Press: Strip vesti

     Strip vesti vas obaveštavaju o jednom svežem projektu koji će se pojaviti u januaru u USA. Reč je o stripu The Arcadian Knights-House of wolves čiji je scenarista Garrett Free a crtač je naš Milan Anđelković.
          Ovo je zvanična stranica na facebook-u www.facebook.com/pages/Arcadian-Knights/142768962500581 reč je o samostalnom izdanju scenariste u okviru njegove izdavačke kuće WMD Comics.

     Prilažemo i link ka Milanovoj stranici na Deviantu na kojoj se mogu videti crteži:
     milandj3.deviantart.com/gallery/34089938

Piše: Zoran Đukanović

     AFRIČKE PUSTOLOVINE - 1
     (Julio Radilović & Zvonimir Furtinger)

Karl May obučen kao lik iz njegove fikcije Kara Ben Nemsi (1896)

     Egzotika

     Šta ima egzotičnije od samog naslova Afričke pustolovine? O naslovima se može mnogo razgovarati i razmišljati, to naslovi zaslužuju svojom snagom ili slabošću, punoćom ili prazninom, svojom prepoznatljivom bojom koju smatram ekvivalentom boje glasa kod osobe. Furtingerov i Julesov naslov Afričke pustolovine je egzotičan gotovo koliko i Kroz pustinju i prašumu (1912) Henryka Sienkiewicza, jedan među kraljevskim naslovima egzotične literature, poetički etalon avanture i egzotike. Ili, oslušnite samo naslove iz „Arapskog ciklusa” Karla Maya o avanturama Kara Ben Nemsija i njegovog prijatelja Hadschi (Hadži) Halefa Omara, inspirisane njegovim dugim putovanjem po Bliskom i Dalekom istoku 1899: Kroz pustinju, Kroz divlji Kurdistan, Od Bagdada do Stambola i Kroz balkanske gudure.  Da li je to May imitirao naslov Sienkiewicza nobelovca? Imajuí u vidu da se privatni život Karla Maya dosta dugo kretao domenom manjih krađa i prevara, zbog čega je više nego jednom završio u zatvoru, bili bismo skloni takvom zaključku samo da pisac Winnetoua nije umro baš 1912, godine u kojoj je Sienkiewicz objavio svoj roman. Siroti May, reklo bi se da je u ovom pogledu zaista nevin. Obojica su bili majstori egzotizma klasičnih knjiga avanture, pa i u davanju naslova.

     Koncept egzotičnog datira još iz sedamnaestog veka u Evropi. U devetnaestom veku je, međutim, doživeo svoju kristalizaciju s povećanim mogućnostima putovanja i istraživanja vanevropskih teritorija. Otkriće egzotičnog bilja, minerala i ljudi pobudilo je osećanje razlike između Zapada i ostatka sveta, povećalo stvarnu i metaforičku snagu i bogatstvo zapadnih imperija. „Egzotika“ je bila učestalo izlagana na mestima kao što su botaničke bašte, koje su doživele svoju ekspanziju između 1841. i 1885. godine, kada su biljke i minerali mogli biti posmatrani od strane publike u sigurnom domaćem okruženju. Velika izložba 1851. godine u Londonu u Kristalnoj palati bila je samo najčuvenije pokazivanje imperijalne moći sa eksponatima iz kolonija i protektorata. Ljudska bića su takođe izlagana u Evropi, kao naučni kurioziteti. Britanija je bila predvodnik industrijske revolucije  i osećala se veoma sigurnom u tom idealu. Da je privlačnost egzotičnog (šarm neupoznatog - reprezentacija jedne kulture namenjena za konzumiranje od strane druge) podjednako odrednica kako trivijalne tako i elitne kulture, pokazuje i samo nasumični spisak tako raznovrsnih pisaca koji su krajem osamnaestog i tokom devetnaestog  veka bili okupirani egzotičnim: Victor Hugo, Gérard de Nerval, Théophile Gautier, Gustave Flaubert, Henryk Sienkiewicz, Edward William Lane, Sir Richard Francis Burton i Karl May. Svi ovi pisci, svako na svoj, veoma različit način, na Zapadu su popularizovali efekte stranog, egzotičnog, ponekad okrutnog, neshvatljivog i upravo zato tako fascinantnog i neodoljivog u nezapadnim kulturama.

Tour de Force orijentalizma - Ludvig Dojč - Čuvar palate (1892)

     U domenu vizuelnog, naći ćemo ne mnogo manje različitih i različito vrednovanih slikara i ilustratora od kojih su neki označeni kao orijentalisti:  Johanes Vermeer (1632-1675), da, zašto ne čak i on, pa zatim Jean Auguste Dominique Ingres (1780-1867), Eugène Delacroix (1798–1863), David Roberts (1796-1864), Charles Bargue (1826/1827-1883),  Leopold Carl Müller (1834-1892), Jean-Léon Gérôme (1824-1904), Gustav Bauernfeind (1848-1904), Edwin Lord Weeks (1849-1903), Arthur Melville (1855/1958-1904), Sir Lawrence Alma-Tadema (1836-1912), Jose Villegas y Cordero (1848-1922), Jean Lecomte du Nouy (1842-1923), Ludwig Deutsch (1855-1935), Antonio Maria Fabres y Costa (1855-1938), Edmund Dulac (1882–1953), Maxfield Parrish (1870-1966)... Nemali broj autora sa ove moje dugačke liste može se naći u vizuelno intrigantnoj knjizi The Orientalists (2005) Kristiana Daviesa.

     Zašto pišem o egzotizmu, pa i orijentalizmu u tekstu o Afričkim pustolovinama? Zato što su to ključni koncepti za doživljavanje veličanstvene avanture koji su nam priredili Zvonimir Furtinger i Julio Radilović, avanture stvaranja u koju su se upustili odmah nakon eposa-triptiha Kroz minula stoljeća (1956-1960). Stoljeća su bila egzotika prošlosti, Kapetan Leši egzotika partizanskog, i uopšte ratnog žanra. Afričke pustolovine su bile nešto potpuno specijalno. Povratak u samo srce egzotike – Afriku, a na jedan postkolonijalni način. Realistički tretirati srce egzotike, a ne ubiti moćni osećaj stranog i nepoznatog koji zrcali gotovo u svakom prizoru, impresivno je postignuće ovog stripa . Na tom paradoksu počivaju Afričke pustolovine. Radilović je zastupnik realističkih preferencija u vizuelnoj naraciji, kao što su to većina autora s dugačke liste. Svi oni imaju narativnu komponentu u svom slikarstvu, ili ilustratorskom radu. Svima im se, međutim, potkrada egzotičnost kao princip intrepretacije svetova koje prikazuju. Kod Julesa u Afričkim pustolovinama to mogu opisati kao postkolonijalni realizam u kombinaciji sa još uvek žestokom egzotikom. Realizam u Afričkim pustolovinama, i u Julesovom opusu kao takvom, ima više različitih lica koja se ne iscrpljuju jedno u drugom, zato ću se realističkoj stilizaciji u ovom tekstu još vraćati.

     Poetika naslova

     John Barth u svojoj zbirci nefikcionalnih tekstova Knjiga petkom (Friday Book, 1984) u eseju Naslov ove knjige raspravlja o poetikama naslova knjiga, postmoderno se poigravajući dok navodi razne primere. Govori o neposrednim, direktnim naslovima kao što su Canterburyjske priče, Proces, Idiot, Moby Dick. Govori o komičnim knjigama koje nemaju komične naslove. Iza privlačnog naslova može se se kriti privlačna knjiga. Ali, to ne ide uvek nužno jedno s drugim. Isto tako, ima naslova koji su mnogo bolji od samih knjiga koje su iza njih. Neki, pak, naslovi urezali su se svima u sećanje: Sunce se ponovo rađa, Zima našeg nezadovoljstva, Kako zelena je bila moja dolina, Dželatova pesma... S druge strane, ima naslova koji su poprilično kičasti: Agonija i ekstaza, Lepa i prokleta... Ipak, čak i oni koji nimalo ne dele Barthove postmoderne sklonosti složili bi se sa jednim njegovim zaključkom – bolje da je delo privlačnije nego što je to sam naslov. Nema naslova koji može iskupiti delo slabije od sebe. Taj princip, naravno, važi za svaku knjigu, pa i za naslov Thomas Mann ili Philip K. Dick.

Dekolonijalizacija avanture u 'Afričkim pustolovinama'

     Kakva vrsta naslova su Afričke pustolovine? Direktan, u njima se događa upravo ono što nam on poručuje. Ako je tako, zašto ga ne bismo promenili u Pustolovine u Africi? A ne, nikada i nikako, reč je o pustolovinama koje su suštinski afričke, a ne pustolovinama koje se slučajno odigravaju na tom kontinentu. Ono što je ispričano nije se moglo dogoditi negde drugde. Život (ove pripovesti) nije drugde. Pripovest koju su ispričali Jules i Furtinger postala je sama srž našeg tadašnjeg egzotičnog pojma afričkog. Ova vrsta egzotizma, kao što rekoh, ima zanimljivu komponentu – vrsta je postkolonijalnog čitanja Afrike pre nego što su postkolonijalna čitanja ušla u akademsku modu. Uostalom, ovaj strip je izlazio u periodu 1962-1966 u državi koja je predvodila pokret nesvrstanosti. Knjiga Orijentalizam Edwarda Saida, kao protivreakcija na kulturno nasleđe kolonijalizma, pojavila se 1978. godine, a njen uticaj na postokolonijalizam kao kritički pristup odigrao se tek osamdesetih godina.  Diskurs nesvrstanosti kojim je zasejana pripovest Afričkih pustolovina daleko je prethodio akademskoj „dekolonijalizaciji“ Afrike u doživljaju i promišljanjima neafrikanaca. Tito se tu dosta pragmatično ponašao, mada ga ne možemo baš smatrati intelektualnim pomeračem granica (Kardelj je bio uglavnom zadužen za „teoriju“, štagod to u to vreme značilo , dok je Tito bio pre svega pragmatičar i „državnik u belom odelu“, ili beloj uniformi). U svakom slučaju, Afričke pustolovine nastale u takvom kulturološkom , a ne samo političkom okruženju, nimalo nisu patile od kolonijalnih natruha kojih možemo naći u stripskom remek-delu Grob u prašumi Andrije Maurovića, Franje Fuisa i Marcela Čuklija.

