1. BESTIJE (StripCore)
2. BUMERANG POSTOM (Redakcija)
3. STRIPBURGER NEWSLETTER (Strip Vesti)
4. GOLDEN DRUMSTICK (Strip Vesti)
5. MIMO SVETA (Slobodan Ivkov)
6. QMOVA KOLUMNA (33) (Bojan M. Djukic)
7. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (41) (Darko Macan)
8. DIABOLIK (Vanja Miskovic)
9. VESTI IZ SVETA (Strip Vesti)
-Humanoidi za februar
-Lucca comics
-TOP 10. Another Univers
10. PISMA CITALACA
11. LINKOVI
12. DATUMI (zmcomics)

Nesto izmedju,... crno belog i kolora

Pokusacu da budem kratak, jer broj je i ovako veoma obiman...:)

Sta vam je draze, crno-beli ili kolor strip?

Da li strip treba da bude radjen iskljucivo za kolor a da se ne ostavi mogucnost stampe u c/b tehnici?

Da li je pitanje tog problema samo "pitanje" jer zivim na periferiji sveta ili zato sto sam strip autor? Mozda imam cak i nekih psihickih problema...?:)

Jednostavno smatram da strip treba da bude jednako atraktivan u obe tehnike stampanja. I ne volim kada neko kaze da je neki strip radjen iskljucivo za kolor. Kao sto ni ne volim kada je to istina:)

Znam da cu mnogim fanovima Loazela stati na zulj kada kazem da mi se Ratnici sa Akbara uopste ne svidjaju u c/b tehnici ali zato sam odusevljen kada ga vidim u koloru. To govori, barem meni, da taj strip stvarno nije za c/b objavljivanje. Ali to takodje smatram i manom Loazelovog rada.

Ali,... zato sam jako zainteresovan da jednom nadjem c/b verziju Dzona Difula. Onako u koloru je odlican, ali jos uvek me drzi odusevljenje koje sam imao videvsi u davnasnjem "Glasu Omladine" (zamislite, tekst je pisao Z.Janjetov:) crno belu tablu i tek tada shvativsi koliko je taj crtez kompleksan i detaljan i za mene izuzetno zanimljiv. Jednostavno svidja mi se i bez kolora, cak mozda i vise. U kolor verziji isti crtez deluje vrlo jednostavno (normalno) odmah se jasno razlikuju planovi, jasno se odvajaju svi likovi i... jednostavno me nista nije nateralo da se duuugo zadrzim na tom kadru. Onaj crtez iz Glasa i dan danas povremeno volim da pogledam.

Takodje je velika steta sto Tehno-ocevi Zorana Janjetova mogu da se "vide" samo pod kolorom Freda Beltrana. Meni se taj kolor ne svidja, i pored izuzetnog ulozenog truda, a crtez bi voleo da vidim:) Jednostavno kolor je suvise dominantan u odnosu na crtez.

E sad da rezimiram.
Ratnici sa Akbara: kolor je sjajno izbalansiran sa crtezom. Diful: mnogo me vise privlaci kao crno beli strip. Tehno-ocevi: Sto Beltra sam ne radi strip otpocetka umesto da gusi tudj crtez.

I sta sada? Da li sam u pravu? Sta vi mislite o tome? Da li je za moje stavove kriva socijala u kojoj zivimo pa mi je krivo sto nemamo kolor strip izdanja?

Mozda mi je bas ta "socijala" otvorila oci po pitanju, sta je prava vrednost? Negde u USA mozda ne bi ni razmisljao o tome, ili mozda bi?

Zlatko Milenkovic

Izar Lunacek: Bestije

Neverovatno, ali istinito. Pored teskih trzisnih uslova je slobodno slovenacko sunce, pod okriljem slovenackog izdavaca Gyrus, ugledao novi slovenacki album.

Izlasku albuma je i posvecena istoimena izlozba, koja je otvorena u utorak, 24. oktobra u 21.00 casova, u KUDu France Preseren u Ljubljani.

O autoru...

Izar lunacek je rodjen jednog petka trinaestog, godine 1979. Prvi proboj u javnosti je napravio godine 1994 sa ilustracijama za deciju slikovnicu. Mediji su ga tada velicali kao deciju senzaciju. Do danas je manje poznato, a sa narastajucom profesionalnoscu ilustrovao cetiri knjige i osiguravajucu brosuru, tokom 1997 i ’98 je svakog meseca s blagom zlobom opremao glasilo "Urada za standardizacijo in meroslovje".

Stripove od 1994 neredovno objavljuje u neredovnim publikacijama revije STRIPBURGER, slovenacki strip sektor je zastupao u "antologiji istocnoevropskog stripa" - STRIPBUREKU.

1999 i 2000 je za nedeljnu rubriku dnevnika "Slovenske novice" svake subote crtao novinski ZOO strip MINIJI. Stripove i crteze je prvi put izlagao ’96 u KUD-u France Presseren.

U vreme izlaska zbirke u KUD-u izlaze drugi put, svake nedelje crtezima oprema najtirazniji nedeljnik PIL PLUS, nove dogodovstine MINIJA su upravo pocele ponovo da izlaze u novinama.

Trenutno na Filozofskom fakultetu u Ljubljani studira filozofiju i primerjalno knjizevnost - 3.godina.

...i knjizi

Pomenuta publikacija je uradjena kao nekakav »best-of«, izbor autorovih najboljih radova izmedju 1995, kada su nastale prve objavljive stvari, i 2000, kada je shvatio, da je nacrtao dovoljno, da bi mogao uraditi ovako izdanje.

CUDASKE KRATKE STORIJE, prvi deo knjige, grupise stripove, koji su bili objavljeni u STRIPBURGERU kao i brojne samostalne radove radjene za razlicite strip festivale. Stripovi iz toga sklopa su zajedno sa drugim predstavljali slovenacki strip na STRIPBURGEROVIM izlozbama po Evropi.

Sledi zatim METAMORPHOSE ANTROPOMORPHICE, tu je premijerno objavljen ispitivanje klisea antropomorfizma iz strip avanture, jedan blago napet krimic o italijanskim luckim radnicima.

MINIJI, najobsezniji deo u knjizi, obuhvata sve nedeljne table tog intelektualnog ZOO stripa iz "Tedenske tribune" od Maja do Avgusta ’99 i od Oktobra ’99 do Marta 2000. U tim periodima su izasla 33 nastavka.

Zadnji deo u knjizi je taj, koji je zaista kumovao nastanku tog objasnjavajuceg uvoda. SAGO O AGARJU sastavljena od dvanaest crteza, koji su nastajali izmedju 1994 i ’98 i u kojima se u toku njihovim nastajanja i protiv autorovih ocekivanja pojavio arhaicni heroj Agar i koji ih je neocekivano oblikovao u mracnu, mitsku storiju.

To je za sada sve - nek vam je u slast.

Strip Core c/o Forum Ljubljana,
Metelkova 6/I, SI - 1000 Ljubljana, Slovenia
tel.: +386 1 2319662, fax: +386 1 4338074
http://www.ljudmila.org/stripcore

OD SADA NOVA DISTRIBUCIJA STRIP REVIJE

Na zahtev citalaca koji nisu bili u mogucnosti da dodju do svog primerka do sada izaslih BUMERANG-a odlucili smo da uvedemo i novi efikasniji nacin alernativne distribucije tj, regularnim ptt-om.

Cene strip revije i dalje su:
za broj 1 ------ 30 dinara
za broj 2 ------ 45 dinara

Postanskom uputnicom poslati novac na adresu:
Sasa Marijanusic
Gunduliceva 73
24000 SUBOTICA
(ZA BUMERANG)

Na uputnici je potrebno upisati koje brojeve i u koliko primeraka zelite kao i adresu na koju zelite da vam ih dostavimo. Narucene primerke isporucujeo odmah po prispecu porudzbina!

Trenutno je u pripremi treci broj za nedelju dve, a radi se polako i na novogodisnjem broju na vecem broju strana ali o tome kad dodje vreme.

Redakcija

Stripburger, svima nama vec poznati, magazin koji se bavi alternativnim stripom i koji izlazi u Sloveniji je od pre par dana pokrenuo svoju mailing listu "Stripburger newsletter".

Rec je o email casopisu koji ce 5 puta godisnje svojim pretplatnicima slati informacije o aktivnostima Stripburgera. "Casopis" je na engleskom jeziku i mozete se pretplatiti tako sto cete im se javiti putem emaila na adresu: core@kud-fp.si

Slovenacki strip autor Saso Jankovic je radeci ilustracije i animacije u ekipi koja odrzava web stranicu
http://www.ardi.si
postao jedan od dobitnika nagrade za najbolju web stranicu "Golden Drumstick".

Rec je o Festivalu Zlati boben (Golden Drum) 2000 ("Oglasevalski festival nove Evrope") koji je odrzan u Portorozu. Na festivalu su u konkurenciji bili sajtovi iz 38 zemalja sa 3 kontinenta, od toga najjaci predstavnici iz Poljske, Ceske, Nemacke, Slovenije, Madjarske, Hrvatske i Srbije.

