prošli broj - arhiva - sledeći broj


SADRŽAJ

1. Q STRIP #7 - Strip Vesti
2. RUGANJE HRISTU - Aleksandar Manić
3. SIPA JAZZ - Alem Ćurin
4. LJUBAZNI LEŠEVI - Srđan Aćimović
5. ARHIV SEVERA (1) - Boris Lazić
6. POST SCRIPTUM (35) - Zoran Đukanović
7. JUŽNJAČKA UTEHA No 196. - Marko Stojanović
8. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (255) - Darko Macan
9. ŠTAMPA - štampa
10. PISMA ČITALACA - mail
11. LINKOVI - Strip Vesti
12. DATUMI - Strip Vesti

1.

Q STRIP #7

Strip Vesti

Kao što se iz macanove kolumne može saznati izašao je novi, sedmi po redu, broj Q STRIP-a (Magazin za strip i tužnu Afriku)!!! Osim sjajne forme njega, kao i prethodne, krase i sjajni stripovi. Neću ovde imati vremena da se bavim njihovom analizom već ću ih samo nabrojati, a na vama je da vam se svide, kada kupite Q i pročitate ga!!!

Dakle idu sledeći stripovi: "U potrazi za izgubljenim vremenom" (Pere Joan), "Split at Night" (Damir Ercegović), "Fanie Swart" (Conrad Botes), "Jeanne Dark" (m. (kao Macan)), "Kirurzi" (Tonči Zonjić), "Pumfi" (Krešimir Biuk), "D.V. vs T.W." (Jason), "Frank" (Jim Woodring), "Zid uzdaha" (Tomaž Lavrič), "Mamutov krabar (1. deo)" (Lewis Trondheim), "Fist Cosmetic" (Dario Kukić - Tihomir Tikulin), "Kljunovi" (Alf & Hitch), "Los Profesionales" (Carlos Gimenez), "Minuta za priču" (Carol Lay) i "Glavuša" (frano); kao i tekstovi: "Mladi lavovi" (Damjan Stanić) te "priQazi" pojedinih izdanja koje je priredio Darko Macan.

Cijen, sitnica, 26 kuna, iliti 160 dinara kada bude došao u SCG na kioske. Dok se ne pojavi na kioscima možete ga naći... ma, ima sve to napisano u macanovoj kolumni, svrtatite do nje i pročitajte...:)

Bilo je ovo kratko i jasno u 23 i 15... a za koji minut i kod vas...:)

sadržaj

2.

RUGANJE HRISTU

Aleksandar Manić

"Da li mogu da zamenim pola godine robije za dve nedelje izgnanstva na neko grčko ostrvo – izjavio je Gerhard Haderer, austrijski strip crtač, kada je saznao da ga je, krajem januara, Atinski krivični sud osudio zbog na šest meseci zatvora zbog "narušavanja javnog reda". Njegov album "Isusov život" podrugljivo se odnosi prema Hristu prikazujući ga kao turistu i "surfera" na Crvenom moru, potom kako "snifa" tamjan, dok se čudima, inače plodovima slučaja, vešto koriste apostoli. Skandal je izbio februara 2003. godine, a album koji se do tada slabo prodavao, bio je zaplenjen. Crtač se branio da nije kritikovao hrišćanstvo, nego sistem koji ga okružuje.

Odluka suda podelila je Grke i izazvala polemiku. "Ne usudjujem se da pomislim šta bi se danas desilo sa Aristofanom – kaže Aleksis Stamatis, pisac i autor knjige "Bar Flober" – ja smatram da treba ostaviti Isusa da "surfa" na Crvenom moru i pustiti čitaoce da prosude. Mislim da je u pitanju privremena sudska greška. Kazancakis je 1951. godine prognan iz pravoslavne crkve zbog "Poslednjeg Hristovog iskušenja", romana koji danas može da se kupi u svakoj grčkoj knjižari." Minas Mihajlović, advokat izdavača najavio je žalbu pred Evropskim sudom za ljudska prava. "Knjiga mi se nije dopala, ali ću se boriti da autor dobije pravo na izražavanje – kazao je on. Hadererov album izazvao je oštre kritike i u Austriji, gde je bečki nadbiskup, kardinal Šonborn, pozvao autora da se izvini vernicima zbog ismevanja hrišćanstva.

sadržaj

3.

SIPA JAZZ

Alem Ćurin

POVODU IZLASKA STRIP-KNJIGA 'CABALLO' I 'SMALL HANDS'
DANIJELA ŽEŽELJA

SIPA JAZZ

More je okruglo. Snove vjetar plete s valovima i nemo'š im u kraj. Poštar ne zna za predah. Preda mnom su još dvije Žeželjove knjige, friške: CABALLO i SMALL HANDS. S Petoga mu kata. Kad ga samo dođe red, bogareti, da sve to uradi i uredi, pitam se. Dvije kajdanke njegovih najnovijih partitura. Libreto uključen. I veli uz to: … »na engleskome su nažalost!« Vidim i sam. I dobro je da su na stranjskome, zajebajem se ja, onako za sebe, tako ulazim u njih bez nekog reda vožnje, preskačem didaskalije i klizim po sipinom tragu. Ili je to lignja?!


'CABALLO'

Caballo (konj, na španjolskome) je Rosinante, zaboravljeni i tankonogi starac, izgrizen ruzinom vremena, uspavan na krovištu New Yorka, što sanja Don Quijotea kako ga tjera u galop preko lažnih vjetrenjača Manhattana, daleko odatle, na vjetrovite pustopoljine gdje sloboda ne zna za remizu. Uzalud. Jahaču je hrđa izjela oklop i uskratila vizu. Starina si umornu glavu sadi u krilo Danijelu Žeželju dok mu ovaj usitno prede na uho.

Caballo je kompozicija od funebri i pirova. Caballo je kompozicija od snova, snova stranaca, zarobljenih do vlastitoga kraja, daleko od rodne kuće i kraja. Ufaju se još samo u sne - jedino im prijevozno sredstvo. Što snovima, i te kako, spada u rok službe.

Dok se tama mazi s gradom, a obrisi Manhattana bacaju poprilično na čemprese s mediteranskih groblja, hrđa probija Rosinanteovu oplatu. Pušta na sve strane. Vodu… Žeželj je hrani među svoje ruke. Ugrijana toplinom Danijelovih dlanova, daje se u oblak, te, ovaj, s vjetrom u sedlu galopira iznad lažnih sjena tamo gdje ga nitko nema.