     Kada govorim o naslovu Afričke pustolovine zašto ne kažem jednostavno Furtingerov naslov? On je ipak scenarista ovog stripa i njemu pripada i sam naslov, zar ne? I da i ne. Ukupna punoća naslova, njegov pun radijus zračenja, njegova boja, taktilnost i kontrastnost zadobijeni su tek kada smo zatvorili ovaj strip nakon čitanja. Čin vizuelne naracije utkan je u konotacije naslova i ne da se izbrisati i pretvoriti samo u zvuk. Reći ćete, pa to se deševa i nakon čitanja svakog romana, celina romana ima povratno značenje na zvuk svoga naslova. Moj odgovor je – ne u svakom romanu, samo u ponekima. Ili bar samo u ponekima u tom stepenu da bi to postalo od krucijalne važnosti. Kada izgovaram Afričke pustolovine u ovom naslovu ne samo čujem nego i vidim afričku noć, crnoću afričke puti, puno oružja i uniformi koje se mogu naći gde drugo nego baš u Africi, posebno u Africi Julija Radilovića ili Africi Franka Belamyja. Njihova opredmećenja i otelotvorenja Afrike obeležila su šezdesete, kao što je to, makar za mene, osamdesetih učinio Matthias Schultheiss s trilogijom San morskog psa čiji je prvi tom Mravinjak Lagosa (1986) vratio egzotiku Afrike na jedan potpuno sveži način koji se, ovaj put, nimalo nije obazirao na političku korektnost. Na Schultheissa mi je pravovremeno skrenuo pažnju slikar i strip crtač Mladen Đurović, negde drugom plovinom osamdesetih, dok smo se družili u Zemunu.
          Kad već pominjem ekscentričnije ili radikalnije varijacije afričkih pustolovina, jednu od njih zateći ćemo u drugom delu pustolovina Giuseppe Bergmana, u Danima Gneva – Afričkim pustolovinama Giuseppe Bergmana (1983). Milo Manara, vrstan crtač kakvog ga je majka priroda dala, a nesposoban da do kraja artikuliše svoje talente, poigrao se percepcijom Afrike stvarajući persiflažu od te percepcije. Naravno, čak i nadrealno persiflirajući, ostao je tek jedan od autora koji tvrde da su izašli iz šinjela Huga Pratta, eksplicitno smeštajući Prattov fikcionalizovani lik u svoj strip. Simpatično i „ludo“, ali ipak više volim ono što je Pratt ispričao o Africi u mnoštvu svojih stripova nikada se ne baveći direktno temom političke korektnosti.

     (nastaviće se)

     (originalno objavljivanje: „Kvadrat“ br. 21, Bizovac, 2009)

Piše: Strip vesti

Press: Strip vesti

     Povodom izlaska iz štampe prve knjige Tarzana Jugoslovenske produkcije, u izdanju Darkwooda.

     JUGOSLOVENSKA PRODUKCIJA

     Period između 1980. i 1990. godine u stripskom svetu Jugoslavije najčešće se označava kao zlatno doba stripa. Ako i nismo sigurni u takvu kvalifikaciju, slobodno možemo reći da je to bilo sjajno doba.
     Poneseni ekspanzijom produkcije, i što je još važnije za njih, prodaje stripova, izdavači širom Jugoslavije su, na ovaj ili onaj način, težili da obogate svoj izdavački katalog.
     I dok su se neki okrenuli sigurnim stranim produkcijama, novosadski izdavači Dnevnik i Marketprint su krenuli u neizvesne i nemirne vode sopstvene produkcije.
     Ipak, produkcija bazirana na isključivo domaćim serijalima još nije uspevala da prevaziđe dečje bolesti i nije mogla biti osnova za prave izdavačke poduhvate.
     Dnevnik nije želeo ništa da prepusti slučaju. Oslonjen na svoje veze sa italijanskim izdavačima i enormne tiraže Zlatne serije i Lunovog magnus stripa, sledio je logiku da i domaću produkciju veže za stripove slične Bonelijevim izdanjima.
     Vrlo pionirski, Dnevnik je u sklopu redakcije uveo stalna radna mesta za crtače stripova koji su bili okosnica za formiranje tima i pokretanje prve licencne produkcije na prostoru Jugoslavije.
     U tom periodu, Marketprint je još uvek vodio politiku izdavanja stranih stripova uz povremene uspešne izlete na teren istaknutih domaćih autora kao što je bila edicija Spunk. Nekakve namere da se nastavi tradicija YU Stripa tek su se nazirale. Sibin Slavković je i prešao iz Dečjih novina u Novi Sad upravo zato da se Marketprintova domaća produkcija ojača i da postane konkurentna stranim izvorima stripova.
     Kao i uvek, kada postoje dileme, umešao se slučaj da ukaže na put kojim se može ići.
     Prilikom jedne od svojih redovnih poseta konvencijama i sajmovima stripa, urednik Stripoteke Svetozar Toza Tomić se našao u društvu kolega iz švedske izdavačke kuće Atlantik. Tokom večere, šveđani su se požalili na teškoće koje imaju u produkciji stripa Tarzan.Tomić je šveđanima ponudio da Marketprint preuzme posao od španaca.
     Šveđanima se svidela ideja, ali su zatražili da neko od naših crtača uradi nekoliko probnih tabli, da bi bili sigurni da je ponuda ozbiljna.
                      Po povratku u Novi Sad, zajedno sa Slavkom Draginčićem, Tomić je razradio ceo koncept za preuzimanje licence. Zatim je pozvao Branislava Kerca i Branka Plavšića i ponudio im da pređu iz Dnevnika u Marketprint kako bi oformili tim koji bi radio na jugoslovenskoj produkciji Tarzana.
Iako razapet između Cat Claw, Kobre, Poručnika Tare i Velikog Bleka, Kerac je prihvatio ponudu koja se ne odbija. Umesto nekoliko strana, iscrtao je celu pilot epizodu po scenariju Slavka Draginčića.
     Na odgovor se nije dugo čekalo. Atlantik je odobrio pilot epizodu i Marketprint je preuzeo licencu. Odmah se pristupilo realizaciji konkursa za crtež i za scenario. Odziv je bio više nego velik. Formirani žiri je imao pune ruke posla jer je izgledalo da svi žele da učestvuju u tako velikom stripskom projektu.
     Formalnosti oko prelaska Baneta Kerca i Branka Plavšića iz Dnevnika u Marketprint su brzo obavljene. Usvojen je i koncept timskog rada. Pilot epizoda je urađena ponovo, kao prvi zadatak za tušera Branka Plavšića.
     Istovremeno, Sibin Slavković je epizodom ’’Zlatna barka’’, uz urednička zaduženja, započeo svoju veliku seriju epizoda Tarzana.
     U početku, Slavko Draginčić je preuzeo na sebe pisanje scenarija, ali se pokazalo da je to nedovoljno za potrebe ekipe koja se brzo oformila.
     Timu autora su se priključili Goran Đukić, Pavel Koza, Marinko Lebović i Petar Meseldžija. Scenaristi Dušan Vukojev i Svetozar Obradović su vrlo brzo uskočili na uspešan voz podržan od većine relevantnih medija tog vremena. Prilozi na TV i mnoštvo osvrta i intervjua u novinama su doprineli da ime Tarzan postane familijarno u celoj državi. Popularnost lika je doprinela i zavidnom tiražu. Očekivano, tim se morao proširiti i angažovani su Dragana Stanković, Petar Aladžić, Milan Miletić, Miodrag Ivanović i Dragan Stokić.
     Produkcija je tekla prilično glatko, bez većih upadanja u stisku s vremenom, osim u slučaju epizode ’’Peščana oluja’’ (koja je morala biti odrađena za svega tri dana) i jednog organizacionog propusta koji je rezultirao nedostatkom domaće epizode u broju 77.Za naslovne strane su uglavnom bili zaduženi Bane Kerac i Sibin Slavković, a Bane Kerac je potpisao i veliki broj scenarija.
          Do 1990 godine, kada je raskinut ugovor sa Atlantikom, realizovan je najduži licencni serijal u istoriji jugoslovenskog stripa.
     Objavljivanje YU epizoda je startovalo 1982. godine u Stripoteci broj 780 i 21. broju matične edicije Tarzan.
     Od 33. broja, edicija Tarzan menja izgled i izlazi na povećanom formatu. Zaključno sa 103. brojem, edicija se gasi 1990. godine.

     B.Z.

Piše: Nikola Dragaš

     Nikola Dragaš nam je poslao niz karikatura na temum Novogodišnjih praznike... klikom na svaku sličicu dobijate uvećan prikaz...;)

     Nikola Dragas rodjen je 15.09.1981. u Pancevu, gde i danas zivi. Diplomirao 2004. godine na Visoj politehnickoj skoli u Beogradu na smeru za graficki dizajn. Zaposlen kao graficki dizajner u JP PTT Srbija u Beogradu. Clan je udruzenja karikaturista Srbije - FECO. Bavi se karikaturom, decjom ilustracijom i grafickim dizajnom. Ilustruje decje knjige i udzbenike. Radove objavljivao u casopisima i novinama i izlagao u zemlji i inostranstvu. Nagradjivan za karikaturu, ilustraciju i graficki dizajn. Pored svog posla posvecen je knjigama, porodici, a posebno cerkici Dunji.
     www.toonpool.com/artists/dragas_23742

Press: Strip vesti

     Kad se niko drugi ne „lati pera“ evo malo i mog osvrta.
     XII 1998  Zlatko mi je telefonom izdiktirao adresu svog novog, za strip specijalizovanog sajta. Hvalio ga je, tvrdeći kako jednog dana izgledati...
     Nisam mu verovao. Pogledah - neugledan, žuto-beo. A adresa samog sajta - meni čudna... I onda 1999 počinju nekakve vesti, informacije, najave, članci... sve sam ih ljubomorno čuvao ne samo u kompu, već i na disketama. Informacije tačne i polutačne - prezentovane onakve kakve ih je sam Zlatko dobio. Krug korisnika se širio, a sajt je  2003 imao već 345 poseta u jednom danu i onda je Zlatko vizuelni identitet promenio u pavo/belu boju... 2006 Zlatko počinje da ubacuje neke sličice, skenove...sajt postaje poznat. U međuvremenu su i zaustavljena pljuvanja među korisnicima , a informacije postaju proverene i potpisane... Surfujući po Internetu naišao sam na sajt (***em ga na kojem je to jeziku bilo ) koji prenosi vesti sa sajta Stripvesti. Pohvale vredno, iako ni jedan taj hieroglif nisam mogao da rastumačim.
     Vraćam se unazad u mislima i sećam se kako Zlatku nisam verovao. Ljudski je grešiti. Zato - Srećan rođendan.