INTERVJU KOJI JE DRAGAN BOSNIC DAO SLOBODANU IVKOVU
TOKOM SEPTEMBRA 2000. GODINE

Pripadam onim ljubiteljima stripa koji smatraju da je detinjstvo, pogotovo najranije, mozda presudno za necije opredeljivanje i razvijanje sklonosti ka vizuelnoj likovnoj naraciji. Postoje, naravno i oni koji smatraju da je, po ovom pitanju, biografija gotovo irelevantna za nastanak i razvoj talenta. No, rodjeni ste u Pancevu, a zatim ste veoma brzo 1963. promenili mesto boravka i presli u Zemun. Da li su i kako ovi mali gradovi, a, narocito, u detinjstvu uvek stresna promena sredine, uticali na Vasu ranu sklonost ka crtanju i zamecima likovnog pripovedanja?
Ne secam se, naravno, ali znam iz pricanja moje majke da su iza ulaznih vrata naseg stana u Pancevu na zidu stajali veliki papiri (anticipacija zidnog slikarstva!) po kojima sam crtao. Cesto su menjani i nijedan, na zalost, nije izbegao sudbinu hartije za potpalu. Tada sam imao oko dve godine. Znam to po tome sto sam imao tri kada smo presli u Zemun. U Pancevu smo ziveli u dvorisnoj zgradi. Secam se te slike, gledano iz kamiona koji nam je prevozio namestaj. Secam se te dvorisne zgrade, koju sam ponovo video tek posle dvadesetpet godina. Selidba je bila veoma uzbudljiva. Ceo dogadjaj nisam razumeo, ali se njegov znacaj probio do mog decjeg mozga. Bilo je uzbudljivo sedeti visoko u kamionu, pored sofera, okruzen opasnim i nepoznatim zvucima.
Ne mogu da razdvojim secanja od slika koje nastaju kasnije, po necijem opisu. Tek nekoliko bljeskova koji uznemire ravnomeran tok decjeg zivota. Ne znam koliko detinjstvo direktno utice na oblikovanje sklonosti. Coveka dodiruju razne, pa i neprijatne stvari. Ja sam do kasnih godina imao potrebu da se odmicem od ponudjenih mogucnosti, da promenim okvir u kome sam. Sad znam da me je vukla potreba da se izrazim kroz crtanje, ali tada sam vise znao sta necu nego sta hocu. Nije to bilo ni masinstvo, ni hemija, ni matematika, nista od tih stvari koje su mi i danas interesantne, ali kroz nesto sto je, valjda Mikelandjelo, nazvao najvaznijom stvari na svetu - kroz crtanje.
Mislim da je talenat duboko usadjen, da izbija iznutra i da samo moze negovati, ili osujetiti, a ne izazvati bilo kakvim redosledom radnji. Prva bitna slika u mom zivotu je Mikelandjelovo "Stvaranje Adama". Tu nam je reprodukciju pokazala nastavnica u osnovnoj skoli i na nju sam reagovao kao na nesto veoma vazno. Prvo je slutnja, iskrzani parcici, delovi saznanja od kojih zastaje dah, isecci kruga koji, tek se kasnije vidi, svi ukazuju na centar.
Sve sto sam kasnije video i cuo u vezi sa Mikelandjelom, pokazalo je da nisam u, prvoj proceni, pogresio. Ovo mi se nekoliko puta kasnije desilo u zivotu - da do mene prvo dodje eho neke stvari i da se samo pracenjem niti moze doci do centra. Stoga mislim da decu ne treba usmeravati, vec da im treba pokazati sarolikost sveta, pa ce svako naci svoju duhovnu porodicu.
Slicno je sa nejasnom svescu o korenu. Ja jesam rodjen u Pancevu, ali sam, otisavsi kao dete u Liku (gde je rodjena moja majka i odakle je otac poreklom), rekao da sam Licanin! Posle sam slican kraj i slicnu energiju mesta nasao u Hercegovini, u okolini Gacka. Jos kasnije sam u crkvenim knjigama pronasao da jedna grana, po majcinoj liniji, Dukici, poticu od Slijepcevica iz Gacka. Ove godine sam u Saksoniji, u jugoistocnoj Nemackoj, ili, tacnije, u Luzickoj Srbiji, upoznao u selu Slepo, Luzicke Srbe. Razumeo sam gotovo sve sto govore! I oni su razumeli mene. Tesko je bilo zadrzati suze od radosti i ganuca. I nisam ih zadrzao.
Na Baltiku se nalazi poluostrvo Rujan (Nemci ga danas zovu Rigen) gde je nekad bilo svetiliste boga Peruna. Nadam se da cu jednom otici i tamo.
Ne mislim da se talenat prenosi, to je vise kao neka lutrija. Zato covek mora stalno biti u potrazi za clanovima svoje duhovne porodice. Pre vise od deset godina sam upoznao jednog djaka Lazara Odanovica, na koga mi je Lazar skrenuo paznju i koji je na nas sastanak doneo knjigu o anatomiji, napravivsi isti izbor kao i ja u njegovim godinama. Crtezi su mu bili kao moji, kada sam bio sedamnaestogodisnjak. Nadovezivali smo recenice jedan drugom i pokazali slicna interesovanja. Od tog susreta sam svestan da sam postao srednja karika u lancu. Nisam ga nikad vise video, nisam ni pokusao da ga nadjem jer me samo postojanje niza cini spokojnim.
U mom iskustvu, sredina je vise bila prepreka nego podsticaj. Pre nekog vremena sam kupio igracku koja se sastoji od dva stakla sa malo peska iznutra, i koja pravi "slike" bez mnogo napora. Cesto se desava da je mehur vazduha zarobljen naslagama peska. Cim se pesak pomeri, mehur se penje nagore. Ovo mi se cini kao dobar primer za uspesno covekovo delanje - treba tvrdoglavo postovati svoje unutrasnje teznje, a okolnosti se menjaju. Pitanje je samo da li cemo imati strpljenja, snage i srece.
Jos Luj Paster je rekao da slucaj pomaze spremnom umu. Ova recenica mi je svojevremeno mnogo znacila, utoliko vise sto je moj pogled na svet vec bio takav kad sam je procitao. Najbolji sagovornici vise nisu zivi i sreca je sto se njihove misli mogu naci odstampane.
Kao detetu mi je nedostajalo zracenje mudrosti, koja se obicno moze naci kod staraca. Pri tome ne mislim da je mudrost vezana za godine; neki sacekaju da ostare, pa na racun toga ocekuju postovanje, a detetu i sredovecan covek izgleda star. Kasnije sam imao srecu da neke mudrace upoznam.
U mojoj porodici nije bilo ljudi koji su izrazili potrebu za crtanjem. Jedini trag koji sam uspeo da nadjem je u grani Dukica, koji su pravili "nekad davno" rezbarene drvene kovcege za devojacku spremu.

Da li je neki drugi dogadjaj (dogadjaji?) ili dozivljaj ostavio izuzetno dubok trag u prvom periodu Vaseg zivota?
(Ovaj) pojam prvog perioda zivota je vrlo rastegljiv. U godinama kada sam vec odrastao bio sam u prilici da napravim rekapitulaciju dogadjaja. Povod je bio neprijatan i, imao sam utisak, da je mozda pozvao u drustvo sve neprijatne dogadjaje sve do maglovitih predskolskih secanja. Cinilo mi se kao da se prijatni dogadjaji drugacije ponasaju, da ne traze drustvo, da su usamljeni. Jer, izgledalo je kao da prijatnih dogadjaja, na prvi pogled, nije ni bilo. Ovo me je trglo iz otupelosti u koju sam bio upao. Ipak se, posle upornog trazenja, naslo nekoliko trenutaka srece, kao neka sjaktava zrnca, nesto kao vrhovi sa kojih se vidi horizont, a odmah zatim se, sledecim korakom krce nizbrdo. Mislim da covek, za zivota, moze da skupi kovcezic tih iskrica i da uradi sta moze za druge i da mu to bude dovoljno. Zamisljanje srece kao trajnog stanja je prilicno banalno.
Sve mi je teze da izdvojim i u pravoj meri oznacim izuzetne dogadjaje iz detinjstva, jer ono sto je izazivalo zebnju ili radost, sto je izgledalo kao nepromostiva planina, postaje brdasce izdaleka.

Sta je, po Vama, kljucno za necije okretanje ka likovnom izrazavanju?
Trojka na pismenom iz matematike u prvom razredu gimnazije. Na prvoj strani su bila tri zadatka, a na drugoj dva, koja profesorka, prilikom ocenjivanja nije videla. Kad sam joj ih pokazao, rekla je su naknadno dopisani. Naravno da nisu bili. Bio sam smrtno uvredjen. U osnovnoj skoli sam bio odlican iz matematike i ovo mi je tesko palo. Nepravda. I kroz tu, jos recima neiskazanu odluku da se matematikom vise ne bavim, postalo je jasno nesto sto je vec dugo sazrevalo, narastalo iznutra i cekalo da bude imenovano. Banalni povod dovede u svest ono sto negde vec postoji, presece ti dah kad, jos uvek sa velikim zazorom, kazes, prvo u sebi, a posle i najboljem prijatelju, da hoces da postanes slikar, ma sta god to znacilo. To nije bila odluka, vec neka vrsta olaksanja, sto sam, okruzen planinama, saznao na koju treba da se penjem.
To je posle stiglo do profesora Rasica, koji mi je rekao za kurs crtanja u Sumatovackoj. Tako sam ucinio prvi ozbiljan korak u pronalazenju svoga jata.
Predstava o poslu slikara je bila maglovita, to je vise znacilo nesto (ili sve) u vezi sa crtanjem. Danas to mogu da opisem kao mesto na drvetu gde se racvaju grane raznih oblasti, tehnika i mogucnosti Ne samo strip, vec svaka forma gde se susrecu, bore, ili dopunjavaju, a u buducnosti nameravam da i ostale stvari koje me zanimaju povezem i dovedem do neke vrste sistema.
Jednom su neki pocetnici doneli crteze Frenka Godvina (Francis Godnjin, SAD, 1889 - 1959. - napomena S. I.), autoru Rasti Rajlija, i pitali ga da li da nastave sa crtanjem. Odgovorio im je da oni koji moraju da crtaju takva pitanja ne postavljaju. Prepoznao sam se u ovom odgovoru.

Posto znamo da su secanja i emocije u detinjstvu, prilikom otkrivanja sveta oko nas, intenzivnije nego kasnije, te da se duze pamte, mozete li nam reci da li je neka knjiga sa ilustracijama, casopis, edicija, plakat ili bilo kakvo stampano izdanje na Vas kao dete ostavilo neizbrisiv uticaj?
Mislim da mi je uspelo da odrzim neki trag te jake detinje emocije, koje je, cini mi se, povezana sa radoznaloscu. Kad mislim o detinjstvu, jace je secanje na prigusenost, nego na ispoljavanje emocija. Zamorno putovanje kroz moreuz, koje trazi povisenu koncentraciju, da bi se stiglo do sirokog zaliva, ili, ako se ima srece, do mora. Nailazio sam na neke fragmente stvari za koje sam znao da moraju biti vazne (i pokazalo se kasnije da jesu) delici ili krajevi konca, koje treba pratiti, mali delovi rabosa koji ce, ako se dovoljno dugo i pazljivo cuvaju, naci svoje mesto. Tih sam godina nasao u "Politikimom zabavniku" jedan tekst u kome autor kaze da je jedan od brace Grim, brat bajkopisca, pronasao zakon jezickih promena i utvrdio da je u Evropi ziveo narod, pre dvanaest hiljada godina, koji je govorio na odredjen nacin. Reci koje je naveo su, uz neznatne zamene slova, bile srpske. Nije bio naveden izvor. Ovaj sam isecak cuvao godinama. Mnogo kasnije sam upoznao gospodju Olgu Lukovic-Pjanovic, literaturu iz proslog veka, ozbiljne ljude koji se njome bave, kao i manipulatore tom istom literaturom, otisao do Luzicke Srbije, gde me je odavno nesto vuklo da odem. To nesto je, verovatno osecanje da su nam tamo koreni (kao i svuda po evropi, uostalom). Tekst iz "Zabavnika" sam ugradio u strip "Cika Zabavni", koji je stampan, opet u "Politikinom zabavniku" dvadeset godina kasnije.
Negde sam video lose reprodukovanu, do velicine postanske marke smanjenu Tenijelsovu ilustraciju za "Alisu u Zemlji cuda". Tada sam prvi put zavirio u ogromni majdan knjizne ilustracije 19. veka, kada je, posle pronalaska fotografije, i usavrsavanja stampe, bila na vrhuncu. Kasnije su sa raznih strana dolazile informacije i mozaik se sklopio. Od Altamire, preko nemackih bakroreza, do Aleksandra Hecla. Mnogo kasnije sam, u Parizu, na nekoj ulicnoj rasprodaji knjiga, kupio sabrana dela Luisa Kerola, sa svim ilustracijama Tenijela, radjenim za prvo izdanje.
Slicna stvar mi se desila i sa Ronaldom Sirlom.

Secate li se kada ste se prvi put sreli sa stripom? Kojim i kako je to uticalo na Vas?
Stripovi su mi vise bili interesantni kao nizovi slika (nedostizno vesto nacrtanih) nego kao ilustrovana prica, sto valjda nije cudno. Price nisam nikad citao dva puta, ali sam slike razgledao uvek ispocetka. Secam se nekioh svezaka malog formata, ali ne i stripova koji su bili u njima. Petak je bio najvazniji dan, jer je, naravno, izlazio "Zabavnik". Izmedju ostalog, Flas Gordon se borio protiv navale robota, koji iz "Dimenzije iks" kuljaju kroz ekran u nas svet. Tada je "Zabavnik" izlazio u novinskom formatu. Stampa je bila trobojna, sa tonovima i rasterima u zelenoj i narandzastoj boji (osim crne). Uskoro je presao na format magazina. Redovno sam ga kupovao, kao i "Stripoteku", kasnije.
Kada sam na kursu crtanja u Sumatovackoj ulici broj 122 upoznao Bojana Đukica, dobar deo naseg prvog razgovora je tekao tako sto je on brzometno navodio nazive stripova, a ja odmah zatim, imena autora. Cini mi se da sam ih znao sve. Posle sam, na sastancima u "Mazestiku", kod prijatelja koji imaju velike zbirke albuma, po radnjama u Parizu i iz kataloga, saznao kako ceo taj strip-svet izgleda. Usput sam napravio neveliku zbirku albuma.