'SMALL HANDS'

Kada si obilježen, stigmatiziran, odbaci njihov rječnik da u njemu ne bi tražio zašto, i idi. Idi do ruba provalije, jaza, što su ti ga oni sami iskopali te reci, a i ne moraš, hvala, pa u tu rupu zasadi temelje za katedralu koja će slaviti samo tvoje snove, mňre, čežnje. Nad njom će stršiti tvoje ruke kao zvonici. Čuju se te ruke. Eto ih, zvone u tebi, ima tome. Zato ih pusti. Pusti ih vani. Pusti ih da zvone u tom sipinom logu, do nogu aluminijsko-betonskih čempresa. Najbolje je oko ponoći kada je tišina najglasnija. Netko će već čuti taj bljesak srdžbe i radosti. Melodija će obići sve, obogatiti sjene i pronaći put da ti se vrati, da te nagradi. Najbolje je oko ponoći kada tišina pruža najduže krake.

Pusti ih! Oko ponoći…

No, vani je uvijek ponoć. Asfaltirana za stalno. Opasna i divlja.

Male ruke ostaju od snova pune. Pune do kraja svijeta. A kraj je svijeta zauvijek ucrtan u moru, toj vodi koja sanja, i zato mu ne vidiš kraja. Jer snovi nikad ne prestaju.

Ako i ne razumiješ, ne traži rječnik.

Žeželj nam iz Malih ruku pušta ponoćnu simfoniju crnog i bijelog, čija je partitura ispisana sipinim sokovima. Crna i gusta. Mažem to crnilo na kruh i guštam. Rječnik mi ne treba. Riječi su suvišne, a nije ni pristojno, kažu, dok su ti puna usta, e.


(Feral Tribune, 24.12.2004.)

sadržaj

4.

LJUBAZNI LEŠEVI

Srđan Aćimović
achim@bitsyu.net

Delo "Ljubazni leševi" Zorana Penevskog i Ivice Stevanovića je veoma teško za komentarisanje; Tako je, doduše, uvek sa eksperimentalnim projektima: ako je eksperiment uspešan, kako očekivati da kritičar dela bude jednako dalekovid kao autor? "Ljubazni leševi" prate aktuelni trend kombinovanja stripa sa slikovnicom – odnosno stvaranja svojevrsne kategorije slikovnica za odrasle. Na prvi pogled, "Leševi" deluju kao eksperiment radi eksperimenta, ideja koja mi je uvek bila odbojna, međutim, mnogo dobrih i značajnih dela nastalo je na taj način, tako da sam morao da odbacim sve predrasude prema njoj.

"Ljubazni leševi" su teški za komentarisanje i zato što je scenarista ovog dela Zoran Penevski, osoba prilično poznata u našoj strip javnosti - reklo bi se, i najmanje kao autor. Uostalom, nije li Dušan Kovačević rekao da je najznačajnije što pozorišni pisac može da učini, da sazida novo pozorište. Potrudiću se, ipak, da pri komentarisanju dela, ne uzmem ovo u obzir.

Autor vizuelne strane ovog dela je Ivica Stevanović, koji pretežno radi ilustracije. Njegov dizajn ovog izdanja, upečatljiv je i prepoznatljiv. Pred sobom imamo knjigu namenski dizajniranu od korica do korica, pa je sve, čak i zadnje korice, sastavni deo stripa i činilac sveobuhvatne atmosfere. Naslovna stranica je prilično mračna, sa obrisima tri mrtvačke figure, što možda i nije najbolje rešenje u situaciji u kojoj knjiga treba da privuče pažnju na polici knjižara.

Dve reči nameću se kao opšti utisak čitanja stripa: poetski i morbidno – ovo drugo, svakako, ne u negativnom značenju te reči. U priči se, sa zamagljenim međusobnim granicama, izdvajaju tri toka... – možda je najkorektnije reći, tri toka svesti: pre svega, monolog glavnog junaka na granici nesvesnog, koji gradi atmosferu kombinovanjem akutne nesanice i paranoje; zatim realni događaji koji čine formalnu osovinu priče: uobičajeni razgovori i bizarna dešavanja; i na kraju, prostor noćnih mora i poezije, koja često čini jedini tekst u ovim scenama. Prelaz sa poetskog na realni tok, nažalost, često je previše oštar pa na podlozi iracionalnog toka, racionalni dijalozi umeju da zazvuče izveštačeno.

Valja pomenuti, glavni junaci su nazvani po istaknutim figurama našeg stripa, interna šala koja deluje sasvim strana i neadekvatna u ovom okruženju. To je jedno čedo koje su autori trebali Foknerovski da "ubiju"; Ta šala prizemljuje strip kome je odredište daleko od prizemnog.

Strip je u celom svom toku kolažne strukture: scenaristički, preplitanjem pomenutih tokova svesti, pri čemu se mora pomenuti čitav jedan niz imitata (možda je prejaka reč "falsifikata") reklama, zvaničnih obaveštenja, knjiga; vizuelno, kombinovanjem raznih slikarskih tehnika, vizuelnom razradom pomenutih "imitata" (na primer, čitava poglavlja knjiga vizuelno sasvim različitih od glavnog toka radnje), I naravno, sekvenci gotovo nerazaznatljivih noćnih mora. Osnovu, ipak, nosi prepoznatljiv crtački stil Stevanovića, u ulozi kakve izopačene dečije slikovnice. Primeti se, ipak, eksperimentisanje na stilu, "isprobavanje", na samom početku stripa, da bi ubrzo, pošto nađe željeni izraz, Stevanović doveo do kraja priču bez greške.