     Vladimi Topolovački

---

     Da, Vladimir je u pravu, sredinom decembra 1998. godine, tačno dve nedelje pre prvog broja, pojavio se nulti broj Strip vesti. Pojavio se kao najava... ako se dobro preračunamo pre 13 godina... Da, STRIP VESTI funkcionišu punih 13 godina... a pošto sam propustio neko veće obeležavanje ranijih jubileja, rešio sam da ovaj, povodom ovako jedinstvenog i specifičnog broja, bude obeležen...;)
     Tako da vas tokom naredne godine čekaju neke promene, neke novine, pa čak i neka izdanja povodom jubileja... ali o tome kako šta bude gotovo.
     Jedna od stvari koje Strip vesti žele da urade je čuvanje od zaborava sajtova posvećenih stripu koji su prestali da budu aktivni, ili čak prestali da postoje. Tako se došlo do E-FLIT-a... i došlo se do malog čuda... prvo, što je Dušan Gačić imao sačuvanu arhivu koja je od pre par dana postavljena na internet i imate mogućnost da uživati u svim izašlim brojevima. Dovoljan je klik, na baner u levom stupcu ovog sajta... a koje je tu pravo čudo?
     Pa... vrlo skoro će na ovoj adresi E-FLIT nastaviti svoj život... tako da će time i Strip vesti dobiti još jedan izuzetan, i vaše pažnje vredan, sadržaj!!!
     Nova adresa e-Flita je: www.stripvesti.com/e-flit/

     Pa, neka to bude početak obeležavanja jubileja... nadam se da će naredne stvari, dešavanja, izdanja... biti isto toliko prijatni i zanimljivi za vas...:)

     S poštovanjem,

     Zlatko Milenković

Press: Strip vesti

     Maja Veselinović i Irena Jukić Pranjić, kao što su Strip vesti već pisale, imaju zajedničku izložbu pod nazivom "Zimski san"... prenosim vam sa Majinog bloga osnovne informacije i dajem linkove ka stranicama autorki gde možete, ma ne "možete" morate, da pogledate foto izveštaje sa otvaranja i da uživate u ovoj sjajno koncipiranoj izložbi. Obavezno za pogledati, ko može uživo još bolje...:)

     U Velikoj galeriji Doma kulture Studentski grad u Novom Beogradu, 15. decembra otvorena je moja i Irenina zajednička izložba pod nazivom Zimski san. I evo, već par dana sam srećna i zadovoljno se smeškam pri pomisli da je sve ispalo baš kako treba, tj. savršeno! S tim u vezi, mnogo hvala Maidi Gruden, urednici likovnog programa, na prilici da prostor Velike galerije ispunimo našim radovima, na strpljenju, odličnoj organizaciji i profesionalnosti. Hvala Epp – u na sjanom nastupu, na tome što su lepi i zabavni. I puuuno hvala svim drugarima koji su, uprkos kiši i udaljenosti od centralnih gradskih dešavanja, došli na Zimski san! Izložbu možete pogledati do 14. januara. Radno vreme galerije je svakog dana (sem nedelje) od 17h – 21h

Priredio: Predrag Ikonić

     Poštovane stripadžije!

     Udruženje „Deveta dimenzija“ u novoj 2012. godini ima namjeru da vas obraduje sa novim štampanim strip izdanjima. Jedno od njih je svakako strip magazin „Parabellum“, a treći broj bi trebao da nas obraduje početkom aprila na “5. Salonu stripa- Laktaši 2012.“

     Sve to je razlog što pozivamo zainteresovane strip crtače, scenariste, ilustratore, tekstopisce, kolumniste, istoričare i dr. da nam se jave sa svojim radovima. Uredništvo „Parabelluma“ (Zoka, Šile, Cane, Maza, Feniks i slavni) odabraće najkvalitetnije radove koji će biti odštampani u našem i vašem strip magazinu na 200-ak stranica.

     Rok za prijem radova za „PARABELLUM“ broj 3 je 29. februar 2012. godine.

     Očekujemo vaše radove!

Priredio: Zoran Đukanović

     koričeni stripovi Helene Janečić s junakinjom Horny Dyke

     LEZBIJKA SUPERHEROJ SPAŠAVA SVIJET

     Svježe objavljeno izdanje "Horny Dyke: Na rubu konvencije" obuhvaća niz kratkih avantura naslovne junakinje, od onih "nabrijanih" kao što je rješavanje talačke krize, do onih koji tematiziraju živopisnu svakodnevicu u životu Horny Dyke i djevojaka koje ona pokušava zavesti, kao u epizodi "Proljetno čišćenje"

     Superjunakinja Horny Dyke pušta da je njezina napaljenost vodi kroz avanture dostojne akcijskih filmova Stevena Segala : iz ralja prepredenih otmičara trijumfalno spašava gradonačelnikovu ljubimicu, kujicu Fifi, i ujedno se rješava konkurencije, superjunaka Straight Flyera, koji iz ove važne misije biva izostavljen zato jer mu majka nije uspjela na vrijeme oprati i izglačati superjunačko odijelo. Horny Dyke ima posebne »photoshop« moći koje primjenjuje na zlikovce, uvijek u službi dobra i sa svrhom zaštite svih djevojaka u nevolji – bez obzira na njihovu nacionalnost, vjeru, rasu, političko opredjeljenje, dob, seksualnu orijentaciju, pa čak i izgled.
          Vjerojatno najzabavnija superjunakinja na svijetu (kojoj ni Žena-mačka ni Wonderwoman nisu konkurencija u duhovitosti i samoironiji), čedo je strip autorice i akademske slikarice Helene Janečić, koja je na likovnoj sceni u posljednjih nekoliko godina postala ikona. Avanture Horny Dyke prvi put su ukoričene u zasebnu strip-knjigu: svježe objavljeno izdanje »Horny Dyke: Na rubu konvencije« obuhvaća niz kratkih avantura naslovne junakinje, od onih »nabrijanih« kao što je rješavanje talačke krize, do onih koji tematiziraju živopisnu svakodnevicu u životu Horny Dyke i djevojaka koje ona pokušava zavesti, kao u epizodi »Proljetno čišćenje«.
     – Željela sam stvoriti seksualno aktivnu superjunakinju koja se svojim supermoćima koristi da bi pomogla ženama u svakodnevnim poslovima kao što su pranje prozora, mijenjanje roleta, odvoz krupnog otpada... To su poslovi za koje bih se i ja koristila supermoćima da ih imam – kaže Helena Janečić.

     U zagrebačkoj Galeriji VN strip je predstavljen izložbom na kojoj je publika mogla odigrati i videoigru kojom se mogu animirati njezine superjunačke navike i ciljevi. Tekstualni dio albuma, u izdanju udruge »Domino«, potpisuje Irena Jukić Pranjić, a osim stripova, ondje se nalaze i reprodukcije slika koje je umjetnica ranije ove godine izložila u galeriji »Marisall«, pod nazivom »Superžene spašavaju stvar« .
     – Kad sam razmišljala o stvaranju lika superjunakinje, slijedila sam određen obrazac – izgled, kostim, supermoći, prijatelji, neprijatelji, uzrečice. Kroz njih sam mogla izraziti ideje koje smatram bitnima: udoban kostim, s mnogo džepova, referencije na pop-ikone i filmove koji me inspiriraju, te stvoriti odmak od šablona i stereotipova ženskih likova , kaže autorica.

     Helena Janečić rođena je 1979. u Osijeku. Nakon što je diplomirala na Sveučilištu Furman, SAD, i Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, kreirala je strip superheroinu Horny Dyke, pastoralne slike slavonskih snaša (»Snaše«, Galerija SC, Zagreb, 2008.) i mnoge druge projekte. Izlagala je na nekoliko samostalnih i grupnih izložaba u Hrvatskoj i inozemstvu, u različitim medijima od slikarstva, stripa do glazbenog performansa. Članica je Hrvatske zajednice samostalnih umjetnika, živi i radi u Osijeku.

     [Objavljeno: Novi list, Rijeka, 21.12.2011.godine]

Autor: Franja Straka

Franja Straka putem interneta distribuira Samonikli korov strip
koji možete besplatno da dobijate ako mu se javite na email.

Uređuje: Marko Ajdarić

Autor: Goran Milenković

povratak na vrh

Press: Veseli četvrtak

Na kioscima možete naći šesnaetsi broj Zagor specijala, na 162 strane za 280 dinara. Naslov epizode je "Vojska duhova". • scenario: Moreno Burattini, crtež: Carlo Marcello.     Takođe je i novi, petnaesti, broj bonelijevog stripa Brad Barron na kioscima. Naslov epizode je "U srcu zveri". • scenario: Tito Faraci, crtež: Alessandro Bignamini.      Izdavač je Beoštampa-Grafart iz Beograda, edicija Veseli četvrtak.      Sva pitanja i sugestije na:      redakcija@veselicetvrtak.com

Press: Grrr!Program

     GRRR!PROGRAM  23.12.2011.

     Poslednje ovogodišnje izdanje GRRR!Programa, kojeg priređuju Kulturni centar Pančeva i Saša Rakezić, biće održana u petak 23.12.2011., sa početkom u 19h, u prostoru Elektrika ( Radomira Putnika 7, Pančevo). Povod je objavljivanje knjige “Zigomar - Maskirani pravednik”, čiji je priređivač Zdravko Zupan, a autor predgovora Saša Rakezić alijas Aleksandar Zograf. Knjiga (izdanje Kulturnog centra Pančeva) je posvećena jednom od najznačajnijih junaka koji su se pojavili na sceni beogradskog stripa u predratno vreme, i sadrži po prvi put na jednom mestu reprintovan i kritički obrađen kompletan opus stripa o Zigomaru. Pored izložbe rariteta kavi su originalne table autora Nikole Navojeva i Dušana Bogdanovića, s kraja tridesetih i početka četrdesetih godina, takođe će biti izloženi radovi inspirisani Zigomarom, delo savremenog beogradskog umetnika, Uroša Đurića. U razgovoru o fenomenu Zigomar, Zdravko Zupan i Saša Rakezić će pokušati da objasne značaj kojeg ovo ostvarenje ima u sferi popularne kulture ovih prostora, kao i njegovu percepciju u svetu.

     GRRR! PROGRAM  23.12.2011.

     This year’s last edition of GRRR! Program, made by the Pancevo Cultural Center and Sasa Rakezic, will be held on Friday December 23rd 2011, at 19h, in the Elektrika venue (Radomira Putnika  7,Pancevo, Serbia). The evening will be dedicated to a presentation of a book titled “Zigomar - The Masked Hero”, edited by Zdravko Zupan, with an introduction by Sasa Rakezic (alias Aleksandar Zograf.) This edition, published by Pancevo’s Cultural Center, is dedicated to one of the most significant characters created in Belgrade’s comics scene prior to WW2, and contains a complete run of the Zigomar comics, accomplished with a historical overview. Also presented will be an exhibition of such rarities as original drawings by Nikola Navojev and Dusan Bogdanovic, from the late 30s and early 40s, along with  recent works, inspired by Zigomar, and made by contemporary painter fromBelgrade, Uros Djuric. During the talk which will touch upon the story behind  Zigomar, Zdravko Zupan and Sasa Rakezic will try to explain the significance of this comic in the history of popular culture in Serbia, and its perception around the world.

