Piše: Branislav Miltojević

Mobilni telefon, ali kao inspiracija za omaž posvećen Šekspirovim ljubavnicima

     Digitalne slike:“mobilni stripovi“

     „MALA SIRENA“ U ZEMLjI VIRTUELNIH ČUDA

     Danas svako može da oblikuje stripi „objavi“ ga na mreži a potom u jednoj-jedinoj minuti (po)deli sa prijateljima. Zato mnogi praktičari i teoretičari stripa s pravom postavljaju pitanje: Da li je budućnost stripova rađenih za internet u takozvanim “čiča-gliša” crteščićima, emotikonima, ideogramima...?

     Digitalno doba, baš kao što to čini s knjigama, prisiljava i migraciju stripa na nove medije. Postaje posve normalno čitanje stripova na kompjuteru, zatim i na pametnim telefonima i igračkim konzolama. Prelaz sa analogne na digitalnu prezentaciju neminovno menja osnove dosadašnjeg načina poimanja suštine stvaranja. Ujedno i uloga stvarnosti se radikalno izmenila jer je snažno posredovana tehničkim sredstvima. Ona, osim što posreduju, snažno uslovljavaju - oblike stvaralačkog rada, forme medijske distribucije i načine ljudske percepcije. Rečju, proces opšte virtuelizacije menja stare medije a promoviše nove - ekranske, pogodne za multimedijalno prikazivanje velikih, hibridnih, ali i malih, svedenih sadržaja.

     U ove druge spadaju i veb-stripovi, koji se, kako ističe Šenon K. Geriti, autorka „Narbonika“ - jednog od najpoznatijih veb-radova, u poslednje vreme pretvaraju u kratke internet fenomene, u mime (engl. meme). U viralne sadržaje koji se na internetu, poput parazita, šire od korisnika do korisnika. Zanimljivo da je tvorac reči britanski teoretičar evolucije Ričard Dokins koji u studiji „Sebični gen” označava pomenutu pojavu kao jedinicu kulturne evolucije, istovetnu čak sa ljudskim genima! A najuspešnije mime su one koje privremeno ili stalno napuštaju originalni (kon)tekst i kruže mrežom, te „skaču“ iz formata na format, iz medija u medij. Hroničar Politikinog „Sveta kompjutera”Ivan Vesić lucidno primećuje da „internet mime imaju snažan uticaj na prihvatanje kulture, obrazovanja i formiranje ličnosti kod mladih kao nekad stripovi, crtani filmovi ili igre. Omiljena praksa omladine na društvenim mrežama sve više je stvaranje i konzumiranje mimea. Danas je mnogo mladih koji ’žive mime’ i percipiraju svet na nov način”. Vesić, ali i mnogi hroničari digitalne kulture, ističu kako internet teži ka sve većem uprošćavanju sadržaja, pa tako samo jedna slika i nekoliko reči uspevaju da nose simboličko značenje koje je sasvim jasno pripadniku izvorne kulture određene mime.

     Ti Kempbel (T Campbell), autor “Istorije veb-stripa”, tvrdi kako grafičko-tekstualne mime poput „Hipster sirene“- nastale po glavnom liku Diznijevog crtaća „Mala sirena“ iz 1989. godine, razvijaju same od sebe i vremenom bivaju pretvorene u digitalne ikone koje „plivaju“ oko Tambler blog platforme. Variraju sve ikone iznikle na „žanru“ hipstera a vremenom se, same od sebe, pretvaraju u vrlo efektne stripove. Šta više, danas svako može da oblikuje strip i „objavi“ ga na mreži, a na kraju u jednoj-jedinoj minuti (po)deli sa prijateljima. Zato mnogi praktičari i teoretičari stripa s pravom postavljaju pitanje: Da li je budućnost stripova rađenih za internet u takozvanim stik figurama, “čiča-gliša” crteščićima, emotikonima, odnosno ideogramima koji se u vreme ekspanzije mobilnih telefona jednostavno nazivaju smajliji? Odnosno, u ekranski kaptiranim ikonama koje mogu komotno da stanu u okvir ekrana mobilnog uređaja!

Meme wallpapers aplikacija (www.superbwallpapers.com/meme/)

     Pomenimo uzgred i to da se kao datum njihovog rođenja slavi septembar 1982. godine, a zna se i vreme nastanka - tačno u 11:44 sati profesor Skot Felman je predložio da „:-)“ bude oznaka za šalu. Želeo je samo da se u prepisci na univerzitetu tako označe šaljive poruke kako ne bi bilo nesporazuma, a u tom trenu nije ni sanjao da će njegov smajli doživeti golemu popularnost ne samo među običnim svetom, već i stvaraocima stripa. To priznaje i već citirana Šenon K. Geriti: “Kada sam 2000. godine počela da crtam veb-stripove, moji svedeni smajliji, pileći-greb-crteži jedva i da su bili čitljivi i medijski prepoznatljivi”. S druge strane, takozvani reidž (engl. rage)stripovi ili “prgavi/besni” radovi razvijaju se u formi aktuelnih internetskih mimavezanih za centralni lik pobesnelog čovečuljka, a zatim oko njega se razvijaju i mnogi (drugi) karakteri koji izražavaju silan bes ili neku drugu emociju. I u ovom reidž slučaju, strip, ali i drugi mediji, formalno i sadržajno, sve više se okreću taktilnom.

     U stvari, zahvaljujući mobilnim uređajima, telefonima pre svega, koji kao multimediji omogućuju „servisiranje kratkih poruka“ ali vrlo dostupnih es-em-esova (mini-poruka koja sadrži do 160 znakova!), kao i „servisiranje multimedijalnih poruka“ (em-em-esova), udareni su temelji svedene  interpersonalne forme, ali i grupne, ikoničke stripske komunikacije. A ideogrami, setimo se učenja italijanskog filozofa Mauricija Ferarisa, autora posve zanimljive i kod nas prevedene studije „Gde si? Onotologija mobilnog telefona“, jesu esencije pisma koje na radikalni način opstoje bez glasa. Zato „u mejlovima i es-em-esovima, umesto ideografije nalazimo patografiju, ne skraćenicu ideje, nego osećanja“, na kojima počiva suština i kratkih mobilnih stripova. Očigledno elektronski ekran postaje opšte mesto na kome se ukrštaju svi glavni i sporedni elementi društvenog života i susreću svi mediji, pa i strip. Zato što je kompjuter postao univerzalni radni prostor pored kojeg, polako ali vidljivo, nestaje stari, dobri gledalac i čitalac a njegovo mesto zauzima „gledokorisnik“ (neologizam Dena Harisa), čija se percepcija svodi SAMO na pasivna iskustva gledanja i fizička multitasking iskustva aktivnog kliktanja/skrolovanja...


     [Objavljeno u listu „Politika“, Beograd, 19. 7. 2014.]

Priredio: SCM

     КОНКУРС ЗА 12-ТИОТ МЕЃУНАРОДЕН САЛОН ЗА СТРИП - ВЕЛЕС 2014

     Пропозиции:
     -Право на учество имаат сите автори од цел свет, без разлика на полот и возраста;
     -Должината на стрипот да биде од 1 до 6 табли, и тоа на А4 формат, (мин.300дпи ако се испраќа по електронски пат). Доколку стрипот е на една страна треба да биде со најмалку  5 сликички
НАПОМЕНА :Доколку стрипот е во боја , препорачливо е истиот да се испрати преку пошта или достави лично.
     -Стриповите нема да бидат вратени. Со самото испраќање организаторот се стекнува со право да ги објавува и презентира заедно со авторите   во  склоп на промоција на своите активности.
     -Авторите коишто ќе испратат свои стрипови влегуваат во комбинација за обезбедување на пат, сместување и исхрана во текот на 12 Интернационален салон на Стрип „Велес 2014“ (средината на октомври)
     -Tемата на стрипот е слободна.Секој автор (билo цртач, туш ,колор ) може да учествува со само еден  стрип; Исклучок има за  сценаристите каде се дозволува да едно лице направи сценарио за повеќе стрипови.
     -Учесниците коишто се во основно образование треба да се насочат кон своите основни училишта заради раширување  на информацијата, организирано пријавување како и избор на тема за цртање.
     -На еден стрип можат да работат повеке автори (притоа да се напише кој што направил: сценарио, молив, туш...)
     -Заедно со стрипот да се испрати лична биографија (име и презиме со фотографија, дата на раѓање адреса, и држава од каде е авторот ,е маил  како и година кога е стрипот нацртан..Исто така на сите  стрипови треба бидат наведени авторите како и називот на стрипот. Пристигнатите стрипови, без овие информации, нема да бидат земени во предвид за награди.
     -Стриповите од македонски автори(со исклучок на сценаристите) треба да бидат на македонски јазик и кирилско писмо.
     -Сите пристигнати стрипови ќе бидат земени во конкуренција за излагање во склоп на
изложбата во склоп на  Салонот на  стрип со реална можност за друг вид на промоција
     -Пристигнатите стрипови ќе бидат разгледани од тричлена интернационална комисија којашто  ќе направи избор и ќе ги предложи следните награди:
     • Прва награда, 200 ЕУ* ''Златен  стрип '',  и диплома за прво место.
     • Втора награда, диплома за второ место.
     • Трета награда,  диплома за трето место.
     • Награда за најдобро сценарио, диплома.
     • Награда за најдобар млад автор до 18 години, диплома.
     • Други специјални награди

     Рокот за испракање е до 15-ти Септември 2014 година,Тие може да се испратат на
     a) Адреса: Стрип Центар на Македонија – Велес (за конкурсот)
         Ул. Васил Горгов, бр.78 ,1400 Велес ,Република Македонија
     б) Или преку Е-маил: comicmk2@gmail.com
         За повеќе информации може да се јавите на телефон 0 766697

     Comic Centre of Macedonia - Veles
     www.comicscenter.mk
     Announces:
     
     OPEN COMPETITION for
     12th Comic Showroom VELES 2014
     Propositions:
     - The competition is open to all comic artists from all over the world.
     - Entries must be 1-6 pages long. If the entry is only one page long it must have at least 5 panels.
     - Entries must be sent in A4 format (21x29,7cm). Please send only quality print copies (300 dpi). The submitted prints will not be returned!
     - No specific theme is set.
     - The storytelling in the comic can be written in any official language.
     - Each visual artist (pencil, inker, colorist or letterer) can take part with only one submission, while each scenarist can enter with more than one submission.
     - The same comic entry can be submitted by more than one artist.
     - Each participant must send: photography, short biography, personal address, telephone, e-mail and additional info of the year when the comic is made. Without this the submission will not be evidenced!
     - All submitted comics will be presented properly and will take part in the official comic showroom in Veles; and will be considered for other possibilities of promotion as stated in the Comic Centre’s policy.
     - With the act of submission the author/s is/are passing the rights of publishing in any form to the Comic Centre of Macedonia.
     - The entries will be reviewed by three member international jury.
     - The jury will give the following awards:
        1st award: “Golden Comic”, 200 EU and Diploma;
        2nd and 3rd award: Diploma;
        Best scenario award: Diploma;
        Award for the youngest author: Diploma;
        Award up to 18 years: Diploma.
     - The deadline for entries is September 15th, 2014.
     - The comics can be sent via postal service or e-mail.
        Postal address: Comic centre of Macedonia
        “For the comic competition”
        Vasil Gjorgov Street 78
        1400 Veles, R Macedonia
        E-mail:comicmk2@gmail.com
        For more info: ++ 389 075 666 979
        www.comicscenter.mk

Priredio: Zoran Stefanović

     Slobodan Škerović

     TAMNA ZVEZDA UMETNOSTI

     Prevod sa engleskog eseja: Slobodan Škerović, „The Dark Star of Art“

     Određivanje položaja umetnosti

     Istorijsko iskustvo umetnosti pocepane na sedam ili devet posebnih vrsta, završava se sada kao savršeni simulakrum sebe ― ekser u kovčegu kojeg su zamislili Dali, Vorhol i drugi, kao zabava, dizajn ili ukras, industrijski predmet ili tehnološki efekat koji predstavljaju umetnost. Tako, nema više umetnosti, ona je postala „naš sopstveni lik“, selfi ― više nema potrebe za specijalizovanim subjektom koji proizvodi umetničku robu. Od početka pisane povesti, umetnik je bio pod ekonomskim nadzorom i morao je da se bavi sadržajima koji su nametali monopolisti novca (a oni više od toga nisu ni sposobni da pojme), od religijske do revolucijske i sada tržišne pornografije. I na kraju, više nema ko da se nadzire. Zadatak izvršen. Duh se parkirao na Kraju istorije. Roboti dolaze. Umetnici su otišli.
     Ali, kako je to bilo pre istorije, sada je ponovo isti slučaj: umetnici ponovo postaju druidi, šamani, vešci, mudraci, čarobnjaci ― sve ovo prolazi kroz um, a zašto da ne? Položaj umetnika, čoveka što saopštava lično iskustvo koje postojeća civilizacija ne prima lako, biva odgurnut na, ili bolje iza granica društva. Ako pogledamo šta danas prolazi kao umetnost, sve se pretvorilo u savršenu tehnološku mimikriju fizičkog / prirode ― zaprepašćujuća replika idealizovane stvarnosti, Platonova idealna ljubav, ostvareni mimezis. Alatke koje vrše ovakvo osmišljavanje svojstvene su svim medijskim izdanjima ― prepoznavanje lika, ili nazovimo to popularnijom memom ― alatke za prepoznavanje obrasca, lako ih koriste nekreativni i u svemu prevlađujući prosečni umovi. Kritičari umetnosti takođe su nestali, zastareli, izvezeni u ne-stvarnost kraja istorije.
     Sadašnje stanje stvari, zapravo, oslobađa umetnike svih obaveza prema društvu, naciji, klasi, štagod. Ovo je potpuno razdvajanje. To je sloboda i lebdenje. I više od toga. Ko je to mogao da zamisli! I nije bilo podstaknuto, izazvano, počinjeno od strane umetnika. Savest mi je veoma čista kada ovo kažem. Nema karme. Umetnost se pomera ka svojoj sledećoj reinkarnaciji, ili još dalje ― u Nirvanu. Videćemo ubrzo kako i zašto.

