Dragi naši!

Imamo tu čast da ovu sezonu počnemo sa predstavljanjem prvog broja časopisa Vojvođanski strip!

Klub Crna ovca,
Kralja Aleksandra 10, Novi Sad,
četvrtak, 3. septembar u 20.30h.

U prvom broju Vojvođanski strip (128 strana) donosi dve epizode stripa Svetozara Obradovića i Branislava Kerca Poručik Tara na 48 strana - Bumbareva banda i Kuda zveri prođu. Tu je intervju sa Aleksandrom Zografom i njegov strip Dopisnica iz Pančeva, kao i još jedan genijalan strip, prvi put posle tridesetak godina - Mika Muštikla Radiča - Miše Mijatovića.

Prvi broj Vojvođanskog stripa donosi do sada neobjavljenu epizodu Maslijevog Detektiva Lakonogića, Krampija Dude Vukojeva i Petra Meseldžije, strip Propuzilište Franje Strake i strip Zlatka Milenkovića Poslednja linija odbrane, te strip Marka Dješke Tis'ga i Aleksandra Ivanova Od tuša do tuša. Takođe, tu je i strip Razglednica iz Sarajeva, Predraga Đurića, Franciska Maldonada i Zlatka Milenkovića.

Premijerno se objavljuju i stripovi Dobrovoljac Predraga Đurića, Marinka Lebovića i Mikice Ivanovića, kao i strip A san šta je? Predraga Đurića i Mikice Ivanovića.

U prvom broju objavljena su i dva prvonagrađena stripa na nedavnom konkursu ROSENCRANTZ-a - Autizam za početnike Đorđa Milovića i Čudesni dar gospodina Arsentijevića Nenada Pejčića i Igora Krstića.

Vojvođanski strip obiluje i tekstualnim prilozima, prikazima stripova i strip časopisa, kao i strip dešavanja, a stižu iz pera Branka Đukića, Jovana Gvere, Ilije Bakića, Marije Samardžić, Ivana Veljkovića i Predraga Đurića.

Foto: Tanjug / Rade Prelić

SPECIJALNO U DANASU: Rajko Milošević Gera, gospodin čovek, sa našim reporterom analizira svoju izložbu i strip-bluz pogled na svet

STRIP JE MEDIJ BUDUĆNOSTI

Piše: Aleksandra Ćuk

Promene tonalitet ne bi li time dali poseban značaj svojim rečima. Rajko Milošević Gera, pak, neverovatno brzo priča i ima živu gestikulaciju za nekog ko se bavi, pre svega, vizuelnim. Dok govori, deluje kao da crta u vazduhu. Pun je pozitivne energije. Raspoložen je da se priča o čemu god određeno vreme, jer posle toga mora da svira. U "Mikser Hausu", gde je postavljena njegova aktuelna izložba. Razgovaramo u društvu njegovih radova, koje u tom momentu osim studentkinje i bicikliste iz Drezdena niko ne gleda. Svi čekaju Geru u bašti, da počne da svira solo gitaru i peva sa svojim bendom.

Reči za master klas

Potvrđuje da su mu mnogi rekli da crteži s autoritetima iz bluz muzike zrače posebnim šarmom i objašnjava kako ih je uradio. Prvo je danima proučavao ploče i njihove karaktere, a onda je sve to sklonio od sebe i nacrtao na desetine crteža u dahu. Veruje da su zato ispali tako dobro, iako se ni kod onih koje je duže radio ne primećuje razlika u kvalitetu. Na uobičajeno novinarsko, kako je izabrao radove za izložbu kojom će se predstaviti u Beogradu kaže:
- Cilj je bio da izložba bude veristilna, da se vide različite fasete ovog posla. Crno-belo, skice, nešto u boji, nešto malo ekspresivnosti, zatim potpuno obratno - čisto, potom epske scene, koje zahtevaju veliku preciznost i istoriografiju. Svi treba da imaju svoje pravilne oklope. Tu su i plakati za banku u Barseloni koja je organizovala značajne događaje, tamošnji Akvarijum za koji sam radio zaštitni znak Kapetan Akvarijum, kao i drugi dizajnerski radovi - plakati za teatar, sportske manifestacije i mnogo onih koji najavljuju džez i rok koncerte. Tu je čak i "St James", koji sam radio za Dom omladine, što je bilo posebno uživanje. Ali poenta je bila da ljudi vide, da ako se radi jedan posao dobro, može da ima veoma mnogo različitih faseta koje su potpuno pošteno i vrhunski urađene i da to nije nikakav problem.

Na opasku da možda njemu nije, odmahuje rukom.
- Pa, ja i mladim ljudima pričam da je mnogo važno da se ide za kvalitetom, sve ostalo je konsekvenca. Nije ni kod mene svo vreme bilo med i mleko, ali je taj deo uvek bio pošten, pravi. Nikad nisam pravio fol. Nikad nisu dobili loš crtež, ideju na pola. Mislim da je to glavna preporuka. Niko ne odbija dobro. A kojom će onda rečenicom započeti master klas u Studentskom kulturnom centru? - Onom za koje su mi bile potrebne godine, a to je da naš posao nije ilustrovanje. Naš posao je izražavanje. To znači da je moj posao da emocionalno opravdam scenario, da mnogo čitam i imam mnogo veze sa filozofijom, slikarstvom, da budem stalno u situaciji da mogu nešto da izjavim o nečemu. Želim to da radim jer sam pun nekih izjava, sumnji, razmišljanja i dilema.

Scenarija, film

Upitan da li to znači da kao ranije ima primedbe na scenarija, R. M. Gera kaže da u principu nema, jer su scenarija koja sad dobija super.
- Možda poslednji posao - Betmen. Nisam bio zadovoljan. Pravio sam Betmena više da bih probao i to da radim. Napravio sam dva poglavlja, 40 i nešto tabli, i tu sam uskočio u priču koja traje. Sad je već izašla i knjiga "Betman Eternal". Uskočio sam u ekipu gde ima mnogo crtača i scenarista, a to nije moj film.

Na pitanje Danasa šta jeste njegov film, R. M. Gera objašnjava da bi voleo da se raduje i da razgovara. Recimo, pošto je radio strip-roman Tarantinovih filmova "Prokletnici" i oskarovca "Đangova osveta" desilo mu se da kad je poslao pitanja Redži Hadlinu, producentskom ofisu koji predstavlja Đanga, ostane bez odgovora. Pojašnjava da pitanja nisu bila komplikovana već esencijalna.
- Pitao sam da li Đango zna da je on u stvari slobodan, i da li zna da je on heroj ili to uči dok traje scenario. Nisu odgovorili, a kad smo Džejson i ja pričali o serijalu "Scalped", koji me je proslavio, mi smo raspravljali o tome ko je Red Krou ili Kerol. To su reči koje može da vam kaže samo pisac, pa je tako za Kerol kazao - "Napravi mi žensku koju bi svako da vodi u krevet a niko ne bi hteo da je ženi i odmah mi je bilo jasno šta hoće. Red Krou je šef kazina i za njega stoji da je loš ali da on toga nije svestan. To su rečenice koje dođu ako su tu ljudi sa željom. Uz te reči dobijam sliku. Svi se radujemo kad radimo i u posao ubacujemo emociju svaki dan. I zato ponavljam, da naš posao nije ilustrovanje. To još znači da ako treba da nacrtam nešto hladno, to treba da bude toliko hladno da je vruće. To uvek mora da bude interpretacija zato što je strip medij budućnosti. U njemu ste direktor fotografije, slikar, glumac i režiser, scenarista, radite i kulise, plus grafizam, boje. Imate toliko elemenata koji su zahvalni za kreativnost. Čini mi se da ne postoji nijedan drugi medij koji može takvim potencijalom da se podiči. Jednog dana kad klinci crtači budu počeli da se pojavljuju, samo ćemo se krstiti."

Ipak kad bude držao predavanje u SKC-u, osim stručnih za mlade, neće imati neke životne pouke. Potpuno je van te teme. To je, kako kaže, kao da ga pitaju koja je četkica za zube najbolja.
- Ja im pričam o Feliniju, o knjigama, šta je to dramaturgija, šta je dobra fotografija i zašto, šta spaja Felinija, Pikasa i Mebijusa.

Šta ih spaja?

