1. WATTERSON O STRIPU DANAS (Miroljub Milutinovic - Brada)
-Stripovi u prelazu
-Calvin and Hobbes-licenciranje-o pravima
-Nedeljni strip
-Uticaji
-Likovi
2. CALVIN & HOBBES (Kekec)
3. LINKOVI

Svi prilozi su vlasnistvo autora. U slucaju da zelite da ih na bilo koji nacin eksploatisete, molimo Vas da se obratite autorima priloga, koji su potpisani (uz potpis ce uvek ici i email adresa putem koje mozete kontaktirati autora), u slucaju da nisu potpisane mozete ih slobodno koristiti jer su to neautorizovane vesti ovog servisa, STRIP VESTI.

Zahvaljuci Miroljubu Milutinovicu - Bradi Strip vesti su vam omogucile da u vise nastavaka procitate Watterson-ov uvodnik o stanju stripa danas, koji je napisao za knjigu "The Calvin and Hobbes - tenth anniversary book". Tekst govori o stanju stripa danas, licenciranju, o nedeljnim tablama, uticajima i jos kojecemu.

S obzirom na znacaj autora i njegovog stripa, kao i na njegovu popularnost kod nas, i ako je nazalost vrlo malo objavljivan, Strip Vesti otvaraju stranu gde ce biti predocen kompletan tekst kao i jos neki drugi sadrzaji vezani za Wattersona, linkovi, biografije, ostali tekstovi o njemu,...

Napominjem da strana nije konacna. Otvorena je za nove tekstove i priloge, linkove,...

Zlatko Milenkovic

CALVIN and HOBBES
KNJIGA POVODOM DESETOGODISNJICE

STRIPOVI U PRELAZU

Stripovi su izvanredno mnogostran medijum. Uz jaku sjedinjenost reci i slika, strip kaisevi mogu oslikati sve sto crtac moze zamisliti.

Naravno,dnevne novine vrse jaku prisilu na strip u kaisevima. Stripovi se proizvode u neelasticnim dnevnim rokovima i tako dobijaju vrlo malo prostora za pisanje i crtanje. Posto se stripovi cesto svrstavaju u zabavu za decu, i sto moraju privuci ogromno i raznoliko citalastvo da bi bili profitabilni, postoje jos i urednicke prisile: kontroverzne teme i misljenja se retko tolerisu. Komercijalne novinske potrebe nisu cesto naklonjene interesima umetnickog izrazavanja.

Novom stripu je tesko da udje u novine, pa i tada jako malo stripova opstane. Novine vec imaju svoje strane ispunjene popularnim kaisevima i jedini nacin za novine da ubace novi strip je da izbace neki stari. Novi strip se mora brzo nastaniti u srcima citalaca, ili ce prvi otpasti kada sledeci novi strip pristigne. Konkurencija daleko nadmasuje raspolozivi prostor, i rezultati su Darvinisticki.

Sa druge srane, najbolji stripovi mogu izlaziti iz decenije u deceniju. Blondie je izlazila u novinama sezdeset pet godina, a Beetle Bailey, Dennis the Menace, i Peanuts su svi u svojim cetrdesetim. Cak je i Doonesbury tu oko nas dvadeset pet godina sto cini cetvrtinu ukupnog postojanja stripa. Vrlo je malo preokreta u vrhu ovog biznisa. Najpopularniji stripovi su postali institucije i mogu zauzimati prostor u novinama generacijama.

Mislim da postojanost poznatih stripova i pomanjkanje promena u samim stripovima ide u racun njihovoj popularnosti. U novinama punim iznenadjujucih uzasa, prijatno je videti svoje omiljene likove svakog jutra na par sekundi uz kaficu. Postali su nam neka vrsta prijatelja. Brinemo za njih kad su u nevolji, racunamo na njih da gledaju na zivot iz nesto zabavnijeg ugla i da nam pomognu da ucinimo isto. Tu su zbog nas sedam dana u nedelji, iz godine u godinu.

U prilog ovome,strip junaci ostaju istih godina svo vreme i zadrzavaju isti izgled (cesto potpuno istu opremu iz dana u dan), bez obzira kako se stvari menjale u stvarnom svetu. U vecini stripova, odredjeni predvidivi dogadjaji i situacije se cesto vracaju sa manjim varijacijama. U vecini stripova se moze ocekivati da se svaka prica zavrsi sa likovima upravo tamo gde su i poceli. U vecini stripova, uobicajena podela uloga je nepromenljiva. Svet stripova je jednostavan i postojan, malena oaza stabilnosti u smusenoj, svakodnevno-promenljivoj stvarnosti.

Ili su bar takvi nekad bili. Vremenom, sve vise stripova se okretalo kontroverznim temama,neki su prekidani na krace vreme, neki su bili rano povuceni, bilo je raznih zahteva u vezi velicine i formata, borbe nad izdanjem u vezi kreativne kontrole. Neki komentatori (ukljucujuci nekoliko autora) objasnjavaju ove skorasnje dogadjaje kao samougadjajucu musicavost zvanju ali misljenja sam da ti kriticari propustaju nesto mnogo bitnije. Na stogodisnjicu Americkog novinskog stripa,stripovi se nalaze na velikom prelazu.

Prvi prelaz je jasan: stripovi zapocinju jednu od svojih retkih smena generacija. Popularan strip moze vrlo lako trajati cetrdeset ili pedeset godina, te su s tim vremenom na raspolaganju vrhunski autori uoblicavali profesiju. Autori koji su pocinjali pedesetih i sezdesetih menjali su i promenili smer strip kaisevima i jos tada postavili odredjene standarde. U skorije vreme, novi talenti su izborili svoj put do najvisih nivoa, donoseci pri tom neke drugacije ideje sta bi stripovi mogli biti.

Drugi prelaz je u vezi umetnicke interpretacije. Pod uticajem poslednjeg veka, linija izmedju komercijalne umetnosti i lepe umetnosti se dosta razmazala. Dok su se nekad originalni strip crtezi poklanjali fanovima ili bivali unistavani, danasnji strip originali bivaju prodavani u galerijama za stotine ili hiljade dolara. Nekad su autori smatrani zamenljivim radnicima, dok sada - u pojedinim slucajevima - sindikati shvataju da je samo originalni kreator sposoban da proizvodi stripove jedinstvene vizije. Akademici sada pisu o stripovima kao drustvenoj istoriji i tumacu. Postoji nekoliko strip kolekcija i muzeja. Stripovi su nagradjivani Pulitzer-ovim nagradama. Uprkos polemici o vecini stripova kao vrhunskoj umetnosti, niko ne porice da autori i javnost uzimaju stripove mnogo ozbiljnije nego ranije. I tako, autori gledaju svoje kreacije kao formu licnog izrazavanja. Stvar oko kreativne kontrole nad delom postaje vrlo bitna autorima, a stare pretpostavke o tome kako treba voditi posao se dovode u pitanje.

Trece,novinarski posao se menja sam po sebi. Stripovi su izmisljeni krajem proslog veka, kad je u velikim gradovima postojao nevelik broj novina, od kojih je svaka pokusavala da nadmasi drugu u privlacenju citalaca iz redova ogromne novodoseljene populacije. Stripovi su bili vizuelni, laki za razumevanje, zabavni, neobuzdani, bez velikih zahteva u pogledu crteza i stoga automatski popularni. Autori su imali malo teznji u vezi umetnicke ili kulturne vaznosti svoga dela. Od samog pocetka, stripovi su smatrani komercijalnim produktom koji postoji sa jedinom svrhom da poveca krug citalaca. Strip autori su smatrali sebe novinarima, ne umetnicima. Njihov posao je bio, prosto, da pomognu prodaji novina.

Od tada:
-Sindikati su pretvorili stripove u veliki posao. Isprva, strip autori su bivali angazovani od pojedinih novina sa zadatkom da proizvode stripove samo za te novine. Danas, autori rade za sindikate i prodaju svoje stripove novinama sirom sveta. To znaci da stripovi sada traze opste razumevanje. S obzirom na to, da su rani strip autori istrazivali, zapocinjujuci ili prekidajuci stripove, u zavisnosti od toga kako su se menjali njihovi interesi i otkrivajuci uz put sta se dopada lokalnoj publici, sindikati su podsticali sracunatu produkciju stripova ka aktuelnim trendovima i odredili vrednost specificnih interesa pozeljnih demografskih grupa. Prodaja stripova na sirem planu podstice ih da budu konzervativni, lako kategorizovani, imitatorski u odnosu na prethodni uspeh. Na ovaj nacin stripovi su dostigli ogromno citalastvo, ali na stetu svoje rane raskosi.
-Sada ima mnogo manje konkurencije medju novinama. Svaki veliki grad je obicno imao nekoliko novina koje su se medjusobno borile za citalastvo, i strip koji se mnogima svidjao je mogao dramaticno pomoci njihovoj cirkulaciji. Popularni stripovi su najbolje reklamirali svoje novine, tako da su ostale novine morale da se otimaju oko preostalih stripova koji bi im mogli pomoci u nadmetanju. Danas, vecina gradova imaju samo jedne novine, i te prezivele novine mogu imati svaki strip koji pozele. One ce naravno kupiti najpopularnije stripove, i bez drugih novina da prigrabe ostale stripove, popularni stripovi postace jos popularniji, a mali stripovi ce nestati. Ostalo je jako malo prostora za posebni "kultni" strip sa malom ali odanom publikom. Sve je manje mogucnosti za pokretanje novih stripova, sve je manje mogucnosti za marginalne stripove da prezive, a sve je manje vremena ostavljeno stripu da nadje svoju publiku.
-Televizija je zamenila novine kao izvor informacija vecine ljudi. Cena proizvodnje novina je skocila, dok prodaja nije, pa su neki odnajvecih reklamnih korisnika novinskog oglasavanja napustili novine. Stripovi mogu pokatkad namamiti citaoce iz jednih novina ka drugim, ali stripovi ne mogu odmamiti ljude od televizije. Stripovi su mnogo manje korisni novinama nego sto su to bili, pa novine gledaju na stranu sa stripovima kao jos jednu mogucnost da smanje troskove. Zato sabijaju stripove u sve manji prostor, terajuci strip autore da pisu i crtaju sve jednostavnije da bi ostali citljivi. Sa manje reci i siromasnijim crtezima, stripovi postaju sve manje stvaralacki i sve manje zabavni. Ironija ove situacije je da su novine ocajne u nastojanju da privuku citaoce odgajene na vizuelnoj snazi televizije. Novine su potrosile puno novca na unapredjenju lejautova i dodavanju kolornih karata, grafikona, i fotografija, dok stripovi- graficki izraz svojstven samo novinama- lagano propada na jednoj jedinoj stranici majusnih crno-belih kvadrata dosadno aranziranih. Sa nametnutim nemastovitim standardima, redukovanim formatom za sve stripove, novine pruzaju strpovima troskovno-upotrebljiv prostor,ali ne graficki-upotrbljiv prostor.

Zbog ovakvog razvoja stvari, tradicionalni odnos izmedju strip autora, sindikata, i novina postaje napet.I kako se uslovi menjaju, svaki ucesnik pokusava da zastiti svoje interese. Novine kresu troskove smanjujuci prostor i izgled. Sindikati odgovaraju promenama u licencirenju i izdavanju. Vrhunski strip autori zahtevaju vecu kontrolu nad svojim radom, a neki od njih napustaju profesiju. Sa manje zajednickih ciljeva i potreba, manje je poverenja i saradnje.

Kao autor koji ima doprinos u ovoj napetoj situaciji, izgleda mi da su dobri stripovi u interesu citalaca, novina, sindikata i strip autora. Ipak, najbolji stripovi iz proslosti bi tesko prolazili u danasnjim novinama. Ezotericni i briljantni Krazy Kat, jedva isplativ usvoje vreme, danas bi bio primoran da trazi izdavaca voljnog da se bori za njegovu jedinstvenu viziju. Avanturisticki stripovi kao Terry and the Pirates najverovatnije ne bi mogli uvuci citaoce u svoje egzoticne price danas kad je takva prelepa ilustracija ugusena malim kvadratima kakvi su danas na raspolaganju. Popeye koji se oslanjao na dvadesetak panela u Nedeljnom izdanju za ispoljavanje svoje razuzdane energije, potpuno je nemoguc u danasnjim rupama na cetvrt strane u nedeljnom izdanju. Kontinuirani "soap opera" stripovi su nestali, u nemogucnosti da odrze zaplete u borbi sa redukovanim dijalozima koji su neophodni na malim panelima. Stripovi gube svoju raznolikost.

Pre sezdeset godina, najbolji stripovi nisu samo zanimljivo crtani, bili su lepi za gledanje. Ne mogu da se setim ni jednog stripa danas koji bi se priblizio tom stepenu vestine. Sad imamo mnostvo jednostavno crtanih geg stripova, ali ne mnogo preko toga. Izgubili smo sustinski deo onog sto cini stripove zabavnim za citanje. Dok crtani filmovi i strip knjige postaju sofisticiraniji, raskosno proizvedeni, i popularniji nego ikad, dotle novinski stripovi malaksavaju.

Cujem argument da danasnji citaoci nemaju strpljenja za angazovanije zaplete i bogatiji crtez u stripovima. Liste popularnosti su navodjene da prikazu kako je stripovima sasvim dobro tu gde jesu. Ne slazem se i mislim da je pogresno potcenjivati citaocevu glad za kvalitetom. Stripovi mogu biti mnogo vise nego sto su sada. Bolji stripovi mogu privuci vise publike, a to bi pomoglo i novinama. Potencijal stripova -kao prodavca novina, i kao umetnicka forma- je velik ukoliko su autori voljni izazvati sebe u kreiranju izuzetnih dela i ukoliko profesija bude radila na kreiranju povoljnih uslova za to.

Calvin and Hobbes-licenciranje-o pravima

Stripovi se licenciraju od samog pocetka, ali danasnja trgovina popularnim likovima iz stripova je unosnija nego ikad. Izvedeni proizvodi- lutke, T-majice, TV serije, i tako dalje- mogu strip pretvoriti u zlatni rudnik. Svi traze sledeceg Snoopy-ja ili Garfield-a, i Calvin and Hobbes su izgledali kao savrseni kandidati. Sto sam vise razmisljao o licenciranju, sve manje mi se svidjalo. Potrosio sam skoro pet godina boreci se sa svojim sindikatom protiv trgovanja mojom kreacijom.

U doba besramne komercijalizacije, moje primedbe na licenciranje nisu mnogi delili. Mnogi autori gledaju na strip kao komercijalni proizvod, tako da pozdravljaju licenciranje kao prirodan nastavak svog rada. Jer, kao sto puno ljudi pita, sta ima lose da se strip junaci pojave na kalendarima i soljama za kafu? Ako ljudi zele da kupe proizvod, zasto im to ne pruziti?

Ja imam nekoliko problema u vezi sa licenciranjem.

Kao prvo, verujem da licenciranje obicno pojeftinjuje originalnu kreaciju. Kad se strip junaci pojave na bezbroj produkata, publika nemimovno postane zasicena i iritirana njima, pa je privlacnost i vrednost originalnog rada smanjena. Nista ne otupljuje ostrinu novog i pametnog stripa kao zasicivanje trzista njime.

Drugo, komercijalni proizvodi retko uvazavaju nacin na koji stripovi funkcionisu. Strip iz vise kadrova, pun reci sa konverzacijom koja se proteze i likovima koji su slojeviti se ne moze sabiti u ilustraciju na solji za kafu bez velikog nasilja po njegov duh. Suptilnost visedimenzionalnog stripa je oskrnavljena zbog jednodimenzionalnih potreba proizvoda. Svet stripa trebalo bi da bude posebno mesto sa svojom sopstvenom logikom i zivotom. Ne zelim da neki studio koji se bavi animacijom daje Hobbes-u glas nekog glumca, i ne zelim da neka kompanija sto se bavi cestitkama koristi Calvin-a za cestitanje godisnjica, i ne zelim da se pitanje Hobbes-ove realnosti smesta u proizvodnju lutaka. Kada se sve sto je zabavno i magicno pretvori u nesto za prodaju, svet stripa gubi svoju moc. Calvin and Hobbes je zamisljen da bude strip u kaisevima i to je sve sto zelim da on bude. On je mesto gde sve funkcionise na nacin koji sam zamislio.

Trece, licenciranje zahteva asistente da bi se posao obavio. Strip autor mora da postane poslovodja u fabrici, prenoseci odgovornosti i kontrolisuci proizvodnju stvari koje nije kreirao. Nekim autorima ovo ne smeta, ali ja sam usao u stripove da bih crtao stripove, ne da bih zaceo korporacijsku imperiju. Veoma sam ponosan na cinjenicu da sam pisem svaku rec, crtam svaku liniju, bojim svaku nedeljnu tablu, i slikam svaku ilustraciju za knjigu. Moj strip je stare tehnologije, posao za jednog coveka, i meni se to svidja. Verujem da je to jedini nacin da se sacuva umece i da zadrzi personalnost. Uprkos tvrdnjama nekih strip autora, priznavati neciji rad nije isto sto i raditi ga licno.

Povrh svega, postoji dublje znacenje: raspadanje integriteta stripova. Stripovi bi trebalo da zabavljaju, ali neki stripovi imaju svoje glediste i ozbiljnu svrhu iza svojih posalica. Kada strip autor pokusava da govori iskreno i ozbiljno o zivotu, tada verujem da on preuzima odgovornost da razmislja iznad zadovoljenja svakog trzisnog kaprica i zelje. Autori koji misle da mogu biti uzeti za ozbiljno kao umetnici a da pritom koriste strip likove za prodaju bokserica zavaravaju same sebe.

Svet stripa je mnogo krhkiji nego sto vecina ljudi shvata ili zeli da prizna. Verodostojne likove je tesko razviti a vrlo lako unistiti. Kad autor licencira svoje karaktere, njegov glas se udruzuje sa poslovnim potrebama proizvodjaca lutki, televizijskih producenata, i ljudi koji se bave reklamiranjem. Posao strip autora vise nije da bude originalan mislilac; njegov posao je da odrzava svoje karaktere profitabilnim. Karakteri postaju "znamenitosti", potkrepljujuci kompanije i proizvode, izbegavajuci kontroverze, izgovarajuci ono sto je neko platio da kazu. U tom trenutku, dati strip gubi dusu. Sad kada mu je izgubljen itegritet, strip gubi svoje dublje znacenje.

Moj strip govori o licnim realnostima, magiji mastanja, i posebnosti nekih druzenja. Ko bi verovao u nevinost malog decaka i njegovog tigra kada bi naplacivali svoju popularnost prodajom preskupih zezalica koje nikom ne trebaju? Ko bi verovao iskrenosti opazanja nekog stripa ciji su likovi najmljeni kao reklamne varalice? Ako bih ovako potkopavao svoje likove, iskoristio bih retku privilegiju da bivam placen da izrazim svoje sopstvene ideje i da odustanem da bih bio obican prodavac i najmljeni ilustrator. Rasprodao bih sopstvenu kreaciju. Ne interesuje me takva vrsta crtanja.

Na nesrecu, sto je Calvin & Hobbes postajao popularniji, to sam manje kontrole imao nad njegovom sudbinom. Prezentovane su mi mogucnosti licenciranja pre nego sto je strip napunio godinu dana, i pritisak da se zaradi na njegovom uspehu rastao je od tada. Uspeh stripa iznad svakog ocekivanja samo je inspirisao jos veca ocekivanja.

Jednostavno receno, gomila novca je na kocki- milioni i milioni dolara mogu biti stvoreni sa nekoliko potpisa. Sindikati su biznismeni, i nijedan biznismen ne propusta takvu priliku bez obrazlaganja.

Potkopavajuci svoju poziciju, ja sam potpisao ugovor koji daje mom sindikatu sva prava na eksploataciju Calvina & Hobbes-a do sledeceg veka. Posto je prakticno nemoguce doci do dnevnih novina bez sindikata, standardna je praksa sindikata da koristi svoj povlasceni polozaj u zahtevanju prava koja im niti trebaju niti zasluzuju kada prave ugovor sa nepoznatim strip autorima. Autor ima nekoliko alternativa u susretu sa uslovima sindikata: moze da nosi svoj rad drugom sindikatu gde je malo verovatno da ce taj drugi sindikat imati vise sluha za njegove zahteve, moze da napravi samosindikat u nameri da privuce paznju novina, ili moze da ide kuci i potrazi drugi posao. Univerzal ne bi prodavao moj strip novinama da ja nisam dao sindikatu pravo da trguje stripom u drugim medijima. U to vreme, nisam mnogo razmisljao o licenciranju i ta tema nije bila medju mojim glavnim brigama. Dva sindikata su vec bila odbila Calvin and Hobbes-a, i vise sam brinuo o ugovornim posledicama u slucaju da strip propadne nego o ugovornim posledicama ukoliko strip uspe. Gladan prilike za objavljivanjem svog rada, potpisao sam ugovor, i tek kasnije, kada me je pritisak za komercijalizacijom naterao da razmisljam o tome, sam shvatio u kakvu sam se nevolju uvukao.

Nisam imao zakonskog nacina da sprecim sindikat u licenciranju. Sindikat je vise voleo da ima moju saradnju, ali je moje odobrenje u svakom slucaju bilo neophodno. Nase rasprave su postajale gorce kako su interesi rasli, pa smo imali ruzne odnose nekoliko godina.

Debata je imala smesne strane. Ja sam verovatno jedini strip autor kome je smetala popularnost sopstvenog stripa. Vecina autora su vise nego zeljni izlozenosti, obilja, i prestiza sto nudi licenciranje. Kada se strip autori bore protiv sindikata, obicno je da bi uzeli vise novca, ne manje. I da bi cela stvar bila jos absurdnija, kad nisam pristao na licenciranje, pojavili su se piratski Calvin and Hobbes proizvodi da bi se zadovoljila potraznja. Male radnjice su otvoreno prodavale majice sa crtezima bespravno uzetih iz mojih knjiga, a majice sa porukama u vezi sa drogom ili seksom su bile rasprostranjene po srednjoskolskim kampovima. Samo su lopovi i vandali zaradili trgujuci Calvin and Hobbes-om.

Godinama, Univerzal sindikat me je pritiskao ne bi li se nagodio s njim oko "ogranicenog" programa licenciranja. Sindikat bi se slozio da iskljuci najuvredljivije proizvode ako bih se ja slozio da ostali idu. To bi bilo, u sustini, jedino sto mi pripada u kontroli nad svojim radom. Ideja na principima trgovine na malo bila mi je uvredljiva i odbio sam kompromis. Na taj nacin, sindikat i ja nismo imali nista za trgovinu: mene nije zanimalo da zaradimo vise novca, a sindikat nisu zanimali moji stavovi u vezi umetnickog integriteta. Posto niko od nas nije uvazavao sta onaj drugi ima da ponudi, nagodba je bila nemoguca. Neko od nas je trebao da pogazi interese onog drugog.

Otkad je strip usao u petnaestu godinu izlazenja, rasprava je razvila koliko je god mogla, i ja sam se spremao da odustanem. Ako ne mogu da kontrolisem ono sto predstavlja Calvin and Hobbes, onda je strip za mene bezvredan. Moj ugovor je bio jednostran u tome da prekidanje dozvoljava Univerzalu da me zameni najmljenim piscima i crtacima i da licencira moje delo u svakom obliku, ali na tom mestu, sindikat se slozio da ponovo ugovara sa mnom. Prava na eksploataciju nad stripom su mi vracena, i ja necu licencirati Calvin & Hobbes-a.

Nedeljni strip

Format nedeljnog stripa je strog, i kako je Calvin and Hobbes postajao sve vise vizuelno kompleksan, shvatio sam da ne mogu da ga kreiram na najpovoljniji nacin. Trebao bih cesto da eliminisem dijalog ili da pojednostavim crteze da bi sve to stalo u ponudjeni prostor sto ga format dozvoljava. Vremenom, ovo je pretilo da unisti ideju, i povremeno je stvaralo ruzan, neprijatan strip. To me je nateralo da pomislim da bih mogao da crtam bolji strip nego sto su moji citaoci vidjali dotad, pa sam iskoristio moj prvi odmor kako bih ponudio novodizajnirani Nedeljni strip.

Preovladjujuci Nedeljni format je smisljen da standardizuje nacin na koji je slozen strip tako da novinama najvecu mogucu fleksigilnost u njihovom stampanju. Strip je crtan u tri kaisa (reda). Stampan u punoj velicini, strip bi ispunio polovinu novinske strane. Vecina novina nije sklona pustanju tako veliog stripa, pa odstranjuju gornji kais strip table, tako da strip zauzme samo trecinu strane. Posto na taj nacin autor ne moze racunati da ce citaoci u svim novinama videti gornje kaiseve, on ih zato mora potrositi na gegove "sto se bacaju" i koji imaju malo veze sa ostatkom stripa. Da bi ucinili strip jos manjim, izdavaci mogu redukovati table, i svrstati ih u dva kaisa, tako da strip zauzme samo cetvrtinu strane. Neke novine seku i redukuju jos vise, do tacke u kojoj je strip prakticno necitljiv. Da bi dobro zadovoljilo sve ove varijacije, deljenje strip table je specificno i nepopustljivo. Strip ce ispuniti potrebe razlicitih prostora, ali strip autori gube sposobnost da dizajniraju svoj strip efektnije.

Pre ovog, sve do cetrdesetih, Nedeljni strip je cesto ispunjavao kompletnu stranu novina. Mislim da nije slucajno sto je to bilo "zlatno doba" stripa. Sa svim tim prostorom na raspolaganju, autori su proizvodili radove izuzetne lepote i snage. Od tada, nije nastalo nista ni blizu tim radovima. Cini mi se da kad bi citaoci devedesetih imali i letimican uvid sta su propustili, mozda bi citali stripove sa vise zainteresovanosti, i to bi koristilo novinama. Verovao sam da mogu ponuditi novinama bolji strip za njihov novac.

Universal se slozio da prodaje moj strip ekskluzivno kao delo na pola strane bez ogranicenja na strip tabli. Bio sam odusevljen, ali me je sindikat upozorio da ce se mnoge novine protiviti kad im bude receno da ne mogu skratiti i prearanzirati moj rad. Razgovarali smo u okvirima da izgubimo polovinu Nedeljne klijentele, ali sam shvatio da bi vredelo gubitka u dohotku ako bih mogao da radim ogranicen samo svojim mogucnostima za promenu.

Sindikat je bio u pravu: jedan broj izdavaca je bio besan. Oni su izbacili prodavce sindikata iz svojih kancelarija i zasuli Universal pretnjama o raskidu.

Izdavaci su me obavestili da posao strip autora nije da donose odluke o pravljenju prostora u svoju korist. Potsetili su me da je novinski prostor skup i da je ova industrija vec dugo u borbi za opstanak. Bili su zabrinuti da ce besmisleni zahtevi biti sledeca stvar ukoliko ovo postane presedan. Istakli su da su upravo platili za devet meseci repriziranja. Raspravljali su da, sve dok placaju za strip, on bi trebao da sluzi njihovim potrebama, ne mojim. Potezali su pitanje moje familijarnosti sa stvarnim svetom i pitali se ima li moj ego ikakvih granica. Pretili su da ce otkazati ostale Universalove proizvode u znak odmazde. Insistirali su na tome da ce ostali popularni stripovi morati biti otkazani da bi napravili mesta mom i da bi to predstavljalo nepravicnu otimacinu za vise od novina. Na ovom mestu, nekoliko strip autora se pridruzilo raspravi.

Bilo mi je zao da vidim da se nijedna od ovih primedbi nije odnosila na pitanje grafickih potreba stripova. Mislio sam da je interesantno primetiti da nikome nije palo na pamet da zapita citaoce novina sta oni misle o vecem Nedeljnom Calvin and Hobbes-u.

Jos uvek verujem da je reakcija izdavaca bila slabo argumentovana i apsurdno zestoka. Nije mi bila namera ni u kom slucaju da govorim izdavacima sta da rade. Jednostavno sam uspostavljao uslove pod kojim bih prodavao svoj rad, po istoj ceni. Ako je neki izdavac smatrao moje uslove neprihvatljivim, bio je savrseno slobodan da otkaze moj strip i pusti nesto drugo. Bilo koji pritisak koji je on osecao je dolazio od njegovih citalaca novina, ne od mene, i ja se necu izvinjavati sto nudim novinama popularan strip.

Takodje verujem da bi se sa malo maste, vecina prostora ostavljenog za Nedeljne stripove mogla redizajnirati tako da budu stripovi na pola strane bez potrebe da se ostali odbace. Sta vise, ocekivao sam da ce moj strip otkazan u mnogim novinama, sto bi otvorilo prostor drugim autorima.

Sto se tice mojih mracnih motiva i moje neosetljivosti za napore novinske industrije, mogao sam samo raspravljati o tome da sam bio voljan da uradim vise za manje dohodka, i da bih lako postigao vise slobode i vise novca napustajuci novine sve zajedno i objavljujuci drugde.

Pracen olujom iz sindikata, Universal je nasao kompromis oko pitanja velicine i ponudio strip na dva nacina; kao pola strane i kao jako redukovanu verziju iste stvari.

Bio sam razocaran, ali me je ipak oslobadjalo od stegnutosti table starog formata. Ne moram da trosim deo table na "baceni" geg i mogu da dizajniram tablu mnogo efikasnije, cak i u varijanti jako redukovanog stripa. U nekim slucajevima (novinama), ovo je znacilo da Calvin and Hobbes ustvari gubi prostor.

Uprkos ovom pogorsanju, sa ovim novim formatom nacrtao sam mnogo stripova koje ranije nikad nisam mogao. U nekim od mojih Nedeljnih stripova bio sam u mogucnosti da crtam velike crteze ili pak dvadeset malih, sto je otvaralo nove mogunosti u pricanju price. Pravio sam vise Nedeljnih stripova bez reci, jer su crtezi napokon mogli da stoje sami za sebe. Mislim da sam bio u stanju da radim Calvin-ov svet bogatije, i mislim da sam ucinio prostor uzbudljivijim za posmatranje.

U zadnjih nekoliko dekada, novinski stripovi su redukovani, redukovani i redukovani. Autori su to trpili, verujuci da je rezanje svacijeg prostora bolje nego rezanje broja stripova koji ce novina stampati. Donekle ovo je istina, ali mislim da je sad skracivanje otislo predaleko do te mere da ide na stetu same umetnosti. Mogucnosti izrazavanja se smanjuju, sto za posledicu ima da nemamo vise dobro nacrane stripove. Tesko mi je da se raspravljam kako je odrzavanje kolicine stripova razumna zamena za odrzavanje njihovog kvaliteta.

Uticaji

Tri komicna stripa su strahovito inspirativni za mene: Peanuts Charles Schulz-a, Pogo Walt Kelly-a, i Krazy Kat George Herriman-a. Ti stripovi poseduju veoma razlicite senzibilitete, ali su mi pomogli da otkrijem sta sve moze komican strip.

Peanuts knjige su bile medju prvim koje sam ikad citao, i od trenutka kada sam ih video, znao sam da zelim da budem strip autor. Odmah sam se srodio sa zapletom, stedljivim crtezom, iskranoscu decje nesigurnosti, i Snoopy-jevim bizarnim i odvojenim svetom. U to vreme nisam znao da cenim inovativnost svega toga - samo sam znao da ima onu vrstu humora i istine koja nedostaje u ostalim stripovima. Sad dok ponovo citam te stare knjige, zapanjen sam kolicinom melanholije u tom stripu iz sezdesetih. Sigurno da nijedan drugi strip nije prikazao svet tako nemilosrdno surovim i bezosecajnim. Charlie Brown-ovo samokaznjavanje u suocavanju sa stalnim neuspehom je smesno na gorak, beznadezno tuzan nacin. Mislim da je najvaznija stvar sto sam naucio iz Peanuts-a to da komicni strip moze imati emocionalnu ostrinu i da moze govoriti o vaznim stvarima u zivotu na nezan nacin pun zapazanja.

Pogo, na neki nacin, je suprotnost Peanuts-ima. Gdegod su Peanuts-i vizualno stedljiv strip o licnim nesigurnostima, Pogo je bio bujno crtan strip, pun bombasticne i fizicke gungule. Dijalog u stripu je bio mesavina dijalekta, igre reci, i besmislice, a baloni s tekstom su cesto bili ispunjeni gotickim slovima ili slovima kakva se koriste na cirkuskim posterima da bi sugerisali karakter nekog lika i glas. Crtezi su bili divno animirani a price cudnovato idu niz put, izgube se, i zaborave gde su se zaputili. Kelly-jeve zivotinje su izlagale satiri svakodnevnu politiku, u vrame kad se od stripova ocekivalo da izbegavaju svaku mogucu kontroverzu. Pored hausa i hvalisanja, taj strip je imao sustinsku veru u ljudsko dostojanstvo i optimizam za bombaste preokrete. Pogo je imao tempo i atmosferu koja verovatno nece nikad vise biti vidjena. On je predivna lekcija o tome koliko zivotan, bogat svet stripa moze biti.

Ali je Krazy Kat taj, koji me danas najvise ispunjava strahopostovanjem. Krazy Kat je vise poetican nego smesan, sa sarmom koji je nemoguce opisati. Sve u vezi ovog stripa je osobeno i neobicno - divni, skripavi crtezi, neustrasiv dizajn i boje Nedeljne table, sasavi, strogi pejzazi Arizone, i bizaran konglomerat Spanskog jezika, slenga, knjiskih aluzija, dijalekta, i pogresnog izgovora sto sacinjava dijalog. Kruzni zaplet, kakav jeste, moze da se tumaci (i nanovo tumaci) kao alegorija o dobru i zlu, ljubavi i mrznji, drustvu i individui... ili se prosto moze uzivati u njegovom ludom mehanizmu. Za mene, magija stripa nije tako mnogo u tome sta se kaze, vec kako se kaze. U svojoj jedinstvenoj, bezkompromisnoj viziji, svojoj istancanoj hirovitosti i svojoj cudnoj lepoti, Krazy Kat stoji sam.

Ostali strip autori i umetnici su me takodje inspirisali, ali ova tri stripa su uoblicili moju ideju sta komicni strip moze biti. Svi stripovi deluju na nekoliko nivoa, zabavljajuci dok se nose sa krupnim zivotnim pitanjima. I najvaznije, ovi stripovi odrazavaju jedinstveno licne poglede na svet. Oni raspravljaju kako stripovi mogu biti nosioci prelepog umetnickog rada i ozbiljnog, inteligentnog izraza. Oni su postavili primer koji sam pozeleo da sledim.

Izazov za svakog strip autora nije u tome da duplira dostignuca iz proslosti, vec da na njima i gradi. Komicni stripovi imaju kratku istoriju, ali je njihova tradicija vazna. Strip autori uce o pravljenju stripova citajuci stripove. Na nesrecu, istorija stripova nije lako dostupna. Popularni stripovi nisu redovno sakupljani u knjige sve do skora. Peanuts i Pogo kolekcije se cesto tesko mogu naci i veoma su skupe. Krazy Kat jos uvek nije adekvatno publikovana u formi knjige. Tek u zadnjih nekoliko godina da sam video poneki poduzi deo pravih klasika medija. Rani strip je neverovatan - neki su daleko inventivniji od danasnjih - ali oni ne mogu obrazovati buduce autore ako ne budu sakupljeni i ponovo stampani. Ponekad se zapitam kako bi strip izgledao da svaka generacija nije morala da izmislja tocak nanovo.

Likovi

Calvin: Calvin je dobio ime po teologu iz sesnaestog veka koji je verovao u predodredjenost. Mnogi su pretpostavili da je Calvin zasnovan na mom sinu, ili na preciznim secanjima mog sopstvenog detinjstva. U stvari, ja nemam dece, a kao mali, bio sam prilicno tiho, poslusno dete - gotovo Calvinova suprotnost. Jedan od razloga sto je zabavno pisati Calvinov lik je to da se cesto uopste ne slazem sa njim.
Calvin je autobiografski u smislu da razmislja o istim stvarima kao ja, ali tako da Calvin odrazava moje zrele godine vise nego moje detinjstvo. Mnoge od Calvinovih borbi su metafore za moje sopstvene. Verujem da vecina nas ostari a da pri tom ne odraste, i da se unutar svake odrasle osobe (ponekad ne tako mnogo duboko unutra) nalazi razmazeno dete koje hoce da sve bude po njegovom. Koristim Calvina kao odraz moje licne nezrelosti, kao nacin da ocuvam sebe radoznalim za stvarni svet, kao nacin da ismejem moje licne fiks ideje, i kao poligon za komentare o ljudskoj prirodi. Ne bih voleo Calvina u svojoj kuci, ali na papiru, on mi pomaze da se nosim sa svojim zivotom i da ga razumem.

Hobbes: Nazvan po filozofu iz sedamnaestog veka sa mracnim pogledom na ljudsku prirodu, Hobbes ima strpljivo dostojanstvo i zdrav razum mnogih zivotinja koje sam sreo. Hobbes je jako inspirisan jednom od nasih macaka, sivo-sarenaoj po imenu Sprite (Vila). Sprite nije samo obezbedila dugo telo i facijalne karakteristike za Hobbesa, ona je takodje bila model za njegovu licnost. Bila je dobre naravi, inteligentna, drustvena, i puna elana u sunjam-se-i-napadam smislu. Sprite je nametnula ideju o Hobbesu koji docekuje Calvina na vratima u letu u punoj brzini.
Kod vecine crtanih zivotinja, humor proizilazi iz njihovog covekolikog ponasanja. Hobbes naravno stoji uspravno i govori, ali pokusavam da sacuvam njegovu macju stranu, kako u njegovom fizickom ponasanju tako i u njegovom shvatanju. Njegova rezervisanost i takticnost izgledaju mi veoma mackasto, zajedno sa tesko suzdrzljivim ponosom sto ne pripada ljudskoj rasi. Kao i Calvin, radije biram drustvo zivotinja nego ljudi, i Hobbes je moja ideja o idealnom prijatelju.
Takozvani "stos" u mom stripu - dve verzije Hobbesa - je cesto pogresno shvacen. Ja ne razmisljam o Hobbesu kao o lutki sto cudom postaje ziva kadgod je Calvin u blizini. Niti mislim o Hobbesu kao proizvodu Calvinove maste. Priroda Hobbesove realnosti me ne interesuje, i svaka prica iznalazi nacin da izbegne razeresenje ovog pitanja. Calvin vidi Hobbesa na jedan nacin, a svako drugi vidi Hobbesa na drugi nacin. Prikazujem dve verzije realnosti, i svaka ima potpuni smisao ucesniku koji je dozivljava. Mislim da zivot tako funkcionise. Niko od nas ne vidi svet na potpuno isti nacin, i ja samo crtam to doslovno u stripu. Hobbes je vise prica o subjektivnoj prirodi realnosti nego o lutkama sto ozivljavaju.

Calvinovi roditelji: Nikad nisam dao imena Calvinovim roditeljima, jer sto se stripa tice, oni su vazni samo kao Calvinovi mama i tata. Kruze glasine da je Calvinov tata portret mene samog. Svi moji likovi su delom ja, tako da je to istina na neki nacin, ali je Calvinov tata takodje delom satira mog sopstvenog oca. Svaki kais o tome kako patnja "jaca karakter" je obicno doslovan prepis objasnjenja moga oca za nase smrzavanje, iscrpljivanje, gladovanje, i gubljenje na kamp putovanjima. Ove stvari su mnogo smesnije odkad je proslo dvadeset pet godina.
Calvinova mama je sva u svakodnevnim obavezama, i poslu sto namece zdrav razum, tako da ne verujem da cemo je ikad videti u najboljem izdanju. Zalim sto strip prikazuje uglavnom njenu nestrpljivu stranu, ali pokusavam da nagovestim ostale aspekte njene licnosti i njenih interesovanja u tome sta ona radi u trenutku kad Calvin uleti.
Ranije, Calvinovi roditelji su bili kritikovani od citalaca jer su bez ljubavi i nepotrebno sarkasticni. (Calvinov tata je jednom primetio da je on ustvari zeleo psa) U to vreme, mislim da je bilo neuobicajeno za komicni strip da se koncentrise na aspekt ogorcenosti o deci bez mnogo grljenja i sentimentalnosti sto sve prozima. Obicno Calvinove roditelje vidjamo samo dok reaguju na Calvina, tako da buduci da su drugorazredni likovi, trudio sam se da ih zadrzim realisticnim, sa razumnim smislom za humor u vezi imanja deteta kao sto je Calvin. Mislim da oni to rade bolje nego sto bih to ja uradio.

Susie Derkins: Susie je vredna, ozbiljna, i pametna - vrsta devojcice sto me je privlacila u skoli i nakraju ozenio. "Derkins" je bio nadimak malog lovackog psa u porodici moje zene. Rani kaisevi sa Susie su bili nezgrapni sa volim-nevolim sukobom, i trebalo mi je neko vreme izbrusim Susie-in odnos sa Calvinom. Naslucujem da je Calvin malo zaljubljen u nju sto on pokazuje tako sto pokusava da je iznervira, ali je Susie pomalo kratkih zivaca i odbojna zbog Calvinove uvrnutosti. Ovo ohrabruje Calvina da bude jos uvrnutiji, sto daje dobru dinamiku. Nijedno od njih ne razume najbolje sta se tu desava, sto je verovatno istina za vecinu veza. Ponekad zamisljam da bi strip iz Susie-nog ugla bio interesantan, i posle tako mnogo stripova o decacima, mislim da bi strip o maloj devojcici, koji bi crtala zena, mogao biti odlican.

Miss Wormwood: Gajim mnogo simpatija za Miss Wormwood. Vidimo nagovestaje da ona ceka na penziju, da pusi previse, i da pije dosta lekova. Mislim da ona iskreno veruje u vrednost obrazovanja, pa je nepotrebno reci da je ona nesretna osoba.

Moe: Moe je svaki mamlaz kojeg sam ikad poznavao. On je velik, ruzan, i okrutan. Secam se da je skola bila puna idiota kao sto je Moe. Mislim da se oni mreste na vlaznim podovima svlacionica.

Rosalyn: Verovatno jedina osoba koje se Calvin boji je ona sto ga pazi dok su roditelji odsutni. Stavio sam je u rane nedeljne table, nikad ne razmisljajuci o njoj kao stalnom liku, ali njeno zastrasivanje Calvina me iznenadjuje, pa je ona nacinila nekoliko pojavljivanja otad. Rosalyn izgleda plasi cak i Calvinove roditelje, koristeci njihovu ocajnicku zelju da izadju iz kuce da bi trazila novac unapred i povisice. Rosalynin odnos sa Calvinom je prilicno jednodimenzionalan, pa je price o cuvanju sve teze i teze pisati, ali u kasnijem dodacima stripu, ispala je prilicno dobro.

Je, jedan od najlepsih i najduhovitijih stripova, kod svakog mi citanja budi nostalgiju za djetinstvom. Ovaj sestogodisnjak (nazvan po francuskom teologu i reformatoru Jeanu Calvinu) i njegov plisani tigar (nazvan po engleskom filozofu Thomasu Hobbesu, teoreticaru absolutizma) prvi put su se pojavili 18.11.1985 i do danas napunili deset, 150 strana debelih, knjiga. Apsurdna smesa asociacija, suptilni humor i odlican karikaturisticki crtez napravili su ovaj strip jednim od najpopularnijih humoristickih stripova, rame uz rame Asteriksu, Gastonu i Shulzovim Peanuts-ima.

Njegov autor, Bill Watterson, u svojoj je karijeri vec vise puta odbacio milijunske ponude (dolarske, naravno) za komercializaciju svojih likova. Tako Calvina & Hobbesa nikada necete naci na T-shirtsima, na sveskama, soljicama, jos manje u obliku lutaka.

Strip mora ostati samo strip, ubedjen je Watterson. I potpuno je u pravo!

3. LINKOVI

-CALVIN & HOBBES
http://www.calvinandhobbes.com