Piše: Strip vesti

Autor: Simon Vučković

povratak na vrh

Uređuje: Marko Ajdarić

Autor: Goran Milenković

povratak na vrh

Press: Veseli četvrtak

takođe je i novi, pedeset prvi, broj bonelijevog stripa Dylan Dog na kioscima. Naslov epizode je "Kasperov usud". • scenario: Michele Masiero, crtež: Giampiero Casertano.      Izdavač je Beoštampa-Grafart iz Beograda, edicija Veseli četvrtak.      Sva pitanja i sugestije na:      redakcija@veselicetvrtak.com

Piše: Zoran Đukanović

     SPOR ZVANI TORPEDO
     (Sanchez Abuli & Jordi Bernet)

     Oko Torpeda mogli bismo se sporiti danima. Pa, dobro, onda počnimo. Kritičarska recepcija uglavnom se kretala između (preovladavajućih) bespogovornih hvalospeva i (povremenog, manje čestog) odbacivanja vrednosti Torpeda i ostalih Bernetovih stripova. Na domaćem terenu to je, recimo, bilo vidljivo u tekstovima Rajka Radovanovića, kao poklonika, i Srđana Aćimovića, kao odbacivača. Strip vesti su objavile oba ova stava.

Torpedo je strip koji nikada nisam voleo... epizode mu se svode na manje-više besmislene crtice iz života Torpeda... Znam da ima mnogo onih koji se neće složiti s mojim stavom, tako da neću o ovome dalje pričati, ovo je otprilike srž Aćimovićeve odbojnosti (www.stripvesti.com/arhiva/sv-101.htm#951). Torpedo je jedan od najboljih evropskih stripova u poslednjih 15 godina, veruje Radovanović. Po njemu se Torpedo ne može gledati u realističnom ljuču nego kao potpuno nadrealan svet, sa briljantnim Abulijevim scenarijima čija sirova duhovitost samo raste u kvalitetu tokom evolucije serijala
(www.stripvesti.com/arhiva/svesti090.htm#filozofija).

Kod ovog drugog kritičara, usputni pokušaj poigravanja sa "političkim konotacijama" poplave piraterije u objavljivanu stripova,kao "odlaska svega najboljeg u ilegalu" (Reporter, 6. 12. 1998), pokazuje se tek delimično adekvatnim; štampana piraterija tog vremena nije bila baš oblik suprotstavljanja opresivnom ekonomskom i političkom stanju u društvu, nego pre slika i prilika tog stanja. Piraterija, bar što se tiče Torpeda, pre je imala nekog dubljeg dosluha sa kriminalizacijom država i sa njima društava na povećem delu Balkana. Čitaocima je Luca Torelli postao manje lik iz krimi parodije, koliko lik koji su sve češće sretali. Razlika je naravno u tome da je Torelli manje "organizovan" i da ga, kako je Sanchez Abuli rekao Aleksandru Žikiću u intervjuu za Stripoteku (broj 895, 16. 6. 1987), politika niti interesuje niti o njoj išta zna.

     Na prvi pogled nije sasvim jednostavno govoriti o slabostima Torpeda a da se ne zabasa u "političku korektnost" i moralizam suđenja. Primenićemo zato, umesto pokušaja stidljivog odbranaštva sopstvene pozicije protiv optužbe za rigidnost, sasvim obrnutu strategiju, da bismo zadali udarac koji nameravamo. Postavimo pitanje da li pak sam Torpedo demistifikuje rigidnost "političke koreknosti" čitanja? Bilo kakvoj dogmatskoj "korektnosti" ponajbolje se može suprotstaviti razornom ironijom. To se u istoriji hard-boiled škole krimića i dešavalo. Hammett je "ubistvo izvadio iz venecijanske vaze i bacio ga na prljavi asfalt"; Chandler ranjivost svog junaka prikrio cinizmom i grubošću; Spillane je ironiju pojednostavio do degeneracije dostignutih standarda, ali je doprineo nemilosrdnoj demistifikaciji građanskog morala… Bojim se, međutim, da se otrovni cinizam, čak i jednog novatorski paranoidnog Mickeya Spillanea, pukom reciklažom u Torpedu istopio i - postao naivni cinizam. Po sredi je pre svega infantilizacija pornografije i opštih klišea. Nema tu nikakve "destrukcije oveštale forme", uklanjanja tabua s tema seksa i nasilja (davno su već uklonjeni pre Torpeda), a kamoli pripovedačkog inovatorstva ili istraživanja medija. On je primarno namenjen čitaocima sklonim "samozadovoljavanju stereotipima". "Greh" ovakvog čitalačkog uživanja prepuštam onima koje to ispunjava. Reč je o rutinerskoj seksističkoj indoktrinaciji koja infantilno sanja žene kao uvek spremne radodajke. Ovo je, pak, rezultat dosta ozbiljnog i pomalo tupavog nesporazuma sa erotizmom, senzualnošću i seksualnim činom. Torelli niti je autentični zavodnik, a ponajmanje je poznavalac žena; pre je rezultat mašte tipične za muškarce koji nisu imali baš puno susreta i iskustava sa ženama.

     Da bismo bili makar malo pravedniji, dajmo glas ponovo jednom suprotnom mišljenju. "Torpedo je jednostavno najbolji ikada stvoren španski strip… njegovi autori nikada nisu klečali ni pred jednim oblikom cenzure"… "ovo je remek-delo koje je iznad svih onih evropskih autora-mediokriteta čija je publika gomila snobova punih osecanja ispravnosti" (Kike Benlloch).

     Posle kratkog (tolerantnog) predaha, nastavljam s napadom. Kliše bez seksa kod puritanskog stripa se sada u Torpedu pretvorio u kliše sa seksom. Nije potrebna dubokoumna analiza da bi se zaključilo da jedino što se u prethodnoj rečenici ponavlja jeste - kliše. Pitanje je samo šta nam je bilo čitalački neprijatnije i dosadnije u prvoj varijanti, da li izostanak seksa ili, pak, ofucanost klišea kao takvog? Na tom izboru se bazira i kasnija oduševljenost ili skeptičnost prema sentimentu koji je u svojoj, nakon petnaestak albuma, već etabliranoj formi ustoličio strip Torpedo.
          Pitanje je, međutim, oko čega se mi sporimo, oko stripa ili oko njegovog crtača? Možemo Torpeda voleti ili ne, ali malo koji poznavalac vizuelne dinamike stripa bi se usudio reći za Jordi Berneta da nije rasan crtač. Njegov talent sjajno spaja vladanje crno-belim odnosima jednog Alexa Totha, šrafuru i anatomiju Joea Kuberta, i samosvojnu dinamičku ekspresiju kakva se ne sreće često ni kod velikih majstora. Ležernost njegovog poteza pravi je praznik za oči. Brzina i isprekidanost poteza polu-suvom četkom i krejonom dočaravaju svu prašnjavost naspram glamuru New Yorka i brzinu kojom se prašina i glamur smenjuju u životu Luce Torellija. Udarac je u Torpedu jači od udarca, pucanj glasniji od pucnja, a pokret "jedva" uhvaćen u svom najdinamičnijem trenutku. Taj pokret, "sazdan od Bernetovog tuša", gotovo uvek nas zatiče svojom iznenadnošću i silinom, kao da će izleteti iz prizora, i to mnogo više nego kod onih crtača koji granične linije kvadrata prečesto "prekidaju" pokretima figura. Sve to govori da je crtež Jordi Berneta savršeno izabran za "grubu školu" krimića u stripu.

Bernetova crtačka evolucija tokom izlaženja Torpeda može se, naravno, diskutovati. Šta je dobio, a šta izgubio povlačenjem prisustva crne boje, smanjivanjem efektnih chiaroscuro kontrasta; sve jačim prisustvom karikaturalnih elemenata u crtežu? Neki veruju da je još više dobio na ležernosti; ja sam međutim siguran da je izgubio u svojoj "noir" dimenziji. Naravno, ne samo u doslovnom začenju te reči (crno), nego pre svega u smislu svoje ikonografije, vizuelne reprezentacije žanra.

     Ako je Milo Manara protraćio dobar deo svog talenta na crtanje "porno-slikovnica za muškarce", dok je "seksi-duplerice muških časopisa 'precrtavao' i ubacivao u priče" (V. Fumeti, Reporter, 28.4.1999), postavlja se pitanje stepena traćenja Bernetovog crtačkog talenta recimo na strip Kler, kraljica noći (inače, njeno ime, bar na holandskom, prevedeno je kao Klaartje, čemu bi najbliži prevod bio Svrška, dok je engleska verzija naslova Betty by the Hour). O novcu reklo bi se da ipak ovde nije reč; slutim da Berneta Torpedo nije ostavio praznih džepova. Ponekad kažu da pisci pišu ono što im se u stvari čita, a ne nalaze dovoljno oko sebe. Možda je Bernet odlučio da na svoj način se izdovolji; u Kler crta ono što se svojevremeno nije usuđivao da iscrta u školskom WC-u? "Plitki, jednostavni štosovi za jednokratnu upotrebu… egzibicionizam, … nedostatak inspiracije", tako na početku pomenuti Aćimović opisuje Kler (www.stripvesti.com/arhiva/svesti099.htm#kler). Humor? Da, neka vrsta.

     No, pustimo Kler, ona je nebitna. Zapadam li možda ipak u moralizam ili, još gore, u čistunstvo sa svojim tvrdim stavom prema Torpedu? Do moralizma mi je stalo koliko do lanjskog, davno otopljenog snega, a purizam smatram svojim (metodološkim) neprijateljem. Priče o zlu volim, ali Torpedo je beskrajno daleko od Scorsezeovog i Schraderovog Taksiste, ispitivačkog filma o zlu oko nas i u nama. Uzmimo drugi primer, sad unutar stripa, Liberatoreov i Tambuinijev Ranx(erox). Parodiranje zla, nasilja, seksa tu mi ne smeta jer se ne zapliće u vlastite stereotipe.