- Izražavanje, poznavanje posla. Emocionalno opravdanje dela koje gledate. Šta Felini hoće da vam kaže u svim svojim filmovima? Da je ljudska imperfekcija najvažnija, da je to ono najlepše u ljudima. To ne piše u knjigama, ja to tvrdim, a primetićete isto ako ponovo pogledate Felinijeve filmove. Na komentar da bi to moglo da se kaže za sve kreativne oblasti, Gera ukazuje da je to prosto važno približiti ljudima.

Rezervat kao ciganmala

- Zašto je, recimo, Gernika genijalna? Zato što svi odvajkada pokušavamo da na ravnom prostoru da napravimo tri dimenzije. Da bi istakao dramu, Pikaso je odlučio da ljude koji umiru predstavi u dve dimenzije. Nema dubine, nego povlačenje linija kao što čine deca. I onda se vidi da je smrt grozna. Zašto je Van Gog jedan od najvećih slikara? Zato što je bio u stanju da uzme žutu i naslika noć. E to je slika, konstatuje Gera, koji je spreman da objasni sve pojedinosti u vezi sa svojim radovima na izložbi, pa i da ih ponovo analizira, više za sebe komentariše:
- Ipak se vidi da dolazim odavde, konstatuje sa zadovoljstvom, a onda objašnjava kako su, recimo, svi, kad je radio krimi priču o Indijancima u rezervatu, bili ubeđeni da je boravio u nekom od njih. A zapravo je, kako kaže, crtao ciganmalu. - Poznajem Cigane, družio sam se s njima i znam taj stalni osećaj prisustva nasilja i siromaštva.

Međutim, to se u najboljem smislu odrazilo na strip, koji je time postao još realniji. A realizam je Geri veoma bitan, pa je bio rad da objasni zašto je to tako:
- Realizam je važan kao relacija i ne možete da izbegnete. Od njega sve počinje. Nije važno da li ga ja volim ili ne. Što smo dalje ili bliži realizmu tu tražimo smisao. Posle se to definiše kao stil, a suština je kako vidimo život, šta je nama realan život i kako ga doživljavamo. Ako je nešto postmodernistički, to su jedan, dva koraka, treći je već besmislen. Zato što nema realizma. A daleko od toga da je želim da je sve hiperrealno. Naprotiv, čak mnogo volim apstrakciju i jako me zanima, ali je poenta da se otkrije relacija ako je napravljena kako valja - ima svoj život ili podseća na njega Ili je još bolje kad pred sobom imate dobru sliku ona je življa nego život. Kao da ima nešto još realnije od fotografije, baš zato što nije savršeno. O tome isto mnogo volim da govorim kad držim master klas - kako se misli u odnosu na umetnost. Šta je formacija u odnosu na umetnost, a šta informacija, zaključuje Rajko Milošević Gera za Danas.

Zelena svetla kod Tarantina

- Moj radni dan je minimum deset sati i mora stalno da se bude kreativan. To više nije pitanje. Kreativnost je moj posao, objašnjava Gera. Upitan kako je izgledala saradnja s Tarantinom, da li ga je upoznao ili sve ide preko agenata i urednika kaže: - Mislim da me je Tarantinu preporučio Semjuel Džekson spomenuvši moj rad u nekom tok šouu. Onda su me pozvali iz Plejboja iz vedra neba i pitali da li bi vi radili izbačenu scenu iz Tarantinovog filma. Naravno da bih. Tokom rada sam menjao njegov predložak, bez da menjam dijaloge, pa su svi urednici skočili na mene. Napravio sam zato lej aute do kraja i poslao to direktno Tarantinu, koji je poručio otprilike "ama, nek radi čovek šta hoće, ovo je super". Od tada do kraja imam kod njega zelena svetla. Tarantino ne može da poznaje strip bolje od mene, kao što ja ne poznajem film bolje od njega, ali on zna šta je pričanje priče. Recimo, kad sam radio Đanga, svesno nisam gledao film dok nisam završio knjigu. Da bih crtao kako mislim da treba. Ljudi misle da sam se upoznao s Tarantinom, sedeo s njim i zezao se. Aman, to je ozbiljan i dugačak posao - nema tu mesta za zezanje. Tokom rada na "Đangovoj osveti" je bilo komplikacija. - Reč je o dva sveta spojena u jedan i mislim da to nije bio srećan brak. Adaptacija filma nije bila dovoljno pošteno urađena za grafički roman, koji sam radio zato što je prva ideja bila da knjiga ima 126 strana. Međutim, kad smo počeli da radimo, dobijem scenario debeo tri prsta i kažem "ljudi ovo je nemoguće", ali na kraju je ispalo 246 strana. Duplo. Morao sam zato druge ugovore da pomeram...

Aman, nek sednu ti ljudi

Rajko Milošević Gera se probio u Španiji i generalno u inostranstvu, pre svega zahvaljujući kvalitetu svog rada. "Postoji i te kako uticaj u mogućnostima do kojih je Španija došla. U odnosu na nas, Španija je neuporediva koliko je u tom polju ispred. Ja uvek spominjem kako ljudi napolju - u Francuskoj, Španiji, Americi imaju svoje biblioteke stripova, isto kao što imaju CD diskove. To je potpuno normalno. Jedino sam ja tamo cenjen na način koji je meni manje normalan, zato što dolazim odavde. Za njih je to normalno. Odem recimo u Angulem, štand se otvara u 10, publika od pola sedam pravi red za moj potpis. Ne mogu da verujem i prvo što tražim su stolice za te ljude. Nemoj da mi stoje a ja da im crtam. Aman, nek sednu ti ljudi."

U razvoju kriminalističkog žanra veoma je značajan period takozvanog „tvrdo kuvanog krimića“, koji se kao manir najpre pojavio u krimi-magazinima, pre svega u „Dark Mask“, krajem 1920-tih i odatle se proširio na ostale publikacije, knjige a potom i film, postajući ne samo tražena roba već i obrazac koji je otvarao nove mogućnosti u izdizanju iznad petparačke, trivijalne zabave. Naravno, sindikalno/korporativni pisci najamnici besomučno su štancali priče/romane/scenarije  koji su vulgarizovali potencijale „tvrde škole“ ali su dela Dešajela Hemeta, Rejmonda Čendlera, Džona Mekdonalda ili Rosa Mekdonalda umetnički uverljivo svedočila o velikoj snazi ovog usmerenja. Nastao u vreme velike ekonomske krize „tvrdi krimić“ je, umesto elegantnih i sofisticiranih detektiva i policajaca, opisivao doživljaje grubih, sirovih najamnika koji imaju svoju verziju pravde što sasvim odgovara okruženju u kome se kreću, od sirotinjskih četvrti prepunih sitnih i krupnih kriminalaca, mafijaša i korumpiranih policajaca do visokog društva, dekadentnog, perverznog i beskrupuloznog.

„Tvrdi krimić“ je nastavio svoj razvoj i posle II svetskog rata, uprkos godinama prosperiteta, nalazeći na američkom ali i evropskom tlu nove autore koji su se kretali utrtim stazama dodajući im nove teme i stavove. Među autorima koji su u temeljima svog shvatanja krimića imali čistokrvnu „tvrdi školu“ bio je i Donald E. Vestlejk (1933-2008). Pišući pod pseudonimom Ričard Stark on stvara lik Parkera, ubice i pljačkaša koji će biti junak 24 romana, počev od „Lovca“ objavljenog 1962. godine. Parker, čije se ime ne zna (a možda mu Parker i nije pravo prezime), kriminalac je bez sentimentalnosti, dilema i griže savesti, velike snage i spretnosti, vrlo oprezan, promišljen i nemilosrdan. Njegov lični kod časti i ponosa podrazumeva poštovanje date reči, isključuje izdaju i prevaru (kolega u poslu ili devojke). Parker je „slobodnjak“, nije vezan za mafiju ili druge sindikate kriminala; nije gramziv, „radi“ da bi stekao novac koji, mada voli luksuz, umereno troši. Vođen svojim principima on je potpuno miran, uspostavio je egzistencijalnu ravnotežu i, ma kako to zvučalo čudno, zadovoljan je sobom i, čak, srećan (mada taj pojam nije u njegovoj svesti). Naravno, kako to biva, ravnoteža nije trajno stanje pa se Parker, hteo ne hteo, pored policajaca i objekata njegovih aktivnosti (bankara, vlasnika radnji), sukobljava i sa primarnim okruženjem: bivšim drugovima, nevernim devojkama, predstavnicima organizovanog kriminala. Takav je i njegov „prvi slučaj“ iz romana „Lovac“ u kome se on, pošto su ga, nakon uspešne pljačke, izdali i upucali kompanjon i dotadašnja devojka, iz mrtvih vraća u Njujork da bi se osvetio. Put do glavnog krivca neće biti ni brz ni lak ali Parker nema šta da izgubi, nema kome bilo šta da oprosti niti da prema bilo kome ima obzira. Zato ne štedi pretnje i pesnice a revolver mu je uvek pri ruci. Kad konačno obavije prste oko vrata onoga koji je kriv za izdaju Parker nije zadovoljan jer, kao praktičan čovek, on traži i finansijsko obeštećenje; no, novac je u rukama kriminalne organizacije koju pojedinac ne može pobediti. Parker je toga svestan dok odlazi sa parama koje je, ipak, iznudio od organizacije. Tako se ova epizoda završava a avantura nastavlja.