Da li ste u tom delu detinjstva imali sklonost samo prema crtanju ili ste ispoljavali i neke druge talente?
Ako talenat oznacimo kao povezanu potrebu i sposobnost za nekim vidom umetnickog izrazavanja, moram reci da nisam osetio ni traga drugim talentima. Veoma mi je zao sto nisam muzikalan i sto ne umem da sviram ni na jednom instrumentu. U nizim razredima osnovne skole sam uporno odbijao da pevam. Stajao sam i cekao da me ostave na miru.
Volim da se bavim svim granama umetnosti u cijem temelju je crtanje. Modelovanje u gipsu je posebno interesantno. Modelovanje u glini me je ranije manje privlacilo. Lepljivost gline, odrzavanje vlaznosti, rizik od pucanja... Dok covek ne upozna materijal, banalne prepreke sprecavaju izrazavanje onog vaznijeg. U osnovnoj skoli mi je, kada sam se umazao temperama, uciteljica Vera Pavlovic rekla: "Drzi se ti olovke!" Secam se "slike" nastale na tom casu. Imao sam veliku ambiciju, ali rezultat nije bio boz-zna-sta. Ona je prepoznala koja mi je tehnika tad najvise odgovarala. Kao sto je i mene prepoznala i, na neki nacin, me izdvojila od ostalih. Uvek je samnom govorila kao sa odraslim covekom. Poneki djak bi dobio cvrgu, a mnogo kasnije sam saznao da je rekla kako joj se cini da bih se ja na smrt uvredio da na meni primeni tu vaspitnu metodu. Bila je u pravu. Mnogo godina kasnije rekla je da je u toku svoje karijere prepoznala samo dva slikara. Nikad necu prezaliti sto joj nisam odneo "Vuka za pocetnike", kada je nastao. Smatrao sam da nije dovoljno dobar (to i sad smatram ) i da mogu bolje. Kada sam imao prvu samostalnu izlozbu, ona vec nije bila medju nama.
Sto rece jedan moj prijatelj dok smo gledali neki crtez: "Nista bez olovke". Ova se izjava kasnije menjala, od materijala do materijala, shodno nasim odusevljenjima.
U osnovnoj skoli sam bio dobar ucenik, pa sam u gimnaziju otisao da ostavim sebi vremena za odlucivanje. Kasnije mi se desavalo da pomislim kako sam mogao ici ravnijim putem, da sam otisao u Dizajnersku ili Graficku skolu, ali sad uvidjam da se sve tacke razvijenog sestana (staroslovenski simbol - primedba S. I.) moraju dodirnuti, ma kako to naporno bilo jer "sve se uklapa". Ova recenica je cesto izazivala smeh na sastancima u "Mazestiku". Uklapa se, ne kao slagalica, vec kao prepleteni krugovi u mrezi sestana. Samo je prividno komplikovano. Sve mora doci u odnos jer nije vazan red, koji moze da se nametne spolja, vec sistem koji ima strukturu.

Kako se, po Vasem secanju, razvijao Vas talenat pre no sto ste posli u skolu? Sta ste najcesce uzimali za svoje teme?
Nemam utisak da se moj talenat pre skole (cak i u skoli i gimnaziji) razvijao. Pre bi se moglo reci da se samo pokazivao. Razvoj je isao utoliko sto je rastao broj godina, ali bez poredjenja, oslonca, otpora koji treba savladati, nema ni napretka. Doduse, raste manuelna vestina. Secam se kako sam bio ushicen jednom krosnjom koju sam nacrtao iz poteza negde u cetvrtom osnovne. Radovi su ostajali kod uciteljice u ormanu. Jedva sam cekao da ga na kraju godine dobijem i ponovo vidim. Kada se to desilo, video sam da nije nista narocito. Ako zanemarimo sve uspesnije precrtavanje sa fotografija i stripova i pokusaje portreta po zivom modelu (od kojih su poneki bili i uspesni) pravi razvoj je poceo sa odlaskom na kurs crtanja u Sumatovacku ulicu. Tamo sam prvi put radio mrtve prirode i po zivom modelu. Prvi crtez je bio prilicno uspesan, sudeci po pitanju profesora Vergovica. Pitao me je gde sam ranije radio.
Prilika da se poredis sa drugima se ni sa cim ne moze nadoknaditi. Covek nauci od drugih koliko i od profesora. Ovo, naravno, vazi za dobre profesore, dok se na neke odnosi misao Karela Capeka da onaj ko zna - radi, a ko ne zna - uci druge. Od profesora Vergovica se imalo sta nauciti. Bio je veoma delikatan i uvek je u gornjem levom uglu papira pravio malu skicu crteza i na njoj ukazivao na greske, a ne na ucenickim radovima. Zbog ovoga sam ga jos vise postovao.
Na prvom casu je kao otkrovenje delovalo saznanje da se ono sto se crta moze meriti sa zicom u ispruzenoj ruci. Merio sam besomucno sve moguce odnose na modelu. Na kraju godine sam prvo crtao, a kasnije merio. Obicno nije bilo gresaka. I brzina kojom se mora raditi kroki mi je veoma odgovarala. Kao kada se gliser digne na skije i sa malo energije odrzava tu visoku poziciju, tako sam se osecao. Cim brzina opadne, nista vise nije isto i sa velikim naporom se moze doci ponovo u to stanje. Zato ne volim da docrtavam svoje radove. I pre nego sto pocnem, volim da uzmem dugacak zalet. Kad nesto smislim, nema razloga da realizacija ne bude brza. Jednom je sat zazvonio i model je promenio pozu, a noga na mom crtezu nije bila zavrsena. Zastao mi je dah kada sam, kao da gledam tudju ruku, povukao po hartiji tacnu liniju i zavrsio crtez. Kasnije sam kod Duska Radovica nasao da covek moze koliko moze, i jos malo vise.
Savladane prepreke su mera koliko mozemo postici.
A u vezi sa izborom tema, mislim da covek mora da se krece kroz sve i da ne zaobilazi brda, jer se mora napregnuti da bi isao ka vrhu.
Laik moze da postavi pitanje - sta je lakse nacrtati, ovo ili ono, ali umetnik ne treba da izabere u ovoj ponudi, cak i ako izbor motiva na svojim slikama suzi na nekoliko, zarad prepoznatljivosti kod publike, sve ono ostalo mora da bude elaborisano.
Neko je rekao da umetnik ceo zivot slika svet da bi se iz svih tih crteza na kraju ukazao njegov lik. Meni je ovo blize. Vazno je crtanje, a ne forma, ili tehnika, ili materijal.

Kako su u Vasoj porodici, u tom periodu, pa sve do danas, gledali na Vasu sklonost ka likovnoj umetnosti i na ostvarenja koja ste kreirali? Jesu li Vas roditelji podrzavali ili obeshrabrivali?
Na moju sklonost ka likovnoj umetnosti moja porodica je gledala kao na nesto podrazumljivo, ali usputno. Ocekivalo se da budem inzenjer, ili lekar. Kasnije mi je prepusteno "da radim sta hocu", uz ocekivanje da se odgovornost podrazumeva. Ipak moram da kazem da sam dobio vise podrske od majke, nego od oca. Narocito posle napustanja studija biologije, koje sam pohadjao samo jedan semestar. Napustanje ovih studija je bio kraj pogresnog puta.

Na koji nacin je skola uticala na razvoj Vaseg talenta?
Mort Draker je bio taj koji je rekao da je skola korisna najvise zbog toga sto vidis druge kako rade, sto mozes da se poredis i ucis od njih. Ne verujem da skola moze direktno da razvija talenat. Mislim da se on vise razvija kroz dobronamerne prepreke, a ko je dovoljno jak, savladace ih. Skola je korisna sto imas priliku da upotrebis dato vreme (po ovome lici na zivot!) Uvek ti se cini da si to vreme mogao bolje da iskoristis. Interesovanja su mi rasprsena na sve strane. Neke stvari nestanu, pa se pojave u rokovniku posle nekoliko godina. Sve to moze da izgleda kao uzaludno trosenje energije i moze biti tako, ako se sve ne uplete. Nameravam da u skoroj buducnosti povezem razne tehnoloske informacije u nesto sto je jedan moj prijatelj u sali, koja je zvucala kao pronalazak, nazvao "Velika sinteza"!

Kako ste odlucili da podjete u likovnu skolu u Sumatovackoj ulici? Da li ste je pohadjali pre ili za vreme studiranja na FPU?
Shvatio sam da me, osim crtanja, druge stvari manje zanimaju i u razgovorima o buducoj profesiji glasno izrazavao nameru da postanem slikar. To je, pre ostalih, saznao moj prijatalj iz osnovne skole, Zeljko Vukmirovic, a preko njegove majke je to stiglo do profesora Rasica. Necu nikada zaboraviti taj razgovor u setnji na velikom odmoru, od kabineta za likovno do zbornice. Dao mi je adresu skole crtanja u Sumatovackoj ulici. Odlazio sam tamo svake druge nedelje, sa prekidima, dve i po godine. Kad je moje pohadjanje ove skole postalo "problem", profesor biologije Velimir Matejic je smirio strasti kada je rekao da je to vrlo ozbiljan kurs, sa dugom tradicijom. Posle trece godine gimnazije, pokusao sam da se upisem na Likovnu akademiju, ali mi to nije poslo za rukom. Moja razredna, profesor Milka Kapor, koja nije blagonaklono gledala na moje odlaske u Sumatovacku, sada mi je opravdala sve izostanke koje sam napravio te nedelje dok su trajali prijemni ispiti.

Kako ste se i kada aktivirali na polju stripa, usli u krug profesionalaca, pa poceli da objavljujete u stripskim casopisima?
U gimnaziji sam napravio jednu tablu stripa raznobojnim hemijskim olovkama. Kad sam primetio da sve figure imaju iste poze, shvatio sam da treba sacekati i nauciti ponesto. Posle sam napravio nekoliko strana koje su nastale kao plod odusevljenja rapidografima. Sacuvao sam ih u nekoj fascikli, u sanduku za arhivu. Tek kad sam u Sumatovackoj upoznao Bojana Đukica, ono sto je bio potencijal i zelja postalo je realnost. Od prvog razgovora nije proslo dugo do zajednickog rada koji je objavljen u "JU stripu" ciji je urednik tada bio Sibin Slavkovic.
Veoma mi je znacila izlozba stripova Mirka Ilica i Igora Kordeja koja je odrzana u Galeriji na spratu Doma omladine. Tada sam prvi put mogao da vidim originalne table necega sto je tada bilo najbolje u Jugoslaviji.

Da li ste pre stripova objavljivali i nesto drugo?
Ne. Prvi objavljeni rad je strip "Zaseda", objavljen u "JU stripu", scenariste Bojana Đukica (Bojan Đukic i Dragan Bosnic: "Zaseda", casopis "JU strip" br. 200/1, izdavac "Decje novine", Gornji Milanovac, 11. decembar 1979. godine, str. 48-49.- napomena S.I.). Ne mogu, naravno, racunati ilustracije u gimnazijskom casopisu radjene direktno na matricama za sapirograf. To su prvi macici. Vise, pokazivanja sklonosti, nego nesto ozbiljno. Radio sam ih sa velikom voljom, sputan svojim malim znanjem.