     Avangarda

     Treba da kažem nekoliko reči o avangardi, istorijskoj kao i savremenoj. Ovde se takođe završava avangarda. Ona je bila poslednji napor umetnosti da obezbedi svoj položaj u velikoj porodici društvenih / bioloških životnih pojava. Ali, kao u Bibliji, u Nojevoj barci nije bilo mesta za ovu „životinju“. Dobri stari Noje nije spasavao nikakvu tehniku u svom kovčegu, da ne spominjemo umetnost. I kažem, nek i nije.
     Avangarda je, kako god, uvek bila ili za nešto „novo“ ili za „dekonstrukciju“ ― jezika, lika, logike, tradicije ― Dada, apstraktno slikarstvo, pozorište apsurda, eksperimentalna muzika itd. Među poslednjim i najizdržljivijim pokretima, signalizam je sav o metodološkoj asimilaciji najnovijih naučnih, medijskih i komunikacijskih tehnologija i njihovoj transformaciji u umetnost (vizuelni potencijal Interneta zapravo je eksplodirao vizuelnom poezijom i dostupnošću teksta). Avangarda 21. veka praktično stvara nedostupnu zonu za tupane, svojom prefinjenom upotrebom postojećih alatki i gotovo (apsurdno) tuđinskim dejstvom ― trezveni i ozbiljni pristup savremenim pojavama nasuprot „hajde da se zabavljamo“ površnim upražnjavanjem dijet-popa u svim oblicima i načinima.
     Umetnost i avangarda su, to je činjenica, sada jedno i isto. A ovo je strogo zbog toga što su kompromitovani umetnici konačno izgubili svoje obznanjeno zanimanje, pretvarajući se u primenjene umetnike, dok avangardni umetnici nisu uspeli da ih povuku za sobom ili asimiluju. Ovi drugi su oni koji su preživeli. Ali ― gde?

     Svet bogat siromaštvom

     Globalizacija je stvorila Zemlju bogatu siromaštvom. Sve zasluge idu podjednako i bogatima i siromašnima ― oni su stvorili jeftin svet. Bogati su ukrali, koristeći se svojim beskonačno obezvređenim i lukavo razdeljenim novcem, najbolje umetničke objekte iz prošlosti. Međutim, u ovom času, oni nemaju pojma kako izgleda umetnost 21. veka, jer se nalazi iza njihovog obzorja. Nema novca u njoj. Nema znanja o njoj. Ona ne pripada njima. Ne postoje više tumači umetnosti. Jedino postoje obrazovani sikofanti. I, ostaće tako. Jer je znanje koje poseduju druidi, mudraci ili šamani „tajno znanje“ za one koji su sebe za njega oslepeli.

     Selfi Dorijana Greja

     A sada da vidimo s čime se suočavamo. Do kog formalnog stadijuma je evoluirala slika Dorijana Greja? Sve zastrašivanje u vezi s tehnologijom je postalo stvarnost. Ali, i priroda je nekada takođe bila veliki i preveliki neprijatelj. Šta su ljudi učinili u međuvremenu, kud su dospeli? Bežeći od prirodnih sila u ideološku a zatim ponovo u novu i izuzetno moćnu prirodnu silu ― tehnologiju. Ima li iko, na ovom previše nesigurnom i nepredvidivom svetu, ko se ne oseća makar nelagodno u vezi sa sadašnjošću i neposrednom budućnošću? Oči koje vrebaju, dronovi, politički podobno optuživanje, zatrovanost ― industrija terora. Kakav je stav umetnosti, na koji način održava dodir s ovakvim svetom?
     Ne održava ga. Umetnost je analizirala svet i on leži mrtav pred njom kao raspadnuti fraktal. Svet je rastočen i fantomizovan. Pokreće se, istina, ali umetnik zna da je to samo slajd-šou. Kadrovi su nepovezani i lišeni smera. Lešina sveta se trza u naletima, daje prazne izjave i zatim ponovo skače sebi u usta. Ko može ozbiljno da uzme bilo koju od njegovih izjava? Politički sistem proždire, pred našim očima, sopstvene osnove. Laž na laž, poricanje na poricanje. To li je inteligentno ponašanje? To je ono na šta ciljam: gde je tu inteligencija?

     Inteligencija je umetnost.

     Inteligencija je sposobnost sticanja znanja. Društvo ovo previđa, što je prirodno, jer društvo nije izvor znanja, ono je izvor neznanja, manipulacije, pokvarenosti, laži, ropstva, fizičkog i psihološkog tlačenja, negativne selekcije. Inteligencija je evolucijska mana. Bilo je mnogo pokušaja da se inteligencija usvoji u društvo, ali sve vreme smo svedoci ― ćorak! U modernoj nomenklaturi, baš kao i u prošlosti, umetnost i inteligencija izdvojene su iz komandnog lanca.

     Besmrtna košnica

     Kada umetnik insistira na istini, on razvija alatku koja može da prožme i probije nadolazeće oblike / pojave i čineći tako ostaje izvan njihovog uticaja. Ovo automatski isključuje umetnika iz postojeće mreže i modusa društvene raspodele moći. A pošto je ljudska civilizacija zapravo vrhunac života na planeti Zemlji, umetnik se suočava s trenutnim preseljenjem u oblast izvan života, pošto se uslovljavanja života ne primenjuju na onoga koji je prozreo njegova obećanja, samoreklamiranje i ― neuspeh. Logično i tradicionalno, to se zove ― smrt. Međutim, metod koji je osoben umetničkoj delatnosti je u stanju da preimenuje i preveže odnosni sklop, pa ispada da, pošto je život oblast neznanja, smrti ostaje oblast inteligencije. E, sad, razmislite o tome. Kakva je to vrsta postojanja u domenu smrti / znanja? Možemo li da tamo odemo u svojim telima? Pošto su tela tradicionalno (obično tako verujemo) ― mi? Šta kog đavola treba da radimo? Da umremo?
     Tehnologija već reklamira bezbrojne mogućnosti kibernetske i biološke prostetike koja se može primeniti na ljude, stavljajući akcenat na „prenos svesti“ u mašinu koja ima bolje sposobnosti računanja i pamćenja. Ovo je začuđujuće obećanje i odlično je predstavljeno u naučnofantastičnoj literaturi do sada, jedinoj literaturi koja se zaista računa jer je zasnovana na anticipaciji a ne na pravdanju ― a sada se čini da se obećanje obistinjuje, ono je u svojim prvim stepenima ostvarenja. Ko bi se kockao time u zamenu da postane bestelesni, izgladneli i izgnani ― umetnik?
     Obećanje besmrtnog, održivog i lako dostupnog tehnološkog telesnog oblika pobeđuje. Ono ostvaruje apsolutnu privlačnost nad neznalačkim umom. Organsko postojanje evoluira u strogo praktično, Borgu nalik, društvo košnice. Ljudski insekt se rađa.

     Tamni vilajet

     Oblast znanja / umetnosti nadilazi prostorno-vremenski kontinuum, nadilazi život, i jedina veza s fizičkim svetom je praktično ― osmišljavanje, sklop odnosa, koji omogućuje prijem obe oblasti, za razliku od empirijskog metoda koji nije u stanju da vidi bilo šta izvan sopstvenog odraza. Meč lopta pripada ljudima od znanja. Oni mogu da postoje u obe paralelne oblasti istovremeno i ostanu jedina veza između njih, i jedini koji su svesni ovakvog rasporeda. Ali, ima tu još.
     Svet tamne materije ― svet neuslovljenih čestica informacije. Svet koji se ne može sondirati i podrediti. Svet koji jedino može indirektno da se dovede u pažnju jer nije reaktivan. I taj svet čini mnogo veći deo poznatog svemira od fizičkog sveta materije uslovljene da bude reaktivna.

     Izgubljena i ponovo stečena osobina umetnosti

     Kako je umetnost bila usvojena u istoriju, izgubila je svoju osobinu osmišljavanja znanja. Mnogi umetnici postali su zbunjeni, lišeni smislenog govora. Ovaj zadatak dodeljen je crkvi a kasnije i nauci. U oba slučaja, odnosni sistemi bili su organizovani na takav način da spreče bilo kakav pojedinačni proboj kroz dimnu zavesu stvorenu od strane parazitske piramide raspodele moći. Pojedinačno spasenje ili oslobađanje moralo je biti odobreno od mehanizma institucije. Ovaj pojedinačni podvig oslobađanja projektovan je takođe i na fizički ljudski oblik, život ― dok uistinu, život nije nešto što treba spasiti već ga treba nadići.
     Sada kada je ideja spasenja / oslobođenja u potpunosti banalizovana, dosegnuto je stanje „svako svoj nasmejani svetački lik“ ― selfi. Koliko dugo će se ovo svetogrđe održati? Prihvatajući život kao idealno stanje postojanja, znanje o životu samom biva izgubljeno.
     Nema svrhe raspravljati o ovome, jer čoveku je potrebna inteligencija kako bi izašao nakraj s problemom. Inteligentni ljudi, među sobom, nikada ne raspravljaju, oni jedino stvaraju moždanu oluju. Neinteligentni ― raspravljaju, troluju, ratuju.
     Oni umetnici koji su zadobili neophodni zamah u svom istraživanju stvarnosti, stekli su znanje koje ih određuje etički i estetski. Čovek ne može ići protiv sopstvenog znanja. Znanje je ono što određuje ličnost. Šta je to druga vrsta ličnosti, ona fizičkog pojedinca kojim upravlja neznanje? Takva ne postoji. Pojedinačnost nije ličnost.
     Dugo vremena upražnjavana lažna rasprava o slobodnoj volji, kao na primeru slobodne volje čoveka utopljene u višu volju pretpostavljenog svemoćnog i sveznajućeg bića (Boga), konačno je raspravljena s tačke neznanja koja je dala prednost individualnosti (neizbežno proizvoljnoj) ― i nije bila u stanju da shvati različitu vrstu „poretka“ u Drugom Svetu. Postojeća hijerarhija moći projektovana je na Drugi Svet kao da ovaj poseduje istu osobinu uslovljavanja. Nema hijerarhije i nema uslovljavanja između čestica / delića informacije u oblasti znanja. To je suštinska razlika. Nema nadzirane raspodele znanja, kao u ovom kopirajtovanom svetu izgnanika iz Edena i rasturene Vavilonske kule.

     Prekidač kopirajta

     Kopirajt, kao kad je recimo SONY vlasnik muzike Džimija Hendriksa, predstavlja planetarni kraj kulture i umetnosti. Jer, nije zaista SONY taj koji stvara umetnost.
     Isti prekidač je isključen kada je u pitanju marksistička teorija, koja je tvrdila da bi proizvod rada trebalo da pripada radnicima, ali problem otuđenja predstavljala je sistemska raspodela bogatstva i to je trebalo da se razreši međuklasnom revolucionarnom borbom. Istina je, Marks nije video da jedini rad koji postoji pripada idejama, a ljudi se samo koriste kao gorivo ili hrana kako bi se ostvarilo blagostanje i preživljavanje ideja, koje su, kao neka tuđinska sila, porobile čovečanstvo još od pamtiveka. Tako je „neprijatelj“ pogrešno imenovan, kao da zaista postoje dve klase ljudi, radnici i kapitalisti, dok su uistinu oboje robovi iste ideje. Soylent Green je zaista čovek ― to je još jedan dobar uvid iz NF literature! Šteta što politički i društveni filozofi nisu u stanju da vide kroz ovo. Ali umetnici jesu.
     Svejedno, koga se uopšte tiču umetnici, koji nisu ništa drugo do li društveni paraziti čiji rad je tu samo zbog toga kako bi ga SONY prisvojio i ostvario profit? Umetnici nemaju društvenu i političku strukturu neophodnu da bi ostvarili monopol na svoj rad. Nije se nikad desilo u istoriji da inteligentni ljudi stvore mehanizam tlačenja, kao što je država. Uvek su to činile bande besposlenih, bezvrednih ljudi, koji bi se organizovali i naoružali, proglasili sebe „Arijevcima“ i „plemenitim“ i nametnuli svoju volju, istrebljujući neposlušne. Umetnost nije posedovala oruđe koje bi promenilo svet. A nije ni marksistička revolucionarna ideologija.
     No, umetnost je pronašla izlaz!

     Tunel koji vodi van tamnice

     Iako je rešenje bilo prisutno u pisanoj formi tokom više milenijuma, i stalno ažurirano, izgledalo je suviše neobično i neprihvatljivo za obične ljude. Prevazilaženju ljudskog oblika suprotstavljene su moćne ideje porodice, društvenog položaja i postignuća; rešenje je jednolično i jednobojno u poređenju s živo obojenim obećanjem srećne porodice i društvene ekstaze.
     Ako čovek treba da ode u monahe kako bi se oslobodio, dođavola sve!
     Umetnici kao i monasi, imaju kredita i dozvolu da budu čudaci, ali ne mogu nikada da ostvare previše uticaja. Tako da su negde između, postoje i žive na ničijoj zemlji. Mogu da vide drugu stranu, ali kada izlažu svoje iskustvo običnim ljudima, to mora da bude razvodnjeno i uvijeno u oblik fantazije i alegorije i ne može neposredno da utiče na neiskusne. Jer znanje, za razliku od zablude, nema osobinu da utiče, i to je veliki problem. Inače, znanje bi bespogovorno i trenutno pobedilo nad slabijom obmanom, koja sačinjava svet. Ovo je teret koji ljudi od znanja moraju da nose, često usamljeni, bez saputnika, ostavljajući sve za sobom.
     Ovde ću da presečem ― prelazak se događa jedino ličnosti. Ličnost je žiža pažnje koja se pokreće iz oblasti života u oblast smrti, od neznanja do znanja. Tela nemaju ništa s prelaženjem ličnosti. Fizičko propadanje i smrt su tu za svakoga. Ali poistovećivanje ličnosti s telom nije obavezno.
     Uistinu, ličnost je uvek tamo u oblasti znanja, metod zadobijanja ličnosti je metod isključivanja čula (klasična meditacija). Kretanje ličnosti je fiktivno. Radi se o tome kako predstavljamo sebe u svom umu, ali stvarnost je ovakva ― raspršivanje obmane mora da se dogodi. A to se jedino može učiniti razumevanjem.
     O tome kako to postići, kako se disciplinovati, napisane su mnoge knjige, i postojali su veliki učitelji u svim vremenima. Retko bi to poprimalo oblik umetnosti ili umetnika, zbog istorijskog usvajanja i preimenovanja mudraca u religijske ili filozofske figure, kao i zbog specijalizacije umetničkog jezika. Ali sada umetnici ne mogu da izbegnu da vide svoj zadatak kao nešto mnogo više nego što se verovalo da bi trebalo da bude. Sada, kada su umetnici na svom, moraju da pojačaju svoju formalnu motivaciju ili da ― nestanu. Nema više larpurlartizma, to nije dovoljno! Bavljenje umetnošću zarad zadovoljstva ― nije dovoljno! Upražnjavanje umetnosti zarad zadovoljstva ― nije dovoljno!