Darvin Kuk (1962) se, nakon karijere u dizajnerskom i animatorskom biznisu, od 2000.g. bavi stripom, kao scenarista ili crtač, u raznim projektima i franšizama, od serijala o Betmenu, Spajdermenu, Supermenu ili Spiritu do vestern i zombi storija. „Lovca“, prvu od četiri adaptacije romana o Parkeru, Kuk je objavio 2009.g. Ilustracije/crteži ove priče na 130 strana na razmeđi su realističnog i karikaturalnog, sa vidljivom grafičkom stilizacijom potcrtanom umešnim korišćenjem plave boje, što stvara atmosferu koja podseća na crno-bele TV programe koji se gledaju na prvim, nesavršenim kolor televizorima. Patina urbane prošlosti velikog grada koji spaja sjaj i bedu, luksuz i ekstravaganciju i one koji se trude da ih dosegnu ili oponašaju, od jeftinih, veštačkih plavuša natapiranih frizura do finih biznismena sa manirima koji se bave kriminalom, brzo zavodi čitaoce i on se lako identifikuju sa tvrdim osvetnikom. Kadriranje prizora naglašeno je filmsko, rezovi su kratki i brzi; segmenti sa sećanjem na prošle događaje gušće su obojeni, sa više teksta koji analizira tadašnja stanja. Kuk je uspešno odradio svoj posao (kako ga je definisao) „adaptacije i ilustracije“ stvorivši delo koje se jasno oslanja na prozni predložak ali ima i svoju osobenu, uverljivu dinamiku stripa/grafičke novele.

Jedina strip manifestacija u zapadnoj Srbiji, ujedno i najmanja u regionu, održaće se ove godine četvrti put od 27. avgusta do 29. avgusta 2015. godine u Raški.

Vrletno je i daleko ovo mesto gde mi pravimo koloniju, ali strip je kao korov, opstaje i raste tamo gde mu se najmanje nadaš. Opet će doći strip škole iz Leskovca, Beograda, Prijepolja, Gračanice, Vranja, Makedonije i Crne gore kod domaćina iz Raške – kaže Goran Trajković, umetnički rukovodilac Kluba likovnih umetnika Raška škola. Mladim učesnicima kolonije svoja iskustva u stvaranju crtanih priča, ali i odnosu stripa prema drugim umetnostima, preneće Vladimir Vesović, Rade Marković, Sabahudin Muranović, Goran Trajković, Sonja Milićević…

U prilogu je plakat za koloniju autora Bojana Đukića - žive legende Jugoslovenskog stripa.

Dođite da vidite zašto je Muran najbrži srpski crtač i kako Goran Trajković završava najdužu srpsku grafičku priču - radnog naziva Prozor.

This is the open invitation to join the bicycle organizations and art exhibition at The City Hall Amsterdam. This exhibition is organized by Dutch Bicycle Institute and Striptember Amsterdam (The Graphic Novel month-September) - both to be found here on the FB. We already got participators from Amsterdam, Zwolle (The Netherlands), Skoplje (Macedonia), Kutina (Croatia), Novi Sad, Kikinda (Serbia), Sao Paolo (Brazil)... and we are working on more. So, what is need it, any artwork, from the local artist or artist from your organization, dedicated to the bicycle, in style of illustration-comics-graphic novel style combined with the logo of your organization or event. No need for originals, copy, paste and send it digitally. We will print it out for you and frame it. And of course, later, there will be photo's to share. The exhibition will go on tour, so, maybe we will meet you in person one day as well. Bicycle exhibition is already part of Striptember Amsterdam since 2011. the exhibition will be put up on 31st of August, so, not much time left, but, with a little bit of good will we can still make it. Welcome!

Cycling greetings,

Strip centar Makedonije-Veles objavio je imena specijalnih gostiju ovogodišnjeg Internacionalnog strip salona “VELES 2015.“ (odrzace se sredinom oktobra).To su: Ergun Gunduz i Soner Tuna iz Turske, Gerta Oparaku iz Albanije kao i Sabahudin Muranović-Muran iz Prijepolja, Srbija.

Lista stranih gostiju, ipak, nije zaključena jer postoji mogućnost dopune sa mladim autorima, uz pomoć stranih fondacija. Takođe, spisak makedonskih autora – gostiju na ovom Salonu biće na vreme objavljen.

što se tiče izbora pomenutih gostiju, organizator ističe da gosti iz Turske imaju nerealizovanu obavezu dolaska na ovom salonu, gde su trebali biti lane. Gerta Oparaku je mlada autorka, ali se zasluženo izborila za vodeće mesto na strip sceni u susednoj Albaniji. Sabahudin Muranović – Muran, iako je relativno novo ime balkanske strip scene, drag je gost festivala u regionu i šire.

Uporedo, kao sastavni deo aktivnosti ovog salona teče i internacionalni strip konkurs. Krajnji rok za slanje strip radova je 15. septembar, a više informacija može se naći na sajtu www.comicscenter.mk. Organizatori su više nego zadovoljni dinamikom pristizanja radova. Tradicionalni kvantitet i kvalitet stripova iz inostranstva od ove godine je intenzivno dopunjen veoma povećanim interesom unutar makedonske strip scene. Između ostalog, Makedonski strip centar od ove godine započinje sa organizovanim takmičenjem učenika iz grada Skoplja. Izabrana dela biće izloženi 20. septembra u sklopu manifestacije “SKOPLJE KREATIVA”.

Sasvim je jasno da Internacionalni strip salon u Velesu, kao i ostali internacionalni projekti, imaju odlučujući uticaj za afirmisanje i podsticanje makedonske strip scene, gde se mogu ostvariti kontakti sa strip autorima, festivalima, skautima iz drugih zemalja. Internacionalna strip saradnja SCM-Veles nastavlja se preko učešća na omladinskoj strip koloniji u Raškoj (krajem meseca) kao i na izložbi u Prištini (posle strip salona u Velesu).

STUDENTSKI KULTIRNI CENTAR BEOGRAD / SREĆNA GALERIJA • PROGRAM STRIPA I ILUSTRACIJE:

27.08. 2015. (19:00), Velika Sala SKC
RAJKO MILOŠEVIĆ GERA (R.M. Guéra, Barselona) - MASTER CLASS
Jedan od najeminentnijih svetskih strip autora i ilustratora Rajko Milošević Gera (1959. Beograd), koji od 1991.godine
živi i radi u Barseloni, održaće ekspertsko predavanje - Master Class, za sve zainteresovane strip autore i umetnike,
u četvrtak 27. avgusta 2015. godine u Velikoj Sali SKC-a, od 19 časova.

Uredništvo Stripburgerja bo konec avgusta gostovalo v Helsinkih na Finskem, kjer se bosta naši predstavnici – Tanja Skale (urednica) in Tanja Komadina (stripavtorica in ilustratorka) – udeležili mednarodnega strip festivala (Helsinki Comics Festival) v organizaciji Finskega strip združenja.

Gre za največji stripovski dogodek na Finskem in v severni Evropi, ki je lansko leto pritegnil kar 25.000 obiskovalcev. Festival poleg mednarodno obarvanega stripovskega sejma, na katerem se predstavljajo različni stripovski založniki, avtorji in avtorski kolektivi, prinaša tudi številne stripovske razstave, delavnice, predavanja, pogovore in druge dogodke.