Vecina Vasih stripova je nastala po tudjim literarnim predloscima. Nezaboravne su Vase adaptacije naucnofantasticnih prica Roberta Seklija iz "Ju-stripa" s kraja sedamdesetih, ali i neki drugi originalni, i samo za strip namenjeni tekstualni predlosci domacih scenarista. Zbog cega, kao na primer Vas kolega Zeljko Pahek niste pretezno radili po svojim predloscima?
Hvala za ovo "nezaboravne adaptacije". Kada su Andriju Maurovica pitali da li je napravio neki strip po svom scenariju, rekao je: "Kako da ne. Dali su mi jednu pricu, i ja sam sve sam napravio". Ova anegdota pokazuje da izmedju price (teksta) i gotovog stripa neko mora da se umesa i odredi raspored elementima da bi sve zajedno funkcionisalo. Ja volim da ucestvujem u stvaranju scenarija, ako je moguce, od pocetka i ne smatram da me to cini koscenaristom. U sudaru sa novom zamisli, mozak je najsveziji i reci izazivaju navalu slika koje samo treba pohvatati, sa minimumom linija i ponekom beleskom. (Desava mi se da se setim cele price, posle dugog vremena, kada pogledam ove ovlasne skice). Posle te slike samo treba spakovati na strane, odbaciti suvisne, dodati ponesto, a ponesto okrenuti kao ogledalo. Za mene je ta duhovna razmena sa scenaristom najkreativniji deo posla. Lakoca u promeni pocetnih ideja, brzina kojom mozak radi, ozarenost koja nas ponese mi najvise lici na slobodu. Sve ostalo samo treba jos uraditi.
Ipak sam za nekoliko strana uradio scenario.
Meni je u stripu uvek slika bila vaznija od teksta. (To ne znaci da scenario moze biti bilo kakav. Ako je los, to me cini veoma nesrecnim). Pokusavam da slike koje pravim budu sto bolje, dok osecam da u tekstu ne mogu visoko da dobacim, pa se i ne zalecem. Volim tu interakciju reci i slike. Samo treba naci dostojnog partnera i biti dostojan partner. Reci izazivaju slike. Kao sto i pitanja u ovom intervjuu izvace iz secanja stvari kojih se ne bih sam dotakao.
A mozda je to sto radim "po tudjim literarnim predloscima" samo nadoknada za manjak druzenja sa ljudima u mladjim godinama, mozda je tako lakse, mozda...

Veoma cesto ste menjali scenariste. Zbog cega?
Banalni razlog za promenu scenarista je taj sto izdavaci obicno ne traze nastavke prica koje su objavili.
Kada sam se odomacio u "Mazestiku" i poceo da ucestvujem u razgovorima, izgovorio sam nesto sto cu, nadam se, realizovati tek sledece godine. A to je ideja da napravimo seriju malih prica, labavo povezanih, neki put, naizgled, samo formalno, koje ce tek kada ih bude dovoljno ukazati kao tacke na krugu koji definise centar, bez njegovog imenovanja. Nisam tada u tom pravcu nista uradio. Sa svakim saradnikom je prica isla u tom pravcu, ali se nije razvijala, a nije bilo ni dovoljno bitnih informacija oko kojih bi se ta cipka mogla plesti. Sad je drugacije. Upoznao sam ljude, a teme su izbile iz mraka. Krug se razvio u sestan sa projekcijom beskrajnog sirenja. Shvatio sam da taj kristal moze postojati samo ako su svi cuvari cvorista aktivni jer, ako nisu, onemogucavaju aktivnost sest okolnih. Nadam se da cu cvrstim odrzati svoje cvoriste i pomoci drugima koliko mogu. Zasad pokusavam da shvatim kako je ucvoreno ono sto sam do sada uradio. Ta dugogodisnja potraga za idealnom scenaristom je zavrsena i, sto se mene tice - uspela je. Vrhunac saradnje, interakcije, brze razmene misli i slika doziveo sam na terasi Bogdana Zlatica, pre nekoliko godina. Radili smo probno izdanje sveske "Avram" za projekat "Biblijske slike". Pravili smo u svesci raspored na strani, cele strane u velicini kutije sibica, premestali likove da bi "ideja slike" (Bogdanov izraz) bila bolje izrazena. Bilo je ushicujuce i beskrajno lako. Taj se scenario svima dopao. Ali, nije realizovan iz vanumetnickih razloga. Nadam se da cemo u buducnosti ipak nesto raditi.

Smatrate li zadate teme i tekstove tezim i izazovnijim od onih koje sami sebi zadajete?
Kada sam, davno vec, igrao tenis (amaterski), desavalo mi se da na dobar servis odgovorim jos bolje i dobijem poen, a na los da vratim loptu u mrezu.
Primetio sam da se i u ophodjenju sa ljudima ponasam sa nekom vrstom pojacanja.
Vazno mi je da je tema interesantna (ili mozda jos bolje: ushicujuca), a to pre moze biti kada se iznenada pojavi u svesti, nego kad joj covek zna razvoj. Ovo je mozda samo odraz one srpske osobine da se, kao limena furuna, brzo zagrejemo, a jos brze ohladimo, pa treba iskoristiti uzlazni zamah, dok ga ima. U svakom slucaju, sto teze, to bolje. Kopanje po sebi vodi u folosofiranje i mogucu hermeticnost, a iznenadni servis sa strane otkriva i ono sto ne znas da mozes.

Da li strip, po Vama, prvenstveno cini likovni aspekt, dok je literarni u drugom planu ili su oni ravnopravni?
Ako je strip uspesan, ako izaziva radost i siri zenice, niko nece pitati sta je tu vaznije. Tek ako je nesto neuspesno pojavi se pitanje "ko je kriv" i ko je uradio manje.
Naravno da postoje sjajno nacrtani stripovi po losim scenarijima i obrnuto. Ali, o njima i nema potrebe razgovarati. Oni su, na neki nacin, diskvalifikovani, ako su nam mera ostvarenja u kojima je postignuta ravnoteza. A ako malo spustimo kriterijum, moram da kazem da mogu da citam lose price sjajno nacrtane, ali tesko sjajne price nacrtane lose. Ili odustajem od citanja, ili napravim svoju verziju. Samo kao skice za sebe, naravno. Nisam nijedan strip tako uradio, mada sam cesto dolazio do takve pomisli.
Odnos scenariste i crtaca bi morao biti komplementaran. Uderzo se prvi valjao od smeha citajuci Gosinijeve scenarije, a onda svi mi ostali.

Neki istoricari umetnosti mogu biti zbunjeni cestim, pogotovo nekadasnjim promenama Vaseg crtackog stila, sredstava, materijala i likovnih tehnika. Kako se odnosite prema pojmovima: "stil", "doslednost", "kontinuitet"...?
Ta promena samo na prvi pogled postoji jer se u sirokom polju tehnickih mogucnosti covek moze da prebacuje sa jedne na drugu i proba, ako postoji ideja o celini. Kad je covek bacen u zivot, to je kao kada sleti na krosnju drveta i sve svoje vreme moze da potrosi prebirajuci po liscu, uporedjujuci njihovu velicinu i pravac rasta. To nije mnogo bitno. Mora se uloziti napor da se stigne do onog mesta gde se racvaju ogranci. Usput ce se pojaviti i ljudi i knjige sa bitnim informacijama, a kada se covek nadje na mestu te racve, onda se, tako mi izgleda, moze kretati slobodno i iz jedne forme i tehnike u drugu prenositi iskustvo. Kada sam se upisao na Fakultet primenjenih umetnosti, ocekivao sam da cu moci da zavirim na svaku od katedri. To, zbog rasporeda predavanja i drugih okolnosti, nije bilo moguce. Kasnije sam u knjigama, u stamparijama i u fabrikama skupio informacije koje su me zanimale. Jednom sam u vozu za Cortanovce pomislio kako treba graficki prikazati i dovesti u odnos stvari koje me zanimaju. Tada su ilustracija i strip bile u centralnoj poziciji, jer i nije bilo mnogo elemenata. Kasnije sam porastom broja elemenata shvatio da se preko vodenih, uljanih veziva, kao i onih silikatnih, dolazi do vrhunca price. Danas smatram da oni pigmenti, koji mogu da izdrze vatru keramicke peci, daju osnovu velikom slikarstvu. Pri ovome mislim na primere emajla i slikanja na keramici u 19. veku u Minhenu i Becu, bas ono slikarstvo koje je modernizam tendenciozno prikazao kao bezvredno.

Kakav je Vas generalni stav o odnosu teksta i crteza koji definise ovu graficku disciplinu i u vecoj meri od ilustracije je odredjuje?
Kada dodje do interakcije izmedju scenariste i crtaca i kada reci pocnu da izazivaju slike, i obrnuto, kad se to klatno zanjise, treba brzo delati i iskoristiti energiju koje to njihanje donosi. Mislim da i kod slike i kod stripa na kraju treba postici onaj utisak koji se pojavi u svesti na prvi pogled. Pri tome se mnogo rada ulozenog u taj ledeni breg na kraju vise ne vidi. Mislim da je to razlog zasto deca odustaju od crtanja kada poodrastu. Niko bolje od njih ne moze da uhvati prvi utisak, ali posle treba nauciti sve ostalo. Mislim da je tu osnov one tvrdnje da na slici treba postici svezinu koju postizu deca. Tek sam kasnije shvatio sta znaci profesorsko uputstvo da treba umeti gledati, ili, kako je rekao Gete, da je najteze videti ono sto ti je pred ocima. Mislim da je vazno da kada covek gleda model koji crta, ili mrtvu prirodu, ili sta god drugo, da spreci navalu reci kojima mozak hoce da opise ono sto vidi. Ovako ima sansu da na papir prenese prvi utisak.
Sve mi to izgleda kao penjanje na planinu. Postoje tri puta: najtezi i najbolji je preko planine jer se sa vrha vidi horizont. Mislim da je ovo put za umetnika. Drugim putem, oko planine, se takodje moze stici u istu tacku gde ce stici i onaj koji sa vrha silazi i koji moze biti ismejan zbog "uzalud" ulozenog napora. Treci put je najbesmisleniji. Da bi se stiglo na drugu stranu, planina se moze i probusiti. Ovim putem idu fotorealisti.
Lakoca mora postojati. Ona izrazava pokretljivost duha. Kada brod plovi sirokim morem, ispred njega ide udarni talas u koji ulaze pametni delfini i voze se sa malo napora. Ali, ako napuste taj okvir, moraju da uloze svu snagu pa da opet ne postignu ono sto su malopre imali. Ovaj odnos broda i delfina je, za mene, analogija odnosa naseg mozga i ruke. Sloboda postoji u uskom okviru, a sve ostalo je samo "sloboda".
Brzina u radu je samo vrh ledenog brega. Dok ovo govrim, sve vreme mislim na majstora Aleksandra Hecla. Kada sam njega upoznao, shvatio sam na sta se odnosi devetnaestovekovni pojam genija. Ovaj vek je stvorio "genijalce" i genijalnim nazivao kojesta.

Koje teme i zanrovi su Vam najdrazi?
Malo kad sam znao sta hocu i sta volim, eksplicitno. Bio sam u prilici da mi jedan prijatelj, arhitekta, pokaze knjigu sa zapanjujucim kucama. Svaka je bila drugacije resena i upadljiva u kvartu u kom je smestena. Nisam znao sta znaci osmeh na njegovom licu kad je rekao: "Ovo je knjiga za tebe". Naslov, koji sam kasnije video, je glasio "Bizarne kuce". O pojmu bizarnog bi se moglo razgovarati, ali u svakom slucaju, volim ona ostvarenja koja se ne mogu svrstati u zanrove. Tezim da svaku stvar resim, koliko je moguce, unikatno. Mislim da sam to, do sada, u najvecoj meri postigao ilustrujuci knjige Gordane Maletic.
Ne volim horor i sve manje SF (filmovi "Brazil" i "Oni zive, a mi spavamo" su samo na prvi pogled naucna fantastika). Volim slojevita dela i, sve vise, istoriju.

