim Holdaway. Strip će izlaziti svakodnevno, kroz 24 epizode, sve do 1962. godine, kada ga naprasno ukida glavi urednik koji nije podnosio stripove. Romeo je otišao u mirovinu, ali je zato Holdaway stvorio stripovsku ikonu – Modesty Blaise.
• ŠIC-MIC • Autor: Walter Neugebauer
  Fabijan ima rješenje za nesnosne vrućine…
• TATICA • Autor: Nob
  Nevolje na dječjem igralištu.
• PEANUTS • Autor: Charles Schulz
  Snoopy je spreman za smak svijeta.

    Skrećem Vam pozornost i na naše Facebook stranice, na kojima možete pratiti vijesti vezane za Kuću stripa.
www.facebook.com/Stripforum

     Čitajte nas, pišite nam, posjetite na www.stripforum.hr i Facebooku.

Strip karijera Aleksa Rejmonda (1909-1956) deli se u dve faze: prvom dominiraju „Flaš Gordon“ i „Džim iz džungle“, serijali koji su imali premijeru 7. januara 1934.g; već 22. januara krenule su avanture i „Tajnog agenta X-9“, po scenariju proslavljenog pisca Dešijela Hemeta (zbog Rejmondove prezauzetosti, ovaj junak je sledeće godine predat drugim autorima). Druga faza počinje po Rejmondovom povratku iz II svetskog rata kada je, ostavši bez posla i svojih „starih“ strip heroja, morao da počne iz početka i stvori novog junaka - detektiva Ripa Kirbija - sa kojim će ponovo dosegnuti vrhunce popularnosti i kreativnosti koje će naglo prekinuti smrt u saobraćajnoj nesreći. Rejmond je crtao „Flaša“ i „Džima“ u nedeljnom strip dodatku, na čitavoj stranici velikog formata, u koloru, sa tri kaiša „Džima“ na vrhu strane i četiri kaiša „Flaša“ ispod; kasnije se broj kaiševa menjao dok se nije ustalio na jedan kaiš „Džima“ i dva kaiša „Flaša“. Avanture plavokosog atlete, njegove devojke Dejl i profesora Zarkova bile su „adut“ za izdavača („Flaša“ je, u jednom periodu, redovno objavljivalo 150 novina!) i autore, crtača Rejmonda i saradnika/scenaristu Dona Mura (mada nije jasno da li je Mur pomagao Rejmondu u pisanju zapleta ili je kompletni scenarista). Iskušavanje Rejmondovih likovnih i montažerskih sposobnosti intenzivnije je u „Flašu“ a neka rešenja prenose se i u „Džima“ tako da se vrlo slične fizionomije često pojavljuju na istoj strani, u gornjem i donjem stripu. Izgled originalnih stranica zadržan je u ovom kapitalnom izdanju „Čarobne knjige“ koje u šest tomova prati Rejmondov rad na stripovima od početaka do 1944.g. kada je, zbog odlaska u rat, prekinuo da ih crta.

Šesti, finalni tom sadrži stranice “Flaša Gordon” i “Džima iz džungle” objavljene od 15.11.1942. do 13.8.1944.g. Pošto je Rejmond otišao u vojnu službu februara 1944.g. ovaj tom “pokriva” table objavljene dok je još bio civil i one koje su izdavaču ostale na “zalihama” pošto je obukao uniofrmu. Pošto u knjizi nije izričito naznačeno koja je poslednja Rejmondova stranica znatiželjni čitalac će to morati sam da rekonstruiše prateći Rejmondove potpise na crtežima. Kako bi okončao Flašovu avanturu na Tropiki, izdavač je u ovaj tom uvrstio i table koje je nacrtao (ni blizu vešto kao Rejmond) Ostin Brigs (1908-1973). Za razliku od većeg dela prethodnog toma kada su Džim i Flaš uzeli aktivno učešće u II svetskom ratu i borili se protiv Japanaca i Nemaca sada su njihova bojišta definitivno podeljena. U gornjem kaišu novinske stranice Džim iz džungle iliti Džim Bredli, nekadašnji pustolov sa izrazito kolonijalističkim šmekom, ponosni je patriota sa činom kapetana koji radi za vojsku a onda za Ef-bi-aj i brani SAD u inostranstvu i na domaćam terenu od špijuna i sabotera. Posle uspešnih akcija u saradnji sa kineskom armijom Džim se vraća u Vašington usput se srećući sa “starom” ljubavi Lil De Vrij. Dvojac će dobiti zadatak da uništi moćni špijunski krug u džunglama Brazila što neće biti lako ali – ništa nije nemoguće za spretnog i hrabrog Džima i vernog mu, požrtvovanog slugu Kolua. U nastavku akcije oni će u džunglama Amazona sprečiti sabotere koji ubijaju sakupljače kaučuka, strateške vojne sirovine. Pošto raskrinka još jednu špijunsku organizaciju u Njujorku, koju predvodi Japanac, Džim odlazi u Afriku da otkrije tajnu bazu nemačkih lovačkih aviona… Sve u svemu, Džim ratuje bez prestanka, na svim frontovima i protiv svih neprijatelja!

Flaš Gordon, na svom (većem) delu stranice nastavlja putovanje po divljem kontinentu Tropika, na planeti Mongo (na koju se vratio posle ratnih misija na Zemlji). Zemljanin opet  radi ono što najbolje zna – bori se za Slobodu. Zato spasava kraljicu Deziru kojoj je zli princ Brejzor oteo presto i započinje borbu za povratak legitimne vladarke. Posle bekstva kroz egzotične predele surovih pustinja “začinjenih” vulkanima i krvožednim čudovištima, u saradnji sa lopovom Gundarom i njegovom družinom, Flaš kreće u gerilski rat. Vojne uspehe će, ipak, pomutiti ženska ljubomora i spletke. I tako s jedne strane pršte bombe a s druge zavodljivi pogledi i teške reči. Istina, sve je to manje-više već viđeno u prvoj Flašovoj poseti planeti Mongo ali zavodljiva mešavina moderne tehnologije i art deko estetike, egzotičnih predela i bića odnosno večitih ljudskih slabosti i mana ima puno potencijala koje autori umešno koriste. Naravno, Pravda će trijumfovati, Flašova misija se okončava krunisanjem kraljice i njenim venčanjem a napaćena Dejl će oprostiti svom dragom stvarne i izmišljene flertove kao i poneki nestašno zalutali pogled prema drugim lepoticama!

Rejmondov crtež i dalje je sjajan mada ljubiteljima svakako nedostaju veliki, ambiciozni crteži kakvih je ranijih godina bilo više. Na nekoliko stranica oba stripa su crtana drugačijim manirom – jednostavnijim potezima – kao da je Rejmond tražio nov izraz ali, ipak, nije nastavio u tom smeru. U svakom slučaju, Džimove i Flašove dogodovštine i dalje su zabavne i, danas, oplemenjene nostalgijom a savremeni čitalac, pored uživanja u avanturama i elegantnim crtežima, ima priliku da prepoznaje obrasce na kojima je građena 9. umetnost u drugoj polovini XX veka.

Čarobna knjiga sa ponosom predstavlja najpotpunije izdanje Nadzirača koje se ikada pojavilo na našim prostorima.

Najcenjeniji strip-roman svih vremena objavljen je kao kombinacija sadržaja dva najreprezentativnija američka izdanja - Absolute Edition i Deluxe Edition i sadrži detaljne opise svih glavnih junaka iz pera Alana Mura, propraćene kod nas nikada objavljenim beleškama, šemama i skicama Dejva Gibonsa.

SAD 1980ih – pojava američkih superheroja izmenila je tok svetskih događaja: Sjedinjene Države su pobedile u Vijetnamskom ratu, Nikson je još uvek predsednik i hladni rat je u punom zamahu. U svom stanu u Njujorku ubijen je Edvard Blejk, penzionisani superheroj poznat pod imenom Komedijaš.

Kad neko ubije jednog od njih, bivše kolege iz tima moraju to da istraže. Istraga, međutim, kreće neočekivanim tokom, a zavera koju će otkriti izvući će na površinu njihove skrivene traume i uvrnute psihologije, da bi, na koncu, postavila pitanje gde leži tanka linija koja razdvaja junaka od zlikovca.

Format: 22 x 33 / Br. str: 480

Nadzirači će biti na Letećem startu od 22.8. do 25. 8. po ceni od 2.680 dinara, u striparnici „Čarobna knjiga” u Dečanskoj 5 u Beogradu, striparnici „Alan Ford” na Novom Beogradu, u Klubu čitalaca Čarobne knjige „Bulevar Books” u Novom Sadu i na našem sajtu. Posle Letećeg starta, cena u našim klubovima čitalaca i na sajtu biće 3.000 dinara, a u ostalim knjižarama 3.999 dinara.

U periodu od 3. do 7. avgusta tekuće 2018. godine održana je, sedma po redu, Međunarodna strip kolonija u Raški. Manifestacija se mahom odvijala na Semeteškom jezeru par kilometara od samog naselja, gde su se družili autori iz Raške, Leskovca, Beograda, Nikšića (Crna Gora) i Velesa (Makedonija).

Programu nisu nedostajala etablirana imena domaćeg i balkanskog stripa, te su na obali jezerceta (a i šire) gostovali Bojan Đukić, Darko Stojanović, Željko Pahek, Petar Meseldžija, Vladimir Vesović, Aleksandar Stevanov, Miloš Cvetković, Ilija Nikčević, kao i „domaći“ Mašan Saveljić. Đukićeva izložba „Umetnost zabave“ je održana četvrtog avgusta u galeriji centra za kulturu „Gradac“ u 20h, nakon koje je usledila svirka u raškom „Rock Cafe-u“, opet sa istim autorom u prvim redovima. Petog i šestog avgusta usledila su predavanja o trenutnoj situaciji u domaćem stripu, a držali su ih Đukić, Stojanović, Meseldžija i Pahek.

Bezmalo pet strip škola je ove godine drugovalo na Semetešu, od kojih dve iz inostranstva sa Nikčevićem i Stevanovim kao predstavnicima. Članovi leskovačke strip škole „Nikola Mitrović Kokan“ na čelu sa jednim od predavača, Milošem Cvetkovićem, kao i ekipa iz beogradske škole „Đorđe Lobačev“ pod nezaustavljivom rukom Vlade Vesovića, se već mogu nazvati starim prijateljima festivala, s obzirom na višegodišnju saradnju i redovne posete raškim striparima, predvođenim Goranom Trajkovićem. Tokom cele Kolonije, autori su imali punu slobodu da širom Semeteša razmašu ruke i bace se na crtanje, obavezno propraćeno razmenom iskustava i uživanjem u kvalitetnoj hrani i ambijentu koji, po svoj prilici, polako ali sigurno raste i razvija se paralelno sa samom Kolonijom.

Za vreme izložbe u galeriji „Gradac“ promovisan je i peti broj lokalnog strip časopisa „Ras Comic,“ u kome su se našli autori što od prošlogodišnje Kolonije, što nova i kvalitetna imena. Na 76 strana predstavljeni su autori iz Srbije, Makedonije i Libana, a pored stripova ovogodišnji broj „Ras Comica“ sadrži i bogat tekstualni sadržaj, zajedno sa pregledom prošlogodišnje Kolonije iz pera Danijele Matović.

Matovićka, valja pomenuti, je član raške Kancelarije za mlade, glavnog organizatora Međunarodne strip kolonije. Suorganizatori su bili Klub likovnih umetnika „Raška“ na čelu sa Trajkovićem i gorepomenuti Centar za kulturu „Gradac“.

Sve su to zvanični (manje-više) podaci, i biću iskren, kao neko ko je bio prisutan u Raški za vreme Kolonije, voleo bih da mogu da kažem da sam svemu tome prisustvovao i sve to doživeo. Nažalost, nije bilo tako. Došao sam kasno trećeg avgusta, a već petog ujutru sam morao da se vraćam natrag za Svilajnac. Maltene sva predavanja sam propustio, a na izložbu „stigao“ najmanje desetak minuta posle zatvaranja i propisno poljubio vrata. Na Semeteš sam došao sa bliskim prijateljima, te vreme nije moglo da se uskladi kako treba. Naravno, to ostavlja prostora za napredak za već sledeću godinu i već sledeću Koloniju.

Međutim, nije kao da sam sve omašio. Prisustvovao sam zanimljivoj borbi sivih ćelija između Bojana Đukića i organizatora trećeg avgusta, kada je dotični primetio da nosim crni šešir (i slučajno zgužvao isti nešto kasnije). Smeh i opaske prisutnih su mi govorili dovoljno o atmosferi. Primetio sam Gorana kako razmahanih ruku daje instrukcije lokalnim ugostiteljima, i odmah shvatio i onu drugu draž festivala, i.e. nervoza i usplahirenost da sve prođe kako treba od strane glavnih ljudi iza kulturnog događaja. A kad smo kod glavnih ljudi, imao sam prilike da vidim kako Danijela i njena koleginica Ivana Ilić dele majice sa Đukićevim crtežom tog istog trećeg avgusta, i naravno maznuo jednu. Sa istim curama sam delio bus do Raške, te su se raspričale sa mojim prijateljima i sa mnom o raznoraznim temama. Tu sam primetio očekivani umor na njihovom licu, kao i onaj tip opuštanja kakav samo osobe nakon napornog dana imaju, onaj tip opuštanja gde glasne žice češće ispustaju smeh i bez filtera govore o prethodnom radnom angažmanu.

Stigao sam da iskoristim priliku i da se proveslam čamcem na jezercetu zajedno sa dugogodišnjim prijateljem Markom, inače strip-autorom iz Leskovca. A Leskovčani su mi pogotovo delovali zadovoljno! Dok sam sa ortacima ispijao pivo, pozdravio sam dve mlade autorke koje su zadovoljno tumarale obalom Semeteškog jezera i tražile...nemam ni pojma šta. Cvetković pogotovo je izgledao opuštenije nego inače,a sudeći po fotkama koje sam naknadno video, nisam pogrešio u pretpostavci da Leskovčani ovde dolaze prvo i prevashodno zato što iskreno cene trud i zalaganje raških kolega.

Naravno, stigao sam i da kvalitetno overim ceo ambijent kod Semeteškog jezera, i primetio da niču dodatne zgrade. Ovo mesto, rekao sam više puta i naglas i u sebi, će vrlo brzo i vrlo glasno postati izvanredna turistička atrakcija, a ima potencijala da raste još više. Ne čudi me što su Goran i ekipa upravo njega odabrali za stripovanje – sa plutajućim ostrvom, „zlim guskama“ koje čuvaju most, čamčićem i ambijentom omanje plaže, prožete etno elementima koje Kusturicu bacaju u zasluženi zapećak, Semeteško jezero je kao stvoreno za umetnost bilo koje vrste, što naravno uključuje i devetu umetnost.

Stigao sam da porazgovaram, makar ukratko, sa Meseldžijom i Stevanovim, da ponovo nakon mesec dana vidim Darka i Vladu, kao i da išacujem sopstveni primerak „Ras Comica“ i pridodam isti kolekciji. Razgovarao sam pomalo i sa Goranom kojeg sam takođe upoznao tek mesec dana pre, u Leskovcu. Primetio sam da je jedna od retkih osoba koja i pored masivno uložene energije uspeva da barem deluje relaksirano i bezbrižno, iako je organizovanje ove zveri od festivala sigurno zahtevalo monumentalni trud i gubitak podosta živaca.

Ukratko, nisam video zvanični deo programa, i jeste mi krivo što je tako, ali sam video onaj drugi, nezvanični. Onaj koji mi je rekao sve što treba da znam o Koloniji – da je strip festival vredan posete, da ga što pre treba omasoviti i ispromovisati kako valja i trebuje, kao i to da nije pretenciozan. Iza Međunarodne strip kolonije stoji ništa manje do iskrena i otvorena ljubav prema stripu – to, samo po sebi, je razlog zašto treba otići u Rašku, odvesti se do Semeteša i prisustvovati razmeni kadrova, iskustava i zadovoljstava.

E, da… ponedeljak drugi. I moje čitanje Diabolika kao tema.

Poenta uopšte nije bila da pišem o Diaboliku. On je ovde sekundarna priča, naslov je mala provokacija.

Više to treba da bude priča o budućnosti i formi stripa. Diabolik je strip koji decenijama nije uspevao da me "kupi". Međutim, moja opsednutost temom kako-kada-kakav strip raditi, te koja forma je najbolja, najperspektivnija, koja će meni omogućiti da ipak nacrtam – jednom – stotine strana stripa, dovele su me do toga da krenem sa ispipavanjem i tog strip čuda.