Poseben tematski poudarek letošnje, že 30. edicije festivala so zini ter hongkonška in južnokorejska stripovska produkcija.  Med letošnjimi gosti festivala najdemo tako priznana imena iz sveta stripa, kot so Seth, Ben Katchor, Max, Anneli Fuhrmark, Joakim Pirinen in Mawil, kot tudi kot mlade in vzpenjajoče se zvezde mednarodne strip scene, kot so Brecht Vandenbroucke, Jesse Jacobs, Luke Pearsons, če omenimo le nekatere izmed njih. Mnoge ste redni bralci Stripburgerja že lahko (ali pa jih še boste) spoznali na naših straneh.
Stripburger bo na festivalu, ki bo potekal med 28. in 30. avgustom, sodeloval zmednarodno razstavo "Pozor, delo!" v galeriji Myymälä2 (Uudenmaankatu 23 F, Helsinki). Na razstavi sodeluje preko 50 avtorjev, med njimi tudi več slovenskih stripovskih in drugih ustvarjalcev: Kaja Avberšek, Boris Beja, Mina Fina, Jakob Klemenčič, Marko Kociper, Tanja Komadina, David Krančan, Matej Lavrenčič, Matej Stupica in Andrej Štular. Razstava bo na ogled do 13. septembra 2015.

Predstavitev dejavnosti uredništva Stripburgerja bo poleg razstave in sejemske stojnice vključevala tudi pogovor o neodvisni stripovski produkciji.

Gostovanje sofinancira Javna agencija za knjigo RS.

Zatvaranje izložbe Femicomix: bend Palme + radionica Beđomatik
Zadruga Praksa, Prolaz kod zdenca 1 - Pula
22.8.2015. u 19.00 h

PALME: rezidencijalni bend Zadruge Praksa
Emil Jurcan, Bika Blasko, Ognjen Jovanović, Marianna Nardini

FEMICOMIX: izložba suvremenog stripa ženskih Komikaze autorica
Više o izložbi: http://komikaze.hr/wiki/komikaze-zadruga-praksa-pula

BEĐOMATIK: DIY radionica beđeva
FB EVENT/ ZATVARANJE: www.facebook.com/events/1021387564561454/
FB FOTOREPORTAŽA/ OTVARANJE:www.facebook.com/media/set/...

Vodeći stručnjak svetskog tima za borbu protiv HIV-a u zemljama gde je gorući problem, redovni profesor na medicinskom fakultetu i šef Katedre za epidemiologiju Predrag Đurić uz sve to je i uspešan strip - scenarista. Ovaj umetnik i lekar spojio je umetnost sa najhumanijim pozivom pa u slobodno vreme Novi Sad pretvara u postapokalitična stecišta sa junacima kao što je petnaestogodišnji Tito.

U gostovanju na O radiju pričao je upravo o svom poslu u "slobodno vreme", jer je ranije ipak izjavio kako će ove godine napisati samo dva strip scenarija, od dosadašnjih 11.

Moglo bi se reći da vodite prilično superherojski dualistički život, šta nam možete reći o vašem heroju Titu?
- Tito se nalazi u postapokaliptičnom Novom Sadu 2050. godine. Novi Sad je razrušen nakon rata i on se sa društvom snalazi na ulici. Nakon niza okolnosti on se zajedno sa tim istim drugarima bori za bolji Novi Sad.

Koristite Novi Sad kao inspiraciju u većini vaših stripova. Predviđate li orvelovsku distopiju na ovim prostorima i koliko je to što stvarate paralelni univerzum?
- Većina ih govori o svakodnevici, ali je to upakovano u formu atraktivnosti, lišenu banalnosti, iako Tito recimo govori o nama i našem društvu, neposrednoj prošlosti, ali na neki umetnički način koji može zainteresovani i druge, koji nisu iz ove zemlje.

Radnje su najčešće na Trgu slobode, a ne na recimo Limanima, zbog čega?
- Trg slobode je mesto koje svi vezuju za Novi Sad i po čemu se on prepoznaje. Slično je i sa Jevrejskom ulicom i svim ulicama koje imaju karakterističnu arhitekturu. Limani i Novo naselje su srušeni u ovom postapokaliptičnom Novom Sadu, ali je recimo Titov deda u Dositejevoj ulici.

Šta je po vama važnije, crtež ili dobra priča?
- Sve to zavisi. Ako je neka priča isuviše jaka, perfektan crtež priču može učiniti teškom za praćenje, a ako je priča isuviše dobra, crtež teško može da iznese priču. Zbog toga je strip izuzetno kompleksan i veoma sličan filmu. Scenarista stripa je danas bliži reditelju filma i sve zavisi od saradnje sa crtačima.

Planirate li da Tita i druge stripove preselite na filmsko platno?
- Postoji ideja za film i pozorišnu predstavu koju bih radio i paralelno sa stripom. Ali trenutno, meni se razmišljanje o filmu čini isuviše pretencioznim. Prednost bih pre dao grafičkim romanima i stripovima.

Sofija Balać i Nataša Šaru

Petar Meseldžija: Ova sredina godinama podstiče nečoveka, dok čovek tone

Novosadski strip-crtač, ilustrator i slikar Petar Meseldžija, koji od početka devedesetih godina živi i stvara u Amsterdamu, nedavno je posetio svoj rodni grad gde je, u kafeu „Kabare“, upriličena promocija njegovih kjiga „Esmeralda i druge priče“, „Slovarica“ i „Krampi/Kreker kid“, nastalih u saradnji sa scenaristom Dušanom Vukojevim, a objaljenih pod pečatom izdavačke kuće „Rosencrantz“.

Meseldžija je rođen 1965. godine, a diplomirao je na ovdašnjoj Akademiji umetnosti. Objavio je i ilustrovao veliki broj stripova i knjiga, izlagao u brojnim galerijama u Holandiji i SAD i dobio nekoliko značajnih nagrada za svoj rad. Novi Sad je, kako objašnjava za portal mojnovisad.com, napustio ne toliko zbog nedostatka uslova za rad i stvaranje, koliko zbog toga što nije želeo da učestvuje u kolektivnom ludilu s početka devedesetih.

- Novi Sad sam napustio kada sam imao 26 godina, a od tada se ovde sve promenilo. Uostalom, promenio sam se i ja. Bilo mi je jako teško kada bih dolazio i kada bih gledao sve to što se ovde dešavalo, uključujući i bombardovanje. Kasnije su Novi Sad počeli da ruše, da ruše stare i lepe zgrade, a mnogo toga je trebalo sačuvati. Čak sam išao i da fotografišem neke od tih zgrada, za koje sam, kada bih dolazio, verovao da ih sledeći put neće ovde biti. Ipak, ostali su mi ljudi, ostali su mi prijatelji. Inače, ja zaista nikada nisam želeo da napustim ovaj grad. Ja sam bio provincijski tip, a Novi Sad mi je bio najlepši grad na svetu. Ali je život imao druge planove. Nisam smatrao da mi je zbog stvaranja potrebno da napustim zemlju. Ali desio se taj nesrećni rat i sticajem okolnosti sam odlučio da odem. Jednostavno, nisam želeo da učestvujem u tom groznom krvoproliću, jer sam smatrao da nisam rođen da u rukama držim pušku, da ubijam i uništavam, nego da stvaram – priča nam umetnik, te dodaje da se odlazak iz Novog Sada, koji je isprva doživeo kao kaznu, nakon nekoliko godina boravka u Holandiji, „ispostavio kao blagoslov“.

- Tamo sam uspeo da pronađem sebe, ne samo kao umetnika, već i kao čoveka. Tamo mogu da stvaram i da živim od svoje umetnosti, a za to mi je jako bitno da nemam problem sa egzistencijom. Nažalost, umetnici koji žive ovde svakodnevno se susreću sa takvim problemima. Mislim da je veliki problem ove sredine, generalno, a i kada je o umetnosti reč, što je ona godinama podsticala nečoveka da se popne na vrh, a čovek je za sve to vreme tonuo. Kao i mnogi drugi, tako i ljudi koji se ovde bave umetnošću, bar koliko ja znam, mogu da žive samo ukoliko su orijentisani na zapadno tržište – priča nam Meseldžija, koji se u poslednje vreme pretežno bavi ilustracijom i slikarstvom, živi, kako kaže, „u centru sveta“, a za Novi Sad, bar za sada, ne planira trajno da se vraća.