Tekst se u priličnoj meri orijentiše na intelektualno seciranje glavne ideje. Stripom vlada kult "tela", koji nije nepoznat – štaviše, bio je prilično popularan polovinom devedesetih, a kao njegove najpoznatije instance navode se film Dejvida Finčera "7even", maestralni album Dejvida Bouvija "Outside" i serija spotova koja je pratila ovaj, i druge muzičke albume tog momenta. Ovaj kult tela, prati deformacija i razgradnja istog, smernica koju prate i Penevski i Stevanović; Razlika je (što ovaj strip oslobađa tereta vezanosti za trendove) što je ovde deformacija posledica primene semiotike, njenih pravila i zaključaka u prošlom veku. Ovo su pravila koja se, naravno, u realnoj situaciji ne primenjuju na anatomiju, i to je momenat u kom se ovo delo najviše otiskuje od realnosti. Ovim tokom razmišljanja, stiže se do ideje virtuelnosti; Virtuelnost, u smislu moći koju entitet nevezan za fizičko telo, ima (bez obzira što u tradicionalnom shvatanju moći, to telo postoji, prisustvo entiteta nije ograničeno prisustvom, ili čak postojanjem, tela); Najočigledniji primer za ovo je kategorija slavne ličnosti; i tu stižemo do masovnih medija koji su prilično često ishodičte moderne, kritički nastrojene umetnosti (kao da su umentost i masovni mediji potpuno suprotne kategorije; nisu, često, previše često stoje u opoziciji, ali nipošto se ne radi o dva disjunktna skupa). Još jedno često ishodište i opšta tema dvadesetog, i, izgleda, dvadeset prvog veka, je otuđenje; I linija razmišljanja ovog stripa neumitno stiže i do te teme.

Mnogo se zaključaka može izvesti iz načetih ideja, podvojenosti ideje i predmeta, pri čemu objekti u stripu imaju ulogu predmeta podvrgnutih transformacijama ideje; konkretizovanje koje, naravno, nije moguće u stvarnosti i zato ovaj strip u izvesnom smislu ima ulogu filozofske laboratorije. Navodim pojednostavljene implikacije ovog stripa, budući da ne volim da do kraja tumačim pročitano: volim veo misterije sačinjen od svesti da postoje stvari koje ne znam.

Ovaj strip pada na dva neočekivana mesta:pre svega, kao što sam rekao, strip želi da bude intelektualno seciran, te zanemaruje emotivnu stranu. Preciznije rečeno, Penevski očekuje da Stevanović pridoda emotivnu stranu stripu; Ovaj, opet, od emocija pridodaje jedino košmarnu grozu. I to je nešto, ali, izgleda, nije dovoljno. Rezultat? Više ne marimo za likove, ne interesuje nas previše šta će im se sledeće dogoditi; Ali pre svega, strip nas se ni u jednom trenutku ne dotiče na emocionalnom nivou. Istina, ova dimenzija možda je svesno zanemarena, ali po mom mišljenju, bez nje je delo nepotpuno.

Druga slaba tačka ovog dela je dramaturgija; Opet, kao posledica skretanja sve pažnje na implikacije priče i na poetiku noćne more; Nije slučajno vizuelna strana stripa tako raskošta – scenario je pisan sa mogućnostima koje se daju vizuelnom na umu. Tako, ova knjiga u formi slikovnice, sa ne više od par slika po stranici, uprkos svom obimu, veoma je kratka za čitanje; Otuda i škrtost radnje; Na radnji se štedi pre svega u "realnom" delu ove. Tako, imamo veoma škrtu karakterizaciju, čiji je rezultat gore pomenuta nevezanost čitaoca za likove. Trenutci u kojima pokušava da se nađe racionalno objašnjenje za bizarne događaje, neuverljivi su (i, čak, nepotrebni); Imamo, na primer, nekonvencionalno uvođenje neobične životinjice Boboa koje se najpre može opisati kao "dobar pokušaj"; Agenta RDB-a čije pretnje ne deluju baš upečatljivo ili zastrašujuće; Trenutak kada glavni junak, posle košmarnog sna, "shvata sve" – nagao i nemotivinas, čak naivan.

Interesantno je da ovaj strip, umetnički po koncepciji, slabu tačku ima baš na ovom – formalnom, strukturalnom, "osnovnom" - reklo bi se, zanatskom planu. Razlog za to može biti činjenica da se sama priča kreće u okvirima imitiranja jednog popularnog žanra: paranoidnog trilera; Kada delo visokih umetničkih ambicija igra na kartu imitiranja popularnog žanra (postupak koji je, valjda, Borhes ustoličio, a Umberto Eko doveo do savršenstva u "Imenu ruže"), mora se podjednako voditi računa o onome što čini osnovu ovog žanra, a to je upravo formalna, zanatska izvedba.

Zanimljivo, strip se upravo završava jednim potezom klasičnim za paranoidni triler: pitanjem, da li je sve što je ispričano istina ili se radi o umišljanjima glavnog junaka. Tu već stižemo do književnosti toka svesti, ali to su vode u koje autori nisu hteli da se upuštaju; radi se samo zgodnom o načinu da se zaokruži priča.

sadržaj

5.

ARHIV SEVERA (1)

Boris Lazić
boris.lazic@wanadoo.fr

TU SAIS POURQUOI

Kada bi, u reč dve, trebalo izraziti osećaj koji prati selidbu, prelazak u novi kraj, porinutost u novu sredinu i otkrića koja, iz dana u dan, njih prate, to bih izrazio rečju: dah svežine. Dah svežine, to je osećaj koji nas prati od dolaska u Lille, prestonicu pokrajine Artois, starinom jednog od gradova Flandrije. Francuski grad je postao tek po vojni kralja Luja XIV-tog. Strateg Voban, arhitekta, čiji oblik gradnje vojnih utvrda preslikavaju sva carstva Evrope od Petrovaradina i Temišvara do Baltika i krajnjeg Sibira, strateg Voban sazdaće tvrđavu, na močvarnom ostrvu, kao branu od provala vojski Svetog Rimskog carstva. Danas je to prijatni gradski park kojim teče kanal Dela, duž čije obale je, koncem devetnaestog veka, sa gradske strane, osmišljen izvanredni engleski vrt koji nosi ime stratega. Kroz taj vrt prolazim kad god odlazim u Kraljevu ulicu, u flamansku četvrt, gde je, smeštena u prizemlju stare barokne kuće, odlična kafe-striparnica.

