Tu skoro su nam stigle i 150. "Strip vesti". Više od tri godine REDOVNOG NEDELJNOG IZLAŽENJA! Pravio ih je SAMO JEDAN ČOVEK. Nisam primetio da je neko, osim samog urednika Zlatka Milenkovića (a i on sa nekakvom, sasvim razumljivom, zadrškom), na bilo kakav način propratio ovaj i ovakav jubilej; napisao prigodan tekst, kritičku analizu ili uputio čestitku.

Ni sa stotim brojem nije bilo mnogo bolje.

To je odista pravi odraz tragičnog stanja duhova na našoj primitivnoj, čergarskoj stripskoj sceni prepunoj nevaspitanih, zlobnih, pakosnih, zavidljivih, destruktivnih, neizgrađenih, emotivno nezrelih, neostvarenih, narcisoidnih, nekomunikativnih, nekooperativnih, egocentričnih, netalentovanih, samoživih, bezosećajnih, spletkaroških, liderskim sklonostima preopterećenih i bolesnim sujetama zatrovanih likova i sitnih duša.

Ima naravno i onih drugačijih, ali navedeni preovlađuju.

Nema problema, lako će se prepoznati i prvi i drugi.

Odmah da kažem: imam čast da njegov projekat sa velikom pažnjom pratim od samog početka. Smatram ga izuzetnim. Vanserijskim. Potpuno netipičnim za našu sredinu.

Da ne bi bilo nesporazuma, još u početku moram nešto da izjavim: nisam prisni prijatelj urednika, ne družimo se ili posećujemo; štaviše, nikada ga nisam lično, licem u lice, upoznao.

U jednoj listi koju sam nedavno sačinio i čiji redosled nije bio važan, Milenkovića sam uvrstio među deset najuticajnijih i najvažnijih osoba koje kreiraju savremenu srpsku stripsku scenu i koje su, uz još nekoliko neuvršćenih osoba, elita bez koje se ne može zamisliti njen dalji razvoj.

I dalje stojim iza toga.

Divno je što se Milenković nije zatvorio samo u naš atar, već, uz pomoć tehnologije koja istinski briše granice, ostvaruje i omogućava kontakte sa svetom stripa, prvenstveno iz samostalnih republika nastalih od bivše zajedničke tvorevine, kolegama koje su nam po različitim osnovama najbliže, a zatim i sa inostranstvom koje znamo duže od poslednjih deset godina, koliko je proteklo od raspada zajedničke države i međunarodnog priznavanja novonastalih republika.

Ovo mišljenje sam zastupao i krajem 1999. kada sam u mojoj godišnjoj listi u nedeljniku "NIN" projekat "Strip vesti" proglasio najboljim te sezone, a i tokom protekle tri godine ga ne menjam.

Mnogi bi značaj i važnost "Strip vesti" spoznali tek kada bi nam ih neko uskratio.

Samo deseti ili još manji deo ovog teksta sam svojevremeno objavio u "NIN"-u.

Posvetio sam njegovoj temeljnoj preradi i desetostruko obimnijoj razradi nekoliko svojih radnih dana. To je moj slavljenički poklon Zlatku i posvećujem ga njegovom i našem jubileju.

Do pre samo nekoliko godina, negde do druge polovine poslednje decenije dvadesetog veka, ovaj prikaz, i svi slični koji bi za predmet svog posmatranja imali strip, počinjao bi sa: "Na kioscima se pojavio novi broj strip časopisa..." ili "Iz štampe je izašla nova sveska iz strip edicije..." ili "Odnedavno se u knjižarama nalazi stripski album...".

Publika je, od strane izdavača i kritike, usmeravana na stvarna mesta na kojima je valjalo da nabavi i pročita neki konkretan, štampani, materijalni, opipljivi proizvod. Preko TV se o stripu može govoriti, ponešto se može i prikazati, ali niko nije čitao i nije očekivao ni da vi emitovane stripove na televiziji čitate. Bar ne u nekoj ozbiljnijoj meri, ako ne izuzmemo fragmente i neke filmske eksperimente. Razumljivo, ni TV redakcije u svojim programskim šemama nisu imale predviđene emisije koje bi se sastojale samo od stripova razaslatih preko TV repetitora.