     Zar ne bi bilo fer, posle ovakvog napada, dati pravo glasa autorima Torpeda? Ne znam kako da to učinim, ali mogu pokušati, pod uslovom da ne počnu sa uveravanjima da je u njihovom stripu reč o revolucionarnom pomaku u mediju. Pozajmiću im glas robusnog Mickey Spillanea koji je na kritike odgovarao napadački: "Uopšte ne obraćam pažnju na te dripce koji misle da su kritičari… Baš se ne ubijam čitajući ih. Ono u čemu uživam je čitanje iznosa ispisanih na čekovima na ime tantijema što mi pripadaju".

     (Stripoteka br. 961, Novi Sad, septembar 2001)

Press: DKSG

     DOM KULTURE STUDENTSKI GRAD
     Velika galerija od 15. 12. 2011. do 14. 1. 2012
     Otvaranje u četvrtak 15.12. u 18:00

     MAJA VESELINOVIĆ I IRENA JUKIĆ PRANjIĆ,
     ZIMSKI SAN, digitalni print  + EPP

     Maja Veselinović i Irena Jukić Pranjić će izvesti umetničke intervencije na staklenim zidovima Velike Galerije, izlagačkom prostoru koji pruža mogućnost komunikacije radova koji se mogu posmatrati i spolja i iznutra. Inspiracija za ovaj poduhvat je "zima, godišnje doba koje budi želju za toplinom, emotivnom i fizičkom. Zima je vreme primirivanja, ušuškavanja, akumuliranja ideja. Vreme rasplitanja i analiziranja, fokusiranosti... miran period koji zahteva naše aktivno učešće, energija u najavi."
     Na otvaranju izložbe nastupiće EPP.

     Maja Veselinović je diplomirala na Fakultetu za dizajn, odsek - grafički dizajn u Beogradu. Radi kao freelance ilustratorka, strip autorka i dizajnerka .
     www.majaveselinovic.com/ blog.php

     Irena Jukić Pranjić diplomirala je na Akademiji likovnih umjetnosti i na Odsjeku Povijesti umjetnosti Filozofskog fakulteta u Zagrebu. Bavi se stripom, ilustracijom i animiranim filmom.
     irenajukicpranjic.blogspot. com/

     EPP je instrumentalno-vokalni trio sačinjen od dva strip crtača i jednog strip posmatrača. Funkcionišu i kao turistička agencija te se shodno tome bave i prodajom aranžmana.
EPP - to je samo reklama!
    soundcloud.com/ epp-3/ epp-to-je-samo-reklama

     Urednica likovnog programa: Maida Gruden

     Radno vreme Velike galerije: svakim danom osim nedelje.
     Dom kulture Studentski grad
     Bulevar Zorana Đinđića 179 • 11070 Novi Beograd • www.dksg.rs

Piše: Saša Rakezić

     List Vreme, u broju 1093, koji izlazi u četvrtak 15. decembra, objavljuje podlistak na 32 stranice, pod nazivom NEXT PAGE, koji sadrži nekoliko strip storija savremenih libanskih autora.

     U  čitavom arapskom svetu, Liban je bila druga zemlja (nakon Egipta), gde su se, godine 1955., pojavila redovna izdanja strip časopisa. S obzirom da je francuski jezik u širokoj upotrebi, frankofonska izdanja stripova su već decenijama prisutna u ovoj zemlji. U novije vreme, časopis Samandal, koji objavljuje stripove na arapskom, engleskom i francuskom, je postao platforma za savremeni libanski strip. Troje autrora sa čijim se radovima upoznajemo  - Lena Merhej, Ghadi Ghosn i Omar Khouri, u svojim stripovima govore o sudaru i o preplitanju (multikonfesionalne) libanske kulture sa evropskom (bilo da je u pitanju Zapad ili Istok starog kontinenta - posebno je zanimljivo da je objavljivanje ovih stripova omogućila fondacija NEXT PAGE, sa sedištem u Sofiji ). To je takođe prilika da prvi put u našoj sredini predstavimo stripove nastale u zemlji koja, svojom burnom i konfliktnom istorijom (koja takođe uključuje stotine godina pod otomaskom vlašću), deluje ne tako strano čitaocu sa Balkana.

Press

Autor: Simon Vučković

povratak na vrh

Priredio: Mirko Zulić

     SIMON VUČKOVIĆ, PREDSJEDNIK "UDRUŽENJA
     STRIP AUTORA CRNE GORE"

     UMJETNOST SE ODRAĐUJE
     KAO PROSJEČAN POSAO RADI NOVCA

     Simon Vučković glavni je inicijator osnivanja i predsjednik "Udruženja strip autora Crne Gore". Vezano za strip i karikaturu na prostoru bivše Jugoslavije, aktivan je više od deset godina, kroz izložbe, radionice i konkurse.

     O tome kako je počeo da se bavi stripom, kaže da su presudnu ulogu odigrali “poriv i želja“

     Govoreći o tome koji strip je na njega ostavio najviše uticaja, kaže da je u mladosti bilo uzora.
     „Sada cijenim sve ono što ima kvalitet, gledam da lični ukus ili bilo kakvu pristrasnost ostavim po strani radi objektivnosti. Vjerujem da sam izgradio prepoznatljiv stil, tako da se uzori više i ne mogu primjetiti, a onda ih neću ni pominjati. Dovoljno je kazati da sam kao i većina mladih toga vremena odrastao na Politkinom zabavniku, Biser stripu i sl., a kasnije na Bonelijevim junacima“, kaže Simon.

     On smatra da se stripovi koji se rade danas razlikuju od onih od prije.
     „Razlika se na globalnom planu osjeća. Postoji neka plastičnost za razliku od ranije, odsustvo emocija. Umjetnost se danas u mnogim sferama, iako je ima više u odnosu na ranije, odrađuje kao prosječan posao radi novca, čast izuzecima kojih uvijek ima. Vidi se kada se u nešto što se radi unese ljubav“, kaže Simon.

     "Mićun" mu je donio popularnost

     Osnivač je škole stripa u Podgorici.
     Kaže kako su se u u toj ideji zajednički našli Mirko Zulić i on, i to sasvim spontano, kroz jedan telefonski razgovor.

     Nakon toga je uslijedila radionica na „Vidra festu“ i tada su definitivno odlučili da treba da otvore školu.
     „Radionica se tada pretvorila u radionicu mlađih koji se interesuju za ovu umjetnost. Mogu reći da je u potpunosti ispunila naša očekivanja. Ima zainteresovanih i talentovanih polaznika uzrasta od osnovne i srednje škole, pa i dalje. Sve je tek počelo, vrijeme će pokazati rezultate“, priča Vučković.

     Od cjelokupnog rada, Simon posebno izdvaja stip “Mićun”, po kojem je kao autor najpoznatiji.
     Kaže da je u stvari uredništvu bio ponudio drugi strip „Uličari“, a „Mićun“ je bio druga varijanta. Međutim, oni su se zainteresovali za strip “Mićun”.
     “Mnoge stvari su se tokom rada spontano nametale i strip je poprimao detalje koji ga danas čine onim što jeste, ali, za tako velike stvari koje postaju dio života običnih ljudi je potrebna veća sila, sam Bog”, navodi Simon govoreći o svom najpoznatijem stripu.
         Kaže kako mu je “Mićun” donio veliku popularnost.
     “Odnosno, ne meni, poznati su moji likovi iz stripa”, kaže Vučković.

      Nadovezujući se na to da njegove strip junake u Crnoj Gori svako poznaje, a njega ne, Simon se sjeća situacije u plažnom baru, u Kotoru.
     „Moj prijatelj me je hio predstaviti jednom svom prijatelju na lijep način i kazao je: “Ovo je Simon Vučković, znaš, on je poznat!” Ja dobacih: “Kako sam to poznat kada čovjek ne zna za mene, no mu ti moraš objašnjavati da sam poznat !”, priča Simon.

     Bio je „buntovnik bez razloga“

     Na pitanje da li se nekada neko osjetio prozvanim i da li je nekoga svojim radom uvrijedio, on kaže da je bilo i takvih situacija, ali za ono što je nekada mislio da je ponos sada mu i nije za pohvalu.
„Iz današnjeg ugla gledanja, kao zreliji, mogu za sebe da kažem ono što su tih godina kazali neki dragi prijatelji i čije savjete sam relativno slušao: „Buntovnik bez razloga”.
Dakle, ako želiš mijenjati svijet, počni od sebe. Takođe, i Hristos je kazao: “Ko je bez grijeha neka baci kamen!” Ja sam ih puno bacao. Trebalo je vremena da postanem svjestan sebe, a i situacije oko sebe”, kaže Simon.

     Crna Gora malo tržište

     Smatra da se u Crnoj Gori može živjeti od bavljenja stripom, ako je u pitanju novinski strip.
     „Postoji mogućnost rada za druga tržišta, kao što je američko i francusko, a da se fizički bude prisutno doma. Postoje i druge varijante koje su realnije za naše prilike, da se autor bavi srodnim oblastima kao što je ilustracija i dizajn, a stripove radi u slobodno vrijeme za svoju dušu“, kaže Vučković.

     Napominje da je, kada je Crna Gora u pitanju, tržište malo, a i posljednjih godina se čak smanjuje.
     „Crna Gora ima samo oko 630. 000 stanovnika. S druge strane, situacija nije toliko loša, jer smo turistička zemlja. Dakle, prilike postoje, ali ipak treba biti realan, velike se stvari najčešće postižu tamo gdje su velika tržišta, dok su ova manja dosta zavisna od njih“, kaže Simon.

• Vjerujem da sam izgradio prepoznatljiv stil, tako da se uzori više i ne mogu primjetiti,
  a onda ih neću ni pominjati.
• Od cjelokupnog rada, Simon posebno izdvaja stip “Mićun”, po kojem je kao autor najpoznatiji.

      [Objavljeno: Vijesti, Podgorica, 04.12.2011.godine]

Autor: Franja Straka

Franja Straka putem interneta distribuira Samonikli korov strip
koji možete besplatno da dobijate ako mu se javite na email.