     Kosmička Mreža

     Umetnik teži da uskladi svoju veštinu s filozofijom ― osmišljavanje iskustva u jeziku je obavezno, ono će stvoriti smisleni sklop odnosa, mrežu koja omogućuje ličnosti da se efikasno kreće i poveže s drugim umetnicima / ljudima od znanja, kako bi se oslanjali jedni na druge i na kraju krajeva delovali u ovom svetu s mnogo više utiska. Kroz znanje, ne kroz grupe, partije, sindikate ili sekte. Umetnik treba osmišljeno da razume šta čini.
     Ličnost nije pojedinac ― ličnost je (tamna) sila ravnomerno raširena Kosmosom. Sila je znanje, ona čini to što čini jer zna kako. Kada se oči uma umetnika otvore, on postaje deo te, čoveku od znanja, sada vidljive oblasti. Ličnost stupa u svet tamne materije, gde vlada sloboda, delanje se slobodno osmišljava, nije nametnuto protokolima. Ovo je jedina vrsta međudejstva koja je moguća u Tamnom Svemiru. Deljenje znanja / sile, podjednaka raspodela svega za sve, pogrešno imenovana, oklevetana i zastrašujuća „entropija“ kao deljenje (a ne neravnopravno razmenjivanje kakvo je u kopirajtovanom, monopolizovanom svetu zasnovanom na profiterstvu i iznuđivanju) ― eksplozija kao Veliki Prasak, kraj fizičke patnje, ulazak u Nirvanu.

     Izvorno objavljeno: „Tamna zvezda umetnosti“,
     Slobodan Škerović Poems and Essays, 8. 8. 2014.

Autor: Goran Milenković

povratak na vrh

Press: Veseli četvrtak

Zagor #86: Bog praha piše: Mauro Boselli crta: Michele Rubini 230 dinara Izdavač je Beoštampa-Grafart iz Beograda, edicija Veseli četvrtak. Sva pitanja i sugestije na: redakcija@veselicetvrtak.com Veću sličicu naslovne strane možete videti na Facebook stranici Strip vesti!!!

Press: Strip kolonija

     Poštovani,

     Kraj je avgusta a treća strip kolonija u Raški samo što nije otpočela svoje trodnevne aktivnosti vođena glavom i bradom Gorana Trajkovića čelnika Kluba likovnih umetnika Raška škola, majstora reklamnog dizajna, stripa i malih slikarskih formi. Na koloniji učestvuju strip škole iz Vranja, Leskovca, Beograda, Prijepolja, Podgorice i Raške. Neko će reći stvaranje stripa je individualni čin prerade ideje u vizuelni jezik priče u slikama, i čemu okupljanje u koloniji? Radi izležavanja na livadi seoskog kutka Toplina duše, pored Ibra, sa pogledom na Staru Pavlicu, uz glineni lonac pun pasulja koji se krčka na ognjištu. Ne, ogoljena ideja u uslovima kolonije biva prerađena, prosejana kroz sito različitih mišljenja, i u interakciji članova grupe postaje sveža potka tkanja grafičkih priča sutrašnjice. Znači, vreme je sudija vrednosti ovakvih skupova.

     Tokom kolnije biće otvorena izložba USUS-a u galeriji centra za kulturu Gradac, u prilogu je katalog izložbe sa tekstom Zorana Stefanovića i Goranov plakat, najava kolonije. U štampi je sveska stripova nastalih na koloniji 2013.

     Srboljub Nikić

---

     Zoran Stefanović

     U DOLINAMA TAJNI, U PLANINAMA SA SLIKA

     Povodom izložbe Udruženje stripskih umetnika Srbije u Raškoj

     U Raškoj se, kao i u svim mestima počela, kriju tajne, koje se samo uvijene, kroz priče, mogu sačuvati.

     Ali svaka priča, ne imajmo sumnje, žudi da živi univerzalnim i večnim životom, otelovljena ― kroz slike. Pojedinačne kadrove "stripa" naše svesti, stripa na freskama, stripa na papiru... Pa čak i na zidovima galerija, kao što je to elitno mesto poput Kulturnog centra “Gradac“, kada osetimo da je trenutak dostojan kulturološkog vrednovanja.

     A verujemo da trenutak jeste dostojan kada je reč o prvom izlagačkom predstavljanju Udruženja stripskih umetnika Srbije (USUS) u Raškoj. I to iz najmanje tri razloga. Prvi i najočigledniji se podrazumeva: ustanove kulture su autoritativni filter za ono što je najživlje i najuticajnije u kulturi. A današnji strip u Srbiji je upravo takav deo kulturne matice.
     Drugi razlog je novi položaj grada Raške u stripskoj umetnosti Srbije i regiona, koji je u 21. veku postao opšta činjenica preko autorskih opusa, izdanja, školi i kolonija stripa, izložbi... Ovim je i potpuno formiran stripski mikroregion Jugozapadne Srbije, silovit i sa sopstvenim finim identitetom koji se da zapaziti kod stvaralaca i njihovih dela, kako u Raškoj, tako i u Prijepolju, Užicu, Novom Pazaru,... Sa susednim severozapadnim delom scene, podrinjsko-kolubarskim stripom, možemo zaključiti da je stripska karta Srbije sada potpuno popunjena i na svom zapadu, da je živa u svakom svojem kutku.

     Naravno, mi iz drugih krajeva imamo potrebu da uzvratimo svu energiju i sveži dah novih strujanja koje su nam poslednjih par godina dale kolege iz Jugozapadne Srbije. Među njima, po ličnim sklonostima potpisnika, svakako treba pomenuti barem Dragana Filipovića, Sabahudina Muranovića, Gorana Trajkovića i Srboljuba Nikića.

     Zato je za USUS čast i radost da baš žiteljima Raške predstavi izbor novog stripskog stvaralaštva u državi, naše umetnike čija imena znaju čitaoci mnogih kontinenata. U selekciji, Srboljuba Nikića i Borivoja Grbića, Rašani će videti vrh ledenog brega, koji pomalo objašnjava zašto se naša scena smatra jednim od stubova stripa u Evropi već pun vek.

     Dolazak ovih stripara u doline tajni, planine u umu sačuvane, u kolevku Zagorske pa time i današnje Srbije, jeste i tiho poklonjenje precima koji su kao glavni dokaz svog postojanja ostavili baš priče u slikama.

     One, u svetinjama-stupovima, oblikuju i nas današnje.

     Autor je član UO USUS, stripski scenarista, istoričar i kritičar

Press: Strip vesti

Press: Strip vesti

www.nusicijada.rs

Press: Crna ovca

     Pozivamo vas da u petak 29.08. sa početkom u 20 časova prisustvujete strip promociji dve izdavačke kuće i tri nova izdanja.

     Izdavačka kuća BESNA KOBILA će predstaviti svoje najnovije izdanje KORPORATIVNI PANDEMONIJUM domaćih autora Zolotića i Panevskog. Pored promotivne cene imaćete priliku da vaš primerak dobije posvetu autora koji će biti prisutan.

     Izdavačka kuća PHOENIX PRESS će predstaviti mini integral JA SAM LEGIJA i najnovije domaće izdanje BATMAN GOTIKA.

     Cene promotivne!

     Dodjite da podržimo domaće izdavače i autore!!!

     (Crna ovca, Kralja Aleksandra 10, Novi Sad,
      pasaž preko puta Trčike)

Press: Grrr!Program

     U četvrtak 28. avgusta, sa početkom u 19h, u prostoru Elektrika (Vojvode Putnika 7, Pančevo), Saša Rakezić i Kulturni centar Pančeva predstavljaju najnovije izdanje  GRRR!Programa. Svoj rad na ilustraciji, slikarstvu i animaciji predstaviće turski autor, Ozgur Erman. Njegova kreativna delatnost nastala je paralelno sa poslom koncept umetnika u firmi koja se bavi post-produkcijom. „Međutim, još u svojim pubertetskim godinama ja sam otkrio svet turskih strip magazina. To je bilo od velikoh uticaja na tamnu stranu mog bavljenja umetnošću“, kaže Ozgur.

     Zatim, koncert đe prirediti grupa Nastrom iz Kovačice. Zvuk projekta Nastrom je inspirisan stilovima, kao što su industrial rock, krautrock, doom i sludge. Kao što sami kažu, njihovu muziku karakterišu „nizak štim basa, starinska ritam mašina, udaljena gitarska lava i minimalni tekstovi pesama na teme najdubljih tajni, noćnih čežnji i duhova sa ćoška“…

Piše: Zoran Đukanović

     TALENTI TVORCA – BRIAN BOLLAND

     (Brajan Boland, Bolandovi stripovi!,
     izdavač: Makondo)

     Može li neka knjiga da izneveri gotovo sva vaša očekivanja, a ona su bila pozitivna i pri tom ste s dosta osnove mislili da poznajete autora koga čitate, a da nakon toga doživljaj bude sve samo ne razočaranje? Upravo to mi se dogodilo s knjigom stripova koja je naslovljena krajnje nemaštovito Bolandovi stripovi!, izuzev jedne sitnice - uskličnik na kraju naslova više je nego opravdan. Ono što sam mislio o Brajanu Bolandu kao rasnom ilustratoru naslovnih stranica za tuđe stripove čvrsto stoji i dalje, ali je neprimenjivo, odnosno nedovoljno za vrednovanje knjige koju je objavio zemunski izdavač Makondo u odličnom prevodu Kristijana Relića, jednog od urednika. Makondo je snažno stupio na izdavačku scenu objavljivanjem, između ostalih izdanja, prva dva toma Malog Nema Vinzora Mekeja, jednog od najznačajnijih dela u celokupnoj istoriji stripskog medija, zatim integralnog izdanja fantastičnih i horor stripova Dina Batalje, Lige izuzetnih džentlmena Alana Mura i Kevina O’Nila, kao i ove Bolandove knjige.

     Boland je crtač koji je ostavio neizbrisiv trag ne samo među britanskim čitaocima radom na stripovima Sudija Dred, Kamelot 3000 i zatim planetarnim hitom na temu Betmena, kreiravši Ubistveni vic po scenariju Alana Mura. Kao posledica ubitačnog perfekcionizma kojim pristupa crtanju, sve više gravitirao je ka radu na naslovnim stranicama, izrastavši u jednog od najtraženih crtača-interpretatora omota strip svezaka i knjiga. Otud predstavlja kuriozitet zbirka kratkih stripova u kojoj je Boland kompletan autor, scenarista i crtač.

     Filozofija usputnosti

     Knjiga koju držimo u ruci pokazuje nam ekscentričnog i duhovitog pripovedača Bolanda. Ovaj crtački majstor je artist's artist, što znači da se među njegove najveće poštovaoce ubrajaju kolege, a među njima možda je ipak najteže zaraditi javno i dosledno poštovanje (ne govorim o marketinškom ja tebi vojvodo, ti meni serdare). Ovde nas, međutim, očekuje ne malo iznenađenja. Zaranjanje u Bolandove stripove! ispostavlja se kao putovanje u kompleksniju materiju nego što se isprva moglo naslutiti. Knjiga je rađena u dve potpuno oprečne stilizacije, jednoj koja je gotovo zastrašujući perfekcionizam, koji se ne može nazvati fotorealističkom pre svega zbog humornog otklona u farsično, dok je druga potpuno razbijanje prve stilizacije ponajviše u domenu redukcije, karikature i andergraund poigravanja. Ono će se na trenutke vraćati u realizam, samo zato da bi ponovo odlutalo u neobaveznu kroki grotesku. Prva stilizacija poznata nam je iz Bolandovog ilustratorskog rada, Ubistvenog vica i ostalih stripova. Druga je pravo vizuelno iznenađenje i zagonetka ove knjige.

     Krenimo od prvog, perfekcionističkog dela. Priče koje Boland tu ispreda nisu hladne. Hladnoća je samo u tipu crtačke stilizacije za koju rekosmo da fletruje sa zanatskim savršenstvom. Pitanje, međutim, ostaje, čime je više moguće izražavati unutrašnju dramu karaktera, direrovskim minucioznim grafizmom ili ekspresionističkom redukcijom? Jedna od najlepših priča iz tog dela s „presavršenim crtežom“, koja bi mogla nositi i naslov „Balada o Henriju Pjuu“ zatiče nas svojom poetičkom „uzgrednošću“. Boland tako reći u hodu zahvata težinu ljubavnog razočaranja u tački u kojoj počinje odvajanje, gde prvobitna zaljubljenost para počinje da mutira u dva suprotna procesa, hlađenje od početnog ljubavničkog zanosa od strane jedne osobe i još besomučnije zaljubljivanje od strane druge osobe kojoj izmiče tlo pod nogama. Autor ležerno gradi saspens. Od par detalja gradi zaplet, s hiruškom preciznošću se bavi magnetnim silama priče i pojmovno preokreće u najneočekivanim pravcima.
     U ciklusu „Gospodin Mamulijan“ sada se i vizuelni Bolandov svet „raspada“, dekostruiše. Lik Mamulijan razmišlja efemerno (malo šta shvata od za njega zbunjujućih poruka i pseudoporuka koje mu upućuju „upadači“ u njegov mali, inače uglavnom život bez sadržaja), da bi se autor zaobilazno pozabavio suštinama stvari. No, to nam neće sasipati u lice nimalo didaktično, intelektualistički, ili na primetno etički način. Bolanda to ne zanima, zadržavanje na bilo kakvoj eksplicitnosti ga ne privlači. On je filozof usputnih uvida kroz pripovednu fragmentarnost. Pred nama je priča o izgubljenosti među pretpostavkama života koja nema nameru da pokaže pijetet prema ovom obliku tragičnosti. Ovo su stripski mikroeseji koji nipošto ne žele direktno da se bave stvarima o kojima govore.

     Odložena samoća

     Jedan od najboljih mikroeseja „Premeštanje stvari“ je o prokrastinaciji, odloženom životu. Pospremanje stvari u stanu nije samo njihovo lociranje i premeštanje, ono je počesto dislociranje - gubljenje u nebrojenim mogućnostima kojima nismo u stanju da ovladamo, umesto da ih batalimo i živimo punim plućima ovde i sada, zadovoljni onim dostižnim u danu. Umesto toga, mi se gubimo u neostvarenim mogućnostima. Biti nepraktičan još uvek ne znači prokrastinirati. Prokrastinirati je viši oblik metafizičkog usuda. Imati sve na raspolaganju može da znači upravo nemati ništa na raspolaganju, ne moći izabrati, ne moći se bez straha upustiti u kanal sužavanja mogućnosti, sužavanja koje je izjednačivo sa slobodom izbora.