U redovnim navratima, nekoliko puta mesečno, obilazim taj kafe, razgledam nove naslove, poručujem express i, u nameri da obnovim dugo zapostavljenu hroniku, hvatam zabeleške listajući stripove. Prednost Lillea je njegova istovremena upućenost na Belgiju, London i Pariz. Kada je reč o stripu, geografska blizina Brisela čini da nemali broj ovdašnjih amatera putuje do belgijske prestonice i tamo nabavlja sve do čega se ovde ne može doći. Tako sam, jednom prilikom, dok sam kao lektor za srpsko-hrvatski još iz Pariza redovno putovao za Lille, istom linijom i prema istom radnom mestu, kod istih ljudi gde je nekad radio Danilo Kiš, sreo dvojicu sredovečnih adolescenata besprekorno upućenih u rad Boba de Moorea. Imao sam koristi od slučajnog poznanstva. Jedna od prednosti života u provinciji nije li i u tome što ljudi nikuda ne žure, ne hitaju, zastaju, razgledaju, razgovaraju se?

Međutim, otkriće prve vrste ostaje veliki pijačni trg, na Vazemu. Svake nedelje ujutro lutam među tezgama, pod zidinama katoličke porte, gde svoju robu prodaju Francuzi, Belgijanci, Arabljani, Crnci. Par sokaka pripada prodavcima antikvarnih predmeta, kao i nekolicini prodavaca ploča, knjiga, časopisa i stripova (u provinciji, tako, rasturena po štandovima, čovek otkriva imena lokalnih pesnika, putopisaca, crtača, ljudi koji su na ovaj ili onaj način vezani za zavičaj i koji su stvarali o njemu i čija su dela štampana kod lokalnih izdavača). Prve nedelje po useljenju, nakon pet dobrih dana provedenih u kupovini i instaliranju Ikea nameštaja ("ima u konceptu te firme nešto od sveta dečije igre", primećuje moja žena, dok prati moje već uhodane pokrete pri sklapanju nameštaja, misleći pritom više na interijerske sadržaje – delom podsećaju na igračke – i dekor robne kuće, nego na moje majstorije), sa velikom gladi otkrića krenuo sam putem Vazema. Iz mirne luke svog tihog kvarta sam, najednom, prešavši trg Kormontenj, zašao u gusti splet ulica, sokačića, pasaža, skverova punih ljudi najraznovrsnijih porekla i dobi. Veliki pijačni dan je prilika da se susretnu dva jasno odeljena Lillea, dva gradska sveta, dve atmosfere gradskog življenja stopljena, za jedno prepodne, u užarenu razigranu masu ljudskih pokreta. Stari buržuji, od starine proleteri, funkcijoneri, profesori, lekari, inžinjeri, majstori, studenti, domaći i strani ljudi, žongleri, pevači i trubači igraju jednonedeljni, ranojutarnji šou. Prošli put je mlađi Arapin munjevitom brzinom pretrčavao trg, hitrim, sigurnim, dugim zamasima nogu, u sigurnom begu od predpostavljenih gonitelja. Na jednoj tezgi sam listao strip "Gedeon Plexus" Zorana Vanjake, u odlično očuvanom izdanju časopisa "Epic", koji je, ranih osamdesetih, objavljivao epsku grotesku, fantaziju, iliti, tačnije: antijunačku fantaziju, u kojoj junak, po pravilu, bespotrebno i brespogovorno gine na kraju balade. Kupio sam smesta nekoliko brojeva "Epica" jer je, na moju veliku radost, tu bilo i radova Johna Boltona, majstora klasičnog izraza i jednog od najvrsnijih obnovitelja međuratnog kadriranja i preloma tabla. Zato volim pijačnu vrevu. Znam da ću pored uskomešalosti prolaznika i nadvikivanja prodavaca naići i na tragove svoga sveta, na petoparačke priče, na crtane romane punih akcije i bega u daljine. Umetnik, koji se i sam bavi oneobičavanjem stvarnosti kao jednim od jedinih načina zdravog mirenja sa njom, umetnik neće prenebregnuti taj momenat. Beg od stvarnosti je poželjan, kao što je poželjna svaka vrsta pijanstava o kojima govori Baudelaire. Reč je, zapravo, o jednom i istom.

Neobičnost je uostalom tu, pred nosom, valja je samo uočiti. Ponekad se nameće i sama od sebe. Pri povratku, sa sepetom stripova u rukama, začuh pesmu nalik starogradskoj. Doista, na suprotnom trotoaru, mlađi francuski par je na trgu pevao: "Bolujem ja, boluješ ti, tu sais pourquoi – od ljubavi…", ona ga je pratila uz zvuk harmonike, on je prelaze u pesmi izvodio na fruli. Najluđe nije bilo što su pevali, usred provincije, u tuđoj zemlji, stranu pesmu: najluđe je to što je Francuz razumevao stihove pesme koju je pevao te zato objašnjavao, onim svojim, neporedivim, "Tu sais pourquoi"!

A kome je to pevao? Francuzima, Flamancima, Valoncima, Britancima, Arapima, Kabilima, Crncima. U vedro nedeljno jutro. Znaš ti zašto.

Nisam se, zato, začudio, kada mi je sutradan, u prodavnici "Paprika" koju, u Pariskoj ulici, drži bračni par Vranjanaca, uz kafu, stara beogradska iseljenica, danas penzionerka, govorila da, prilikom svakog tromesečnog boravka u gradu porekla, kod sestre, obilazi pijace. "Najpre Kalenić pijacu, pa Zeleni venac. Nekad i Bajlonijevu". Nikad ne ide preko reke. "To nije Beograd", izričito će, malo kroz nos, punim, reskim i lenjivim glasom. "A na kraju Knez Mihailove, pred sam Kalemegdan, postoji prodavac stripova: tamo redovno kupujem "Lunov Magnusove stripove", to obožavam da čitam". Gle, pomislih – dok sam u duhu lutao kroz oživljene Beogradske predele - eto gde se dade čitalačka publika za kojom, tamo, kukaju Mika i Vasa. Gospođi je preko šezdeset godina. Duhom je, više nego mlada. Duhom iz nje progovara stari Beograd, očev naraštaj, koji se dade u beg davno pre rata, u doba za koje nam sad, žreci "Danasa" i drugih smernih časopisa sa levice tvrde, da je tekao med i mleko socijalizma. "Ja sam više uz Teksa Vilera. Njegova zvezda nije crvena!" odlučno će, na opasku jednog od klijenata o dobrobiti Titovih vremena. "Ako želite, mogu ostaviti stripove u "Paprici", pa, kad ponovo naiđete, ponesite ih kući na čitanje". Rado sam prihvatio ponudu, i doista eto već par dana kako sin i ja po stanu vučemo brke starog Frenkija Belevena.