Uređuje: Marko Ajdarić

Autor: Goran Milenković

povratak na vrh

Press: Strip vesti

Press: Veseli četvrtak

Pedeset prvi, broj bonelijevog stripa Zagor je na kioscima širom Srbije. Naslov epizode je "Znak zla". • scenario: Ade Capone, crtež: Gallieno Ferri.      Takođe je iz štampe izašla i sedamnaesta knjiga luksuznog, kolekcionarskog izdanja Zagora!      Izdavač je Beoštampa-Grafart iz Beograda, edicija Veseli četvrtak.      Sva pitanja i sugestije na:      redakcija@veselicetvrtak.com

Piše: Zoran Đukanović

     Esej – O stripovima Đorđa Lobačeva

     ČOVEK KOJI JE PREŽIVEO SMRTNOST STRIPA - 3

     “Samosvest bez oholosti i razumevanje bez taštine”
     Žika Bogdanović o Lobačevu

     Kada sam poslednji put sreo interesantan napis o Lobačevu? 3. avgusta 2002. pod naslovom Nepotpisana biografija u onlajn magazinu Strip vestima, iz pera urednika Zlatka Milenkovića. Potpuno personalan zapis, dodao je malu, ali bitnu nijansu u percepciji sudbina ovdašnjeg stripa i Lobačevljeve, koje su se 93 godine zanimljivo ukrštale. Milenković je to sažeo u rečenicu da je reč o “čoveku koji je do 23. jula 2002. bio živa spona istorije i sadašnjosti našeg stripa”. Nekako verujem da će se i dalje ukrštati, bez obzira na empirijsku smrt Lobačevljeve “biološke košuljice”. Milenković je dao i mali doprinos tumačenju trauma naših života. U tekstu ne dužem od stranice, on rezimira dikensovski siže Lobačevljevog života, sa kojim bi retko koji obožavalac njegovih stripova pristao da se menja: težak život i mnogo nesreća; rođen kao sin ruskog vice-konzula, da bi ovaj privilegovani fakt života maestralno bio prebrisan naglom smrću oba roditelja kada s mlađim bratom završava u sirotištu; bekstvo odatle, građenje života od nule, mogo potucanja; višestruki gubitak domovine (ne “komada jedan” nego više puta - jedno takvo iskustvo je dovoljno da slomi manje izdržljive); nemogućnost da po čitave decenije stvara strip koji je zauvek ostao njegova vokacija. A opet, nikada žaljenje na okrutne okolnosti koje su sve ovo određivale. Kako bi rekao jedan veoma razroki egzistencijalistički filozof onižeg rasta, čija “biološka košuljica” takođe više nije aktivna - sloboda nije ono što su okolnosti učinile od nas (sprečavajući nas, davajući opravdanje ili izgovor za ono što nismo učinili, a hteli smo da učinimo), sloboda je samo ono što mi učinimo od onoga što je učinjeno od nas. Malo ili puno? Pitajte Đorđa Lobačeva. Pošto to nije više moguće direktno, možda je najbolji način pročitati njegovu knjigu uspomena Kad se Volga ulivala u Savu (Prosveta, Beograd, 1997), delo koje se, možda, počinje da čita iz pijeteta, ali se pretvara u odličan lični, vedro-tužni portret “vremena početaka”, i pročitava u dahu.

Gospodar smrti

     U pomenutom intervjuu iz Vremena Lobačev govori da je on bio čovek kome je objavljen prvi strip u SSSR-u 1966,  pošto su do tada bili zabranjeni kao kapitalistička izmišljotina koja kvari razvoj mladih. Zatim dodaje nešto što me je isprva užasnulo i potom krajnje dojmilo. Lobačev govori kako strip nije dobro prošao, što je demoralisalo druge da pokušaju isto, i kaže: “Prvi ruski stripovi počeli su da se pojavljuju tek početkom osamdesetih, ali to je već bilo dockan. Publika se već navikla na crtani film, pa strip nije uspeo.” Hajde sad, fanovi stripa, vernici malog geta, zamislite kako bi bilo da se predmet vašeg obožavanja nikada nije ni rodio, a mogao se ne roditi, barem na ovom kutku planete? Umesto da se osećamo ucveljeno kao dete kad postane svesno smrtnosti majke, o ovome je potrebno trezno i mirno porazmisliti. Lobačev je poznavao krhkost stvari koje je je voleo. Krhkost života u jednoj zemlji koju je prihvatio kao svoju, a koja ga je “sa suprugom, sinom i dva kofera u zapečaćenom vagonu” proterala u jednom histeričnom periodu. Od tada ju je samo posećivao, uvek se neizmerno radujući svakoj mogućnosti viđenja. Lobačev je poznavao i krhkost stripa. Jednom je rekao: “Kada je reč o Politici, moj boravak u ovoj (izdavačkoj) kući u odnosu na moj dugi život je bio kratak, ali meni se čini da sam ceo život proveo u njoj.”

     Šta znače reči Žike Bogdanovića o Lobačevu, uzete za epigraf s početka ovog teksta, “samosvest bez oholosti i razumevanje bez taštine”, biće jasnije ako se navede Lobačevljev odgovor na pitanja o stepenu duhovnog zajedništva među autorima koje danas nazivamo Beogradski krug stripa 1934-1941, kao i analize uticaja klasika na njega: “Moram biti iskren po svaku cenu. Ako već jesmo, kako tvrdite, deo neke istorije, onda ona mora ostati neuprljana: bez naknadnih konstrukcija i bez falsifikovanja. Prema tome, moj odgovor je: Ne! I već u ovom trenutku, dok izgovaram tu kratku, sudbonosnu dvoslovnu rečenicu, osećam beskrajno žaljenje, jer je sve moglo biti sasma, sasma drukčije… Ne, zaista nikakve veze nismo imali jedan s drugim” i “svako moje sadašnje bliže određivanje naklonosti ili poštovanja prema klasicima može predstavljati naknadnu konstrukciju, makar i benigni falsifikat”.

Biberče

     Sve ono što je Lobačev govorio o vlastitom osećaju za pokret ostvario je u kratkom, ali impresivnom ostvarenju Hajduk Veljko 1965. Bio je to deo povratka na beogradsku strip scenu polovinom šezdesetih; trijumfalnog crtačkog povratka. Dinamička montaža, potpuno artikulisan osećaj za pokret, punoća crteža četkicom bez tragova ilustratorskog opterećenja koje srećemo kasnije u monografiji Čudesni svet Đorđa Lobačeva. Raskošna dinamika vizuelnog pripovedanja Hajduk Veljka donosi Lobačeva kakvog sam uvek priželjkivao. 1965. bio sam desetogodišnjak i sve što sam zapamtio bila je gusta “tekstura” vizuelnog pripovedanja (na predivnom velikom formatu i u rasternim bojama tadašnjeg Politikinog zabavnika). Bilo je potrebno da Hajduk Veljko doživi reprizu 23 godine kasnije u prvom broju Zupanovog magazina Cepelin da u punoj meri shvatim o kakvom je vatrenom, slobodnom načinu vizuelnog pripovedanja reč. Šteta da priča nije bila duža od 20 “kejnovskih” (Gil Kane) horizontalnih tabli. U slučaju Hajduk Veljka nailazimo po 6 do 7 prizora na svakoj. dPremali prostor da bi dobila priliku da pokuša da dostigne pripovedačku punoću kojom je Lobačev briljirao u doratnim stripovima Biberčetu, Baš Čeliku, Baronu Minhauzenu i Pepeljugi. No, to je neostvariva želja pošto je reč o potpuno drugoj vrsti naracije. Hajduk Veljko je vizuelni bravado Lobačevljevog rukopisa, kakav je recimo zablistao te iste 1965. godine u Zulumćaru, biseru koga je iznedrio jedan posve drugačiji crtački rukopis Božidara Veselinovića.

     O “šizmi” između starih i novih verzija Lobačevljevih stripova sam se izjasnio. O tome nemam doktrinaran stav - prva verzija nije uvek za mene “original” a druga samo “kopija”. U novom Biberčetu ima prizora koji su dorasli prvoj verziji; ima, nesumnjivo ima onih koji su čak i bolje uređeni u novoj verziji. I pored svega, generalni je dojam da nove verzije poseduju izvesnu “otežalost forme”. Teški nanosi četkice su delimično redukovali stripski idiom i vratili ga u ilustratorski domen. Izdvojeni prizori koji zauzimaju čitavu tablu doprinose asocijaciji na slikovnicu. Ovo me vraća uverenju koje sam stekao još sedamdesetih godina. Sva dobronamerna teorija o “grafičkom romanu” Burnea Hogartha, njegova pomalo izafektirana “dinamička anatomija”, pa i Tarzan kralj majmuna iz 1972, pokazuju manje dosluha sa autentičnim stripskim idiomom od bilo koje grupe kaiševa Huga Pratta.

Đorđe Lobačev i Zoran Đukanović, druženje u beogradskom "Mažestiku"

     S druge strane, fini koloristički učinak Ženidbe cara Dušana, Biberčeta i Barona Minhauzena može prirediti radost i čitanju koje u sebi nosi iskustvo prethodnih verzija. Ženidba cara Dušana i Biberče, u novim verzijama, interesantan su primer snažnog, dinamičkog pripovedanja, što govori da je Lobačev u svojim šezdesetim godinama postigao možda još viši pripovedački nivo. One, međutim, u sebi imaju prigušenu dinamiku stripskog idioma. Upravo na ovom primeru se pokazuje da dve stvari, dinamika pripovedanja i stripska dinamika, nisu nužno jedno isto. U nekim se prizorima ili čak tablama ove dve dinamike susreću, ali ukupni efekt stripa pomeren je ka ilustraciji. Verzija Biberčeta iz 1942. rađena je perom u tanjim nanosima tuša; spontanija je, prozračnija, sa više stripskog poteza. U samom crtežu ratne verzije Biberčeta je više onirističkog, a manje realističkog pristupa, što Lobačev postiže, između ostalog, i karakterističnim ovlašnim izvlačenjem kontura oblaka čija prozračnost, tek naznačenost, odvodi našu maštu u oniričku nedorečenost bajke.

Baron Minhauzen se čudi pred tajnom sveta

    Onirizam je u doba kada ga je Lobačevljev otkrivao, u drugoj polovini tridesetih godina prošlog veka, bio redak fenomen u stripu i zato ne treba smatrati precenjivanjem reči francuskog istoričara stripa Pierrea Strnatija iz 1955. godine kada je Princezu Ru (objavljena u predratnoj Francuskoj bez Lobačevljevog znanja) nazvao najnadrealističkijim od svih tadašnjih stripova. Onirizam, sanjanje na javi, zajedničko sanjanje, korišćenje snoviđenja danas su neodvojivi od stripskih pripovedačkih idioma i u Evropi i u Americi. Lista bi bila preduga, ali pomenimo samo Vama Vladimira Colina i Igora Kordeja, Astera Blistoka Godarda i Ribere, Dilana Doga, Čudovište iz močvare Alana Moorea, Sendmena Neila Gaimana, Vatre Lorenza Mattottija, Enigmu Petera Milligana i Duncana Fegreda … da nabrajam još? To su beočuzi savremenog stripa, a Đorđe Lobačev je svojim onirizmom zaista njihova preteča. I tu se sreću ljubav za klasiku i ljubav za novo, pokazujući koliko su razlike varljive.