A sve i da nam uredništva jesu (a nisu!) stavljala na raspolaganje kompletne kraće, a naročito duže stripove koje bi emitovala u nekoj hipotetičkoj TV emisiji, publika ne bi imala mogućnost da bira table koje je interesuju, da se na nekima duže zadržava, da uvećava interesantne prizore, da neke vraća ili ponavlja. Ili čak da ih po želji odštampa! Možda bi se nešto od toga moglo i udesiti prodajom snimljenih video kaseta sa stripovima ili kućnim snimanjem emisije na video kasetu od strane konzumenta, pa zatim premotavanje unazad, pa...

Prevelik, uzaludan i besmislen posao za nešto što se lakše može nabaviti i pregledati odštampano.

U veoma kratkom vremenskom periodu, razvoj kompjuterske tehnologije je sve oko nas promenio, pa i pristup recepciji stripa. Promene odista imaju karakter revolucije, a u "devetoj umetnosti" su, između ostalog, dovele do neizbežne potrebe za radikalnim preispitivanjem stručnih pojmova i termina iz izdavaštva koji su poprimili nova značenja: "Izdavač stripa", "Strip izdanje", "Publikacija", "Strip časopis", "Broj stranica strip izdanja", "Tiraž", "Remitenda", "Broj čitalaca", "Distribucija", "Zarada", "Isplativost", "Period prodaje", "Strip tabla"... Pa i "Naslovna stranica" nije više sasvim ograničen pojam. Na njega/nju se može uticati, beline između naslovne stranice i početka sadržaja brisati, veličina slova menjati, a tekst sažimati.

Euforični uzvik, možda Majakovskog, možda nekog drugog iz Oktobarske revolucije ili koznakoje od revolucija: "Svi će pisati poeziju!" konačno je prevaziđen.

Sada je aktuelno: "Svi će dizajnirati!", "Svi će praviti animirane filmove!", "Svi će komponovati muziku!", "Svi će biti urednici!"... Ne ulazim sada u kvalitet kreiranog. Tehnički, svako kome tako nešto padne na um, pa poželi da se oproba - može to.

Čak je i gramatičko vreme prevaziđeno. Više futur ne važi. Možda je aktuelan samo još za: "Svi će snimati igrane filmove!" Ali i to - ne zadugo.

Prezent, i samo prezent! Svi uz pomoć personalnih računara sve gore nabrojano već rade.

I tako, svi smo mi pomalo demijurzi.

Neće se samo u svetu stripa i samo kod nas lomiti koplja oko toga šta je to originalni crtež, kada savremeni likovni umetnici, naravno i naši, svoja ostvarenja sve češće kreiraju, crtaju i boje direktno u kompjuteru.

No, priroda originala strip table je u vreme prelaska iz jednog u drugi vek bio najmanji problem u zemlji u kojoj privreda i ekonomija ne funkcionišu, dakle u Srbiji gde je standard bio, i još jeste, na nivou slabije razvijenih afričkih zemalja i gde je malo ko sebi mogao da dozvoli luksuz kupovine neke sveske ili strip albuma za razbibrigu, a još manje da se upusti u izdavanje istih.

Opisano stanje ekonomije dovelo je do situacije koju ovde nismo imali skoro pola veka: u prve dve trećine, preciznije u prvih osam meseci 1999. godine iz štampe nisu izašli nijedan novi broj nekog specijalizovanog časopisa, nijedna kompletna sveska ili album sa domaćim stripom i skoro nijedna prevedena publikacija sa legalno plaćenim pravima na objavljivanje inostranih crtanih priča. Serije "Asteriks" i "Talični Tom", ranijih sezona započete edicije iz kuće "Politika", tek su neki od retkih izuzetaka. Kao i "Politikin zabavnik" koji je, pored ostalog sadržaja, redovno objavljivao i inostrane stripove.

Stripske piraterije, da se ne zavaravamo, jeste bilo.