*

Da li znate da je tvorac "Blejka i Mortimera" bio operski pevač, i da je najblistaviji period imao u Lilleu? To je bilo tridesetih godina prošlog veka. Jacobs, bariton na glasu, nije, koliko mi je poznato, za sobom ostavio nijedan snimak. Pevao je, među ostalima, i u "Faustu", osmislio dekor i kostime nekoliko opera i opereta. Zatim je nastupio, na istoku Evrope, rat. U Francuskoj su neizbežno uveli nacionalnu preferenciju pri zapošljavanju, tako da je on izgubio posao. Iz tih razloga se vratio u Brisel, iz tih razloga iznova posvetio crtanju. U toku okupacije, njegov rad primetiće Herge. Ostalo je povest.

Obilazio sam teatar gde je Jacobs pevao. Tamo sam ćutao. Moram priznati da ne doživeh sličan osećaj stupajući na kampus u Villeneuve d'Asqu; ništa nisam osetio, ništa me nije setilo na Danila Kiša. Qui sais pourquoi?

sadržaj

6.

POST SCRIPTUM (35)

Zoran Đukanović

KRITIČARSKI BEDEKER - ISTORIJA KAO DETEKCIJA

(Jules Radilović i Zvonimir Furtinger, Kroz minula stoljeća, “Prosvjeta”, Zagreb, 1986)

1986. godina, bila je po mnogo čemu presudna za naš najpoznatiji istorijski strip-serijal Kroz minula stoljeća i za jednog od njegovih autora. Tokom proleća, strip je objavljen u obliku monografskog albuma opremljenog studioznim predgovorom, dakle u formi “konačne prezentacije”. To je peto pojavljivanje ovog stripskog epa, premijerno objavljenog u “Plavom vjesniku” u periodu između 1956. i 1960. godine. Novembra 1986. Zvonimir Furtinger, scenarista Stoljeća, na trećem Salonu jugoslovenskog stripa u Vinkovcima dobio je nagradu upravo za ovo svoje delo i dve nedelje nakon toga preminuo.

Jedno od čuvenih pojavljivanja stripa Kroz minula stoljeća bilo je u prelepom horizontalnom formatu svezaka (26,5x18cm) koje smatram originalnim doprinosom novinskih izdavačkih grafičkih i knjižarskih poduzeća (kako se u to vreme pisalo) “Lykos” i “Epoha”, različitim od svih nama poznatih standarda objavljivanja stripova (1. dnevni novinski kaiš preko širine čitave stranice, ili u novija vremena tužno umanjen; 2. nedeljna tabla u dnevnim novinama; 3. američki comic book format strip sveske i njemu ekvivalentan 4. graphic novel format, oblik strip knjige odnosno grafičkog romana; evropski približni A4 format 5. strip-revija i 6. albuma; 7. format Bonelijevih izdanja i, zatim, 8. džepni format karakterističan za Alana Forda i, ko se seća, Diabolika i, na kraju, 9. japanski manga format - ovo je primedba koja potiče iz 2005. i inspirisana je jednim tekstom iz knjige Ivice Ivaniševića Sto mu jelenskih rogova, V.B.Z., Zagreb, 2004, str.161-162). Ovaj neponovljivo šarmantni izdavački standard bismo mogli nazvati strip-strip formatom, kako se i zvala jedna od “Lykosovih” edicija gde su objavljivani Maurovićevi očaravajući vesterni s prizvukom horora i, ništa manje gotska, Grička vještica, kao i “tvrdi” Tarzan Džona Selarda. Bilo bi divno kada bi Zdravko Zupan priredio kompletnu listu ovih horiznontalnih izdanja, koja meni, na žalost nije u celini dostupna, naravno ako neko već tu listu nije sastavio. Kroz minula stoljeća na taj način su objavljena u četrnaest svezaka 1963. godine od strane “Epohe”. Neprodate primerke (izdavač ili, možda, “Vjesnik”, koji je štampao i distribuirao ova horizontalna strip izdanja) bi naknadno koričio u knjige kartoniranih korica s platnenim hrbatom/riknom. Ponosni sam vlasnik i čitalac-recidivista (onaj koji čita uvek iznova) nekoliko ovih knjiških izdanja na granici regularnosti i za koja ne znam kako su (ako su uopšte) zavođena u registre javnih biblioteka.

Kroz minula stoljeća su rezultat prve saradnje Zvonimira Furtingera (1912-1986) sa crtačem Julesom Radilovićem (1928) i predstavljaju nezaobilazan međaš istorije jugoslovenskog stripa. Na paradigmu dosegnutu u Stoljećima oslanjali su se mnogi istorijski stripovi, a pre svega edicija “Nikad robom” koju ne treba brkati sa serijalom “Mirko i Slavko”.

Tandem Radilović-Furtinger u Minulim Stoljećima je ostvario epsku dimenziju srećno objedinjavajući Furtingerove kvalitete kao poznavaoca žanrova i Radilovićevu prvoklasnu interpretaciju u mediju stripa. Stoljeća delimično preuzimaju elemente holivudskog istorijskog spektakla u najboljem smislu te reči, nikada ne otklizavši s istorijskim pripovedanjem u sapunsku operu. Holivud je tu bio samo povod da se pokrenu izražajne snage koje leže u širokim panoramskim kadrovima, prikazivanju masovnih scena, bogatom korišćenju kostimografije i scenografije, kao i psihološkom kontrastiranju dobra i zla. Za razliku od tadašnjeg standardnog holivudskog pristupa, Radiloviću i Furtingeru je mnogo, mnogo više bilo stalo do istorijske autentičnosti detalja.

Od stripovnih uzora u Stoljećima se primećuju tragovi Princa Valijanta Hala Fostera, a povremeno i tehnike crtanja Frenka Belamija. Izlaženje Dena Derija u “Plavom vjesniku” nije ostavilo snažan utisak samo na Žarka Bekera (u njegovom slučaju možda presnažan) nego, u izvesnoj meri, i na Radilovića.