     Ono što u svim fazama Lobačevljevog rada na stripu fascinira, bilo da je reč više “stripskim” ili više “ilustratorskim” verzijama, je ono što nije niko bolje od Žike Bogdanovića formulisao. Lobačev je “crtač izvanredne stilske jednostavnosti, pripovedač od dara… čiji stil odlikuju toplina, jasnost i svežina”. On majstorski “nalazi narativni ton pun beskrajne ljupkosti i vizuelni izraz natopljen neizmernom pitomošću”.

Press

     Modus Vivendi
     Autor: Darko Bogdanov
     Format: B5
     Povez: meki
     Broj strana: 56
     Štampa: crno bela
     Godina izdanja: 2011

     Nedavno je izašao iz štampe prvi kompletan strip album “Modus Vivendi” makedonskog strip autora Dark Bogdanova, odštampan je i izdat u sopstvenu režiju. Sam strip više teži ka alternativnom načinu izražavanja, i na 46 strana je ispričana priča u kojoj se spajaju različita autorova shvatanja, kao i uticaji iz različitih umetničkih kategorija (literature, filma, stripa, muzike...).
     Kao bonus materijal, na kraju izdanja, sa po jednom ilustracijom slobodno inspirisani samim stripom, gostuju makedonski strip crtači i ilustratori: Vesna Ničevska - Saravinova, Andrej Manev, Igor Jovčevski, Nikola Temkov i Viktor Lozanov.
     Prva promocija stripa, propraćena sa izložbom strip tabli, je bila održana na 25.11.2011 godine u Galeriji “TERAKOTA” u rodnom gradu autora – Vinica, a početkom januara 2012 godine isto tako će biti održana promocija i u Skoplju.


     Modus Vivendi
     Автор: Дарко Богданов
     Формат: Б5
     Повез: мек
     Број на страни: 56
     Печат: црно бел
     Година на издавање: 2011

     Неодамна од печат излезе првиот комплетен стрип албум “Modus Vivendi“ на македонскиот автор Дарко Богданов, издаден и отпечатен во сопствена режија. Самиот стрип повеке тежи кон алтернативниот начин на изразување, и на 46 табли е пренесена една приказна во која се испреплетени различни сваќања на самиот автор, како и влијанија од останатите уметнички категории (литература, филм, стрип, музика...).
     Како бонус материјал, на крајот од изданието, со по една илустрација слободно инспирирана од стрипот гостуваат македонските стрип цртачи и илустратори: Весна Ничевска – Саравинова, Андреј Манев, Игор Јовчевски, Никола Темков и Виктор Лозанов.
     Првата промоција на стрипот пропратена со изложба на стрип табли се одржа на 25.11.2011 година во Галеријата “ТЕРАКОТА” во родниот град на авторот – Виница, а исто така ќе следува и промоција на стрипот во Скопје на почетокот на месец јануари 2012 година.

     darbog-darkmore.blogspot.com/

Press: Veseli četvrtak

Novi, petnaesti, broj edicije Odabrane pričeebonelijevog stripa Zagora, je na kioscima širom Srbije. Naslov epizode je "Mračna predskazanja".      Cena ovog broja je 340 dinara.      Izdavač je Beoštampa-Grafart iz Beograda, edicija Veseli četvrtak.      Sva pitanja i sugestije na:      redakcija@veselicetvrtak.com

Press: Marketprint

Autor: Mirko Zulić

povratak na vrh

Press: Art9

     „Izgubljeni svijet“ u luksuznom, spomenar izdanju

     Piše: Tea Grgurić

     U intervjuu naslovljenom „Ispunjenje dječačkog sna“, kojeg je napravio Veljko Krulčić, objavljenom u knjizi „Mendo Mendović i drugi stripovi“ (Vedis, 2010.) jedan od naših najvećih stripaša u razdoblju nakon Drugoga svjetskoga rata Borivoj Dovniković-Bordo prisjetio se kako je ranih 50-ih godina došlo do novog početka stripa na ovim prostorima.

     „Sjećam se da je počelo da vrije oko stripa. U štampi se najprije pojavio jedan, pa drugi, uskoro i treći strip... Jedan list pozvao je jednog crtača, drugi je pozvao drugoga. Danas to djeluje kao san: listovi tragaju za crtačima, i posla ima koliko hoćeš!... Jednog dana moj partner – tekstaš iz „Kerempuha“ Marcel Čukli veli mi da dječji list „Pionir“ želi strip... Ubrzo sam počeo crtati „Izgubljeni svijet“ po Marcelovom scenariju, a prema britanskom piscu Doyleu. I to je to...“

     „Izgubljeni svijet“ je u dječjem listu „Pionir“ izlazio tijekom školske godine 1951/52, a nakon što je završen, isti autori su napravili kraći avanturistički strip „Mali prijatelj“ koji se događa u egzotičnom ambijentu indijske prašume, o lovcima na slonove i njihovoj neuspješnoj „avanturi“.

     U lipnju 1952. urednik „Pionira“ Mladen Bjažić je iskoristio postojeće klišeje ova dva stripa i tiskao ih u zasebnoj svesci. „Bordo je nacrtao i lijepu naslovnicu, pa je cijela naklada u kipu rasprodana!“, prisjetio se legendarni urednik šest desetljeća kasnije.

     Udruga za popularizaciju hrvatskog stripa „ART 9“ je sada izdala luksuzni, spomenar strip-album „Izgubljeni svijet“. Album osim samih stripova, koji su za ovu priliku restaurirani i obrađeni (ovaj zahtjevni posao djelo je Andree Furko), sadrži i tri tekstualna priloga. Mladen Bjažić, koji svoje umirovljeničke dana provodi u rodnom Zlarinu, je svoje nostalgično sjećanje na to razdoblje u povijesti našeg stripa nazvao „Povuci – potegni“ ; urednik Veljko Krulčić je svoj predgovor naslovio „Hvala Mladene, hvala Bordo, hvala Marcele“; dok je povjesničarka dječje književnosti Ivana Kukić Rukavina napisala studiju „Od knjige do stripa: od The Lost World Conana Doylea do Izgubljenog svijeta Marcela Čuklija i Borde Dovnikovića“.

     Posebno je dojmljiv predlist i zalist ove knjige – zajednička fotografija Borde Dovnikovića i Mladena Bjažića (sa sveskom „Izgubljeni svijet“ iz 1951. u rukama) koja je ljetos snimljena.

     Usput rečeno, članovi Udruge „ART 9“ su kao znak poštovanja uredničkom radu Mladena Bjažića na tom izdanju odlučili da njega na naslovnici ravnopravno tretiraju sa scenaristom i crtačem stripa, što je prvi takav slučaj ne samo u hrvatskom, nego i uopće u jugoslavenskom izdavaštvu stripa.

     Ukratko, ova knjiga (čiju je naslovnicu sjajno oblikovao Branko Gredelj) tiskana u tristo primjeraka zasigurno predstavlja pravu stripofilsku poslasticu za sve štovatelje našeg klasičnog stripa, ali i za one koji će to tek postati!

     Cijena knjige je 100,00 kn, odnosno 14 eura.

     Potražite u striparnicama ili mailom: art9.udruga@gmail.com.

Press

Autor: Simon Vučković

povratak na vrh

Uređuje: Marko Ajdarić

Autor: Goran Milenković

povratak na vrh

Press

     While the rest of Amsterdam is preparing for the festive season, we're about to present to you a massiveweek of cultural programming. We've got an evening coming up of Dance, Music and Food Improvisations, our monthly Dutch Storytelling event, the Opening of our next Exhibition and more! By the way, the statement the curator of the works wrote is a literary gem in itself. I've attached it for your enjoyment.

    Saturday, Dec 3 - Why Would You Finish Your Work? Exhibition opening

    The incomparable Arturo Desimone is mostly known in Amsterdam and Utrecht as a writer and a poet. This week we celebrate his coming out as a visual artist, cannibalizing his many notebooks for a one of a kind exhibition. I could try to explain what is in the work, but I've invited someone far more competent to write about it. The statement of curator Zoran Djukanovic is included in this mail for your enjoyment and excitement. Doors open at 18.30, event starts at 19.30

    Hope to see you at one of the events!

     Sahand & Team
     Mezrab / Art Cage
     Domselaerstraat 120
     www.mezrab.nl

     Zašto bi ikada završio to što radiš?

     Kad mi je Arturo prvi put pokazao svoje crteže, imao sam osećaj da sam ušao u drugi prostor i drugo vreme, lavirint nikad završenih radova: tomovi tvrdo ukoričenih knjiga za skiciranje ispunjenih stotinama crteža, ipak još ne 15.145 stranica bez proreda Dargerove rukopisne fantazije In the Realms of the Unreal. Kad me je Arturo pitao šta mislim o njegovim crtežima, odgovorio sam mu da oni prizivaju duše likova razapetih žudnjom u knjigama Isaaca Bashevisa Singera, transportovane u današnji svet globalizma. Arturo Desimone (1984) je argentinski državljanin rođen i odrastao na ostrvu Aruba u holandskim Karibima. Otac mu je Argentinac, a majka rusko-poljskog porekla. Oduvek je crtao i pisao, a počeo je da crta aktove kad mu je bilo osam godina. Rekao mi je da je bio izbačen iz škole još u srednjoj, što mi se dopalo. Moja propuštena prilika.  Što je još važnije, begunac je iz svih škola političke korektnosti. Pitao me šta mislim o Slavoju Žižeku. Eh, mislim da je Žižek autentično manipulativan filozof, ali mi se jako sviđaju njegove izjave o klozetima i o istinskoj ljubavi. Arturo je samouk, a isprva je tražio obrazovanje kroz dopisne kurseve mitologije i filozofije. Strastveni je čitalac, prepoznam tu ljudsku vrstu čim naletim na nju. He, a onda me je Arturo pitao: „Misliš li da su moji crteži rasistički, homofobični, da ih je nacrtao neko ko je Jevrejin pun samomržnje i ljubomoran na izraelski identitet, seksista, islamofob, samoobanjujući i lažni antikolonijalist...?“ Ne, mislim da su sjajni i da greju ljudsko srce. Tvoji crteži su završeno-nezavršeni, kao što je sam život. Nalaze se između nevinosti Marca Chagalla i gorčine društvene svijesti crteža iz dvadesetih Georga Grosza. Oni su strip, ili da to pomodno formulišem: kontinuirani grafički roman bez tekstualnih balona. Doduše, s puno tekstualne teksture koja razbacana promiče crtežima. Ogromni vizuelni narativ bez Dargerovih devičanskih Vivian Girls, ali zato s puno muslimanskih žena.  Arturo je paganin u hramu političke korektnosti, slon u staklarskoj radnji, i želi da se pari upravo ovde i upravo sada s živim eksponatima u zoološkom vrtu kulturnih razlika. Želja za ženskim telom ispod burke. Orijentalizam? Hajde, nećemo trućati. Arturov pandemonijum političke nekorektnosti i nikad dovoljno ispunjenih seksualnih želja je pre svega svet znatiželje i istinske ljubavi prema drugosti u ljudima, što je drugost skrivena u nama. Ovi crteži su istovremena ljubav prema jevrejskoj i islamskoj umetnosti. U Arturovom kotlu s dušama razapetim žudnjom je spojeno ono što svet političke korektnosti samo lažno sanja da će spojiti, a umesto toga je mnogo srećniji sa svojom hipokrizijom. Arturovo vizuelno pripovedanje je delo ljubavi.