Koji inostrani autori stripa, karikaturisti i ilustratori su na Vas, tokom razvoja Vaseg talenta, ostavili najsnaznije utiske i tragove...?
Cela francuska grandiozna produkcija je pocela od zabrane uvoza americkog stripa jos u Drugom svetskom ratu. To im je omogucilo da iskazu svoju svojstvenost. Da Zize pokaze koliko je mocan u bilo kom zanru, i ostali za njim. Zan Ziro je bio vrhunac tog razvoja. Sve ovo ne bi bilo krunisano da francuski ministar kulture Zak Lang nije podigao strip na nivo umetnosti ravan pozoristu i da ga adekvatno finansira. Ne znam da li je bio u pravu i koji su bili njegovi razlozi. Bez ove situacije ne bi bilo ni "Novog kvadrata", a verujem, ni "Beogradskog kruga 2". Kada sam prvi put, kao decak, video "Bluberija", zastao mi je dah. Ostavio sam ga na stranu jer je to bilo toliko jako i zasiceno da nisam bio spreman da se s tim izborim. Kada sam poceo da pravim stripove, napravio sam jedan crtez gde se u pustinji nalazi velika Mebijusova bista, nesto kao sfinga, a ispod moja mala figura koja gleda prema horizontu. Otad sam namerno pretrazivao po istoriji grafike i stripa jer treba uciti, ne od majstora, vec od onih od kojih su oni ucili. Imao sam srecu da, u tom trazenju, pronadjem Ronaldsona, Gilroja, Kleja, Folea. I na drugim poljima volim da pretrazujem po budzacima vise nego da gledam ono sto je osvetljeno.

...koji srpski stripari, karikaturisti, ilustratori i, uopste, likovni umetnici,..?
Osim pomenutih Mirka Ilica, Igora Kordeja i, naravno, Maurovica iz Hrvatske, mnogo mi je znacilo kada sam imao priliku da vidim ono malo sto je ostalo iza Dusana Jovanovica. Bio sam u Valjevu, na izlozbi Milana Popovica - "Mileta krompira", koji nije pristajao da ga svrstavaju u kojekave "izme", a bez koga ne bi bilo mnogih modernista.
Na polici drzim svesku sa, iz novina isecenim, Petricicevim karikaturama, a jos od selidbe mi se u podrumu nalaze tri kubika starih novina, koje nisam dozvolio da budu bacene da bih jednom, iz njih isekao preostale karikature. I Ciska Kida, naravno. O Heclu ne mogu govoriti kao o uticaju. Poznanstvo sa njim je bio preokret u mom zivotu, kao kad neko, ko gleda u zemlju, odjednom pogleda u nebo. Imao sam srecu da sam ga poznavao. Zastaje dah od pomisli da se takav covek pojavi jednom u istoriji i da je bio medju nama. Mi se svi bavimo umetnoscu, a on to jeste. Mi premestamo linije i mrlje po podlozi, a on stvara. Beskrajno sam zahvalan Askaniju Popovicu sto me je upoznao s njim. Preko Askanija sam upoznao i Branu Jovanovica, cijim sam se ilustracijama dugo godina divio po raznim casopisima. Medju ove, za mene bitne ljude, spadaju i Jovan Curcic i Aleksandar Grbic.

...a ko izvan sveta likovne umetnosti?
Najvise Lazo Markov Kostic. Mozda najbitniji Srbin 20. Veka, kao sto je u 19. Veku to bio Tesla. Osamdeset knjiga koje je Lazo napisao i koje su, kako on kaze, bile municija za buduci srpski obracun argumentima, dosle su do mene krajem osamdesetih godina. Briljantno je odbranio sva srpska stanovista. Imao sam srecu da upoznam i gospodju Olgu Lukovic-Pjanovic i njeno veliko delo.
Kada sam se devedesetih, pocetkom rata, vratio iz Pariza, upoznao sam Caslava Ocica, briljantnog eruditu, koji je postao mera razdvajanja u mojim dilemama.
Cini mi se da se konacno ukazuju okviri grupe za kojom sam, kao dete, ceznuo.

Jeste li iz prvog pokusaja primljeni na Fakultet primenjenih umetnosti i zbog cega ste se opredelili za odsek mozaika, odnosno za katedru za zidno slikarstvo?
Pokusao sam da se upisem na Fakultet likovnih umetnosti posle trece godine gimnazije. Nisam uspeo ni iz sledeca dva pokusaja. Trece godine sam konkurisao na obe akademije. Vec sam bio iscrpljen od prijemnog na Fakultetu likovnih umetnosti i, valjda zbog te opustenosti bilo mi je svejedno da li cu otici u vojsku ili ne, i pri tome izgubiti dve godine. Bio sam rasterecen i to je, valjda, omogucilo da i crtezi budu korektni. Sledece godine sam cuo da domar potpaljuje vatru nasim radovima. Saznao sam to kad je vec bilo kasno. Nadam se da ce ova druga paljevina mojih radova biti i poslednja.
Nisam se opredelio za mozaik. Katedra je za zidno slikarstvo i, osim mozaika se izucava vitraz, freska, slikanje ikona... U prvoj godini sam bio kod profesora Bogica Risimovica, a do kraja fakulteta nas je doveo profesor Vladimir Todorovic. Casovi anatomije kod profesora Mice Bajica, vecernji akt kod profesora Ljubodraga Jankovica-Jaleta, grafika kod profesora Branislava Makesa i tehnologija slikarstva kod profesora Krste Andrejevica bili su mi izuzetno podsticajni.

Razdvajate li, i po kojim kriterijumima "cistu" i "primenjenu" likovnu umetnost?
Mislim da su podele potrebne onima koji nisu umetnici. Tim podelama se mnogo ne bavim. Odavno je postavljen jedan praktican kriterijum razdvajanja, a to je odnos prema stampi. Umetnike koji se bave tzv. cistom umetnoscu reprodukcija dela ne zanima niukoliko, osim kvalitetnog kataloga. Ilustratore, karikaturiste i strip crtace stampa zanima utoliko sto se formati originala moraju prilagoditi formatu repro-kamere, a kolori biti izvedeni bojama koje su reproduktibilne. Treca grupa umetnika, koja se bavi grafickim dizajnom, mora voditi racuna o krajnjem, stampanom proizvodu, pri cemu original postaje skoro nevazan. Ali jedna druga podela porazno utice na nase umove. Mislim na podelu izmedju umetnosti i moderne umetnosti. Da je moderna umetnost umetnost, tako bi se i zvala. Ne be nikakav pridev bio potreban. Samo postojanje prideva ukazuje na diskontinuitet. Odavno sam bojazljivo izrekao, a sad u to cvrsto verujem, da su autori koji se izrazavaju kroz stampu pravi naslednici klasicnog slikarstva. Jedan nemacki likovni kriticar je 1926. Godine rekao kako se ne mogu stalno izlagati dela prvoklsanih majstora i da galerije moraju imati protok "robe". Stoga se izlazu i reklamiraju dela trecerazrednih slikara, ali im se to ne moze reci. Oni poveruju da su prvoklasni, poveruje i publika i, kad se genije pojavi, svi se pitaju ko je taj cudni tip.

Gde je, po Vama, mesto stripa u korpusu (savremene) likovne umetnosti?
Mislim da je ovo sto sam malopre rekao o nasledju klasicne umetnosti odgovor na Vase pitanje. Danas mu sve vise odredjuju mesto na margini. Posle euforije sedamdesetih, gde se na podlozi velike produkcije ukazao i veliki broj dragulja. Strip moze biti dobra podloga za film, nesto kao stori bord. U Japanu zakone stampaju u formi stripa, radi brze konzumacije...

Vi, koliko znam, kao i velik broj likovnih umetnika, vodite svoj dnevnik u kojem su, osim faktografskih belezaka, i Vasa razmatranja o prirodi umetnosti, te o procesu nastanka svojih likovnih ostvarenja. Kakva je svrha tih belezaka, jesu li namenjene jos nekome osim Vas, da li ste ih sistematizovali i vec negde fragmentarno objaviljivali?
Postoje kratke beleske nastale raznim povodima. Kad se tacke medju sestanima povezu, kada nastaju nove sinapse medju neuronima, pronalasci koji se posle mogu naci kao vec otkrivene stvari po knjigama, uoblice se u rec. Ali, posto svako u umetnosti mora proci svoj put, za razliku od nauke u kojoj je moguce nadogradjivanje, najinteresantnije je i najuzbudljivije kada, ma i u maloj formi, naidjes na nesto sto je neko drugi, davno pre tebe, i mnogo bolje, formulisao. Volim kada u knjizi nadjem potvrdu onoga sto vec mislim. Ako u tebi nije zrelo zrno, onda citajuci nista i ne primecujes. Nemam ambiciju da svoje beleske objavljujem. Ako se sa nekim razumes, to razumevanje se postize sa malo reci, a kada sa nekim nisi srodan, vise reci znaci sve vise nerazumevanja. Ove beleske vodim zato sto imam utisak da se sve te recenice ukpalaju na kraju u neku celinu. Posto je pulsiranje odlika zivota, i one dolaze u nekakvim razmacima u jutarnjim satima, ili iznenada, raznim povodima. Kada ih pregledam, primetim da se desavaju ponavljanja, da dolazim na istu tacku sa druge strane, drugom stvari podstaknut.
Jedan kolega mi je postavio pitanje - zasto uopste crtam. Bio je to direktan sudar. Nisam od onih koji odgovaraju da o necemu nisu mislili pa, ako vec i nisam, nateram sebe da smislim u tom trenutku. Tada mi je palo na pamet da mora biti neke analogije izmedju Bozjeg stvaranja coveka i umetnikovog stvaranja dela. Odgovornost, kreativnost, uzbudjenje, brzina. Materijal mora biti prvoklasan i podaci promisljeni, jer kada se podje preko brvna ispod koga prolazi nekakav zapenusani potok, ne moze se o tome misliti. Sve mora biti spremno. Rekao sam takodje da se ustezem da pocnem jer je uvek premalo podataka. Temelj mora biti sto siri jer se velika visina podrazumeva. Velika visina sa malim temeljem jednako je losa kao i sirok temelj sa malom visinom. Dosli smo i do ugla pod kojima su nagnute strane egipatskih piramida, do makete piramide koja uspesno susi ono sto se u nju stavi i do krovova kuca u Srbiji na cetiri vode. Nisam mogao direktno da izrazim ono sto hocu, ali se u razgovoru iskristalisalo da ono sto nastaje mora biti skladno, bez obzira na velicinu. Ne kazu Srbi u Boki bez razloga za tako nesto da je ses'no (kao sestan). Na celu ovu moju pricu kolega mi rece da sve to nema veze i da je bitna komunikacija. Iz ovoga sam shvatio da postoje dva sveta - oni koji prilagodjavaju svoje delo potrebama konzumenata, radi komunikacije i oni drugi, u koje svrstavam i sebe, koji pokusavaju da neokrnjenim sacuvaju ono sto hoce da kazu, sa nadom da ce naci istomisljenike i sa zebnjom da se to, mozda, nece desiti.

Koje ostvarenje smatrate svojim najuspesnijim likovnim delom?
Strip "Straza", radjen 1986, posle vojske, po prici A. Pjeskova, sa energijom koju nosi ponovni osecaj slobode.