- Moja umetnost je moj život i glavni njegov smisao, a bojim se da ovde, danas, ne bih mogao živeti od toga što radim. Jer, da bih mogao nečim da se bavim, bitno mi je da u mom okruženju postoji energija sa kojom mogu da komuniciram, kao i to da ne moram svakodnevno da rešavam najosnovnije egzistencijalne probleme. Nažalost, ovde je to teško ostvarljivo – zaključuje umetnik.

Fotografija: Aleksandar Jovanović

Fordovci!

Od 15. avgusta, u prodaji je peti broj specijala "Priče Broja Jedan"!

U novom broju pročitajte istinite priče o Lombardskom savezu, Atili, Kleopatri i Betovenu!

Napisao: Max Bunker
Nacrtao: Dario Perucca

Cena na kioscima:
250 dinara
Cena u knjižari "Alan Ford":
225 dinara

Ukratko se predstavite...
Udravo, ja sam Lauri Ahonen, crtač Kreje. Živim u Helsinkiju u Finskoj, sa mojom verenicom i šestomesečnom ćerkom.

Od kad se bavite stripovima?
Čitam stripove od kad znam za sebe. Pored Kreje, nisam nacrtao mnogo stripova. Pre bi se reklo da sam ilustrator koji  je odlučio da napravi strip umesto nego da sam strip umetnik.

Koje je vaše osnovno zanimanje?
Već gotovo čitavu deceniju radim u reklamnoj industriji kao kreativni i kao grafički dizajner. Trenutno radim kao slobodni umetnik – ilustrator, tako da sam u prilici da radim od kuće i posvetim se očinskim obavezama.

Možete li opisati kako je izgleda saradnja sa vašim bratom, posebno tokom rada na Kreji?
Moj brat Jaakko je napisao zbirku  kratkih priča pod naslovom Životinjske bajke iz pakla. Čisto iz zabave, čini mi se. Jedna od među njima bila je i priča o Kreji. Nakon nekoliko godina tražio sam projekat kojim bih završio svoje master studije grafičkog dizajna i pomislio sam da bih od spomenute priče mogao da napravim strip kao svoj završni  rad.
Čitav projekat je pokrenut zapravo odatle. Prvo je kratka priča trebala da bude prerađena u scenario. Veći deo, ako ne i kompletna priča bila je zapravo unutrašnji monolog i ekspozicija, što ne bi moglo dobro da funkcioniše u stripu. Na primer, priča počinje rečenicom „Kreja je živela sama sa bolesnom majkom“. Onda smo preradili priču u događaje koji će moći da komuniciraju sa čitaocem, a da govore o istim stvarima. Uglavnom smo komunicirali mejlom, s obzirom da živimo u različitim gradovima. Ceo ovaj proces trajao je  oko tri meseca.
Nakon toga radio sam na pretvaranju scenarija u storibord, što je takođe trajalo nekoliko meseci. Tek nakon toga počeo sam da slikam strip, a rad je trajao oko godinu dana.
Sam strip je potpuno digitalan, slikan u Adobe Photoshopu.

Kako je došlo do objavljivanja Kreje?
Počeo sam da razmišljam o objavljivanju stripa tek kad je ostalo da se uradi desetak stranica do kraja. Poslao sam nekoliko mejlova nekolicini finskim izdavača, a u mejlu je bio i link ka prikazu stripa na internetu. Jouko Ruokosenmäki i Jukka Torvinen iz Egmont Publishing pozvali su me nakon 15 minuta i rekli mi da žele da objave strip. Konačno, Jouko me je upoznao sa Ervinom Rustemagićem iz SAFcomics i on je postao naš agent, prodajući izdavačka prava za knjigu širom sveta.

Kreja je osvojila prvu nagrada na Festivalu stripa u Luki. Kako ste reagovali na nagradu?
Nakon što sam konsultovao vikipediju i saznao šta je „Gran guinigi“, ostao sam zapanjen. Razmišljao sam o mogućnosti da objavimo knjigu, ali da sad osvajamo nagrade? I to nagradu koja je toliko slavna?

Šta za vas znači činjenica da je Kreja nedavno objavljena i na srpskom?
Činjenica da je knjiga objavljena u više zemalja, a sada i u Srbiji me oduševljava. Zahvalan sam, ali i pomalo zbunjen u isto vreme.

Šta će biti vaš sledeći projekat?
Trenutno sam usredsređen na raditeljstvo, ali razmišljam i o nekim scenarijima sa Jaakkom u isto vreme. Ako dođemo do nečega u čega vredi uložiti vreme, ponovo ćemo raditi zajedno.

Da li znate nešto o strip-sceni na Balkanu?
Koliko mi je poznato, stripovi su bili zabranjeni tokom jednog perioda u vreme komunizma, dok Tito nije priznao da je oduševljen sa Pajom Patkom. Znam da je bilo prilično stripova sa tematikom iz Drugog svetskog rata i da su se italijanski stripovi priličko masovno čitali.
Takođe sam pročitao Faks iz Sarajeva, a to je jedna moćna knjiga. Štaviše, poznajem glavkog lika, Ervina. Delimično sam upoznat i sa radom Enki Bilala, ali nisam siguran da li je on uključen u lokalnu strip scenu, iako je rođen u Jugoslaviji. Moram da priznam da, sem navedenog, ne poznajem trenutnu scenu.

Koji strip autori su vam omiljeni?
Ovo je teško pitanje, ima dosta stripova koji su vredni čitanja. Prva tri imena koja mi padaju napamet su Chris Ware, Enki Bilal and Hugo Pratt.

Kako izgleda jedan vaš uobičajen dan?
Pa, ustajem nekoliko puta tokom noći kako bih nahranio ćerku. Ujutro imam vremena za šolju kafe i doručak, pre nego što se ona probudi. Sledi vreme za igranje, hranjenje, dremanje i ponavljanje svega po ovom redu dok uveče ne zaspe. Njene dremke su važne. Tada imam priliku da radim, da obavljam kućne poslove i odgovaram na pitanja za intervjue. Ona baš spava dok ja ovo odgovaram i, o bože, ona se upravo budi i moram da idem!!!

Andre Franken (1924-1997) jedan je od najpopularnijih belgijskih strip stvaralaca XX veka, poznat po serijalima „Spiru i Fantazio“, „Gaša Šeprtlja“, „Crne ideje“ i „Marsupilami“. Seriju o dvojici ne preterano spretnih reportera, Spiru i Fantaziju, koji širom sveta upadaju u različite avanture (čitaj nevolje), Franken je  1946. g. preuzeo od Žižea (koji je, pak, preuzeo lik Spirua, stvoren 1938.g. od Rob-Vela i dodao mu drugara Fantazija). I Franken je nastavio da razvija i menja serijal, usavršavajući i svoj prepoznatljivi grafizam, što je doprinelo njegovoj atraktivnosti i uspehu kod publike. Do 1968.g. kada je prestao da crta „Spirua i Fantazija“ Franken je uradio 20 albuma. Oslobođen obaveza prema veselim reporterima Franken se, uz kraće serije i samostalne albume, posvetio svom već legendarnom, maleroznom junaku „Gaši Šeprtlji“ čije gegove je počeo da stvara od 1957. i nastavljao, u 19 albuma, sve do kraja svog života. Ingeniozno sumorni, ponekad i morbidni, humor tema je tabli-epizoda „Crnih ideja“ stvaranih u periodu od 1977. - 1983.g. i sakupljenih u dva albuma.