     Zoran Đukanović

Piše: Zoran Đukanović

Biberče

     Esej – O stripovima Đorđa Lobačeva

     ČOVEK KOJI JE PREŽIVEO SMRTNOST STRIPA - 2

     “Samosvest bez oholosti i razumevanje bez taštine”
     Žika Bogdanović o Lobačevu

     Ako pokušam da dam neki svoj odgovor na pitanje šta je Lobačeva najviše privlačilo među svim tematskim raznolikostima kroz koje je prolazio, čini mi se da su to bajkovito i oniričko kao takvi, bez obzira da li je reč o književnom predlošku, avanturi ili korišćenju motiva iz narodne književnosti. Ako se u folklornom ciklusu Lobačev vizuelno i narativno ponajviše ostvario, što je tačno, možemo pokušati ponuditi naše odgovore za to. Ne mislim, međutim, da tome može biti razlog davanje mitskih proporcija za nacionalni ego, kako je jednom sugerisano. Lobačevljevo pripovedanje je isuviše nijansirano i kulturološki skrupolozno da bi imalo ikakvih dodirnih tačaka sa mnogo decenija kasnije nastalim populizmom i socio-psihološkom regresijom koja vodi u sasvim suprotnom pravcu - pojednostavljenju i vulgarizovanju slike o kulturnoj prošlosti, obezvređivanju njenih civilizacijskih potencijala u sadašnjosti.

     Neophodno je razlikovati dve oprečne funkcije mitskog. Jedna je u populizmu i njegovoj političkoj instrumentalizaciji, gde mu je uostalom i ishodište. Druga je u umetničkom delu. Samo najizrazitiji istorijski primer ove dihotomije je Josif i njegovu braća. Thomas Mann nije pisao ovaj roman da bi pothranjivao populistički mit svog opakog vremena nego da bi mu se suprotstavio, da bi mu ponudio umetničku negaciju i alternativu, dakle upravo da bi zaštitio jezik i tradiciju (kako ju je T. S. Eliot definisao 1919. godine u eseju Tradicija i individualni talent) od zloupotrebe mita i podsetio na oprečan smisao - književnu artikulaciju i prevrednovanje mita u umetničko delo.

Pepeljuga

     U intervjuu Prednosti troglave aždaje (Vreme br. 516,  23. novembar 2000) Đorđe Lobačev eksplicitno kaže: “Poznajem mnogo folklora na svetu.” Još važnijom smatram rečenicu koja joj neposredno prethodi: “Vaš folklor je za moj račun jedan od najlepših na svetu.” Nije upotrebio reč “naš”. Lobačev, uostalom, nije imao neopozivu “panslavističku” (bivajući Rus, a ne Srbin) identifikaciju ili izostanak kulturološke, dakle kritičke distance prema “mitovima” koje je preartikulisao u remek-dela pripovedaštva u stripu. Ne mora se ekstatično biti “naš”, pa da se tek onda s divljenjem posmatraju folklorni motivi iz riznice narodnih epskih pesama, bajki i pripovetki; što su izgleda znali još i braća Grimm koji, ako se nisam baš prevario, takođe nisu bili Srbi. Nisu to bili ni Charles Nodier, Alphonse de Lamartin, Walter Scott, George Byron, Adam Mickiewicz, Aleksandar Puškin, J. W. Goethe i J. G. von Herder - svi oni koji su u narodnoj književnosti Južnih Slovena videli fascinantnu riznicu. Lobačev je jednostavno, kako kaže Žika Bogdanović, u folkloru prepoznao na raskošne elemente fantastike koji su bili više nego blagotvorno seme za njegovu plodnu imaginaciju. Prepoznao ih je kasnije i jedan od većih pesnika koji su kročili planetom - Vasko Popa kad je sastavio prelepu knjigu Od zlata jabuka: rukovet narodnih umotvorina (1958) gde je okupio baš sve što treba: brojanice, zagonetke, pesme, priče, poslovice, izreke, vradžbine, brzalice, kletve i zakletve.

Samoća moći

     Čarobnjak iz Oza večito je primamljiva tema jer se može doživljavati/tumačiti na vrlo različite načine: kao potraga za hrabrošću, pameću i strašću; potraga za istinskim ja; kao fantastična potraga za izlaskom iz fantazije u svet realnosti; kao politička parabola (neki čak veruju alegorija) o manipulativnoj politici u epohi medija; kao priča o odrastanju ženskog karaktera (drugi idu dalje i insistiraju na feminističkom čitanju); a onda opet kao priča o nepotpunosti ljudi, potrazi za domom, potpunošću, za izgubljenom magijom; potrazi za stvarima koje imamo, ali nismo u stanju da vidimo. Što je najvažnije, nijedno od navedenih čitanja ne može se smatrati jedinim “pravim” doživljajem ove priče koja se presijava kao opal i (šaljivo) zadražava svoje tajne. Ovo je Lobačev bravurozno stripski izrekao, stvorivši jedno od svojih pet-šest najboljih dela. I pored upravo izrečenog, simboličko-pragmatični ritualni koraci pripovedanja, u Čarobnjaku iz Oza nekako mehanički, uvek su pomalo ograničavali bajkovitost koja bi me potpuno osvojila. Ovo ide na račun predloška i tek sekundarno samog stripa. Opet, u tumačenje političke parabole se, na ovom mestu, ne bih upuštalo. Najviše mi je potaman bizarna nadinterpretacija ove bajke u Boormanovom filmu Zardoz (Wi/zard/of /Oz/ = Zardoz) iz 1974. pred čijim “nespretnostima” i “bukvalnostima” nisam zastao zbunjen niti bio odvraćen. Zardoz je takvim ogoljavanjem doveo do krajnjih konsekvenci mehaniku ritualno-mitskih, oniričkih koraka oslobađanja (tako se pak zove jedan drugi Boormanov film, a isti proces možemo pratiti i u njegovom Ekskaliburu).

     S jednakim entuzijazmom kojim baron Minhauzen priča, Lobačev je iscrtao ovu pripovest – u stakatu pripovedanja avantura na jednoj tabli. Stari Minhauzen, pripovedač na prvoj slici svake od tabli, tokom stripa sve se više nadima, valjda od uverljivosti same priče. Kritičari verovatno sebe smatraju sasvim drugačijim od ovog barona, pa obično ne vole kada ih neko pita to pojednostavljeno, detinjasto pitanje “recite, koji su to najbolji Lobačevljevi stripovi, pa da skratimo priču”. Odgovoriću. Uostalom, započeo sam tekst pričom o delikatnosti nabrajanja u vrednosnoj hijerarhiji i ipak otkrio svoju. Najbolji u mojim očima njegovi stripovi su: Baron Minhauzen, Biberče, Pepeljuga, Čarobnjak iz Oza, Baš Čelik, Princeza Ru, Hajduk Veljko i Ženidba cara Dušana. Pa zašto onda pišem više o Princezi Ru, a toliko malo o mom miljeniku Biberčetu? Postoje dve vrste ljudi koji pišu o stripu; oni koji pišu samo o onome što vole i oni koji pišu o problemima voljenja i manjeg voljenja.

     Zupan piše da je Lobačev bio je toliko zaposlen da je neke stripove za Miku Miša, prema sopstvenom kaživanju, skicirao samo ovlaš i odmah iscrtavao u tušu. To je savršeno primetno čim uporedimo te radove s filigranskim radom na Pepeljuzi ili Baronu Minhauzenu, ali nije dorađenost kvalitet po sebi koji bi uvek nadjačao sve druge. Preferiram kod Lobačeva prvobitne verzije, o razlozima za to nešto kasnije.

     Koliko je Lobačev dobar, zanimljiv portretist karaktera može da pokaže neki sasvim sporedan primer. Ćuskijaš iz Biberčeta, recimo, nije ni u jednom jedinom sekundu simpatičan, i to mnogo pre no što se u punoći otkrije njegova ne toliko prevrtljiva koliko dosledno autoritarna i gramziva priroda primitivca. Većina autora bi posegnula da njegovu izdaju Biberčeta prikaže kao dramatični preokret, koga kod Lobačeva u stvari nema. Baš Čelik, govorim o novoj verziji jer mi stara nije dostupna, ne pokazuje samo veze sa Fosterovim Princom Valijantom; u njegovim, pak, humornim meandrima naćićemo motivske srodnosti s Dan Barryjevim epizodama Flaša Gordona u kojima gušterolike životinjice plene svojom simpatičnošću. Prva verzija Baš Čelika je naravno, nastala nekih trinaestak godina pre toga. Ovome još da dodam da je najbolja maska u Gospodaru smrti, takvu utvarnost sam kasnije voleo u Stubičkoj aveti Ivice Bednjanca.

Minhauzenov juriš

     Dobri tekstovi o velikanima su, naravno, retkost, pa ni od ovog ne treba očekivati mnogo. Zašto “naravno”? Zato što velikani postaju “isuviše” važni da bi se njihov rad iznova analizirao. Ako se i piše, čini se to s gotovo redovnim gubitkom autentičnosti “odnosa prema veličini”. Kako to izgleda na primeru lobačevologije? Prvi esej koji je postavio koordinate za svako razmišljanje na ovu temu i predstavlja prekretnicu u vrednovanju Lobačeva autorstvo je Žike Bogdanovića, objavljenog u prvom broju legedarnog časopisa Pegaz 1974. godine. Istorijsku građu sjajno je prikupljao i analizirao Zdravko Zupan, ponajbolje u Istoriji jugoslovenskog stripa (1986), ali ne samo tamo.A šta je sa ostalima? Otada, ponajčešće prigodni ili “bogobojažljivi” napisi. Intervjui su, međutim, zanimljivi: osluškujemo Lobačevljev glas. Ponajviše onaj “definitivni” iz Pegaza (decembar 1989), vođen opet rukom Žike Bogdanovića i onaj iz Vremena, oba ovde već pomenuta.

     (nastaviće se)

     („Vreme“, Beograd, 9. decembar 2010)