OK, narugah se malo sebi, i želji da puno strip tabli nacrtam, što mi je i dalje dobar deo motiva, pogotovo što sam stariji i što manje imam vremena za ispunjenje te svoje želje. Ipak, glavna stvar je u novim tehnologijama. Stripovi moraju da nađu put ka publici. Budućnost je već zacrtana na neki način. Hartiju će svakako menjati digitalni prikaz, kompjutere će zameniti manji, ergonomičniji uređaji, jednake snage (bogami i jači od naših) nekadašnjih PC računara. Tableti i e-book čitači su budućnost. Teško da će standardni čitači ići ka velikom formatu. Biće ih, skupih za zaluđenike, ali strip može da živi samo ako ga čitaju i "oni drugi", takozvani "konzumenti", čitaoci kojima to nije smisao života, koji se stripom (knjigom, novinom) samo zabave, kojima to nije smisao života ili kolekcionarski fetiš. Strip mora da se i njima malo prilagodi. Ako računamo da će neki standard postati (ostati) 10 inčni displeji, možda inč-dva više… Onda je upitno kakva forma stripa može imati univerzalnu vrednost. Vreme je pojelo stripove iz vremena Crtanih romana i Nikad robom, pobedili su ih "veliki" francusko-belgijski stripovi i dugopotezni bonelijevi, sa drugačijim, pristupačnijim, stilom naracije. Volim Mittona kao crtača, ali njegovog Bleka sam kao klinac smatrao prevarom jer ima mali broj crteža po strani… Malo priče, jednostavan zaplet, po svesci-epizodi.

Danas se stripovi sve više čitaju digitalno, a čitaće se tako i mnogo više jer mi ljubitelji hartije ćemo vremeno isplesniviti uz tu istu hartiju, pa će biti sve manje otpora ka elektronici. Više nije problem da strip ima i hiljadu strana, ne podiže cenu štampe, samo se angažovanje autora i prelamača računa. I distributera naravno. Ali, poenta je da više ne moraju da se prate brojevi strana koji zavise od veličine štamparske mašine, da se ne gleda na debljinu izdanja. Proizvodnu-štamparsku cenu. Sveska od 22 strane i "sveščica" od 1000, na tabletu imaju jednaku težinu i debljinu. A opet, za prijatnije čitanje više odgovara manji broj crteža po strani. Stripovi za B5 format i manji. E, tu su Mittonov Blek, Alan Ford, Diabolik… pobednici. Zaplet više nije problem, nema ograničenja brojem strana.

E, tako sam ja došao do ideje da čitam Diabolika… dijabolično, zar ne?!

Naravno, njegovom pojavom na domaćim kioscima sam rešio da napravim lični eksperiment, da to čudo koje već decenijama izlazi, podvrgnem tim nekim svoji dedukcijskim analizama.

Odmah da kažem, ako vas mrzi dalje da čitate, položio je. Nije to vrhunska umetnost, meni čak ni vrhunska zabava. Ali forma ima kapaciteta da zadovolji sve potrebe čitaoca. Oduvek je kod mene postojao antagonizam što je glavni junak čistokrvni negativac koji usputno čini i dobro – mislim ljudi, ok je biti Donald Sikert i činiti dobro, a usput malo kršiti pravila – suprotno od toga mi je ipak malo odbojno. Naravno, ne toliko da bi me odbio dobar strip. Diabolik je svojom drugom manom, sterilnim neinventivnim crtežom, nastavio da me odbija. Treća mana mi je bila mali broj crteža i sumnja u mogućnost da se na 120 "alanfordovskih" strana ispriča smislena priča. Međutim, u ovih devet brojeva koji su do sada izašli sam prihvatio da je to crtež koji običnom čitaocu zadovoljava sve potrebe, ipak vrhunske crtačke bravure interesuju samo nas ekstreme. Obim je takav da se u ovim ludim vremenima za njega uvek može naći vremena, što je mnogo bitnije nego li nam se čini. A ipak, uspevaju to da budu smislene priče i solidni zapleti. Položio je test, i pokazao mi zašto "živi" već 56 godina!!! A prebacivanjem na nove medije, e-čitače, ima šanse da poživi još jedan život. Očuvao je i sačuvao jednu formu stripa, za koju sam mislio da nema šanse da ponovo zaživi.

Na kraju ispade, da je možda i budućnost stripa… možda…

I čitam Diabolika, redovno.

     komikaze # 48: komikaze.hr/issue/48/
     infoportal: komikaze.hr/15-08-2018-komikaze-webzine-48/
novo komikaze izdanje donosi 235 stranica od 13 strip autora / tandema iz hrvatske, francuske, engleske, italije, sad, kanade, meksika i južne amerike, od kojih je devetero po prvi puta objavljeno u komikaze mreži!
     autori/ authors: call me georges, marie mohanna, miranda smart, iestyn, vittorino curci, no tan parecidos, adrián regnier, jon vaughn, marko dješka, luka čačić, ena jurov, ivana armanini, mangelos strip (vizuali/ visuals: ivana armanini – scenarij/ script: marko golub)
     komikaze program 2018 je podržan od grada zagreba i ministarstva kulture republike hrvatske.

     call me georges • rođen: 1989. u francuskoj / živi u londonu, engleska • završio: školu za dizajn nantes atlantique • fokus: ilustracija, animacija • stranica: www.callmegeorges.co.uk
     marie mohanna • rođena 1992. / živi u parizu, francuska. • završila: školu za vizualne komunikacije u parizu • fokus: ilustracija, grafički dizajn • stranica: mariemohanna.fr • instagram: www.instagram.com/mariemohanna
     miranda smart • živi u londonu, engleska. • fokus: ilustracija, strip (audiovizualni stripovi) • stranica: mirandasmart.com • instagram: www.instagram.com/mir.and.or
     no tan parecidos • crtaju dva vizualna umjetnika. • rođeni i žive u južnoj americi. • fokus: ilustracija, strip, slikarstvo • instagram: www.instagram.com/notanparecidos/
     adrián regnier • rođen 1989. u mexicu. / živi u mexicu. • završio: nacionalnu školu za kiparstvo, slikarstvo i gravuru, mexico • fokus: eksperimentalni video art i animacija za vr (virtualna realnost), film i suvremena umjetnost • website: www.adrianregnier.com • * budi šašav je njegova prva grafička novela. • info: “brojevi su životne činjenice kroz povijest koju pamtimo; rastu kroz kompleksnost života i čine stvari brojivima: količina uroda, dani koji su prošli, rast stanovništva i, naravno, njegov kraj. po teoriji brojeva, cilj je dosegnut kada se cijeli brojevi više ne smatraju dovoljnima za računanje određenih ljudskih fenomena. u noveli budi šašav charlie brown uči ovo u najčišćoj formi.”
     iestyn • živi u brightonu, engleska. • info: “iestyn voli objašnjavati kako se izgovara njegovo ime – to je jestin. voli pričati strašne priče o bolu i patnji. došao je u godine u kojima ne želi više da ga život sprečava da crta stripove jer će inaće ostariti neispunjen. • stranica: www.instagram.com/iesorno/
     jon vaughn • rođen u kanadi. / živi u new yorku. • diplomirao na fakultetu u saskatchewanu, kanada. • fokus: vizualna umjetnost, dizajn; dj / muzički performans, produkcija i izdavaštvo; kustostvo / odgovorni urednik u ecstasy editions • stranica: www.jonvaughn.me
     luka čačić • rođen 1989. u hrvatskoj. • diplomirao na akademiji likovnih umjetnosti u zagrebu, hrvatska. • fokus: strip, slikarstvo • saatchiart: www.saatchiart.com/lukacacic
     marko dješka • rođen 1983. u osijeku, hrvatska. • magistrirao na animaciji i novim medijima na akademiji lijepih umjetnosti, zagreb, hrvatska. • stranica: www.markodjeska.com/
     ena jurov • rođena 1988. u zadru. / živi u zagrebu i zadru, hrvatska. • završila: mag art, konstfack, švedska; diplomirala na odjelu za vizualne komunikacije na fakultetu za dizajn, zagreb; ljetna rezidencija za ilustraciju i vizualne komunikacije na školi za vizualne umjetnosti, new york • stranica: enajurov.com
     vittorino curci • rođen 1952. / živi u puglii, italija. • fokus: pjesništvo, muzika (slobodna improvizacija), slikarstvo, doodle • tumblr: vittorinocurci.tumblr.com
     ivana armanini • rođena i živi u zagrebu, hrvatska. • diplomirala na likovnoj akademiji, zagreb, hrvatska. • fokus: strip, ilustracija / vodi komikaze projekt od 2002. • stranica: ivanaarmanini.net • instagram: ivana_armanini
     mangelos strip • mangelos strip: 1. i 2. dio mangelos strip albuma vol.1. • * nastavlja se u sljedeća dva komikaze izdanja! • vizuali (crtež, dizajn): ivana armanini / scenarij: marko golub / objavljeno u izdanju msu zagreb & komikaze. • mangelos / wikipedija • link1: mangelos comic book

Kako gomilam prijeđene dane, tako se zatičem da mi fraza "kao da je jučer bilo" obuhvaća već dobar broj dekada. Pa kao da je jučer bilo, iako ima tome možda i trideset godina pa tko zna je li uopće više istina, kako mi je netko rekao da Nijemci nikad ne ukidaju neki proizvod ili trgovačku marku pa tako i u starosti možeš naći vrstu olovke kojom si pisao u osnovnoj školi, žvakaću koju si lijepio pod klupu ili bicikl s kojega si pao i razbio glavu. Kao dokaz tomu prihvatio sam činjenicu da je njemački tjednik Gespenster Geschichten u kojem sam počeo svoju gastarbajtersku karijeru – prije trideset godina, ali kao da jučer bilo – u tom trenutku izlazio već petnaestu godinu donoseći u svakom broju četiri posve iste, uglavnom krajnje bezvezne priče. Tko iz tjedna u tjedan kupuje časopis da bi u njemu opetovano čitao kako su se nekim lošim ljudima osvetili duhovi, pitao sam se, ne shvaćajući da tajna dugovječne zabave nikad nije u nadprosječnoj kvaliteti već u sposobnosti da se održava prosjek. Gespenster nije bio namijenjen ljubiteljima stripa koji će ga iz tjedna u tjedan uzimati pitajući se što slijedi već slučajnim kupcima, onima koji će ga uzeti tri ili četiri puta godišnje, kao što o Uskrsu odlaze u čečensku restauraciju, želeći da sve bude baš posve isto kao prošli put.

Gespenster nije bio jedini primjer toga njemačkog modela. U isto vrijeme kad i horrori za Gespenster, diplomcima se jugoslavenske škole stripa nudila prilika da rade na seriji Conny, stripu o "djevojčicama i konjima" (na najneviniji mogući način, dakako), a nešto poslije i prilika da se uključe u bastardizaciju Luckyja Lukea. No, zapravo nisam o tome htio govoriti. Na kopkanje po nedovoljno mi poznatoj njemačkoj strip industriji potakao me podatak da su ondje kroz dvadeset godina (1965.-1985.) objavljena 992 sveska stripa o škotskoj ovčarici Bessy, pandanu čuvene filmske Lassie koju su 1952. za strip drpili i na Divlji Zapad smjestili ćaća flamanskog stripa Willy Vandersteen (1913.-1990.) i crtač Karel Verschuere (1924.-1980.). Izvorno zamišljena kao dnevni novinski strip u pasicama, nizozemska se Bessy svidjela Nijemcima i oni su je ubacili u svoj nestrpljivi model koji kaže da nema smisla prodavati mjesečni svezak ako možeš dvotjedni, ni dvotjedni ako možeš tjedni. Tjedna Bessy gutala je, pak, više materijala nego što ga je na zalihama bilo pa je Vandersteenov studio prvo docrtavao pse i mijenjao lica u svojim starim adaptacijama romana Karla Maya (ah, vremena kad se strip cijenio kao predložak za tisak, a ne kao umjetnina – kao da je jučer bilo!) da bi na kraju uposlio ekipu da štanca Bessyine pustolovine samo za gladno germansko tržište.

Od svih priča o Bessy u nas je serijalizirana jedna, u prvih jedanaest brojeva Caka, na ukupno dvadeset i osam stranica. Riječ je o epizodi "Šerif u nevolji", osamdeset i drugoj od sto pedeset jedne objavljene u Francuskoj, prvi put ukoričenoj 1970. i, kako se iz brojeva dade pretpostaviti, prilično rutinskoj. Bessy i njezin vlasnik, mladi Andy Cayoon, pošli su u posjet umirovljenom šerifu baš u trenutku kad se onamo namjerio i negativac gladan osvete nakon odslužene zatvorske kazne. Kako bi priča potrajala potreban broj stranica pozitivci će biti očekivano naivni, a negativci neočekivano nespretni, dok ćemo uz Bessy posvjedočiti i neobično velikoj količini zvjerinja. Već na prvoj stranici, zaspalom Andyju hranu odnese neki puh (koji je zapravo rakun, čega će se prevoditelj dosjetiti u šestom broju), nakon čega izbije kavga u kojoj sudjeluju Bessy, spomenuti ne-puh, pogolema zmija noćobdija i vjerojatno puma. Andy cijelo to vrijeme mirno spava, kao što će izbivati i ostatak epizode, kako bi omogućio Bessy da bude parput ranjena, da je izbave dabrovi i da se kad zatreba nađe na pravome mjestu. Sve ujedinjene pozitivne snage ljudi i životinja neće, međutim, biti dovoljne da doakaju negativcu (Halu Bosteru – hommage Fosteru ili slučaj?) te će se on – ispričavam se na spoileru – na koncu sam nespretno ustrijeliti, ne uprljavši nijednu tuđu ruku.

Znam da zvuči kao da se sprdam, ali dio mene divi se strpljenju tih proizvođača istoga (prilično je sigurno da do 1970. ni Vandersteen ni Verschuere više nisu izravno radili na Bessy te da su šerifa u nevolju uvalile bezimene studijske glave). Flamanska škola – Vandersteen, Sleen, Nys i slični – posebno su mi fascinantni jer su uzeli američki model dnevne pasice, poduplali normu na polutablu dnevno te katkad (uz pomoć armije malih mrava, dakako) radili na više od jedne serije istovremeno, a da su pritom izvan domovine ostali jako slabo poznati. Dio razloga možda je baš u formatu i mjestu objavljivanja: količina je morala štetiti kvaliteti, a zbog objavljivanja u novinama priče su se katkad ulagivale aktualnim lokalnim temama na način koji je slabo putovao u tuđe krajeve. Tim prije, međutim, i tim više raste moja fascinacija čitavom jednom golemom produkcijom, nastalom vrata do dominantne evropske škole, a opet nekako tutnute u procijep naše pažnje.

(Nastavlja se ...)

Vestern je, kao kulturološki fenomen, faktički nastao paralelno sa svetom kojim se bavio: dok se na neistraženom Zapadu (koji je postao Divlji zapad) lutalo, osvajalo, ratovalo, otimalo i gradilo čitaoci novina i zabavnih sveščica u gradovima na Istočnoj obali pratili su reportaže i feljtone o tome; naravno, mašta manje-više neukih pisaca i ambicioznih novinara „ulepšavala“ je stvarnost kako bi i tiraži njihovih dela rasli. Ni Stari svet nije bio imun na egzotiku Novog pa su se mnogi preduzimljivi pisci poduhvatili zadatka da napišu atraktivno štivo - najpoznatiji je Karl Maj ali je on imao i svoje prethodnike i naslednike. Pokretne slike su donele novu popularnost vesternu a i strip je, na svom polju, obilno koristio ovu temu. U drugoj polovini XX veka vestern je od mitologizovanja stigao do antivesterna a iskristalisale su se i dve „škole“ vesterna: američka i evropska i svaka je imala svoje favorite: Zena Greja i Luka Šorta, stripove „Usamljenu zvezda“ i „Usamljeni rendžer“, filmove Džona Forda i Džona Vejna odnosno, s naše strane bare, Marka Vilijama/Frenka Laramija, stripove „Teks Viler“, „Bluberi“, „Komanča“, nemačkog filmskog Vinetua i italijanske špageti vesterne. Strip serijal „Ken Parker“ započeo je život u magazinskom formatu 1974.g. a u knjiškom 1977.g. ispod pisaće mašine Đankarla Berardija i oštre olovke Iva Milaca; početna, klasična vestern ideja korigovana je pod snažnim uticajem filma „Džeremaja Džonson“ Sidnija Polaka iz 1972.g. u kome glavnu ulogu - usamljenog, pravdoljubivog trapera - igra Robert Retford (pa Ken pomalo liči na njega). Šavovi na spoju dva koncepta poprilično vidljivi: priča započinje tri dana pre kraja 1868. godine dakle posle Građanskog rata i na početku poslednjih velikih ratova vojske SAD i Indijanaca a Ken Parker po svom oblačenju, naoružanju (duga puška kremenjača) i rezonima kao da kasni bar tri decenije za svojim vremenom i živi u dobu Dejvi Kroketa, otvorenih, neistraženih prostora i romantične časti, pravdoljubivosti i solidarnosti prvih pionira-graničara. Ken je navikao na teškoće i odricanja, na to da pažljivo nišani i mirno puca jer je pitanje da li će, ako promaši, imati vremena da napuni pušku. Njegovi protivnici su skloni hedonizmu koji brzo prelazi u bahato rasipanje, nepromišljenosti i lakim rešenjima odnosno, zahvaljujući revolverima i puškama repetirkama, nekontrolisanom pucanju. Zbog ovako velikih razlika neminovno je da Ken stalno dolazi u sukob sa novim vremenom i ljudima koji ga nose.