Kada je za Vas jedno Vase delo dovrseno i kako se odnosite prema originalima?
Postoji u Americi jedan Madjar kome uvek nedostaju dva sata da zavrsi ilustracije. Urednici to znaju, daju mu dva sata krace rokove i sve besprekorno funkcionise. Kada sam ovo procitao, bilo mi je smesno jer sam se prepoznao u tome, osim ovog dela o urednicima. Radio sam ilustracije za jednu reklamnu kampanju, pre nekoliko godina i doneo ih na zakazani sastanak tacno na vreme. Nisam odoleo da ne kazem kako tu nedostaje jos malo rada da bi bile dobre. Rukovodilac kampanje me je zacudjeno pogledao i rekao da imam jos tri dana. Kada sam ilustracije vratio, pitao me je u cemu je razlika. To sam samo ja znao.
Postoji drugi nacin da ilustracije postanu zavrsene. Uvece ih ostavis sa planom da ih ujutru radis jos malo, a sutradan shvatis da se nema vise sta dovrsavati.
Najgore je beskrajno dovrsavanje, kada se crtez na kraju mora baciti. Desavalo mi se da napravim dobru skicu, a da se razrada mojim saradnicima ne dopadne toliko, da bi na kraju ono sto tvrdoglavo isteram do kraja, opet bilo dopadljivo kao skica.
Tek nekoliko originala mi je svih ovih godina ostalo po stamparijama, nekoliko je poklonjeno u raznim prilikama, a ostale sam cuvao da bi usli u knjigu kao sto je ova. Mozda se i bavim ovim poslom jer mi ostaju originali, kao neka zamena za zivot.

Cesto ste izjavljivali da Vam je strip "Straza" najdrazi strip. Zbog cega?
Mislim da je graficki najjaci, da najbolje izrazava moju potencijalnu energiju i osim toga, mislim da se pojavio u pravo vreme (nesto malo pre nego sto treba). Ispisan je cirilicom, sto onda nije bilo docekano sa dobrodoslicom. Cak i ulicu volim da predjem malo pre drugih. Najbolje je oznacio pravac kojim bi trebalo da idem. Na izlozbi u "Singidunumu" 1992. godine sa uzasom sam primetio da svaki pano ukazuje na jedan od mogucih pravaca razvoja, ali drugog koraka nije bilo. Prvi put sam izrazio ono sto oduvek osecam - da sam rusofil, slavjanofil i Srbin.

Trenutno ste predsednik slikarsko-graficke sekcije u ULUPUDS-u? Zbog cega ste prihvatili tu funkciju, mislite li da nesto promenite u dosadasnjem nacinu rada sekcije i Udruzenja, te kakvi su Vam planovi u Udruzenju?
Neko to mora biti. Nase udruzenje je, u stvari, esnaf, ili bi to barem moralo biti. Covek funkcije ne preuzima zbog vladanja, nego zbog sluzenja. Postoji velika inercija sistema i ne znam da li su male promene moguce. Drasticne promene vise volim, ali ni one, obicno, nisu moguce. Morace biti nekih promena jer se i sve oko nas menja, a paradoksalno je da je sigurnije pretrcati preko brvna nad provalijom, nego puzati cetvoronoske. Svakog poslednjeg petka u mesecu u 14.30 odrzavaju se sastanci Odbora Slikarsko-graficke sekcije na koji mogu doci svi clanovi. Ocekujem da iz tih razgovora proistekne visak energije veci nego sto je zbir nasih pojedinacnih snaga.

U nekoliko mahova ste boravili u inostranstvu, vecinom u Parizu. Kojim povodima i sa kakvim posledicama po Vase likovno stvaralastvo?
Zaista mislim da je putovanje smisao zivota. Vreme drugacije tece i misli su zivlje. Mozak bolje radi. U Parizu sam bio nekoliko puta pocetkom rata. Uradio sam nekoliko knjiga za "Aset" i obisao ostale izdavace. Ti boravci ne bi bili moguci da nisam upoznao pesnika, izdavaca i divnog coveka, Nikolu Milenkovica. On mi je omogucio konaciste i trenutke nezaboravnih razgovora.
Bio sam dva puta na Sajmu decje knjige u Bolonji. Tamo se na jednom mestu mogu videti izdavaci iz celog sveta. Uradio sam ilustracije za knjigu jednog malog italijanskog izdavaca. Putovanje obogacuje iskustvo. Covek mora da zamisli sebe na putu, ali ne i utiske koji dolaze do njega i svoje reakcije na njih.
U Bratislavi, na medjunarodnom bijenalu ilustracije za decu, bio sam u prilici da vidim sjajne primere iz ove struke. Nazalost, kao i na mnogo drugih mesta, nagradjeni radovi nisu bili najbolji.

Ovog leta ste boravili u Nemackoj, medju Luzickim Srbima. Naizgled niukakvoj vezi sa likovnom umetnocu. Kako je i zbog cega doslo do tog studijskog puta, koliko je trajao i sta ste njime postigli?
Sve je u vezi sa likovnom umetnoscu, ili jos bolje, sa svim ostalim. Duboko verujem da nista nije slucajno. Otkad sam prvi put cuo da uopste postoji zemlja sa tim imenom, bio sam ushicen mogucnoscu da tamo odem. Ta se prilika konacno ukazala ove godine. Znao sam da cu naci nesto bitno u vezi sa korenima i buducnoscu. Nesto kao vrh planine sa kojega se pruza sirok vidik. Mislim da mogu da podelim svoj zivot do i od tog trenutka. Sve je islo ka tome.

Saradjivali ste sa nekim inostranim izdavacima. Kako je doslo do te saradnje i da li ona traje i danas?
Nije bilo mnogo toga. Tek nekoliko ilustrovanih knjiga. Trenutno radim projekat "Biblijske slike" za Biblijsko drustvo. Nameravam da ga zavrsim na prolece i da napravim izlozbu negde na jesen.

Da se ja pitam, rekao bih da je "Vuk za pocetnike" Vase najuspelije stripsko delo. Recite nam nesto o nastanku i epilogu tog projekta.
Mozda izgleda najuspelije samo sto je najduze. Bora Đokovic i ja smo, u vise navrata, u prostorijama izdavaca (SIC, Beograd, glavni urednik Zarana Papic, urednik Branko Masirevic) po podu i stolovima razbacivali papirice sa beleskama i skicama, premestali scene, dodavali likove i nekoliko puta pocinjali iz pocetka. Rok je bio kratak jer se godisnjica primicala. Ipak smo stigli. (One koji o seriji stripskih "pocetnica" zele nesto malo vise da saznaju, upucujemo na tekst koji se nalazi na e-adresi: http://www.nin.co.yu/2000-10/12/14840.html -napomena S.I.). U meni je ostalo osecanje da su mnoge stvari mogle biti bolje povezane, slojevitije organizovane i, naravno, bolje nacrtane. Kada se posao zavrsi, samo autor zna koliko je to moglo biti bolje, da je bilo malo vise podrske u pocetku. Kasnije pohvale ne uticu na ovo osecanje. Kada sam, posle nekoliko godina, saznao koliko su jaki argumenti Vukovih protivnika, bilo mi je krivo sto nisu dobili priliku da ih u knjizi iskazu. Pokusao sam nekoliko puta da obnovim to izdanje sa ovom dopunom, ali mi to jos nije uspelo. Ne bi se moglo reci da smo Bora i ja narocito kompatibilni kao saradnici, ali mislim da je sudar nasih vektora dao donekle zadovoljavajucu rezultantu. Posle ovog projekta smo se ponekad vidjali na hipodromu, gde je Bora bio predsednik kluba "Aleksa Dundic". I to je bilo jedno nezaboravno iskustvo.
Posle puta u Luzicku Srbiju, postao sam svestan da u skoroj buducnosti moram da naucim bar osnove crkvenoslovenskog jezika. Profesor uporedne gramatike slovenskih jezika Svjetlana Kamisova mi je rekla da je taj jezik veoma slican luzickosrpskom i staroruskom. Mi danas ne mozemo ni da pridjemo svojim tekstovima starim tek dvesta godina.

Sta je, po Vama, najznacajnije od onoga sto ste do sada uradili?
Verovatno nista. "Sve je to blato", sto rece Maurovic. Naravno, ovo je pozicija pesimiste. Kada se spustimo sa te ravni, mozda je ponesto nekome i znacilo. Za vreme izlozbe ilustracija, stripova i karikatura u galeriji "Singidunum", 1992. godine, u izlogu je stajala kutija sa raznim stvarima, a poruka je bila da covek nikad ne zna koliko mesta zauzima u srcima drugih ljudi. To ni danas ne znam.
Od stvari van umetnosti mislim da je najznacajnije sto sam poceo pazljivo i dosledno da vodim rokovnik.

Sta kreirate tokom 2000. godine i kakvi su Vam planovi u skorijoj buducnosti?
Nameravam da do proleca zavrsim projekat "Biblijske slike", jednu izlozbu na prolece, a jednu na jesen, ako se steknu okolnosti. Godinama sam na pitanje sta radim odgovarao da spremam nesto veliko. Nisam imao nista konkretno na umu, samo osecanje da se nesto desava. Tako je i sad. Kao sto sestani proizlaze jedan iz drugog, tako i sledecu jesen smatram za kraj jednog perioda, a pocetak sledeceg je vec sad. Ne znam tacno sta, ali znam u kom pravcu. Ocekujem da prepoznam kad naidje.

Jos pre sest godina, 1994. ste u stripskom casopisu "Finesa" najavili seriju stripovanih biografija pod nazivom "Znameniti Srbi". Prva iz serije je trebalo da bude prica o Vladanu Đordjevicu. Zbog cega se do danas nista od toga nije pojavilo u javnosti?
Pokazalo se da ce ova prica biti deo jedne vece price. Stvari pocnu kada se prva beleska zapise, a ostvare se kada im dodje vreme.

Kakva je u Vasem zivotu uloga porodicne vikendice u Cortanovcima? Usput, prica se da je na zlu glasu kod lokalnih lopova jer su nailazili na raznorazne klopke, u dubokim jamama ukopane zasiljene koceve i mnoge druge zamke a la film "Sam u kuci"...
Daj Boze da je tako. Mnoge od tih zamisli bi se mogle ostvariti da zakon ne stiti povredjene lopove, kao da zlodela nije ni bilo. U Zemunu zivim u zgradi tako da se u Cortanovcima mogu baviti stvarima koje traze prostor. Od punih fascikli projekata, tek je ponesto ostvareno, a dobar deo je presao u fasciklu "Utopija". Cortanovci su jedno od cvorista oko kojih se vrti znacajan deo moje aktivnosti i kad nisam tamo. Tamo preko leta borave moji roditelji. Prica se da je jedan od ministara kralja Aleksandra, neki Stankovic, obisao ceo tok Dunava da bi pronasao pogodno mesto za letnjikovac srpskog kralja. Stankoviceva vila je izgradjena u Cortanovcima. Mesto jeste dobro, ako zanemarimo komarce i lopove.

Iz dobro obavestenih krugova smo saznali da ste pre 15 godina planirali da u svom aranzmanu sacinite balon? Jeste li vec napravili probni let, ako jeste gde ste leteli i gde, na kraju krajeva, nameravate da odletite?
Svojevremeno su mi se veoma dopale Robidine ilustracije na kojima prikazuje dvadeseti vek sa nebesima punim dirizabala. I crtez i tema su bili fascinantni.
Ne verujem da cu ikada da se upustim u avanturu pravljenja balona od svile, kanapa i ostalog materijala. Imam neke skice za strip o dirizablima i, na neki nacin, vec letim. (Samo se to ne vidi). To mi sve vise postaje dovoljno.
Kasnije sam nabavio knjigu o dirizablima. Tu su ne samo oni koji su leteli, vec i crtezi fantasticnih projekata iz proslih vekova.
Kao sto hrast nastane iz zira i u njega se sazme, tako se i ceo ovaj svet moze spakovati u sanduk crteza stvari koje postoje. Materijalizacije su manje bitne. Zato mislim da je crtanje vazno. Kao nacin sagledavanja sveta. Oni koji se bave materijalizacijom mogu, naizgled, biti u prednosti nad onima koji u sebi imaju klicu. Nasa snaga je u tome sto mozemo da iz nicega stvorimo nesto sto do malopre nije postojalo, osim u svetu ideja, a njihova sto nastanak mogu da osujete - nastalo uzmu ili uniste. Tu nema kompromisa.

