Strip Vesti - internet nedeljnik

Godina izlaženja: XV • Uređuje: Zlatko Milenković • email: stripvesti@gmail.com

prethodni mesec - arhiva - sledeći mesec

LETTER FROM LONDON (20)

28.11.2013.

Piše: Žika Strip

     OBIČAN ŽIVOT, U KUĆI I KROZ PROZOR

     U grafičkoj noveli „Etel i Ernest” (Omnibus, Beograd, 2013, prevod Vesna Jokanović) Rejmond Brigs prikazuje promene engleskog društva u 20. veku kroz životne anegdotesvoje porodice

     Rejmond Brigs je poznati ilustrator i strip crtač u Britaniji. Animirani film „Sneško”, po njegovom stripu, prikazuje se dvadesetak godina na britanskoj televiziji svakog Božića, a adaptiran je i u mjuzikl. Njegove knjige sa stripovima za decu popularne su i koriste se kao predlošci za pozorišne predstave i filmove. Radio je reklame i ilustracije za magazine i novine, i za knjige namenjene deci. Brigs danas živi skromno i povučeno u Vimbldonu, predgrađu Londona, retko putuje i nerado daje intervjue. Nema kompjuter i piše pisma rukom.

     Brigsovo stvaralaštvo naročito obogaćuju njegovi grafički romani za odrasle, ponajviše „Džentlmen Džim” (1980), „Kada vetar duva” (1982) i „Etel i Ernest” (1998).

     Ove knjige, mada urađene istim grafičkim stilom kao i njegove knjige za decu, govore o ozbiljnim temama kao što su porodica, smrt, nepravda, nostalgija... Jedna od zajedničkih karakteristika u Brigsovim grafičkim romanima jeste crtež u kome preovlađuju tople boje i gde se pojavljuju ljudi sa nosevima kao manje pomorandže, dok su fizički objekti (kuće, automobili, nameštaj) nacrtani sa više realizma. Sličice uvek boji sam autor, mešanom tehnikom, ali najviše pastelnim olovkama. Tople boje i dobra osvetljenost scena daju crtežu lakoću, nepretencioznost i blagi osećaj da je crtao neko mlad ili bar neko sa mladalačkom razdraganošću.

     Džentlmen Džim iz istoimene knjige (1980) jeste savesni čistač javnog toaleta. Posvećen je poslu, supruzi domaćici i uglavnom ne čini ništa izvan moralnih okvira građanske klase. Međutim, mašta da postane revolveraš ili pljačkaš bogatih na putevima – da bi dao siromašnima. Kupuje mazgu, koju naziva Crna Bes, oprema se plaštom i drvenim mačem i izlazi na autoput da donese pravdu. Sve postaje komično i tužno u isto vreme i Džim završava u zatvoru. Tu priča dobija neočekivani obrt jer izgleda da je Džim srećan u zatvoru – supruga ga redovno posećuje, dobija priliku da se obrazuje, što mu je ranije zbog siromaštva bilo uskraćeno, a njegovo iskustvo u čišćenju toaleta čini ga priznatim ekspertom u novom okruženju.

     „Kada vetar duva” (1982) za junake takođe ima skromni bračni par iz radničke klase, Džima i Hildu. To je satirična parabola o nepravdi, manipulaciji ljudima od strane politike i snažno antiratno delo, napisano u vreme hladnog rata.

     Šator u kući

     Brigsovi skromni protagonisti uživaju u svakodnevici kada iznenada radio vesti počinju da najavljuju dolazeći nuklearni rat i neophodne pripreme koje stanovništvo treba da preduzme da bi se zaštitilo. Poslušni supružnici podižu šator u sopstvenoj kući, zabarikadiraju vrata i prozore, nabave gas-maske i naprave zalihu namirnica. A onda dolaze dve potpuno prazne strane za koje pretpostavljamo da predstavljaju nuklearnu eksploziju negde napolju. Supružnici su potreseni, ali odlučno nastavljaju da žive u kući kao i pre, okupirani sitnim obavezama i razgovorima punim međusobnog poštovanja i pažnje. Tokom vremena hrana nestaje, oni postaju bolesni i iscrpljeni i naposletku leže u šatoru i ne mogu da ustanu. Postoji još poneki pokušaj nežnog razgovora, a onda i razgovor prestaje...