     Druga Bolandova pikanterija je bravado teorija zavere u pričama „Slučajnost“ i „Pst-pst“, zavera kakve našem sentimentu na ovim prostorima udaraju u najfinije strune. Autor je ogolio njihovu samu strukturu čak ne izgovarajući reč treorija zavere. „Istinita priča koja dokazuje da se istorija ponavlja“, hipnotička je formula. I među proizvođačima teorija zavere (ovde je jedino adekvatna upotreba množine jer zavere se roje, ne prestaju da proizvode, bez obzira koliko protivrečile jedna drugoj) postoje „specijalisti“ i amateri (oni koji to sebi priznaju da jesu). G-din Mamulijan je, naravno, i u ovome amater. Hedonizam uživljavanja pri svakom dokazivanju teorija zavere idealan je surogat za samopotvrđivanje u bilo kakvom radu koji bi proizveo makar nekakve rezultate, što treba po svaku cenu izbeći.
     Ima tu i sjajnih trenutaka o promašivanjima u našim usamljenostima, kad posegnemo za seksom kao prečicom za premošćivanje usamljenosti. Najveći paradoks zbiva se ako nas na toj prečici neko presretne s iskrenošću koja fundamentalno narušava usamljenost, ali na takav, puni intenzitet bliskosti koji je upravo najveća negacija usamljenosti mi u tom trenutku uopšte nismo spremni.

     (Be)smisao pripovedanja

     Kritika intelektualizma u Bolandovom slučaju nije antiintelektualizam nego senzibilno ispitivanje granica i besmisla akademskog diskursa, tamo gde on ne razbija nego hrani banalnost stereotipa. Boland ubacuje u „Gospodina Mamulijana“ referentnu literaturu, kulturne studije iz „mamuliologije“, akademski kič pisanja na jalov način o takozvanim ikoničkim fenomenima trivijalne kulture. Zbog neautentične polazne tačke, kulturne studije ove vrste ne predstavljaju osveženje ni za univerzitetska istraživanja niti za teorijsku svest medija stripa, završavajući u dosadi. Ne može se sto puta igrati na kartu parazitiranja na varijacijama knjiga tipa Puov tao Bendžamina Hofa ili Pu i filozofi Džona Tajermana Vilijamsa. One su bile akademski okidač za čitavo mnoštvo potonjih epigona u ovom samo isprva inovativnom pristupu. Boland, s druge strane, ne ostaje dužan ni populističkijem obliku recepcije „Gospodina Mamulijana“ kroz parodiranje „pisama čitalaca“.

     Boland se upušta u krajnje zanimljive igre s kontinualnošću i fragmentacijom pozabavivši se na taj način samom prirodom serijalnosti u stripu. Likovi se slučajno pojavljuju i nestaju, da bi se opet tako slučajno, naizgled neizazvani logikom priče, ponovo pojavili. U prvom trenu jedva da ih prepoznamo. Život G-dina Mamulijana sav je od fragmenata sazdan. Da li Mamulijan ima pravo na više od toga? Sanjanje o slobodi nekada je u direktnoj kontradikciji sa spremnošću da nam se sloboda desi sada i ovde, ili da je ne daj bože osvojimo. Boland ipak prepliće priče i likove ambicioznije ili ako hoćete referencijalnije nego što je spreman da nam to direktno i kaže. Ta njegova poetička ambicija otkriva nam se diskretno i veoma postepeno. Trenutak kada „fragment posegne za fragmentom“ počinjemo da prepoznajemo negde na trećini pređenog narativnog putovanja.

     U Bolandovim stripovima! reč je o narativno-nenara-tivnom pripovedačkom postupku kakav nalazimo u Mebiusovoj Hermetičnoj garaži ili, na drugi način, u Linčovoj seriji Twin Peaks. Metanaracija i za nju vezana igra, uvek, pre ili kasnije, nameće pitanje ko pripoveda, jedno od najinteresantnijih pitanja koje delo uopšte može da postavi. Dok čitamo, osećamo sigurnost Bolandove pripovedačke ruke. Pletenje naizgled razbacanih pripovedačkih niti otkriva talent tvorca. U ovim pripovestima koje su nastajale naizgled bez „masterplana“ prisutan je parodijski ton, ali on kod Bolanda ne preovladava nego autor ide dalje u začudnost i izvlačenje tepiha  ispod nogu čitalačkih očekivanja. Bolandov „Gospodin Mamulijan“ nas uči čitalačkom uživanju i sticanju poverenja u neizvesnost i višeznačnost, što je jedan od viših oblika zrelosti, čitalačke i - ljudske.

     Pričao autor „nonsense“ ili zborio neke standardno razumljive i podrazumljive stvari, mi nezavisno od toga osećamo da li je neko dobar pripovedač ili ne, da li nas njegova priča uvlači u ili izbacuje iz sebe. Boland se bavi smislom i besmislom, uključujući (be)smisao pripovedanja. To čini na način talentovanog pripovedača. Postoji izreka koja se, u slučaju umetnika, ne može uzeti kao kompliment nego pre kao poraz: pametniji je od svog talenta. Boland je u ovoj knjizi kreativno superiorno odoleo tom izazovu.

     („Vreme“ br. 1231, Beograd, 7. avgust 2014)

Autor: Goran Milenković

povratak na vrh

Press: Strip vesti

    U ponedeljak, 25. avgusta, sa početkom u 19h u Foajeu Kulturnog centra Pančeva u okviru Pančevo Film Festivala (a u saradnji sa Francuskim institutom iz Beograda) biće održana prva pančevačka samostalna izložba poznatog strip umetnika Aleksandra Zografa! Nakon San Franciska, Sijetla, Rima i Pariza, konačno i u svom rodnom gradu!

     ŽIVOT U STRIPU

     Izložba strip radova Aleksandra Zografa

     Reč autora:

     ''Nakon izložbe u Francuskom institutu u Beogradu ovog proleća, dobio sam poziv da isti materijal predstavim u svom rodnom gradu. To je put koji je vodio do moje prve samostalne izložbe u Pančevu, iako sam već godina solo izlagao u Rimu, Parizu, Sijetlu, San Francisku i kojegde. Međutim, mislim da je vrlo zabavno upravo to što ništa u mom radu nije išlo nekim regularnim tokom.

     Baveći se stripom, od početka sam smatrao svojom svetom dužnošću da preskočim barijere – bile one fizičke ili mentalne, i da pokušam da delam u okviru jedne šire, internacionalne scene. Strip je vizuelni medij, ali i literatura koja može sa priličnom lakoćom da komunicira sa ljudima geografski, pa čak i kulturno udaljenim. Tragajući za strip izrazom koji će biti istraživački i zastupati lične ideje, pre nego da udovoljava zahtevima bilo kakve industrije, najpre sam stupio u kontakt sa autorima koji su bili aktivni na sceni američkog alternativnog stripa. Iako sam živeo u Pančevu, malom gradu na uzburkanom Balkanu, početkom devedesetih sam objavljivao uglavnom u SAD, istovremeno „otkrivajući“ da postoje i drugi autori diljem Evrope (uglavnom povezani sa produkcijom malih časopisa i fanzina) koji su predstavljali nešto kao „novi talas“ u stripu. Među prvima sa kojima sam stupio u kontakt bili su francuski izdavači fanzina – tako su moji stripovi dospeli na stranice čudno dizajniranog magazina La Pieuvre, kojeg su u Parizu objavljivali Miriana Mislov i Thierry Guitard. Thierry je svoje kratke stripove i ilustracije, koji su iznikli iz andergraunda, nastavio da objavljuje u eminentnim listovima kao Liberation i Rock & Folk, kasnije i u magazinu New Yorker. La Pieuvre je bio ekstravagantno izdanje, sa naslovnicom štampanom na zamotanoj tkanini, iz koje su ispadale četiri knjižice sa šljašteći sjajnim koricama.

     Među predstavnicima nove francuske strip scene bio je i David B, crtač kojeg sam 1997. godine sreo na strip festivalu u Oksfordu. Shvatli smo da nam je zajedničko to što pokušavamo da crtamo prema beleškama snova, kao i autobiografski pristup stripu. Nakon povratka u Pariz, on je preporučio moje stripove zanimljivoj skupini strip crtača koji su se udružili u izdavačku kuću jednostavno nazvanu L’Association. Oni su me pozvali da objavljujem na stranicama novopokrenutog časopisa Lapin. Tako sam se našao u krugu svakako najinovativnije grupe crtača koja se u novije vreme pojavila u Francuskoj – njihova ideja je bila da strip ne mora da bude isključivo upakovan u luksuzno opremljene albume u boji, kao što je to evropska publika navikla da očekuje. Jednostavna oprema, duboko intiman način pripovedanja, ekspresivan izraz, kritičan stav prema problemima društva u kojem živimo, to su bile neke od njihovih ideja. Još dok je trajalo NATO bombardovanje Srbije, 1999. godine, oni su izrazili zainteresovanost da objave dve moje knjige na ovu temu, od kojih se jedna sastojala od dnevničkih beležaka u stripu, dok je druga - E-Mails de Pančevo, dugo godina bila jedino tekstualno izdanje ovog izdavača. U svakom slučaju, moje prisustvo u Francuskoj nastavilo se kroz objavljivanje u brojnim časopisima, kroz izložbe i radionice.
Nakon što su na stranicama beogradskog nedeljnika Vreme redovno počele da se pojavljuju po dve stranice mojih stripova, L’Association su 2008. godine objavili kolekciju ovih storija, pod nazivom Vestiges du monde. To su stripovi koji odražavaju čitav spektar tema i ideja – od priča zasnovanih na danas već zaboravljenim novinskim člancima i knjigama koje sam najčešće nalazio na buvljim pijacama, do stripovanih reportaža sa putovanja i intervjua. Sve te storije odražavaju svet u kojem živimo, prošlost i sadašnjost, zabeležene na jedan vrlo intimistički način. Volim da zamišljam da su neke uzbudljive, univerzalne priče sakrivene u sasvim bizarnim detaljima naše svakodnevice.''

     Saša Rakezić alias Aleksandar Zograf

    VESELI ČETVRTAK NEWS

Press: Veseli četvrtak

NOVA EDICIJA: OBOJENI PROGRAM #1 Dylan Dog

Tex #43:  Sramna ucena piše: Claudio Nizzi crta: Giovanni Ticci

Izdavač je Beoštampa-Grafart iz Beograda, edicija Veseli četvrtak.
Sva pitanja i sugestije na:redakcija@veselicetvrtak.com

Piše: Gordan Gorunović

     AKO PROMAŠIMO CILJ,
     POGODILI SMO SVE OSTALO

     Vrsni novosadski strip crtač, karikaturista i ilustrator Mladen Oljača u izdanju ‚‚Omnibusa’’ (Beograd, 2014.) realizovao je vanserijsku knjigu pod nazivom ‚‚Bad Boy’’. Četrdeset nezavisnih priča, objedinjenih permanentnom idejom podsmeha ‚‚godinama koje su pojele sankcije’’ i sedam ilustracija čini ovo delo vrlo referentnim u svetu strip izdavaštva.

     Na specifičan način svoje ‚‚treš estetike’’ gradi krokije od kojih vam često bolna grimasa pređe u osmeh. Svi mitovi postoje da bi se srušili. Superheroje po zakonima biologije dovodi do kraja ili sofisticiranim fatalizmom do ruba egzistencije. Neki svoj pad utapaju u opijatima i gej svetonazorima, a u istom danu, kako javlja reporter Frenk Zapa, okončavaju svoju karijeru: Tarzan, koji je umesto lijane uhvatio visokonaponski vod, i ‚‚borac za svoju ličnu slavu’’ Klark Kent, alijas Supermen.

     Od dobre priče vešti pisci naprave roman, a ovde je ostavljeno čitaocu da dovrši u svojoj mašti ono nedorečeno. Autorov autohtoni svet izaziva postreakciju, što razvija maštu i sa druge strane jer nema kraja ni posle stavljene tačke. Kao da je poruka ovih antiheroja, bilo poznatih, bilo anonimnih: ‚‚Ako promašimo cilj, pogodili smo sve ostalo’’. Duh vrca iz crno-belih kvadrata, mada gorčina uvek ostane na korenu jezika.

     Scenario je često sveden, ali je zato karikaturalni crtež snažan i dovoljan da zaokruži emociju. Tanka crta razdvaja Ajnštajna koga je TV pošast evoluirala u Homera Simpsona. Savremeni svet koji hrli globalizacijom u bezlično dovodi do toga da više ništa nije sveto, tako i Deda Mraz greškom bude ‚‚overen’’ vatrenim oružjem ispred kamina. Nadam se samo da Koka Kola ima dublera za ovog simpatičnog dekicu.

     Ovo nije nikakvo lamentiranje nad životom već u najboljem smislu nastavak ‚‚crnog talasa’’ uz sarkazam koji jedino može da pomogne u svim nijansama mraka. Strip kao ‚‚jeftin i nezahtevan’’ medij može da pomogne mentalnom zdravlju i prikaže svetlu tačku na kraju tunela. Kod Oljače surovost administracije ne može da pobedi ni sama Smrt u prvom licu jednine. Nikada dovoljno dokumentacije, koja će ugušiti i samog Sotonu.

     Ovaj Panonski ironični Kafka je i naslove podesio da podsećaju na poznate pesme ili naslove knjiga: ‚‚Another Brick in the Wall’’, ‚‚Autostoperski vodič kroz pozorište’’ i ‚‚All You Need Is Love’’, ali najoriginalnije je stripovanje pesme grupe Dire Straits ‚‚Heavy Fuel’’ od kojeg bi i sam autor Mark Nofler verovatno razvukao svoj kiseli osmeh. To je dovoljan kompliment i preporuka za sve koji drže do svog strip ukusa. Dozvoljeno samo za one sa širokim vidicima i hrabrim srcem.

     [Objavljeno: Politika, Beograd, 16.08.2014.godine]

Piše: Zoran Stefanović

     RAZVIISKRA SA DAHOM STRIPSKE LIKOVNOSTI

     Petar II Petrović Njegoš: „Luča mikrokozma“, crteži: Borivoje Grbić, stručna studija: Pero Slijepčević, urednik i priređivač: Stevo Ćosović, „Svet knjige“, Beograd, 2013. Takođe i kao englesko izdanje: „The Ray of the Microcosm“, u prevodu Anice Savić Rebac

     Dva najnovija divot-izdanja jednog od ključnih dela srpske kulture, filozofskog speva Luča mikrokozma Petra II Petrovića Njegoša (1813-1851), na srpskom i engleskom, sadrže i značajnu novost u odnosu na nebrojena prethodna predstavljanja od 1845. godine, kada je delo prvi put u Beogradu izašlo.

     Naime, ugledna  izdavačka kuća „Svet knjige“ odlučila je da izdanja povodom dva veka od Njegoševog rođenja obogati crtežima u tehnici tuša, čiji je autor Borivoje Grbić (1972), beogradski grafičar, ilustrator i stripar, jedan od osnivača i doskorašnji član Upravnog odbora Udruženja stripskih umetnika Srbije.