U hvale vrednom predgovoru za album Kroz minula stoljeća, Zvonko Maković ukazuje na neka osobena svojstva ovog stripa. Osim što je uspešno konkretizovao inače uopštena pominjanja veze film-strip, Maković je podrobno istražio prožimanje istorijskog žanra i žanra detekcije u Stoljećima. Upravo posredstvom ovog prožimanja postignuto je oneobičavanje – specifičnim jezikom stripa dočarano je prodiranje iz dimenzije svakodnevnog u istoriju. Što je još značajnije, Maković uspešno rehabilituje klasičnost Radilovićevog crtačkog pristupa. Mirnim režijskim postupkom nenametljivog posmatrača, Radilović čitaoca hvata u zamku neprimetnog izvođenja dramaturških obrta. U Stoljećima postoje mnogi elementi modernog jezika stripa: direktna sučeljavanja totala i krupnih planova, neobični rakursi koji pojačavaju ekspresiju, zatim isecanje detalja kao i brz ritam. Međutim, svi ovi elementi su uglavnom diskretno smešteni u kontekst klasične vizuelne naracije.

Neki delovi prvobitne verzije stripa Kroz minula stoljeća su izgubljeni ili oštećeni. Radilović se 1968. godine odlučio za pristup relativno pasivnije rekonstrukcije stripa pri čemu se, na momente, izgubilo nešto od svežine istorijskog pripovedanja. Zbog potreba montaže u drugi format neki horizontalni totali su izostali ili su razbijeni na manje celine. Pošto su oni glavno sredstvo iluzije panoramiranja u stripu, njihova redukcija je delimično umanjila epsku grandioznost. No, i u ovoj tek nešto prigušenijoj verziji, Kroz minula stoljeća nastavljaju da nas plene svojom igrom istorijske detekcije.


(ovaj tekst se nešto razlikuje od teksta originalno objavljenog u “NIN-u”, u Beogradu, 11. januara 1987, te ga je ispravnije smatrati njegovom dopunjenom verzijom)

sadržaj

7.

JUŽNJAČKA UTEHA No196.

Marko Stojanović
misto83@ptt.yu

APSOLUTNIH 100 (89) HITMAN LOBO – THAT STUPID BASTICH

LOBOTOMIJA (1)

Tommy: I hated him on sight an' I
wasn't even looking at him. He dressed
like an idiot, talked like a moron, an'
smelled like he wore his bowels outside
his body. It wasn't a good beginnin'.

Superheroji su među nam, eto ima već sedamdesetak godina. Uz gomile uspona i padova, heroji sa prefiksom (pozajmljenim od svog pionira i prototipa, čoveka od (nerđajućeg) čelika) traju kroz čitave generacije, zacementirani u psihologiji modernog Amerikanca, neizbrisivi (ma koliko suštinski marginalan) deo miljea american way-a. Rečju, institucija, s one strane Atlantika, ali bogami i s ove, na papiru ali i na celuloidnoj traci. U mom dosadašnjem iskustvu sa institucijama, dve su stvari postale same po sebi očigledne.

Prva je ta da institucije u stopu prate konvencije, svih oblika i vrsta. Superheroji tu nisu nikakav izuzetak, čak naprotiv! Udobno uljuljkani između dvostrukih života, fetiša maske, slučajnog sticanja super moći, motiva osvete, neprilagođenih civilnih života, superheroji su vremenom stekli još jednu bitnu konvenciju, a to je crossover. Crossover je pojava da se s vremena na vreme ukrste dva superjunaka u zajedničkom izdanju (iz čisto komercijalnih razloga, naravno) da bi se publika jednog pokušala zavrbovati da prati i doživljaje drugog, te time pospešila prodaja (koja ma koliko uspešna bila nikada nije dovoljna). Konvencija crossover-a najčešće počiva na sledećim temeljima: dva superjunaka se se susreću radeći na istom slučaju. Prvo se ne vole, pa se stoga malo tuku, a onda im dođe iz dupeta u glavu da su na istoj strani i da su obojica u stvari fini momci te se stoga zavole i zajedničkim snagama (nakon žestoke makljaže, naravno) spakuju negativca iza rešetaka.

Druga očigledna stvar je da se svaka institucija upravo svojim stausom izlaže podsmehu i raznovrsnim napadima sa sviju strana. Čim je nešto (neko) na pijedesetalu i izloženo svačijem pogledu, naći će se neko ko ne voli to što vidi. Ako taj neko još ima malo literarne kulture, sposobnost suvislog izražavanja i iole dobro shvatanje situacije, količina blata koja može zasuti napadnutu instituciju je neograničena. Superheroji, kako to već ide osim toga što predstavljaju jednu od najvoljenijih institucija u stripu takođe predstavljaju jednu od najomraženijih institucija. Još jedna je stvar postala očigledna tokom vremena: osim što svuda nose kišobrane i prave najsmešnije humorističke serije na svetu, ljudi koji dolaze sa engleskih ostrva su isti oni ljudi koji gaje sasvim nepatvoren i neponovljiv prezir prema tom inkriminisanom žanru.

Tako je Britanac Kejt Gifen napisao Loboa za crtača Rodžera Slifera, DC i sve one koji preziru superheroje. Lobo je trometarska gomila mišića koja radi kao intergalaktički lovac na ucene i koja je sposobna da se regeneriše od kapi krvi. Lobo je uz to i najnasilniji stvor koji se ikada prošetao stranicama jednog stripa (konkurencija je, kad uzmete u obzir šta se sve danas objavljuje, zaista vredna pažnje), a proslavili su ga takođe Britanci Alan Grant i Sajmon Bizli, koji su ga čak jednom prilikom odaslali na ubilački pohod u raj i okrvavili njegove ruke Deda Mrazovom krvlju!


(Nastaviće se)

sadržaj

8.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (255)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

MOŽE LI NAM STRIP PROMIJENITI ŽIVOT?

Nismo, zapravo, o tome raspravljali Draženka i ja, već smo se isto pitali za priču... Nu, kako su i stripovi priče: može li? Promijeniti nekome život? Strip?

Mislim da može. I ne samo onima koji su se njime odlučili kao zvanjem baviti. Znam, naprimjer, da mi neka zadaća zna izgledati preteškom pa skoro kažem "Ne mogu ja to". No, onda se neizostavno sjetim epizode Bednjančeva "Genija" u kojoj je čarobna formula bila "sveštohoćumogu". Te mi nakon toga bude makar jasno kako nije da ne mogu nego mi se neće. A kad se to zna, onda se lakše napravi ono što se mora.