Reprizna QK-a 33
3. QMOVA KOLUMNA (3)

KAD SAM BIO CRTAC...

3.- Kuda idu pitome ovce?

Radno vreme u AMBLIMATION-u je formalno bilo osmoipocasovno, ali se uvek naslo razloga za duzi ostanak. Ili ima nesto ekstra da se uradi ili se pusta neki interesantan film u projekcionoj sali, ili nesto nesvakidasnje ide na videu... Ili neko vazan i znacajan drzi seminar ili skolu crtanja, kao npr. Dzon Uotkis (John Watkiss) o kome nekom drugom prilikom. Kako bilo da bilo, uvek se nalazio razlog da se ostane duze od minimuma izmedju devet ujutro i pola sest uvece.

U meni su se lomila trojaka osecanja - spoznaja nedovoljnog znanja, nosenje sa nemoci zbog kataklizme kod kuce koja se otimala bilo cijoj kontroli i razocarenje saznanjem kako sam izvukao sve samo ne tanji finansijski kraj...

Formalno primivsi obavestenje 'u lice' da sam primljen u stalni radni odnos saznao sam da cu biti placen sto pedeset funti nedeljno. Nisam se dvoumio kad sam upitan da li je to u redu - Ł150.00 nedeljno je Ł600.00 mesecno... Oko hiljadu osam stotina maraka, covece..! Nego sta nego da sam zadovoljan!

Koja naivcina, koja neznalica... Tek su mi predstojale lekcije koje su valjale da me nauce pameti i opreznosti - majci mudrosti; jedna od najvaznijih lekcija jeste da se nista ne uzima zdravo za gotovo, da se u najgorem slucaju ljubazno odgovori da treba razmisliti... A ja sam jedva cekao da zgrabim Spilberga za bradu i krenem u posao sto je pre moguce. Posto nisam imao valjane informacije, nisam znao kako su placeni ostali crtaci, slikari, dizajneri i animatori; mislio sam da mi se nudi isto sto i drugima; mislio sam da cenkanje i pogadjanje pripada pijaci a ne producentovoj kancelariji uglednog studija ciji je gazda pojam filmske carolije, biznisa i...

Blagostanja..?

Spoznavsi ubrzo u sta sam se uvalio, poceo sam da se unezvereno osvrcem i trazim oslonac koga nigde nisam mogao da nadjem... Zarada se ubrzo pokazala kao jedva dovoljna za puko prezivljavanje. David je bio premali da ista shvati, Slavica je bila u soku - zbog svega sto smo ostavili kod kuce, zbog onog u sta sam ih doveo... I sebe.

Niko na svetu ne mrzi decu kao Englezi. Ako se nema para za kupovinu kuce/stana ili iznajmljivanje pristojnog smestaja, prihvata se sta je na raspolaganju. A sa detetom to se pretvara u Golgotu - niko nece da primi porodicu sa potomstvom; pravdaju se da je to iz straha da dete ne bude nekontrolisano, da se stan/kuca ne ostete i sta sve ne... A u stvari je u pitanju cisto cinicno, perverzno, nastrano i iscaseno NEPODNOSENJE DECE. Zasto bi inace u ovoj zemlji bio toliko neverovatno visok procenat nezamislivih zlocina i zlostavljanja nad nemocnim mladim narastajem s jedne strane i nerazumnog obozavanja domacih zivotinja s druge? Jedna od vesti na TV-u koja me je zgrozila bilo je osudjivanje na 15 godina zatvora coveka koji je odbio da placa neke nesuvisle bespotrebne (uskoro ukinute!!!) poreze; s druge strane, razvedeni manijak koji se bivsoj zeni osvetio kidnapovavsi dete i nekoliko dana se monstruozno izivljavajuci nad jadnicetom koje je na kraju sadisticki ubio, dobio je samo DVE IPO GODINE ZATVORA!

Tako sam poceo da se u startu ucim demokratiji i obicajima 'civilizovane sredine na razvijenom Zapadu'.

Jedna od prvih postanskih posiljki na novu adresu u Ist Endu koju sam dobio bio je zahtev da smesta moram da platim poreski dug u iznosu od blizu Ł500.00 za suprugu i sebe. Kako, od cega... Kad sva lova ode na kiriju, racune, prevoz (o telefonu tada nije bilo ni govora!!!) a na hranu sta preostane?!? U firmi su me posavetovali da se snadjem kako znam i da pozajmim od nekog novac ili da uzmem kratkorocni kredit od banke inace mogu da idem U ZATVOR. Posto sam slicne price cuo i od obicnog sveta koji sam poceo da upoznajem, smirio sam ocajnu Slavicu, seo i rucno stampanim slovima napisao skotovima pismo. Rekao sam sta i koliko zaradjujem, koliko mi na sta odlazi i kako mi NISTA ne preostaje, stoga ODBIJAM DA IM PLATIM MA I JEDAN PENI, a ako im ni to nije dovoljno, preporucio sam da se obrate licno Mr. Spilbergu kad svrati do Londona ili personalnom u Amblimejsnu.

Nikad mi se vise nisu javili, uskoro je glupavi namet ukinut kao da ga nije ni bilo... Nemam pojma da li su u zatvorima ostali jadnici koji su se tamo zatekli zbog nemoci ili nepristajanja da im drzava otima od usta...

[Nastavice se..?]

TVRD VOSAK

Prosli put sam, zapravo, krenuo braniti W@xm@na Vanju, ali mi se nostalgija otela kontroli. Zato bih danas, ako smijem, rekao koju u njegovu korist.

Vanja, svakako, nije savrsen. Ne bi mu zgorega bilo, recimo, da s vremena na vrijeme udahne i ne trpa bas sve u isti odlomak, a i malo bi mu dosljednosti dobro doslo (ovako neka imena dobivamo prevedena, a neka samo fonetizirana). Ipak - a dobro je da ima "ipak" inace biste se s pravom upitali kako bi izgledalo da ne govorim Vanji u korist - ipak ga dvije stvari izvlace.

Strast i tvrdoglavost.

O strasti kao prvoklasnoj kvaliteti svakoga kritickog teksta pisao sam proslog petka te se ne bih ponavljao (iako poprilicno kasnim, pa me pomisao na malo reciklaze ozbiljno kusa), no rekao bih koju o tvrdoglavosti. Tvrdoglavost samo djeluje kao losa osobina i djecacki inat, kao bezobzirno tjeranje po svome bez obzira na ucestale krike protesta. Ali, tvrdoglavost zna biti dobra stvar. Kad je nasa stvarnost jezerce puno zabokrecine, potrebna je zadrta i tvrdoglava upornost nekog Pere Kvrzice da bi se otvorila ustava, prokopao odvod i camac zaplovio bistrom vodom.

Citali ste, kao i ja, pisma Stripoteci u kojima se iz hibernacije probudjeni veterani bune sto se svijet pomaknuo za dekadu i sto im se podmecu neki stripovi za koje ne znaju i na koje im se, okostalima, ne da navikavati. "Dajte nam Blueberrya," kazu. "Dajte Modesty Blaise. Necemo Sodu, ne d'o Bog Largo Wyncha!" Na takva me, paucinom omotana, pisma podsjetilo gundjavo reagiranje protiv W@xm@nova pisanja o "stripovima koje nismo imali prilike citati".

Hoću reci: dobro jutro! X-Men nije najbolji strip na svijetu (daleko od toga), ali Vanja se bar napeo da nam prica o necemu sto smo sami bili lijeni potraziti, trsi se zaraziti nas svojim odusevljenjem, pokusava nam glavu izvuci iz samozadovoljnog cmara u koji smo je gurnuli, uvjereni da smo sve vrijedno citanja vec procitali.

Ne krivimo Vanju sto smo se na zabokrecinu navikli, vec zahvalimo njegovoj tvrdoj glavi sto nam muti vodu!

"Diabolik"

Video sam strip pre nesto vise od 3 nedelje na kiosku blizu Kaleniceve pijace na Vracaru. U pocetku sam mislio da je domaci strip, inspirisan Alanom Fordom. Trebalo mi je nesto vremena da ga konacno kupim *na Slaviji:)*, jer sam debelo sumnjao u kvalitet stripa. Tada sam otkrio da je tu, prvu epizodu izdao "Marverik" iz Kragujevca. Secam se ja njih, rekoh sebi, pokusali su vise puta nesto sa Alanom Fordom, pa sa Konanom, ali bi sve sveske nestajale iz stampe posle par brojeva. Sada, "Dijabolik". Prvi put cujem za strip. Otvorim ga i... razocaram se. Epizoda koju su stampali izgleda kao stripovi iz 70-ih godina. Dobro, rekoh, necu da sudim strip po crtezu, nikad i nisam, i pocnem da citam neki tekst o njemu na kraju sveske. Pise da ima vise od 600 epizoda, kako postoji vec 30 godina i kako je vec uradjeno cak 50 epizoda crtanog filma koje tek trebaju da budu premijerno prikazane na talijanskoj televiziji.

Onda sam krenuo da citam strip. Format epizode je slican Alanu Fordu, dakle 2 slicice (ponekad 3 i cak 4) na stranici i ukupna duzina od negde 120 strana. Dobro, rekoh, u redu, tako to ide sa stripova. Postoje americki od po 22 strane, francuski od 48, neki talijanski od 120. I procitao sam epizodu za nekih ne znam, 15 minuta, pola sata - mozda malo manje (sporo citam) i imao sam malo bolji utisak o stripu. Ovo narovno ne znaci da sam postao obozavalac Dijabolika.

Mislim, uvek su mi neka imena u stripu bila smesna, Dijabolik mi zvuci nekako komicno, ali opet... Dakle, glavni lik je tip koji je pomalo cudno nacrtan, ima neki strasan pogled i neke debele obrve. Kazu Maverikovci da ne zna kako se zove. Odlicno. Ceo strip su pre 30 - 40 godina (ako se ne varam:) stvorile 2 zene od kojih je scenaristkinja umrla 1968. Dakle, Dijabolik je opasan tip. Sad, on zivi sa ledi Evom Kant (skoro sam gledao "Kucu droge" po pricama Irvina Velsa gde se junaci stalno caste slicnim izrazom; posto ne zelim da brukam Strip Vesti vulgarnostima, necu izneti prevod reci Kant). E sad, po Maveriku Ledi Kant i gospodin Dijabolik zive u odvojenim krevetima, iako iz epizode izgleda kao da su do usiju zaljubljeni jedno u drugo.

Dijabolik je sam po sebi, strip koji nema nista originalno u sebi, a u epizodi koju su objavili, glavni junak nosi svoju karakteristicnu masku na svega par strana pri pocetku stripa. Strip je spijunski i podseca na gomilu razradjenih spijunskih filmova i TV serija iz 70-ih godina. Dakle, nesto kao "Svetac", originalna "Nemoguca Misija" (sporednu ulogu igrao je Lenard Nimrod, Mister Spokom iz Zvezdanih Staza koje su ovde prikazivane davno), "Dzems Bond" ili recimo stripovski "Nik Fjuri tajni agent (i bivsi direktor) stita" i donekle kao legendarni "XIII".