     Treća knjiga, „Etel i Ernest” (1998), jeste ostvarenje u kome se Brigs osmelio da svoje ranije junake, skromne supružnike, konačno nazove prema ljudima koji su mu sve vreme bili inspiracija – svojim roditeljima. Ako uzmemo u obzir da je ovo knjiga o jednostavnim ljudima, da nema velikih dešavanja kao što su razvodi i ubistva, da opisuje teškoće života bez sentimentalnosti, onda je zadivljuje činjenica da je knjiga prevedena na mnoge jezike i da je samo englesko izdanje prodato u preko 100.000 primeraka.

     Porodica u dve klase

     Brigs autobiografski pripoveda, po dekadama, život svojih roditelja, sve do 1971. godine, kada su oboje umrli u kratkom razmaku. Bilo je neophodno da prođe skoro 30 godina od njihove smrti da bi se autor posvetio opisu njihovih života i odnosa koji je bio ispunjen međusobnim poštovanjem i ljubavlju, a što je njega očigledno obeležilo i formiralo kao čoveka i autora. Knjiga počinje u kasnim dvadesetim godinama prošlog veka kada su se Etel, sobarica, i Ernest, raznosač mleka, upoznali, zavoleli i venčali.

     Nešto kasnije su kupili kuću i tu živeli do svoje smrti. Brigs prikazuje socijalne aspekte engleskog društva u periodu od preko 40 godina u 20. veku kroz životne anegdote svoje porodice. Precizno smo informisani o raznim promenama koje je englesko društvo doživljavalo – kako u tehničko-tehnološkom smislu tako i u smislu mode, obrazovanja, zdravstvenog sistema i razvoja političke svesti. Sve je to predstavljeno slikama koje se dešavaju uglavnom unutar kuće i prikazuju svakodnevni život protagonista, a sva spoljna dešavanja otkrivaju se onim što se vidi kroz prozore, vestima sa radija i kasnije televizije, a ponajviše kroz razgovore supružnika i njihovo tumačenje sveta koji se menja.

     Na primer, Ernest obaveštava svoju suprugu da će ugalj uskoro biti njihov jer je nacionalizovan. On je pripadnik siromašnog sloja i nada se sada boljoj budućnosti. Njegova domaćica, prirodno konzervativna i skeptična, stišava njegov entuzijazam tihim komentarom: „Kladim se da ćemo ga ipak plaćati.”

     Od političkih konotacija, tu je, pre svega, isticanje neporecive odvojenosti klasa u engleskom društvu. Kada mladi Rejmond Brigs dobija mesto u srednjoj školi, koju njegovi roditelji u svoje vreme zbog nedovoljno novca nisu mogli da pohađaju, otac komentariše: „Nadam se da neće postati suvuše otmen za nas.” Ernest hoće da kaže da će njihov sin, posle završenog obrazovanja, pripadati klasi višoj nego što su oni, a klase se u engleskom društvu međusobno ne druže i ne mešaju, ponekad čak i kada su u pitanju roditelji i deca.

     Knjiga osvetljava ove društvene različitosti najčešće na jedan dobroćudan, zabavan, pa čak i šaljivi način. Tako Ernest jednom čita iz novina da porodici treba šest funti nedeljno da bi bila iznad linije siromaštva, a Etel pita: „Šta je to linija siromaštva?” „Nemam pojma”, kaže Ernest, „samo bih voleo da imam šest funti nedeljno.”

     Pisac Nik Hornbi za ovu Brigsovu knjigu kaže: „Sociolozi su pričali mnogo duže, a rekli mnogo manje i sa mnogo manje topline i prisnosti od onoga što kaže ova knjiga.”

     [Objavljeno: Kulturni dodatak Politike, 09.11.2013. godine]