Ni razlozi za ovakvu "sušu" više nisu kao raniji. Nekada, u stara, dobra vremena, znalo se: stripa nema, ili zbog političkih razloga (tobože štetno delovanje na omladinu) ili zakonskih ograničenja (porez na šund). Kategorije "Supstitucija interesovanja" (na primer, supstitucije stripa video igrama), "Mala platežna moć" ili "Društveno-ekonomska kriza" tada nisu postojale. Podsetimo se nakratko, sve do skoro samog kraja osamdesetih, onaj koji bi negde javno izneo da je po njegovom mišljenju jugoslovensko društvo u krizi, bez izostanka bi "fasovao" robiju. Ili bar suđenje. Ili bar policijsku prismotru.

U 1999. godini, opravdanja je bilo više i sva su bila pomalo nadrealna. Jedno je nesporno. Bombardovanje kojem nas je skoro tri meseca, od kraja marta do početka juna, izlagao NATO jeste zaustavilo i mnogo značajnije delatnosti nego što je strip. No, one su, zahvaljujući ovdašnjem inatu, nalazile načina da deluju, čak i u vreme agresije, dok je strip - izostajao.

Što je najgore, ni u ta prva tri meseca, do noći 24. marta kada je počelo bombardovanje koje je trajalo 11 nedelja, nije bilo nijednog štampanog, legalnog stripskog izdanja. To je takođe svojevrstan presedan.

To ne znači da strip scena u prvih osam meseci 1999. nije postojala i delovala. Naprotiv! Do jeseni je održano mnoštvo uspešnih izložbi, gostovanja, predavanja i škola stripa, pojavilo se više izvanrednih fotokopiranih fanzina, a autori iz Srbije su definitivno zauzeli svoje mesto na inostranoj sceni kreirajući za tamošnje izdavače. Da ne zaboravimo, i domaći piratski izdavači su u vreme sankcija radili svoj posao. Samo zahvaljujući njima videli smo prevedena neka od novijih remek dela svetske produkcije.

Stanislav Lem je u jednom teorijskom tekstu metaforično objasnio kako ga propast, odnosno sposobnost za opstanak jedne ljudske zajednice, ili grupe koju ujedinjuje neko zajedničko interesovanje, otprilike podseća na dešavanja na vozilu koje bez kočnica i goriva juri prema provaliji. Samo je pitanje da li će oni koji su u tom vozilu, od delova od kojih se ono sastoji i stvari koje se nalaze u i na njemu, pre stizanja do ivice ambisa uspeti da sklope nekakva krila, propeler, padobran ili izmisle nešto drugo što će ih spasiti.

Na taljigama srpskog stripa koje je po svemu sudeći dizajnirao neko po senzibilitetu srodan onom koji krasi filmske scenografe Emira Kusturice, dakle na kolima koja se kao i mnoga druga naša vozila već deceniju i više kotrljaju nizbrdo, krila je iskonstruisao "pronalazač" Zlatko Milenković (1969). On je relativno mlad novosadski strip autor koji, odmah to treba naglasiti, još uvek ne pripada baš "prvoj ligi" srpskih stripara, ali iza sebe već ima jedan album.

Da nije došlo do svetske informatičke revolucije i da Milenković nije našao način da njene rezultate iskoristi na njemu najinteresantnijem polju koje je još 1998. najavljivalo izdavački kolaps, koji se uzgred rečeno zaista i odigrao u 1999. godini, gotovo svi kontakti između stripara tokom sezone bi izostali dok bi srpska i južnoslovenska strip scena izgubile decenijama sticanu koherentnost.

U petak 1. januara 1999. na ekranima kompjutera dvadesetak iznenađenih srećnika, među kojima je bio i potpisnik ovih redova, kao izvanredan novogodišnji poklon pojavio se prvi broj prvog srpskog i, uopšte, eks jugoslovenskog stripskog elektronskog časopisa "Strip vesti". Bio je vrlo skromno dizajniran, ako se to i tako može nazvati. Ukucan tekst i - to je sve.

U stvari, Zlatko Milenković, urednik, izdavač, prevodilac, daktilograf, dizajner i šef plasmana, evo već više od tri godine "sam svoj majstor", krajem 1998. je iz svoje skromne kućne radionice na ovih dvadesetak e-adresa poslao i nulti broj "Strip vesti" sa iskrenim opisom koncepcije (šta vam je - tu vam je), načinom uređivanja i izvorima koji će biti korišćeni. Verujem da su i ostala devetnaestorica, kao i ja, oduševljeno pozdravila projekat.