Strip legenda kaže da je 1952.g. Frankenu, dok je posmatrao vozača briselskog gradskog tramvaja koji je otvarao i zatvarao vrata, vozio, naplaćivao i poništavao karte te putnicima davao potrebne informacije, palo na pamet da bi čoveku dobro došao dugačak rep kojim bi, po potrebi, mogao da se ispomogne u radu. Tajanstveni putevi invencije od početne ideje su stvorile neobičnu životinjicu marsupilamija koju će Spiru i Fantazio pronaći u džunglama Palombije, državice koju će posetiti u albumu „Spiru i naslednici“. Marsupilamiju će se reporteri dopasti pa će sa njima doći u Evropu, u provincijsku varošicu Šampinjak, odakle će, nadalje, pratiti svoje drugare u brojnim avanturama pomažući im da pobede nevaljalce svojim izvanrednim sposobnostima (kakva je i udarac krajem repa zgužvenim u buzdovansku kuglu) i konciznim komentarima „Huba, huba“ (ponekad i „Hop“); inače masupilami dama isključivo govori „Hubi, hubi“ a deca „Bibi“. Ipak, marsupilami (ukoliko se ime piše velikim početnim slovom misli se na životinjicu koja je došla u Evropu; kad se marsupilami piše malim slovima reč je o čitavoj vrsti) su vrlo živopisni karakteri i pojave pa su u seriji  „Spiru i Fantazio“ uspeli da dobiju i samostalnu epizodu, „Gnezdo Marsupilamija“ o zgodama i nezgodama  porodice „divljih“ marsupilamija u Palombiji. Inače, njegovo/njihovo ime je kovanica reči „marsupial“, torbar, i reči „pil“ što je osnova imena „Pilou Pilou“ koje nosi čudni vanzemaljac iz stripa Popaj (njegovo originalno ime je Eugene the Jeep, kod nas je preveden kao Pošteni Evgenije); poslednji segment kovanice je reč „ami“ odnosno prijatelj. Pošto je Marsupilami u potpunosti Frankenov lik on ga je, pošto je napustio serijal „Spiru i Fantazio“ (koji kontinuirano izlazi do danas a rade ga novi autori), „poveo“ sa sobom i gotovo dve decenije kasnije, posle retkih kratkih epizodica, sa Batemom, Gregom i Janom, uradio tri albuma o divljem marsupilamiju. Serijal „Marsupilami“ je po Frankenovoj smrti nastavio da izlazi u novim epizodama koje po pričama različitih autora crta Batem; do sada se sveukupno pojavilo 26 albuma. Marsupilami je junak čak četiri animirane serije iz 1993. (u Diznijevoj produkciji), odnosno u francuskoj produkciji 2000., 2003. i 2009. (serija i dalje traje) a 2012. je snimljen i celovečernjim film.

„Ulovite Marsupilamija“ objavljen je 2002.g. i njime je obeleženo 50 godina od pojave ovog strip junaka. Album čine kratke pričice i geg-table nastajale u periodu od 1955. do 1981.g; zbog ove raznovrsnosti i šarolikosti album je označen kao nulti u serijalu. U dvadesetak celina Marsupilami, Spiru i Fantazio kao i Mali Boža (redovan Frankenov junak) upadaju u razne nezgode, sa domaćim životinjama, pticama koje Marsupilami obožava, posebno crvendaće, odnosno nasrtljivim prodavcima ili nezgodnim aparatima. Poneki doživljaji su smešno-poučni dok se drugi iscrpljuju u pukim nesporazumima i bizarnim situacijama. Frankenov crtež se vidljivo razvija, od kvadrata sa „krupnim“ prizorima do „zrelih“ majstorskih slika, zgusnutih a opet preglednih. Posebnu, mini celinu čine dve kratke epizode o „divljim“ marsupilamijima u prirodnom staništu, džunglama Palombije, koje pokušava da ulovi uporni momak živopisnog imena Jovo Kradica. Posprdni ton neutralnog pripovedača, gegovi, vrcave dosetke i upečatljivi crteži sjajno su izbalansirani u efektne celine u kojima ničega nema ni previše ni premalo.

„Uhvatite Marsupilamija“ zabavan je i veseo album i pravi uvod u naredne marsupilamijevske avanture potekle iz pera i pod patronatom sjajnog Frankena.

Komikaze gostuju u Puli s projektom Femicomix kroz: izložbu, katalog izložbe/ A3 mapu postera: „izložba za ponijeti“, štand i DIY radionicu beđeva Beđomatik (15. i 22.8. u 20h).

FB: www.facebook.com/events/1704841193071985/

Projekt predstavlja 17 autorica: Nina Bunjevac/ Kanada; Amandine Meyer / Francuska; Amanda Baeza / Portugal; Bojana Bogavac/ Crna Gora; Ivana Pipal/ Hrvatska; Petra Brnardić / Hrvatska; Petra Balekić / Hrvatska; Ena Jurov / Hrvatska; Dunja Janković / Hrvatska; Lina Rica / Hrvatska; Nele Broenner / Njemačka; Neja Tomšič / Slovenija; Petra Varl / Slovenija; Katie Woznicki / USA/Serbia; Agneizska Piksa / Poljska; Anna Ehrlemark / Švedska; Ivana Armanini / Hrvatska - Slovenija.

OPIS PROJEKTA:
komikaze.hr/wiki/femicomix-opis/
ASJA BAKIĆ – UVODNI TEKST:
komikaze.hr/wiki/femicomix-asja-bakic/
FEMICOMIX AUTORICE (BIOGRAFIJE I OPIS RADOVA):
komikaze.hr/wiki/femicomix-autorice/

* Femicomix projekt ima sljedeće gostovanje 29.9.-19.10. u Ljubljani/ Kino Šiška, u sklopu festivala Mesto Žensk 2015.
Podrška: Zaklada Kultura nova, Ministarstvo kulture Republike Hrvatske, Gradski ured za kulturu, obrazovanje i šport - Zagreb
www.komikaze.hr

Predstavite se u par rečenica...
Zovem se Jelena Vučić. Rođena sam 22.06.1993. godine u Beogradu. Završila sam treću godinu fakulteta Primenjenih umetnosti u Beogradu na smeru animacije u klasi profesora Rastka Ćirića i sada započinjem četvrtu. Pored animacije bavim se stripom  grafikom.

Kako ste počeli da se bavite stripom? 
Pohađala sam prvi razred Trinaeste beogradske gimnazije kada sam prvi put otišla u školu stripa „Đorđe Lobačev” koju je vodio i još uvek je vodi Vlada Vesović. Odmah sam se zaljubila u društvo koje se tamo skupljalo i odlučila da im se pridružim za stalno. Počela sam da čitam mange (japanske stripove) i da imitiram taj način crtanja. Tada sam i prvi put učestvovala na Međunarodnom salonu stripa u Beogradu 2008. godine i osvojila dve nagrade u uzrastu do 15 godina, glavnu nagradu Mladi Lav i nagradu zanajbolju ideju. Shvatila sam da je strip upravo ono čime bih želela da se bavim.

Na koji način ste se obrazovali, kada je strip u pitanju?
Malo po malo, uz pomoć mog mentora Vlade Vesovića, otkrila sam italijanski, francuski, belgijski, jugoslovenski strip i mnoge druge velike ilustratore I animatore, koji su mi postali uzor. Učila sam anatomiju i gledala studije ruskih studenata likovnih umetnosti. Fotografije gradova i raznih prostora su mi dosta pomogle u razumevanju perspektive. Takođe, moj brat bi mi često bio model, a svaki put kad bih učestvovala na salonu stripa probala bih nešto drugačije i učešće bi mi služilo kao nova lekcija. Uz podršku Vlade Vesovića i mojih roditelja, odlučila sam da rizikujem i pokušam da upišem umetnički fakultet.

Kako je došlo do saradnje sa ROSENCRANTZ-om ?
Sa ROSENCRANTZ-om sam se prvi put upoznala baš na Salonu. Primetila sam da su stripove, koje je ROSENCRANTZ nudio, radili naši autori. Hrabro sam prišla i rekla da sam crtač I da sam voljna za saradnju. Napravljen je kontakt I tako je krenulo. Dobila san sinopsis stripa i prvih par stranica na engleskom. Tada sam shvatila da se taj scenario nudi i strancima i bila sam gotovo sigurna da ja neću dobiti posao. Ipak, odradila sam dizajn likova. Na moje iznenađenje, moj rad je bio odlično ocenjen. Nakon što sam uradila probnu tablu i u boji i u crno-beloj varijanti, odlučili smo se za boju, što je za mene predstavljao još veći izazov.