     U skladu sa svojom reputacijom vizuelnog pripovedača ubedljive realističke stilizacije i visokog poznavanja zanata, Grbić je sa urednicima odabrao da za publiku 21. veka prikaže sloj koji je do sada u likovnom tumačenju „Luče“ zanemarivan: pripovedni okvir i fizičku radnju speva.

     Grbićeve ilustracije predstavljaju stilsku posvetu, kako opštoj istoriji knjižne ilustracije, tako i modernom likovnom pripovedanju — idući od klasičnog akademskog evropskog pristupa, preko istorije srpske ilustracije, do savremenog pop–kulturnog stila koji je često ravan najboljim stripovima američkih kuća „Marvel“ i „DC“. Neki od crteža imaju uzvišenost najnovijeg filmskog spektakla, podsećajući nas koliko je uzbudljiva i sama radnja Njegoševog filozofsko-religijsko speva u kojem duša, vođena „iskrom božanstvenom", istražuje razloge ljudskog pada sa Neba. pokazujući lepotu božanstva, kosmičҝe i rajske predele, ali i Sataninu pobunu protiv Gospoda koja je dovela do izgnanstva Čoveka na Zemlju.

     Hrabra, ali ispravna odluka „Sveta knjige“ da pruži upravo „realističkiju“ vrstu ilustracija doprinela je posebnosti izdanja. Poetsko–filozofske dubine Luče mikrokozma sada imaju dodatni način komunikacije sa širim čitateljstvom, nezavisno od obrazovanja i poznavanja Njegoševog opusa, a naročito će mlađe generacije odmah prepoznati, usvojiti i umeti da cene Grbićev pristup.

     Istaknimo i da osim teksta Luče i Grbićevih crteža, knjiga sadrži i tri eseja Pera Slijepčevića (1888-1964): „Stvaranje sveta i slika vasione u Luči mikrokozma“, „Propast sveta u Luči mikrokozma“ i „Odraz života u Luči mikrokozma“. U njima je celovito rastumačen spev i obrazložen je njegov položaj kao velikog dela u evropskim i svetskim razmerama. Knjiga je obogaćena i neophodnim filološkim napomenama koje je priredio urednik Stevo Ćosović, kao i rečnikom Njegoševog razbokorenog jezika.

     Izdavač je isto delo objavio naporedno i u engleskom izdanju, kao „The Ray of the Microcosm“, u prevodu Anice Savić Rebac (1892-1953), koji je izvorno predstavljen  1957. godine u Harvard Slavic Studies, već decenijama imajući status klasičnog prevoda.

     U tvrdom povezu, sa prefinjenim slogom i dobrom štampom, u formatu zgodnom za ovu jubilarnu priliku (prilagođeni B-5), ovo izdanje zaslužuje mesto u svakoj ozbiljnijoj porodičnoj knjižnici. Knjiga kojoj ćemo se vraćati. Štivo za promišljanje i nasleđivanje.

Autor: Simon Vučković

povratak na vrh

Piše: Anica Tucakov

     NOSTALGIČNA PUSTOLOVNA TRADICIJA

     Zigomar, Navojev/Vidić/Bogdanović,
     Kulturni centar Pančevo 2011.

     Autor: Anica Tucakov

     Zrelost strip scene jedne sredine određuju koliko sami autori, kvalitet njihovih ostvarenja, tradicija, produkcijski standardi i uređenost oblasti strip izdavaštva, toliko i istoričari, teoretičari i urednici strip izdanja koji kao medijatori prate i izučavaju scenu, svojim radom i pripremom posebnih izdanja edukuju publiku, te pruženim informacijama doprinose ne samo bogatijem iskustvu u doživljaju pojedinih ostvarenja, već nesumnjivo i razumevanju domaćeg stvaralaštva u kontekstu internacionalnih procesa u oblasti tzv. popularne kulture.

     Zdravko Zupan predstavlja jednog od najpoštovanijih istoričara srpskog i jugoslovenskog stripa. Zapravo, poznat i kao strip autor i izdavač, Zupan je priredio neka od najvrednijih izdanja o stripu na našim prostorima, posebno o zlatnom dobu stripa u međuratnom periodu, a priređivač je i izdanja o čuvenom strip karakteru „Zigomar“.

     Kreator ovog stripa, Nikola Navojev pripada čuvenoj „beogradskoj školi“ (uz Lobačeva, Šenšina, Kuznjecova, Solovjeva, Đuku Jankovića, Žedrinskog…), koju je u periodu od 1934. do 1941. godine od ostalih umetničkih grupa izdvajao visoki kvalitet radova nastalih u čudesnom saglasju između tada dominantnih internacionalnih modela stripovske naracije i mitologije i, sa druge strane, lokalnog nasleđa u oblasti književnosti i usmenog predanja.

     Naime, ovi domaći autori (od kojih veliki deo čine ruski emigranti) sasvim prirodno slede tada aktuelnu svetsku promenu stripovskog nazora, kada slikovnost i realizam u pristupu zamenjuju do tada dominantnu znakovnost, što će u svojim delima ozakoniti autori poput Fostera, Rejmonda, Hogarta. U tom periodu pažnja se sa stilizacije pomera na epski izvajane heroje, pustolove i istraživače, odnosno na realizam spacijalnog artikulisanja prizora, te promena planova, rakursa i posmatračkih pozicija, koje reflektuju strukturu svakodnevnog doživljaja realnosti, postaju osnovni oblikovni instrumentarij stripova iz ovog perioda.

     U takvom kontekstu stvoren je i junak „Zigomar“, scenariste Branka Vidića, crtača Nikole Navojeva, te Duška Bogdanovića koji je kao crtač nasledio Navojeva nakon njegove prerane smrti (u 27. godini). Strip je objavljivan u „Mikijevom carstvu“ (1939 - 1941), koga nam Aleksandar Zograf kao urednik izdanja i Zdravko Zupan kao priređivač publikacije, predstavljaju u nizu objedinjenih eseja, koji po svojoj zanimljivosti pariraju uzbudljivosti samih strip epizoda ovog serijala. Ovi studiozni tekstovi predstavljaju istorijat žanra maskiranih junaka u popularnoj literaturi i stripu (poput lika Spring-heeled Jack omiljenog u doba viktorijanske Engleske), granaju istraživanje i u pravcu francuskih roto-romana sa istoimenim likom, istina, kao negativnim karakterom, preko filmova iz perioda rane kinematografije koji su imali veliki uspeh kod široke publike. U tako pripremljenoj atmosferi pojavio se Zigomar, odvažni i plemeniti maskirani pravednik, koji je napustio sigurnost svog bogatog američkog doma da bi se borio protiv svetskih nepravdi i kriminala uz pomoć vernog saputnika, kineskog dečaka Ći-Janga, kao kreacija domaćeg autorskog tandema, i kao sastavni deo razvoja ovog pop fenomena koji je svoj život imao i u ostvarenjima u Japanu, Danskoj, na Filipinima.

     Ovo bogato opremljeno izdanje, čije rešenje korica redizajnom grafičkih odrednica originalnog lika odaje poštovanje epohi i karakteru, objedinjuje originalne strip epizode i vrhunske tekstove o istorijatu žanra i lika, te doprinosi razumevanju učešća strip stvaralaštva naše sredine u velikoj slici razvoja jednog svetskog pop fenomena. Publikacija koja poštuje strip, publiku i vezuje pažnju čitalaca.

     [Objavljeno: Danas, Beograd, 11.03.2014.godine]

Autor: Goran Milenković

povratak na vrh

Piše: Ilija Bakić

     Prikaz strip albuma „Kapetan Nitrat“
     scenariste Borislava Stanojevića i
     crtača Siniše Radovića i Aleksandra Sotirovskog;
     izdavač Jugoslovenska kinoteka, 2014.

     VRLI BRANITELJ KRISTALNO JASNIH SLIKA

     U FOKUSU

     Fenomen super heroja u stripu vezuje se za američku strip scenu na kojoj je nominalno nastao i na kojoj je i nadalje vrlo tražena roba pod okriljem korporativne indistrije zabave. Od samog nastanka (pre gotovo osam decenija) na tržište se „punom parom“ izbacuju buljuci junaka sa svakovrsnim natprirodnim moćima koje treba-ju da zadive čitaoce, primarno dečake koji  više nisu mali ali nisu dostigli do puberteta (kada će ih zainteresovati druge teme). U tom nadmetanju heroji su trebali da budu što neobičniji a avanture što uzbudljivije (naravno, super junaci moraju da imaju super neprijatelje da bi borba bila impozantnija). Naknadno su generacije odrasle na ovakvim stripovima pokušale da ih uozbilje, analiziraju i opravdaju što, ipak, nije potpuno uspelo. „Očovečenje“ super junaka kao tekući trend uglavnom donosi proizvode sumnjivog domašaja i kvaliteta.

     Izvan sfera američkih super heroja nastalo je srazmer-no malo njihovih strip kolega; na ovdašnjim prostorima najduže opstaje Kapetan Nitrat, koga je osmislio Borislav Stanojević a prvu avanturu, objavljenu u Beogradu 1996. g., nacrtao Siniša Radović. Posle premijernog albuma „Usamljenost superheroja: Kapetan Nitrat 1- Nitratna Zavera“ slede epizode „Captain Nitrate 2 - War Games“ (Bitolj, 1999) i „Kapetan Nitrat 3&4 - Kratki(?) rezovi“ (Beograd, 2011) koje je nacrtao Aleksandar Sotirovski. Sada su sve četiri epizode, kao svojevrsni prvi tom avantura Kapetana Nitrata, sakupljene u jednu knjigu sa tvrdom povezu i visokih tehničkim standardima štampe; u knjizi je objavljeno i nekoliko ogleda o ovom stripu iz pera domaćih i stranih autora a posebnu pažnju zaslužuju i Stanojevićevi pronicljivi eseji o serijalnoj naraciji odnosno super herojima.

     REČ KRITIKE

     Kapetan Nitrat je najpre bio Vatroslav Vostok, filmski arhivista iz Slavigrada u Južnoj Beoviji, koji pokušava da od propasti i samozapaljivanja spasi stare nitratne filmove čija je slika neprevaziđeno kristalna. Služeći se alhemijom otkriva čudotvornu materiju koja može da poprimi bilo koji oblik i koja se mentalno povezuje s njim. Zahvaljujući tome on preživljava eksploziju, koju su podmetnule zle sile namerne da nitratne filmove iskoriste za oružje kojim će pokoriti svet i svemir, i postaje Kapetan Nitrat sposoban da kontroliše snagu nitrata. Obmotan filmskom trakom kroz koju i gleda i viteškim plaštom, Kapetan se bori protiv vladara sveta iz senke, pod imenom „Odozdo“, otima nitratne filmove i šalje ih u orbitu Zemlje koju potom spasava do Sunčevog metka. Kapetanu pomažu elektromagnetni Razvodnik Daljinac i Žonglari (molekularne veličine); s duge strane, odmažu mu i gnjave ga Melijes i braća Limijer, bogovi filma koji se međusobno ne trpe, te Orson Vels, otpadnik, kontraverzni, haotični genije. Listi neprijatelja priključiće se Fantomas, doktor Mabuze i Fu Manču koji će sići sa velikog platna praćeni King Kongom, Godzilom i zmajem Fafnerom. U velikom finalu Kapetan izaziva na dvoboj organizaciju „Odozdo“. Naravno, nastavak sledi...

      „Kapetan Nitrat“ je nadahnuta parodija superherojskih koncepata (kao i njihovog očovečenja) koja se iz epizode u epizodu razvija i lako nadrasta šablone postajući zanimljiva i zabavna igrarija povezana sa bogatom istorijom filmske umetnosti. Kako se priča usložnjava tako se i njen strip jezik oslobađa i razmahnuto dopunjuje tekst. Rečju, „Kapetan Nitrat“ nije obični super heroj već samosvojna pojava koja, u najboljoj tradiciji postmoderne, spoja iskustva raznih medija i kultura u originalnu, razbarušeni i vrcavu celinu.

     [Objavljeno: Dnevnik, Novi Sad, 05.08.2014.godine]

Piše: Branko Đukić

Radio Televizija Srbije je u emisiji "Beokult"
na koncizan i zanimljiv način opisala i prikazala projekat "Stripolis".

Press: Komiko

"Beleške za jednu ratnu priču" su strip kultnog italijanskog strip crtača Đipija (Gipi - Gianni Pacinotti, 1963).
Napisala i predstavila: Jasmina Radojičić. Kamera: Žarko Vojvodić.

    VESELI ČETVRTAK NEWS

Press: Veseli četvrtak

Mister NO #51: Rio de Žaneiro piše: Luigi Mignacco crtaju: Domenico & Stefano Di Vitto 230 dinara Izdavač je Beoštampa-Grafart iz Beograda, edicija Veseli četvrtak. Sva pitanja i sugestije na: redakcija@veselicetvrtak.com Veću sličicu naslovne strane možete videti na Facebook stranici Strip vesti!!!

Piše: Zoran Stefanović

     Drugi pogled: šta deca zaista čitaju

     OTPISANI S LASERIMA

     Da li je „Bred Beron“ politički najbitniji Bonelijev serijal ikada, da li je potreban srpski svemirski program, šta donosi sutrašnjica — i druge senzacije...


    Svojevremeno sam naćulio uši, otvorio treće oko, iz čela pustio pipke. Na njihovim vrhovima antenice su pažljivo slušale najavu „Breda Berona“, novog Bonelijevog mini–serijala.

     Stripoljubi, posebna rasa na planeti Gaji, odmah će pomisliti da je sam strip bio razlog moje znatiželje. Ali, ne. Nešto drugo me je zanimalo u štivu koje odrasli stručnjak za naučnu fantastiku i strip neće ni pogledati, pun prezrivih predrasuda zbog ličnog istančanog ukusa.

     Ono što me je zanimalo bila je tema sama. Tuđini.

     Pisac ovih redova, naravno, smatra da u stvarnosti Oni jesu dobri, uprkos cinizmu naslova filma Miroslava Lakobrije... Ali, kao što nedavno čusmo da su Otpisani pripadali onom drugom pokretu, kao i onaj pravi Valter, tako znamo i da glavna pouka filma Ljudi u crnom trajno važi: najčešće, samo žuta štampa (uključujući i stripove) govori glavne istine.

     Prijem koji je Bred Beron imao kod dece rođene u 21. veku, generacije koja će svemirske letove ponovo sprovoditi, pokazao je da sam bio u pravu. U Srbiji je BB bez premca najomiljeniji realistički nacrtan serijal za uzrast osnovne škole i pouzdano dokazani način kako da dečake novog naraštaja navučete na strip.