Maverik kaze kako je Dijabolik u prvim epizodama bio lopov psihopata koji kasnije razvija karakter. Njegov protivnik je policijski inspektor koji se u Maverikovoj epizodi pojavljuje na jednoj stranici. Maverik govori da su kod nas izlazile neke epizode Maverika pre nekog vremena (nikad cuo:). Sad, Dijabolik kupuje kuce sirom grada (Nju Jork?) i pretvara ih u svoja skrovista. U jednoj zivi sa ledi Kant. Ledi mu je verna, lepa je, ima podignutu plavu kosu, ali takodje i zahtevna. Ona moli Dijabolika da provali na izlozbu i ukrade jednu masnu koja simbolise vecnu ljubav. Predmet inace nema veliku vrednost, kao i ostali eksponati na izlozbi.

Dijabolik oblaci svoj kostim (koji ni pocemu nije izrazen osim po cudnom otvoru za oci). Dijabolik inace koristi droge da bi onesposobio Cuvare reda i ostala smetala.

On baca dimne bombe, ima automobil sa nekom vrstom plina i koristi se psiholoskim metodama hipnoze. Ovaj aspekt lika mi se jos i najvise svideo, posto je dosta originalan. Dijabolik nosi svojoj Evi poklon i tada otkriva da ispod masnice stoji ceduljica adresirana na Dijabolika sa pozivom na saradnju. Ako prihvati, Dijabolik treba da da oglas u novinama. Posle igre macke i misa, Dijabolik se nalazi sa zagonetnim grofom, koji je nekada bio veliki lopov (sa slaboscu prema zenama). Grof je proveo 20 godina u zatvoru zbog pljacki, ali je svoj plen sakrio ispod napustene kolibe. Sada, na tom mestu je vojna baza i grofu treba Dijabolikova pomoc da bi dosao do svog novca, koji je, predpostavlja, jos uvek zakopan tek pored nekog hodnika.

Dijabolik prihvata. Inace, za neznanca je pomalo gadno da shvati neke stvari. Naime, bio sam ubedjen da Dijabolik ima gomilu saradnika, posto su njegove spijunske smicalice postavljali ljudi sa razlicitim facama i tek posle citanja Maverikovog objasnjenja sam shvatio da su to sve bile Dijabolikove maske. Dijabolik ulazi u bazu pod maskom i koristi kiselinu koja nagriza cement da bi dosao do kovcega. Da ne otkrivam sve detalje, uz pomoc harizmaticnog grofa i prelepe Eve, kao i uzbune i panike koja je usledila, Dijabolik bezi sa parama. On, opasna ledi i galantni grof posle duge jurnjave i jos spijunskih lukavstava najpametnije lopovcine na svetu, njih troje dolaze do jedne od Dijabolikovih kuca. Pre toga se par puta pokazalo kako grof ima slabo srce. Dok Eva prica s' njim o buducnosti, Dijabolik otvara kofer i otkriva da je kiselina unistila novac.

Znajuci da bi od takve rdjave vesti grofovo srce puklo, Dijabolik puni kofer svojim novcem i donosi grofu. Grof srecan umire, a Dijabolik grli Evu. To je kraj epizode. Da li mi se svidja? Nije losa, ali ima sve osobine talijanskog stripa. To je povrsnost.

Sta mi toliko smeta kod talijana? Prvo, sto su stripovi cesto povrsno nacrtani, sa povrsnim likovima i povrsnom radnjom. Dakle, bez vecih obrta, bez nekih legendarnih recenica, naoruzan nekim starim trikovima i drogama Dijabolik krci svoj put ka vrhu talijanskog stripa. Sad, mislim da je scenarista napravio gresku sto je ubio grofa. Cela grofova pojava je budila neku ljudskost u Dijaboliku i izvesno divljenje njegove ljubavnice (covek od 40 godina po meni ne moze da ima devojku, koliko je god voleo, sam termin devojka u mojoj glavi budi aluziju na mladost). Dakle, grof bi mozda pomogao stripu, ali su autori odlucili da je najbolje da ubiju grofa i da pare pociste tako da nema razloga da se ova epizoda ikad vise pomene. Eto, to je sto ne volim u talijanskom stripu.

Nikad nisam voleo stariju generaciju talijanskog stripa, Kapetana Marka, Zagora, Bleka Stenu i Texa Vilera. Alan Forda i Maxa Magnusa sam kompletirao i obozavam ih. Sto se tice nove generacije talijanskog stripa, malo sam veci optimista. Dilan Dog i Marti Misterija, to su stripovi koje ja licno ne volim, ali su bar originalni. Toliko im dajem. Amerikanci su isto primetili i pokusali su da ih reprintuju sa naslovnim stranicama koje su radili poznati americki stripovski crtaci (Artur Adams i drugi). Ne znam koliko su uspeli i ne interesuje me previse. Ono sto je meni bitno je da talijansku skolu u principu izbegavam. Stripovi za koje sam cuo da su podnosljivi su Nik Rajder i Natan Never, ali to stvarno ne bih znao.

Po meni, uz duzno postovanje ostatka sveta, najbolji stripovi su francuski i moram reci, americki. Naravno, ni jedan americki strip nikad nece moci da parira "Blueberiju", ali opet se ozbiljnije radi i moze se govoriti o nekoj skoli stripa. Sad, britanski strip u principu ne poznajem, znam za Sudiju Dreda, ali ni njega nesto preterano ne ljubim, mada mu priznajem da je interesantan. Takodje, uvek me je odusevljavao Celicna Kandza. To je strip u koji sam zaljubljen, to iskreno priznajem, ali mi neke stvari nisu jasne u vezi njega. Ni koliko su stare epizode koje sam citao (pogadjam mnogo posto ih je moj otac citao kad je bio mojih godina *17 i manje:)*. Takodje bi voleo da znam i da li se nove epizode crtaju i ako ne kako se sve zavrsilo i kad...

Sad, "Dijabolik", koliko on moze da pasuje uopste pomenutim stripovima? Da li ce Maverik objaviti jos par epizoda ovog stripa? Bilo bi lepo da vidim nesto o putovanjima na Istok gde nabavlja droge kao i tom sukobu sa inspektorom koga Maverik predstavlja kao glavnom protivnika Dijabolika. Za zainteresovane su dali adrese: HTTP://www.diabolik.com i cini mi se, HTTP://www.diabolik.it Sto se mene tice, bio sam na prvoj i posle manje od minuta sam iskljucio "Netscape". Ceo sajt je namenjen prodaji epizoda na engleskom, sa slikama koje su naslovne strane brojeva koje imaju na prodaju i ona malo teksta sto se nalazi tamo predstavlja samo prepicavanje epizoda koje prodaju uz neki popust od recimo 15%. Maverik tvrdi i kako ce film o "Dijaboliku" izacu za nekih godinu dana. Neka mu je sa srecom.

Za kraj, Maverik govori kako planira izdavanje "Dijabolika" svake 2 nedelje, jednom u 6 meseci i izdavanje albuma u crno beloj tehnici. Znajuci njih, imam pravo da sumnjam u te reci. Znajuci da je "Stripoteka", koja je mnogo vise obecavala, ponovo odustala ovih dana - cisto sumnjam da ce Maverik i njihov novi pulen Dijabolik uspeti da se probiju do srca citalaca. Evo, proslo je vise od 3 nedelje od prvog broja a ja jos ne vidim novi na kioscima. Valjda to znaci da je jos jedan plan Maverikovaca propao? Nadam se da nije tako.

W@XM@N

P.S. Ovo je pisano 29. 9. 2000.

-Humanoidi za februar
Malo je neobicno na nekom sajtu procitati naslov "Humanoids Publishing for February" kada znamo da takve najave uglavnom prate Americku produkciju gde izdavaci poput Marvela, DC-a, Dark Horsa, ... pa cak i mali izdavaci alternativnog stripa, par meseci unapred najavljuju, naravno u reklamne svrhe, svoja izdanja.
Otkud tu i Humanoidi?
Vec ste citali u SVestima da je ovaj Evropski izdavac stripova krenuo u osvajanje USA trzista, izdanjima na engleskom jeziku i prilagodjenim njihovom trzistu. Znaci nije rec o otkupljenim pravima vec direktnom nastupu na USA sceni sa svojim proizvodom. Distribucija ide, da spomenemo, preko Diamond-a.
Tako da spomenemo da Humanoid za februar iduce godine najavljuju naslove: THE METABARONS #12 (Alexandro Jodorowsky i Juan Gimenez) i THE WHITE LAMA #6 (Alexandro Jodorowsky i George Bess).

-Lucca comics
Nakon mnogobrojnih problema, o kojima necu pisati jer su mi informacije o tome stizale na italijanskom, se festival stripa "Lucca Comics & Games 2000" u italijanskom gradicu Lucca, otvara 28. oktobra i trajace do 1. novembra. Program festivala kao i sve ostale informacije mozete naci (pogotovo ako znate vec pomenuti italijanski jezik) na sledecoj adresi:
http://www.comune.lucca.it/COMICS/

-TOP 10. ANOTHER UNIVERS
Nedeljna lista od 24.10.2000.godine. Ovu listu je uredio Steve Johnson.
http://www.AnotherUniverse.com/
1. Batman #584
2. Crimson #22
3. Hulk #21
4. Iron Man: Bad Blood #4
5. Marvel Knights #6
6. Promethea #11
7. Robin Year One #1
8. Spider-Man: Revenge of the Green Goblin #3
9. Empire #2
10. Rose #1
11. Powers #6
12. The Tick Big Halloween Special
13. Meridian #5

"Aca Dusanic" dusanic@ptt.yu
Prodajem Princ Valijant meko izdanje od 1 do 14, John Difool od 3 do 6, Drunu 1 i 2, i jos dosta toga.
Dusanic Aleksandar, Sombor
tel (025) 24 905

* * *

drugovi i drugarice
zbog nemogucjnosti da u prectojecjem perijodu bude u blizhem kontaktu sa svojim kompjuktorom, le ja sve njegove fanove i one ostale moli da ubuducje sve mejlove shalju na adresu:
le_ja@yahoo.com . tolko.
zhivi bili, veliki vam porasli.
le ja
http://smog.welcome.to/

p.s. gore navedena adresa smogovog sajta je trenutno nefunkcijonalna, jer je server neshto puko, pa baljezga kad ne bi trebalo, tako da se ne chudite ako ne uspete da otvorite sajt. eto.

5 neobjavljenih stranica iz AF 150, slike iz Alan Ford crtica, najkompletniji popisi epizoda, galerija 90% naslovnica AF, tekstovi, BURZA STRIPOVA, linkovi i jos vise...
http://grupatnt.cjb.net/

od 27. oktobra do 3. novembra

28. oktobra 1925. Rodjen je Leonard Starr u New Yorku. Radio je Little Orphan Annie, On Stage.

28. oktobra 1983. Umro je Otto Messmer u Teanecku, New Jersey. Tvorac je stripa i animiranog filma Macak Felix (Felix the Cat).

1. novembra 1975. Umro je Mel Graff u Orlandu, Florida. Radio je na stripu Patsy, asistirao je na Tajnom Agentu X-9 i Wash Tubbs.

Izvori: HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Dragincica i Zdravka Zupana, i monografija "Maurovic" Veljka Krulcica, "Pegaz" Zike Bogdanovica.

Ako znate nekog ko bi bio raspolozen da svakog petka dobije email sa STRIP VESTIMA, posaljite mi njegovu email adresu ili mu predlozite da nam se on sam javi i tako upise na mailing listu.

Zlatko Milenkovic