Kako je tekao rad na „Titu“?
Ja nikada nisam radila strip duži od pet strana, a čekale su me 52 stranice, potpuno obojene. Znala sam da je to ogroman posao, ali ipak nisam ni mogla zamisliti koliko. Stripove koje sam do tada radila su uglavnom bili crno-beli, tako da je moje iskustvo sa bojom bilo skromno. Svaka stranica je bila eksperiment koji je morao da uspe iz prve, jer nije bilo vremena za ponavljanje. Išla sam uporedo na fakultet, pa su dani rezervisani za “Tita” bili subota i nedelja. Bilo je izuzetno naporno, pogotovo poslednjih mesec dana, ali sam uspela i zbog toga mi je neizmerno drago.
Nisam ranije radila po tuđem scenariju, tako da mi je trebalo par nedelja da se naviknem na detaljan opis kadrova. Imala sam veliku podršku Predraga Đurića. Bio je otvoren za neke moje ideje, a ja sam se trudila da sve bude dovojlno kvalitetno odrađeno. Negde na pola puta, počela sam da bojim i za par meseci sve je bilo spremno na obostrano zadovoljstvo.

Šta za vas znači činjenica da je ROSENCRANTZ objavio strip album čiji ste autor?
Kao nekome kome karijera tek treba da počne, imati strip album sa tvrdim koricama divnog dizajna je fantazija. Ja nisam videla odštampanu verziju „Tita” do same promocije u Beogradu. Bila sam srećna i ponosna i mislim da se to videlo. Rad na „Titu” mi je doneo veliko iskustvo, a i samopouzdanje.

Koliko  su junaci „Tita“ vama lično bliski?
Kada sam videla sinopsis, svidelo mi se što se radilo o grupi neobuzdanih i opasnih klinaca. To je bilo nešto što sam i sama često crtala. Dobila sam fotografije od Predraga po kojima je trebalo da zasnivam svoj dizajn. Dok sam ih crtala, zamišljala sam njihove ličnosti o odnos prema Titu i pokušala to da neprimetno „uguram” u strip. Kolja je glasan i za njega je posao zabava, Laci je Titova desna ruka i neko ko možda i pazi na Tita, Pinki se tiho smeje i obavlja „prljave poslove”, a Tito je vođa koji tek treba da odraste. Njih četvorica su definitivno bili razlog zbog koga sam želela da vidim šta će se desiti na kraju.

Da li možemo da očekujemo još neki vaš projekat u izdanju ROSENCRANTZ-a?
Nismo ništa pričali, ali bih rado ponovo radila sa ROSENCRANTZ-om.

Koji je vaš sledeći profesionalni korak?
Da završim fakultet i master, pa ćemo videti. Volela bih da dobijem šansu da radim kao šegrt u nekom studiju animacije.

Koje strip autore, strane i domaće, najviše poštujete?
Od stranih to bi bili Sergio Toppi, Hugo Pratt, Juanjo Guarnido, Katsuhiro Otomo i naravno Hayao Miyazaki. Od domaćih to su Petar Meseldžija, Gradimir Smuđa, Dražen Kovačević, Aleksa Gajić.

Kažu ljudi kako vodoinstalerima u njihovim kućama kaplju slavine, električarima vise utičnicem, stolarima vrata od nameštaja, dok moleri… itd… Ne, ne kritikujem zanatlije, već govorim o tome kako svako u svom poslu na sebi radi kao da je poslednji "po" spisku…;) Tako i neko ko održava Strip vesti, kada izda svoju četvrtu strip svesku Samo stripa… čeka četiri meseca da tu vest objavi (na sajtu koji skoro svakodnevno održava)... Što će reći:

Četvrti broj Samo stripa… samostalno autorskog strip magazina je izašao u aprilu/travnju i donosi komletnu epizodu Super Statea. Oprema kao i kod prethodna tri broja B5, kolor korice, crno beli strip unutra… Uz napomenu da prva dva broja imaju po 28 strana dok treći i četvrti broj imaju po 36 strana… (u oba slučaja računajući korice).

Sveske možete kupiti od mene lično, šaljem poštom, po 150 dinara (uračunata poštarina) dok se u striparnicama može kupiti u Beogradu u Alan Fordu i u Nišu u Južnom Darkwoodu.

Četvrtak, u 19h, Dom omladine Pančevo

"Slepi miševi, naše komšije" jeste zbirka crteža inspirisanih slepim miševima.

Crteže su priložili autori iz Hrvatske, Turske, Švedske, Poljske i Srbije. Autori su na autentičan način crtali slepe miševe nastojeći da nam približe neobičnost ovih životinja. Knjiga ima likovnu vrednost, ali i edukativnu. U njoj se nalaze činjenice o slepim miševima koje verovatno niste znali.

Nadamo se da će ova knjiga da razbije predrasude o slepim miševima, našim susedima!

Autori: Milivoj Vučanović, Vladimir Crvenković, Nikola Dragaš, Aleksandar Zograf, Jenny Taravosh, Igor Krstic, Ozgur Erman, Šandor Šeberle, Asterian, Nikola Komosar, Vuk Ćuk, Agneizska Piksa, Miron Milić, Vanja Vikalo, Marijan Muskinja, Wostok, Aleksandra Waliszewska, Igor Gardinovački, Sanja Momčilović, Aleksandar Veljković, Vuk Palibrk, Vanja Konstantinović, Boris Stanić, Jana Vuković, Andrijana Danilović, Tijana Jevtić...

Poznati zagrebački novinar, publicist i feljtonist Rudi Aljinović (79), u široj javnosti ponajviše poznat kao „tvorac“ Lastana (junaka popularne kontakt rubrike iz dječjeg časopisa „Modra lasta“) ovogodišnji je dobitnik nagrade “Andrija Maurović“ za životno djelo na području hrvatskog stripa, koju dodjeljuje udruga „Art 9“.

Da je upravo djelovanje Rudija Aljinovića u stripu iznimno važno odlučili su članovi žirija: Nedeljko Dragić, Željko Lordanić, Roman Chiabudini, Veljko Krulčić i Želimir Kosović.

Odlučujući o laureatu stručni žiri se, kako stoji u obrazloženju, jednako vodio Aljinovićevim doprinosom kao strip scenariste i kao popularizatora stripa.

Odnosno, kao pionira i dugogodišnjeg pisca tekstova o stripu, njegovim autorima, junacima, povijesnim prikazima i esejima kojima je približavao ovaj medij široj publici, čime je dao dragocjen doprinos u transformaciji stripa na našim prostorima od šunda do predmeta izučavanja kao umjetnosti na sveučilišnim katedrama i znanstvenim skupovima, ali i predmeta reprezentativnih umjetničkih monografija i knjiga.

Rudi Aljinović je u razdoblju od 1962. kada je napisao svoje prve scenarije za Borivoja Dovnikovića (serija sa suvremenom tematikom i iz našeg podneblja „Junaci auto-strade“ za „Plavi vjesnik“) do 1987/88. godine (strip adaptacija romana „Otok s blagom“ koju je nacrtao Željko Lordanić za „Modru lastu“), ostvario opus od tridesetak priča koje su likovno oživjeli neki od naših najvažnijih crtača tzv. „druge generacije“: Vladimir Delač, Žarko Beker, Julio Radilović, Ivica Bednjanec, zatim za Zdenka Svirčića, Ratka Srezovića i Stanka Bešlića.

Zanimljivo je međutim istaći kako je Rudi Aljinović najveći broj scenarija napisao upravo za legendarnog Andriju Maurovića (serija „Barba Niko i Ivo“, „Povratak Starog Mačka“, „Vrijeme odvažnih“, „Hrabri Nik“ itd), s kojim je i prijateljevao.
Kao kuriozitet navedimo da je napisao i  nekoliko scenarije za foto-stripove, novinski žanr koji je 50-ih i 60-ih godina prošlog stoljeća bio popularan na domaćem tržištu.

O stripu Rudi Aljinović piše duže od pola stoljeća na stranicama „Plavog vjesnika“, „Vikenda“, „Fokusa“, „Modre laste“, „Jutarnjeg lista“, „Strip revije“, časopisa „Kvadrat“ itd.

Rudi Aljinović autor je predgovora, odnosno pogovora za više albumskih izdanja domaćeg stripa; prevodio je stripove s engleskog jezika; koautor je monografije „Kad je strip bio mlad“; bio je član uredništva više izdanja, itd.

Inače, dosadašnji laureati nagrade „Andrija Maurović“, koja se u kontinuitetu dodjeljuje od 2009. godine (pod pokroviteljstvom zagrebačkog Gradskog ureda za kulturu), bili su Mladen Bjažić, Julio Radilović - Jules, Borivoj Dovniković - Bordo, Žarko Beker, Nedeljko Dragić i Oto Reisinger.