„Ken Parker“ je vrlo brzo stekao ugled valjanog vesterna „sa dušom“ i postao štivo na kome su odrastale generacije. Četiri decenije od originalnog pojavljivanja u Italiji i posle nekoliko edicija koje su ovaj strip objavljivale na prostorima SFRJ i njenih naslednica (počev od Dnevnikovog legendarnog „Lunovog magnus stripa“), agilni „Darkwood“ započinje objavljivanje celog serijala u knjigama koje sadrže po dve epizode (svaka je duga oko 100 strana). Autori, kako to i priliči početku novog serijala, najpre iskušavaju klasične situacije-zaplete: u prvoj epizodi „Duga puška“ Ken mora da osveti mlađeg brata pa, goneći trojicu neznanih, mučkih napadača, stupa u vojsku, kao i osumnjičeni (koji su među devetoricom novajlija) i nevoljno učestvuje u borbama sa Čejenima mada on, kao pravi graničar, poštuje starosedeoce. Kako vojni pohod napreduje osumnjičeni ginu a Ken naslućuje ko su ubice - njegove mete. U epizodi „Majntaun“ Ken će se sukobiti sa bandom koja otima stoku vojci i uništiti je u žestokoj borbi a onda presuditi vođi bande u ime poginulih drugova. Kad ostane sam protiv svih pomoći će mu sveštenik koji se (uprkos propovedima) svojom voljom uključuje u sukob, posrnula „laka“ devojka „zlatnog srca“ i, konačno, Dakota Indijanci (zato što je njihovog dečaka oteo od lovaca na skalpove). U obe epizode ikonografija serijala se postepeno razvija a profil Kena Parkera produbljuje i senči. Berardijeva priča se širi i popunjava kako ozbiljnim temama tako i humornim pauzama između velikih događanja. Milacova linija je još uvek tvrda i kruto precizna i tek će doći epizode u kojima se ona umnožava i slobodno vrluda.

Prvi tom „Kena Parkera“ potvrđuje da je reč o stripu koji je i danas atraktivan jer odskače od rutinirane, konfekcijske korporativne strip ponude i vidno kreće u smeru usložnjavanja i višeznačnosti po čemu će postati poznat, popularan i uvažavan. U svakom slučaju, „Ken Parker“ je, nesporno, obavezno štivo svih strip sladokusaca.

Dragi prijatelјi,

Sa zadovolјstvom vas pozivamo na manifestaciju „Dani stripa“ posvećenu popularizaciji devete umetnosti i svim njenim lјubitelјima.

Ove godine biće održani drugi put za redom, u Galeriji „Polet“, tokom dva dana vikenda, u subotu 18. i nedelјu 19. avgusta od 16 do 20.30 časova u saradnji sa Centrom za umetnost stripa i Udruženjem stripskih umetnika Srbije, Školom stripa, ilustracije i koncept arta „Đorđe Lobačev“, Udruženjem „Oko nas, Centar za kulturnu akciju“, kao i sa izdavačkim kućama Veseli četvrtak, System Comics, Makondo, Darkwood i Forma B.

Očekuju vas promocije strip izdanja, radionice strip crtanja i ilustracija, tematske tribine, gostovanja relevantnih domaćih autora i stvaralaca iz ove oblasti, izložba strip radova „Comic Book Roundtable“, ali i prodaja stripova izdavača koji će, pored bogate ponude, za naše posetioce pripremiti i specijalne popuste.

Dobro došli na Druge Dane stripa u Poletu!

Ulaz je besplatan.

PROGRAM

Subota, 18. avgust
16:30–19:30
• Pustolovine prevodioca stripa u Srbiji — Nada Maslovara
• Međunarodni uspesi Škole i radionice „Đorđe Lobačev“ — Vladimir Vesović sa gostima
• Problem je u superjunaku: „Carstvo tvoje“ Marka Vejda i Aleksa Rosa u izdanju „Darkvuda“ — Aleksandar Nešić sa gostima
• Nezamenlјivi leksikoni: „Beskonačni itinerer kroz svet strip albuma“ 3 i 4, Zagreb 2018. — Vladimir Topolovački
• Pogled iznutra: francusko-belgijsko tržište originala, posveta i grafika –- Dragan Lazarević
• Dolazak princeze: Modesti Blejz u „Darkvudovim“ knjigama na srpskom — Aleksandar Nešić sa gostima
• Najpoznatije Modesti Jugoslavije — Rade Tovladijac, slikar ilustracija za Modesti Blejz, predsednik Udruženja stripskih umetnika Srbije

Nedelјa, 19. avgust
16:30–19:30
• Smuđa, Kordej, Gera, Meseldžija, Jovanović, Gajić... novi domaći stripovi „Sistem komiksa“ — Vladimir Vesović sa gostima
• Veliki povratak omilјenog jugoslovenskog autora Brane Nikolića — Zoran Stefanović
• „Forma B“ kao novi izdavač domaćih autora — Ilija Mirović
• Veličanstvenost vesterna: od Lensa do Pogrebnika u „Makondovoj“ biblioteci „Kolt“: Kristijan Relić
• Umetnost ilustrovanja: ilustrovane edicije „Makonda“ sa književnim i likovnim remek delima — Kristijan Relić sa gostima
• Savremeni ruski strip — Irina Antanasijević, prof. univerziteta u Beogradu i Tjumenju
• Nova saznanja i izdanja povodom Zlatnog doba stripa Beograda i Kralјevine Jugoslavije (1935-1941) — prof. Irina Antanasijević i Zoran Stefanović

Svi živi programi traju do 25 minuta.

„KOJI NE VJERUJE, VEĆ JE OSUĐEN...” Jedna od najmoćnijih i najuticajnijih priča Krisa Klermonta! Legendarno delo koje je poslužilo kao inspiracija za film X-meni 2.

BOG VOLI, ČOVEK UBIJA

PORUČITE ODMAH

Zapanjujući X-meni. Magneto, gospodar magnetizma. Godinama njihov najžešći neprijatelj. Ali sada moraju da udruže snage protiv novog neprijatelja koji preti i njima i ostatku sveta... u ime Boga. Članovi Strajkerovog krstaškog pohoda rešeni su da očiste Zemlju, bez obzira na to koliko će pritom okrvaviti ruke. I, dok im je Profesor Iks neprijatelj, a Magneto saveznik, X-meni prolaze kroz apokaliptično iskušenje koje im donosi pomahnitali sveštenik.

NA LETEĆEM STARTU PO CENI OD 740  DINARA!

„Bog voli, čovek ubija” biće na Letećem startu od 15. 8. do 18. 8, po ceni od 740 dinara, u striparnici „Čarobna knjiga” u Dečanskoj 5 u Beogradu, striparnici „Alan Ford” na Novom Beogradu, Klubu čitalaca Čarobne knjige „Bulevar Books” u Novom Sadu i na našem sajtu. Posle Letećeg starta, cena u našim klubovima čitalaca i na sajtu biće 800 dinara, a u ostalim knjižarama 1.099 dinara.

Kao što smo najavili ranije, izdavačka kuća Dibidus je objavila integral sa devet epizoda Američkih bogovaistovremeno kad i u Americi. Ova strip adaptacija u devedeset posto radnje prati STARZ-ovu seriju mada moram priznati da je i serija verno prenela knjigu na male ekrane tako da i nema neke preterane razlike (za cepidlake ima, ali otkrijte ih sami). Kad smo kod serije, umalo da ne vidimo drugu sezonu jer su Brajan Fuler i Majkl Grin najureni sa kormila projekta, a glavni razlozi za to su bili prekoračenje budžeta te Gejmenovo očigledno nezadovoljstvo u kom su se pravcu zaputili sa pričom. Na našu sreću, biće druge sezone jer je Gejmen preuzeo nadgledanje novog čoveka za kormilom serije, Džesija Aleksandera, i videćemo kako će oni obaviti posao.

Svako ko se našao u situaciji da čita ovaj tekst definitivno zna ko je Nil Gejmen, ali evo, čisto da zabavim i sebe i vas, nekoliko stvari o njemu. On je jedan od onih retkih autora koji su sa nečim što je po svemu andergraund delo napravili bum na mejnstrim sceni (mala digresija u vezi sa ovim, ovo nikako ne treba uzimati kao pravilo – ekstremno je retko fantastika je svet izvan mejnstrima i kao takvu je treba posmatrati), govorim naravno o Sendmenu koji je u pretprodukciji za ekranizaciju (uvršten u obaveznu lektiru Kalifornijskog univerziteta) i čija epizoda San letnje noći je dobila Svetsku nagradu za fantastiku (World Fantasy) i time izazvala popriličan skandal, naime strip je uklonjen iz konkurencije za ovo prestižno priznanje, dakle biće jedini stripadžija sa ovom nagradom. Da, stripadžija, jer i on sebe takvim smatra, a postoji i anegdota u vezi sa ovom tvrdnjom. Naime, kada mu je na žurci jednom prilikom prišao neki književni kritičar i rekao mu da on ne pravi stripove nego literalna remek dela, Gejmen je posle govorio ’osetio sam se kao kurva kojoj su rekli da je debitantkinja’.  Sa šest Huga i dve Nebule (dve najvažnije nagrade u fantastici) i jednom Brem Stoker nagradom (najveća nagrada u horor žanru),  jedan je od najnagrađivanijih pisaca žanra. Interesantna stvar se desila 2004. godine na dodeli Huga, gde je kao predsedavajući sam sebi dodelio jednog za kratku priču A Study in Emerald jer dužnost je prihvatio pre nego što je saznao da je među nominovanima. Ni ostala njegova dela nisu manje zastupljena na velikim i malim ekranima, Svemirska prašina filmovana, Knjiga o groblju u pretprodukciji, Koralina animirana, Anansijevi momci nas uskoro očekuju na ekranima, Nikadođija i jeste nastala kao BBC-jeva serija, tek naknadno pretvorena u roman. Jedino Crna orhideja još nije ni u nekim pričama za ekranizaciju, moguće stoga što je suviše andergraund za jednu superheroinu. Inače, umalo da ne spomenem – Gejmen je scenarista svima nam omiljenog crtaća Princeza Mononoki, baš kao i filma Beovulf i nekih epizoda Doktora Hua. Dakle, on je neko ko je uspeo da njegove andergraund priče budu viđene mejnstrim očima, no daleko od toga da to svako može postići.Inače, kruži i priča da ga ne možete naći da spava ma u koje vreme došli, pa je možda to jedan od razloga njegovog uspeha, a ne smeta mu svakako ni to što je vrlo dostupan svojim fanovima i što se pojavio i u jednoj epizodi Simpsonovih.

Krejg Rasel – autor koji spada u stare vučine i iza sebe ima rad na takvim herojima kao što su Doktor Strejndž, Betmen, Sendmen, Konan, Helboj, Elrik od Melibona, Zvezdani ratovi, Bafi ubica vampira, a tu su za širenje horizonata Prsten Nibelunga i Čarobna frula u stripovskoj formi. Četvorostruki je dobitnik Kirbi nagrade i devetostruki dobitnik Elzner nagrade.

Skot Hampton je neko ko je od detinjstva sanjao da se bavi žanrom i uspeo je sa svojim autorskim stripovima Silverheels koji se smatra prvim slikanim mesečnikom i Simon Dark, te radu na serijalima Betmen, Sendmen i Crna udovica. Takođe je poznat po brojnim ilustracijama za knjige poznatih pisaca fantastike. Dobitnik je Harvi nagrade.

I. Senka je zatvor shvatio ne kao kaznu, već kao otplatu duga i bekstvo od problema. Vreme koristi da održi kondiciju i oplemeni duh tj. poveća znanje, usput sanjajući o tome kako će biti sa voljenom. No, život ponekad se zna da se surovo našali sa nama i upravo to se najbolje vidi kada čuvar kaže Senki ’Dobra vest je da izlaziš ranije, loša vest umrla ti je žena’. I dok sav pogubljen, ophrvan sećanjima i noćnim morama naš junak putuje kući uz silne probleme na aerodromu, u priču ulazi tajanstveni gospodin Sreda, koji mu  nudi  posao sa dobrom platom – zapravo biva naporan u nastojanju da ga ovaj prihvati. Na nekom drugom mestu miljama odatle, tip je platio da nešto povali, ali… Ako ne pazite, uživanje i strast će vas progutati, u ovom slučaju bukvalno nestati u obožavanju.

II. Vraćamo se Senki i tajanstvenom Sredi, kojima se priključio tip po imenu Ludi Svini i ometa ih u pregovorima da Senka postane Sredin telohranitelj. Ali ludi Irac koji tvrdi da je leprikon i nalazi zabavu i životnost u tuči pripomaže tome da se dogovor sklopi uz ispijanje medovine i neke uslove. Sutradan se Senka budi u autu koje je već u pokretu i mutnim sećanjem na prethodno veče, a Sreda veselo časka dok Senka vrti po rukama zlatnik zadobijem u opkladi sa Ircem. Staju da kupe nešto za jelo i da se Senka upristoji, tu uviđamo koliki je Sreda prevarant.  Dok sneg počinje da pada, stižu u Senkin grad i Sreda ga ostavlja u pogrebnom zavodu da se oprosti od žene. U prostoriji sa odrom, prisustvuje sceni i dobija objašnjenje za nju… Na grobu, opraštajući se ophrvan teškim mislima, baca dobijeni zlatnik u grob. Zatim pokušava da se otrese bivše prijateljice koja pokušava da opravda svoj postupak i taman kada je se otresao, neko ga otima… Neki gadni tipovi koji imaju poruku za Sredu ’Mi smo budućnost, ti si prošlost’, makar su bili toliko ljubazni da ga odbace do hotela gde je odseo.

III. Prenosi poruku Sredi i odlazi na počinak gde sanja lude snove o zaboravljenim bogovima, trza se iz sna, ali kao da je i dalje u noćnoj mori jer vidi svoju mrtvu ženu. ’Ti bi trebalo da si mrtva’ su Senkine reči kojima počinje mučan razgovor o smrti, prevari i oproštaju koji još nije voljan dati. No, jedno je sigurno – ne sanja, mrtvi su ustali i zahvaljuju mu se na zlatniku, ali kako oproštaja nema Lora odlazi, ali uverena da to nije kraj. Potom smo u prošlosti, u vreme pre prvog naseljavanja Amerike, i dolasku bogova severa u novi svet. Senka priča Sredi da mu je žena ustala iz groba i kreću na put. Sreda mora da se vidi sa nekim saradnicima. Ispostaviće se da saradnici nisu baš voljni pomoći i da im treba određena doza ubeđivanja, i u svoj toj priči Senka počinje partiju dame sa Černobogom…

IV. Partiju koja se pretvara u jednu od onih sa najvišim ulozima, a Senka tu partiju gubi… Samo dosetkom se izbori za još jednu koju dobija, a daljnju igru prekidaju sestre Zarje sa večerom za kojom im Černobog saopštava da ide sa njima i kao u svakom pravom prijateljskom domu dobijaju prenoćište u zamenu za valutu. Senka se trza iz more i ugleda najmlađu sestru koja je sve vreme spavala tokom njihovog dotadašnjeg boravka. Ona mu priča o nekadašnjem, a Senka je zbunjen svime šta mu se dešava. Dobija novčić uz reči ’Ovaj nemoj pokloniti’. Ujutro je Sredino prvo pitanje ’Jesi za kafu i pljačku banke?’. Potom dobijamo životnu priču Esi Tregovani koja je celi svoj vek kroz dobro i zlo verovala u stare priče i legende.

V. Pljačka banke može biti zaista jednostavna stvar, kada je izvodi majstor. Čak je i Senka pomalo zadivljen, uz to je mislima prizvao sneg i nikako da poveruje u to da je zaista on to uradio. Potom idu na veliki sastanak gde pored Černoboga ih čeka još jedan živopisan lik Nansi, mnogo drugačiji od Senkinog poslodavca i Černoboga, prava šaljivčina. Potom sedaju na najneobičniji i najveći karusel na svetu i on ih odvodi među zvezde, svetove i…

VI. Među bogove koji se konačno nazvahu pravim imenima. Pravo na većanje u Odinovu dvoranu, mnogi ne veruju u Odinovu priču o opasnosti i oklevaju uskočiti u tu borbu. Potom nazad u stvarni svet na večeru i nastavak sastanka, ali ne samo da Senka ne uspeva sebe ubediti da je u stvarnosti, nego je i pre večere opet… otet. Propituju ga i mlate, samo mu njegov poklon pomaže da izdrži, a onda iznenada se pojavljuje Lora  i praveći masakr izbavlja ga iz zatočeništva i govori mu šta želi više od svega, da joj to sredi i nestaje kako se i pojavila.

VII. Senka se našao u bestragiji izbegavajući one koji su ga zatočili i nemajući drugog društva do tišine, pa sve dok se nije pojavio jedan od Odinovih gavranova sa porukom gde da dođe i kome da se javi. Na tom zadatku kupuje auto, kupi interesantnu autostoperku i obraćaju mu se novi bogovi sa ponudom, ali on je sve naklonjeniji starim, konačno stigavši na cilj upoznaje svog domaćina.

VIII. Senkini domaćini su vrlo prijatni i gostoljubivi egipatski bogovi koji su uz to i pogrebnici. Dok se on sređuje da izgleda pristojno nakon puta, pomišlja da učini kraj ovom ludilu gde su bogovi normalna pojava, ali zaustavlja ga mala umiljata maca. Sređen i u novom odelu dobija i posao da radi za stan. Potom se selimo u Njujork da vidimo priču o Salimu nesrećnom omancu kom ništa ne ide od ruke dok ne sretne jednog ifrita, pa ni tada ne dobija ništa sem vruće noći i taksija.

IX. Naš heroj radi pogrebnički posao, dobro se slaže sa domaćinima i ima zanimljivu noć koju mu poklanja slatka mala maca. Pošto krene u šetnju, sretne Ludog Svinija koji je u očaju što mu je dao krivi novčić, a pošto ga Senka više nema Svini pada u depresiju i kupuje kartu u jednom pravcu. Zatim se Odin pojavljuje i moraju da krenu, a te avanture ćemo čitati u drugom integralu.

Ono šta moram da kažem je da je za naše tržište integral mnogo bolji nego da smo imali svesčice od po tridesetak stranica i mnogo će vremena proći pre nego budemo imali publiku za redovnu kupovinu američkog formata sveski koje ni ne počneš čitati već si završio. Zato podržavam ovu formu bez obzira što će neki reći da je to trebalo da izlazi kad i serija. Svi bi trebalo da budemo srećni jer smo dobili izdanje vredno kupovine i to kad i Amerikanci. O priči šta da vam kažem, a da već ne znate, cela priča je poznata svakom ko ovo čita, ali dobro de – sjajna je. Crtež ipak valja pohvaliti, na trenutke je ovo pravo malo remek delo. Ostaje mi samo da poželim našem novom izdavaču mnogo sreće i da se nadam da neće posustati u borbi za naše fantastične svetove.

Je, godine idu i provokativniji – pametniji – naslov kolumne mi se nije dalo smišljati… A, da se ne lažemo, jasno kaže o čemu je reč… Piše mi se… Nedostaje mi pisanje o stripu i… ma samo o stripu… jer, sve će biti vezano za strip. Kako god ponekad zazvučalo…

Sve će biti: Samo strip…;)

Neće to moje pisanje uvek biti izbrušeno, jer borim se sa slobodnim vremenom. Ako je neko toliko dokon da prati moje crtačke aktivnosti (na fejsu), zna koliko mi to uspeva… Stoga će, naravno, biti mnogo kukanja, samosažaljenja, izvinjavanja i slično, ako ste čitali ranija moja pisanija (stripove), znate već kako to zvuči. Mogu samo obećati, da ću se žestoko truditi da toga bude što manje. Bezbedni ste nekoliko narednih nedelja, jer imam u glavi teme zbog kojih mi se i piše.

Pokušaću da budem koristan, provokativan, da slobodno ispljunem poneki svoj stav, valjda sam nakon 20 godina finoće u SVestima zaslužio malo i da pružim jezik…

A, ako i budem njanjav i nikakav… ponedeljkom će vam to biti uteha, da nije samo vama loš dan…;)

Dakle čitamo se ponedeljkom…

Krajem osnovne čitao sam Efraima Kishona, Arta Buchwalda i Georga Mikesa i mislio da su Mađari najduhovitiji ljudi na svijetu. Mađarski Židovi, ako ću biti precizan, i to oni koji su pobjegli od kuće da se proslave u, redom, Izraelu, Sjedinjenim Državama i Ujedinjenom Kraljevstvu. Da sam kojim slučajem znao da je Marcel Gotlib, autor "Cakovih caka", također dijete mađarskih Židova, samo odbjeglih u Francusku, ne bih imao nikakve sumnje: "Cakove cake", premda objavljene u svega osamnaest brojeva Caka (prvi put u prvom, posljednji u dvadeset i prvom broju), strip je koji me raspametio tako da se ni do dana današnjega nisam opametio. Ne sjećam se jesam li se baš smijao dok sam ga čitao – fore su bile iznad moje tadašnje pameti – ali znam da sam ga znao naizust, kao liturgiju kakva misterija, kao izvješće iz luđeg, neupitno boljeg svijeta.

Uslijed Cakove prakse nepotpisivanja autora, dakako, nisam imao pojma tko je genijalac koji radi stripove koji nijednom drugom nisu bili nalik: stripove u kojima se obraća kako čitatelju tako i likovima, stripove u kojima gradi pa razgrađuje gegove, te kojima se stalno provlači njegova karikatura u pomodnoj dolčeviti i zasjenjenim naočalama. Kad mi je to postalo važno, pregledao sam svaki zakutak njegovih sličica (imale su više zakutaka od običnih sličica!) ne bih li otkrio kakav potpis, ali sve što sam pronašao bila je masnim slovima, na kraju jedne epizode, iscrtana riječ RIDEAU. Bila mi je sumnjiva, onako masna i iscrtana, pa sam pogledao u rječnik znači li što (iako, ovaj čas me oblio znoj, tko zna u koji sam rječnik pogledao?), no nisam ništa našao. Slegnuo sam ramenima i dekadu poslije, pišući reviji Stripoteka gunđavo pismo kojim sam želio pokazati kako svašta znam, na sav glas zahtijevao da objave više stripova meni dragih autora, a naročito Rideaua. Lako što je redakcija ignorirala zahtjev (tome redakcije služe) ili što me do danas nitko nije zbog toga prozvao, ali kako sam samo propao u zemlju, valjda još dekadu poslije, kad sam shvatio da "rideau" znači "zavjesa" i da je to bio samo Gotlibov način da zafrkantski napiše "kraj" na svršetku epizode o kazalištu lutaka. Svi čitatelji rubrika pisama, bivši i budući, neka znaju da se silno kajem zbog zablude u koju sam ih doveo!

"Rubrique-à-brac", kako su se "Cake" zvale u izvorniku (naslov je kombinacija riječi "rubrique", rubrika, i "bric-à-brac", tričarije), u časopisu Pilote su 1968. naslijedile sličnu rubriku "Dingodossiers" ("Šašavi dosijei") koju je za Gotliba, s kojim je dijelio naklonost anarhičnom humoru američkoga časopisa Mad, pisao slavni René Goscinny, dok još nije bio posve slavan. Kad su ga uspjeh Asterixa i razočaranje kolegama toliko pritisnuli da se morao nečega riješiti, Goscinny je zadržao Asterixa, Iznogouda, Luckyja Lukea te srcu mu najmilijeg Nikicu ("Petit Nicolas"), dok se pisanja drugih scenarija odrekao. Gotlibu je predložio neka zadrži format (dvije crno-bijele stranice) te svaštarski pristup rubrike i nastavi sam. Gotlib je prihvatio iako se osjećao, kako je u nekom intervjuu izjavio, kao da ga se, nakon što mu je rođeni otac zaglavio u Buchenwaldu, tad odrekao i poočim.

Lani sam, jer neke užitke odgađamo koliko zbog slasti toliko iz straha, po prvi put nabavio album "Dingodossiersa". Pokazao se zanimljivim, ali zastarjelim. Goscinny je rubriku očito koristio kako bi iživio svoju potrebu za satirom svakodnevice izravnije nego u Asterixu ili Tataliču – Ger Apeldoorn tvrdi kako je Goscinny format rasutih gegova vezanih temom preuzeo iz radova svoga prijatelja Harveyja Kurtzmana za časopis Varsity – pa su "Dingodossiers", iako besprijekorno konstruirani, zanimljiviji kao dokument vremena nego što su šaljivi. Valjda je dobar humor na cijeni baš zato što je lako kvarljiva roba?

Za razliku od "Dingodossiersa", trideset i pet stranica "Rubrique-à-brac" (jedva trećina albuma!) objavljenih u Caku i danas su mi svježe. Ne dvojim da sam pristran, ali nije mi se svakoj djetinjoj lektiri uspjelo s jednakom srećom vratiti, pa tvrdim kako je Gotlib svojim montipajtonovskim odmakom od stvarnosti postigao trajnost koja je Goscinnyju izmakla. S jedne je strane tako izbjegao da nam sutradan nudi pepeo danas gorućih tema – umjesto toga se bavio općim mjestima, životinjama, poviješću, lektirom, ljudskom naravi – a s druge se nije upuštao u direktnu satiru. Satira je, naime, užasno antipatičan žanr jer pretpostavlja da satiričar zna bolje ili da bi umio bolje od svoje mete. U slučaju Gotliba, Alana Forda ili Pythona satira je više u oku promatrača, dok se u prvom koraku nalazi bolno oduševljavajuće shvaćanje da smo svi do jednoga, od autora do čitatelja, idioti. A ako smo svi idioti, proizlazi iz toga, tada se ne valja rugati već samo prikazati svijet točno onakvim kakvim ga vidimo. Nepostojeći Gotlibov svijet bio je toliko uvjerljiv da se ne jedan čitatelj Caka redakciji javio s molbom o adresi "dopisne škole crtanja" koju je Gotlib spomenuo na koncu epizode iz koje se moglo naučiti sve samo ne crtati. To se, koliko znam, Gocinnnyju nikad nije dogodilo. Goscinny je mulac koji u zadnjoj klupi nasmijava svoje pajdaše govoreći ono što se drugi ne usude. Gotlib je mulac kojeg su za uho izvukli pred ploču i koji govori ono čega se drugi nisu ni dosjetili. Goscinnyja je ubilo kad je izgubio pajdaše. Gotliba je dočekala sudbina klauna koji je sanjao bolji svijet i mislio da se do njega stiže smijehom: prestao je crtati otprilike u dobi u kojoj se Goscinny srušio s trenažnog bicikla i idućih se trideset godina hrvao s depresijom.

"Cakove cake" naučile su me da nikad ne smijem reći "Čujte ovaj, smijat ćete se!"prije nego što ispričam vic, i onda su točno to učinile kako bi me naučile da je vic ondje gdje ga ne očekujem. Zbog "Cakovih caka" nikad više nisam obukao japanke jer sam se bojao da će mi se stopala izopačiti onako kako ih je Marcel nacrtao. "Cakove cake" naučile su me da ne postoji zakutak sličice u koji ne stane još neka šala, zbog "Cakovih caka" ni Buchenwald nije posve crn, čim je jedna smrt u jednom siročetu porodila tako divlju želju da nas sve nasmijava.

(Nastavlja se ...)

Strip serijal „Princ Valijant“ nesporno je remek-delo 9. umetnosti i kulture XX veka. Njegov tvorac Hal Foster (punim imenom i prezimenom Harold Rudolf Foster, 1892-1982) duže od četiri decenije, od 13. februara 1937. do 1979. godine pisao je i crtao (više od 1760 tabli !) sagu o mladom princu iz Tule na Severu koji postaje jedan od najpouzdanijih vitezova Okruglog stola i kao izaslanik i vojnik Kralja Artura obilazi bezmalo čitav znani svet tog doba - a reč je o petom veku naše ere. Valijant će sam i sa svojim družinama jahati i ratovati diljem Evrope te stići i do Amerike i Afrike. Avanture viteza koji nosi „raspevani mač“, oženjen je princezom Aletom sa Maglovitih ostrva i ponosni otac dve bliznakinje i tri sina i polako ali sigurno stari i sedi, traju i danas; strip je od Fostera preuzeo Džon Marfi (scenarija je pisao njegov sin), pa Gari Gani, crtež, i Mark Šulc, priča, sve do današnjeg tima (crtež Tomas Jejts, Mark Šulc priča) koji stvara nove pustolovine. „Princ Valijant“ i dalje izlazi u nedeljnim, kolor tablama i premijerno ga objavljuje preko 300 američkih dnevnih novina.

„Princ Valijant“ je od početaka vanserijska istorijsko-avanturistička priča: Foster je proučio epohu kojom se bavi, od velikih događaja i metoda ratovanja do svakodnevice, odevanja, ishrane i stanovanja a potom sve to pretočio u ritersko-porodičnu sagu i izvanredan klasični realistički crtež bez balona jer se tekst upisuje ispod slike ili u njenim uglovima. Tako je primat slike očuvan a rečenice „teku“ u kontinuitetu baš kao prava priča. Mada se zanatska strip tehnika u međuvremenu razvila (u pravcima dinamizovanja priče i njenog vizuelnog dela) magija ovog stripa je očuvana i „radi“ kao i u vreme prvog objavljivanja. Naravno, deo zasluga za to ima i istorijska tema serijala koja po prirodi stvari „traži“ klasičnu (odmerenu i pomalo statičnu) priču i sliku. Jednako važan je i Fosterovo insistiranje ne samo na junačkim delima, pohodima, bitkama, dvorovima i njihovoj pompi već i na sasvim običnim, trivijalnim stvarima. Otuda pored kraljeva, velikaša, vitezova i njihovih neprijatelja stripom se kreću sasvim obični ljudi, seljaci, njihove žene i deca, prosjaci, zanatlije, mornari, pijačni prodavci... Tek će poslednjih decenija XX veku u istoriografskim naukama posebna pažnja biti posvećena upravo tim „sitnicama koje život znače“, stvarima koje, u suštini, „zauzimaju“ većinu vremena jedne epohe. Foster je, čini se, bio po tom pitanju znatno ispred svog vremena i to stvarajući u formi koja nije priznavana za umetnost. „Princ Valijant“ je jedan od najubedljivijih umetničkih uvida u rani Srednji vek na tlu Evrope dok se Fosterov album „Srednjevekovni zamak“ (stvaran u vreme II svetskog rata a u obliku albuma objavljen 1957.g.) smatra pravom naučnom studijom ondašnjeg vremena, običaja i shvatanja.

Trinaesti tom sabranih tabli „Princa Valijanta“ (izdavač „Čarobna knjiga“), u tvrdom povezu i punom koloru, sadrži dogodovštine originalno objavljene 1961. i 1962. godine. Na Maglovitim ostrvima kraljica Aleta će doneti na svet drugog sina – Galana. Ipak, porođaj neće poštedeti ni mamu ni tatu vojničkih i državničkih poslova. Putevi ih nadalje vode do Svete zemlje pa do Rima odnosno preko Pirineja i Engleske do Valijantovog zavičaja. Ono što sreću je prelepa ali nemilosrdna priroda, gradovi i države u rastu ili propasti - kakva je zadesila nekada dični Rim - odnosno čitavu Evropu rastrzanu stalnim ratovima starosedelaca sa divljim, pljačkaškim plemenima. Na toj neveseloj pozornici odvija se prava porodična epopeja u čijem je središtu Valijantov prvenac - princ Arn koji stasava u mladića i ulazi u svet odraslih što znači mladog ratnika (i budućeg viteza). Njegova otmica i oslobađanja formalno su kraj dečaštva pa Arn sa brižnim ali i ponosnim ocem odlazi na opasna putovanja na kojima će upoznati znamenita mesta i neobične ljude te biti u prilikama da dokaže svoju dovitljivost i srčanost. Istovremeno saga o Valijantu ulazi u novi krug pa Valijant i njegov sin posećuju mesta koja je Valijant obilazio kao mladić. Konačno ishodište, koje je istovremeno i polazište, jesu močvare, u kojima je započela strip epopeja, i susret sa džinom Torgom. U trenu se vremenske linije spajaju: Torg se sprema da napadne Arn ali pred njega staje Valijant i podseća ga na njih nekadašnji susret i borbu a zatim, kao zalog prijateljstva, Valijant Torgu poklanja novi nož jer se stari istrošio od upotrebe.

U osnovne pripovedne niti Foster mudro upliće zaokružene epizode koje rasterećuju osnovne tenzije i doprinose stvaranju bogatije atmosfere epohe odnosno šire uvid u dešavanja izvan uobičajenih okvira društveno-porodičnih odnosa i interakcija. U ovom je tomu posebno zanimljiva priča o devojci Talun, proteranoj iz stepskog plemena, koju sudbina združuje sa Valijantovom družinom. Dvojica Valijantovih sluga zagledaju se u Talun ali ona se zaljubljuje u viteza (koji joj za to ne daje povod). Ljubomora i spletkarenje vode do neminovnog obračuna ali i moguće romanse preživelog sluge i otresite devojke. Uz već poznate priče o zlim i nemilosrdnim gospodarima koje stiže zaslužena kazna - što podrazumeva i javna pogubljenja sa nasmejanim dželatom na gradskom trgu „koliko da se svetini ne uskrati zaslužena zabava“ - stoji i lepršava pripovest o druženju Alete i vesele vidre Gos’n Brke koje pokvari Valijan pa biva počašćen ljutim ujedom (mada bi pripovedačev zaključak o univerzalnom kaćiperstvu ženskog pola - ljudskog i životinjskog - danas svakako naišao na ljutite odgovore).

Fosterovo crtačko umeće ostavlja bez daha. Pred pažljivim čitaocem-gledaocem razastiru se galerije portreta različitih fizionomija i karaktera, šarolike nošnje, različiti modeli oklopa, mačeva, sedala i mamuza odnosno zaprežnih kola i brodova. Fascinantne su rekonstrukcije „živih“ srednjevekovnih gradova (Jerusalima, Damaska, Bagdada, Rima...) kao i ruševina onih ranijih (Balbeka, Alepa, Vavilona, Ksetifona...) te pejzaži pustinja, mora, planina... Otuda je višekratno prelistavanje i razgledanje „Princa Valijanta“ neminovno jer će svako novo otkriti detalj koji upotpunjuje sliku tog vremena i uvećava poštovanje prema Fosterovom veličanstvenom ostvarenju.

     KULTURNI CENTAR NOVOG SADA • KLUB “TRIBINA MLADIH” • MART/APRIL 2012.

     IZLOŽBA „TARZAN U NOVOM SADU“

     Na jednom novosadskom pešačkom prelazu 1975. godine došlo je do antologijskog susreta dvojice nekadašnjih prijatelja iz detinjstva – Svetozara Obradovića i Branislava Kerca. Nakon dugog razgovora, pala je odluka da zajedno pokušaju da urade strip, koji će ponuditi za objavljivanje „Dnevnikovom“ zabavnom listu „Zlatni kliker“, koji je te godine počeo da objavljuje stripove domaćih autora. Bane i Toza nisu verovatno ni slutili da je na tom pešačkom prelazu započelo zlatno doba novosadskog stripa. Već u desetom broju „Zlatnog klikera“ pojavljuje se prva epizoda strip serijala „Poručnik Tara“. Serijal 1978. godine prelazi u „Stripoteku“ i zajedno sa „Slonkom“ Milana Bukovca predstavlja prvi domaći strip koji ova „Forumova“ revija objavljuje u svom 508. broju.

     Te 1978. godine „Dnevnik“ odlazi korak dalje – domaći autori započinju rad na licencnom stripu „Veliki Blek“. U „Dnevnikovom“ „Pan art studiju“ zapošljavaju se prvi profesionalni strip crtači – prvo Branko Plavšić, a zatim i Branislav Kerac, Marinko Lebović i Slavko Pejak. Uskoro im se pridružuje i veliki broj honorarnih saradnika, scenarista i crtača. „Veliki Blek“ domaćih autora doživljava veliki uspeh, tiraž epizoda se meri u desetinama hiljada, a pojedine epizode se objavljuju i u inostranstvu. Ubrzo nagon toga i „Forum“ donosi odluku da angažuje domaće autore u radu na licencnom stripu, sa idejom da se isti ponudi i inostranim izdavačima. Odluka pada na „Tarzana“. Radilo se o stripu dobro poznatom domaćoj publici – objavljivan je i pre Drugog svetskog rata, kao i posle, u više različitih revija. S druge strane, početkom osamdesetih godina crtani film o Tarzanu doživljava veliku popularnost, što sve obećava i komercijalni uspeh buduće revije.
     Lik Tarzana osmislio je Edgar Rajs Berouz, a prvi roman o dečaku Džonu Grejstoku, koga je othranila majmunica Kala, pojavio se u nastavcima u reviji „All story magazin“ 1912. godine. Romani o dečaku iz džungle ubrzo stiču izuzetnu popularnost, a prva ekranizacija dešava se već 1918. godine. Prvi stripovi o Tarzanu pojavljuju se 1929. godine, a autor je Harold Foster, jedan on najznačajnijih autora u istoriji stripa („Princ Valijant“), koji radi na „Tarzanu“ sve do 1937, uz jedan kratak prekid, kada crtanje epizoda preuzima Reks Makson. Narednih 14 godina rad na „Tarzanu“ preuzima Bern Hogart, još jedan od velikana strip umetnosti. Hogartov „Tarzan“ prevazilazi komercijalne okvire i na pravi način potvrđuje umetničke domete stripa. Vrlo kratko Hogarta će zameniti Ruben Mojera, da bi nakon 1950. godine rad na „Tarzanu“ preuzeo prvo Bob Labers, a zatim i Den Beri i Džon Selardo. Međutim, pravi naslednik Fostera i Hogarta javiće se tek 1967. godine u liku Rasa Maninga.
     Svetozar Tomić, glavni urednik „Forumovog“ segmenta koji je objavljivao zabavna izdanja – „Marketprint“ stupa u kontakt sa nosiocima autorskih prava, odnosno sa njihovim zastupnicima – švedskim izdavačem „Atlantik“. Već u januaru 1982. godine izlazi nulti broj strip revije „Tarzan“, koja u naredne tri godine donosi epizode prvenstveno španskih autora – Ortiza, Amadora, Gonzalesa, Galveza, Demetrija i mnogih drugih. Paralelno teku pregovori o radu jugoslovenskih autora. Branislav Kerac prelazi iz „Dnevnika“ u „Marketprint“ i radi probnu epizodu prema scenariju Slavka Draginčića. Nakon pozitivnog odgovora „Atlantika“, Draginčiću i Kercu se pridružuju Sibin Slavković i Branko Plavšić i 8. novembra 1983. u 780. broju „Stripoteke“ pojavljuje se prva epizoda jugoslovenskog „Tarzana“ – „Borba za Opar“. Već naredne godine stripovi domaćih autora se sele u reviju „Tarzan“ – u 21. broju, objavljenom 7. januara 1984. godine pojavljuje se epizoda „Beli panter“.
     Do 7. decembra 1990, kada je izašao poslednji broj revije „Tarzan“, pa samim tim i poslednja epizoda domaćih autora, objavljene su ukupno 104 epizode sa 1664 table. Sem njih, pojedine završene epizode ostale su neobjavljene. Prvih godina objavljivana je jedna epizoda domaćih autora u gotovo svakom broju revije, koja je izlazila mesečno, da bi u broju 72 celokupan broj bio ispunjen „domaćim Tarzanom“, što je praksa koja se nastavila i u većini narednih brojeva. Intenzivirana produkcija podstakla je proširenje autorskog tima (već ranije su se Slavku Draginčiću kao scenaristi pridružili Svetozar Obradović i Petar Aladžić). Radu na „Tarzanu“ priključuju se scenaristi Dušan Vukojev, Dragana Stanković Vićanović i Rastislav Durman, kao i crtači Petar Meseldžija, Goran Đukić Gorski, Pavel Koza, Marinko Lebović, Miodrag Ivanović Mikica, Milan Miletić i Dragan Stokić Rajački. Većina epizoda uskoro je objavljena i u Švedskoj, Norveškoj, Nemačkoj, Holandiji i Danskoj. Novi Sad je postao istinski evropski centar stripa.
     Prve epizode, scenariste Slavka Draginčića i crtača Branislava Kerca i Sibina Slavkovića, po kvalitetu naracije prate epizode stranih autora. Međutim, već na samom početku oseća se svežina, koja je nedostajala uglavnom stereotipnim pričama španske produkcije. Izraziti individualac Branislav Kerac, ističe se ličnim tonom koji unosi u svoje epizode, posebno u one za koje sam piše scenarija. Tarzan prestaje da bude divljak iz džungle, vođen instinktom za preživljavanje, gospodar majmuna. Sve više on je junak epizoda u kojima se prepliću intenzivna akcija, humor i romansa. Korak, Džejn, životinjski svet, zamenjeni su nizom epizodnih likova, koji na adekvatan način uspevaju da odgovore cilju – ispričati zanimljivu i zabavnu priču na 16 strana. Dinamična montaža i upečatljivo kadriranje vremenom postaju neka od vodećih obeležja YU Tarzana. Priključenjem drugih autora, Branislav Kerac sve više preuzima ulogu supervizora (sličnu ulogu je imao i u „Dnevniku“) i mentora. Rezultat toga je prilično ujednačen kvalitet, koji se do kraja serijala održavao na visokom nivou. Iskustvo koje su autori stekli radom na licencnim stripovima pomoglo je mnogima da stvore vlastiti stripski izraz i da se ubrzo dokažu kao vrsni autori - kako u autorskom stripu, tako i kroz rad za strane izdavače tokom poslednje decenije XX veka. Raspadom strip izdavaštva u SFRJ, „novosadski strip“ nastavio je uspešno da živi u egzilu, čekajući već više od dve decenije na trenutak kada će moći trijumfalno da se vrati u svoj grad.
     Jugoslovenska produkcija„Tarzana“ predstavlja vrhunac domaće strip produkcije, koji ni pre, ni posle toga nije bio dostignut. U ogromnoj strip produkciji osamdesetih godina „Tarzan“ je bio samo jedna od brojnih strip revija. Tek danas, sa distance od dve decenije, možemo da sagledamo njegov stvarni značaj. Redovni ritam izlaženja zaokruženih priča visokog kvaliteta, na kojima su angažovani najvrsniji domaći autori i koje se uspešno plasiraju u inostranstvo, ostaće teško dostižan ideal i za buduće generacije.
     Prvi tom serijala „Tarzan - jugoslovenska produkcija“, koji se pojavio 2011. godine u izdanju „Darkwooda“, donosi nam prvih dvanaest epizoda „Tarzana“ domaćih autora u novom, luksuznom izdanju. Prilika je to da se još jednom uverimo u kvalitet epizoda Slavka Draginčića, Branislava Kerca, Sibina Slavkovića i Branka Plavšića. Ostaje nam samo da priželjkujemo ubrzan ritam narednih tomova, kako bismo mogli da uživamo u radovima i ostalih autora.
     Predrag Đurić

BRANKO PLAVŠIĆ
(Mala Novska Rujiška 1949-Mali Bač 2011) Smatran je za naboljeg tušera u bivšoj Jugoslaviji. Stripom je počeo da se bavi još kao tinejdžer, sarađivajući sa „Dečjim novinama“ radom na stripovima „Mirko i Slavko“ i „Blažo i Jelica“. Nakon kraćeg boravka u Nemačkoj i rada u studiju Rolfa Kauke, zapošljava se u „Dnevniku“, gde radi na serijalu „Veliki Blek“ i crta veliki broj naslovnica za „Lunov magnus strip“, „Zlatnu seriju“ i „Strip zabavnik“. Prelaskom u „Forum-Marketprint“ angažuje se na strip serijalima „Tarzan“ i „Balkan ekspres“ i posvećuje se isključivo tuširanju. Tuširao je 88 epizoda „Tarzana“. Svoje radove izlagao je na više samostalnih kolektivnih izložbi u Gornjem Milanovcu, Vinkovcima, Novom Sadu, Baču…

BRANISLAV KERAC
(Novi Sad, 1952) Zajedno sa Svetozarom Obradovićem predstavlja rodonačelnika „Novosadske škole stripa“, koja je svoje zlatne godine imala osamdesetih godina XX veka. Počeo je da se profesionalno bavi stripom 1975. godine, kada u „Dnevnikovoj“ strip reviji „Zlatni kliker“ objavljuje strip serijal „Poručnik Tara“. Sledi rad na serijalima“Kobra“ i „Cat Claw“, rađenim za „Dečje novine“, koji doživljavaju veliku popularnost i u inostranstvu. Predstavljao je okosnicu tima autora koji su radili „Tarzana“. Na ovom serijalu radio je kao scenarista, olovkar, crtač, supervizor. Napisao je scenarija za 36 epizoda, u 11 epizoda je bio koscenarista, za 47 epizoda je uradio crtež u olovci (prema scenarijima Slavka Draginčića, Svetozara Obradovića, Petra Aladžića, Dušana Vukojeva, Dragane Stanković Vićanović i sopstvenim), tuširao je 10 epizoda i uradio 60 naslovnica, sam ili sa drugim autorima. Tokom 1990-ih radi za skandinavske i američke izdavače. Član je redakcije „Stripoteke“. Uspešno se bavi ilustracijom. Autor je, odnosno koautor četiri ilustrovane knjige: „Junaci narodnih pesama“, „1804: Prvi srpski ustanak“, „1389 – Kosovska bitka“, „Sveti Sava – princ monah“.

DRAGAN STOKIĆ RAJAČKI
(Negotin, 1951) Dobitnik je više nagrada za strip i ilustraciju, među kojima se ističe treća nagrada za ilustraciju i strip evropskog ogranka kompanije „Edgar Rajs Berouz“. Učestvovao je na više samostalnih slikarskih izložbi u Beogradu, Zaječaru, Negotinu, Leskovcu, Kragujevcu, Cirihu, Rošahu. Sredinom 1980-ih u „Val stripu“ objavljuje strip „Valando“. Početkom 2000-ih sarađuje na strip serijalu „Divlja magija“. Nacrtao je tri epizode za serijal „Tarzan“, jednu po sopstvenom scenariju, jednu po scenariju Svetozara Obradovića i jednu po scenariju Dušana Vukojeva. Sve epizode je tuširao Branko Plavšić. Živi u Zaječaru.

GORAN ĐUKIĆ GORSKI
(Sarajevo, 1956) Prvi strip je objavio 1984. godine u novosadskoj strip reviji „Spunk novosti“. Ubrzo za „Dnevnik“ počinje da radi na licencnom stripu „Bufalo Bil“, a uspešno sarađuje i sa „Dečjim novinama“ iz Gornjeg Milanovca. Posebno je bio zapažen strip „Balada o Slovenima“, koji je urađen prema scenariju Svetozara Obradovića. Tokom 1990-ih uglavnom sarađuje sa inostranim izdavačima, za koje radi horor stripove (nemački izdavač Bastei) i, pod pseudonimom George Dove, serijale o superherojima (za američki „Malibu comics“). Sarađuje i sa Dark Horse-om. Poslednjih godina radi kao ilustrator „Politikinog zabavnika“. Radio je na 12 epizoda YU Tarzana, od kojih je nacrtao 11 prema scenarijima Dušana Vukojeva, Dragane Stanković Vićanović, Branislava Kerca i Rastislava Durmana. Epizode je tuširao sam ili ih je tuširao Branko Plavšić. Tuširao i jednu epizodu koju je nacrtao Marinko Lebović. Uradio je i četiri naslovnice. Živi u Novom Sadu.

MARINKO LEBOVIĆ
(Subotica, 1955) Zapošljava se 1980. godine u „Dnevniku“ kao profesionalni strip crtač. Za ovog izdavača radi na strip serijalima „Veliki Blek“ i „Lun kralj ponoći“. Tokom 1980-ih za „Dečje novine“ radi na strip serijalu „Maksimilijan Ston“, dok za zagrebački „Naš strip“ radi strip serijal „Rio“, oba po scenariju Dušana Vukojeva. U narednoj deceniji sa Brankom Plavšićem radi strip serijal „Roel Dijkstra“, koji se objavljuje u Holandiji, gde doživljava veliku popularnost. Svoje stripove, uglavnom tinejdž horore, objavljuje i u Nemačkoj i Italiji. Poslednje dve decenije intenzivno se bavi ilustracijom za decu. Za strip serijal „Tarzan“ nacrtao devet epizoda po scenarijima Svetozara Obradovića i Dušana Vukojeva i uradio je dve naslovnice. Epizode su tuširali Branko Plavšić, Pavel Koza, Branislav Kerac i Goran Đukić Gorski. Živi u Novom Sadu.

MIODRAG IVANOVIĆ MIKICA
(Odžaci, 1959) U profesionalni svet stripa ulazi 1983. godine, kada za novosadski „Dnevnik“ počinje da radi na licencnom stripu „Veliki Blek“. Uradio je i veliki broj naslovnica za strip edicije „Zlatna serija“ i „Lunov magnus strip“. Za „Dečje novine“ iz Gornjeg Milanovca radi na serijalu „Ninja“. Krajem 1980-ih pridružuje se timu autora koji rade na strip serijalu „Tarzan“. Nacrtao je četiri epizode po scenarijima Dragane Stanković Vićanović i Dušana Vukojeva. Epizode su tuširali Branko Plavšić i Pavel Koza. Nacrtao je i veći broj kratkih priča. Imao je više autorskih izložbi u Odžacima, Apatinu, Somboru i Novom Sadu. Bavio se i karikaturom (za „Dnevnik“, „Danas“, „Intervju“, „Politiku ekspres“…). Živi u Srpskom Miletiću.

MILAN MILETIĆ
(Lapovo, 1950) Završio je Akademiju likovnih umetnosti i poslediplomske studije u Beogradu. Izlagao je na preko sto grupnih i imao je 13 samostalnih izložbi. Dobitnik je i više nagrada i priznanja za slikarstvo, uključujući i prvu nagradu u kategoriji portreta na izložbi svetske minijaturne umetnosti u Torontu 1989. godine. U ediciji „Dečjih novina“ „Nikad robom“ 1978. godine objavljuje strip „Branko Milošević – Metalac“, a objavljuje i u drugim edicijama ovog izdavača. Međutim, najviše strip tabli objavljuje u edicijama novosadskog „Dnevnika“ –radi se o stripovima „Larami“i „Kočiz“. Radio je i stripove „Knez Vojislav“ i „Ratnici iz Arkone“. Objavio je tri strip albuma: „Kočiz“, „Larami“ i „Divlji Bil“. Za strip serijal „Tarzan“ uradio je tri epizode prema scenarijima Dušana Vukojeva, odnosno Dragane Stanković Vićanović. Dve epizode je tuširao Branko Plavšić, a jednu Pavel Koza. Živi u Gornjem Milanovcu.

PAVEL KOZA
(Kisač, 1963) Još kao srednjoškolac sarađuje sa „Dnevnikom“, za koga crta stripove o „Velikom Bleku“, kao i naslovnice za „Lunov magnus strip“ i „Zlatnu seriju“. Za dnevni list „Dnevnik“ kreira karikaturalne stripove „Kiki i Riki“ i „Baša“, dok za omladinski list „Vzlet“ kreira strip „Laco i Maco“. Od 1997. godine u magazinu „Rovina“ objavljuje strip „Janošik“. Tokom 1990-ih radio je više kratkih horor stripova za nemačkog izdavača. Za strip serijal „Tarzan“ nacrtao je devet epizoda po scenarijima Dušana Vukojeva, Svetozara Obradovića, Dragane Stanković Vićanović i Branislava Kerca, a još šest epizoda je tuširao. Uradio je i dve naslovnice. Uspešno se bavi ilustracijom i slikarstvom. Izlagao je na više izložbi.

PETAR MESELDŽIJA
(Novi Sad, 1965) Prve stripove objavljuje već sa 15 godina. U novosadskoj „Stripoteci“ objavljuje „Krampija“, a u „Nevenu“ strip serijal „Kreker Kid“. Uradio je četiri epizode „Tarzana“, prema scenarijima Dušana Vukojeva i Branislava Kerca (jedna epizoda nije objavljena). Jednu epizodu je tuširao Branko Plavšić, dok je ostale epizode sam tuširao. Autor je i jedne naslovnice. Po završetku Akademije likovnih umetnosti u Novom Sadu odlazi u Holandiju 1991. godine, gde završava strip „Kanoo“, da bi se zatim potpuno posvetio slikarstvu i ilustraciji. Prvu samostalnu izložbu održao je 1998. godine u galeriji Tjalf Sparnaay u Amsterdamu. Potom sledi niz grupnih izložbi u raznim galerijama i muzejima u Holandiji, SAD i Srbiji. Radovi su mu štampani širom sveta u mnogim knjigama i magazinima, kao i u vidu postera. Ilustrovao je nekoliko knjiga, počevši od knjige „Peter Enkorak“, preko „Kralj Artur i vitezovi okruglog stola“, pa do knjiga inspirisanih srpskom mitologijom i narodnim bajkama. Knjiga „Legenda o Baš Čeliku“, za koju je napisao tekst i naslikao ilustracije, objavljena je u Srbiji 2008. godine. Englesko izdanje ove knjige biva objavljeno u SAD 2010. godine. Dobitnik je brojnih nagrada, među kojima su i „ Plaketa Zlatnog Pera Beograda“, nagrada „Maksim“ u Zaječaru, jedna zlatna i dve srebrne nagrade „Sprectrum “ u SAD, kao i nagrada žirija na 59. svetskoj konvenciji naučne fantastike, održanoj u Filadelfiji 2001. godine.

SIBIN SLAVKOVIĆ
(Žunjević, 1953) Profesionalnu strip karijeru započeo je 1975. godine, sarađujući sa dečjim listovima „Tik-Tak“, „Zeka“ i „Dečje novine“, da bi se 1977. godine i zaposlio u „Dečjim novinama“ kao ilustrator i strip crtač. Dve godine kasnije postaje urednik kultnog strip magazina „YU strip“, koji je najzaslužniji za afirmaciju i promociju domaćeg stripa krajem 1970-ih i početkom 1980-ih godina. Jedno vreme sarađuje sa „Dnevnikom“ na serijalu „Veliki Blek“ i drugim stripovima, da bi 1982. godine prešao u „Forum-Marketprint“. Tokom poslednje decenije XX veka radio za skandinavske i američke izdavače na serijalima „Stormy & Iceberg“, odnosno „The Mask“, a kao kolorista je sarađivao sa istaknutim svetskim crtačima. Trenutno je urednik „Stripoteke“, a bavi se i ilustracijom. Sa Branislavom Kercem ilustrovao je knjige „1984 – Prvi srpski ustanak“ i „Sveti Sava – ilustrovana
biografija“, kao i veliki broj udžbenika, slikovnica i društvenih igara. Nacrtao je 15 epizoda „Tarzana“ po scenarijima Dereka Fieldinga, Slavka Draginčića i Branislava Kerca, od kojih je pet tuširao Branko
Plavšić. Sem toga, tuširao je i tri epizode Branislava Kerca i nacrtao 23 naslovnice sam ili sa Brankom Plavšićem i Branislavom Kercem. Živi u Novom Sadu.

PETAR ALADŽIĆ
(Sombor, 1954) Još kao student, pod pseudonimom Pit Alad, piše naučnofantastične priče za časopis „Zlatni kliker“, koji je izdavao novosadski „Dnevnik“. Strip scenarijem se bavi od 1978. godine, kada sa Branislavom Kercem u „Politikinom zabavniku“ objavljuje dve epizode stripa „Partizan Goran“. Tokom 1980-ih sa različitim crtačima radi na strip serijalima „Veliki Blek“ i „Lun kralj ponoći“ za „Dnevnik“. Za novosadski „Forum“ radi scenarija za dve epizode stripa „Tarzan“ (olovkar Branislav Kerac, tušer Branko Plavšić), a za gornjomilanovačke „Dečje novine“ za strip „Ninja“. Sa Brankom Plavšićem kreira strip „Večernja akcija“, objavljen u „Dnevnikovom“ listu „Neven“, a sa Stevanom Brajdićem radi strip „Ilegalci“. Živi u Novom Sadu.

SLAVKO DRAGINČIĆ
(Pančevo, 1947) Bio je urednik kultne jugoslovenske i novosadske strip revije „Stripoteka“ od 1982. godine i uz Svetozara Tomića najzaslužniji je za formiranje grupe jugoslovenskih scenarista i crtača koji su radili strip „Tarzan“. Pored scenarija za 17 epizoda ovog stripa (olovkari Branislav Kerac i Sibin Slavković, tušeri Branko Plavšić i Sibin Slavković), pisao je scenario i za strip serijal „Cat Claw“ Branislava Kerca. Autor je više publicističkih tekstova o stripu. Sa Zdravkom Zupanom je 1986. godine objavio „Istoriju jugoslovenskog stripa“. Živi u Novom Sadu.

RASTISLAV DURMAN
(Senta, 1956) Tokom osamdesetih godina prošlog veka radio na TV Novi Sad kao urednik, scenarista i reditelj. Stripom počinje da se bavi krajem 1970-ih, sarađujući sa „Novim kvadratom“ iz Zagreba i „Beogradskim krugom 2“. Sa Krešimirom Zimonjićem u „Stripoteci“ objavljuje strip o varvarskom junaku Nokaku, kao i strip „Čudovište iz čuda“, dok sa Ivicom Puljkom objavljuje strip „Brboslav“. Za novosadski „Neven“ uradio je veliki broj kaiševa stripa „Zeka Pega“. Za serijal „Tarzan“ uradio je scenario za jednu epizodu (crtež Goran Đukić Gorski). Autor je više knjiga beletristike i stručnih knjiga vezanih za televiziju i medije, kao i velikog broja priča, uključujući i SF priče, koje je pisao pod pseudonimom D. T. Bird. Autor je tri televizijske serije, četrdesetak radio i TV drama, stotinak dokumentarnih filmova, tri knjige proze i dva stručna zbornika. Scenarista je serije od 250 mini-radio drama pod nazivom „Okolominutno radio pozorište“. Živi u Novom Sadu.

SVETOZAR OBRADOVIĆ
(Novi Sad, 1950) Strip scenarista i publicista. Prvi profesionalni strip scenarista u bivšoj Jugoslaviji. Započinje saradnju sa Branislavom Kercem 1975. godine na stripu „Poručnik Tara“ i u narednih tri i po decenije radi na velikom broju serijala („Kobra“, „Veliki Blek“, „Lun kralj ponoći“, „Ninja“…), kao i na pojedinačnim stripovanim pričama. Stripovi rađeni po njegovima scenarijima objavljivani su u skandinavskim zemljama, Nemačkoj, Italiji, Francuskoj, Turskoj, Holandiji, SAD… Kapitalno delo „Novosadski strip“ objavio je 2007. godine. Autor je više knjiga, feljtona, radio drama, strip izložbi. Za strip serijal „Tarzan“ napisao je scenarija za 12 epizoda, koje su nacrtali Branislav Kerac, Sibin Slavković, Pavel Koza, Marinko Lebović i Dragan Stokić Rajac.

DRAGANA STANKOVIĆ VIĆANOVIĆ
(Zaječar, 1964) Diplomirala je književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, nakon čega se pridružila autorskom timu „Forum-Markertprinta“. Napisala je scenarija za 10 epizoda, koje su nacrtali Goran Đukić Gorski, Pavel Koza, Marinko Lebović i Miodrag Ivanović – Mikica. Sem na „Tarzanu“, napisala je scenarija i za stripove, koji su objavljivani u Nemačkoj i Italiji. Napisala je mnogobrojne feljtone, objavila nekoliko knjiga, a bavila se i pisanjem scenarija i režijom dokumentarnih filmova. Živi u Beogradu.

DUŠAN VUKOJEV
(Borovo, 1948) Strip scenarista i crtač, strip karijeru počinjem objavljivanjem „Šrafka“ u „Politikinom zabavniku“. Tokom 1980-ih u „Nevenu“ objavljuje „Rundija“, a u „Stripoteci“ „Kokoa“ i „Šufnudle“. Piše scenarija za veliki broj, prvenstveno mladih autora, kojima pruža nesebičnu podršku. Sa Radičem Mijatovićem kreira stripove „Mika Muštikla“, „Krapino“ „Kurir Nebojša“ i „Lijanko“, a sa Petrom Meseldžijom kreira strip „Esmeralda“. Piše scenarija i za mnoge mlade autore. Dobitnik je više nagrada, diploma i plaketa za svoj umetnički rad. Napisao je scenarija za 25 epizoda „Tarzana“. Epizode su crtali Petar Meseldžija, Goran Đukić, Pavel Koza, Branislav Kerac, Marinko Lebović, Milan Miletić, Miodrag Ivanović Mikica i Dragan Stokić Rajački, a većinu je tuširao Branko Plavšić. Trenutno se bavi dizajnom. Živi u Novom Sadu.

OBAVEŠTENJE O PRODUŽENJU ROKA ZA PREDAJU RADOVA NA KONKURS SALONA STRIPA 2018:
Svi kandidati koji nisu u mogućnosti da pošalju radove na konkurs Salona stripa do 15. avgusta 2018. godine, moći će iste lično podnetiu periodu od 20. do 30. avgusta 2018.godine, u prostorijama Srećne galerije ili na portirnici SKC-a.

   STRAVA FEST zamišljen je kao manifestacija posvećena promovisanju stripova, animacije i video-igara, kao i njihovih autora u Valjevu. Radionica stripa i animacije, koja funkcioniše uz Udruženje dramskih, muzičkih i audio-vizuelnih stvaralaca „Milovan Glišić” Valjevo, kao i uz podršku Matične biblioteke „Ljubomir Nenadović” Valjevo i Grada Valjeva, želi da obrazuje, informiše, a time i približi, kako mlađe tako i starije, ovim medijima.

   Uz otvaranje izložbe Radionice stripa i animacije, održaće se različite tribine, predavanja i projekcije koje će trajati 3. i 4. avgusta od 17h do 23h u Muzeju zavičajnih pisaca pri Matičnoj biblioteci „Ljubomir Nenadović” Valjevo.

   PROGRAM MANIFESTACIJE ZA OBA DANA:

     03.08.2018.
17h – CRTANJE NA OTVORENOM
Članovi Radionice stripa i animacije crtaju na otvorenom zajedno sa gostima manifestacije. Crtanje će trajati oba dana, nezavisno od ostatka programa.
18h – TRIBINA: 80. GODIŠNJICA FILMA „SNEŽANA I SEDAM PATULJAKA“
David Kecojević, filmski reditelj i esejista, o prvom Diznijevom dugometražnom filmu i njegovom uticaju na Holivud.
19h – OTVARANJE IZLOŽBE ČLANOVA RADIONICE STRIPA I ANIMACIJE
20h – TRIBINA: STUDIO RADIONICE STRIPA I ANIMACIJE
Predstavljanje svih aktuelnih i predstojećih radova Radionice koji su nastali samostalno i u saradnji sa drugim udruženjima i ustanovama.
21h – TRIBINA: PREDSTAVLJANJE VIDEO-IGRE „NEON KNIGHT“
Marko Vuković predstaviće svoju igricu „Neon Knight: Vengeance From The Grave“ i pričaće o animaciji u video-igrama.
22h – PROJEKCIJA KRATKOMETRAŽNIH ANIMIRANIH FILMOVA

     04.08.2018.
17h – RADIONICA ANIMACIJE
Učenje osnovnih principa 2D animacije kroz rad na kratkometražnoj animiranoj sekvenci.
18h – TRIBINA: DIGITALNO DOBA FANZINA
Predstavljanje fanzina „The White Japanese Lapot“ i „Strava“.
19h – TRIBINA: ŠKOLSKI UTISCI
Razgovor sa studenatima umetničkih fakulteta, o iskustvima koja su stekli i saveti za buduće generacije koje planiraju da ih upišu.
20h – TRIBINA: „KARTON SITI“ – RETROSPEKTIVA
Željko Obrenović (Kameno Jezero, Talog), scenarista strip albuma, sa ostatkom autorskog tima.
21h – PROJEKCIJA RADOVA STUDIJA RADIONICE STRIPA I ANIMACIJE
Kratkometražni igrani i animirani filmovi „Brale Studiosa“.

   O RADIONICI STRIPA I ANIMACIJE

   Valjevska radionica stripa i animacije postoji od 22. juna 2014. godine, kao nastavak rada i ideje art grupe „Crna mrlja“ i osnovali su je njeni bivši polaznici - Jovan Marković, Stefan Nastić i Filip Stanković. Radionica funkcioniše uz podršku Udruženja dramskih, muzičkih i audio-vizuelnih stvaralaca „Milovan Glišić” Valjevo, kao i Matične biblioteke „Ljubomir Nenadović" Valjevo.

   Cilj Radionice je da se podstaknu mašta, individualnost i samopouzdanje kod dece, da se povežu oni koji imaju slična interesovanja i žele da crtaju. Okvirni plan Radionice obuhvata upoznavanje sa osnovama crtanja i pisanja, različitim tehnikama izrade stripa, kao i osnovnim elementima digitalne izrade ilustracija i animacije. U radu mogu učestvovati kako talentovani za strip i animaciju, oni koji imaju samo predloge i ideje, tako i oni koji su ljubitelji i poštovaoci ove umetnosti.

   Pri radu Radionice učestvovalo je više od pedesetoro mladih, od kojih su najmlađi članovi bili predškolskog uzrasta. Polaznici su učestvovali kroz brojne izložbe, performanse, kao i pri izradama murala, vitraža i pozorišne scenografije, sve u okviru programa Tešnjarskih večeri, saradnjom sa Centrom za kulturu, Matičnom bibliotekom „Ljubomir Nenadović”, Opštom bolnicom Valjevo i neprofitnom organizacijom - VAKUM, što je bilo i propraćeno medijskim nastupima na lokalnim televizijama i u internet novinama.

   Ideja Radionice stripa i animacije je da se pokrenu mladi, da im se omogući mesto gde mogu zajedno da rade zajednom i na zanimljiv način, da pišu i crtaju ono što bi i sami želeli da čitaju. Kroz aktivno učešće u Radionici mladi će biti bogatiji za jedno novo i drugačije iskustvo, ostvareno kroz zajedničke aktivnosti i druženja, isticanje potisnutog i neprepoznatog talenta, priznanje zapostavljenih vrednosti i doprinos kulturi Valjeva.

Ljetni broj baš u vrijeme kad je ponajviše ljudi na godišnjem! Idealna prilika za swimsuit edition. Naravno, nama je to bezveze i kategorički se odbijamo prepustiti suncu, ljetu, moru i dokonom optimizmu.

Što vani sunčanije, naši stripovi mračniji!

Novi mračnjak koji nam se pridružio u 44. broju zove se Igor Mudronja. Dobro nam došao!

Kao i vi, dragi čitatelji, koji se radije mračite s nama u duši nego crnite izvana po koži na kancerogenom zračenju kojim ovih dana obilujemo posvuda.

Adresa: www.mojstrip.com

    ŠTO STRIPOLJUPCI MOGU NAUČITI IZ
    FANTASTIČNOG USPJEHA NOGOMETAŠA!

     Što je univerzalna pouka sjajnog uspjeha nacionalnog nogometnog tima na Svjetskom prvenstvu za naše društvo u cjelini, što se od tog iskustva može prenijeti na pojedine djelatnosti ili sektore pa, dakako, i na strip u Hrvatskoj?
     Očigledno je potrebno imati jasan cilj, posložiti sve elemente i dionike i postići zajedništvo u ostvarivanju planiranog postignuća. Kao što je izbornik Dalić učinio sve u objedinjavanju pozitivnih vrijednosti svojih suradnika i igrača i stvorio jedno snažno zajedništvo koje je zarazilo cijelu Hrvatsku i prenijelo se i izvan naših granica, potrebno je po istom receptu postupati i u bilo kojoj drugoj djelatnosti. Samo kad smo zajednički stremili k nekom cilju postizali smo značajne uspjehe koji su imali i globalne odjeke.
     Ti trenuci slave, nažalost, koliko god bili slatki i opojni trajali su kratko i prevladavale su divergentne sile u društvu koje je sklono podjelama bez nekog posebnog racionalnog razloga.
     Strip je, naravno, daleko manje popularan od nogometa, u njemu se obrću veliki novci, ali njegova prošlost i masovna privlačnost daju nam nadu da se i u tom području kulture mogu postići značajni uspjesi. Moramo se ugledati na naše nogometaše i njihovo vodstvo.
     Već odavno nam je jasno da strip ne može postati raširena kulturna i društvena vrijednost bez središnje točke okupljanja. Prema iskustvima drugih, mi smo si zamislili da je to centar (muzej ili kuća) stripa oko kojeg se moraju okupiti djelatnici stripa i stripoljupci. Zamislili smo da cijeli projekt razvijamo u malim koracima – popularizacija stripa, izdavaštvo, povezivanje s novinskim kućama da se strip vrati u tiskovine s većim nakladama i dostupan većem broju čitatelja, i, na koncu, da sve okrunimo osnivanjem centra ili kuće stripa. Je li Kuća stripa za strip djelatnike i prijatelje stripa ono što je za svijet nogometa nacionalni tim? Mogla bi biti! Pitanje je možemo li zbog tog cilja prevladati naše partikularne interese, drugačije sklonosti, inherentni individualizam i subjektivnost, pristati na različite afinitete i ujediniti rasutu svađalačku energiju u pozitivnom smjeru.
     Mi se i dalje nadamo pozitivnom ishodu, promičemo strip kroz Strip reviju Večernjeg lista i druge tiskovine. Večernji list je dodao još jedan doprinos objavljivanjem stripova u svojem dodatku Večernjaku koji izlazi pod nazivom Ljetne novine.
     Kuća stripa moguća je samo ako se ostvari zajedništvo i napor na način nogometaša. Nadamo se da to nije samo san.

• JANITOR: Sotonine jaslice (1) • Scenarij: Yves Sente, François Boucq;· Crtež i kolor: François Boucq
  Posljednja epizoda serijala o tajnome agentu rimske Kurije vodi nas u meksičku džunglu.
• Abraham Stone: Seoski miš, gradski štakor (2) • Autor: Joe Kubert
  Osveta za smrt majke i brata koštat će našeg junaka dodatnih žrtvi.
• ŠIC-MIC • Autor: Walter Neugebauer
  Glavno da voda nije prehladna za kupanje…
• TEX I MEX: Povratak lovaca na skalpove (3) • Scenarij: Peter Wiechmann; Crtež: Juan Sarompas
  Hoće li u posljednjoj epizodi naša dvojica desperadosa ispuniti svoje snove o lakom bogaćenju?
• Nevjerojatna pustolovina (Izviđači u Africi) • Scenarij: Zvonimir Furtinger; Crtež: Julio Radilović Jules
  Kako će slučaj nasilne provale razriješiti jedan… nosorog?!
• TATICA • Autor: Nob
  Vječita dilema svakog roditelja: je li moralno čitati osobni dnevnik svojeg djeteta? Ili je u roditeljstvu i ratu sve dopušteno?
• PEANUTS • Autor: Charles Schulz
  Charlie Brown protiv neumoljive statistike.

    Skrećem Vam pozornost i na naše Facebook stranice, na kojima možete pratiti vijesti vezane za Kuću stripa.
www.facebook.com/Stripforum

     Čitajte nas, pišite nam, posjetite na www.stripforum.hr i Facebooku.

Nije istina da nema stripa koji ne volim, iako to često znam reći. Postoji gomila stripova, cijela jedna kategorija i tradicija za koju mislim da je traćenje papira, crtačkoga truda i čitateljskoga vremena, da  ne treba postojati, a ako se nastavim uzrujavati reći ću i da je uvreda mediju. Riječ je, dakako, o  adaptacijama književnih dijela i, očito, nekoj dubljoj traumi budući da nije baš svaka adaptacija neiskupivo grozna, premda je onih dobrih tako malo da ih jedva ima za poslovičnu iznimku koja bi potvrdila pravilo. Korijenje te traume, pak, vjerojatno je dvojako: jedna im žila crpi gnoj iz godina tijekom kojih sam se naslušao kako strip djecu odvlači od književnosti ili joj ga, eto, približava, dok je drugi krak uronjen u malo bočato more dosade u kojem su me adaptacije gotovo neizostavno topile.

Mogu shvatiti urednike kojima se "lektira u stripu" učini izvrsnim sredstvom da jednim udarcem ubiju muhu popularnosti i zunzaru respektabilnosti (nema tri dana kako je jedan ponovo oprašio tu floskulu, vjerojatno zabluđen mišlju da je strip popularan, a lektira respektabilna). Mogu shvatiti scenariste koji su se zbog sitnih para upregli preko svojih mogućnosti pa se grabe projekata u kojima ne treba toliko razmišljati koliko baratati škarama i ljepilom. Shvaćam, konačno, i crtače koji svijetu žele predstaviti knjige koje su ih očarale na način na koji ih oni vide. Jedino ne shvaćam zašto je rezultat skoro pa uvijek bijedan, zašto dobijamo strip koji slijedi strukturu knjige, ritam knjige, koji ne samo da čuva neokrznute dijaloge nego počesto na svojim stranicama traži mjesta za cijele deskriptivne ulomke. Čini li to film, stripov drčniji vršnjak? Ne čini. Čini li to ijedan drugi medij kad se nadahnjuje književnošću? Ne čini. Svi oni zahvate što im je po volji i s ukradenim pobjegnu "gdje ih nitko ne zna", samo se strip još boji što će mu netko reći pokuša li biti svoj, hoće li mu tko što zamjeriti.  Pa ako stripovske adaptacije prvenstveno izgledaju kao bogato ilustrirane slikovnice, ako se strip i dandanas doživljava kao kakva, mila ili sramotna, sluškinja književnosti, tko je tomu kriv ako ne strip sam?

U Caku je od prvoga do dvadeset i sedmoga broja, na ukupno pedesetak stranica, objavljivana adaptacija "Posljednjeg Mohikanca". Zanimljivo je što, iako se "Mohikanac" dičio (pravdao?) egidom "svjetske književnosti u stripu", nigdje nismo mogli pročitati kako je riječ o književnomu djelu Jamesa Fenimora Coopera, a možda još zanimljivije što nigdje nismo mogli pročitati ni imena autora stripa. Cak je, doduše, tu bio dosljedan: ako se autori nisu sami potpisali, od Caka predstavljanje nisu dočekali. Čak i nakon što ih je u osmome broju "Beograđanka Snežana Dabović" (ime stavljam u navodnike jer je njezino pismo pisano u muškom rodu i ijekavicom pa slutim administrativnu zbrku) prozvala "pišite o stripu! Ne sjećam se da sam ikad čitao knjigu, a da ne znam tko ju je napisao", Cak se strogo trudio doprinijeti dojmu da stripovi nastaju milošću Božjom ili makar strojno.

Sam "Posljednji Mohikanac" nije najgora adaptacija koju sam vidio. Daleko, zapravo, od toga. Iako uredno numerira kadrove – danas gotovo izumrla praksa koja se sedamdesetak godina mjestimice primjenjivala u strahu da čitatelj neće shvatiti kojim redom valja pratiti sličice – "Mohikanac" je grafički jak strip koji, ustanovio sam nedavno ga prvi put čitajući, natprosječno inteligentno kombinira momente koje će prepričati, a koje prepustiti crtežu. Zamjerki ima: crtačev polet pada kako strip napreduje, tekst katkad (uslijed dvostrukoga prijevoda, pretpostavljam) nema smisla, a dogodilo se i da se, kako je Joško Kraljević u jedanaestom broju primijetio u pismu čitatelja, u stripu što se zbiva sredinom osamnaestoga stoljeća autorima zalomi winchesterka iz devetnaestoga. Zanimljivija od samoga stripa, međutim, činjenica je da mu je porijeklo mađarsko.

Imre Sebök / Ernö Zórád

O mađarskom stripu ne znam gotovo ništa. Dvaput sam posjetio Budimpeštu, jednom kupio neku bezveznu geg sveščicu, a drugi put propustio uzeti nešto što je djelovalo kao povijest mađarskoga stripa s glupom izlikom da ne razumijem taj jezik. A google translate je bio iza ugla! Da je Mohikanac mađarski, pak, dokontao sam vremenom, uspoređujući viđeno u Caku sa stripovima koji su kroz dekadu iskrsavali od Zov stripa do, ako se ne varam, Stripoteke, ali tih puta potpisani: Tibor Cs. Horváth (1925.-1993.) svaki put kao scenarist, a Imre Sebök (1906.-1980.) i Ernö Zórád (1911.-2004.) kao crtači. Posljednju kockicu dodao je Bane Kerac, potvrdivši mi da je riječ o mađarskim, a ne jugoslavenskim Mađarima i protumačivši otkud oni kod nas: "Magyar Szo (Forum Novi Sad) je imao veze sa njihovim izdavačima po nacionalnoj liniji", kazao je Bane. "Radili su za svakoga ko plaća, preko Tibora."

"Svako ko plaća", pokazuje zbroj njihovih biografija na Lambiekovoj Comiclopediji, bile su zemlje Istočnoga bloka, što otvara čini mi se neistraženo pitanje kretanja stripova iza Željezne zavjese (te kroz balkansku rupu na zavjesi). Da je Tibor bio i agent, osim što je bio scenarist, posve je logično: u stripu je gotovo tradicija da scenaristi uz svoj posao pokreću časopise, uređuju ih, redigiraju rubrike, promoviraju izdanja i slušaju kako crtači žugaju što se eksponiraju na njihov račun. Poneke od njih posao dokusuri: Oesterhelda je za glavu skratila politika, Goscinnyja je satrala progutana gorčina, dok je Tibor Cs. Horváth četiri desetljeća simbolizirao mađarski strip stotinama adaptacija književnih djela i ponekom izvornom pričom da bi se zatim izvrnuo iste godine kad ga je nova uprava otpustila iz enigmatsko-zabavnog časopisa kojeg je sredinom pedesetih godina pomogao pokrenuti.

(Nastavlja se ...)

Na 20. Balkanskoj Smotri Mladih Strip Autora, u konkurenciji od rekordnih 2789 učesnika iz 61 zemlja sa prostora Evrope, Azije, Afrike, Australije, Severne i Južne Amerike, internacionalni žiri u sastavu: predsednik žirija Rumen Čaušev (strip crtač i ilustrator), Milorad Vicanović Maza (strip crtač i ilustrator) i Marko Stojanović (strip scenarista i teoretičar) dodelio je sledeće nagrade:

Memorijalnu plaketu Nikole Mitrovića Kokana u kategoriji strip crtača dobio je Babisu Kourtis iz Atine u Grčkoj.
Diplome za istu kategoriju je dobili su Kalina Muhova iz Sofije u Bugarskoj i Aleksandar Anđelković iz Leskovca.

Memorijalnu plaketu Nikole Mitrovića Kokana za ilustraciju dobio je Tomi Džurovski iz Makedonije.
Diplomu za istu kategoriju dobili su Saša Džino iz Sarajeva u Bosni i Hercegovini i Andrijana Cvetković iz Leskovca.

Memorijalnu plaketu Nikole Mitrovića Kokana za scenario dobio je Ivan Veljković iz Svilajnca.
Diplomu za istu kategoriju dobili su Iva Grueva iz Sofija iz Bugarske i Filip Stanković iz Valjeva.

Memorijalnu plaketu Nikole Mitrovića Kokana za strip teoriju dobio je Mirko Kovačević iz Banja Luke u Bosni i Hercegovini.
Diplomu za istu kategoriju dobio je Luka Vidosavljević iz Leskovca.

Diplomu za najboljeg debitanta dobila je Mina Gajdanović iz Raške.

Plaketu “Nikola Mitrović Kokan”za doprinos srpskom stripu dodelio je organizator (Leskovačka škola stripa „Nikola Mitrović Kokan“, ispred Leskovačkog Kulturnog Centra), nezavisno od žirija, i nju su ravnopravno dobili Žika Bogdanović iz Beograda i Dragan Stokić Rajački iz Zaječara.

U sastavu Smotre održan je konkurs za najbolji strip kaiš u organizaciji Leskovačke škole stripa, „Nove naše reči“, Učiteljskog društva Leskovac i Sindikata obrazovanja Srbije – Regionalnog centra Leskovac, i žiri u sastavu Nikola Milićević (novinar), Marko Stojanović (strip scenarista) i Miloš Cvetković (akademski grafičar) nagradio je Anastasiju Vidanović iz Leskovca (kategorija do 10 godina), Katarinu Hadži-Jovančić iz Leskovca (kategorija od 10 do 15 godina) i Katarinu Stošić (kategorija od 15 do 19 godina), a specijalnu nagradu dobila je Milica Stanković (12 godina), iz Leskovca. U sklopu manifestacije časopis dodeljuje se i memorijalna nagrada “Miodrag Veličković Mivel” za satirični strip. Žiri u sastavu: predsednik žirija Jurica Dikić (strip crtač i karikaturista), Predrag Stanković (strip teoretičar i književnik) i Ninoslav Miljković (strip crtač i karikaturista), dodelio je nagradu Saši Dimitrijeviću iz Niša.

Nagradu striparnice "Južni Darkwood" iz Niša za realističan izraz dobila je Andrijana Cvetković iz Leskovca.

Nagradu striparnice "Higher Ground Comics" iz Varaždina u Hrvatskoj dobila je Eirini Skoura iz Soluna u Grčkoj.

Nagradu Studentsko informativno-izdavačkog centra iz Niša za najbolji kratki strip dobila je Teodora Dončeva iz Sofije u Bugarskoj.

Takođe u sklopu manifestacije elektronski časopis za decu “AKO MENE PITAŠ...” dodelio je nagradu za najboljeg mladog strip autora „Mlada velika nada“ Aleksandri Cvetković i Lazaru Nikoliću iz Leskovca.

Franja Straka (1952) jedan je od najaktivnijih i najupornijih ovdašnjih strip alternativaca. Njegov dosadašnjih strip opus obiman je, šarolik i razbacan u mnoštvu izdanja. Ipak, čini se da centralno mesto njegovog dosadašnjeg rada zauzima publikacija pod imenom „Samoniki korov strip“ koja je, od početka svog izlaženja 2002.g. do sada, izašla u oko 550 brojeva. „Samonikli...“ je u trenutku svoje pojave bio novost za ovdašnju strip scenu pošto je bio „e-zin“ odnosno elektronsko izdanje koje je Straka zainteresovanim čitaocima slao putem e-maila. Time je koncept andergraund stripa koji podrazumeva alternativno umnožavanje i distribuciju dobio još alternativniji oblik; naime, dok su 1990-tih domaće andergraund stripadžije „pravile“ fotokopirane fanzine koje su potom poštom slali zainteresovanima, besplatno ili uz minimalnu naknadu (koja pokriva samo troškove proizvodnje i poštanskih usluga), Straka je bitno unapredio koncept uz korišćenje savremene tehnologije. On je stripove crtao na klasični način pa skenirao, elektronski obrađivao, pakovao (čitaj, kompresovao) i besplatno slao zainteresovanima koju su mu se javljali na kontakt mail. Tako je, u duhu andergraud stripa, sačuvana izvorna sloboda stvaranja bez ograničenja kakva bi nametnuli urednici (glavni, umetnički, tehnički) odnosno format, obim publikacije i njen ritam izlaženja. Naravno, jedina (ujedno i najteža) cenzura radova je autocenzura sa kojom se svaki alternativac borio kako je znao i umeo (ako bi podlegao njenom uticaju takav autor više nije mogao biti pravi alternativac). Ultimativno ograničenje u ovakvom konceptu stvaranja bilo je - i ostalo - u autorovom talentu, njegovoj radoznalosti i domišljatosti odnosno u njegovoj predanosti radu (tako je otpao često potezani izgovor o uredniku koji sprečava stvaraoca da radi više a iza koga se, naravno, krila klasična lenjost). Kako god bilo, Straka je izdržao sva iskušenja, od besparice do tehničkih kvareva opreme i vrlo redovno objavljivao nove „Samonikle korov stripove“ na radost sve brojnije publike. Ono što je, ipak, ostalo nedorečeno-neostvareno jeste pojava „Samoniklog...“ u, za strip, primarno-originalnom obliku - na papiru; ovim albumom (i onima koji slede), u uzdanju alternativne-andergraund kuće „Bratstvo duša“ koju vodi uporni, provereni entuzijasta Zdenko Franjić, i ova je „falinka“ konačno ispravljena.

Znatiželjni čitalac će, dakle, imati priliku da obnovi svoje poznavanje „Samoniklog...“ ili da se upozna sa njim. U svakom slučaju, prvih šest brojeva sadrži dovoljno uzbudljivih strip iznenađenja da svakoga uvere u Strakin bujni, neobuzdani talenat. On, posle provokativnog naslova, subverzivno započinje gorko-humornom životnom (za strip netipičnom) pričom o (ne)dobijanju stana ubogog radnika i nastavlja da se odmiče od znane nam realnosti u alternativnu stvarnost bizarnog žitelja solitera koji stan deli sa životinjama (u svojoj uobrazilji), umišljenog super-heroja i stvaraoca sa dilemama o sopstvenom (ne)delu sve do apsurno-bizarnih vic/geg-tabli. Vrlo brzo postaje jasno da se ništa u ovim stripovima ne podrazumeva; naprotiv, sve je podložno testiranju na (bes)misao, od junaka priča do konzistentnosti samog strip medija, načina pripovedanja, komponovanja tabli i redukcije crteža. Straki nije strano da, sasvim nonšalantno, započne jednu priču a završi u drugoj, da slike budu bez teksta odnosno da u kvadratu tekst potpuno zameni crtež. Karikaturalnost kao početno opredeljenje sasvim prirodno i spontano ume da sklizne u apstrakciju ili visoku likovnu estetizaciju kao i namerno primitivistički crtež. Humorni pasaži u kojima vizuelni kalamburi prate tekst smenjuju se sa pitanjima o krucijalnim dilemama postojanja i opstajanja pojedinca.

Strakini radovi su, zahvaljujući njegovom osnovnom stavu da ništa nije sveto i nedodirljivo, pohvala čistoj lucidnosti i ludizmu otvorenog duha koji se kreće kroz stvarnost širom otvorenih očiju i ne libi se da postavlja pitanja na koja nije lako ni prijatno (ili nije moguće) odgovoriti. Dodatna prednost jeste što se sve to dešava u stripu, mediju za koji vlada uverenje da je bezazlen i isprazno zabavan. „Samonikli korov strip“ je dokaz da je strip može biti intelektualno intrigantan, neobavezan i istraživački uzbudljiv. Stoga je ovo izdanje prava poslastica za prave strip sladokusce.

16. MEĐUNARODNI SALON STRIPA
27 - 30. 09. 2018. Srećna galerija, SKC BEOGRAD
KONKURS MEĐUNARODNOG SALONA STRIPA 2018.
ROK ZA SLANJE RADOVA: DO 15. AVGUSTA 2018.

Adresa za slanje radova:
SKC, Srećna Galerija
SALON STRIPA                                               
Kralja Milana 48
11000 Beograd, Srbija

Propozicije za učesnike:
•  Pravo učešća imaju autori svih uzrasta.
•  Kandidat šalje rad na konkurs poštom (rad će biti prihvaćen i u slučaju da ga kandidat lično donese)
•  Rad treba da bude u dobroj kopiji (ili originalu), obima od 1 do 4 table, A3 ili A4 formata.
•  Rad može biti delo više autora (crtač, scenarista, kolorista), s tim da crtač ne može podneti na konkurs više od jednog rada.
•  Rad može biti prethodno objavljivan.
•  Tema, žanr i autorski pristup nisu zadati konkursom.
•  Ne isključuje se mogućnost prihvatanja rada sa strip tematikom u drugim medijima (reljef, skulptura, instalacija, objekat...)
•  Tekst u stripu može biti na srpskom ili engleskom jeziku kao i na jezicima sa bivšeg srpskohrvatskog odnosno hrvatskosrpskog govornog područja.

•  Uz rad je obavezno poslati (na računaru ili čitko, štampanim slovima, popunjenu) PRIJAVU NA KONKURS MEĐUNARODNOG SALONA STRIPA 2018. koja se može preuzeti OVDE ili sa www.salonstripaskc.rs ili dobiti u SKC-u pri predavanju radova na konkurs. 
•  Svaku tablu rada na poleđini označiti rednim brojem (primer: 1/4, 2/4, 3/4, 4/4)
• Radovi će biti žirirani za zvanične nagrade, nagrade prijatelja Salona i izložbu najuspelijih radova.
(radovi koji propagiraju rasnu, versku, nacionalnu, ličnu, kao i druge vidove netrpeljivosti; imaju za cilj propagandu delatnosti pravnih lica, organizacija, udruženja i pokreta; kao i radovi pornografske sadržine, neće se uzimati u razmatranje)

Nagrade:
•  GRAND PRIX SALONA (uključuje novčani iznos od 1000 evra)
•  Nagrada za najbolje ostvarenje u domenu klasičnog strip jezika
•  Nagrada za najbolje ostvarenje u domenu alternativnog strip jezika
•  Nagrada za najbolji scenario (ideju) 
•  Nagrada za najbolji  crtež 
•  Specijalna nagrada žirija za inovaciju

Takmičari do 15 godina starosti:
•  MLADI LAV (najbolji rad u kategoriji)
•  Specijalna nagrada žirija za najbolju ideju
•  Specijalna nagrada žirija za zreo i maštovit izraz
•  Specijalna nagrada žirija za najmlađeg autora 

   Nagrade prijatelja Salona

Dodatne informacije: www.salonstripaskc.rs
http://www.facebook.com/comicsfest
e-mail: salonstripaskc@gmail.com
tel: 011/ 360 20 44

Ove godine po prvi put Strip centar Makedonije-Veles organizuje međunarodnu strip koloniju.
Organizirat će se od 22. do 26. Augusta u Velesu.

Ovo je novi način organizovanja tradicionalnog Internacionalnog strip salona u Veles koji će sada i ubuduće biti podeljen na
• Strip koloniju
• Svečanu izložbu

Učesnici imaju obavezu u tih 4 dana da naprave svoji strip koji će biti objavljen u časopisu „STRIP KREATOR”, a organizator zadržava pravo korišćenja strip radova za razne prigode: izložbe, promocije.

Prema zamišljenom, potrebno je učešće 7 osoba iz Makedonije i 7 iz drugih zemalja, a potrebno je sačuvati polovu strukturu. Troškovi ishrane, smještaja i putovanja su podmireni.

Prijava se vrši putem e-maila vanecomic@yahoo.com. Rok za slanje prijava je 15 avgust 2018 g

Propozicije

• Pravo učešća imaju svi autori iz celog sveta, nezavisno od pola i uzrasta;

• Dužina stripova treba da bude od 1 do 6 tabli, na A4 formatu (min 300 dpi ukoliko se šalje elektronskim putem). Ukoliko je strip od 1 strane treba da bude sa najmanje 5 sličica.

• Pristigli stripovi neće biti vraćeni. Samim prijemom od strane organizatora, oni daju pravo organizatoru da ih objavljuje i prezentira, zajedno sa autorima u sklopu promocije svojih aktivnosti.
Autori poslatih stripova ulaze u kombinaciju za obezbeđivanje puta, smeštaja i ishrane tokom 14 og Internacionalnog salona stripa VELES 2018 (sredinom septembra)

• Tema je slobodna. Svaki autor (crtač, tuš, kolor) može učestvovati samo sa jednim stripom. Izuzetak postoji samo za scenariste koji mogu da urade scenarija za više stripova.
Svaki autor i deo autorskog tima treba da bude potpisan na stripu sa naznakom ko je šta uradio.

• Zajedno sa stripovima treba poslati i ličnu biografiju, fotografiju, kontakt podatke i godina kada je strip nacrtan. Na svim stripovima trebaju biti navedeni svi autori kao i naslov stripa. Bez ovih informacija neće biti uzeti u obzir za nagrade.

• Svi pristigli stripovi biće uzeti u konkurenciju za nagrade:
- Prva nagrada ZLATAN STRIP, 200 EU, diploma.
- Druga nagrada, diploma.
- Treca nagrada, diploma.
- Nagrada za najbolji scenario, diploma.
- Nagrada za najboljeg autora do 18 g, diploma
- Nagrada za najmlađeg učesnika, diploma
- Ostale specijalne nagrade

Povodom obeležavanja 100 godina od pobune i streljanja slovačkih vojnika u Kragujevcu na kraju Velikog rata 1918., slovačko-srpski onlajn medij Storyteller objavljuje konkurs za stripove na temu „Pobuna u Kragujevcu kroz strip-naočare“.

Konkurs traje do 15. septembra 2018. i otvoren je za sve afirmisane i neafirmisane strip-crtače iz Srbije, koji su pozvani da u formi stripa prikažu svoje viđenje pomenutog događaja, njegovog značaja ili zamišljenoj sudbini i životu pobunjenika posle pobune (da im je izrečena milost).

Učesnici mogu da stvore stripove u različitim žanrovima (drama, tragedija, sci-fi i sl.). Jedina ograničenja su zadata tema, pravno obavezujući standardi i neprihvatljivost govora mržnje.

Najbolji radovi će biti proglašeni posle 15. oktobra 2018. a najkasnije do kraja oktobra na planiranoj zajedničkoj izložbi u Bačkom Petrovcu. Organizator zadržava pravo izmene termina i mesta dodele nagrada.

Tročlani žiri će izabrati tri najbolja stripa i dodatnih sedam koji će biti izloženi prilikom proglašenja najboljih radova u oktobru 2018.

Tri najbolja rada će biti objavljena u e-zbirci stripova pod nazivom „Storytellerova STRIP pobuna“ a ukoliko se steknu uslovi i u istoimenom štampanom izdanju. Autori najboljih radova će biti nagrađeni honorarima u skladu sa politikom medija Storyteller, i ukoliko se zbirka objavi i u štampanom formata, dobiće 5 autorskih primeraka.

Autori tri najbolja stripa će ujedno biti simbolički  proglašeni strip-ambasadorima slovačko-srpskog prijateljstva.

PRAVILA UČEŠĆA
1. TRAJANJE: Konkurs traje od 15. juna do 15. septembra 2018.
2. TEMA: Pobuna u Kragujevcu kroz strip-naočare
3. UČEŠĆE: Svi afirmisani i neafirmisani strip crtači iz Srbije, stariji od 16 godina, mogu učestvovati na konkursu. Članovima žirija nije dozvoljeno učešće na konkursu.
4. MAKSIMALNI BROJ RADOVA KOJI JEDAN UČESNIK MOŽE POSLATI: 1
Radovi koji se šalju moraju biti skenirani (najmanje 300 dpi), originalni, nacrtani ili odštampani (digitalni radovi)
stripovi, u crno beloj tehnici ili koloru. Radovi ne smeju imati više od četiri strane A4 formata, moraju predstavljati zaokruženu priču i mogu biti napisani na srpskom ili slovačkom jeziku.
Potrebno je da uz rad budu dostavljeni sledeći podaci: ime rada, ime i adresa autora, mail adresa, broj mobilnog telefona i kraća biografija.
Radovi moraju biti originalni – ne smeju biti radovi koji su već ranije štampani. Sve grafičke tehnike su dozvoljene.
5. FORMAT: Radovi moraju biti poslati u elektronskom formatu (PDF-JPG) na sledeću adresu: info (at) storyteller.rs (minumum 300 dpi)
6. COPYRIGHT: Učestvovanjem u konkursu, svaki učesnik daje Storytelleru dozvolu da objavi njegov rad i da ga koristi. Svi finalisti daće Storytelleru prava da objavi njihove radove u zbirci, brošurama, katalozima, odnosno medijima.
7. NAGRADE, ODNOSNO HONORARI: Autori tri najbolja stripa dobiće honorar u skladu sa politikom medija Storyteller i ukoliko izađe štampano izdanje zbirke Storytellerova STRIP pobuna, dobiće i 5 autorskih primeraka zbirke.
8. OCENJIVANJE: Žiri će ocenivati sve primljene radove u skladu sa profesionalnim standardima. Svi radovi koji sadrže govor mržnje, u bilo kom obliku, biće odbačeni. Autori najboljih radova će biti obavešteni o odluci žirija do 15. oktobra 2018. Odluke žirija su konačne i na njih ne postoji pravo žalbe.
9. ZBIRKA: Izabrani radovi biće predstavljeni u e-zbirci, odnosno print izdanju zbirke, kao i na javnom proglašenju najboljih stripova i izložbi u Bačkom Petrovcu.
Organizator zadržava pravo izmene mesta i termina proglašenja najboljih stripova.
10. SLANJEM RADA NA KONKURS, SVAKI UČESNIK PRISTAJE NA PRAVILA UČEŠĆA.