     Stazama Titovih pohoda

     Naravno, ne odričem i sopstveno stripsko interesovanje, te vas neću zakinuti za svoje mišljenje i o tome. Recimo prvo da volim naslovne strane Fabija Ćelonija (r. 1971), diplomca milanske Škole za strip i ilustraciju, koji je 1991. postao profesionalni stripar, cenjen i omiljen i u realističkoj stilizaciji i u karikaturi. Njegove naslovnice za „Breda Berona“ izgledaju upravo onako kako sladokusac zamišlja „pulpu“ 21. veka, još jedan primer izvanrednog generacijskog hibrida dve škole: američkih stripskih svezaka i bonelijevskih kućnih stilova.

    Ćelonijev crtež je kompetentan, tuširanje u stripskom smislu često savršeno, sa inteligentnim kontrastnim masama, zadebljanih spoljnih površina i živahnim senčenjem. A to je, baš kao kod Alfonsa Muhe, zgodna podloga za odličan kolor: problem atmosfere crtač rešava u kolornim grupama, gde je prvi ciklus naslovnica (1–5), sav u vatri i tinjanju, a već sledeći u plavo–zelenkastoj hladnoći i užasu. Uz svoju zanatsku i estetsku snagu, vidi se i da je naš ilustrator neki delikatan čovek.

     Drugi razlog od interesa za stripoljube je noviji „Bonelijev“ koncept ograničene serije stripskih knjiga. Tako je „Bred Beron“ dobio serijal od osamnaest nastavaka, koji je u Italiji debitovao u maju 2005, a završio se u oktobru sledeće godine. Ali to nije bio kraj Zemlje i njenog Pokreta otpora koji se saginjati neće: u avgustu 2008. objavljen je debeljuškasti specijalni broj BB od 240 strana, da bi do 2012. izašlo još pet takvih. Ovakav koncept ograničenog pripovedanja — baš kao i jednokratni piloti, poput utemeljivanja odličnog Dragonera 2007, koji je i sam ove godine postao serijal — mudar je izbor u tržišno hirovitim vremenima, a „Boneli“ ga je uveo unapred, već njušeći ničim izazvanu svetsku ekonomsku krizu. Izgleda da će ovakav „mikromenadžment“ i strategija manjih zalogaja biti trend koji će opstati u stripskoj budućnosti, a verovatno spasiti i pokoju evropsku izdavačku kuću i zavisničku potrebu stripoljuba za još, još, još materijala.

     Infozabava kaže da je scenarista Tito Farači (r. 1965), dobro poznato ime mlađim bonelijevcima, ušao iz muzičke kritike u svet stripa 1995. godine, pišući za Diznijeve stripove, što povremeno radi sve do danas. Prelaskom na „ozbiljnije“ serijale, prvo je radio „Dijabolika“ i njegove rukavce, zatim „Lupo Alberta“ (koji je doživeo i animiranu verziju), a 1999. počinje saradnju sa „Bonelijem“. Od tada piše za „Dilana Doga“, „Nika Rajdera“, „Magičnog Vetra“, „Zagora“, posebne brojeve „Čika“, kao i svetinju preduzeća: „Teksa Vilera“... Pomenimo i urednički zanimljive koncepte: „Crnog Miku Miša“ ili prvu i jedinu priču o Čoveku–pauku smeštenu u Italiju, koju je crtao karikaturalni majstor Đorđo Kavacano, piščev dugogodišnji saradnik i mentor. Od samog ulaska u stripsko polje, Farači pokazuje zavidnu produktivnost, nagrađivan je dosta puta, a kritika i čitaoci visoko cene njegovu „diznijevsku“ liniju. Ali ponekad autor dobija i naglašeno kontroverzni odziv čitalaca, naročito zbog rada na „Bonelijevim“ serijalima.

     Sudeći po izjavama u medijima i autorskim ispovestima, „Bred Beron“ ima posebno mesto u srcu svoga pisca. Serijal nosi Faračijev sopstveni stripski karakter, ispunjenje dugogodišnje želje da u bonelijevskoj ergeli pisac ima i svoje čedo. Piščevo „prvo, pa muško“ je u italijanskoj štampi dočekano emfatično. Novine su tada vrvele naslovima poput „Evo kako će italijanski strip razbiti Spilberga“, „Godina i po dana da spasemo Svet“ ili isticanjem labavog ugledanja na Klunijev lik u modelovanju stripskog junaka (što je dobar poslovični bonelijevski štos, bez obzira na vremešnost)... Pored izvanrednih naslovnih strana Ćelonija, u stripu su kao crtači učestvovali (sa različitim uspesima) i Bruno Brindizi, Ana Lacarini, Đankarlo Karakuco, Đovani Bruco, Luka Rajmondo, Alesandro Nespolino, Alesandro Binjamini (od Kragujevca 2013. godine i lični dragi drugar srpskih fanova), Masimilijano Avogadro, Valter Venturi (novi drugar, od 2014), kao i — u poslednjoj redovnoj svesci — sam Ćeloni.

     Bred Beron, glavna ličnost serijala je biolog, veteran II svetskog rata, idealna perjanica ljudskog Pokreta otpora protiv vanzemaljske najezde, u kojoj je, izgleda, izgubio ženu i ćerkicu (sa par obrta na ovu temu). Prve knjige serijala netačno su sugerisale da je scenarista temu tuđinske najezde shvatio kao akcioni dijalog sa generacijom video–igara, od serijala „Doom“ pa nadalje, kao još jedan klon „Tuđina“ — samo smešteno u epohu prvog izlaska Čovečanstva u svemir, u postrozvelovske godine.

     Jasno je da od „Breda Berona“, dečjeg štiva, ne možemo očekivati istančanost filma Dan kada je zemlja stajala (1951), jer je direktan izvor Faračijevih težnji ležao u hiperprodukciji starih filmova o tuđincima i kraju sveta, od kojih je Rat svetova rađen po H. Dž. Velsu (1953), tek vrh tadašnjeg ledenog brega. Kad danas čitamo naslove najpoznatijih filmova te epohe, deluju nam kao katalog kolektivnih psihoza i nesim-ulirane planetarne paranoje od pre pola veka.(1)

     U ispovesti na svom blogu, scenarista pokazuje blago pomešana osećanja i „umor ratnika“ nakon Bredove avanture, kao neku nezalečenu rezigniranost. I posebno nam pominje napade fanova zbog direktnih referenci u „Bredu Beronu“ na film Dan nezavisnosti Rolanda Emeriha. Ali dozvolite da smatramo da su fanovi omašili poentu, jer je upravo Emerih relevantan zabavljački glas vojno–industrijskog kompleksa — važan tumač u ime Ljudi u crnom.

     Došli su (ili tek što nisu...)

     Preko Emeriha dolazimo i do trećeg argumenta zanimanja za Faračijev strip, onog koji je presudan, ali se nikad ne izriče. Ali pošto je stvar od gajanske bezbednosti, ovo čitajte sa usana: ako zanemarimo palp–oblik u kojem se pojavio, „Bred Beron“ jejedan od najpolitičkijih i najaktuelnijih „Bonelijevih“ serijala ikada. I verujemo da je to baš ono što decu ovom stripu toliko privlači.

     Vidim da se mudrice iz prve klupe već javljaju, sa podsećanjem na teoretičare kulture koji su nam tvrdili da su priče o invaziji vanzemaljaca tek puki plod hladnoratovske psihoze: Crveni će još više poludeti, osvojiti SAD, a Bomba će pasti Čovečanstvu na glavu. Tu plitku psihoanalizu odbacujemo, jer su u pop–kulturi 1950–ih i 1960–ih, dakle, na vrhuncu Hladnog rata, Sovjeti bili tek stari dobri, ideološki apgrejdovani, Rusi, a vanzemaljci su definitivno bili van–zemljaci.

     Psihoza agresije na Zemlju je, uostalom, starija od Bombe i svoje korene vuče iz kraja 19. veka, kada je već bilo jasno da će Čovečanstvo krenuti prema zvezdama. Ili da će zvezde doći po njega. To najbolje vidimo u prvoj naučnofantastičnoj drami na svetu Posle milijon godina Dragutina Ilića (1889) i Velsovom romanu Rat svetova (1898).

     Velsova pripovest, verovatno najvažnija od svih umetničkih primera, bila je tumačena i kao kritika britanskog imperijalizma ili čak analiza viktorijanskih strahova i predrasuda. Ali da je to tako, onda isti roman u formi radio–drame ne bi izazvao onoliku histeriju u Njujorku 1938. kada je Orson Vels napravio važan društveni ogled, za koji danas neki načitani paranoici kažu da je bio deo „Poduhvata istraživanja radija“ Univerziteta Prinston, plaćenog od strane Zadužbine Rokfeler. U kontekstu tih godina mora se izričito napomenuti značaj romana Filipa Vajlija i Edvina Balmera Kad se svetovi sudare (1933), koji je za našu temu važan jer je uticao na stvaranje „Flaša Gordona“ Aleksandra Rejmonda i (nepotpisanog scenariste) Dona Mura — stripa koji je etalon zemaljskog Pokreta otpora protiv stranih sila u našem sunčevosistemskom dvorištu.

     Motiv vanzemaljske inteligencije je tradicionalan i u našoj pop–kulturi, gde ga imamo u novoj produkciji filmova grupisanih oko Festivala srpskog filma fantastike ili u stripovima grupa „Beogradski krug 2“ ili „Bauhaus 7“. Dragan Filipović je u priči „Kad zlo spava?“ (1987) početak tuđinske invazije na Zemlju smestio u samu Srbijicu, na njenu glavnu neuralgičnu tačku. I tako ide sve do predratnih početaka naše moderne pop–kulture: stripova Kreše Kovačića i Andrije Maurovića Ljubavnica sa Marsa (po Aeliti Alekseja Tolstoja) ili flašgordonovske parodije „Put na Mesec“ Radomira Perice.

     Međutim, osnova današnje opsednutosti pop–kulture nepozna-nicama iz Svemira izrasla je — isključivo zbog razvoja nauke — u celosti od poslednje decenije 19. veka, a dovršena je 1947. navodnim padom tuđinskog broda u Rozvel (nakon čega se u nauci naglo pojavljuje „metal koji ima pamćenje“, mig–mig) i osnivanjem Oblasti 51, za koju je tek u julu 2013. i službeno potvrđeno da postoji.

     U naučno–idejnom smislu ovoj opsednutosti je mnogo doprineo „čovek koji je izmislio 20. vek“, tvorac civilizacije struje i informacije, prototip Flašovog druga Zarkova, Nikola Tesla. Kao savremenik i nesumnjiva inspiracija Velsa i Ilića, ovaj Kosmosrbin je na prelazu dva veka u svojoj laboratoriji u Koloradu Springsu pokušavao radio–komunikaciju sa Marsom i Venerom. Smatrao je da signali koje je dobio nisu bili prirodni. I verovao je da će najveće postignuće 20. veka biti potvrda vanzemaljske inteligencije i razumevanje njenog značaja za nas, Ljude. Jedino što nije znao jeste da će stvar tokom pomenutog stoleća biti malo više gurana pod tepih.

     Od tada se decenijama malo šta menjalo. U stripu Radomira Perice 1941. mali smešni junak ponavlja ozbiljno Teslino pitanje: ima li na Mesecu života i razuma. I mi današnji smo se to zapitali kada smo napokon čuli potvrdu da na Mesecu i Marsu ima vode. I dolaze u misli druga čuda nauke, u našem vremenu sumnjivo brojna, pažljivo izrazitije plasirana tek prve decenije 21. stoleća: crvena kiša organskog porekla nad Mumbajem, analize geologije Meseca i Marsa koje ukazuju na moguće veštačke strukture, nagli porast viđenja neidentifikovanih letećih i plovećih objekata na Zemlji, otvaranje arhiva najvećih država o stvarima koje vladine ustanove (uključujući i Titovu Jugoslaviju) izgleda već decenijama znaju. Postepeno smo shvatali koliko je vek u kojem živimo zaista poseban, da bi tek u njegovoj drugoj deceniji stvar potpuno rasvestili.

     Bonelijevi urednici i autori su to dobro naslutili. Uprkos pojednostavljivanju zbog svoje dečje ciljne grupe, „Bred Beron“ je sablasno i unapred odjeknuo glavnim trendovima 2011–2013. godine. I pri tom ne mislimo na dalje kondicioniranje koje nam industrija zabave (pro)daje, već na revolucionarna otkrića i uvide koji sada već stižu iz dana u dan:
     Ekstremofili mogu da prežive svemirska putovanja. Život na Zemlji je izgleda potekao sa Marsa. Otkrivano je na stotine novih egzoplaneta u samo par godina. Stiven Hoking upozorava da se kolektivno pokrijemo ušima i pokušamo da ostanemo neprimećeni u Svemiru koji vrvi od života, možda grabljivački visprenog. „Nacionalna geografija“ ili kanal „Diskaveri“ sada rutinski daju prostora i drugim ozbiljnim naučnicima za priče o mogućem (ne)prijatnom susretu sa braćom po razumu...

Kako bi izgledao strip da je izlazio pedesetih...(zm)

     Današnja zbijenost informacija rasvetljava i postupke svetskih nomenklatura unazad. Svih ovih decenija na snazi su zaključci iz istraživanja(2) Instituta Brukings, rađenog za vladu SAD 1960. (tzv. „Brukingsov izveštaj“), naročito po pitanju opreza zbog mogućeg bliskog susreta sa tuđim životom/razumom i uputstva vladi o kontroli informacija i postupnom navikavanju/uslovljavanju Čovečanstva preko pop–kulture. Zbog toga je pola veka na snazi i gvozdena cenzura ovih informacija u glavnoj naučnoj literaturi, na šta se pre 2011. požalio lično prof. Čandra Vikramasinge (Chandra Wickramasinghe) u članku „Vanzemaljski život i cenzura“,(3) navodeći kako se još od 1960–ih zvanično razblažuju, pa i zataškavaju, svi dokazi o panspermiji, uključujući i činjenicu da se organski molekuli u međuzvezdanim oblacima gomilaju munjevitom brzinom, da njihov ugljenik čini čak četvrtinu ukupnog u svemiru, te da veliki deo međuzvezdane prašine i molekula izgleda ima biološko poreklo — ukazujući da barem mikrobni život postoji na velikoj galaktičkoj ili čak kosmološkoj skali.