ROSENCRANTZ vas poziva na druženje sa velikim evropskim i svetskim ilustratorom i strip autorom Petrom Meseldžijom u Beogradu i Novom Sadu. Tokom prethodne tri  godine ROSENCRANTZ je objavio tri Meselžijine knjige, nastale u saradnji  sa scenaristom Dušanom Vukojevim: Esmeralda i druge priče, Slovarica i Krampi/Kreker Kid. Tokom večeri svi posetioci će moći da nabave ova, kao i druga ROSENCRANTZ-ova izdanja.

Beograd: Kafe galerija Grlica, Balkanska 16,
utorak, 4. avgust, 2015. godine, sa početkom u 20h.

Novi Sad: Kafe Kabare, Vojvode Šupljikca 22,
četvrtak, 6. avgust, 2015. godine, sa početkom u 20h.

Petar Meseldžija je rođen 5. avgusta 1965. godine u Novom Sadu. Značajan deo detinjstva provodi kod rođaka u Krčedinu, gde razvija ljubav prema stripu. U rodnom gradu je završio osnovnu i srednju elektrotehničku školu, kao i Akademiju umetnosti. Godine 1991. iseljava se u Holandiju, gde i danas živi sa suprugom Anitom.
Prvi stripovi su mu objavljen 1980. godine u izdanjima „Dečjih novina“ iz Gornjeg Milanovca “EKS almanah“ i „YU strip“. Stripom se profesionalno bavi od 1981. godine, kada započinje saradnju sa „Forum – Marketprintom“, iz Novog Sada. Za ovu izdavačku kuću prvo radi strip „Krampi“,  po sopstvenim i scenarijima Dušana Vukojeva, koji u kaisevima i u po jednoj tabli izlazi u „Stripoteci“. Narednih godina radi kraće stripove, ukjujuci i dve epizode „Kreker Kida“, koje su kasnije objavljen u listu „Neven“, izdavača „Dnevnik“ iz Novog Sada. Godine 1988. Priključio se timu autora koji je radio na stripu o Tarzanu. Po odlasku u Holandiju završava strip „Kanoo“ po ideji Serhia Arahonesa. Nakon toga potpuno prestaje da se bavi stripom i prvenstveno se bavi ilustracijom i slikarstvom. Prvu samostalnu izložbu održao je 1998. godine u galeriji Tjalf Sparnaay u Amsterdamu. Potom sledi niz grupnih izložbi u raznim galerijama i muzejima u Holandiji i SAD.
Radovi su mu štampani širom sveta u mnogim knjigama i magazinima, kao i u vidu postera. Ilustrovao je nekoliko knjiga, počevši od knjige „Peter Enkorak“, preko „Kralj Artur i vitezovi okruglog stola“, pa do knjiga inspirisanih srpskom mitologijom i narodnim bajkama. Knjiga  „Legenda o Baš Čeliku“, za koju je Meseldžija napisao tekst i naslikao ilustracije,  inspirisana je narodnom pričom o Baš Čeliku, a objavljena je u Srbiji 2008. godine. Englesko izdanje ove knjige biva objavljeno u SAD 2010. godine.
Petar Meseldžija je dobitnik brojnih nagrada, među kojima su i „ Plaketa Zlatnog Pera Beograda“, nagrada „Maksim“ u Zaječaru, jedna zlatna i dve srebrne nagrade „Sprectrum “ u SAD, kao i nagrada žirija na 59. svetskoj konvenciji naučne fantastike, održanoj u Filadelfiji 2001. godine. Takođe je nagrađivan i na konkursima za strip „Malih novina“ iz Sarajeva i „Mladine“ iz Ljubljane.

U FOKUSU

U istoriji svekolike Umetnosti zabeleženi su primeri stvaralaca koji su, u svom vremenu, bili apartne pojave u odnosu na tekuću produkciju odnosno vladajuće umetničke obrasce i principe. Dela takvih autora nailazila su na veće ili manje nerazumevanje savremenika da bi, neretko, od narednih generacija bila prepoznata kao autentična i kvalitetna te postajala svojevrsni reper za dalji razvoj date umetničke forme/žanra. I u devetoj umetnosti, stripu, postoje takvi neobični autori a jedan od njih je i Gvido Krepaks (1933-2003). Rođen u Milanu kao Gvido Krepas, arhitekt po obrazovanju, par godina po završetku fakulteta bavio se dizajnom i ilustracijama za naslovne strane časopisa i ploča da bi od 1963. g. počeo da crta stripove. Jedan je od osnivača strip magazina „Linus“, 1965. g., u kome započeo objavljivanje svog najznačajnijeg dela, serijala „Valentina“; u prvoj epizodi „Neutron“ Valentina je sporedni lik ali će kasnije postati junakinja niza epizoda koje se od 1968. pojavljuju i u formi albuma kojih je, za Krepaksovog života, objavljeno 27, na koje će se nadovezati albumi sa ilustracijama i skicama.

REČ KRITIKE

Album „Valentina, biografija jednog lika“ predstavlja  prvi tom „zvanične“ istorije ove heroine, što znači da epizode u njemu nisu poređane po vremenu objavljivanje već po godinama Valentininog odrastanja (mada se ona u nekoliko epizoda priseća svog detinjstva i mladosti i tako dopunjuje praznine u svojoj biografiji). Valentina Roseli je rođena u jeku II svetskog rata, 25.12.1942.g. u Milanu i odrastala u posleratnom svetu obnove „običnog života“ i promene političkih sistema sa kojima su se mešale njene fantazije izazvane pričama, stripovima (Flaš Gordon, Mandrak, Dik Trejsi) i filmovima (njena frizura je ugledanje na glumicu Luizu Bruks). Epizoda „Neustrašiva Valentina“ (iz 1971/72), prati stasavanje mlade lepotice i njene probleme, od neuklapanja u okruženje i neslaganja sa porodicom do anoreksije kao mogućeg odbijanja da postane žena; paralelno se prati i rast Filipa Rembranta, budućeg Valentininog ljubavnika i supruga. Epizoda „Neustrašiva Valentina od papira“ (1968) meša realnosti i fantazije mlade Valentine. Nakon ovih stripova sledi segment „Iza kulisa jednog stripa“ (koji će se ponavljati posle svake nove epizode) u kome Krepaksov sin Antonio i supruga Luiza objašnjavaju pojedine table odnosno njihovu „realnu podlogu“ u umetnikovom životu.

U nastavku, nakon kratke erotske fantazije, započinje epizoda „Krivina Lezmo“, u stvari prva epizoda serijala iz 1965.g. o prefinjenom esteti Filipu Rembrantu, koji je i famozni Neutron, borac protiv zločina sa superiornom tehničkom opremom i sposobnošću da parališe pogledom. Priča prati njegovu akciju usmerenu na raskrinkavanje bande ubica mladih bogataša, što omogućava da njihove supruge-udovice „pre vremena“ naslede novac koji će podeliti sa svojim nalogodavcem. Valentina se upoznaje sa Filipom i započinje vezu koju ometaju njegove osvetničke aktivnosti. Na kraju avanture je neizvesno da li će se Filip vratiti u Ameriku ili ostati u Italiji sa Valentinom. Epizoda je vidljivo slabije osmišljena i nacrtana od ostatka serijala ali je njeno parodiranje akcionih stripova simpatično u svojoj naivnosti i nespretnosti. Završni segment ovog albuma, „Valentinino dete“ (1969/70), nastavak je Valentininog odrastanja: ona i Filip postaju roditelji malog Matije, a pre porođaja doživljavaju neobičnu avanturu koju svako različito tumači; realnost junaka meša se sa njihovim fikcijama u kojima se pojavljuju Semjuel Beket, Dik Trejsi, Luiza Bruks, veštica i đavo iz Bulgakovljevog romana „Majstor i Margarita“. U ovoj je epizodi Krepaks u punom zamahu svog talenta, od razbarušenog crteža koji je ponekad virtuozan a potom, čak i u sledećem kvadratu, nevešt, naizgled amaterski, izuzetno razigranih tabli do mnoštva citata iz visoke i popularne kulture. Album zaključuje nadahnuti tekst Mira Silvere koji vrlo lucidno tumači Krepaksovo delo.

„Valentina“ je strip koji traži čitaoce otvorenih pogleda i slobodnih shvatanja a njihov trud nagrađuje odista vanrednim umetničkim doživljajima i senzacijama.