Ili se sjetim, recimo, kako mi je pomogao Alan Moore s V for Vendetta. U vrijeme kad se nisam baš snalazio pred činjenicom da se Jugoslavija raspada i da socijalizam naočigled izdaje sam sebe i prelazi u fazu rane akumulacije kapitala (jest, uvijek sam bio politički naivan, priglup čak), prosvijetlio me stav u potki Vendette po kojem politički izbor nije između komunizma i kapitalizma, već između totalitarizma bilo koje boje i anarhije. Pa me, shodno tome, pitanja vlasti otada ostavljaju prilično hladnima.

Ili, naposlijetku, moralna vertikala stripa. Kad me prodavačica kontinuirano zakida na kusuru, što me sprječava da joj ne ukradem nešto dok ne gleda? Kad kasnim na sastanak, a susjedu iznenada treba voziti u ambulantu, što me navede da sastanak otkažem? Možda kućni odgoj, deset zapovijedi ili šest pionirskih vrlina, ali možda i one bezbrojne nacrtane oči koje me preko ramena promatraju i tjeraju da ih budem dostojan. Tintin ne bi ukrao. Bernard Prince bi uvijek učinio pravu stvar. Bob Rock bi gunđao, ali kužimo mi njega.

Svakako, odluči li mi se netko suprotstaviti argumentom kako je mnogošto drugo utjecalo na naše formiranje te kako bi gorenavedene pouke, misli te vrline u nama stasale čak i da nismo u stripovima našli sudbonosne rečenice, neću se znati obraniti. Jer, istina je, vjerojatno bismo bili osobe kakve jesmo i da stripove nismo čitali. Kao što je vjerojatno istina i da smo stripove jednostavno morali čitati jer smo osobe kakve jesmo.

Neke su veze takve, sudbinske.


***
Stripovi koji će jednom, nekome promijeniti život. Samo ako ih nastavimo redovito raditi...
http://www.stripovi.com/mistermacak.asp
http://www.zmcomics.co.yu/sergej i
http://www.stripovi.com/martinamjesec.asp
A ponovo ću upozoriti i da je Q7 dobro skriven na ključnim rvackim kioscima gdje će vam ga prodati umilostivite li prodavačicu. U vašim omiljenim, pak, knjižarama (More Comics, Alan Ford, Buch te odnedavno i novosadskoj Stripoteci) ponosito je izložen te odmah dostupan. Ura!

sadržaj

9.

ŠTAMPA

štampa

Zoran Đukanović i Dušan Banjanin su obezbedili sledeće priloge:

MARJANE SATRAPI: MULE SU UBILE NAŠE SNOVE

1994. godine Iranka Marjane je doputovala u Pariz gdje je otkrila stripove. Persepolis je njena životna priča. O djevojci Marji, o revoluciji 1979., mučenju, iračkim bombardiranjima i četverogodišnjem boravku u Austriji. Svoju domovinu više nije vidjela.


Gospođo Satrapi, vaš strip-roman 'Persepolis' je vrlo osobna priča o vašoj obitelji, propalim ljubavima, pa čak i o ratu između Iraka i Irana. Je li pisanje za vas svojevrsna terapija?
Ne, s tom knjigom ne mogu riješiti svoje osobne probleme, već samo mogu opisati situaciju. Pritom na sebe ne gledam ni kao na političarku, ni kao na historičarku, već samo kao na svjedoka revolucije i rata. Ja samo zauzimam vrlo subjektivno stajalište i pričam o povijesti Irana kako sam je ja doživjela.


Iz 'Persepolisa' saznajemo o svakodnevnim brigama i radostima iranskih ljudi. Sigurno ste time željeli prikazati i onu drugu stranu Irana. Koji vas klišeji o Iranu najviše ljute?
Do 1979. moja zemlja je bila zemlja iz 1001 noći, a onda smo preko noći postali teroristi. I jedna i druga slika su pogrešne. Važno mi je naglasiti da čak i u jednoj demokraciji vlada ne predstavlja sve građane. Pa ni George W. Bush ne stoji za sve Amerikance. Iran je, s druge strane, diktatura, pa kako onda prihvatiti da ona reprezentira sve građane? Ono što se danas događa u Iranu je samo tužan dio povijesti, no ne i onaj kulture moje zemlje. Još jedan rašireni kliše je taj da postoji samo muslimanski svijet. Ta ja nemam skoro ništa zajedničko s nekim iz Saudijske Arabije! Stotinu godina smo utrošili na to da sagradimo sekularno društvo, a sada se religija vraća i to u jako bolesnom obliku, budući da se više ne radi o zajedništvu i oprostu, već o ratu i smrti. A to je jako opasno.


Jesu li Iranci zbilja antizapadnjački orijentirani ili je i to samo jedan od klišea?
Sumnjam da postoji netko tko se tako veseli Zapadu kao mi. Kad je Madonna odrezala kosu, to je učinilo i jako puno djevojaka u Iranu. No, ja u tome vidim i problem, jer ljudi misle da je sve što dolazi sa zapada strašno dobra stvar. Doduše, mi možemo kopirati demokratske strukture zapada, ali nisam sigurna možemo li mu u potpunosti vjerovati.


Koju ulogu igra islam u Iranu?
60% Iranaca je mlađe od trideset godina, a ta nova generacija je puno više orijentirana prema zapadu nego što smo bili mi. Hvala na pitanju, doživjeli su što može učiniti ekstremna religija i sada svi žele sekularizam. Istina, iransko pravo je protiv žena, no istovremeno 64% studenata su žene. Nadam se da će za par godina završiti fakultet i napraviti neke promjene. U tom pogledu sam vrlo optimistična.


No, čini se da je ta nova mlada generacija stasala i da su reforme zakazale.
Možete si zamisliti da su toj djeci u školi prali mozak ne bi li ih pretvorili u prave muslimane, a to govori da niti jedna diktatura ne može potrajati vječno. Ljudi čeznu za slobodom. Upravo iz tog razloga sam protivnica intervencija u Afganistanu i Iraku. Demokracija nije kao boja kojom ćete oličiti zidove i odjednom postati demokratska zemlja. Više je to socijalna evolucija.