     Sad je jasno zašto je u martu 2011, čak pet hiljada gajanskih naučnika (rekordan broj u istoriji čovečanstva) recenziralo članak Ričarda B. Huvera (NASA), o novozapaženim fosilima bakterija u meteoritima i željno iste godine dočekalo knjigu istog autora i njegovih kolega: Otkriće vanzemaljskog života: Kosmičko poreklo života.(4)

     Naše doba po mnogo čemu liči na godine čudne nauke i hladnoratovske paranoje, kao što je to 1950–ih bilo posle Rozvela. I može se reći da ta paranoja ima razumsku osnovu i da upravo ona privlači tako jaku pažnju mališana.

     Značaj Breda Berona

     U svetlu navedenog, „Bred Beron“, zabava i razbibriga za osnovnoškolce, očigledno je tek prva lasta evropskih stripova, filmova i knjiga o vanzemaljcima, koji će zapljusnuti tržište kako budemo saznavali još čudnije stvari i kako se bude zahuktavala nova svemirska trka, žešća i masovnija nego u 20. veku.

     Međutim, najveća snaga Faračijevog scenarija nije u prikazivanju vanzemaljske inteligencije, jer je ona većinom bajkovito pojednostavljena, svedena na čisto neprijateljsku — osim završnice serijala gde tuđinska psihologija daje jedan lepi zaokret i dubinu. Scenarista se pretežno usredsređuje na ono što nas, sebične i propadljive, najviše zanima, a to je kako će sami ljudski pojedinci, društvo i civilizacija reagovati ako do tuđinske najezde dođe. Farači je hteo da piše „Otpisane sa laserima“, priču o pojedinačnom i grupnom moralu, i u mnogim trenucima je uspeo, naročito kako se serijal razvija, često unoseći fine psihološke i sociološke nijanse u ponašanje izbezumljenog čovečanstva.

     Ne znamo šta je razlog da Bonelijeva kuća za crtače serijala stavi većinom svoj drugi i treći ešalon, ali se puna melodramatska i epska namera scenariste jasno oseća tek kad dobija jaču likovnost. Jedan od primera je i sama završnica serijala, na koju je teško ostati ravnodušan i potpuno ciničan, sa više uspešnih dramskih i likovnih rešenja, pod perom i majstorskom četkicom Bruca, Ćelonija i Brindizija. Dodajmo i da je serijal na kraju uspešno ispunio i druge svoje svrhe: nastavio je da živi kroz specijale, sam Serđo Boneli ga je istakao kao njemu omiljeni jer je drugačiji od svega što je njegova kuća radila, a poduhvat je utro stazu za druge mini–serijale koji su od tada u Italiji procvetali.
     Nama  kao najvažnije ostaje to da je u stripu namenjenom deci od 8 do 14 godina, Farači postavio najsuštinskija pitanja naše vrste. Da li je Čovečanstvo jedno grupno telo? Da li je kadro to da prepozna? Da li je vredna spašavanja ta slamka među vihorovima nepojamnog Svemira? Biološki, politički i civilizacijski ne može biti veće teme za pripovedača od ovog pitanja, kojeg su čak i gajanske supersile u više navrata nedavno na vrhu razmatrale.

     Završićemo dnevničkom beleškom velikog poslenika naše kulture, Save Tekelije iz 1833. godine, razlogom za osnivanje makar majušnog Srpskog svemirskog programa:
              „6./18. novemvr. popodne okolo tri sata u Galši pred kolebom stojašči vidim neku svetlost razorom
              spuštajuščusja. Ja sam otstajao ot te svetlosti na nekoliko korakaji; hod je bio čovečji, ja sam mislio
              da čovek ima motiku, koja proću sonca sušti svetlila se. Posle, kad se sišla niže, ta svetlost ukazala se
              do niže pojasa, kao čovek u oklopu tučanim svetlašči se zelenkasto. Mene vnimatelnog učini
              i ja pođo videti. (...)“

     Neću vam reći šta se desilo dalje, jer to imate u Tekelijinoj autobiografiji (Opisanije života), ali ću samo podsetiti na brod poslovično dijamantnog oblika, koji je u septembru 2007. lebdeo nad Beogradom skoro pun sat vremena. Da li su unutra nosili „oklope koji svetle zelenkasto“ i da li su Oni zaista „dobri“?

     Ne znamo, ali ćemo jednom saznati, možda predvođeni baš današnjim osnovcima — poštovaocima naučnika i junaka, Breda Berona.


     (Izvorno objavljeno u časopisu Emitor, br. 484,
     stripski specijal, uredio Dušan Mladenović,
     Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“, Beograd, 2013.)

________________
1) Za ponovnu nasladu fanova i inih gikova, evo kraćeg spiska filmske apokalipse, paranoje i ksenofobije 1950–ih: Gnevna Crvena planeta, Bitka iza Sunca, Bitka u Svemiru, Početak kraja, Mozak sa planete Arus, Žene–mačke sa Meseca, Pad Meseca, Dan kad je nebo eksplodiralo, Dan kad je svet okončan, Odredište Mesec, Đavolja devojka sa Marsa, Zemlja protiv letećih tanjira, Oženio sam čudovište iz Svemira, Napadači s Marsa, Došlo je iz Svemira, Osvojilo je Svet, To!, Užas izvan Svemira, Ubice iz Svemira, Čovek sa planete Iks, Napast iz Svemira, Projektil ka Mesecu, Noć kad je svet eksplodirao, Nije sa ove Zemlje, Fantom iz Svemira, Plan 9 iz Svemira, Radarski ljudi sa Meseca, Crvena planeta Mars, Cilj Zemlja, Stvar iz drugog sveta, Ovo ostrvo Zemlja, Nezemaljsko, Upozorenje iz svemira, Kada se svetovi sudare, Zombiji iz stratosfere...

2) Michael, Donald N.; Baranson, Jack et al. „Proposed Studies on the Implications of Peaceful Space Activities for Human Affairs“, Brookings Institution, December 1960.

3) Wickramasinghe, Chandra. „Extraterrestrial Life and Censorship“, Journal of Cosmology Proceedings of "New Directions in Modern Cosmology" workshop, Lorentz Center, Leiden NE, Sept. 27 to Oct. 1, 2010 arxiv.org/pdf/1104.1314v1

4) Hoover, Richard, Chandra Wickramasinghe & Rhawn Joseph. The Discovery of Extra-Terrestrial Life: The Cosmic Origins of Life, 2011.

    VESELI ČETVRTAK NEWS

Press: Veseli četvrtak

Dylan Dog #85: Padaju žabe piše: Andrea Cavaletto crta: Luigi Piccatto 230 dinara Izdavač je Beoštampa-Grafart iz Beograda, edicija Veseli četvrtak. Sva pitanja i sugestije na: redakcija@veselicetvrtak.com Veću sličicu naslovne strane možete videti na Facebook stranici Strip vesti!!!

Autor: Goran Milenković

povratak na vrh

Press: Komiko

U petak 8. 8. u 8 sati uveče u klubu Crna ovca u Novom Sadu (Kralja Aleksandra 10, pasaž preko puta Trčike) održaće se promocija novog albuma stripova Đorđa Milovića pod nazivom "Sveti duh i voda".      Uz gostovanje autora koji će govoriti o knjizi i svojim drugim recentnim publikacijama, biće upriličen i koktel i potpisivanje i crtanje za goste.      Album "Sveti duh i voda" na promociji će se prodavati po specijalnoj ceni od 700 dinara.      Takođe, te večeri će i druga izdanja kuće Komiko biti na popustu, a očekujemo i posetu drugih naših poznatih autora o čemu ćemo Vas još obavestiti kasnije.      Dobrodošli!

Press: Komikaze

Piše: Ilija Bakić

     „ULIKS: Početak revolucije“,
     scenario Predrag Đurić,
     crtež Milan Anđelković;
     izdavač Rosencrantz, 2014.

     DAN KADA JE REVOLUCIJA POČELA

      Strip priča počinje na kraju 2024. godine i uoči Nove 2025. godine u Novom Sadu „mada bi mogao da bude i bilo koji drugi grad...“. Vreme jedva da se može nazvati „bliskom budućnošću“ tako da u pojavnom obliku tih dana skoro da nema razlike u odnosu na našu, čitalačku sadašnjost. Jedino ozbiljnije odstupanje je masovna potrošnja leka „Fragnilan“ koji je svojevrsni pandan „piluli sreće“ koja rešava sve probleme konzumenata. A kako je problema - stvarnih ili onih umišljenih, nastalih iz bolesnih ambicija i dekadentno-hedonističke razmaženosti - bezbroj i zarada na „Fragnilanu“ je basnoslovna što bogate čini još bogatijim, moćnijim i oholijim. No, takvo se stanje stvari podrazumeva i prihvata. Dakle, kakav god da je, svet se kotrlja uhodanim tokovima. U njemu živi i profesor Sveto Krčmar koji je na ivici snaga. Zaokupljen je poslom, na pragu velikog otkrića i u stalnom je sukobu sa suprugom koja od njega očekuje jedino novac za svoje kaprice. Sin se odavno odmetnuo od porodice i imperativa „funkcionalnog, aktivnog potrošača“ i živi kao klošar.

     Nakon istraživanja i višestruke provere rezultata profesor otkriva nesporne dokaze o štetnosti „Fragnilana“ i žuri da ih predstavi svojim pretpostavljenima. Njima su, međutim, odavno poznate sve te činjenice, baš kao što im je poznat (i vrlo drag) enormni profit koji ostvaruju prodajom samo tog leka. Zbunjenom naučniku nominalno je data mogućnost da razmisli o tome hoće li da potpiše izjavu o lojalnosti i zaboravi sve što je otkrio. Ali i pre nego što profesor bilo šta odluči za njim kreću ubice...

     U begu od potere i javnih optužbi profesora spasavaju nepoznati mladići i odvode u skriveno sklonište a potom mu nude nešto od čega će mu se zavrteti u glavi – da postane vođa tajne organizacije koja podiže svetsku revoluciju kojoj je cilj Pravda za sve i svakoga! Na profesoru je izbor između mirenja sa situacijom ili otpora, između uloga pasivne žrtve ili borca za dokazivanje sopstvene nevinosti ali i spasavanja Čovečanstva od tiranije bezočnog kapitalizma.

     Posle kratkog premišljanja - uostalom, koliko je „normalno“ potrebno da se čovek odluči da pokrene borbu protiv svih silnika sveta? - profesor odvodi svoju grupu, zvanu „Uliks“ (naravno po Džojsovom romanu) u prvu akciju. I kao što sva velika putovanja i svi veliki poduhvati počinju prvim korakom, tako i svetska revolucija počinje sabotažom dočeka Nove 2025. godine!

     Prva akcija vodi u novu i objavu proglasa u kome se otkrivaju načela preokreta koji je utemeljen na pretpostavci pojedinačnog osećaja za pravedno i humano, na solidarnosti i međusobnoj pomoći, uvažavanju ljudskog dostojanstva a protiv svega što ponižava čoveka, od kapitalizma do religijskih dogmi.
     Tako počinje Revolucija a zatvara se prva epizoda budućeg strip serijala „Uliks“ koji, iz ove se perspektive čini, obećava da će se kretati na razmeđi dva podžanra naučne fantastike - utorije i njene suprotnosti antiutopije. Ova prva, utopija, ima duboke korene u svekolikoj filozofiji i literaturi dok je anti ili negativna utopija, uprkos nekolikim remek-delima nastalim i ranije, svoj vrhunac doživela u drugoj polovini XX veka jer su finalne decenije tog stoleća nedvosmisleno otkrile da niko ideološki neostrašćen više ne može da veruje u mogućnost uspostavljanja ljudskog društva koje je humano i pravedno. No, kako su antiutopije uveliko funkcionisale u Zapadnom svetu, pod plaštom Potrošačkog raja, i svesrdno se trudile da svoje podanike opčine šarenim lažama, umetnička dela o antiutopijama nisu imala dovoljno konzumenata da bi bila isplativa vlasnicima izdavačko-produkcijskih kuća pa su skrajnuta na literarnim scenama. Namesto ukazivanja na opšte probleme nepravednih društava budućnosti, danas u svakovrsnim delima tzv korporacijske-zabavne umetnosti (ali i u nezavisnim umetničkim delima, kao opšte mesto) neskriveno postoje loša, nemilosrdna, korumpirana društva u kojima se svako trudi da opstane sam za sebe ne pomišljajući da krene u borbu protiv okova koji su mu nametnuti. Tako je, razbijanjem osećaja za kolektivitet i solidarnost te insistiranjem na „političkoj korektnosti“ i „demokratskim“ rutinama, svaki režim postao većinski opravdan i poželjan dok su ideje Slobode i Pravde, Prirodnog prava na život dostojan Čoveka postale floskule u koje niko ne veruje, posebno ne ni oni koji ih izgovaraju na javnim gala tribinama.

     U ovom globalnom i globalističkom nihilizmu svako delo koje poseže za aktivizmom u ime nekada priželjkivane Revolucije koja će doneti pravedni svet, zbunjuje modernog, znatiželjnog čitaoca jer nudi sasvim drugačije koncepte življenja i delanja. Đurićev scenario (a i neki raniji, koji su takođe na sličnim relacijama) stoga, iako barata prepoznatljivim obrascima i situacijama, iskače iz uobičajenih, standardnih i standardizovanih „strip priča“. Pošto je, odabravši veliku temu, prinuđen da barata velikim istinama i njihovim obznanama, autoru nije ostalo previše prostora za karakterološko razvijanje junaka tako da su oni, osim profesora, samo ovlašno skicirani što je, pak, dobra podloga za njihovo predstavljanje u sledećim epizodama serijala koje će doći iza poslednje table ovog albuma na kojoj je famozni poziv na promenu sveta. Ovako gromoglasni, romantični, idealistički finale definitivno traži da bude nastavljen. Možda ćemo u novim epizodama prisustvovati trijumfu Revolucije, kad ona u stvarnosti već nije podignuta i neće pobediti.

________
Scenario: Predrag Đurić • Crtež: Milan Anđelković • A5, 48 strana, mek povez
Cena: 360 RSD (cena u pretplati do 10.8.2014.), 450 RSD (promotivna cena do 31.8.2014.),
540 RSD (redovna cena od 1.9.2014.). • Preview se može videti ovde.

Press: Komiko

     Poštovani čitaoci, 

     sa velikim ponosom i zadovoljstvom obaveštavamo Vas da od 1. avgusta 2014. godine pokrećemo pretplatu za naše novo izdanje na kom već dugo radimo - "Ispod pokrivača" danas možda i najprestižnijeg američkog autora Krejga Tompsona ("Habibi").
     Ovo najpoznatije Tompsonovo ostvarenje premijerno je objavljeno pre deset godina i autoru je donelo pregršt nagrada uključujući i tri nagrade "Harvi" (za najboljeg umetnika, za najbolji originalni grafički roman i za najbolji crtež) i dva "Ajznera" (za najbolji grafički roman i za najbolji tekst/crtež). Istovremeno, knjiga je autora vinula među zvezde savremenog stripa, kako u Americi, tako i u Evropi i Aziji. 

     Iz tih razloga zaista smo ponosni što ovaj biser na gotovo 600 strana prvi put izlazi na srpskom jeziku i u ovom delu Evrope.

     Takođe, u pretplati će se naći posebno izdanje u tvrdom povezu koje će biti štampano u tiražu jednakom broju pretplatnika. 

     Preostali deo tiraža koji će kasnije ići u redovnu prodaju biće u mekom povezu.

     Knjiga u pretplati košta 1600,00 dinara, i u tu cenu je uračunata i dostava kao i, što je već tradicija, i jedan poseban poklon za sve naše pretplatnike.
     Pretplatu možete izvršiti na račun ID Komika 2502060000245780-39, sa naznakom "uplata za knjigu".


     Srdačni pozdravi,

     Vaš Komiko

Autor: Simon Vučković

povratak na vrh

Piše: Branislav Miltojević

     Digitalne slike: comiXology, strip-platforma

     VIRTUELNI SERVIS ZA SVA VREMENA          

     Zahvaljujući iPhone/iPad aplikacijama, čiji je distributivni značaj prvi osetio menadžment Marvela, zatim indi-izdavač BOOM!Studios i njujorški comiXology, najveći broj američkih kompanija počeo je da povećava dnevnu ponudu stripova preko mobilnih elektronskih sprava/ekrana. Ali povrh svega, aktuelno stanje kritičara Rona Richarda „podseća na Divlji zapad“, ili na vreme prelaska iz XX u XXI vek, kada se nepripremljena muzička, video i filmska industrija suočila sa novim „digitalnim formatima“ (mada smo već počeli da „trošimo“ kompjutersko doba u kojem nestaju formati, a počinju da dominiraju zatvoreni softverski sastavi koji nadziru formate!!). Problem je samo u tome što je čovek isključen iz pristupa strukturi (softverske) naredbe jer malo (srednjovečnih!) ljudi poznaje „novi jezik”, a još manji - može da ga (pre)ispituje i primenjuje. Na primer, u muzičkoj industriji: najpre je standardizovan MP3 „format“, dok je pojava šering tehnologije fajlova dovela pirateriju u muzici do vrhunca (fenomen Napstera!). Krivicu delimično snose muzičke kuće koje su relativno sporo/stidljivo prihvatale, ili bolje reći priznavale da je (bliska) budućnost razvoja distribucije muzike u novim tehnološkim pomagalima.

Prvi čovek comiXologyja David Steinberger (Photo: Buck Ennis, skunuto sa sajta: www.crainsnewyork.com...)

     Slično “stanje stvari” zateklo je nespremnu i (belo)svetsku industriju stripa. Kompanije „koje su čvrsto zabile glavu u pesak“ prevazilazilo je novo elektronsko doba, a takav ignorantski odnos prema novom duhu vremena, do nedavno, negovali su čak i čelnici DC-a, na primer. Jedna od najvećih i najvažnijih kuća stripa u SAD, i svetu, jedno vreme je bila zaostala za mnogim mejnstrim izdavačima koji su išli u korak s vremenom, i koji su pokušavali da se probiju i opstanu na novom, probirljivom digitalnom tržištu. Tek početkom 2010, konačno, DC postaje Marvelov digitalni partner lansirajući značajne e-comic/stripove na Appleovom iPhonu, iPod Touchu, iPadu, te PSP-u (PlayStation Portable), što se poklopilo sa je pojavom iPada.

     Međutim, bilo je i onih koji su vešto iskoristili novo doba vrtoglave internetske eksplozije. Poput njujorškog comiXologyija koji je 2007. godine, zahvaljujući osnivačima Davidu Steinbergeru, Johnu D. Robertsu i Peteru Jaffeu, bez ikakvog medijskog kompleksa počeo da osvaja digitalni svet, mada je početkom godine (na žalost) postao sastavni deo najveće zemaljske internetske trgovine Amazon.coma!!? Ukratko, comiXology (www.comixology.com) je na tzv. „oblaku“ (usluga za skladištenje fajlova) bazirana medijska strip-platforma, sa koje je samo septembra prošle godine „skidano“ preko 200 miliona stripova, a koliko je njen značaj za popularisanje ovog medija pokazuje i prostoprošireni podatak da nudi izbor oko 40.000 albuma i grafičkih novela preko Androida, iOS-a, Kindlea, Windowsa 8, interneta... A glavni krivac za uspon ove kompanije u digitalnom stripskom svetu je bio, i ostao, David Steinberger, koji je pre tri leta pojašanjavao Graemeu McMillanu, hroničaru prestižnog Timesa, tajne uspeha ove digitalne platforme:

     -„Na samom početku, bili smo običan sajt koji je stripofilima nudio aktuelne informacije o naslovima koji su dnevno osvanjivali u striparnicama, i postavljali virtuelne liste značajnih strip-izdanja. Status smo najpre ustoličili u maloprodaji, ne prodajući, već pomažući maloprodaji (štampanih stripova) da promovišu svoje glavne i sporedne delatnosti, tako da smo kasnije predstavljali pomalo čudnu mešavinu „dilera“ štampanog i digitalnog stripa. Sve zahvaljujući našoj prvoj aplikacija, koja je prosto nazvana - comiXology. U početku smo snagu usmerili ka vezivanju maloprodaje u razgranati digitalni svet, jer je jedno vreme distribucija stripova postala veoma loša, zahvaljujući najezdi filmova i mas-medija. Distibucija, jednostavno, nije napredovala. Nedostajali su neki delovi, zbog monopola (Diamond Distributorsa!) i distribucijskog sistema štampanog stripa. Zato smo se fokusirali na pružanje novih usluga korisnicima interneta, preko iPada i iPhonea, ali paralelno smo otvarali medijsko polje i za elektronsku promociju štampanih naslova....“ – izjavio je, pored ostalog, David Steinberger.

Logo kompanije - Digitalni stripovi: kupiš jednom i čitaš bilo kuda

     Početkom decenije ova onlajn platforma/digitalni servis - nudi preko 40 odsto digitalizovanih štampanih stripova i tako dokazuje svima, posebno vlasnicima štampanih izdanja, da digitalna izdanja neće ugroziti prodaju stripova na kioscima i - knjižarama, nego da je došlo vreme kada su stripofili skoro istovetnu pažnju počeli da posvećuju i štampanim i digitalnim formatima.

     „Maloprodajna mesta koja su najduže u poslu sa nama, na vreme su shvatila da zahvaljujući digitalnoj distribuciji, zapravo, dobijaju više mušterija. Zahvaljujući našem uspehu, mnogi izdavači su počeli da shvataju da je proces digitalizacija neizbežan, da je bolje imati partnera koji gaji viziju ujedinjenog tržišta, umesto nekoga ko smatra da bi digitalni strip trebalo da zameni štampani, ili što korisno vreme koristi da ’ubije’ tržište štampanog stripa. Razlog zbog kojeg su mnogi stari izdavači izabrali našu platformu sa promociju svojih izdanja je taj što ne žalimo vreme ni sredstava da pomognemo razvoju kako digitalnog, tako i štampanog stripa, i zbog toga što stalno uvodimo inovacije. Mi nismo izgubili ni jednog dilera štampanog stripa iz maloprodaje. Svaki put kada pripreme veliko, značajno izdanje, dolaze kod nas kako bi smo  definisali načine elektronske promocije. Želosno je što je tako, ali maloprodaja nema vremena da kreira interesantne sajtove za svako izdanje jer mesečno nudi i preko 1.200 novih naslova. Smatram da oni zaista cene ono što radimo. Naravno, ima ’maloprodavaca’ koji ne žele ni da nam se približe, ali oni sa kojima sarađujemo imaju 20% povećanu prodaju, jer njihovi kupci preko interneta dobijaju na vreme sve relevantne informacije o novim, tek pristiglim izdanjima. Priznajem da situacija možda nije idealna, ali tržište stripa nije nalik ni jednom drugom tržištu. Ono ne prati ista pravila koja važe za muzičko tržište, jer ima užasnu distribuciju. Prodavnice su etablirane i deluju kao klasični i davno prevaziđeni kulturni centri. Stanje komotno možete uporediti sa vinilom, i vinil buticima, koji rastu kao ’pečurke posle kiše’ u urbanim centrima, slaveći kulturu gramofonskih ploča. Takve su i prodavnice stripa. Trenutno ne vidim nikakvu opasnost da će ih ugroziti digitalno tržište. Mislim da će više ljudi odlaziti u striparnice kada preko intreneta, na primer, steknu pravi uvid u izdanja koja se pripremaju. Činjenica je da smo u početku, na aplikaciji, već imali 1.700 - 1.800 stripova, od kojih većina nije bila dostupna u svim radnjama. Dakle mi smo otvorili sistem alternativne distribucije sadržaja koji nikada nisu imali dobru distribuciju“ – svedoči Steinberger u intervjuu rađenom za potrebe Tajmsa.

     Kako ističe,kompanijastalno inovira platforme i širi digitalnu ponudu. Tako je, na primer, jula 2009. godine pokrenut Comics by comiXology kao digitalni stripski čitač/prodavnica stripova namenjenih mobilnim uređajima (iPad 2 Smart Cover, OS X Lion USB Thumb Drive, Apple Thunderbolt Display - 27-inčni, laptop MacBook Air, iPhone, iPod touch, iPod Nano itd), i omogućio ljubiteljima stripa da se preko različitih mob-pomagala, uvek i na svakom mestu „druže“ sa svojim (omiljenim) stripskim junacima - različitih izdavača. Septembra 2011. godine prerasta u aplikaciju sa najvećom zaradom u Appleovom iPhone App Storeu, a sa brendiranim aplikacijama drugih izdavača svrstana je u pet kompanija sa najvećim profitom ostvarenim zahvaljujući kapacitetu iPhone “dućana”! Negde u isto vreme Comics by comiXology App širi svoju ponudu za Kindle Fire tablet kompjuter i preko Amazon Appstorea za Android operativni sistem. Od sredine 2012. godine ova onlajn platforma, tj. digitalni servis - nudi i preko 40 odsto digitalizovanih štampanih stripova i tako dokazuje svima, posebno ljubiteljima štampanih izdanja (i štamparija!), da digitalna izdanja neće ugroziti prodaju stripova u striparnicama i - knjižarama, nego da je došlo vreme kada stripofili počeli jednaku pažnju da posvećuju i štampanim i digitalnim formatima. Zato je 2013. godine kompanija pokrenula self-izdavaštvo, platformu za strip koja omogućava stvaraocima da slobodno uploaduju i prodaju svoj rad itd. Ako je u početku comiXology App izneverio mnoge stripofile sporim performansama, umeđuvremenu su znatno poboljšane tehničke karakteristike aplikacija tako da danas predstavlja najveću prodavnicu stripova sa Guided View tehnologijom, za koju wired.com ističe kako “rešava skoro sve probleme vezane za čitanje stripova na malom, mobilnom ekranu”.

Stripu The Pro – “skočila” digitalna cena!      CENU ODREĐUJE POTROŠAČ      „Cenu formiraju izdavači. Mi dajemo predloge, ali ovo je mlado - još nedovoljno razvijeno  tržište, tako da nije mudro da mi, poput Appleovog iTunesa, diktiramo cene. U najbolju ruku, predlažemo i razmenjujemo iskustvo sa izdavačima, ali odluke o cenama ostavljamo, uglav-nom, njima. Cene se kreću od 99 centi do 1,99 dolara, ali je, na primer, cena stripu The Pro, koji se u vreme promocije visoko kotirao na listama, poslednje nedelje skočila na 3,99 dolara. (The Pro -„prestige format one-shot“ strip Image Comicsa prvi put predstavljen 2002. godine autora - Gartha Ennisa, scenario, Amande Conner, olovka i letering i Jimmyja Palmiottija, tuš – primedba B.Miltojević). Naravno, reč je o izdanju od 80 stranica, ali prodaje se veoma dobro. Još nismo stigli do magičnog broja, a čak je i Steve Jobs morao da se odrekne diktiranja cene od 99 centi po pesmi. Iskreno, potrošači moraju da odrede cenu koja je za njih prihvatljiva. Najbolje bi bilo postaviti širok spektar cena, kao što je slučaj i kod štampanog stripa. Ali, u načelu, sve zavisi od dužine stripa... Još nema mnogo izdavača u digitalnoj sferi. Delom zbog toga što oni čitavu stvar posmatraju shodno razvoju eBook ili eReader tržišta. Većima misli da digitalno tržište mora direktno da zavisi od štampanog, kako se ne bi kanibalizovao „stari, dobri strip“. Naravno da smo imali posla sa izdavačima koji su želeli da naplate 15,50 dolara za strip od 50 stranica, što smo sa uvažavanjem odbili. Ali, iPad dosta menja stvari. Bilo je mnogo posla oko toga da strip prilagodimo iPhoneaplikaciji, koju mnogi, uglavnom, koriste za zabavu, na kojoj možete da se zezate po nekoliko minuta, što je i vreme dovoljno da se na primer pročita strip od 22 stranice. Ali strip, na primer od 80 stranica, veoma je teško da se proda preko mreže, jer nije jeftin, i ne može brzo čitalački da se „svari“. Na iPadupostoji veći potencijal za konzumiranje dužih stripova. Mislim da je The Pro dobar primer za to, iako košta samo četri dolara. Oko toga se vodi velika debata u zajednici stripa, naročito u  vreme kad se pojavio Marvelov - Iron Man, koji je malo skuplji u digitalnoj formi; postoji pretpostavka da bi u digitalnoj formi trebalo da bude jeftiniji, jer se štedi na troškovima štampe. To je validan prigovor, ali naposletku, cenu treba da odredi potrošač, računajući i to da ne mora da posećuje prodavnice, da luta od mesta do mesta, da štedi na ceni pošiljke itd... Ali, postoje granice, naravno. Mislim da digitalni strip nikada neće imati istu cenu kao štampano izdanje, jer ako pokušate da prodate nešto digitalno za 20 dolara, što je njegova cena i u štampanoj formi, otvarate mnogo problema“ – savetuje David Steinberger stare i nove strip-“provajdere“.

Pres: Marketprint

Press: Veseli četvrtak

Zagor #85: Kušitski nekromanti piše: Mauro Boselli crta: Michele Rubini 230 dinara Izdavač je Beoštampa-Grafart iz Beograda, edicija Veseli četvrtak. Sva pitanja i sugestije na: redakcija@veselicetvrtak.com Veću sličicu naslovne strane možete videti na Facebook stranici Strip vesti!!!

Autor: Goran Milenković

povratak na vrh