Već posle dve godine, 12. januara 2000. objavljen je 100. broj, poslednji sa tim asketskim dizajnom. Od broja 101. koji je razaslat zainteresovanima 19. januara 2001. izgled je umnogome poboljšan, tako da mu nedostaju samo ilustracije, e da bi se i na prvi pogled videlo koju likovnu disciplinu pokriva. U "virtuelnom svetu" 150. broj Milenkovićevog internet projekta "Strip vesti", koji se sada već sastoji od nedeljnog istoimenog e-mail časopisa, ali i sajta sa najraznovrsnijim stripskim sadržajima, objavljen je u petak 4. januara 2002. godine.

Adresa za elektronsku poštu se menjala. U ovom trenutku je aktuelna:
zmcomics@neobee.net

Sličan slučaj je i sa lokacijom sajta. Prvobitna:
http://www.unovomsadu.com/strip/sv/index.htm

je za tri godine postojanja i korišćenja evoluirala. Dopunjena je sa lokacijom:
http://www.zmcomics.co.yu

Na sajtu su svi dosadašnji "stari" brojevi i neki drugi sadržaji: reprodukovane table, biografije autora, e-adrese, programi za bojenje stripova, korisne informacije...

Ovaj elektronski časopis ima isključivo teorijski karakter i čine ga samo članci bez ikakvih ilustracija. To uslovljava i tehnička (preciznije, finansijska) ograničenost digitalnog reprodukovanja crteža i tabli na Mreži.

U početku uglavnom nisu objavljivani dugački tekstovi, a nikada, bar negde do 35 - 40. broja, oni, sa aspekta teorije, iole pretenciozniji. Prednost se, po rečima samog urednika, davala "goloj informaciji", retrospektivi, kratkom prikazu, intervjuu, hronologiji, saopštenju i deskripciji. Obilazile su se knjižare, predstavljale biografije i opusi istaknutih stripara... Prema formi, brzopleto bi se moglo zaključiti kako je tu bila reč samo o običnom biltenu, ali sasvim sigurno nije tako. Jednostavno, u prvi mah se mnogima činilo da novi medijum (personalni kompjuteri i internet) diktira poruku, da nesporno "brz" medijum traži i podržava samo kratke informacije, isključivo one na granici površnosti koju, ako koristimo Mrežu vidimo i sami, prečesto i prevazilaze.

I sam Milenković je to izjavljivao. U početku je bio čvrsto ubeđen da "teži tekstovi" u jednom elektronskom časopisu ne funkcionišu sasvim dobro. Vreme, sazrevanje i iskustvo proisteklo iz prakse, pokazalo je da to samo važi u jednom inicijalnom, prvom periodu. Trajna orijentacija je, na svu sreću, postala drugačija.

Ipak, po dužini (i kvalitetu) su se i u prvih pedeset brojeva izdvajali neki prilozi koji su zbog tih svojih "opterećujućih" osobina čak plasirani u nastavcima. Primeri: sveobuhvatan tekst Vuka Ršumovića o mangama (japanskim stripovima), ili od strane Milana Milutinovića prevedeni esej Bila Votersona, autora jednog od najboljih savremenih američkih stripova groteskne stilizacije "Kelvin i Hobs", sasvim sigurno u rangu stripa "Snupi" (izvorno "Peanuts" - "Kikirikiji") Čarlsa Šulca, a po potpisniku ovih redova - i bolji. Votersonovi beseda i esej sa nekog stripskog skupa, spojeni u jedan tekst, snažno i otvoreno govore o moralu i etici nekih američkih autora koji se graniče sa prostitucijom, a ponekad je i prevazilaze, te poslovnim običajima mnogih američkih distributera i izdavača novina koji su tek malo nadrasli robovlasničke odnose sa stvaraocima stripa.

"Primerci" su besplatni. Broj primalaca "Strip vesti" je porastao od njih 20 prvog broja na blizu 250 adresa 35. broja! Pamtimo li neki časopis, bilo koje vrste, koji je za toliko kratko vreme svoj tiraž uvećao 12 puta?