Možda su političke promjene u devedestima propale i iz razloga jer su se bojali mijenjati religiozni sustav.
Da, to boli, prije svega zato što se ne mogu vratiti u svoju zemlju. Mislite li da nas je Amerika htjela demokratizirati samo zato jer smo joj simpatični, a ne zbog nafte? Jednoga dana kada presuše zalihe nafte, bit ćemo kao neka stara prostitutka koja je prestara da ode na ulicu. Ako baš želimo demokraciju, onda to moramo sami odlučiti.


Može li Iran računati na Europu?
Naravno da ne. Pa Europa je ciničnija nego SAD. Na površini Europljani se bore za ljudska prava, no čim su sklopili ugovor o nafti, ljudska prava im više i nisu bila tako zanimljiva. Doduše, europska politika je u temelju bolja, no kada se radi o novcu, i tu je sve moguće. Ovdje ne mislim na građane Europe, već na njihove vlade.


Može se reći da su iranski atomski planovi prilično uzburkali svijet. Kako Iranci izlaze na kraj s prijetnjama iz Bijele kuće?
Ako i dođe do nekog vojnog udara, mislim da će reći: "Evo, dobili smo demokraciju!" No nikako ne bismo smjeli zaboraviti da su Iranci ekstremno nacionalistički orijentirani. Istina, Iranci su siti svoje vlade, no miješanje stranaca im je još gore. Svi koji dolaze izvana su neprijatelji. Mislim da su Amerikanci počinili zbilja velike greške u mojoj zemlji, tako da i nisu dobrodošli. Uzmite na primjer Irak, a onda pomnožite situaciju sa sto i dobit ćete što se događalo u Iranu. Naravno da je bolesno ako Iran želi imati atomsku bombu, no isto je tako bolesno da ih imaju i Pakistan i Izrael. Mislim da nijedna država ne bi smjela posjedovati atomsko oružje.


A kakva je situacija u Teheranu?
Sve se može u svakom trenutku promijeniti.


Kako živite onda s tom stalnom nesigurnošću?
Iranci su apsolutno šizofreni, a to znači da se izvan kuće morate ponašati na strogo određeni način, drugačije odijevati, pričati. A to znači da stalno vodite dvostruki život. Jako kontradiktorno.


Čini se da tako živi i Marji u vašem stripu. Izvana revolucija, a unutra se pleše i slavi iza zavjesa.
Činjenica je da taj režim prodire u mozak i mijenja karaktere, baš kao u Geroge Orwellovoj "1984.". Mule ubijaju naše snove. To je shema svih režima - zastrašuju ljude i jedu njihov mozak.


Ako je uplitanje izvana posve besmisleno, a Iranci se ne mogu boriti za svoju slobodu, gdje je tu onda rješenje?
Postoji samo jedno rješenje, a ono glasi - promijeniti kulturu. Jedini put da izađemo iz ove dileme je da uzmemo sav taj novac s kojim je kupljeno oružje i dopustimo djeci da putuju Europom i Amerikom. Kada čovjek ima jednog američkog prijatelja, teško da će htjeti razoriti Ameriku i vice versa.

(nepotpisano)


Objavljeno: Klik online, 10.02.2005.godine

EVA MENDES ĆE UZ NIKOLASA KEJDŽA - glumiti u filmu "Ghost Rider", adaptaciji stripa kompanije Marvel. Cela priča vrti se oko Kejdžovog lika bivšeg motociklističkog kaskadera, koji dozvoljava da njegovo telo zaposedne duh željan osvete, kako bi obezbedio sigurnost svoje devojke koju glumi Mendesova. Film će režirati Mark Stiven Džonson.

V.T.


Objavljeno: DANAS, Beograd, 09.02.2005. godine

Vizuelna strana života
U jednom svom eseju Josef Brodski piše: "Vizuelna strana života uvijek mi je više značila od njegovog sadržaja. Fotografiju Samuela Becketta sam, na primjer, zavolio mnogo prije nego što sam pročitao i jedan red koji je napisao."

(odlomak iz teksta Muharema Bazdulja "Albert Camus: Pravi mislilac dvadesetog vijeka", objavljen u: "Dani", Sarajevo, 4. 2. 2005. Muharem je književnik i novinar koji povremeno napiše i tekst o stripu - Z. Đ.)

sadržaj

10.

PISMA ČITALACA

mail

From: Radic Sonja <razvigora@yahoo.com>
Subject: malo pitanje, ali molim za odgovor

Za SVesti, urednika i sve aktivne uchesnike istih.... Duuugo primam SVesti… I redovno ih chitam, obrazujem se, rekla bih… Ponekad mi nisu jasne te vashe svadje, ali opet sujeta umetnika je odmah ispod mushke sujete po svojoj grandioznosti, (a vi ste mahom i jedno i drugo), tako da vam ne zameram…

Ovom prilikom pishem iz chisto sebichnih razloga, znatizzelja... Otishla sam na otvaranje Festivala francuskog filma, puna devojackog entuzijazma, odgledala "Bellville randezvous" i malo je reci odushevila se, odgledala "Besmrtnu" i malo je reci razocharala se... Ja nisam neki fan Bilala, pa mozzda otud nedostatak opravdanja za njegov film. Opet, volim lepe stvari, esteta sam – a film nije ispunio ni tu kategoriju... Zato me interesuje shta kaze deo javnosti koji se stvarno razume u ono sto je Bilal predstavio? Da li ce mu ime ili ulozeni trud (pet godina – malo li je na ovu skupocu?) kupiti lovorike, ili cete reci ono sto mislite? Da li ja greshim, mozzda je film zaista bio dobar? Mozzda sam pogreshila salu...Silly me.

Do nove avnture...Pozdrav.

Sonja, vatreni obozzavalc stripa i svih njegovih nus - proizvoda

sadržaj

11.

LINKOVI

Strip Vesti

Pozdrav iz Zagreba! :)
Evo, mala napomena da Zagorove stranice (na linkovima) više ne postoje vec je otvoren novi strip portal Stripovi.net na adresi
http://stripovi.net
Hvala
Siniša

* * *

Dve različite web strane za jedan od najboljih sajtova koji donose vesti iz francusko/belgijske škole stripa... možete se pretplatiti na njihov mail newsletter (da ne kažem njihove SVesti) koji je dogurao do 100-tog broja. Možda dobijete inspiraciju da ponešto prevedete i za Vaše Strip vesti...:)

Actua BD
http://www.actuabd.com
Univers BD
http://www.universbd.com

sadržaj

12.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od - do
. . .

Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad