Mitologija i legende su ostavili neizbrisiv trag na fantastiku, posebno onu epsku. Nordijski mit je oduvek bio najprivlačniji za autore, pa je i sam Tolkin našao temelje za svoju večnu trilogiju “Gospodar prstenova“, upravo u nordijskoj mitologiji i operi Ričarda Vagnera “Prsten Nibelunga“, koja se, takođe, oslanja na nordijski ep – o Brunhildi i Zigfridu. Od ovog potonjeg inače potiče i izvorna verzija bajke o Trnoružici.

No, da se vratim na sam početak, pre nego zagazim dublje u kompleksne veze mita i fantastike. Valkire ili ’one koje biraju pale’, su prelepe ratnice i niže boginje, zadužene da heroje bitaka nakon pogibije vode u Valahalu na gozbu i pripremu za Ragnarok. Valkire to čine tako što na svojim krilatim konjima obleću bojište, posmatrajući ko je vredan te časti. Usled toga odblesak sunca na njihovim blistavim oklopima stvara Auroru Borealis. Najčešće su u izvidnicu i regrutaciju slate tri ratnice: Gunn, Rota i Skuld, od kojih je ova poslednja je bila i Norna (nešto kao naše Suđaje), tako da je mogla videti ishode života potencijalnih regruta za Valahalu. Ragnarok beše beznadežan i unapred izgubljen rat, jer je prorečeno da donosi smrt svih Bogova i kraj sveta. No, šansa da svi odu herojski pre nego džinovski vuk Fenrir (Lokijev sin) ubije Odina i proguta svet i nastane večna tama, bila je stvar časti i koda po kome su živeli.

A sada, nakon reč, dve o autorima stripa „Valkira“, možemo videti i kako mit prerasta u legendu, a legenda u fantastiku.

Francuski scenarista Silvan Korduri je noviji autor poznate francuske škole stripa. Poznat po delima Oluja, Mandragora, Šerlok Holms, ima običaj da piše scenarije za naše crtaće. Zavoleo je da mu naručuju priče, jer je upravo to dobro prošlo sa Šerlokom Holmsom.

Crtač je Dražen Kovačević, najpoznatiji po serijalu Točak, po scenariju Gorana Skrobonje, te po Valkiri koju upravo držim u  rukama, s namerom da i napišem koju reč o njoj. Kako sam kaže, albumi nisu u boji jer pokušava da dočara duh crno belih filmova.

Već sa otvaranjem albuma postaje jasno da ovo nije strip sa kojim se svakodnevno srećemo, jer sam uvodni crtež mnogo toga kazuje, pogotovo nekom ko poznaje materiju i zna koliko zapravo traje izrada ovakvog crteža. Nakon svega nekoliko stranica možemo uočiti moderan pristup stripu, neopterećen suvišnim oblačićima i tekstom, koji pušta da crtež govori sam za sebe, tako da čitalac više uživa u njemu.

„Kao smrt hladno“ je prva pripovest, koja počinje tako što grupa vikinga u lovu, pomaže bogu i Valkiri, zbog greha izbačenim iz Asgarda. Da se pretpostaviti da se i scenarista oslonio na Vagnerovu operu, jer ime Valkire, Gunhilda, veoma je nalik imenu heroine iz čuvenog epa.

Nakon nekog vremena počinje da hara zastrašujuća zima, a u tom besu bogova hara i nešto neljudsko, te su vikinzi prisiljeni da traže od Valkire da im uzvrati uslugu i odvede ih do kapije Asgarda, da pitaju bogove čime je izazvan taj njihov bes, bez obzira što bi ga to moglo uvećati. U putu im Valkira pripoveda o divotama i značaju Igdrasila, ogromnog stabla koje spaja svih devet svetova i na čijim granama se nalaze Asgard, Alfhajm i Vanahajm. No, na ulazu ih čekaju nove nevolje u vidu neprirodne magle i odsustva Hajmdala, čuvara mosta koga odlikuje dobar sluh – čuje kako raste trava i ovčje runo, vidi jednako dobro i danju i noću i to na daljinu od sto milja. Potrebno mu je manje sna nego ptici, a poseduje još i rog koji će se čuti i u Asgardu i u Midgardu kada njime zatrubi da označi početak Ragnaroka. Prizor po izlasku iz magle su vukovi koji se goste Hajmdalom ili barem onim šta je od njega ostalo. Valkira se obračunava sa njima i oni nestaju u magli, dok ona objašnjava da je to Fenrir, te da je on više no što ljudi misle.

Sledi sjajan crtež Asgarda, prebivališta Asija, a zanimljivo, slika je puna stubova nalik na krstove, čime nas, pretpostavljam, autor podseća na to da je hrišćanstvo spoj svih  prethodnih vera. Hermod, Odinov sin i najbolji jahač među bogovima, poznat i po tome što je jedini živ izišao iz Helhajma, sveta onih koji su umrli nečasno, osećajući zlo u Asgardu navaljuje da uđu, iako zna da im je to smrtna presuda. Valkira se protivi njegovom naumu, ali u tom se opet pojavljuje Fenrir, tako da su prisiljeni da uzmaknu u opustošenu Odinovu palatu. No, nije samo palata u ruševinama, već je i Odin mrtav. Dok Hemrod tuguje za ocem, a ostale mori misao da je Rangarok već otpočeo, napada ih Jormungand ili Zmija sveta, još jedno čudovišno Lokijevo dete. Hermod se bori sa njim, a ostatak družine pokušava da se udalji kada se Fenrir vraća, ne bi li im otežao odstupnicu. U žestokom okršaju gine jedan viking, a na sreću ostalih, Hermod uspeva da se otrese zmijurine i stigne na vreme da ih spasi od Fenrira.

Istovremeno, na miljama udaljenom grudobranu vikinške utvrde, kralj je došao do stražara da ga odmeni na kratko, jer je ciča zima i niko dugo ne stražari, i kroz razgovor izražavaju nadu da će Arlik, kraljev sin, uspeti makar nešto da isposluje kod bogova. No, prizor koji vide im ledi krv u žilama! Iz vejavice izranja grupa divova. Tog trenutka, opet se vraćamo  družini koju Hemrod, uz pomoć tvari od koje je sačinjen i njegov oklop, šalje u neki od devet svetova. Iznenada se pojavljuje Freja, okružena svojim Valkirama besneći na Hemroda da će platiti očevu izdaju. Za Freju se, inače, kaže da je Boginja ljubavi i da je poprilično promiskuitetna, te da se služi istom magijom kao i Odin, pretvarajući se u sokolicu, i da njoj, kao gospodarici svih Valkira, sleduje polovina ratnika palih u borbi.

Tu se završava prva priča albuma i počinje druga pod nazivom…

„Deseti svet“: napustili smo Vanahajm, dom Vana i obreli se u prošlosti, u Jotunhajmu, svetu kamenih i ledenih divova. Tu prisustvujemo razgovoru diva, patuljka i tamnog vilenjaka, u kom izražavaju svoj prezir i mržnju prema Asima. Dok kopaju u potrazi za izgubljenim oružjem Bergerlmira, jedinog ledenog diva koji je preživeo potop Imirove krvi, oca nove generacije divova (pandan hrišćanskom Noi), razgovaraju o zloj sudbi Imirovoj kog su Odin i braća ubili i od njegovog tela načinili devet svetova. Kada su pronašli izgubljeno oružje, div potvrđuje dogovor da je Midgard njihova nagrada i da će tu izgraditi novi Utgard, ogromnu tvrđavu divova, od snežnih blokova i svetlucavih siga, a ne, kako piše u fusnoti stripa Svet nemani i demona, na leševima ljudi.

Tu se opet selimo u sadašnjost, gde divovi divljaju Midgardom i branioci utvrde deluju nemoćni, pa biraju jedino spasenje, napuštaju utvrdu i beže svojim drakarima (vikinškim brodovima), jer makar im je more saveznik. A onda smo opet u Vanahajmu, gde su Freja i Valkire izazvale sukob, a borba besni. Hemrod uspeva da savlada Freju, ali odlučuje da joj poštedi život. Istovremeno, Gunhilda pita šta je izazvalo toliki bes gospodarice Valkiri, te dobija objašnjenje da je Sesrumnir (ekvivalent Valahale) izmešten van Folkvanga, livade ili polja gde vlada boginja Freja i gde se nalazi dvorana palih Sesrumnir. Našoj družini postaje jasno da nisu na Vanahajmu, već u nekom potpuno nepoznatom svetu.

Potom se slikom selimo na Alfhajm, postojbinu svetlih vilenjaka. Fenrir traži od vilenjaka vojsku da osveti brata, kada se pojavljuje Hel, pola crna, pola bela, pola mrtva, pola živa, niska rastom, vladarka Helhajma,  sveta onih koji nisu umrli  (onih koji su umrli nečasno) i kazuje da će se sama pobrinuti za Hermoda i tako osvetiti brata.

Slikom se vraćamo Freji koja objašnjava, dok ih vodi u Sesrunmir, da više ne poseduje seid iliti magiju koju koriste ona i Odin, te da stoga nije videla šta dolazi. A Hemrod misli da je Odin sve predvideo i da ih je zato ’tvar’ čekala na kromlehu (pločama nalik Stounhendžu), da ih prebaci tu gde su. Freja nije uverena, ali ni ne sedi skrštenih ruku, već je odaslala Valkire da sakupe po svetu raštrkane ratnike Sesrumnira.  Družina se deli, jedni kreću u potragu za Nornama i objašnjenjem kako i zašto, dok drugi ostaju da pomognu Valkirama u prikupljanju ratnika.

U Midgardu, kralj Lotar uplovljava u luku drugog poglavara čija je utvrda netaknuta zahvaljujući gostima, Asima.

Arlik i Gunhilda prate Hemroda do korenja Igdrasila, gde pronalaze Norne poklane od strane nečasnih mrtvih, Helinih podanika. Hel, koja je ostavila svoju legiju mrtvih da ih dočeka, obraća  im se kroz njihova usta, tražeći predaju. Počinje okršaj u kojem Hermod divlja i lomi oko sebe mrtve, a Hel objašnjava svoju ulogu. No, kad joj dosadi zarobljava Valkiru i tako uslovljava Hermodovu predaju, dodajući da će videti Tora, koga drže vilenjaci u Alfhajmu i vodi ih tamo.

Dok kralj Lotar besni na Ase i Vane zašto i njima nisu pritekli u pomoć, prilazi mu ratnik sa objašnjenjem da ih je Munin obavestio da je prekasno. Ratnik se predstavlja kao Zigfrid, što je još jedan dokaz da se i autor oslanja na Vagnerovu operu i čuveni ep. Slike se smenjuju dalje:
Alfhajm: vilenjak likuje i objašnjava Hemrodu kako se sve desilo i šta je bilo njihovo oružje pobede. Saslušavši priču, samohvalu i pretnje, Hemrod počinje okršaj pokazujući da nije bespomoćan kako je izgledalo. U žestokoj borbi ubija Fenrira uz svesrdnu pomoć Gunhilde i Arlika, dok Hel beži sa pretnjom na usnama. Oslobađaju Tora, ali on iscrpljen umire, te ih vilenjačka garda napada.

U nepoznatom svetu kod Freje, Valkira i vikinga smiruje otkriće da je i Valahala izmeštena u taj svet.

Asgard: Hemrod ih je u momentu napada prebacio sa tvari koja mu to omogućava. Tu ih je doveo da oda poštu palim Asima pre bitke. U međuvremenu, Gunhilda objašnjava Arliku zašto nije sve  izgubljeno, odnosno da je Odin stvorio deseti svet uzimajući najbolje iz ostalih devet i tamo prebacio Valahalu i Sesrumnir, te da zato ima nade, a i stoga što je Tor zadnjim dahom ostavio Mjolnir Hemrodu, te je on sad u stanju svaku silu nadvladati. Odjednom, gromovi ruše Asgard.

Midgard: sprema se presudna bitka – vilenjaci i divovi protiv bogova i ljudi. Dok Zigfrid priča kako vilenjaci u posedu imaju Gungir i Draupnir, pojavljuju se i naši junaci i dobijamo objašnjenje šta je ’tvar’. Takođe, saznajemo da će Zigfrid nositi Mjolnir, što ga, kao vođu Einherjara, ratnika Valahale i Sesrumnira, čini vrlo moćnim. Uto se pojavlje i Freja sa Valkirama, dok Hermod traži da mu u bici prepuste vođu vilenjaka. Hemrod i uspeva da ubije vođe vilenjaka i otme im Gungir i Draupnir – Odinovo koplje. Pošto je bitka izgubljena, daje ih Zigfridu da ih spoji u oružje Rangaroka. Dok ostali odlaze u sigurni deseti svet, Zigfrid koristi oružje i tako nestaje svih devet svetova.

Sledi epilog u izgradnji novog Asgarda, u kojem učestvuju svi, tako da se čini kao da je to svetionik nade. Hel je preživela pomoću tvari, ali se krije. Zigfrid je možda živ jer je, kao i u epu, okupan krvlju zmaja i neranjiv. Hemrod i Gunhilda su saznali da im je oprošteno i mogu se opet dodirnuti. Na kraju, umirujući crtež prirode obećava novi početak.

Čini se da su nam izdavači System Comics i Lavirint doneli jedan izuzetan strip album, od vrhunske korice i naslovnica, pa preko izuzetnog crteža i priče koja dopušta dublja tumačenja kao moja, ali se može tumačiti i kao pitka avantura u svetu mita. Poseduje i pomalo neobičan dodatak od desetak skica i ilustracija. Nedostataka skoro da nema, sem one male greške u fusnoti i mog ličnog utiska da je format malo prevelik i otežava čitanje. Ovo je ipak remek delo i vredi ga imati u svojoj kolekciji!

Na 19. Balkanskoj Smotri Mladih Strip Autora održanoj 30.juna-2. jula 2017. godine u Leskovcu, u konkurenciji od rekordnih 2761 učesnika iz 54 zemlje sa prostora Evrope, Azije, Australije, Afrike, Severne i Južne Amerike, žiri u sastavu: predsednik žirija Bernard Kolle (strip crtač i ilustrator), Adrian Barbu (strip crtač i ilustrator) i Marko Stojanović (strip scenarista i teoretičar) dodelio je sledeće nagrade:

Memorijalnu plaketu “Nikola Mitrović Kokan” u kategoriji strip crtača dobio je Todor Hristov iz Varne u Bugarskoj. Diplome za istu kategoriju dobili su Kenan Halilović iz Zenice u Bosni i Hercegovini i Fran Strukan iz Zagreba u Hrvatskoj.

Memorijalnu plaketu “Nikola Mitrović Kokan” za ilustraciju dobio je Danko Dikić iz Leskovca. Diplomu za istu kategoriju dobile su Ajše Aktaš iz Istambula u Turskoj i Mirijana Dimitrova iz Sofije u Bugarskoj.

Memorijalnu plaketu “Nikola Mitrović Kokan” za scenario dobila je Sanja Pocrnić iz Ljubljane u Sloveniji. Diplomu za istu kategoriju dobio je Stefan Katanić iz Zrenjanina.

Memorijalnu plaketu “Nikola Mitrović Kokan” za strip teoriju dobio je Luka Rakojević iz Nikšića u Crnoj Gori. Diplomu za istu kategoriju dobio je Luka Stojanović iz Leskovca.

Diplomu za najboljeg debitanta dobile su Jasna Nikolova iz Skoplja u Makedoniji i Stefan Stojković iz Leskovca.

Plaketu “Nikola Mitrović Kokan”za doprinos srpskom stripu dodelio je organizator (Leskovačka škola stripa „Nikola Mitrović Kokan“, ispred Leskovačkog Kulturnog Centra), nezavisno od žirija, i nju su ravnopravno dobili Radivoje Bogićević iz Sremskih Laza i Vasa Pavković iz Pančeva.

U sastavu Smotre održan je konkurs za strip kaiš za Jablanički okrug u organizaciji Leskovačke škole stripa, „Nove naše reči“, Učiteljskog društva Leskovac i Sindikata obrazovanja Srbije – Regionalnog centra Leskovac, i žiri u sastavu Nikola Milićević (novinar), Marko Stojanović (strip scenarista) i Miloš Cvetković (akademski grafičar) nagradio je Jovanu Savić iz Guberevca (kategorija do 10 godina), Marka Miladinovića iz Leskovca (kategorija od 10 do 15 godina) i Darka Stefanovića (kategorija od 15 do 19 godina), a specijalnu nagradu dobila je Nikola Momirović (17 godina), iz Leskovca.

U sklopu manifestacije časopis dodeljuje se i memorijalna nagrada “Miodrag Veličković Mivel” za satirični strip. Žiri u sastavu: predsednik žirija Jurica Dikić (strip crtač i karikaturista), Predrag Stanković (strip teoretičar i književnik) i Ninoslav Miljković (strip crtač i karikaturista), dodelio je nagradu “Miodrag Veličković Mivel” Josipu Sršenu iz Zagreba u Hrvatskoj. Takođe u sklopu manifestacije elektronski časopis za decu “AKO MENE PITAŠ...” dodelio je nagradu za najboljeg mladog strip autora „Mlada velika nada“ Dunji Avramović i Tanasiju Ignjatoviću iz Leskovca. Striparnica “Južni Darkvud” iz Niša dodelila je nagradu za realističan pristup stripu Diani Nanevoj iz Varne u Bugarskoj.

Introducing Fascism and Nazism

U svim ovim primerima reprezentacije i interpretacije fašizma i fašistoidnih tendencija, ključna su pitanja prepoznavanja odnosa između realnog i simboličkog, kao i odnosa afektivnog i kognitivnog. Primeri se kreću u punom rasponu od ogoljavanja okrutnosti i banalnosti zla, do suptilnosti i ironije pripovedanja o njemu.

U istorijskom smislu nacionalsocijalizam ili kraće nacizam je potekao iz nacionalne socijalističke nemačke radničke partije, mada se koreni nalaze u 19. veku u ultrakonzervativizmu Nietzschea, Wagnera i drugih intelektualaca koji su pomogli da rasističke ideje počnu da izgleadaju kao vredne poštovanja. Ako se krećemo ka generičkom pojmu fašizma (Andrej Mitrović, Vreme netrpeljivih, 1974. i Fašizam i nacizam, 2009), on kao termin direktno potiče od italijanskog pokreta borbenih snopova – Fasci di combattimento, ali sadržinski obuhvata različite ultra desne varijetete koji su se u prvoj polovini dvadesetog veka razvili u Italiji, Nemačkoj, Španiji i Japanu (stoga se govori o užem, specifično italijanskom pojmu fašizma i širem pojmu koji obuhvata i italijanski). Reč je o autoritarnom nacionalizmu (Erich Fromm, Bekstvo od slobode, 1941) koji ultimativno želi da okupi naciju u zatvorenu celinu, poništi pojedinca i demokratske institucije, preuzimajući odgovornost umesto njih.

Još opštiji pojam od fašizma je totalitarizam koji obuhvata znatno raznovrsnije fenomene. Totalitarizam je ideologija natpolitizacije svih pora društva. Nije svodljiv niti na jednu naciju, državu, kulturu, ideologiju ili religiju. Dakle, univerzalniji je od pojedinih religija i ideologija, a mnoge od njih su u određenim istorijskim trenucima proizvele opskurantizam i neki oblik totalitarizma. Fašizam, nacizam, staljinizam, maoizam, Crveni Kmeri, Frakcija Crvene Armije (RAF) i slična ustrojstva su oblici desnog i levog totalitarizma (Karl R. Popper, Beda istoricizma, 1945. i Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, 1945; Hannah Arendt, Izvori totalitarizma, 1951, 1958. i Eichmann u Jerusalemu, 1963; Czesław Miłosz, Zarobljeni um, 1953; Leszek Kołakowski, esej O teološkom nasleđu u savremenom mišljenju, 1959; romani i eseji Milana Kundere; Stefan Aust, The Baader-Meinhof Complex, 1985). Religiozni totalitarizam je strukturalno povezan s njima upravo polaganjem prava da kontroliše sve segmente društvenog života, uključujući kulturu, svakodnevicu i medije.

How to Read Donald Duck - Imperialist Ideology in the Disney Comic

Fašistoidnost, pak, obuhvata sve svesne, polusvesne ili nesvesne  tendencije ka fašizmu, neofašizam (neonacizam, naravno, nije njegov jedini oblik), skinhedse i druge militantne grupe, dakle prošlost, sadašnjost i budućnost ovih tendencija. I budućnost je neophodno obuhvatiti jer se strip kao medij, koji objedinjava tekstualnu i vizuelnu naraciju, u svojim fikcionim oblicima bavi upravo distopijskim oblicima budućeg, neretko posežući upravo za aspektima fašizacije.

Predstavljanje fašizma, fašizacije i fašistoidnosti u stripu izrazito je polimorfno i ovaj kratki tekst može se tek dotaći nekih od aspekata ovog fenomena. Ova polimorfnost uvek se ispoljava u nekom konkretnom kontekstu, krećući se u najrazličitijim pravcima. Možemo krenuti od nečega što bih nazvao metapristupom, a to „početnice u stripu“ svakako jesu. Fašizam i nacizam za početnike (1993, scenario: Stuart Hood, crtež: Litza Jansz) je stripska knjiga u kojoj su obrađena četiri istorijska tipa fašizma do Drugog svetskog rata, posleratno neonacističko huliganstvo, eksplozija ultranacionalizma u istočnoevropskim zemljama i zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza i politički uspeh krajnje desnice u zapadnoj Europi. Ovaj oblik stripa je, ipak, na rubu stripskog izražavanja zato što se kreće u pravcu nefikcionalnog predstavljanja ove teme, s ciljem da ima edukativnu funkciju. Nas primarno ovde, međutim, zanima strip kao fikcija, kao pripovedanje čiji je jedan sloj predstavljanje i interpretacija fašistoidnog.

Ikonografija fašizma obuhvata sve aspekte kostimografije, arhitekture i grafičkih obeležja do kojih je fašizam izuzetno držao, i drži. Neophodno je reći da je specifično nacizam u vizuelnom smislu izuzetno dobar dizajn. Ako ništa nisu razumeli oko apstraktne umetnosti – mada su neki od nacista privatno bili finansijski osvešćeni, te su u potaji čuvali kolekcije apstraktne umetnosti (ideološki ološ ratnih zločinaca tokom ratova za raspad Jugoslavije uzeo je ovaj oblik investicione štednje i skladišćenja kapitala takođe k znanju) – kada je došao red da se SS elita dizajnira, tu nije bilo mesta za neukost. Dizajn je bio nesrazmerno elegantniji, eksplicitno elitniji od smeđih košulja prvobitne partijske vojske SA Ernsta Röhma, kasnije u krvi desetkovanih i obezglavljenog vođstva tokom Noći dugih noževa. Kockice nacističkog mozaika su se slagale u neverovatnu marketinšku poruku, počevši od prilagođavanja/preuzimanja/krađe arijevskog simbola svastike, nacističkog orla preotetog od rimskih centuriona, preko neoklasicističke, monumentalne arhitekture Alberta Speera zaduženog za ključne zgrade u Berlinu (njegovi nacrti sadržali su planove za totalnu rekonstrukciju Berlina; jedino je poraz u ratu sprečio njihovu grandioznu realizaciju) i stadion u Nirnbergu, uključujući ključni doprinos izuzetno talentovanih propagandno-dokumentarnih filmova Leni Riefenstahl, koja je od svega toga stvarala vizuelni narativ, vizuelno pripovedanje omamljujuće vrste. Sve je ovo, bilo pripremna gozba, senzitivizacija za to kako će fašizam prikazivati holivudski film i strip širom sveta. Vizuelno će se ovde povremeno odvajati od ideološkog, da bi mu se opet vraćalo.

'Hansi, devojka koja je volela kukasti krst'

Svakako ne bih želeo da svodim perspektivu ovog teksta na cultural studies. Perspektive kritike kolonijalnog diskursa, kritike neoliberalnog kapitalističkog diskursa kod Dorfmana i Mattelarta u Kako čitati Paju Patka – Imperijalistička ideologija u Disneyjevim stripovima (1971) kolikogod da senzibilišu naš dijapazon posmatranja, toliko ga i sužavaju.Monoteistička čitanja ostaju monomanska i pored sve njihove radikalne lucidnosti.

Metanivo zadovoljstva pri konzumaciji stripova Alex Raymonda proističe iz njegove uspešne zamene teza – “glavno” (sama pripovest) je potisnuto u drugi plan, čak marginalizovano, a “sporedno” (glamur) postaje možda najvažniji izvor čitalačke fascinacije. Raymond je bio neumoran u kreiranju kostimografije. Pomalo “wagnerijanska”, priča u Flašu Gordonu (1934-1943) doista obiluje prizorima veličanja tela posredstvom impozantnih gestova, ne libeći se patetike i teatralnosti. Suzan Sontag u eseju Fascinantni fašizam (1974) tesno povezuje kič pristup veličanju tela sa totalitarnom ideologijom. Ipak, ovakva veza je samo moguća, ali ne i nužna. Kod Flaša Gordona u pitanju je pre oblik jedne opštije imperijalne ikonografije kiča. Tridesete godine jesu ne samo doba procvata totalitarne ikonografije nego i Holivuda. I posle analiza socijalno-psihološkog sadržaja, i posle skidanja patetične pozlate, posle “demistifikacije” teatralnosti Flaša Gordona, izvesna autentična grandioznost ovog stripa ostaje.

Strip Hansi, devojka koja je volela kukasti krst (1973) Al Hartley je bazirao na životnoj priči Marije Anne Hirschmann koja je „s istim entuzijazmom prihvatala prvo ideje nacizma, a potom američke hrišćanske demokratije“. Ovaj podosta lobotomirani strip spada u kuriozitete  propagandnog stripa američke desnice.

U osvešćeno beskompromisni odnos prema fašizmu spadaju stripovi Vittorija Giardina i Paula Gillona. Giardinov Max Fridman: No Pasaràn (2000-2008) portretiše borbu protiv španskih fašista tokom građanskog rata, a njegov Jonas Fink (1991-1998) bavi se aspektima totalitarizma u Čehoslovačkoj pedesetih, gde mladi Jevrej odrasta u Pragu. Giardinovo impresivno i minuciozno bavljenje istorijom poseduje, međutim, i tragove izvesne krutosti u klasičnosti njegovog pristupa. Gillonov U ime svih mojih (1986-1987), po scenariju Patricka Cothiasa, bavi se direktno nacističkim okrutnostima u Varšavskom getu. Pojedini poetični momenti u priči samo pojačavaju efekt tragičnosti.

Kurir sa Psunja - Strip Revija #26, 1963

Veza biografije autora i stripske interpretacije fašizma može biti varljiva. Ne moraju biti u direktno proporcionalnom odnosu. Andrija Maurović, najveći genije jugoslovenskog stripa, iako sam antifašista, učesnik rata kao partizan, prikazivanje neprijatelja mu nije bilo primarni objekt njegove crtačke imaginacije. Veliki poznavalac egzistencijalnog zla u ljudima, svoja najbolja portrteisanja zla vezivao je, međutim, za minule epohe, za vremena do pre Drugog svetskog rata, a pre svega za ikonografiju vesterna.  Maurović je poznat po svojoj osobenoj vestern kostimografiji i generalnoj ikonografiji, uvek nešto arhaičnijoj od one koju smo mogli gledati u kasnijim filmskim vesternima. Pre nego nacisti, njega fascinira recimo progon veštica ili uskočki pobunjenici. Kauboji osvetnici dominiraju njegovim stripovima, nesravnjivo više od nacista, pripadnika vermahta, ustaša. Kao da je formirao svoj primarni osećaj egzistencijalne pretnje u vremenu koje je prethodilo njegovom inače sigurno emocionalno proživljenom iskustvu u ratu. U intervjuima o tom periodu nije mnogo govorio.

Za razliku od Maurovića, Julio Radilović – Jules ostavio je mnogo impresivnije portrete fašista. Pri tome ne mislim toliko na komercijalno uspešniji strip Partizani iz osamdesetih godina, koliko na kreativno crtački daleko autentičnije njegove stripove kao što su Kurir s Psunja (prema romanu Gabrijela Vidovića, scenario: Norbert Neugebauer - Mladi zadrugar, 1960; Strip revija 1963) s psihološki upečatljivim prikazivanjem ustaša (i četnika) i Kapetan Leši (scenario: Žika Mitrović i Dušan Zega, 1960-1964) u kome je kreirao bogatu galerija balista s impresivnom kostimografijom koja se ne zaboravlja. Elegancija Julesove linije, majstorsko tuširanje, tretman odeće, gotovo opipljivost tkanina, prevoji na njima i senke koje se uvlače u te prevoje, snažno okupiraju posmatračevu pažnju. Istovremena „izlomljenost“, izgužvanost i mekoća odeće se uzajamno pothranjuju. Reč je o izvesnom ideološkom standardu kakvog smo se mogli nagledati u tadašnjim partizanskim filmovima, onima koji nisu gazili u dosadnjikavu površnost, a budili su maštu egzotičnom interpretacijom ratne avanture.

Desimir Žižović Bujin crtač je legendarnog stripa Mirko i Slavko (1958-1979), najtiražnijeg jugoslovenskog stripa ikada (tiraž se kretao do 200.000 primeraka). Mada nije bio namenjen propagandnim svrhama, strip je vrveo stereotipima o Nemcima i partizanima. Za njega je vezan vic „Mirko, pazi metak! Hvala Slavko, spasio si mi život!“ pa su mnogi poverovali da se taj dijalog zaista i pojavio u stripu. Mirko i Slavko su u svakoj epizodi ubijali mnoštvo Nemaca, ali ni u jednoj epizodi nisu ubili nekog četnika, što neki pripisuju činjenici da je Bujin je tokom rata jedno vreme proveo u četnicima.

Iz Wostokove parodije 'Mirka i Slavka'

Wostok (Danilo Milošev), jedan od gurua andergraund stripa, kreirao je niz briljantnih parodija Mirko i Slavko u drugoj polovini devedesetih. Jedna od njih je Jeder fуr sich und Gott gegen alle (Svako za sebe, a Bog protiv svih, po originalnom nemačkom naslovu filma Wernera Herzoga Tajna Kaspera Hauzera). U njemu nemački oficir usklikne „Ah, tako mi germanskog ibermenša, to mora da su oni boljševički smrdljivi prljavi nedorasti Mirko i Slavko!“, a drugi nemački vojnik apsolvira temu sa „Sad ćemo da im jebemo kevu niževredne rase...“

Mirko Ilić, slavni svetski dizajner, lider grupe Novi kvadrat koja je revolucionisala strip krajem sedamdesetih godina, nikada nije uradio strip na temu nacizma, ali poslednjih godina drži predavanja o simbolima skinhedsa i neofašističkoj ikonografiji, grafičkom govoru mržnje neonacističkih i ekstremnih navijačkih grupa na prostorima bivše Jugoslavije.

Predstavljanje nacizma u stripu nalazi jedan od najupečatljivijih primera u Mausu (1991) Arta Spiegelmana. I tu se pristupi kulturnih studija i potpisnika ovih redova metodski razilaze. Tematska relevancija, koja je ključna za kulturne studije, tek je samo jedan aspekt relevantnosti dela. Kreativna vrednost dela, koja daleko prevazilazi tematsku relevantnost, tek udružena s njom, postaje nezaobilazni beočug u istoriji medijske reprezentacije. Da Maus nije remek-delo pripovedaštva on nikada ne bi revolucionisao medij kojim se izražava i ključno doprineo promeni njegovog kulturnog statusa. Miki Maus je bio Jevrejin. Te Goebbelsove reči mogle su poslužiti za povod Spiegelmanu da sebe, svoga oca, majku i sve Jevreje u stripu iscrta kao miševe. Nemci su u obličju mačaka. Crtački pristup dosta oprečan Disneyevom „odevanju“ ljudskih karaktera u više ili manje ljupke životinje. Neka vrsta ironično preokrenute rukavice disneyevskog antropomorfizma.

Bleksad: Arktička nacija (2003) scenariste Juana Díaza Canalesa i crtača Juanja Guarnidoa služi se samo unekoliko Spiegelmanu srodnim postupkom antropomorfizma, ovaj put u portretisanju neofašizma, u distopijskom ambijentu nalik Americi. Rasizam, neznatno izmenjena ikonografija, sa crvenom trakom na rukavu i krstom u belom krugu koji nije kukasti, ali ima svoje krake... 

U čemu je tajna fascinantosti fašizma, u čemu je odgonetanje tajne, odgonetanje koje je sjajno započela Susan Sontag u eseju Fascinantni fašizam, ali i Liliana Cavani filmom Noćni portir (1974, dakle iste godine). Cavani eleborira uznemirujuće seksualne i psihološke ambivalencije prouzrokovane perverznošću situacije ugrožene ljudskosti. Ugroženost rađa raspon reakcija koji uključuje perverznu percepciju i interpretaciju i od strane samih žrtava.

'Maus' Arta Spiegelmana

Uostalom, postavimo pitanje mnogo jednostavnije. Zašto volimo da gledamo horor filmove? Zašto smatramo da su portreti negativaca često fascinantniji od njihovih kontra parova u drami dobra i zla? Istorija filma i stripa mogla bi se ispisivati i iz ugla fascinacije negativcima.

I, naravno, neizostavna elegancija. Travis Charest, po scenariju Scotta Lobdella, u crossoveru Zlatno doba - WildC.A.T.S. / X-Men (1997) i Sean Gordon Murphy u stripu Američki vampir – Opstanak najsposobnijih (2011), po scenariju Scotta Snydera, briljiraju elegancijom naci ikonografije, posebno uniformi i insignija, koje se savršeno uklapaju u podvarijantama naučne fantastike koje sadrže sajberpank ili horor elemente. Charest je manijakalni perfekcionista crteža i kod njega su nacisti apstraktni pojam, žanrovski ispražnjen arhetip zla i pretnje, ništa specifičniji od ostalih negativaca u svetu mutanata, sem po briljantno urađenim uniformama. Uvek na granici ironije, ali ne čineći ironiju agensom političke interpretacije, pošto nje u suštini nema. Reč je o horor-avanturističkom žanru u kome se pripovedanje fokusira na uzbudljivost i akciju, dok pitanja o političkim implikacijama ostaju nedirnuta. Murphy je, pak, čarobnjak manipulisanja prostorom, pa u svaki interijer unosi pomalo labirintske zagonetke koje sadrže i reference na grandioznost nacističke arhitekture.

Prikazivanje je uvek interpretacija. Razlike, međutim, u učešću interpretacije i njenoj eksplicitnosti u prikazivanju su ogromne.

Alex Ross Carstvo božje (Kingdom Come, 1996, po scenariju Marka Waida). Strip je slikan gvaš tehnikom. Priča je o sukobu suprotstavljenih grupa superheroja. Ako „isključimo ton“ (tekst), i čitamo ono što je rečeno vizuelnim govorom tela Rossovih protagonista, tema je natčovek, glorifikacija moći i superiornosti. Prikazivanje pokreta kao grandioznih sačinjava koreografski spektakl tela. Smenjuju se stilizovane egzibicije nastupa superheroja, monumentalnost prizora opčinjava. Ako je nešto vizuelna idolatrija natčoveka, to je nesumnjivo ova Rossova vizuelna interpretacija, odevena u kostime superjunaka. Njihova kič grandioznost i vizuelna perfekcija idu ruku pod ruku.

'Američki vampir' - Sean Gordon Murphy

Na prvi pogled začuđujuće, ovoj desnoj interpretaciji superheroja utro je put autor čiji su subverzivni zahvati u svet superheroja dugo izgledali da se kreću istim pravcem kao i revolucionar stripskog medija Alan Moore. Scenaristički spoj Franka Millera sa crtežom Davida Mazzucchellija – Derdevil ponovo rođen (1986) i Betmen: Godina prva (1987) jesu autentična remek-dela. Betmen: Povratak mračnog viteza (1986) i pogotovo njegovi nastavci (201-2002, 2015) počeli su, međutim,  da smanjuju razliku između autora i njegovih karaktera od kojih neki jesu desničari s fašistoidnom inklinacijom. To što je Miller u javnom životu iskazao sklonost američkoj desnici, ne olakšava stvar.

Prevarljiva je sličnost stripa Ranx (1978-1993) Tanina Liberatorea i Stefana Tamburinija sa gore navedenim, bilo vizuelnim, bilo integralno stripskim inklinacijama u interpretaciji. Ranx im, međutim, ne pripada. Njegova brutalnost i politička nekorektnost (prema levici, siromašnima, invalidima, obespravljenima, staricama, deci, majkama i seksualnim manjinama) toliko je preterana da predstavlja subverziju doslovnosti, tortu bačenu u lice čitaocu, parodiju političke nekorektnosti. Ranx svoju žestinu povlači iz najžešćih ironičnih tradicija strip andergraunda koji je suprotnost kodovima desničarskog senzibiliteta.

I za kraj još o Jasonovom kratkom grafičkom romanu Ubio sam Adolfa Hitlera (2007). U njemu je nacizam tek poetički MacGuffin, izgovor za bizarnu priču o plaćenom ubici i njegovoj svakodnevici. Od pedesetak stranica, na svega devet se pojavljuje Hitler u uniformi, a od toga na dve stranice još jedan uniformisani nacista. Čitav pripovedački kontekst i Jasonov crtački stil daju ovoj mikroreprezentaciji nacizma blagi parodični, gotovo optimističan ton u melanholiji svakodnevlja koja okružuje vremensku kapsulu nacizma (plaćeni ubica je junak koji putuje vremeplovom da ubije Hitlera).

U svim ovim primerima reprezentacije i interpretacije fašizma i fašistoidnih tendencija, ključna su pitanja prepoznavanja odnosa između realnog i simboličkog, kao i odnosa afektivnog i kognitivnog. Primeri se kreću u punom rasponu od ogoljavanja okrutnosti i banalnosti zla, do suptilnosti i ironije pripovedanja o njemu. No tu nije kraj, uvek se otvara put i nazad, do ponovnog susretanja s banalnošću zla – kao krajnjeg ishodišta svakog kiča koji želi da se proglasi za grandioznost, za transsuptancijaciju, ishodišta osećanja čije implikacije ljudi ne žele uzeti ozbiljno.

„Kuća na granici“ je strip adaptacija istoimenog romana Vilijama Houpa Hodžsona (1877-1918), jednog od ukletih pisaca fantastike natprirodnog odnosno dela „strave i užasa“ koja će, posle II svetskog rata, postati temelji na kojima se gradi žanr znan kao „horor“. Kao i nekolicina njegovih kolega po spisateljskom „svetonazoru“, Lavkraft, Artur Meken, Lord Denseni, Klark Ešton Smit i Hodžson nije bio previše poznat i poštovan za svog života ali su kvalitete njegovih dela prepoznale potonje generacije posvećenika i tako ga otrgle od nezasluženog zaborava. Roman „Kuća na granici“ smatra se Hodžsonovim reprezentativnim, remek-delo. U tandemu autora koji je uradio strip adaptaciju svakako je poznatiji Ričard Korben (1940),  legenda, od velikih strip kompanija-sindikata, nezavisne produkcije, koji je karijeru započeo u opskurnim izdanjima posle kojih su sledili prevratnički „Creepy“ i „Eerie“ a nastavio u prestižnom „Heavy Metal“-u, kome je Korben bio jedan od vizuelno prepoznatljivih „zaštitnih znakova“. Korbenova naklonost uvrnutoj, mračnoj fantastici i hororu odnosno bizarnoj naučnoj fantastici sa jakim uticajem epske fantastike, bogato je nadograđena njegovim prepoznatljivim stilizovano-karikaturalnim crtežom i insistiranjem na jarkim, „tehnokolor“ bojama. „Spoj“ egzotično-hermetičkog pisca i ekstravagantnog crtača u strip albumu, originalno nastalom 2000. godine, svakako je morao da bude izuzetan. Doda li se tome i predgovor koji je napisao Alan Mur, još jedna živa strip legenda, sreći stripoljubaca nema kraja. Da je reč o nesvakidašnjem doživljaju najaviće sam Mur svojom neobjašnjivo lakonskom konstatacijom da on strip o kome piše „nije pogledao u potpunosti“ mada smatra da „Video je, ipak, dovoljno (...)“! Ako je i od Mura - mnogo je. Jer, ovaj strip zaslužuje više respekta i uvažavanja.

Korben i Revelstrouk su, očito, poradili na adaptaciji romana pa su ga premestili u 1952. godinu u sevenu Irsku kojom šetaju dvojica momaka, bivših studenata na Oksfordu; sticajem okolnosti (zbog malo njihove nespretnosti i mnogo nabusitosti lokalnog siledžije) momci beže iz kafane pred besnom gomilom i zabasaju na ostatke velike kuće na grebenu ispod koga se otvara bezdan kome se dno ne vidi. Tu otkrivaju dnevnik Bajrona Golta, vlasnika kuće, iz 1816.g. koji je u njoj živeo sa sestrom Meri i psom Biberom. Kuću su kupili jeftino ali je njena cena, ispostaviće se, paprena. U prvoj su šetnji novi vlasnici naleteli na strašna, svinjolika bića koja su ih žestoko napala i saterala u kuću ali nisu uspela da je osvoje mada su teško povredila Meri. Dok mu se sestra oporavlja Bajron sa psom istražuje bezdan ali ga odatle izbacuje velika poplava. Vrativši se, Bajron zatiče sestru u potpuno neuračunjivom stanju a i on počinje da redovno sanja košmarne snove. Granica između snova i jave, halucinacija i noćnih mora definitivno se briše. Meri i Biber se vraćaju iz mrtvih a Bajron prisustvuje, ili mu se čini da prisustvuje, grandioznim scenama sukoba Dobra i Zla. Dnevnik se naglo prekida naznakama da zlo ulazi u sobu ostarelog Bajrona... Studenti su zbunjeni sadržajem knjige mada jedan smatra da Golt nije bio lud ali ne stiže da to obrazloži jer -begunce otkriva potera. Nadajući se da neći biti teško isprebijani studenti se predaju; njihovo batinjanje, međutim, prekida napad svinjolikih bića koja izmasakriraju sve osim jednog studenta koji završava u zatvoru spoznajući istinu da je kuća portal prema nepojmljivom zlu koje preti s druge strane a koje samo čuvar praga može zaustaviti i tako sačuvati ravnotežu između Reda i Haosa, Života i Smrti, Svetla i Tame...

„Kuća na granici“ barata nekolikim opštim mestima dobro znanim u literaturi (još od antičkih vremena a posebno u periodu romantizma i tzv „gotskog romana“): tajanstvena mesta, bizarna bića, čudnovati, neobjašnjivi događaji iza kojih se „valjaju“ krucijalne sile i principi našeg sveta i Svemira. Sudar moćnih sila zla sa nejakim ljudima, njihov otpor i neminovna propast, uticaj zlih pretnji i neizvesnosti na razum, raspad civilizacijskih konvencija, spoznaja smrtnosti jedinke ali i njene beznačajnosti u kosmičkim razmerama elementi su košmarne, na momenta i konfuzne priče (no, da li se od smetenog Bajrona može očekivati drugo?) koja je oplemenjena romantičarskim detaljima (ukleta bogataška kuća, nerazjašnjeni odnosi sestra i brata, blazirani pohodi u prirodu...). Korbenov grafizam našao je u ovoj priča idealan teren za razmahivanje; on je u njoj upotrebio sva svoja znanja i sve trikove: stilizovan crtež, neobične rakurse, teško pregledne slike, dinamičku montažu-konstrukciju tabli, poigravanje kolorom (prirodni kolor za početak priče i plavo-sivo profiltrirani za scene sukoba sa zlom).

U konačnom sabiranju utisaka, „Kuća na granici“ se, zahvaljući zavodljivosti svog patiniranog, egzotično-starog predloška, predstavlja kao maniristički precizno delo koje će se svakako dopasti ljubiteljima Korbenovih crtačkih ekstravagancija.

NAJBOLJA MARVELOVA KOSMIČKA SAGA - SVIH VREMENA! ANIHILACIJA!!!

Kraj univerzuma kakvim ga poznajemo. Nezaustavljiva sila se roji iz centra univerzuma i preti da će zauvek izbrisati postojanje, a za sobom ostaviti samo tišinu i MIR – jednog, usamljenog vladara Anihilusa!

Talas koji s jednakom lakoćom proždire junake, svetove i galaksije ne namerava da se zaustavi, ali stvari počinju i pre početka, pre prvog dana anhilacije. Pratite svaki novi Anihilusov korak ka krajnjoj pobedi, posvedočite kako se svaki otpor čini beznačajnim!

Draks Razarač, Nova, Kvazar, Ronan Tužilac, Superskrul, Tanos, Galaktus i Srebrni Letač samo su mali deo junaka i zlikovaca koje možete sresti u ovoj galaktičkoj sagi. Dok civilizacije propadaju, žrtve se ne daju izbrojati, a novi junaci se uzdižu u vrtlogu adrenalina – sve ih povezuje samo jedan cilj.

Doživeti sutra!

THE BEST OF MARVEL #13-15. • Na Letećem startu od 13. do 16. jula, na sajtu Čarobne knjige, u knjižari „Bulevar Books“ u Novom Sadu i u striparnicama „Darkwood“ i „Alan Ford“ u Beogradu!

Petar Meseldžija je rođen 5. avgusta 1965. godine u Novom Sadu. Značajan deo detinjstva proveo je kod rođaka u Krčedinu, gde razvija ljubav prema stripu. U rodnom gradu je završio osnovnu i Srednju elektrotehničku školu, kao i Akademiju umetnosti. Godine 1991. iselio se u Holandiju, gde i danas živi sa suprugom Anitom. Prvi stripovi su mu objavljeni 1980. godine u izdanjima Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca EKS almanah i YU strip. Stripom se profesionalno bavi od 1981. godine, kada započinje saradnju sa Forum – Marketprintom, iz Novog Sada. Za ovu izdavačku kuću prvo radi strip Krampi,  po sopstvenim i scenarijima Dušana Vukojeva, koji u kaiševima i u po jednoj tabli izlazi u Stripoteci. Narednih godina radi kraće stripove, uključujući i dve epizode Kreker Kida, koje su kasnije objavljen u listu Neven, izdavača Dnevnik iz Novog Sada. Godine 1988. priključio se timu autora koji je radio na stripu o Tarzanu. Po odlasku u Holandiju završava strip Kanu po ideji Serhia Aragonesa. Nakon toga potpuno prestaje da se bavi stripom i prvenstveno se bavi ilustracijom i slikarstvom. Prvu samostalnu izložbu održao je 1998. godine u galeriji Tjalf Šparnaj u Amsterdamu. Potom sledi niz grupnih izlozbi u raznim galerijama i muzejima u Holandiji i SAD. Radovi su mu štampani širom sveta u mnogim knjigama i magazinima, kao i u vidu postera. Ilustrovao je nekoliko knjiga, počevši od knjige Peter Enkorak, preko Kralj Artur i vitezovi okruglog stola, pa do knjiga inspirisanih srpskom mitologijom i  narodnim bajkama. Knjiga Legenda o Baš Čeliku za koju je Meseldžija napisao tekst i naslikao ilustracije,  inspirisana je narodnom pričom o Baš Čeliku, a objavljena je u Srbiji 2008. godine Englesko izdanje ove knjige je objavljeno u SAD 2010. godine. Njegovi kratki stripovi sabrani su u knjizi Esmeralda i druge priče, koja je objavljena 2012. godine, dok su Krampi i Kreker Kid objavljeni u albumu dve godine kasnije. Iste godine se pojavila i knjiga za decu Slovarica, nastala prema stihovima Dude Vukojeva, kao i Knjiga džinova godinu dana kasnije. Petar Meseldžija je dobitnik brojnih nagrada, među kojima su i Plaketa Zlatnog pera Beograda, nagrada Maksim u Zaječaru, jedna zlatna i dve srebrne nagrade Sprektrum  u SAD, kao i nagrada žirija na 59. svetskoj konvenciji naučne fantastike, održanoj u Filadelfiji 2001. godine. Takođe je nagrađivan i na konkursima za strip Malih novina iz Sarajeva i Mladine iz Ljubljane.

Ko je Petar Meseldžija?
To bih i ja voleo da znam! Sredinom 1990-ih sam u Holandiji objavio pet tabli iz stripa Kanu, objedinjenih u jednu kratku priču pod naslovom Kos am ja? Još uvek tragam za odgovorom na to pitanje.

Kada ste prvi put došli u kontakt sa stripom?
Najranije detinjstvo sam dobrim delom proveo kod babe i dede u Krčedinu. Čak sam, kad sam imao 4-5 godina, kod njih proveo godinu i po dana u kontinuitetu. Upravo se moj prvi susret sa stripom desio u Krčedinu i da do toga nije došlo, pitanje je da li bih ja jednog dana postao strip-crtač. Tokom mog boravka na selu puno vremena sam provodio sa svojim ujakom, koji je bio pasionirani čitalac stripova. Tako pasioniran da je padao na popravni! Tako su mi rekli. Zapravo, glavni razlog za njegovo ponavljanje je verovatno bilo to što ujak nije voleo školu, pa je vreme predviđeno za učenje, između ostalog, provodio i čitajući stripove. Sve u svemu, on je bio taj koji je uspostavio vezu između mene i stripa. U to vreme prvenstveno je čitao stripove koje je štampao novosadski Dnevnik – Zlatnu seriju i Lunov magnus strip, pa su i moji omiljeni junaci iz tih serija bili Veliki Blek i Komandant Mark, a voleo sam i Zagora. Teksa Vilera sam voleo manje, a ostale još manje. Čitao sam ono što je ujak kupovao i čitao. Sem navedenog, on je čitao i stripove o Taličnom Tomu i Asteriksu. Prvi crteži, inspirisani stripom, koje sam crtao kao klinac su bili crteži Taličnog Toma.

U to vreme, 1970-ih godina, koliko su Vas Vaši vršnjaci pratili u ljubavi prema stripu? Koliko se o stripu razgovaralo?
Strip je u to vreme bio tretiran kao šund. Ako me sećanje ne vara, strip sam počeo malo ozbiljnije da crtam 1977. godine, a do tada sam jednostavno crtuckao. Ne sećam se kako je društvo reagovalo na to moje crtkanje stripova u osnovnoj školi, ali kako sam već sa 15 godina počeo da objavljujem Krampija, društvo iz srednje škole je vrlo pozitivno reagovalo na to, pa sam zbog svog crtačkog umeća i „uspeha“ imao zavidan rejting u razredu.

Kakve impresije nosite iz detinjstva u Novom Sadu i Krčedinu?
Ima ih puno. Sto se tiče crtanja i stripa, moji rani crteži bili su inspirisani radovima Volta Diznija. Pogotovo mi se dopadalo ono što je Dizni studio uradio pre 2. svetskog rata. Onda sam otkrio Taličnog Toma i Asteriksa, te su mi crteži bili pod uticajem tih stripova. Kad sam počeo da radim realistički strip, uticaj Velikog Bleka bio je značajan. Obožavao sam Velikog Bleka i još uvek se sećam prve epizode, koja mi je iz nekog razloga bila i najdraža. Nemam je u svojoj kolekciji stripova. Imam zato drugu epizodu – kupio sam je pre par godina na nekom od strip-susreta. Tek kasnije sam počeo da crtam Bleka. Pre nego što sam stvorio   Krampija, radio sam Bleka za Dnevnik.

Koje stripove ste rado čitali?
Stripove Baneta Kerca, komične stripove Dude Vukojeva, Poručnika Bluberija, Udercove i Brekijine stripove, zatim stripove Mila Manare, a posebno Indijansko leto, pa Konana, Spajdermena, Princa Valijanta. Izuzetno cenim radove Igora Kordeja (pogotovo ono sto je radio 1980-ih godina), Rajka Miloševića Gere, Dejana Nenadova.

Koliko danas pratite strip?
Jako malo, ali ipak više nego devedesetih. Delom zahvaljujući i Dejanu Nenadovu, koji mi je blizak prijatelj, a nakon njegovog povratka stripu. Jedno vreme sam zalazio u prodavnice stripova u Holandiji i to što sam video nije mi se dopalo. Čini mi se da je kvalitet današnjih stripova, generalno uzevši, na nižem nivou od kvaliteta stripa u 1980-im. To važi i za naš i za evropski strip. Te 1980-te su bile zlatne godine stripa. Danas je sve nekako isto, sve je podjednako dobro, sve je tehnički vrlo doterano, često korektno do granica perfektnosti, ali ne i genijalno. Ako izuzmemo činjenicu da sam emotivno vezan za strip iz 1980-ih, prema ono malo objektivnosti što mi ostaje, smatram da je među autorima stripa iz 1980-ih lakše naći genijalne stvaraoce nego danas. Renesansa, pa i barok, evropskog stripa je deo prošlosti – manirizam i rokoko su u poslednje vreme u modi...

Koji su bili Vaši prvi profesionalni koraci? Prve stripove ste objavili u YU stripu i Eks almanahu?
Nisam imao nikoga u porodici ko je uticao na mene. Pomoć da učinim prve profesionalne korake pružio mi je Duda Vukojev. Ja sam već sa 14-15 godina ozbiljnije crtao stripove, ali ih nisam objavljivao. Nekako u to vreme se u meni rodila snazna želja da dovoljno uznapredujem u crtanju stripova, da bih mogao da ih objavljujem. U isto vreme sam postao član Foto-kino kluba Novi Sad. Tamo sam upoznao čoveka koji je radio crtani film, na klasičan način, rapidografima na foliji – Dragan Majkić se zvao. Uz njega sam počeo da radim na crtanom filmu, čak sam počeo da radim i svoj crtić – crtao sam jednog mačka kako se približava porciji hrane. Ali i pored mog entuzijazma za crtani film, Majkić je verovatno shvatio da ja više naginjem stripu, pa sam pod njegovim uticajem uradio prvi strip na velikom formatu. Taj strip se zvao Problem. Nakon toga, Majkić je odlučio da me upozna sa Dudom Vukojevim. I tako smo Duda i ja došli u kontakt. Duda je izvršio strašno važan uticaj na mene, kako na moju mladu ličnost u formiranju, tako i na strip-crtača koji se u meni polako budio i razvijao.
Potom sam došao u kontakt sa crtačima u Dnevniku, gde je postojao studio za strip na  čelu sa Banetom Kercem. Tu su bili i Marinko Lebović, Miša Mijatović i Branko Plavšić. U to vreme sam počeo da crtam Velikog Bleka. Odnosio sam crteže Banetu i on mi je ukazivao na greške i mnogo pomagao. Još uvek imam crteže Velikog Bleka sa Banetovim ispravkama. Bio sam impresioniran Banetovim Blekom. Isto tako i Kobrom, kojeg sam precrtavao, pokušavajući tako da izučim osnove i otkrijem tajne crtačkog zanata i stripovskog pripovedanja. Mogao bih reći da se Duda Vukojev brinuo za moju crtačku dušu, a Bane Kerac za moje tehničke sposobnosti. Marinko Lebović i Miša Mijatović su bili vrlo prijatni i takođe su mi dosta pomagali. Sa Brankom Plavšićem, nažalost, u to vreme nisam sarađivao. Njegovi tušerski kvaliteti su me fascinirali i inspirisali.

Nijedna Vaša epizoda Velikog Bleka nije objavljena…
Kad sam počeo da odlazim u Dnevnik, prvo sam radio kopije, precrtavao postojeće table i tako učio zanat, uz, kao sto rekoh, Banetovu pomoć. Jednom sam od uredništva dobio original table Bleka, koja je bila fantastično istuširana. Ni dan-danas ne znam ko ju je tuširao, ali znam da nije Branko Plavšić. Ta  tabla je bila fantastična! Odneo sam je kući i precrtao. U to vreme mi je tuširanje bilo jako značajno. Čini mi se da sam za relativno kratko vreme više napredovao kao tušer, nego kao olovkar. Posle izvesnog vremena napredovao sam dovoljno da mi je uredništvo pružilo priliku da uradim nekoliko naslovnih strana za Bleka. Ne sećam se koliko sam ih uradio, ali znam da su dve naslovne strane objavljene. Na kraju sam „zaradio“ svoj prvi scenario za kompletnu epizodu Bleka. Imao sam tada 15-16 godina. Nakon nekoliko tabli sam shvatio da je taj zalogaj prevelik za moja mala dečačka usta i uvideo da će posao trajati jako dugo, pogotovo imajući u vidu moju crtačku nezrelost. Pored toga, tada sam išao u školu i imao redovne obaveze. Shvatio sam da bi mi trebalo možda i nekoliko godina da završim tu epizodu. Iako sam tad voleo da crtam Bleka, negde u meni je počela da se rađa ideja o tome da ne želim da potrošim toliko vremena radeći licencni strip, već da želim da radim svoj strip, autorski strip, kako se to onda popularno zvalo. Nakon nekoliko nacrtanih tabli, vratio sam scenario i prekinuo rad. U međuvremenu sam, preko Dude Vukojeva, uspostavio kontakt sa Marketprintom. Uradio sam nekoliko kaiševa junaka koji se zvao Čupi i odneo ih uredniku Slavku Draginčiću. Slavko je rekao da je strip dosta dobro nacrtan, ali da mu se kontekst srtipa čini vrlo ograničen. Radilo se o nekom đavolku sa roščićima, malom mangupu, odevenom u teksas pantalone i teksas jaknu, koji je išao kroz strip radeći razne stvari i šaleći se sa samim medijem. Na primer, ide taj Čupi i na zemlji vidi pikado strelicu. On je uzme i baci. Strelica prođe kroz okvir stripa i pogodi nekoga s druge strane. Čuje se „Jao!“. I sve u tom fazonu. Nakon što mi je objasnio konceptualnu ograničenost ponuđenog stripa, Draginčić mi je predložio da probam da smislim nešto drugo. Tako sam došao na ideju za Krampija. Dan kada su prva tri kaiša Krampija objavljena u Stripoteci, a to je bilo 9. 6. 1981. godine, smatram svojim zvaničnim početkom bavljenja stripom.

Da li je postojala neka posebna inspiracija za Krampija?
Jeste! Bio je to strip Krapino Dude Vukojeva i Miše Mijatovića. Strip je urađen negde krajem 1970-ih i, sećam se,  dobio je treću nagradu na konkursu YU stripa. Bio sam pod utiskom tog stripa, pa mi je on poslužio kao inspiracija za Krampija ne samo imenom već i likom. Izvesni crtački aspekti Krampija su inspirisani jednim stripom o malom duhu koji je u to vreme izlazio u Stripoteci, zaboravio sam ime tog stripa. Iz njega sam preuzeo neke stilske detalje, npr. kako crtati grane četinarskog drveća i žbunja, kamenje, travčice i sl...Tako da je Krampi, moglo bi se reći, kombinacija stripa kojeg sam želeo da radim, Mišinog i Dudinog stripa Krapino i tog stripa o malog duhu. „Niko nije bez oca i majke“ – kako reče moja profesorica istorije umetnosti, Katarina Ambrozić.

Kako je došlo do prelaza sa Krampija na realistički strip?
Posle nekog vremena, postao sam svestan ograničenja koje mi je nametao karikaturni strip. Istovremeno želju da se dalje razvijam kao crtač u meni je jačala. Iako mi je tada srce bilo na strani karikaturalnog stripa, hteo sam da se okušam i u realističkom stripu. Posebno nakon što sam upoznao Dejana Nenadova, koji se u to vreme prikazao javnosti kao spektakularni talenat i, kao takav, svojim stripovima „žario i palio“ po YU strip-sceni. Sledeće što sam uradio posle Krampija bio je Kreker Kid, manje karikaturalan u odnosu na Krampija, ali ipak sa određenom dozom stilizacije. Posebno u trećoj epizodi, koju nažalost nikad nisam završio, sam se još više približio realističkom stripu. Onda se desilo da sam po Dudinom scenariju uradio kratak strip pod nazivom Čuvar istine. To je bio početak mog rada na realističnom stripu.

Kreker Kid predstavlja vraćanje na saradnju sa Dnevnikom?
Ne baš − Kreker Kid je urađen 1982. i 1983. godine za Marketprint. Onda sam 1984. morao da idem u vojsku. Kada sam se 1986. godine vratio iz armije, strip i dalje nije bio objavljen u Stripoteci. Ne znam šta je bio razlog za neobjavljivanje, iako su ga uredno platili. Posle nekoliko godina vratili su mi table, koje sam onda objavio u Nevenu. Znao sam urednika Nevena, pa je tim kontaktom, koji je uspostavljen još pre mog odlaska u vojsku, a kroz ilustracije koje sam tada radio za Neven, došlo do objavljivanja Kreker Kida u tom listu.

Kada su u pitanju scenaristi, najviše ste sarađivali sa Dudom Vukojevim. Kakva su sećanja na tu saradnju?
Kao što sam rekao, Duda Vukojev je bio veoma značajna pojava u mom životu u to vreme. Duda mi je bio primer, idol, inspirator. Ne samo u domenu stripa, već uopšte. U to vreme sam želeo da jednog dana kada odrastem, budem kao Duda. Dopadao mi se način na koji je on razmišljao i posmatrao svet. Voleo sam njegov humor, entuzijazam, njegovu lucidnost, pa čak i njegov cinizam. Moja saradnja s njim je bila vrlo prijatna, višeslojna, kompleksna i inspirativna. Bio sam impresioniran njegovom kreativnošću i njegovim idejama. Vrlo rado sam crtao stripove po njegovim pričama. A pošto smo imali blizak odnos, verovatno sam mu ja često sugerisao šta bih voleo da radim, a onda je on na osnovu toga pisao scenarija. Imali smo dobar dil. Bez Dude, verujem da ne bih postigao to što sam postigao, ne samo u kontekstu stripa, nego i umetnosti uopšte, pošto je meni strip predstavljao odskočnu dasku u svet umetnosti.

Sa Dudom ste radili i strip Esmeralda. Uradili ste dve epizode, od kojih je druga objavljena, a prva ne. Šta je bio razlog da se prva epizoda ne objavi i da li je Esmeralda bila prvobitno zamišljena kao serijal?
Jeste, Esmeralda je bila zamišljena kao serijal. Ne sećam se više zašto prva epizoda nije objavljena. To bi trebalo pitati Sibina Slavkovića, odnosno Slavka Draginčića, mada sumnjam da bi se i oni posle toliko godina setili razloga. Druga epizoda je bila malo bolje i efektnije nacrtana od prve, ali ni prva nije bila loša, koliko se sećam. Mada, ko će ga znati!? Pošto više nemam taj strip kod sebe, ne mogu da proverim. U svakom slučaju, tu prvu epizodu sam uradio relativno brzo nakon što sam se vratio iz vojske. Zapravo, započeo sam ga još u armiji. Posle vojske još nisam bio student Akademije umetnosti, već sam se pripremao za prijemni ispit, a paralelno sam radio i strip. Na taj način sam završio i prvu epizodu Esmeralde. Sećam se kako je epizoda izgledala i osećaja koje sam imao dok sam je radio, a taj osećaj mi se dopadao. Sećam se i da sam tada bio pod utiskom i uticajem radova Igora Kordeja i njegovog stila. Tako da ima dosta crtica u toj prvoj epizodi. Mada ima ih i u drugoj. Postojala je ideja da se napravi serijal, ali sam ja te 1986. godine krenuo na Akademiju umetnosti i onda sam morao da podelim vreme između obaveza na Akademiji i rada na stripu. U međuvremenu je počeo i rad na Tarzanu i onda definitivno više nisam imao vremena. A verovatno je u to vreme i motivacija da se nastavi sa Esmeraldom nestala.

Kako je izgledao rad na Tarzanu?
Prva epizoda Tarzana na kojoj sam radio bila je Mis Fani, po scenariju Dude Vukojeva. Odlazio sam tada kod Baneta, da mu pokažem te table. On je u to vreme još uvek bio moj mentor. U stvari tako sam ga tada još uvek doživljavao. Duševno-sadržinski mentor, da tako kažem, mi je bio Duda Vukojev. A Bane mi je bio crtačko/tehnički mentor, do momenta kada smo se posvađali u Marketprintu. To se desilo kada sam jednom prilikom odneo nekoliko istuširanih tabli Mis Fani Banetu na uvid. Sreća da tada nije imao makaze pored sebe! On je voleo da „seče“, tj. kritikuje crtež. Iako, ruku na srce, mislim da je često imao pravo. Dakle, u jednom momentu uzeo je da kritikuje nogu Tarzana, između par drugih stvari. Pitao me je: „Što si nacrtao ovu nogu kao da je atrofirala?!“. Iako tad nisam znao šta znači reč „atrofirati“, Banetova opaska me je ipak pogodila, pošto sigurno nije bila jedina opaska tog tipa koju je tada izrekao. Posle sam shvatio da on hoće da kaže da je noga pretanka, kao da se sasušila. Te opaske se dobro sećam. Bio sam mlad, neobuzdan i pomalo nadobudan. Bane jeste bio moj mentor i uzor i ja sam ga izuzetno cenio kao crtača, ali kako to obično biva, učenik žudi za pohvalom svog učitelja, s jedne strane. S druge, on istovremeno potajno priželjkuje i nada se da će jednog dana prevazići istog tog učitelja. Sećam se da mi ta poseta Banetovoj kancelariji definitivno nije prijala. Sledeći put, koji je ujedno bio i poslednji, otišao sam kod Baneta kada sam radio na sledećoj epizodi Tarzana. Uradio sam nekoliko tabli u olovci koje su svakako bile bolje nacrtane od tabli iz epizode Mis Fani. Dakle, odneo sam te table u olovci Banetu. Bane je uzeo gumicu i počeo da briše ono za šta je mislio da nije dobro. Počeo da crta po mojoj tabli, s namerom da ispravi „grešku“ i pokaze mi kako bi po njemu trebalo nacrtati tu stvar. To mi se nikako nije dopalo, pošto je bez pitanja uzeo da briše ono nad čim sam ja danima radio i mučio se. Drugo, sećam se da je izbrisao noge jednom patuljku, pošto su mu bile pretanke, i nacrtao mu debele noge. Moj patuljak jeste imao tanke noge i ruke, ali  su one bile u srazmeri sa ostatkom tela i njegovom veličinom. Ali Bane je imao drugačije mišljenje o tome kako jedan patuljak treba da izgleda. On je tvrdio da patuljak treba da bude stamenit, te da mu noge moraju biti debele. Tako je izbrisao one lepe, tanke noge i nacrtao debele i nezgrapne. Bilo je tu još par stvari oko kojih smo se zakačili. Sve u svemu, i na stranu moja mladalačka nadobudnost, ali toga puta je Bane zaista preterao, ne samo zato što je „ladno“ obrisao plod moga rada, nego pogotovo zato što je taj plod, tj. tih nekoliko tabli u olovci, bilo odlično nacrtano. Sve u svemu, tu ti se Bane i ja sporečkamo i on me tada istera iz kancelarije. To je bio poslednji put da sam Banetu odneo crteže. Nakon toga naši odnosi su se definitivno pokvarili. Jesmo nakon toga igrali i fudbal i košarku u Marketprintu, ali je godinama odnos među nama ostao poprilično hladan.
Onda se desio taj nesretni rat i ja sam otišao u Holandiju. Tek 2002. godine, za vreme jedne od mojih poseta Srbiji, a kada je moja mapa postera, koju je štampao Marketprint, bila promovisana na Sajmu knjiga u Beogradu, ukazala nam se prilika da popričamo o tom starom incidentu. Jednog dana, Sibin, Bane, ja i još nekolicina ljudi iz Marketprinta, krenuli smo autom za Beograd. Sibin je vozio, a Bane i ja smo sedeli pozadi u autu. Tu smo se Bane i ja lepo ispričali i ponovo, nakon toliko godina, postali drugari. Kaže se u narodu da je za svađu potrebno dvoje. Možda sam nesvesno sugerisao da je prvenstveno Bane bio kriv za ovu svađu. Međutim, kao što već rekoh, ja sam bio nadobudni mladi crtač koji je potajno priželjkivao da ga Bane prihvati i pohvali i da jednog dana možda postane isto tako dobar i cenjen strip crtač kao on. Tako da smo taj sukob prouzrokovali obojica „zajedničkim“ snagama. Niti je mojoj mladosti nedostajalo ludosti, niti je Banetovu mudrost (iskustvo starijeg) krasila popustljivost. U svakom slučaju, bilo pa prošlo. Glavno je da se danas, Bane i ja, možemo slatko nasmejati tim davnim događajima. 
Inače, ona epizoda Tarzana u olovci nikad nije završena. Sledeća epizoda koju sam uradio bila je Nevesta kralja Bohuna, za koju je scenario uradio Bane. Epizodu sam uradio inspirisan Fosterovim Princom Valijantom. Postavio sam to sebi kao izazov, pa se ta epizoda stilski razlikuje od Mis Fani, a i od sledeće, koju je Branko Plavšić tuširao. A poslednja, četvrta, koja nikada nije bila objavljena, razlikuje se od svih ostalih po tome što mi je pao entuzijazam, te je po kvalitetu crteža na nižem nivou od prve tri, iako sadrži par tabli koje su sasvim OK. Čak sam najmanje dve table iz te epizode postavio na svoj vebsajt, što znači da sam zadovoljan njima. Ali epizodom u celini nisam nikada bio jako zadovoljan.

Kako je došlo do saradnje sa Serhiom Aragonesom na stripu Kanu?
Došlo je preko Ervina Rustemagića… Pre toga bih se vratio par koraka unazad, da bi se cela stvar postavila u odgovarajući kontekst. Krenuo sam na Akademiju umetnosti 1986. godine. Narednih godina sam sve više naginjao ilustraciji i sve više se odvajao od stripa. U toku mojih studija na Akademiji sam počeo i rad na Tarzanu, a uradio sam i jedan kraći strip pod nazivom Lov, kao i pomenutu Esmeraldu. Za vreme studija sam pokušao da iskombinujem nekoliko stvari: ilustraciju, slikarstvo i strip. Pred kraj Akademije, 1990. godine, moje interesovanje za ilustraciju je značajno poraslo i u to vreme sam uradio ilustracije za Petera Enkora, za Mladinsku knjigu iz Ljubljane. Knjigu je napisao Teri Džons, jedan od montipajtonovaca. Iako sam se sve intenzivnije bavio ilustracijom, strip nisam napuštao.
Onda sam preko Zorana Janjetova pokušao da radim za Francuze. Od Imanoida sam dobio scenario za nekoliko probnih tabli, koje sam i uradio. Po mom mišljenju, nisam to loše uradio, ali su me oni odbili uz obrazloženje da im moj crtež previše liči na Hogartov, a to im nije trebalo. I dan-danas to ne razumem, kakve veze taj crtež ima sa Hogartom! Uz tih pet crnobelih tabli priložio sam jednu celu tablu naslikanu u ulju. Ali, ni to im nije trebalo.
U međuvremenu sam došao u kontakt sa Ervinom, koga sam poznavao još od 1982. godine, kada je jedna tabla mog stripa dobila drugu nagradu na strip-konkursu koji je on organizovao. Početkom 1990-ih mi je ponudio da radim na novom strip serijalu Kanu, rekavši da je sinopsis uradio Serhio Aragones, a scenario Bojan Kovačević (tokom rada na stripu, ja sam scenario menjao, neke postojeće delove izbacivao, a nove dopisivao). Ponudu sam prihvatio i negde početkom 1990. godine počeo sa radom. Uglavnom, strip nisam uspeo završiti pre svog odlaska u inostranstvo, nego sam ga završio u Holandiji.

Pitanje koje se neosporno nameće je kakva je šansa da se Petar Meseldžija vrati stripu?
Mnogi me to pitaju u poslednje vreme. Glavni razlog mog prekida bavljenja stripom je činjenica da sam 1992. godine konstatovao da se taj „strip-plamičak“ kod mene definitivno ugasio. Potom se nikad više nije rasplamsao. Moje krativne i umetničke aspiracije su me odnele na drugu stranu, u ilustraciju i slikarstvo. Postao sam ilustrator i slikar. Očima slikara gledam svet oko sebe i takav idem kroz svoj život. Nemam potrebu da svoju priču pričam u stripu, odnosno u nizu slika, već samo u jednoj slici, bilo to u kombinaciji sa tekstom, ili bez njega. U poslednje vreme bavim se i pisanjem. Ako mi životne okolnosti budu naklonjene, moglo bi doći do jedne serije knjiga, koju bih sam i pisao i ilustrovao. Dakle, ostao sam pri pričanju priča u slikama (i reči), ali me stripovsko izražavanje više ne privlači. Mada, moram da priznam, ne zatvaram vrata iza sebe u potpunosti. Posle onoga što mi se desilo 1991. godine, više nikada neću reći „Ne, nikada više!“. Ta vrata uvek stoje pomalo odškrinuta. Moguće je, ukoliko se steknu uslovi, i ako mi „sune“, da jednom uradim neki kraći strip. Da se još jednom malo poigram tim medijem, uradivši par tabli na svoj način. Ali, ne verujem da će to ikada biti u smislu rada na nekom strip-serijalu. Neke duhove ne bi trebalo puštati da ponovo izađu iz flaše.

Šta najviše zamerate savremenom društvu?
Površnost i dekadentnost. Izgleda kao da svet više ne ide onom uzlaznom linijom, kojom je krenuo da ide posle renesanse, već da se kreće drugom stranom brega, koja vodi na dole. S druge strane gledano, neko bi možda rekao da se upravo u naše vreme dešava jedna nova renesansa, ovoga puta tehnološka. Na određen način DA, ali vreme će pokazati koliko će nam ugrađivanje čipova u glavu pomoći da postanemo humaniji, životoljubiviji i mudriji. Da se razumemo, nemam ništa protiv tehnološkog razvoja, naprotiv. Fasciniran sam novim postignućima na tom polju. Mene brine to što ćemo, izgleda, prvo morati ponovo da osetimo „razornu moć atomske bombe“, pre nego što energiju atoma počnemo koristiti za sveopšte dobro.
Gledano iz mogu ugla, čini mi se da nestaje idealizma, dok se tehnološki utilitarizam, a sa njim individualizam i materijalizam, sve više uvećavaju i jačaju. Savremeni primitivizam mi smeta. Smeta mi i to što se stvara ideja da nam HEROJI više ne trebaju. A trebaju nam možda više nego ikada, na pragu smo alarmantnog narušavanja životnog balansa na planeti.  Bez heroja društvo ne može da se razvija, ono neko vreme vegetira, a potom nestaje. Heroji su ti koji upiru prst u pravcu rešenja, oni inspirišu, donose svetlo i skidaju paučinu i pomrčinu sa očiju. Pritom ne mislim samo na heroje-vojnike (u stvari najmanje mislim na njih), nego na sve te Prometeje u najširem smislu reči. Bez njihovog uprtog prsta u pravcu horizonta, masa bi izgubila put. Način na koji savremeni zapadni svet pristupa životu ne promoviše više tog heroja, osim ako taj „heroj“ nije „celebrity“, tj. poznata ličnost. To savremeno društvo je zamenilo heroje za „celebrities“. A oni samo izdaleka podsećaju na heroje, a u stvari sa herojima nemaju nikakve veze. Način na koji oni žive svoj život, i uzimajući u obzir životne aspiracije većine njih, pokazuje da nisu u vezi sa suštinskom ulogom i značajem heroja u društvu.
Nažalost, šta drugo očekivati od društva koje je skinulo ideju humanističkog Boga sa trona i umesto njega, na tron postavlja hladnog tehnološkog boga, odevenog u odoru od sjajnih „dukata“. Eto, to mi smeta sve više i više. Izgleda da je moj odgovor na pomenutu situaciju zatvaranje u odnosu na takav spoljni svet i pokušaj da se u sebi stvori jedan intimni svet u kome se još uvek može ogrejati na toploti humanizma, životoljublja i ideja koje nemaju novčanu vrednost, ali su zato veće od nas samih, veće od života. Ideje koje znaju i da uplaše, ali i da daju krila.

I na kraju rezime – izgleda da ono što mi najviše smeta u savremenom društvu nije nedostatak mudrosti i čojstva (njih nikada nije bilo dovoljno u društvu, samo u nekim pojedincima), nego nedostatak namere i pokušaja da se takve ideje postave na horizont i da se ka njima upre prst.

Naslov ovog strip izdanja daje nam priliku da malo pričamo o nečem jako nama interesantnom, jasno reč je o kolekcionarstvu.

Kolekcionar nije samo neko ko sakuplja nešto, ti ljudi i znaju mnogo o stvarima koje sakupljaju, neki će ih videti kao zaluđenike, neki kao znalce, zavisi samo od gledišta. Sakupljaju se najrazličitije stvari, mi ćemo navesti one nama dostupne, jer postoje i one koje su samo za ljude sa gomilom novca, kao što su slike, zlatnici, automobili ili satovi. Međutim siguran sam da će se mnogi od vas više pronaći u stvarima poput: kutija od cigareta, kutija od šibica, salveta, boca alkoholnih pića, bočica od parfema, razglednica, hemijskih olovaka, značaka, poštanskih markica, starog novaca, metkova, filmova, igračaka raznih vrsta, slikovnica, stripova i knjiga. Ima tu i ne tako svakidašnjih stvari kao što su metkovi, ali decenija ratnih sukoba tako može da utiče na stvarnost i percepciju iste, uostalom oružje bilo hladno ili vatreno i jeste jedan od skupljih predmeta kolekcionarstva.

Zaustavio bih se na stripovima i knjigama, ako mi dozvolite, jer tu sam na domaćem terenu. Da biste bili kolekcionar nije dovoljno samo da volite da čitate, to je tek početak. Morate imati onaj osećaj da iako ste knjigu čitali tri puta, prosto morate da je nabavite i stavite na svoju policu (ili gde već – jasno je da vremenom i trudom ponestaje polica te morate biti kreativni).

A sad da proverimo da li je ovaj strip vredan vaše i moje kolekcije.

Serđo Topi je autor kog verovatno ne znate, sem ako niste baš pasionirani ljubitelj devete umetnosti, iako je u drugim zemljama za života stekao veliku slavu i ogroman broj čitaoca. Ne zato što ne verujem u vaše znanje, nego pre ovoga je kod nas bio zastupljen samo u po jednoj epizodi Nika Rajdera i Julije, uz po koju priču u već davno zaboravljenim strip magazinima, tako da nam ostaje i taj teret provere kakav je autor i hoćemo li mu se rado vraćati, mada ne bi trebalo sumnjati u nekog ko je zapravo bio poznat kao veliki umetnik, iako je često sam osporavao takve tvrdnje i nazivao sebe zanatlijom.

Kalumet od crvenog kamena – Jedna od mnogih vukojebina i pustopoljina divljeg zapada uvodna je scena priče uz gradskog novinara na zadatku, koji gunđa pokušavajući da nabavi nešto da prezalogaji. Na njegovu veliku sreću, zadatak pronalazi njega iliti čovek kog zovu Kolekcionar. Pošto ga ugosti na obedu u svojoj neobičnoj naseobini, razgovor o herojevoj tajanstvenoj ličnosti može da počne. Glavni akter ove priče nam prvo predočava njegovo viđenje kolekcionarstva, pri tom objašnjavajući i svoju veliku platežnu moć. A potom kreće pripovest o prvoj velikoj potrazi za njegovu kolekciju, o posebnoj indijanskoj luli koja je promenila mnoge vlasnike, kojoj se međutim gubi svaki trag.

U potrazi sreće ljude razne fele, sukobljava se sa nadobudnim velikašem u viteškom oklopu pomažući skoro istrebljenom indijanskom plemenu. Potom sledi krvavi susret sa mormonskom braćom. Trag ga je vodio ka Sijuksima i to u predvečerje bitke kod Litl Big Horna (Velikog i malog roga), gde su, ako ne znate, Sijuksi na čelu sa poglavicama, Bikom koji sedi i Ludim konjem, sasvim potukli vojnike koje je predvodio general Kaster i to tako da nisu stali dok i zadnjem nisu skinuli skalp. Upravo od ratnog poglavice Sijuksa uspeva da otme lulu za kojom traga. A onda čujemo zanimljiv detalj bitke koji nikom nije bio poznat, novinar je ushićen jer ima veliku vest, ali naš junak ne dozvoljava da se njegov život vuče po novinama i preti novinaru, ali pošto je novinar podsmešljiv na pretnje dešava se magija upozorenja, i ostavljajući novinara u čudu i neverici, naš heroj odlazi.

Obelisk iz zemlje Punt – U jednoj od Afričkih pustinja prisustvujemo tome kako pljačkaju našeg junaka. Sutradan ga zarobljava druga grupa i vode ga u selo pričajući mu šta će se desiti kad stignu. No to nije suđeno da se desi, pošto ga vojska oslobađa. Nastavlja potragu za obeliskom, jer Kolekcionar nikad ne odustaje. Na putu ga čekaju još brojne nedaće. Groznica, magije i pakleno pustinjsko sunce, Naravno, naš heroj će makar i nakon okršaja biti na poprištu još jedne velike i čuvene bitke ili ti bitke kod Adve. Tu je Menelik II (osnivač moderne Etiopijske države) sa svojim ratnicima potukao italijanske kolonizatore do poslednjeg čoveka. A naš junak spasava italijanskog oficira iz zarobljeništva, ali avaj videćete da neki ljudi ne mogu biti spašeni. Kolekcionaru na kraju priče opet gledamo u leđa, naravno, tek po pronalasku traženog predmeta.

Suze Timura Lenke – Na početku teče razgovor između Kolekcionara i lika koji mu treba dati informacije o traženom predmetu. Slušamo legendu o suzama Timura Lenke vama poznatijeg kao Tamerlan. Mnogo zanimljivosti je vezano za Tamerlana mongolskog vođu, kaže se da je bio veliki ljubitelj umetnosti, ali i toliko okrutan da su iza njegovih pohoda po Indiji ostajale piramide od lobanja. Nama posebno zanimljive su dve stvari vezane za njega, naime u bici kod Angore zarobljava Bajazita Munjevitog turskog sultana i u kavezu ga odvodi u svoj glavni grad gde ga i pogubljava. Druga stvar je nepotvrđena i ne verujem da će ikad biti potvrđena, ali neki izvori tvrde da je u bici kod Angore bio zadivljen taktikom i ponašanjem u bici srpske teške konjice pod komandom despota Stefana Lazarevića, te da je nakon bitke primio našeg velikaša sa svim počastima.

No, da se vratimo priči. Kolekcionar na neljubaznost uzvraća tako da nam deluje surovo, ali on samo prati svoj kod i trag. A trag će ga odvesti duboko u džungle negde u blizini Nove Gvineje, gde ga je vodič uvalio u klopku svojom nepažnjom i odsustvom veštine. Da nevolja bude veća u rukama su plemena poznatog po…. No pojavljuje se dama pod krinkom i zahvaljujući svojim manirima naš heroj postaje njen gost na hacijendi u srcu džungle. Pošto naš junak uvek prati neki svoj kod, tu se kocka sa životom, ali dobija, pa postaje gost na večeri, a na opasku dame u belom ima misli koje se neće dopasti mnogim feministkinjama koje ja poznajem. Ipak, kako veče odmiče postaje prijatnije za našeg junaka, jer ohladne krinke kriju lepa lica pokatkada. Izjutra se nastavlja potraga za željenim predmetom, u opasnom okruženju. Našavši predmet baš tamo gde mu je i rečeno da će biti, vrača se u goste beloj dami. Dobija ponudu za izlet koju prihvata, ali se to pretvara u neprijatno iznenađenje i borbu za život. Ipak uz malo sreće… Nakon par meseci na drugom kraju sveta, vidimo da Kolekcionar nikom ne ostaje dužan i da predmeti koje traži uvek na kraju stignu do njega, te mu opet vidimo leđa.

Muidegovo žezlo – Slušamo baladu o velikom kralju Irske Nilu Glundubi i njegovom žezlu. Inače ako ne znate on je ujedinio irske klanove i osnivač je porodice O’Nil. Postoje dve verzije njegove smrti, po prvoj gine u katastrofalnom porazu Iraca u sukobu sa vikinzima, a prema drugoj, brat ga je ubio kako bi nasledio tron. Da, baš kao što ste i pomislili, uto se pojavljuje Kolekcionar završavajući nam priču i želeći žezlo za svoju kolekciju, ali kako to obično biva ništa nije tako jednostavno. Upada u okršaj klanova, a svi žele ono što on smatra svojim. Još jednom dopada zarobljeništva. Nakon godinu dana na drugom kraju sveta. Vidimo i tu kolonizacione trupe kako napadaju tvrđavu starosedelaca, ali naš junak im pomaže da dobiju bitku. Uz njegovu malu pomoć Maori su napravili klanicu među Englezima. Inače, Maore predvodi veliki poglavica Te-Ringitake, ako ne znate on je vođa Maora u prvom Taranaki ratu koji se vodio zbog odbijanja Maora da prodaju i predaju svoju zemlju Englezima. Naš protagonista je imao svoje razloge za ove svoje postupke, jer juri Irca koji je eto uspeo da umakne sa poprišta bitke. Nakon par godina u pustinji negde u Australiji, gde bi drugo Irac završio (pošto verovatno znate podrugljivu izreku ostatka sveta da su potomci današnjeg stanovništva Australije ubice, kurve i Irci). Vidimo našeg Irca u bezizlaznom položaju, ali odjednom nekim čudom spas je tu. Samo neko ga sledi i svi pogađate ko je to. Nakon toga sledi još jedan specifičan način na koji se naš heroj obračunava sa neprijateljom i dolazi do željenog predmeta. Pa, kako smo već navikli, vidimo mu leđa.

Padmasumbavina ogrlica – Nešto narušava mir i tišinu Tibeta, grupa zlostavlja monaha, ali gle čuda naš heroj se obreo na Himalajima i pomaže monahu. Slušamo legendu o Padamasamubavi, i njegovoj vladavini, verovatno se misli na lamu iz osmog veka koji je dobio naziv drugi Buda. Naravno, naš heroj želi ogrlicu koja mu je davala magijske moći. Ipak za takvu vrednost nije dovoljno nekome spasiti život, ali pri odlasku čujemo ono čuveno ’Ja uvek dobijem ono što tražim’. Zatim vidimo jednog od mnogobrojnih gospodara rata i teror koji sprovodi krajem. Naš heroj pomaže brđane – samim tim ga general želi mrtvog, naravno to koristi bela dama da se priključi lepim željama. Gledamo scene u kojima je naš heroj opet zarobljenik i gde mu smišljaju kreativan kraj. Za našeg heroja smrt je san iz kog će se probuditi, pritom koristeći priliku da dosanja i to da je ogrlica njegova, a u ovom svetu se snovi i java preklapaju i moguće je dosanjati stvari. Naravno, da ne zaboravlja vratiti dug i potom mu vidimo leđa u konačnom oproštaju.

Ukoliko ste videvši naslovnicu i za kratko pomislili da je ovo samo još jedan vestern, silno ste se prevarili. Autor nas u svojoj alegorijskoj, magijsko realizmičnoj avanturi vodi kroz pet priča u skoro svaki deo sveta. Ne samo to, nego se vidi da je veliki poznavalac istorije, ja sam rekao tek par detalja o nekim, ne svim, koji se pominju od poznatih nam istorijskih likova. Tu je još jedna stvar koja mi se dopada i verujem da je baš sa tom namerom urađena, naime likovi ma koliko bili ekstravagantni i posebni, su to samo duhom, nema savršeno izvajanih, ne ipak grešim ima, ali ona je čisto zlo duhom. Mislim da ne moram dublje objašnjavati ovaj segment i šta je autor time hteo.

Crtež, pa i on je izniman sa takvim se još nisam sreo, mnoštvo detalja, interesantno je to što autor vrlo često prelazi granice vinjete i još zanimljivije je to što će te to videti kao nešto savršeno normalno. Ovaj strip je apsolutna umetnost i gotovo sigurno izdanje godine izdavačke kuće Darkwood. Dakle, ko god voli strip ovaj apsolutno mora da poseduje – jer jesmo li kolekcionari ili ne?!

Svedočenja učesnika istorijskih događaja važan su materijal za naučnike i teoretičare koji će se baviti konkretnim dešavanjima ili, šire, njihovom epohom. Otuda su, uprkos svoj svojoj nesavršenosti (bilo zbog neznanja, pristrasnosti ili želje da se sopstveni doprinos uveća/umanji u skladu sa trenutnom situacijom), dnevnički zapisi, pisma ili razgovori (za svakovrsne medije) sa onima koji su bili na licu mesta itekako važni za potonje generacije koje će razmeravati ono što im prethodi. Na žalost o tim se ljudima (ni)malo ne brine tako da, vrlo često, mnoga bitna saznanja nestaju zajedno sa njima. U ovoj ravni je istorija ovdašnjeg stripa vrlo bliska sa istorijama drugih segmenata društvenog života; poslovična (bahata) nezainteresovanost savremenika za sve osim za golu svakodnevicu svojim nečinjenjem doprinosi brisanju svesti o nacionalno/društveno/državnoj istoriji što otvara vrata svakojakim improvizacijama i vulgarnim mitologizovanjima. Jedna od dragocenih knjiga koja će sačuvati ne samo činjenice već i duh minulih vremena je i „Zlatno doba vojvođanskog stripa - 23 intervjua“ Predraga Đurića, vrsnog pisca i scenariste, agilnog izdavača i istoričara stripa. On se, od 2011.g, poduhvatio pionirskog posla da napravi intervjue sa učesnicima strip buma u Novom Sadu i tako sačuva dragocene informacije o vremenu kada je Novi Sad bio jedna od neprikosnovenih prestonica stripa u bivšoj SFR Jugoslaviji (pored Beograda, Zagreba i Gornjeg Milanovca); deo tih razgovora, vođenih od 2011. do 2015.g, sabran je u ovu obimnu knjigu (388 stranica). Đurić je svojim pitanjima podsticao sagovornike da se podsete i svog detinjstva i „otkrivanja“ stripa, početničkih pokušaja u ovom mediju, dostizanja pune stvaralačke snage, sloma države koji je uzrokovao i slom stripa, odnosno trenutnih strip planova, promišljanja budućnosti stripa ali i onoga što XXI vek donosi ovoj formi umetnosti odnosno svekolikoj ljudskoj civilizaciji. Zahvaljujući tim, unekoliko unificiranim pitanjima, „pokriveni“ su mnogi važni događaji a dobijen je i uporedni generacijski pregled (uz par izuzetaka svi intervjuisani su rođeni između 1946. i 1966. godine) stripovskih i životnih stavova i promišljanja.

Svi „propitivani“ otkrili su strip u ranom detinjstvu i bili fascinirani njime; do stripa se dolazilo lakše ili teže, zavisno od mesta odrastanja i imovnog stanja ali je oduševljenje „pričama u slikama“ jednodušno. Izdanja (uz retke predratne stripove i časopise, na čelu sa „Mika Mišom“) kakva su „Kekec“, „Crtani romani“, „Nikad robom“, „Lale“, „Panorama“, „Stripoteka“ bila su obavezna lektira, modeli za precrtavanje i smišljanje sopstvenih stripova. „Lunov magnus strip“ i „Zlatna serija“, koji počinju da izlaze krajem 1960-tih i njihova ogromna popularnost najava su još burnijih strip vremena dok je „Zlatni kliker“ iz 1975.g. počeo da izvodi nove vojvođanske strip snage na svetlo dana. Početak licencnog rada na Velikom Bleku, u prvim godinama 1980-tih, inauguriše strip u ozbiljnu, ekonomski isplativu delatnost što će potvrditi, par godina kasnije, rad na licencnom Tarzanu kao i pokretanje domaćih serijala „Lun, kralj ponoći“ i „Ninđa“. Uz ovu, visoko profesionalizovanu „strip proizvodnju“ bilo je prostora i za autorski strip u širokom rasponu od karikaturalnog do fantazijskog ali sveukupno visokih umetničkih dometa promovisanih u prevratničkom magazinu „YU strip“. No, polet je kratko trajao: građanski rat, sankcije, inflacija uništili su velike strip izdavače, afirmisani crtači su potražili angažmane u inostranstvu, novostasali alterativni-andergraund autori gradili su sopstvenu, nezavisnu scenu... Posle izgubljene decenije strip je počeo vrlo polako da se vraća na srpsku i novosadsku kulturnu scenu; no, u međuvremenu su stasale generacije koje uopšte ne znaju za strip niti ih on previše interesuje dok su strip stvaraoci iz doba „zlatnog buma“ egzistenciju morali da potraže van stripa često gubeći dalji interes za ovu formu. Svi oni voleli bi da se strip vrati na mesto na kome je bio ali je većina skeptična i sumnja da je to moguće.

Kroz ispovesti vrhunskih domaćih strip profesionalaca (Branislav Kerac, Svetozar Obradović, Branko Plavšić, Sibin Slavković, Dušan Vukojev, Petar Aladžić, Stevan Brajdić, Goran Đukić, braća Ivanović, Miodrag-Mikica i Predrag-Peka, Pavel Koza, Marinko Lebović, Nikola Maslovara-Masli, Petar Meseldžija, Radič Miša Mijatović), art-alternativaca (Zoran Janjetov, Dejan Nenadov) andergraudovaca (Franja Straka, Saša Rakezić), urednika (Slavka Bošnjaković, Slavko Draginčić, Sretan Drašković i Sibin Slavković) znatiželjni čitalac saznaće i mnoge kuriozume kakvi su: uticaj nabavke novih štamparskih mašina na strip izdavaštvo, kakva je uloga (ključna) Mitra Miloševića (alias Frederika Eštona - tvorca Luna, kralja ponoći i urednika u „Dnevniku“) na pojavu Bonelijevih stripova a kakva je uloga (izuzetno važna) pesnika Mike Antića, urednika „Nevena“ u objavljivanju mnogih domaćih stripova, kako su se zahvaljujući nesporazumu upoznali Branko Plavšić i Sibin Slavković što je uticalo na serijal o Velikom Bleku ali i mnoge potonje stripove, kako je strip album „Miris tišine“ Franje Strake postao najveći promašaj „Beočinske fabrike cementa“ i još mnoštvo životnih, malih ali bitnih događaja koji su deo istorije novosadskog stripa i deo odgovora na pitanje kako i zašto se u tim godinama („Bilo je to zaista srećno vreme“, rekao bi Branko Plavšić) tako mnogo pozitivne, kreativne energije slilo u Novi Sad i njegovu strip školu.

„Zlatno doba vojvođanskog stripa - 23 intervjua“ Predraga Đurića neizostavno je štivo za svakog pravog, vatrenog stripoljubca (u najboljim godinama) kao i za buduće hroničare i teoretičare tog neponovljivog, izuzetnog, herojskog doba vojvođanskog stripa.

Kad se piše u zadnji čas, nije mudro puno pisati. Potkradu se greške.

Imamo novog autora, Filipa, i njegov stari lik Coylea; novi nastavak Zalema + još dva sjajna kratka stripa naših Darka i Sonječke.

Znali smo ponuditi i više, ali i kratko može biti slatko! Uživajte!

Adresa: www.mojstrip.com

Dragi prijatelji,

Arete Vam donosi još jednu knjigu poznatog režisera, stripadžije, gurua i romanopisca Alehandra Hodorovskog.

Iz štampe je izašao nov naslov MISTIČNI KABARE Alehandra Hodorovskog, španski nacionalni bestseler.

Mistični kabare je knjiga neophodna svima koji su zainteresovani za evoluciju i oslobađanje sopstvenog bića i svesti, koji traže svoju ’pravu istinu’ kako bi je ugradili kao korisnu sreću u svoj život i doživeli bez straha starost i smrt.

’Svi smo robovi našeg lika kog je na prvom mestu stvorila porodica, na drugom društvo i na trećem kultura. Put transformacije znači oslobađanje od ropstva. Iza mojih hiljadu maski, nalazi se autentični ja.’

Ovaj roman po promo ceni od 700 dinara možete preko našeg sajta.

Uživajte u letu!

15. MEĐUNARODNI SALON STRIPA
28.09 – 01.10.2017. Srećna galerija, SKC BEOGRAD
KONKURS MEĐUNARODNOG SALONA STRIPA 2017.

ROK ZA SLANJE RADOVA: DO 15. AVGUSTA 2017.

Adresa za slanje radova: 
SKC, Srećna Galerija
SALON STRIPA                                               
Kralja Milana 48
11000 Beograd, Srbija

Propozicije za učesnike:
•  Pravo učešća imaju autori svih uzrasta.
•  Kandidat šalje rad na konkurs poštom (rad će biti prihvaćen i u slučaju da ga kandidat lično donese)
•  Rad treba da bude u dobroj kopiji (ili originalu), obima od 1 do 4 table, A3 ili A4 formata.
•  Rad može biti delo više autora (crtač, scenarista, kolorista), s tim da crtač ne može podneti na konkurs više od jednog rada.
•  Rad može biti prethodno objavljivan.
•  Tema, žanr i autorski pristup nisu zadati konkursom.
•  Ne isključuje se mogućnost prihvatanja rada sa strip tematikom u drugim medijima (reljef, skulptura, instalacija, objekat...)
•  Tekst u stripu može biti na srpskom ili engleskom jeziku kao i na jezicima sa bivšeg srpskohrvatskog odnosno hrvatskosrpskog govornog područja.
•  Uz rad je obavezno poslati (na računaru ili čitko, štampanim slovima, popunjenu) PRIJAVU NA KONKURS MEĐUNARODNOG SALONA STRIPA 2017. koja se može preuzeti OVDE, na sajtu Strip vesti OVDE ili dobiti u SKC-u pri predavanju radova na konkurs. 
•  Svaku tablu rada na poleđini označiti rednim brojem (primer: 1/4, 2/4, 3/4, 4/4)
• Radovi će biti žirirani za zvanične nagrade, nagrade prijatelja Salona i izložbu najuspelijih radova.
(radovi koji propagiraju rasnu, versku, nacionalnu, ličnu, kao i druge vidove netrpeljivosti; imaju za cilj propagandu delatnosti pravnih lica, organizacija, udruženja i pokreta; kao i radovi pornografske sadržine, neće se uzimati u razmatranje)

 Nagrade:
•  GRAND PRIX SALONA (uključuje novčani iznos od 1000 evra)
•  Nagrada za najbolje ostvarenje u domenu klasičnog strip jezika
•  Nagrada za najbolje ostvarenje u domenu alternativnog strip jezika
•  Nagrada za najbolji scenario (ideju) 
•  Nagrada za najbolji  crtež 
•  Specijalna nagrada žirija za inovaciju 
Takmičari do 15 godina starosti:
•  MLADI LAV (najbolji rad u kategoriji)
•  Specijalna nagrada žirija za najbolju ideju
•  Specijalna nagrada žirija za zreo i maštovit izraz
•  Specijalna nagrada žirija za najmlađeg autora 

   Nagrade prijatelja Salona

Propozicije

- Pravo učešća imaju svi autori iz celog sveta,nezavisno od pola i uzrasta;

- Dužina stripova treba da bude od 1 do 6 tabli, na A4 formatu (min 300 dpi ukoliko se šalje elektronskim putem). Ukoliko je strip od 1 strane treba da bude s a najmanje 5 sličica. Ukoliko je strip u koloru, preporučujemo da ga šaljete regularnom poštom ili dostaviti lično

- Pristigli stripovi neće biti vraćeni. Samim  prijemom od strane organizatora, oni daju pravo organizatoru da ih objavljuje i prezentira, zajedno sa autorima u sklopu promocije svojih aktivnosti (putem izložbi, promocija, revije "Strip creator". Autori poslatih stripova ulaze u kombinaciju za obezbeđivanje puta, smeštaja i ishrane tokom 15 og Internacionalnog salona stripa VELES 2017 (sredinom oktobra).

- Tema je slobodna. Svaki autor (crtač, tuš, kolor) može učestvovati samo sa jednim stripom. Izuzetak postoji samo za scenariste koji mogu da urade scenarija za više stripova. Svaki autor i deo autorskog tima treba da bude potpisan na stripu sa naznakom ko je šta uradio

- Zajedno sa stripovima treba poslati i ličnu biografiju, fotografiju, kontakt podatke i godinu kada je strip nacrtan. Na svim stripovima trebaju biti navedeni svi autori kao i naslov stripa. Bez ovih informacija neće biti uzeti u obzir za nagrade

- Svi pristigli stripovi biće uzeti u konkurenciju za nagrade-
  • Prva nagrada ZLATAN STRIP 200 EU ,diploma.
  • Druga nagrada, diploma.
  • Treca nagrada, diploma.
  • Nagrada za najbolje scenario, diploma.
  • Nagrada za najboljeg autora do 18 g, diploma
  • Nagrada za najmlagjeg ucesnika, diploma
  • Ostale specijalne nagrade