Danas se šalje na više od 550 adresa. "Tiraž" evidentno neprestano raste, premda Milenković nema bogznakoliko razloga da se tome raduje. Osim moralne satisfakcije, bar za prve tri godine, materijalnu nije imao.

Teško je preračunati koliko tu ima šlajfni objavljenog teksta jer "virtuelna stranica" ima drugačije gabarite od novinske, ali biće da se, za prvih 150 brojeva cifra klasičnih novinarskih šlajfni (28 redova puta 60 slovnih znakova) kreće bar negde tu oko 2.500 - 3.000 publikovanih kucanih stranica!

Nema plaćenih oglasa, ali fakat, nema ni remitende i zaliha. Ove kategorije su u virtuelnom univerzumu iščezle, premda bi remitenda u e-svetu teorijski mogla da postoji: na primer, da neki vlasnik kompjutera, nezadovoljan tekstovima ili time što mu je uopšte na e-adresu stigao nekakav e-časopis, taj njegov kompletan virtuelni sadržaj demonstrativno istim putem vrati pošiljaocu. Postupio bi plitkoumno, jer od tog čina ne bi bilo lakše ni njemu ni kompjuteru. Niti bi se ratosiljao nepoželjne pošiljke (kao što znamo, šalje se samo duplikat; ono što jednom uđe u kompjuter može samo da se ručno izbriše), a taj zapenušani afektivni nesrećnik ne bi (zbog istog razloga) ni rasteretio kompjutersku memoriju, koja ionako nije mnogo opterećena ovim časopisom koji nema ilustracija.

Ne važi ni ona izreka: "Tamte za Tamte", jer, strogo materijalistički posmatrano, nekakvo konkretno "Tamte" ne postoji. Samo bezbrojni fajlovi kao skupovi binarnih podataka koji struje žicama. Nisu to nekakve knjige, kompakt diskovi ili kasete kojima, ako nikom drugom, a ono bar poštaru, možeš da razbiješ glavu. U ovoj razmeni nema ničega čvrstoga, ničega što se prstima može opipati. U suštini, sve to zajedno je samo imaginarna informacija u paralelnom imaginarnom matematičkom svetu.

A to nas za momenat i suočava sa pitanjem: "A šta smo onda, za razliku od toga, mi?"

Pustimo sada ovakve filozofske ćorsokake, nego vratimo se "Strip vestima".

Nema ni honorara, što je za saradnike i najstrašnije. No, pošto su svi zaljubljenici u strip, od rođenja pripadnici svojevrsnog geta, nisu ni očekivali bogznašta drugačije od onog na šta su oduvek navikli. Srećni su što imaju mesto sa koga mogu da kažu ono što žele i što će to što kažu dopreti do onih do kojih im je i stalo.

Napisah da Milenković ima toliko i toliko "primalaca" jer su, držim, termini "pretplatnika" ili "kupaca" neodgovarajući. Naime, klasične robno-novčane relacije u kiber-svetu još ne funkcionišu po dosadašnjim zakonima, a veliko je pitanje i kako će se uspostavljati i delovati u budućnosti.

I najveći svetski finansijski maheri i izdavači su u dilemi. Zbunjeni su, jer pred sobom imaju neverovatan, u istoriji sigurno nikada veći broj adresa potpuno besplatno dostupnih pojedinačnih potencijalnih kupaca časopisa neomeđenih ikakvim granicama ili carinskim barijerama, dok sa druge strane još nemaju način da im, samo na ime te oduvek priželjkivane privilegije razularene liberalne ekonomije i komuniciranja kroz etar, na ime elektronskog simulakruma (popularno: "Kukuriku") uzmu pare.

Ergo, sada ni poštapalica "platio mu Tamte za Kukuriku" ne drži vodu. Biće da je situaciji koju čini virtuelni svet preko koga jedni drugima šalju nekakve imaginarne, nematerijalne forme, prepiru se, razmenjuju, vraćaju ili pokušavaju da nešto razmene i pritom ušićare, najprimerenije ono: "Kukuriku za Kukuriku".

Reći samo: "Ništa za Ništa", ne samo da je pregrubo, već je i netačno.

Prodavci će morati da se zadovoljavaju samo svojim virtuelnim prodavnicama preko kojih trguju materijalnim proizvodima: štampanim knjigama, kompakt diskovima, hranom i svim ostalim. Bar za sada. Dok ne izmisle način da nas preko monitora ili kompjutera ne udare nečim što ostavlja čvrge.

I termin "čitalac" ne odgovara sasvim kao bliže određenje onoga kome stižu e-novine. Možda je najbolje: "konzument". Jer, kao i u slučaju klasičnih štampanih časopisa, broj čitalaca je uvek veći od broja kupaca, tj. od onih koji su neposredno izdvojili svoje pare za magazin.

Kategorija "KONZUMENT" mi se čini odgovarajuća, jer istovremeno obuhvata i "neposrednog konzumenta" (KUPCA, ako distribucija ide preko kioska, PRETPLATNIKA ili PRENUMERANTA preko klasične poštanske pretplate i PRIMAOCA, ako se izdanje prima na kompjuteru) i "posrednog konzumenta" (ČITAOCA koji se u slučaju klasičnog štampanog stripskog izdanja "iz druge ruke" upoznaje sa sadržajem publikacije).

Bilo kako bilo, nove "Strip vesti" se pojavljuju svakog petka, ponekad i četvrtka. Kada se tokom nedelje događa nešto važno (izložba, promocija, gostovanje iz inostranstva...), Milenković emituje kratke vanredne brojeve. Sa neznatnim pauzama izazvanim bombardovanjima Novog Sada od marta do juna 1999. i nestancima struje u tom periodu, "SVesti", kako ih odmila zove izdavač, izlazile su gotovo neprekidno i za vreme agresije NATO-a. One su animirale strip scenu, povezivale scenariste i crtače, otvarale kanale ka inostranim izdavačima, objavljivale konkurse, hitno slale obaveštenja o manifestacijama u vreme kada su pozivnice klasičnom poštom putovale iz jedne u drugu beogradsku opštinu po nedelju dana, analizirale svetske trendove kada odatle nijedan strani časopis nije stizao... I saradnici - tekstopisci (doduše, često potpisivani pseudonimima) i konzumenti su mnogi stanovnici bivših republika SFRJ, ali ima i "pravih" stranaca.

Ovaj "virtuelni izdavač" ima "tiraž" koliki i neki magazini koji se nalaze na kioscima.

Sa jedne strane, njegova prednost je što se čini da je na ovaj način konačno uspeo da preuzme inicijativu od ucenjivačkih lanaca distributera, pa, na primer, između ostalog nije dozvolio da mu priučeni, veoma često polupismeni prodavac na kiosku nenamerno zaturi časopis, da ga namerno stavi negde pozadi uz svoju užinu, crni luk i čvarke, jer ga je, tako "kompetentan", procenio neinteresantnim, ili da od zainteresovanog kupca, koji se ipak nekim slučajem nagnuo nad "šalter" na kiosku, taj kulturni medijator zatraži da mu nekoliko puta ponovi naziv nepoznatog mu magazina koji prodaje i koji je nevoljno zadužio.

Sa druge strane, novosadski izdavač "ZMcomics" nema opipljive zarade.

Ako je za utehu, ne bi do pada prethodnog režima 5. oktobra 2000. godine bilo vajde ni od kioska koji su za svoje usluge uzimali od 30% do, donedavno lanac "Politika" pod rukovodstvom i po direktivama prvog čoveka kuće Hadži Dragana Antića, i do 45% vaše prodajne cene. Ovo ucenjivanje i oligopolska pozicija u kojoj je svega nekoliko distributera koji su imali dovoljno moćnu prodajnu mrežu diktiralo uslove pod motom "uzmi ili ostavi" (a valjalo je zarad brže uplate i još nekih privilegija "podmazati" i po kojeg nižeg rukovodioca), podrazumevalo je i to da nikada nije sigurno posle koliko vremena ćete i koliko svojih para dobiti nazad. Tek kada su se namirivali svi finansijski troškovi, uključujući i plate, mogli ste da dobijete nešto para, a kada biste jednom ušli u posao sa tim velikim lancima - uvek su vam bili dužni. Naravno, ako niste na ovaj ili onaj način poznavali nekog iz distributerskog vrha.

Samo naivni i neupućeni su se upuštali u ove mutne vode u kojima su jedini dobitnici bile velike distributerske mreže.

Dalje, dok se ne usavrši i pojeftini tehnologija, Zlatko Milenković je osuđen na relativno neprivlačnu opremu i dizajn, te na zatvorenu, pomalo privilegovanu grupu osoba kod kojih moraju da se poklope dva uslova: da ih interesuje strip i da imaju kompjuter, makar i slabijih performansi, poželjan je i štampač, koji su zajedno, za naš standard, ravni osrednjoj godišnjoj srpskoj plati. Za sada u "Strip vestima" nedostaju samo ilustracije vezane za strip, ali i ovaj previše lako uočljivi nedostatak ima svoje razumljivo opravdanje. Em provajderski modemi još nisu toliko usavršeni da bez zastoja namah na 550 (da li samo toliko?) adresa proslede tako velike očekivane količine megabajta, em su naši ovdašnji personalni računari u proseku toj meri zastareli (uključujući i šklopociju Pentijum 1 potpisnika ovih redova, nepojamno revolucionarnu krajem 1996. godine), da bi pola konzumenata zbog blokada otkazalo svoju prenumeraciju nekog toliko bogato vizuelno opremljenog e-časopisa. Ionako je, mučenik, urednik te svoje "proizvode", zbog obima, mase, i koječega drugog, jedan duži period distribuisao u nastavcima. Najčešće smo jedan broj čitali iz dva dela, a bilo je bogme i iz tri i više podeljenih e-pošiljki koje su činile jednu celinu.

I tako, "Strip vesti" su u poslednjih deceniju - dve, a možda i duže, jedino novopokrenuto periodično stripsko izdanje u Srbiji čiji su čitaoci i urednici dočekali 150. broj, uskoro i 170. Zlatko Milenković se tokom 2001. zaposlio u novosadskom "Marketprintu", te godine najznačajnijem našem izdavaču prevedenih inostranih stripova, pa se posle ove simbioze može samo očekivati dalja ekspanzija prvog ovdašnjeg elektronskog stripskog časopisa. A sa tim neophodnim kadrovskim, i po godinama i po senzibilitetu, osveženjem i pojačanjem dat je i novi impuls "Marketprintu". Mudra poslovna politika. U svakom pogledu, svima stvari idu nabolje.

Kao što smo videli, u odsustvu štampanog, domaći strip je, nadajmo se samo privremeno, jednu sezonu, tešku i po ljude i po državu, odstupio u virtuelno. Da ne budemo samo bezrezervni apologeti, reda radi da kažemo kako su povremene posledice ovog iznuđenog i improvizovanog povlačenja iz našeg stvarnog, opipljivog sveta, uz istovremeno osvajanje apsolutno novog, neograničenog prostora tokom 1999. godine, u samom početku bili površnost, zbrzanost, kratkoća, naivnost, oskudnost, redukovanost onoga što se saopštava i mnoštvo u brzini nastalih grešaka, ali su to neminovne "dečje bolesti" bilo kojeg časopisa u nastajanju.

I štampanog.

Neviđenim entuzijazmom i energijom, neverovatnom količinom vere i uloženih ljubavi i rada, usamljenik Milenković je sve ovo prevladao. Samo on zna kako. Mnoge od tih prepreka su, mi to još ne znamo, možda i nepopravljive negativne osobine i okolnosti, ionako primerene novom virtuelnom medijumu, mentalntetu korisnika i svetu koji nastaje kao njegova posledica.

Već posle te prve 1999. godine "Strip vesti" su izrasle u kapitalan projekat srpskog i međunarodnog značaja čije dimenzije u ovom trenutku nije svako u stanju da sagleda i koji je već sada ušao u istoriju, i naše i međunarodne "devete umetnosti".

Projekat je daleko odmakao. Sve posledice, grananja i ishodišta, današnje ekspanzije "Strip vesti" teško je predvideti. Ma šta on mislio, ni sam Milenković ne zna kuda će nas sve zajedno to odvesti.

U svakom slučaju, daleko.